Alors que Paris et Berlin célèbrent le cinquantenaire du Traité de l’Élysée et la réconciliation franco-allemande, le professeur Annie Lacroix-Riz, s’appuyant sur l’étude des archives diplomatiques, établit une toute autre version des faits. Selon ces documents, le rapprochement franco-allemand répond moins à une volonté de réconciliation après la Seconde Guerre mondiale, qu’à un projet ancien de collaboration des élites économiques et financières. En outre, ce rapprochement, parrainé par Washington, s’est effectué de manière à associer le capitalisme européen aux besoins du militarisme US.
Informazione
(english / srpskohrvatski / francais / italiano)
Armi da Croazia, Bosnia e Kosovo per i terroristi anti-siriani
1) Sulle forniture di armi ai terroristi antisiriani dalla Croazia
2) Hrvatska prodaje oružje sirijskim pobunjenicima? / La Croatie brade ses stocks pour armer les rebelles
3) Syrian Rebels Get Arms from Kosovo and Bosnia / I ribelli siriani ricevono armi *anche* dal Kosovo e dalla Bosnia
=== 1 ===
Sulle forniture di armi ai terroristi antisiriani dalla Croazia
(Ricevuto via PeaceLink da Jure E., che ringraziamo)
Se la Croazia avesse davvero fornito armi ai ribelli siriani, attraverso la mediazione dell´Arabia Saudita, si tratterebbe del "peggiore degli scenari possibili": lo ha affermato l´analista croato di questioni militari, Igor Tabak, all´agenzia d´informazione "Media servis". "La Croazia è sempre poco abile nella sua politica estera, così come in questo tipo di manovre commerciali-militari", ha dichiarato Tabak, il quale ha ribadito che "la scoperta di questa mossa della Croazia, se c'è stata, è il peggiore di tutti gli scenari possibili". Il ministro degli Esteri di Zagabria, Vesna Pusic, ha dichiarato che il paese non ha commerciato in armi, ma, sottolinea Tabak, "questo non è impossibile: esistono forti indizi su stretti legami tra la Croazia e l'opposizione siriana"...
http://www.informarexresistere.fr/2013/02/24/i-ribelli-siriani-ricevono-armi-dal-kosovo-e-dalla-bosnia/#axzz2MB1DBH4O
http://www.informarexresistere.fr/2013/02/24/i-ribelli-siriani-ricevono-armi-dal-kosovo-e-dalla-bosnia/#axzz2MB1DBH4O
Data invio: Fri, 1 Mar 2013 15:20:25 +0100 (CET)
Da: "rossana123"
A: disarmo@...
Oggetto: La Croazia si ritira dal confine Israele-Siria
Ieri il primo ministro croato Zoran Milanovic ha annunciato il ritiro della partecipazione alla forza di peacekeeping Onu impegnata al confine fra Israele e Siria. Le truppe croate si ritireranno dalle alture del Golan. Il governo ha dato l'annuncio del ritiro dopo la notizia, da parte del quotidiano "New York Times", di una fornitura di armi croate alle forze
d'opposizione siriane. La notizia giungerebbe da fonti d'intelligence statunitensi, stando alle quali un flusso di armi residuate dei conflitti nei Balcani starebbe attivo già dallo scorso dicembre, grazie alla mediazione dell'Arabia Saudita. Da allora, numerosi aerei cargo avrebbero lasciato la Croazia alla volta del conflitto civile siriano, trasportando armi a basso rinculo, fucili d'assalto e mitragliatrici leggere. Zagabria ha categoricamente smentito la notizia, ma ha comunque ritenuto che essa metterà a rischio la sicurezza dei suoi soldati ai confini con la Siria. Attualmente, la Croazia partecipa alla forza d'osservazione Onu nel Golan con un contingente di 100 uomini. La forza Onu tutela il fragile cessate il fuoco fra forze israeliane e siriane lungo la zona demilitarizzata delle Alture, istituita dopo la guerra del 1973. Sino alla Primavera Araba del 2011, Zagabria e Damasco intrattenevano relazioni economiche e politiche significative. Da allora, però, la Croazia si è schierata con decisione a supporto dei ribelli.
Da: "rossana123"
A: disarmo@...
Oggetto: La Croazia si ritira dal confine Israele-Siria
Ieri il primo ministro croato Zoran Milanovic ha annunciato il ritiro della partecipazione alla forza di peacekeeping Onu impegnata al confine fra Israele e Siria. Le truppe croate si ritireranno dalle alture del Golan. Il governo ha dato l'annuncio del ritiro dopo la notizia, da parte del quotidiano "New York Times", di una fornitura di armi croate alle forze
d'opposizione siriane. La notizia giungerebbe da fonti d'intelligence statunitensi, stando alle quali un flusso di armi residuate dei conflitti nei Balcani starebbe attivo già dallo scorso dicembre, grazie alla mediazione dell'Arabia Saudita. Da allora, numerosi aerei cargo avrebbero lasciato la Croazia alla volta del conflitto civile siriano, trasportando armi a basso rinculo, fucili d'assalto e mitragliatrici leggere. Zagabria ha categoricamente smentito la notizia, ma ha comunque ritenuto che essa metterà a rischio la sicurezza dei suoi soldati ai confini con la Siria. Attualmente, la Croazia partecipa alla forza d'osservazione Onu nel Golan con un contingente di 100 uomini. La forza Onu tutela il fragile cessate il fuoco fra forze israeliane e siriane lungo la zona demilitarizzata delle Alture, istituita dopo la guerra del 1973. Sino alla Primavera Araba del 2011, Zagabria e Damasco intrattenevano relazioni economiche e politiche significative. Da allora, però, la Croazia si è schierata con decisione a supporto dei ribelli.
http://www.nytimes.com/2013/03/01/world/europe/croatia-withdrawing-soldiers-from-un-force-on-israel-syria-frontier.html
=== 2 ===
en francais:
Guerre en Syrie : la Croatie brade ses stocks pour armer les rebelles
Fusils mitrailleurs M60, des lance-roquettes M79, RPG-22... Depuis le début de l’année 2013, les rebelles syriens disposent de nouvelles armes. Tous les modèles visibles étaient produits en Yougoslavie, et sont toujours utilisés par l’armée croate. Alors que l’Union européenne applique un embargo sur les armes, il semble bien que la Croatie - qui ne rejoindra l’Union que le 1er juillet - ait entrepris de liquider ses vieux stocks... (Index.hr - 22 février 2013 - Traduit par Claire Vallet)
http://balkans.courriers.info/article21869.html---
http://www.index.hr/vijesti/clanak/vlada-tvrdi-da-to-nije-istina-hrvatska-prodaje-oruzje-sirijskim-pobunjenicima/663668.aspx
Vlada tvrdi da to nije istina:
Hrvatska prodaje oružje sirijskim pobunjenicima?
Piše: J.C.
četvrtak, 21.2.2013. 11:21
PRODAJE li Hrvatska oružje sirijskim pobunjenicima? Pitanje je to koje postavlja Michael Weiss, analitičar portala NOW, internetskog medija na engleskom jeziku specijaliziranog za problematiku Bliskog istoka.
Sirijski su pobunjenici, piše Weiss, negdje oko Nove godine dobili zalihe novog oružja, što je vidljivo iz mnogih video zapisa sukoba između pobunjenika i vojske sirijskog predsjednika Assada. Četiri su nova tipa oružja s kojima pobunjenici raspolažu: strojnica M60, te raketni bacači M79, RPG-22 i Milkor MGL/RBG-6.
Sva četiri tipa oružja proizvodila su se u Jugoslaviji, a trenutno ih koristi Hrvatska vojska. Oružje koje su dobili sirijski pobunjenici najvjerojatnije je proizvedeno 1990. ili 1991. godine. Za sada nije poznato na koji su način sirijski pobunjenici došli do novih zaliha oružja, ali nagađa se da im je oružje prošvercano ih Hrvatske.
Ina u Siriji ima naftna polja
Naime, Hrvatska je jedna od europskih zemalja koje su priznale sirijske pobunjeničke snage kao legitimnu vlast u toj zemlji. Također, s obzirom da još nismo ušli u Europsku uniju, embargo na uvoz oružja u Siriju se na Hrvatsku tehnički ne odnosi.
No, Hrvatska jeste članica međunarodnog kolektiva "Prijatelji Sirije", koji su kao odgovor na veto Rusije i Kine za rezoluciju o Siriji u Vijeću sigurnosti UN-a pokrenuli Francuzi i Amerikanci. Članice ovog kolektiva su i Jordan i Turska, a upravo kroz te dvije zemlje bi oružje švercano iz Hrvatske moralo stići do sirijskih pobunjenika.
Weiss u svom tekstu za NOW također naglašava da Hrvatska ima direktne interese u Siriji, u vidu Ininih naftnih polja. Podsjetimo, sve hrvatske firme povukle su se iz Sirije prije godinu dana. Zbog napuštanja eksploatacije naftnih polja u Siriji Ina, pa tako i hrvatska država, snosi gubitke koji se mjere u stotinama milijuna eura.
Hrvatska misija u New Yorku bez komentara
Sve navedene činjenice Weissu su bile dovoljne da od hrvatske misije u UN-u pokuša dobiti odgovor na pitanje prodaje li Hrvatska oružje sirijskim pobunjenicima. Nekoliko puta je, kako piše, pokušao odgovore na postavljena pitanja dobiti putem telefona ili e-maila, ali bez uspjeha. Neimenovani izvor iz Washingtona novinaru NOW-a rekao je da bi "Hrvatska mogla biti umiješana", ali uz napomenu kako je jednako tako moguće da je oružje stiglo iz Libije.
Naime, bivša Jugoslavija, a kasnije i Hrvatska dugo su imali dobre odnose s libijskim vođom Muamerom Gadafijem. Nije nevjerojatno da je u tom razdoblju Libija od Jugoslavije ili od Hrvatske kupila pošiljku oružja kakvo koristi Hrvatska vojska, te da je to oružje nakon što su libijski pobunjenici ubili Gadafija i preuzeli vlast završilo u Siriji.
Britanci otvoreno traže naoružavanje pobunjenika
Svakako treba napomenuti da nisu sve zemlje EU složne oko embarga na uvoz oružja u Siriju. William Hague, britanski ministar vanjskih poslova, ovoga je tjedna otvoreno kazao da bi zemlje EU trebale naoružati sirijske pobunjenike. "Dali smo im jaku političku i diplomatsku podršku. Dali smo im pomoć u vidu opreme koja im je potrebna za spašavanje života. Ali mislim da postoji još opreme koju bi im mogli omogućiti", rekao je Hague novinarima u Bruxellesu uoči sastanka s ministrima vanjskih poslova EU.
No, nije dobio podršku svojih kolega. Nitko od ostalih ministara vanjskih poslova EU nije želio javno podržati stav Ujedinjenog Kraljevstva da bi sirijske pobunjenike trebalo naoružati oružjem iz Europe. Na sastanku je bila i hrvatska ministrica vanjskih poslova Vesna Pusić, koja je kazala da će trenutne sankcije, koje ističu krajem veljače, najvjerojatnije biti produžene za još tri mjeseca.
Iz Vlade RH za Index tvrde da nisu prodavali ni donirali oružje
"Republika Hrvatska nije niti donirala niti prodavala oružje iz arsenala MORH-a i Oružanih snaga", rekli su za Index iz Službe za odnose s javnošću Vlade RH.
=== 3 ===
http://aurorasito.wordpress.com/2013/02/24/i-ribelli-siriani-ricevono-le-armi-dal-kosovo-e-dalla-bosnia/
I ribelli siriani ricevono armi dal Kosovo e dalla Bosnia
FEBBRAIO 24, 2013
Il sito Debka, vicino ai servizi segreti militari israeliani, conosce bene tutti i dettagli dei retroscena della politica regionale. Pochi giorni fa ha riferito in merito a una svolta fondamentale nello svolgersi degli eventi in Siria. Secondo gli israeliani, (1) gli estremisti siriani hanno ricevuto un carico di armi pesanti, per la prima volta da quando è iniziata la guerra. I mittenti sono i gruppi del Kosovo e della Repubblica di Bosnia-Erzegovina legati ad al-Qaida. Il pacchetto comprende sistemi anticarro Kornet e Fagot forniti dall’Unione Sovietica all’ex Jugoslavia in passato*. Le armi sono finite nelle mani degli estremisti a causa dei ben noti fatti di sangue. Per quanto riguarda le fonti d’intelligence israeliane, le armi pesanti sono state trasportate dai Balcani alla Siria via mare con l’aiuto della mafia albanese, che opera silenziosamente dietro queste operazioni... Ksenja Svetlova, esperta russa sul Medio Oriente, pensa che fluiscano le armi di contrabbando attraverso il confine tra Turchia e Siria, a dispetto che gli Amici della Siria, ufficialmente, evitino l’invio diretto di armi ai ribelli. (2)
Questa è la prima volta che le forze antigovernative in Siria ricevano un considerevole carico di armi pesanti aggirando il controllo delle agenzie speciali occidentali e arabe (le agenzie d’intelligence straniere hanno semplicemente ignorato la spedizione). La maggior parte delle armi viene inviata al Jabhat al-Nusra, un gruppo islamico legato ad al-Qaida. Dopo aver ricevuto le armi, i gruppi armati di Jabhat al-Nusra azzardano interventi in Libano impegnando Hezbollah nella roccaforte sciita della valle della Bekaa, cercando di farla finita con un alleato di Bashar Assad. Sono diventati abbastanza forti da lanciare offensive in alcune aree della Siria. Le azioni di combattimento vanno avanti con intense attività terroristiche, per esempio, un altro attentato sanguinario ha avuto luogo nel cuore di Damasco, nei pressi della sede del Baath, non lontano dall’ambasciata russa, provocando la morte di decine civili, tra cui molti bambini di una scuola vicina. Secondo le Nazioni Unite, almeno 70 mila persone hanno perso la vita in Siria, a seguito dello scontro tra le forze governative e i ribelli. Due colpi di mortaio sono esplosi nello stadio Tishreen di Damasco, quando gli atleti si stavano allenando. Secondo SANA, un giocatore della squadra di calcio Watbah è stato ucciso, e due suoi compagni sono rimasti feriti.
Gli eventi del Medio Oriente non sono ignorati nella parte musulmana dei Balcani. Le forniture di armi alla Siria non sono un’eccezione. Dopo aver messo a tacere i fucili lì, i movimenti e le organizzazioni radicali islamici hanno iniziato a svolgere le loro attività sotto copertura, ma oggi sono venute alla luce. Il motivo è che gli estremisti si sentivano a loro agio in Europa fino a quando non hanno iniziato a vietargli l’ingresso e la cittadinanza in molti Paesi del continente, spingendoli a recarsi in altri posti. (3) In passato al-Qaida ha sostenuto i suoi sodali in Kosovo e Bosnia, inviando veterani e armi. Ora vuole che i debiti siano pagati. Gli emissari di al-Qaida non hanno intenzione di ridurre le loro attività nei Balcani. Mentre infuriava la guerra in Bosnia-Erzegovina, circa duemila militanti provenienti dai Paesi arabi vi si recarono per gettarsi nella mischia. Alcuni di loro avevano legami diretti con Usama bin Ladin. Dopo la fine della guerra, a seguito degli accordi di Dayton, molti rimasero nel Paese e ne divennero cittadini. L’Arabia Saudita finanziò la moschea re Fahd di Sarajevo, che si crede sia la sede dei militanti wahhabiti. Atti terroristi vengono commessi dagli islamici nella Repubblica. Per esempio, il 23enne Mevlid Jasarevic, proveniva dalla Serbia, dalla regione meridionale del Sangiaccato, per sparare con il fucile presso l’ambasciata degli Stati Uniti di Sarajevo, ferendo gravemente un poliziotto. Una bomba è esplosa alla stazione di polizia del distretto di Bugojno, uccidendo un poliziotto e ferendone sei. Fu opera di un locale militante wahhabita.
Naturalmente, l’occidente è ben consapevole di tali attività. Un rapporto della NATO dedicato alle minacce islamiche in Europa, parla di un gruppo basato in Bosnia-Erzegovina denominato Gioventù attiva islamica – AIY. I mujahidin bosniaci istruiscono al terrorismo i membri del gruppo, sulle tecniche di manipolazione degli esplosivi, per esempio. All’inizio di questo febbraio, radicali albanesi hanno dichiarato la costituzione del “Movimento islamico per l’Unità” o LISBA, considerato in occidente come il primo Partito davvero fondamentalista nei Balcani. Il partito è registrato e si sta preparando alle elezioni parlamentari del Kosovo. LISBA ha un leader pubblico, Arsim Krasniqi, anche se Fuad Ramiqi è ampiamente indicato come la figura dominante. È noto per essere legato alla rete fondamentalista musulmana europea guidata dall’islamista Tariq Ramadan, una celebrità mediatica, e dal predicatore dell’odio del Qatar Yusuf al-Qaradawi. Ha legami con il più moderato Partito dell’Azione Democratica SDA in Bosnia-Erzegovina, e con organizzazioni simili in Macedonia. Ramiqi ha protestato contro il divieto alle ragazze di portare il velo (hijab) nelle scuole pubbliche del Kosovo. (4)
Questa è solo la cima dell’iceberg. La radicalizzazione della popolazione in Kosovo è aggravata dalla disoccupazione totale e dalla diffusa criminalità. L’auto-proclamata indipendenza del Kosovo, sostenuta dall’occidente, ha dato ben poco alla gente comune, non c’è da sorprendersi che sia vulnerabile alla propaganda islamista. Alcuni kosovari sono legati al contrabbando di armi, si comportano come istruttori sul loro uso in Siria, arricchendo la propria esperienza in combattimento. Flussi di droga già inondano l’Europa. In futuro, si potrà aggiungervi la riesportazione delle competenze belliche per difendere i diritti dei musulmani europei. La politica dell’occidente in Siria è miope. Perdendo il controllo sugli eventi in questo Paese, in realtà, offre rifugio ai terroristi, e si affaccia la prospettiva di far riversare in Europa un furioso terrorismo. I focolai dell’estremismo islamico, apparsi con la complicità dell’occidente nella ex Jugoslavia, vengono di nuovo scatenati dall’influenza degli eventi in Medio Oriente. L’Europa sembra essere minacciata da un grande incendio...
Questa è la prima volta che le forze antigovernative in Siria ricevano un considerevole carico di armi pesanti aggirando il controllo delle agenzie speciali occidentali e arabe (le agenzie d’intelligence straniere hanno semplicemente ignorato la spedizione). La maggior parte delle armi viene inviata al Jabhat al-Nusra, un gruppo islamico legato ad al-Qaida. Dopo aver ricevuto le armi, i gruppi armati di Jabhat al-Nusra azzardano interventi in Libano impegnando Hezbollah nella roccaforte sciita della valle della Bekaa, cercando di farla finita con un alleato di Bashar Assad. Sono diventati abbastanza forti da lanciare offensive in alcune aree della Siria. Le azioni di combattimento vanno avanti con intense attività terroristiche, per esempio, un altro attentato sanguinario ha avuto luogo nel cuore di Damasco, nei pressi della sede del Baath, non lontano dall’ambasciata russa, provocando la morte di decine civili, tra cui molti bambini di una scuola vicina. Secondo le Nazioni Unite, almeno 70 mila persone hanno perso la vita in Siria, a seguito dello scontro tra le forze governative e i ribelli. Due colpi di mortaio sono esplosi nello stadio Tishreen di Damasco, quando gli atleti si stavano allenando. Secondo SANA, un giocatore della squadra di calcio Watbah è stato ucciso, e due suoi compagni sono rimasti feriti.
Gli eventi del Medio Oriente non sono ignorati nella parte musulmana dei Balcani. Le forniture di armi alla Siria non sono un’eccezione. Dopo aver messo a tacere i fucili lì, i movimenti e le organizzazioni radicali islamici hanno iniziato a svolgere le loro attività sotto copertura, ma oggi sono venute alla luce. Il motivo è che gli estremisti si sentivano a loro agio in Europa fino a quando non hanno iniziato a vietargli l’ingresso e la cittadinanza in molti Paesi del continente, spingendoli a recarsi in altri posti. (3) In passato al-Qaida ha sostenuto i suoi sodali in Kosovo e Bosnia, inviando veterani e armi. Ora vuole che i debiti siano pagati. Gli emissari di al-Qaida non hanno intenzione di ridurre le loro attività nei Balcani. Mentre infuriava la guerra in Bosnia-Erzegovina, circa duemila militanti provenienti dai Paesi arabi vi si recarono per gettarsi nella mischia. Alcuni di loro avevano legami diretti con Usama bin Ladin. Dopo la fine della guerra, a seguito degli accordi di Dayton, molti rimasero nel Paese e ne divennero cittadini. L’Arabia Saudita finanziò la moschea re Fahd di Sarajevo, che si crede sia la sede dei militanti wahhabiti. Atti terroristi vengono commessi dagli islamici nella Repubblica. Per esempio, il 23enne Mevlid Jasarevic, proveniva dalla Serbia, dalla regione meridionale del Sangiaccato, per sparare con il fucile presso l’ambasciata degli Stati Uniti di Sarajevo, ferendo gravemente un poliziotto. Una bomba è esplosa alla stazione di polizia del distretto di Bugojno, uccidendo un poliziotto e ferendone sei. Fu opera di un locale militante wahhabita.
Naturalmente, l’occidente è ben consapevole di tali attività. Un rapporto della NATO dedicato alle minacce islamiche in Europa, parla di un gruppo basato in Bosnia-Erzegovina denominato Gioventù attiva islamica – AIY. I mujahidin bosniaci istruiscono al terrorismo i membri del gruppo, sulle tecniche di manipolazione degli esplosivi, per esempio. All’inizio di questo febbraio, radicali albanesi hanno dichiarato la costituzione del “Movimento islamico per l’Unità” o LISBA, considerato in occidente come il primo Partito davvero fondamentalista nei Balcani. Il partito è registrato e si sta preparando alle elezioni parlamentari del Kosovo. LISBA ha un leader pubblico, Arsim Krasniqi, anche se Fuad Ramiqi è ampiamente indicato come la figura dominante. È noto per essere legato alla rete fondamentalista musulmana europea guidata dall’islamista Tariq Ramadan, una celebrità mediatica, e dal predicatore dell’odio del Qatar Yusuf al-Qaradawi. Ha legami con il più moderato Partito dell’Azione Democratica SDA in Bosnia-Erzegovina, e con organizzazioni simili in Macedonia. Ramiqi ha protestato contro il divieto alle ragazze di portare il velo (hijab) nelle scuole pubbliche del Kosovo. (4)
Questa è solo la cima dell’iceberg. La radicalizzazione della popolazione in Kosovo è aggravata dalla disoccupazione totale e dalla diffusa criminalità. L’auto-proclamata indipendenza del Kosovo, sostenuta dall’occidente, ha dato ben poco alla gente comune, non c’è da sorprendersi che sia vulnerabile alla propaganda islamista. Alcuni kosovari sono legati al contrabbando di armi, si comportano come istruttori sul loro uso in Siria, arricchendo la propria esperienza in combattimento. Flussi di droga già inondano l’Europa. In futuro, si potrà aggiungervi la riesportazione delle competenze belliche per difendere i diritti dei musulmani europei. La politica dell’occidente in Siria è miope. Perdendo il controllo sugli eventi in questo Paese, in realtà, offre rifugio ai terroristi, e si affaccia la prospettiva di far riversare in Europa un furioso terrorismo. I focolai dell’estremismo islamico, apparsi con la complicità dell’occidente nella ex Jugoslavia, vengono di nuovo scatenati dall’influenza degli eventi in Medio Oriente. L’Europa sembra essere minacciata da un grande incendio...
*Il missile anticarro Fagot è un’arma che risale al 1970, difficilmente costituirà un serio problema per i carri armati siriani, quasi tutti dotati di corazze reattive. Riguardo al missile Kornet, Debka sparge disinformazione, come al solito, poiché non è mai stato esportato in Jugoslavia, ma in Turchia sia. (NdT)
La ripubblicazione è gradita con riferimento alla rivista on-line della Strategic Culture Foundation.
Traduzione di Alessandro Lattanzio – SitoAurora
---
http://www.strategic-culture.org/pview/2013/02/23/syrian-rebels-get-arms-from-kosovo-and-bosnia.html
Strategic Culture Foundation ONLINE JOURNAL
23.02.2013 | 11:35
Dmitry MININ
Dmitry MININ
Syrian Rebels Get Arms from Kosovo and Bosnia
The DEBKA website, close to Israeli military intelligence, knows well all the behind the curtain details of regional politics. A few days ago it reported about basically new turns of the way the events unfold in Syria. According to Israelis, (1) the Syrian extremists received a load of heavy weapons for the first time since the war started. The senders are the groups from Kosovo and the Republic of Bosnia and Herzegovina linked to Al Qaeda. The package includes Kornet and Fagot anti-tank systems delivered by the Soviet Union to former Yugoslavia in the past. The weapons ended up in the hands of extremists as a result of well-known bloody events. As to Israeli intelligence sources, the heavy weapons have been delivered from the Balkans to Syria by sea with the help of Albanian mafia, which is dry behind ears in such operations... Xenia Svetlova, a Russian Middle East expert, thinks the smuggled arms flow through the border between Turkey and Syria, no matter the Friends of Syria officially shy away from direct arms supplies to the rebels. (2)
This is the first time the Syrian anti-government forces got a substantial load of heavy arms getting around the control of Western and Arab special agencies (the foreign intelligence agencies have simply overlooked the delivery). The major part of weapons is sent to Jabhat al-Nusra, an Al Qaeda linked Islamist group.
Having received arms, the Jabhat al-Nusra armed groups risked an intervention to Lebanon and engaged Hezbollah in the Shiite stronghold of Bekaa valley trying to do away with an ally of Bashar Assad. They have become strong enough to launch offensives in some areas inside Syria. The combat actions go along with intensive terrorist activities, for instance, another bloody act took place in the heart of Damascus near the Baath headquarters, not far from the Russian embassy. It resulted in the death of dozens civilians, including many children from a neighboring school. According to the United Nations, at least 70 thousand people have lost their lives in Syria as a result of the confrontation between the government forces and the rebels. Two mortar shells exploded at the Tishreen stadium in Damascus when the athletes were training. As to SANA, a player form the Watbah football team was killed; his two fellow players were wounded.
The Middle East events could not have passed the Muslim part of the Balkans. The arms supplies to Syria are not an exception. After the guns silenced there, the radical movements and Islamist organizations started to conduct their activities under cover, but today it is coming to light. The reason is the extremists had felt comfortable in Europe till they started to be refused entry and citizenship by many countries of the continent making them go to other places. (3) In the past Al Qaeda supported the Kosovo and Bosnian brothers in faith with experienced personnel and arms. Now it wants the debts to be paid back. Al Qaeda emissaries have no intent to curb their activities in the Balkans.
While war raged in Bosnia and Herzegovina, around two thousand militants from Arab countries went there to join the fray. Some of them had direct links to Osama bin Laden. After the war ended as a result of Dayton accords, many of them remained in the country and became the citizens. The Saudi Arabia funded King Fahd mosque in Sarajevo that is believed to be the headquarters of the Wahhabi militants. Off and on terrorist acts committed by Islamists take place in the Republic. For instance, 23-year-old Mevlid Jasarevic, came from Serbia, the southern region of Sandzak, to shoot his rifle at the US embassy building in Sarajevo. He heavily wounded a policeman. A bomb went off at the police precinct station in Bugojno, one constable died, six wounded. It was done by a local Wahhabi militant.
Of course, the West is well aware of such activities. A NATO report devoted to Islamist threats in Europe mentions a Bosnia and Herzegovina based group called Active Islamic Youth – AIY. The Bosnian mujahedeen instruct the group members on terror, explosives handling techniques, for instance.
At the beginning of this February local Albanian radicals declared the establishment of the “Islamic Movement to Unite” or LISBA, which is considered in the West as the first really fundamentalist party in the Balkans. The party is registered and is preparing for Kosovo parliamentary elections. LISBA has a public leader, Arsim Krasniqi, though Fuad Ramiqi is widely reported to be its controlling figure. He is known to be is associated through the fundamentalist European Muslim Network, led by the Islamist media celebrity Tariq Ramadan, with the Qatar-based hate preacher Yusuf Al-Qaradawi. He has ties with the more moderate Party for Democratic Action or SDA in Bosnia-Herzegovina and similar organizations in Macedonia. Ramiqi protested against a legal ban on girls wearing headscarves (hijab) in Kosovo public schools. (4)
This is just the top of the iceberg. The radicalization of population in Kosovo is boosted by total unemployment and spreading criminality. The self-proclaimed Kosovo independence supported by the West gave little to common people, it’s no surprise they are vulnerable to Islamist propaganda. Some Kosovars are linked to arms smuggling, they act as instructors on its use in Syria enriching their own combat experience. Drug flows are already flooding Europe. In future it may be added by the re-export of war skills to defend the European Muslims rights.
The policy of the West in Syria is myopic. It goes on losing control over the events in this country. In fact it gives refuge to terrorists and faces the prospect of raging terror spilling over to Europe. Hotbeds of Islamic extremism that appeared with the connivance of the West in the former Yugoslavia are sparked again under the influence of Middle East events. Europe appears to be threatened by a big fire...
(1) http://www.debka.com/article/22773/Syrian-Islamists-meet-Hizballah-head-on-–-take-in-arms-from-Bosnia-Kosovo
(2) http://www.zman.com/news/2013/02/06/144636.html
(3) http://www.iimes.ru/?p=15671
(4) http://www.weeklystandard.com/blogs/kosovo-radical-islamists-new-political-offensive_701196.html
Republishing is welcomed with reference to Strategic Culture Foundation on-line journal www.strategic-culture.org
=== * ===
Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/
(francais / english / italiano)
Cosa dice la piazza slovena
1) Rastko Močnik: « Mieux valait la Yougoslavie que l’Union européenne ! »
2) Slovenia: Nationwide public sector strike intensifies government crisis (WSWS)
3) La piazza slovena fa tremare l’ Europa dell’Austerity (InfoAut)
=== 1 ===
http://balkans.courriers.info/article21889.html
Buka, 23 février 2013
Slovénie : « mieux valait la Yougoslavie que l’Union européenne ! »
La Slovénie jouissait d’une bien meilleure position au sein de la Fédération yougoslave que de l’Union européenne, où elle a rejoint le groupe des pays du « sud », pauvres et en voie de sous-développement. L’analyse iconoclaste du sociologue slovène Rastko Močnik, qui souligne le risque d’une dérive autoritaire, voire fasciste que peut engendrer la faillite du projet européen
Traduit par Eléonore Loué-Feichter
Sociologue, critique littéraire, introducteur du structuralisme sur la scène intellectuelle yougoslave, le sociologue slovène Rastko Močnik est, avec le philosophe Slavoj Žižek, l’un des fondateurs de l’École de psychanalytique de Ljubljana. Il était interviewé par la Radiotélévision serbe (RTS).
Rastko Močnik (R.M.) : J’étais contre la dissolution de la Yougoslavie et je continue de penser qu’elle a représenté une énorme erreur historique. L’économiste slovène Maks Tajnikar a récemment écrit un article pour le magazine Delo, dans lequel il effectue un parallèle entre la sécession slovène et la situation actuelle. Il déclare : « La Slovénie ne se satisfaisait pas d’être le nord de la Yougoslavie et d’avoir un accès privilégié à un marché de 20 millions de personnes. Aujourd’hui, Ljubljana se retrouve tout au sud de l’Union européenne. Nous sommes devenus un pays arriéré, dans une Europe qui a évolué. A l’origine, un des objectifs de l’UE était d’améliorer le niveau de vie des pays les moins développés, comme le Portugal, la Grèce et l’Espagne. Il s’agissait de créer une économie qui puisse profiter à tout le monde. Toutefois, avec la crise, alors que les Etats-Unis et l’Europe perdent leur leadership économique, politique et peut-être même militaire, la conception de l’Union européenne a changé. Il existe désormais des colonies au sein du continent. Les économies développées, comme l’Allemagne, la France ou les pays scandinaves ont créé des colonies au sud, dans les pays méditerranéens. Ils y disposent d’un accès privilégié, car il s’agit d’une zone économique et monétaire unique ».
R.T.S. : De qui la Slovénie serait-elle la colonie ?
R.M. : De l’Allemagne. Consultez les statistiques, Berlin est notre premier partenaire commercial. L’échange est inégal, la richesse produite en Slovénie part en Allemagne.
R.T.S. : À la fin des années 1980, dans l’ancienne Yougoslavie, les intellectuels slovènes s’opposaient à Belgrade, qui représentait l’autorité centrale. L’élite intellectuelle slovène s’oppose-t-elle à Berlin ?
R.M. : L’élite se trouve désormais à Bruxelles. L’autoritarisme en Yougoslavie, si peu qu’il ait existé, n’était que du folklore comparé à celui qui existe aujourd’hui. Désormais, nous avons un gouvernement de commissaires. Le gouvernement de Bruxelles n’est pas sous contrôle démocratique, il travaille en collaboration avec d’autres gouvernements, sous forme de discussions plus ou moins secrètes, et il produit des lois qui sont appelés « directives ».
R.T.S. : Comme le Comité central du Parti communiste de Yougoslavie, à l’époque ?
R.M. : Oui, sauf que c’était un peu différent. À l’époque, les partis communistes des différentes républiques devaient parvenir à un consensus. Et les communistes n’arrivaient pas toujours à leurs fins, car l’élite économique était très puissante en Yougoslavie.
R.T.S. : Aujourd’hui, il est impossible pour la Slovénie d’arriver à ses fins ?
R.M. : Notre pays ne compte que deux millions d’habitants, nous avons échoué à rendre notre économie vraiment compétitive ces 10 ou 15 dernières années. Il est impossible que la Slovénie pèse à Bruxelles. Un bon exemple, c’est que l’industrie slovène est devenue le sous-traitant des grandes entreprises allemandes et françaises.
R.T.S. : La Slovénie avait-elle une alternative à l’UE ? Était-ce la seule voie ?
R.M. : L’UE est toujours présentée comme la seule solution possible. À l’époque de notre intégration, en 2004, l’Union était plus humaine, plus juste qu’aujourd’hui pour les petites économies. Je pense qu’il aurait été très difficile pour la Slovénie de rester hors de l’UE. Je ne suis pas sûr que ce schéma doive aujourd’hui s’adapter à la Serbie et à la Croatie, car leurs économies sont plus fortes. Ces pays doivent être intégrés, mais pas nécessairement de la manière dont la Slovénie l’a été. Si l’ex-Yougoslavie adhère à l’UE, il existe peut-être un espoir que l’Union se transforme. L’UE n’est plus en mesure de gouverner le monde, elle ne peut pas être compétitive face aux Chinois. Ces derniers ont des normes différentes, des salaires plus bas, un capitalisme beaucoup plus brutal que le nôtre. Nous ne l’aimons peut-être pas, mais notre capitalisme est encore relativement modéré face à celui de la Chine ou du tiers-monde.
R.T.S. : Les manifestations qui se poursuivent en Slovénie viennent-elles de l’estomac, du coeur ou de la tête ?
R.M. : Elles sont en train de se déplacer de l’estomac vers le cœur, la tête commence tout juste à penser. La crise que nous subissons depuis 2007-2008 a ruiné notre économie et nous a apporté 120.000 chômeurs de plus. (...) Les manifestations actuelles visent la classe politique dans son ensemble. Des scandales de corruption ont éclaté au même moment, tant au sein de la coalition au pouvoir que de l’opposition. Les manifestants se révoltent contre cette caste politique corrompue. Pourtant, il n’existe aucune d’alternative.
R.T.S. : Affirmer que tous les hommes politiques sont mauvais, n’est-il pas naïf et dangereux ?
R.M. : Notre situation est idéale pour qu’émerge une solution autoritaire, pour que quelqu’un se lève et dise « j’ai un plan ». Si cette personne est charismatique, elle pourrait prendre le pouvoir et dériver vers l’autoritarisme. Ici, en Slovénie, nous avons déjà un régime autoritaire et c’est pourquoi il y a eu un soulèvement populaire : à cause de l’arrogance, de l’incompétence du gouvernement et du pillage des richesses du pays. Les hommes politiques se sont volés les uns les autres. Et les partisans de Janez Janša sont en fait ceux qui souffrent le plus de sa politique. Ce sont généralement des personnes peu qualifiées, des ouvriers, des gens des campagnes, ce sont eux qui pâtissent largement de la politique d’austérité. Ils l’appuient parce que la politique n’est pas un acte rationnel. Il s’agit d’un domaine où agissent, comme vous dites, l’estomac et le cœur. Et éventuellement la tête.
R.T.S. : Pourquoi une démocratie parlementaire n’a-t-elle pas été établie en Yougoslavie ?
R.M. : À la fin des années 1980, une démocratie parlementaire n’aurait pas pu fonctionner, toutes les forces politiques du pays étaient déjà regroupées en communautés. Certains affirment que le Constitution de 1974 a conduit la Yougoslavie à sa chute. Je me sens proche de cette thèse. Prenez le dernier Congrès du Parti communiste, quand les Slovènes ont quitté la salle. Dans une situation normale, les délégués slovènes seraient immédiatement allés à Zagreb, Skopje, Sarajevo ou Titograd (actuelle Podgorica) afin d’y chercher des alliés pour créer une alternative politique. Mais ils sont rentrés à Ljubljana. A ce stade, il était déjà impossible d’organiser un pouvoir politique au niveau fédéral, seule condition pour qu’une Fédération fonctionne.
R.T.S. : Quelles évolutions attendez-vous au sein de l’Union européenne ?
R.M. : Je pense que dans l’Union européenne se pose la question de la mise à niveau des pays moins développés sur ceux qui le sont davantage. Les capitaux provenant des pays capitalistes dits développés mènent actuellement à une exploitation assez brutale des autres pays de l’Union. Ces derniers se rendront un jour compte, ou bien ce seront leurs populations qui les y mèneront, que cela ne peux pas continuer ainsi et qu’il faut chercher une alternative à l’Europe actuelle.
R.T.S. : Quelle est la place de la Slovénie dans cette Europe ?
R.M. : La Slovénie appartient désormais au sud sous-développé de l’Union. Elle se trouve dans la même situation que la Grèce, le Portugal ou l’Espagne. Les manifestations ont aidé la population à en prendre conscience. Il y a six mois, j’étais le seul à soutenir cette théorie, ce qui n’est plus le cas aujourd’hui. Je pense que des changements majeurs vont arriver, mais ils ne seront pas immédiatement manifestes. Nous aurons encore deux ou trois gouvernements qui vont se ressembler, puis le climat finira pas évoluer. Cette situation ressemble à celle de la fin des années 1980. Les gens sont sceptiques, ils ne croient plus de manière dogmatique à ce que dit le gouvernement. Dans les années 1980, les idées nationalistes ont profité de ce vide. Ce n’est plus possible aujourd’hui car l’idéologie nationaliste est celle qui nous a mené à la situation présente. À la fin des années 1990, nous avions des gouvernements réellement fascistes en Serbie, en Croatie, en Bosnie et en Slovénie. Le fascisme est l’échappatoire naturel des bourgeoisies nationales en perdition. En Slovénie, la bourgeoisie a connu une défaite historique. Elle n’a pas réussi à créer une économie nationale et il semble maintenant qu’une bourgeoisie dite « compradoriale » soit au gouvernement, à l’image de ce qui se fait en Amérique du Sud. Nos dirigeants sont des agents locaux au service de capitaux étrangers, dont la tâche est d’assurer la paix sociale et d’organiser un environnement propice aux investissements étrangers. C’est un rôle de policier et cette classe n’est pas productive. Je pense cependant que la situation est en train d’évoluer en Croatie et en Slovénie, ce qui ne veut pas dire que l’avènement d’un régime autoritaire soit exclu.
- See more at: http://balkans.courriers.info/article21889.html#sthash.23ux3Toh.dpuf=== 2 ===
http://www.wsws.org/en/articles/2013/01/29/slov-j29.html
Slovenia: Nationwide public sector strike intensifies government crisis
By Markus Salzmann
29 January 2013
A nationwide public sector strike largely paralyzed Slovenia on Wednesday last week. The walkout by about 100,000 workers deepened the crisis of the right-wing government of Prime Minister Janez Janša, which faces collapse after only 12 months in office.
The strike meant that schools, kindergartens and universities were closed. Also, staff at the public service broadcaster RTV Slovenia had joined the strike, so there was only limited news coverage. In the health care sector, both doctors and nurses took strike action, meaning only emergency care was provided. In welfare centres and pharmacies there was only emergency service.
Customs officials followed a “work to rule”, as did police officers, who had gone on strike 12 days ago. They refused to impose fines for minor infringements. Firefighters, court officials and prison guards, as well as veterinary officers were also involved in the strike. Some 100,000 of a total of 160,000 public sector workers took part in the one-day strike, which was accompanied by demonstrations in major cities.
In addition to the public sector strike, about 14,000 workers in the metal and electrical industries stayed at home. Across the country, the strike affected 101 of a total of 189 establishments.
It was the second general strike in the public sector within a year against the government’s austerity measures. In April 2012, civil servants went on strike in protest against the €1.25 billion austerity package, which was then passed a month later. It was the largest strike in the public sector since Slovenia declared independence in 1991.
Last year’s austerity measures have already shifted the main burden of the cuts onto public sector workers. In the austerity budget for 2013 and 2014, the government has once again directed massive cuts in the public service. Funding for salaries will be reduced by 5 percent, meaning more wage and job cuts are on the agenda.
For months, Slovenia has been a candidate for the euro rescue fund. In 2007, the public debt ratio stood at just over 20 percent; in 2013 it rose to about 45 percent of GDP. Unemployment has more than doubled in this period and the EU and international financial institutions are demanding radical austerity measures.
There had already been massive protests against the austerity policies of the previous government under the social democrat Borut Pahor, which led to his government being voted out in December 2011. Pahor had previously lost a confidence vote in parliament after several ministers resigned over corruption scandals.
Today the situation is similar. Just one year after the right-wing Janša government assumed the reins of government, it is “clinically dead,” as the daily Delo recently headlined. The main coalition partner of Prime Minister Janša’s Democratic Party (SDS), the Civic List (DL) headed by parliamentary speaker Gregor Virant, has renounced its allegiance.
Virant demanded the resignation of the prime minister after he was unable to explain the origin of €210,000 in his personal bank account. This was followed by two other coalition partners. Foreign Minister Karl Erjavec of the Pensioners’ Party (DeSUS) announced plans to quit the government should Janša refuse to go. He is already talking of possible elections in May.
Economics Minister Radovan Zerjav said his People’s Party (SLS) wanted to ensure the labour market reforms were put in place in February. If Janša remained in office, he said, they would also leave the coalition. Only the small, ultra-conservative Catholic NSi spoke out against new elections, because they would have little chance of re-entering parliament. Also, the SDS would probably lose 30 percent of its seats in new elections.
Currently, it is uncertain what political camp would emerge victorious from the elections. A recently published report into corruption also points the finger at opposition leader Zoran Jankovic (Positive Slovenia). According to the latest polls, Positive Slovenia would get the most votes (18 percent), followed by Janša’s SDS with 12 percent. Both the conservative camp and the social democrats advocate strict austerity measures.
Under these conditions, the unions have the role of keeping discontent with the established parties under control, and of preventing an independent political movement of the working class. Last month, representatives of the major union associations declared that they would not seek a referendum against the massive budget cuts planned for 2013 and 2014.
The unions are submitting to an undemocratic decision of the Supreme Court, which had unceremoniously declared that a referendum against the cuts would be illegal. The announcement by the court was made just before the start of several demonstrations in the capital Ljubljana and in other major cities. There had already been weeks of demonstrations against the government in numerous other cities.
To prevent a broad strike movement developing on Wednesday, the largest union representing metal and electrical workers (SKEI) had called only for a limited protest strike. It called on its members to stay at home, thus isolating them from the public sector employees. The protest was expressly not directed against the government, but was aimed solely at enforcing wage demands. About 85,000 people are employed in the Slovenian metal and electrical industries, of which 35,000 are members of SKEI.
The public sector unions are not in principle opposed to the right-wing policies of the government. Their protest is directed mainly against the fact that the government has adopted the cuts unilaterally, without any negotiations. The first of their six strike demands is therefore that the unions want to be recognized as equal “social partners”.
=== 3 ===
http://www.infoaut.org/index.php/blog/conflitti-globali/item/6728-la-piazza-slovena-fa-tremare-l-europa-dellausterity
Domenica 27 Gennaio 2013
La piazza slovena fa tremare l’ Europa dell’Austerity
Il 23 gennaio appena trascorso è stata, nel silenzio generale delle principali testate d’informazione europee, la data della maggiore protesta della storia slovena sin dalla dichiarazione d’indipendenza del 1991.
Il pacchetto di austerity, approvato in Aprile dal governo con l’assenso delle principali forze conservatrici del Paese, prevede manovre della portata complessiva di 1250 milioni di euro.
Il processo di privatizzazioni “à la slovena” dell’ultimo decennio, interessato a mantenere le imprese privatizzate in mano a capitali nazionali, ha condotto a speculazioni, svendite e corruzione: agli occhi dell’opinione pubblica la politica, e con essa la stessa democrazia parlamentare, viene così percepita sempre di più come un’infrastruttura al servizio della corruzione e del clientelismo.
Dalla fine del Novembre scorso, la composita piazza slovena si è radicalizzata, portando il dissenso all’austerità fin sotto i palazzi del potere, in modo costante e determinato.
Sulla spinta dei principali sindacati, la popolazione ha cominciato a esigere fermamente le dimissioni del governo e il rigetto assoluto delle misure di austerità che allargano il fronte dei Paesi vessati dalla Troika.
In questo contesto, mercoledì scorso è scesa in piazza la maggioranza dei lavoratori del settore pubblico, oltre 100 mila persone che hanno aderito allo sciopero generale indetto con l’intenzione di dare una grossa spallata al regime politico.
La reazione del primo ministro Janez Jansa, attraverso i portavoci governativi è stata quella di mostrarsi disponibile a discutere la naturadelle misure d’ austerity senza l’intenzione di revocarle né ridimensionarle, adducendo il fatto che il governo stesso, capendo le difficoltà economiche della società slovena, starebbe facendo il possibile per dilazionare tagli e dismissioni strategiche del welfare, evitando in tale modo il declassamento da parte delle agenzie di rating.
La piazza dal canto suo ha mostrato ancora una volta la sua rabbia, invadendo le strade delle principali città,in particolre a Maribor (cuore pulsante delle proteste) e a Lubiana ,dove almeno 10mila manifestanti si sono attestati nelle adiacenze del Parlamento, con cartelli e striscioni che riportavano la scritta “Tutta la Slovenia in rivolta”.
La protesta, ormai transgenerazionale e che coinvolge disoccupati, molti studenti, precari ed (ex)-dipendenti del settore pubblico, va avanti da mesi, con fasi alterne di radicalità che hanno avuto per ora culmine il 30 novembre scorso con gli scontri davanti al Parlamento, occasione in cui si esigettero le dimissioni del Presidente Danilo Turk.
Il governo Jansa pare essere agli sgoccioli, ma le rivendicazioni della piazza vanno ben oltre un semplice rimpiazzamento dei vertici politici e alludono a contrastare un eventuale rimpasto tecnico, ben visto dalla BCE..
Un altro focolaio di protesta si è acceso nell’Europa delle lotte contro l’austerity, in una regione di intersezione tra area mediterranea, balcanica ed Europa Centrale.
Il pacchetto di austerity, approvato in Aprile dal governo con l’assenso delle principali forze conservatrici del Paese, prevede manovre della portata complessiva di 1250 milioni di euro.
Il processo di privatizzazioni “à la slovena” dell’ultimo decennio, interessato a mantenere le imprese privatizzate in mano a capitali nazionali, ha condotto a speculazioni, svendite e corruzione: agli occhi dell’opinione pubblica la politica, e con essa la stessa democrazia parlamentare, viene così percepita sempre di più come un’infrastruttura al servizio della corruzione e del clientelismo.
Dalla fine del Novembre scorso, la composita piazza slovena si è radicalizzata, portando il dissenso all’austerità fin sotto i palazzi del potere, in modo costante e determinato.
Sulla spinta dei principali sindacati, la popolazione ha cominciato a esigere fermamente le dimissioni del governo e il rigetto assoluto delle misure di austerità che allargano il fronte dei Paesi vessati dalla Troika.
In questo contesto, mercoledì scorso è scesa in piazza la maggioranza dei lavoratori del settore pubblico, oltre 100 mila persone che hanno aderito allo sciopero generale indetto con l’intenzione di dare una grossa spallata al regime politico.
La reazione del primo ministro Janez Jansa, attraverso i portavoci governativi è stata quella di mostrarsi disponibile a discutere la naturadelle misure d’ austerity senza l’intenzione di revocarle né ridimensionarle, adducendo il fatto che il governo stesso, capendo le difficoltà economiche della società slovena, starebbe facendo il possibile per dilazionare tagli e dismissioni strategiche del welfare, evitando in tale modo il declassamento da parte delle agenzie di rating.
La piazza dal canto suo ha mostrato ancora una volta la sua rabbia, invadendo le strade delle principali città,in particolre a Maribor (cuore pulsante delle proteste) e a Lubiana ,dove almeno 10mila manifestanti si sono attestati nelle adiacenze del Parlamento, con cartelli e striscioni che riportavano la scritta “Tutta la Slovenia in rivolta”.
La protesta, ormai transgenerazionale e che coinvolge disoccupati, molti studenti, precari ed (ex)-dipendenti del settore pubblico, va avanti da mesi, con fasi alterne di radicalità che hanno avuto per ora culmine il 30 novembre scorso con gli scontri davanti al Parlamento, occasione in cui si esigettero le dimissioni del Presidente Danilo Turk.
Il governo Jansa pare essere agli sgoccioli, ma le rivendicazioni della piazza vanno ben oltre un semplice rimpiazzamento dei vertici politici e alludono a contrastare un eventuale rimpasto tecnico, ben visto dalla BCE..
Un altro focolaio di protesta si è acceso nell’Europa delle lotte contro l’austerity, in una regione di intersezione tra area mediterranea, balcanica ed Europa Centrale.
=== * ===
Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/
(english / français)
Réconciliation franco-allemande?
1) The return of German imperialism (Johannes Stern - WSWS)
2) Annie Lacroix-Riz a propos du traité franco-allemand de 1963: Les arrière-pensées de la réconciliation franco-allemande (GFP)
=== 1 ===
http://www.wsws.org/en/articles/2013/02/21/pers-f21.html
The return of German imperialism
21 February 2013
Germany is making intensive preparations to conduct new wars to secure resources. This was the unmistakable message of a lead article in Germany's business newspaper Handelsblatt, “Expedition Resources: Germany's new course.”
The article shows the real face of the German bourgeoisie. As in the first half of the twentieth century, when it twice played a central role in plunging humanity into world war, it is again moving to enforce its imperialist interests through war. “The previous political measures to secure raw materials are reaching their limits,” the Handelsblatt states. Dependence on raw materials is the German economy’s Achilles heel, the paper writes: “Industry is plagued by the fear that the high-tech sector in Germany could be cut off from essential supplies.”
The very same business circles that financed Hitler are again banging the war drums. The article cites an interview with Dierk Paskert, the manager of the Resource Alliance founded in 2011. Members of the alliance include Volkswagen, ThyssenKrupp, Bayer and BASF—firms that either directly supported Nazi war plans, or whose predecessors did. Now they work closely with the German government to plan how Berlin will secure access to critical raw materials across the globe, by force if necessary.
The hunger of Germany’s export-dependent industry for materials and markets is huge. According to Handelsblatt German raw material imports over the last decade have nearly tripled. “The battle for resources is about oil and gas, but also minerals.” Handelsblatt gives a detailed overview of such highly prized resources such as lithium, cobalt, chromium, indium and rare earth elements, and cites the growing conflict between the major powers over such resources.
Paskert makes clear that the German bourgeoisie is willing to use military force to secure such resources against its rivals. Asked by Handelsblattwhether there will once again be resource wars, he explains: “History shows that many conflicts are rooted in the fight for resources. Up to now it was mostly about oil or gas, but also increasingly minerals. The supply of raw materials is the basis for the value and wealth of a country and therefore has geopolitical significance. The presence of the US military in the Persian Gulf or the massive expansion of Chinese naval forces is also aimed at protecting such interests.” Handelsblatt assures its readers that this view finds support in political circles, and that for the federal government, “the control of raw materials” is a “strategic issue for foreign policy”. It is preparing for a situation where “the existing resource partnerships” are insufficient and “additional security and military instruments are required.”
The return of aggressive German imperialism initiates a new stage of inter-imperialist conflict, raising the threat of a Third World War.
It is increasingly clear that the period after the Second World War—during which the German bourgeoisie adopted a pacifist stance and relied on Washington to carry out the wars and other military operations on which world imperialism relied—was merely a historical interlude.
The austerity policies pursued by the European Union after the outbreak of the world economic crisis have undermined the European market, which provided the basis for the expansion of German trade and production in recent decades. The result is the return of apparently long-buried specters of the past, as all the imperialist powers prepare for war.
In the 19th century Germany arrived late on the scene to take its place in the scramble for the division of the world. Then it acted all the more aggressively to enforce its interests against its rivals and twice plunged the world into war. With the intensification of the financial and economic crisis of world capitalism, German imperialism feels once again compelled to enter the arena.
After the collapse of the Soviet Union, the American ruling class saw an opportunity for unchallenged operations all over the world. For more than a decade, it has waged “preventive wars” throughout the Middle East. Now it is also turning increasingly toward Asia and has organized a global drone war in defense of its strategic and economic interests. US President Barack Obama claims the authority to assassinate even American citizens via drone attacks.
French imperialism is increasingly employing military means to defend its interests in Africa and the Middle East. After playing a key role in starting the war in Libya, as well as wars in two former French colonies, Ivory Coast and Syria, it is now invading a fourth country, Mali.
Like the German bourgeoisie, Japan, Germany’s strategic ally in World War II, is reacting to the crisis with attacks on the working class at home and growing militarism abroad. As in the 1930s, this militarism is particularly directed against China and is currently being inflamed in the conflict over the Senkaku/ Diaoyu Islands in the East China Sea.
Under these conditions the German bourgeoisie is re-arming. TheHandelsblatt bluntly states that the German army will be rebuilt “in order to be used all over the world.”
The vast majority of the German population is vehemently opposed to militarism. The fact that the Handelsblatt can so publicly formulate the goals of the German bourgeoisie is above all a devastating indictment of the Green Party, the Social Democratic Party and the Left Party. They have repeatedly justified German foreign policy and military operations in Kosovo and Afghanistan, falsely claiming these wars were based on democratic and humanitarian considerations.
In the past 15 years, such forces have moved sharply to the right, aligning themselves increasingly openly on the interests of German big business and German militarism. Their silence on the Handelsblatt article speaks volumes. They agree with the war preparations.
Capitalism is once again dragging mankind toward catastrophe, under conditions when the destructive power of the ruling classes is vastly greater than during the two world wars of the last century. Though a new world war would place a question mark over the fate of the entire human race, it is precisely to this end that the ruling classes and their bankrupt social and economic system are leading mankind. To the policies of imperialist barbarism and national conflict, the working class—in Germany, Europe, and around the world—must advance the program of international solidarity and socialist revolution.
Johannes Stern
=== 2 ===
Da: Annie Lacroix-Riz
Data: 22 gennaio 2013 09.43.48 GMT+01.00
Oggetto: [listalr] A propos du traité franco-allemand de 1963
Rispondi a: histoire @ mcicom.net
Chers amis,
En ces temps de célébration du traité franco-allemand de 1963 malmenant la science historique autant que la propagande de guerre de l’opération coloniale en cours, vous trouverez ci-joints :
1° le texte d’une interview à la revue en ligne http://www.german-foreign-policy.com/de/news/
2° les liens correspondants, français, allemand et présentation par la revue :
l'interview ici: http://www.german-foreign-policy.com/fr/fulltext/55954
et la traduction allemande ici: http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/58514
le n° complet : http://www.german-foreign-policy.com/de/fulltext/58516
Amitiés, et meilleurs vœux pour 2013.
Annie Lacroix-Riz
Vous recevez ce mail car vous êtes abonn(é)e à la liste de diffusion d’Annie Lacroix-Riz
---(aussi dans http://www.voltairenet.org/article177220.html )---
ENTRETIEN AVEC ANNIE LACROIX-RIZ
Les arrière-pensées de la réconciliation franco-allemande
RÉSEAU VOLTAIRE | 22 JANVIER 2013
german-foreign-policy.com : On dit que le Traité de l’Élysée a été important pour la réconciliation entre la France et l’Allemagne. Or, vous dites que la collaboration économique et politique franco-allemande qui est la base de cette réconciliation ne date pas de l’après-Deuxième Guerre mondiale mais de l’après-Première Guerre mondiale.
Annie Lacroix-Riz : La collaboration franco-allemande date de l’après-1918, mais aussi d’avant 1914. Cette politique d’Apaisement, née de la concentration, de la fusion et des alliances de capitaux (français, allemands, franco-allemands) a été amorcée avant 1914. Elle a provoqué des débats en France, où se sont affrontées deux lignes - la ligne dure Delcassé et la ligne de compromis Rouvier, soutenue par ceux qui proclamaient que les alliances des capitaux étaient un facteur d’entente et que finalement on pourrait peut-être faire l’économie de la guerre (ce qu’a cru Karl Kautsky, lui-même rallié avant 1914 à la thèse du « super-impérialisme » bannissant la guerre). La question qui s’est posée entre les deux guerres, s’était posée avant la Première Guerre mondiale - et s’est à nouveau posée après la Deuxième Guerre mondiale, avec l’intégration européenne.
german-foreign-policy.com : Est-ce qu’il y a un dénominateur commun ?
Annie Lacroix-Riz : L’Union Européenne a été symbolisée du point de vue franco-allemand par les relations entre les industries lourdes des deux pays, c’est à dire le minerai de fer lorrain contre le charbon de la Ruhr, qui évidemment ont tissé les relations après la défaite française de 1870. Elle est née des rapports entre l’industrie sidérurgique allemande et les grands sidérurgistes français. Les alliances de 1870 à 1914 qui se sont traduites par un débat sur la « réconciliation » éventuelle ont impliqué pour la France l’alternative entre l’expansion coloniale ou la « revanche » en Alsace-Moselle. À la fin du XIXe siècle, dans les relations interimpérialistes entre la France et l’Allemagne, les milieux dirigeants français ont pris l’habitude finalement de considérer que l’Allemagne était un facteur clé non seulement économique mais aussi politique. De ce dernier point de vue, 1870-1871 (de l’impréparation française à la guerre à l’appel à Bismarck pour écraser la Commune) a fixé le schéma de 1940. Au thème de l’expansion coloniale contre la « revanche » en Alsace-Moselle a succédé en 1938, entre Anschluss et conférence de Munich, celui du « repli impérial » français contre « les mains libres à l’Est » pour le Reich (l’impérialisme français renonçant à son influence extérieure).
german-foreign-policy.com : Et cela a continué ?
Annie Lacroix-Riz : Oui. Vous avez exactement la même chose après la Première Guerre mondiale. C’est un homme de la sidérurgie française, Raymond Poincaré, protégé des de Wendel (comme Robert Schuman après lui), qui a illustré à la fois la politique d’exécution de Versailles et, malgré les légendes, la politique de collaboration. C’est lui qui a capitulé en 1923 sur l’Allemagne, d’abord pour des raisons franco-allemandes, très peu après l’occupation de la Ruhr - avec la menace allemande de bloquer les accords chimiques secrets de 1919 avec l’IG (première mouture de l’IG Farben : Kuhlmann ne pouvait se passer de la mise en œuvre de ces accords). La forte pression allemande pour faire capituler l’industrie chimique française a été complétée par le chantage financier de Washington au retrait français de la Ruhr, efficace à la fin de 1923 : elle a amorcé le Plan Dawes (1924) et la liquidation des « réparations ». Cette configuration fut celle d’autres secteurs de l’industrie, dont la sidérurgie, et elle s’est maintenue. La collaboration franco-allemande, c’est à dire la tendance à la « réconciliation », a été une tendance permanente parce que le grand capital français s’est en dernière analyse interdit toute autonomie à l’égard du Reich depuis 1870.
german-foreign-policy.com : À la suite de l’occupation de la France par le Reich en 1940, la collaboration continua...
Annie Lacroix-Riz : Le grand capital français n’a pas collaboré parce qu’il a été vaincu, il a été vaincu, en s’y prêtant activement, parce qu’il avait choisi de collaborer sans réserves dans des conditions d’inégalité très profonde. La collaboration de 1940 à 1944 a été, comme la Défaite elle-même, une conséquence directe de la collaboration des années 1920-1940, dont j’ai montré les étapes dans l’ouvrage Le choix de la défaite. Il s’agit d’une coopération dans tous les domaines, commercial (cartels compris), financier, et politico-idéologique. Toutes les formes en ont existé après-guerre, mais surtout depuis 1925/1926, depuis la fameuse « réconciliation » officielle couronnant la fondation du cartel international de l’acier (septembre 1926). On a conclu des alliances des capitaux, alliances parfois fort étendues, souvent clandestines, surtout depuis 1933, en pays neutre, dont la Suisse. Mais l’acmé de la collaboration franco-allemande fut logiquement l’Occupation : elle accrut les chances des vastes plans industriels et financiers des Allemands, qui réservaient à leur partenaires la portion congrue (par exemple dans les marchés internationaux) : une maigre part que leurs partenaires avaient déjà acceptée avant-guerre, notamment via les cartels, sidérurgique, chimique, etc.
german-foreign-policy.com : Après la catastrophique Deuxième Guerre mondiale, est-ce qu’il y avait un changement de la politique de la France au regard de l’Allemagne ?
Annie Lacroix-Riz : La Deuxième Guerre mondiale a été catastrophique pour les peuples, mais elle n’a pas entraîné de changement politique dans une France marquée par le statu quo général après la Libération ; la politique de la capitulation française devant le modèle allemand fut même aggravée. Évincée de sa position de grande puissance par sa défaite ignominieuse de 1940, la France a ajouté à ses motifs propres d’apaisement avec l’Allemagne les concessions à la pression des États-Unis, pression beaucoup plus efficace qu’après la victoire française de 1918. Les motifs américains étaient les mêmes qu’en 1918 et dans l’entre-deux-guerres : le programme d’expansion de Roosevelt et de ses successeurs était le même que les 14 points de Wilson et de ses successeurs ; l’appui prioritaire sur l’Allemagne, pays le plus concentré et le plus lié aux États-Unis, pour constituer un énorme marché « européen », « porte ouverte » à leurs marchandises et à leurs capitaux, supposait en 1945 comme en 1918 une politique de reconstruction prioritaire de l’Allemagne : leur partenaire économique prioritaire, pivot de leurs investissements en Europe, ne pouvait pas payer de réparations aux rivaux français, anglais, et, en 1945, soviétiques, etc. Or, après 1945, le vrai vainqueur de la guerre était américain, pas français (on néglige ici l’URSS, vainqueur militaire incontestable, mais épuisé).
Il y eut encore moins de « politique allemande » de la France, au sens de politique indépendante ou autonome. Depuis 1948 et la création de la « Trizone », sous la pression américaine, la France a abdiqué toute autonomie en Allemagne Occidentale : Washington lui a interdit de prélever toute réparation (dans l’usine BASF de Ludwigshafen où elle avait conserve tout le haut personnel hitlérien de l’IG Farben etc.). Tout a marché du même pas. Il n’y a jamais eu, malgré les proclamations, de « politique allemande », et c’est une des raisons du départ volontaire de Charles De Gaulle en janvier 1946, bien qu’il ait prétendu que la France avait des garanties « sur le Rhin ». De Gaulle a formellement résisté, il a souvent dit "non", mais quand vous regardez les dossiers économiques du Quai d’Orsay, vous vous rendez bien compte que la politique de la France, même sous sa gestion, était sans rapport avec ses proclamations : son pays, à l’intérieur de la sphère d’influence américaine, n’avait pas les moyens de les mettre en œuvre.
Logiquement, les choses allèrent même, la France ayant été vaincue et non victorieuse, beaucoup plus vite qu’avant la Deuxième Guerre mondiale. Et ce, alors même que Washington avait un besoin impératif de Paris pour faire passer sa politique allemande. Rien ne l’illustre mieux que l’abdication militaire si peu de temps après une Occupation nettement plus ample, cruelle et coûteuse que de 1914 à 1918 : de fait, cinq ans après la fin de la guerre, officiellement neuf ans. Imagine-t-on la France abandonnant toutes les clauses économiques de Versailles en 1923 (c’est le sens de la CECA en 1950) et toutes ses clauses politico-militaires en 1927 (réarmement officiel d’octobre 1954 au traité de Paris – caution française indispensable). Et ce que j’ai dit pour septembre 1944-janvier 1946 vaut pour 1958-1969.
german-foreign-policy.com : Le résultat fut l’intégration européenne. Qu’est-ce qu’elle a signifié pour la France ?
Annie Lacroix-Riz : L’adhésion officielle à la politique soustrayant l’Allemagne (occidentale mais appelée à devenir l’Allemagne réunifiée) aux conséquences de sa défaite de 1945. L’intégration européenne fut comprise et analysée comme telle, malgré les grands discours sur « l’Europe » réconciliée.
Le discours du 9 mai 1950 de Robert Schuman (homme-lige de Washington qui l’imposa comme son ministre des Affaires étrangères de 1948 à 1952) succéda à des années de pressions américaines, relayées par l’ambassadeur de France à Washington, Henri Bonnet (1945-1955, devenu à sa retraite administrateur de nombre de majors pétrolières, américaines comprises) : Bonnet n’avait cessé de prôner, à Bidault aussi (prédécesseur de Schuman) l’intégration de l’Allemagne occidentale au projet « européen » des États-Unis, la renonciation à toute résistance, etc. Le 9 mai 1950, quand Schuman lança sa Communauté européenne du charbon et de l’acier, célébrée par les « milieux bien informés » comme la résurrection du cartel international de l’acier de 1926, on annonça à la population que règnerait la paix générale, grâce aux « hommes des Marches », Schuman, Adenauer, Gasperi (dont on enjoliva considérablement le passé fasciste ou nazi), que le Comité des Forges et ses marchands de canons étaient vaincus, que l’industrie lourde deviendrait pacifique, etc.
Or, le 10 mai,
1. Schuman devait aller à la conférence de Londres pour une des premières reunions de l’OTAN (organisation militaire du Pacte atlantique signé en avril 1949), où Washington (avec le soutien britannique) lui poserait officiellement la question de la reconstitution stricto sensu de l’armée allemande : pour utiliser « les nombreuses générations bien aguerries de la Wehrmacht » avait expliqué Bonnet le 19 mars 1949. Le tapage sur la CECA permit de différer cette étape officielle du réarmement de la RFA.
2. fut clairement posée, notamment par des réunions des hauts fonctionnaires, sur les fermetures imminentes des mines françaises (et belges) condamnées par la concurrence de la Ruhr, la vraie question économique : celle d’une intégration européenne économique, avec division internationale du travail. On a pour convaincre la population usé des mêmes arguments qu’en septembre 1931, où Laval intronisa André François-Poncet, homme du Comité des Forges, comme ambassadeur à Berlin et créa officiellement la collaboration économique (qui n’avait pas attendu cette circonstance). C’est la même collaboration qu’avant la guerre. Et là, les choses sont allées encore plus vite.
german-foreign-policy.com : Pourquoi la France a-t-elle choisi l’intégration européenne ?
Annie Lacroix-Riz : C’est le grand capital qui règle le sort de la France comme le sort de tous les pays européens. La concentration de capital et l’élévation consécutive de la composition organique du capital qui en résulte ont pour conséquence la baisse du taux de profit. Le grand capital est donc conduit à une guerre des salaires permanente, prévue d’emblée par les hauts fonctionnaires : ceux-ci ont annoncé, dès mai 1950, le « dumping social » d’aujourd’hui (en utilisant l’expression même), c’est à dire la baisse permanente des salaires. Nous sommes parvenus au point qu’ils prévoyaient alors, avec une baisse particulièrement violente du « travail payé », seul moyen de maintenir voire (pour le capital le plus puissant) d’augmenter le profit. Les textes de 1950-1955 fournissent le descriptif exact de l’intégration européenne d’aujourd’hui et balaient la thèse d’une « dérive » récente qui aurait gâché le beau projet d’une « Europe sociale ». L’« Europe sociale » est conforme à ce qu’ils avaient annoncé, et si les populations ne réagissent pas, triomphera le programme affiché par un récent patron de Peugeot, clamant qu’il n’y a pas de limite à la baisse des prix de revient...
german-foreign-policy.com : Quel rôle a joué le Traité de l’Élysée dans ce développement ?
Annie Lacroix-Riz : Le Traité de l’Élysée, c’est surtout une étape politique ou idéologique dans cette intégration européenne, importante pour la légende de la « réconciliation », qui interdit entre autres l’accès de la population à la véritable histoire des relations franco-allemandes : un des sous-produits en a été le « manuel d’histoire européen » qui malmène l’histoire scientifique, mais auquel les manuels d’histoire français tendent à ressembler. La propagande qui suivi 1963 a permis de masquer aux peuples, français et allemand, la réalité et les conséquences de la reconstitution de la puissance allemande avec le soutien américain, tout comme après la Première Guerre mondiale. En fait de paix permanente, le capitalisme européen s’associe à la guerre permanente, dans une apparente alliance idyllique entre Europe et États-Unis. En réalité, la crise systémique qui dure depuis près de 40 ans nous ramène à la « crise générale de l’impérialisme » qui a, il y a un siècle, débouché sur la Première Guerre mondiale (et mis fin à la crise ouverte en 1873). La crise systémique suivante a débouché sur la Deuxième Guerre mondiale. La virulence de la phase actuelle de la crise actuelle nous ramène à cette histoire. On ne saurait trop conseiller à vos lecteurs de lire ou de relire une réédition de L’impérialisme, stade suprême du capitalisme de Lénine (1917), lecture propice à l’éveil sur les réalités. Sans parler de l’analyse de Marx du capital...
Annie Lacroix-Riz
Professeur d’histoire contemporaine à l’université Paris VII-Denis Diderot.
Derniers ouvrages parus : Le Choix de la défaite : les élites françaises dans les années 1930 (Armand Colin, nouvelle édition complétée et révisée, 2010) L’intégration européenne de la France. La tutelle de l’Allemagne et des Etats-Unis, (Le temps des cerises, 2007). De Munich à Vichy, l’assassinat de la 3e République, 1938-1940 (Armand Colin, 2008).
À paraître : Le Vatican, l’Europe et le Reich de la Première Guerre mondiale à la Guerre froide (1914-1955) (Armand Colin, édition complétée et révisée, octobre 2010).
=== * ===
Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/
[francais / srpskohrvatski.
Tutti regimi filo-occidentali instaurati nei territori spartiti della Jugoslavia si pongono in continuità simbolica con i perdenti della II Guerra Mondiale, collaborazionisti del nazifascismo.
E' quanto succede non solo, notoriamente, in Croazia, sin dal 1990-91, o nella colonia kosovara, dove i bulldozer abbattono in monumenti ai partigiani di ogni nazionalità - http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/7561 -, ma anche in Serbia e Montenegro a partire dal golpe antijugoslavo del 2000-2001. In Serbia, dove è oramai in vigore da anni l'inno bigotto "Boze Pravde" (Dio di giustizia), sta facendo particolarmente clamore una produzione televisiva di stampo revisionista intitolata "Ravna Gora", commissionata allo scopo di equiparare i cetnici ai partigiani; contemporaneamente, sono in atto procedimenti legali per scovare presunte "atrocità" dei partigiani e riabilitare criminali traditori del loro popolo come Draza Mihajilovic.
Il marcio è purtroppo alla radice: questa Europa si vuole fondata sulla Restaurazione, e i "cuori nel pozzo" non sono solo quelli italiani.
Sullo stesso argomento si vedano i nostri post recenti:
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/7482
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/7469
(a cura di Italo Slavo) ]
Protiv rehabilitacije četnika i ustaša
1) Croatie : quand la télévision publique HRT réhabilite les oustachis
2) Komunisti Srbije na protestu:
- Povodom sudskog procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića
- Povodom snimanja serije o Ravnoj Gori
3) SKOJ/NKPJ:
- REHABILITACIJA LJOTIĆEVSKIH ZLOČINA NEĆE PROĆI
- DRAŽA MIHAILOVIĆ SLUGA OKUPATORA
- REHABILITACIJA ZLIKOVCA NEĆE PROĆI
- „AĆIF EFENDIJA“ IZDAJNIK I FAŠISTIČKI SLUGA (avgust 2012.)
4) SUBNOR:
- Radoš Bajić, lažni mesija sa državnih jasli (februar 2013.)- КОМЕ И ЧЕМУ СЛУЖИ „РАВНА ГОРА“ (decembar 2012.)
- Отворено писмо домаћој и светској јавности (mart 2012.)
- Drugi tekstovi na sajtama SUBNOR-a Srbije (LINKS)
5) NDH četnicima davala oružje i mirovine (Slobodna Dalmacija 15.08.2009)
=== 1 ===
http://www.michelcollon.info/Croatie-quand-la-television.html?lang=fr
Croatie : quand la télévision publique HRT réhabilite les oustachis
Index.hr - 4 février 2013
Selon l’émission TV Kalendar, le sinistre Jure Francetić, grand massacreur de Serbes et de Juifs de Bosnie-Herzégovine durant la Seconde Guerre mondiale, aurait été « un héros croate ». Pour dénoncer cette réhabilitation du fascisme, deux militants du groupe Action citoyenne de Zagreb se sont présentés devant le siège de la télévision publique HRT en uniforme oustachi. La police les a arrêtés.
La performance de l’Action citoyenne (Građanska akcija: https://www.facebook.com/Gradjanska.Akcija.ZG ), vendredi matin, avait pour but de dénoncer la réhabilitation du mouvement oustachi à la télévision publique, notamment dans l’émission TV Kalendar, qui a évoqué fin décembre la figure de Jure Francetić, en présentant ce criminel de guerre comme un « légendaire héros croate ».
Jure Francetić (1912-1942), commissaire oustachi pour la Bosnie-Herzégovine et commandant de la « Légion noire », le 1er régiument oustachi (Prva Ustaška pukovnija), fut directement impliqué dans de nombreux massacres de civils serbes, notamment à Prijedor, en Romanija et dans la vallée de la Drina. En mai 1942, la Légion noire massacra 890 Serbes et Juifs de Vlasenica. Francetić joua un rôle personnel dans la torture et le massacre de nombreuses personnalités juives de Bosnie-Herzégovine. Considéré comme le bras droit d’Ante Pavelić, il a été tué fin décembre 1942 par les Partisans.
Les militants affublés d’uniformes oustachis ont expliqué qu’ils voulaient « remercier » le directeur de la Radiotélévision croate (HRT) Goran Radman, ainsi que le rédacteur en chef de l’émission TV Kalendar Vladimir Brnardić. Leur arrestation a été dénoncée par de nombreuses organisations de la société civile, tandis que Građanska akcija déplore que la police préfère arrêter « des militants antifascistes qui luttent contre la fascisation de la société croate, plutôt que Brnardić ». Le groupe assure que cette performance avait été annoncée à l’avance auprès des autorités.
« Nous aurions voulu que la police arrête Vladimir Brnardić, qui a osé présenté Jure Francetić comme un héros, mais les policiers ont refusé de le faire, de même qu’ils refusent d’arrêter les petits oustachoïdes qui hantent les tribunes des matches de foot ou les concerts de Marko Perković Thompson », ont dénoncé les militants de Građanska akcija, qui ont été relâchés au bout de quelques heures.
Vidéo de la performance: http://www.youtube.com/watch?v=i4B5eEVw8lk#!
Source : Index.hr, traduit par Jad pour le Courrier des Balkans.
=== 2 ===
http://www.komunistisrbije.rs/protest-ks3.html
Komunisti Srbije na protestu povodom sudskog procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića
Komunisti Srbije učestvovali su na protestu ispred zgrade Višeg suda u Beogradu povodom sudskog procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića. Pored članova KS bili su prisutni članovi NKPJ i SKOJ kao najbrojnija grupacija. Takođe su bili prisutni članovi trockističke grupe Marks 21. Vijorile su se crvene partijske i jugoslovenske zastave sa petokrakom zvezdom i pevale partizanske i revolucionarne pesme.
Na suprotnoj strani ulice bila je četnička grupa sa svojom ikonografijom i pesmama, koja je, nažalost, bila brojnija od naše komunističke i koja zdušno podržava još jedan u nizu pokušaja falsifikovanja istorije. Jake policijske snage obezbeđivale su skup i sprečile fizički obračun.
Ovaj proces koji se vodi od 2010. godine predstavlja sramotu za srpsku državu i društvo u celini pošto se tako afirmišu izdajničke poražene snage u Drugom svetskom ratu.
Komunisti Srbije će uvek biti u prvim redovima borbe za istinu o NOB-u i socijalističkoj revoluciji.
Informativna služba KS
---
http://www.komunistisrbije.rs/protest-ks.html
PROTEST KOMUNISTA SRBIJE POVODOM SNIMANJA SERIJE O RAVNOJ GORI
Поводом снимања и најављеног емитовања серије „Равна гора“, Комунисти Србије желе скренути пажњу грађанима Србије и читавог југословенског простора, као и светској јавности да је главни задатак поменуте серије даље кривотворење историјских чињеница о Народноослободилачкој борби и покушају да се сарадници окупатора, конкретно четнички покрет Драже Михиловића, прикажу као антифашисти.
Из досадашњих активности поражених снага у Другом светском рату које су, на жалост, данас веома присутне како у Србији, тако и у другим бившим републикама из периода СФРЈ, јасно се види шта је циљ емитовања серије „Равна гора“. Суђење у циљу рехабилитовња Драже Михаиловића, као и рехабилитовање других ратних злочинаца, имају за циљ поништавање и препуштање забораву улоге народоослободилачког покрета као једине стварне антифашистичке снаге која је била призната као значајан део антихитлеровске коалиције.
Ако желимо утврдити какву је позицију и улогу у Другом светском рату имала народноослободилачка војска , није тешко констатовати да је главни циљ НОБ био борба против окупатора и његових квислинга, али и социјалистичка револуција која је крунисана стварањем Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Улога и циљ четничког покрета Драже Михаиловића и других квислиншких снага у Србији (Недић, Љотић, итд) био је отворена и прикривена сарадња са фашистичким окупаторима, као и борба против комуниста.
Циљ ове серије је да се НОБ и покрет Драже Михаиловића изједначе, а посебно да се младим генерацијама које нису живеле за време Другог светског рата „окрене памет наопако“. Комунисти Србије захтевају да се обустави снимање наведене серије, односно да надлежни органи власти у име одбране истине и историјских чињеница везаних за Други светски рат не дозволе кривотворење историје.
Поводом снимања и најављеног емитовања серије „Равна гора“, Комунисти Србије желе скренути пажњу грађанима Србије и читавог југословенског простора, као и светској јавности да је главни задатак поменуте серије даље кривотворење историјских чињеница о Народноослободилачкој борби и покушају да се сарадници окупатора, конкретно четнички покрет Драже Михиловића, прикажу као антифашисти.
Из досадашњих активности поражених снага у Другом светском рату које су, на жалост, данас веома присутне како у Србији, тако и у другим бившим републикама из периода СФРЈ, јасно се види шта је циљ емитовања серије „Равна гора“. Суђење у циљу рехабилитовња Драже Михаиловића, као и рехабилитовање других ратних злочинаца, имају за циљ поништавање и препуштање забораву улоге народоослободилачког покрета као једине стварне антифашистичке снаге која је била призната као значајан део антихитлеровске коалиције.
Ако желимо утврдити какву је позицију и улогу у Другом светском рату имала народноослободилачка војска , није тешко констатовати да је главни циљ НОБ био борба против окупатора и његових квислинга, али и социјалистичка револуција која је крунисана стварањем Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Улога и циљ четничког покрета Драже Михаиловића и других квислиншких снага у Србији (Недић, Љотић, итд) био је отворена и прикривена сарадња са фашистичким окупаторима, као и борба против комуниста.
Циљ ове серије је да се НОБ и покрет Драже Михаиловића изједначе, а посебно да се младим генерацијама које нису живеле за време Другог светског рата „окрене памет наопако“. Комунисти Србије захтевају да се обустави снимање наведене серије, односно да надлежни органи власти у име одбране истине и историјских чињеница везаних за Други светски рат не дозволе кривотворење историје.
Комунисти Србије
=== 3 ===
http://www.skoj.org.rs/126.html
REHABILITACIJA LJOTIĆEVSKIH ZLOČINA NEĆE PROĆI
Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) najoštrije protestuje povodom održavanja sramne izložbe “Ni koledž ni tamnica” u Smederevskoj Palanci, Novom Sadu i Beogradu koja ima reakcionarni cilj da na drzak način propagira poraženu ideju ljotićevske i nedićevske kvislinške politike u Drugom svetskom ratu i da opravda grozomorne zločine koje su počinile te izdajničke formacije.
Izložbom cinično nazvanom “Ni koledž ni tamnica” organizatori su pokušali, neuspešno naravno, da rehabilituju izdajnike srpskog naroda i Jugoslavije Milana Nedića, predsednika kvislinške vlade za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu i vođu jugoslovenskih, pretežno srpskih fašista , Dimitrija Ljotića predvodinika Jugoslovenskog narodnog pokreta “Zbor” organizacije odgovorne za brojne zločine i saradnju sa okupatorom. Jedan od brojnih zločina ljotićevaca za vreme Drugog svetskog rata je bio formiranje Zavoda za prinudno vaspitanje omladine,koncentracionog logora za komunističku i antifašističku omladinu. U taj koncentracioni logor su prinudno dovođeni i tu protiv svoje volje držani svi oni za koje bi ostrašćena ljotićevska kvislinška banda smatrala da su “pod uticajem komunista”. Cilj formiranje sramnog kazamata nije bio “spašavanje srpske omladine od odmazde okupatora” kako i danas lažu ljotićevski izdajnici već ideolooška indokrinacija i prevođenje tih zatočenih omladinaca u redove fašističkih ljotićevskih i nedićevskih formacija, odnosno na stranu Trećeg Rajha. Ma šta lagala ljotićevska banda istina je da je veoma mali broj zatočenika “prevaspitan”. Najveći broj je ostao veran idealima slavnog revolucionarnog SKOJ-a, marksizma-lenjinizma i antifašizma a svi oni koji su prkosili tlačiteljima i pokušavali da pobegnu iz logora prebacivani su u druge okupatorske i kvislinške zatvore gde su bili streljani. Reč je bila o klasičnom koncentracionom logoru u kome su maltretirani i maloletnici mnogi od njih stari svega 14 godina.
SKOJ izražava svoje gnušanje zbog organizovanja takve izložbe i pita se kako to da buržoaske pro-imperijalističke vlasti u Srbiji kojima su usta puna “antifašizma” mogu da dozvole održavanje izložbe koja veliča nedela fašističkih saradnika u Drugom svetskom ratu, ljotićevaca i nedićevaca. Međutim, ako se zna da je Vlada Srbije sa najvećim počastima dočekala posmrtne ostatke kneza Pavla Karađorđevića, izdajnika Jugoslavije koji je potpisao “Trojni pakt” i kralja Petra Drugog Karađorđevića koji je izdao okupiranu zemlju i kukavički pobegao u inostranstvo noseći tovare zlata i ako se zna da ta ista buržoaska vlada i dalje toleriše postavljanje spomen ploče “Aćif Efendiji”, vojnom upravniku Novog Pazara, izdajniku muslimanskog naroda i Jugoslavije i slugi naci-fašističkog okupatora, zatvaranje očiju pred rehabilitacijom ljotićevskih zločinaca ne iznenađuje ni malo. Buržoaske vlasti takođe javnosti Srbije duguju odgovor kako je moguće da izložbu koja veliča ljotićevski pokret koji se po svim aktuelnim zakonima Srbije smatra izdajničkim organizuje individua koja se odaziva na ime Aleksandar Nikolić, u svojstvu direktora Istorijskog arhiva Smederevske Palanke. Zbog toga SKOJ izričito zahteva od nadležnih u opštini Smederevska Palanka ali i od Vlade Srbije (čijom je odlukom iz 1996. godine ingerencija Istorijskog arhiva Smederevska Palanka proširena na teritoriju opština Velika Plana i Žabari) da Nikolić odmah bude smenjen sa funkcije koju obavlja zbog veličanja kvislinške poražene ideologije u Drugom svetskom ratu. Dokaz da je rehabilitacija ljotićevskih zločina jedini motiv ove sramne izložbe potvrđuje i to da je suorganizator izložbe i internet portal “Novo videlo”, a reč je o propagatorima ljotićevske ideje u Srbiji tesno povezanim sa ljotićevskom emigracijom, okupljenom oko časopisa “Iskra” koju uređuje Ljotićev sin Vladimir, a koja okuplja pripadnike kvislinške zločinačke formacije “Srpski dobrovoljački korpus” koja se u Drugom svetskom ratu borila na strani okupatora a pred kraj rata je čak inkorporirana u po zlu čuvene nacističke SS jedinice.
SKOJ poručuje kako salonskim pristalicama ljotićevske reakcionarne ideje iz “Novog videla” tako i njihovoj uličarskoj sabraći iz Srbske akcije i drugih klerofašističkih i nacističkih organizacija baziranih na učenju srpskog fašiste i izdajnika Dimitrija Ljotića da će se jalovi pokušaji rehabilitacije ideje koju naš narod nikada nije prihvatio završiti neslavno, isto onako kako je okončao svoje postojanje pokret “Zbor” i “Srpski dobrovoljački korpus”.
Stop rehabilitaciji ljotićevskih i nedićevskih kvislinga!
Slava žrtvama fašističkog logora u Smederevskoj Palanci!
Sekretarijat SKOJ-a,
Beograd, 24. februar 2013.god.
Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) najoštrije protestuje povodom održavanja sramne izložbe “Ni koledž ni tamnica” u Smederevskoj Palanci, Novom Sadu i Beogradu koja ima reakcionarni cilj da na drzak način propagira poraženu ideju ljotićevske i nedićevske kvislinške politike u Drugom svetskom ratu i da opravda grozomorne zločine koje su počinile te izdajničke formacije.
Izložbom cinično nazvanom “Ni koledž ni tamnica” organizatori su pokušali, neuspešno naravno, da rehabilituju izdajnike srpskog naroda i Jugoslavije Milana Nedića, predsednika kvislinške vlade za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu i vođu jugoslovenskih, pretežno srpskih fašista , Dimitrija Ljotića predvodinika Jugoslovenskog narodnog pokreta “Zbor” organizacije odgovorne za brojne zločine i saradnju sa okupatorom. Jedan od brojnih zločina ljotićevaca za vreme Drugog svetskog rata je bio formiranje Zavoda za prinudno vaspitanje omladine,koncentracionog logora za komunističku i antifašističku omladinu. U taj koncentracioni logor su prinudno dovođeni i tu protiv svoje volje držani svi oni za koje bi ostrašćena ljotićevska kvislinška banda smatrala da su “pod uticajem komunista”. Cilj formiranje sramnog kazamata nije bio “spašavanje srpske omladine od odmazde okupatora” kako i danas lažu ljotićevski izdajnici već ideolooška indokrinacija i prevođenje tih zatočenih omladinaca u redove fašističkih ljotićevskih i nedićevskih formacija, odnosno na stranu Trećeg Rajha. Ma šta lagala ljotićevska banda istina je da je veoma mali broj zatočenika “prevaspitan”. Najveći broj je ostao veran idealima slavnog revolucionarnog SKOJ-a, marksizma-lenjinizma i antifašizma a svi oni koji su prkosili tlačiteljima i pokušavali da pobegnu iz logora prebacivani su u druge okupatorske i kvislinške zatvore gde su bili streljani. Reč je bila o klasičnom koncentracionom logoru u kome su maltretirani i maloletnici mnogi od njih stari svega 14 godina.
SKOJ izražava svoje gnušanje zbog organizovanja takve izložbe i pita se kako to da buržoaske pro-imperijalističke vlasti u Srbiji kojima su usta puna “antifašizma” mogu da dozvole održavanje izložbe koja veliča nedela fašističkih saradnika u Drugom svetskom ratu, ljotićevaca i nedićevaca. Međutim, ako se zna da je Vlada Srbije sa najvećim počastima dočekala posmrtne ostatke kneza Pavla Karađorđevića, izdajnika Jugoslavije koji je potpisao “Trojni pakt” i kralja Petra Drugog Karađorđevića koji je izdao okupiranu zemlju i kukavički pobegao u inostranstvo noseći tovare zlata i ako se zna da ta ista buržoaska vlada i dalje toleriše postavljanje spomen ploče “Aćif Efendiji”, vojnom upravniku Novog Pazara, izdajniku muslimanskog naroda i Jugoslavije i slugi naci-fašističkog okupatora, zatvaranje očiju pred rehabilitacijom ljotićevskih zločinaca ne iznenađuje ni malo. Buržoaske vlasti takođe javnosti Srbije duguju odgovor kako je moguće da izložbu koja veliča ljotićevski pokret koji se po svim aktuelnim zakonima Srbije smatra izdajničkim organizuje individua koja se odaziva na ime Aleksandar Nikolić, u svojstvu direktora Istorijskog arhiva Smederevske Palanke. Zbog toga SKOJ izričito zahteva od nadležnih u opštini Smederevska Palanka ali i od Vlade Srbije (čijom je odlukom iz 1996. godine ingerencija Istorijskog arhiva Smederevska Palanka proširena na teritoriju opština Velika Plana i Žabari) da Nikolić odmah bude smenjen sa funkcije koju obavlja zbog veličanja kvislinške poražene ideologije u Drugom svetskom ratu. Dokaz da je rehabilitacija ljotićevskih zločina jedini motiv ove sramne izložbe potvrđuje i to da je suorganizator izložbe i internet portal “Novo videlo”, a reč je o propagatorima ljotićevske ideje u Srbiji tesno povezanim sa ljotićevskom emigracijom, okupljenom oko časopisa “Iskra” koju uređuje Ljotićev sin Vladimir, a koja okuplja pripadnike kvislinške zločinačke formacije “Srpski dobrovoljački korpus” koja se u Drugom svetskom ratu borila na strani okupatora a pred kraj rata je čak inkorporirana u po zlu čuvene nacističke SS jedinice.
SKOJ poručuje kako salonskim pristalicama ljotićevske reakcionarne ideje iz “Novog videla” tako i njihovoj uličarskoj sabraći iz Srbske akcije i drugih klerofašističkih i nacističkih organizacija baziranih na učenju srpskog fašiste i izdajnika Dimitrija Ljotića da će se jalovi pokušaji rehabilitacije ideje koju naš narod nikada nije prihvatio završiti neslavno, isto onako kako je okončao svoje postojanje pokret “Zbor” i “Srpski dobrovoljački korpus”.
Stop rehabilitaciji ljotićevskih i nedićevskih kvislinga!
Slava žrtvama fašističkog logora u Smederevskoj Palanci!
Sekretarijat SKOJ-a,
Beograd, 24. februar 2013.god.
---
http://www.skoj.org.rs/125.html
DRAŽA MIHAILOVIĆ SLUGA OKUPATORA
Pripadnici Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ) i Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) zajedno sa drugim antifašistički orijentisanim građanima Beograda još jednom su u petak 22. februara 2013. godine protestovali ispred Višeg suda protiv pokušaja buržoaskog pro-imperijalističkog režima da rehabilituje ratnog zločinca, velikog izdajnika srpskog naroda i Jugoslavije Dragoljuba Draže Mihailovića.
Po običaju članovi Partije i SKOJ-a su bili najborbeniji i najgraltiji u antirehabilitacionom taboru. Noseći zastave NKPJ i SKOJ-a komunisti su pevajući „Internacionalu“ i izvikujući anftifašističke i antikvislinške parole prkosili reakcionarnom četničkom taboru oličenom u opskurnim formacijama Četnički pokret i Srpski zavetnici kao i pristalicama desničarske Srpske radikalne stranke. NKPJ i SKOJ poručuju buržoaskim vlastima da sramni pokušaj rehabilitacije kvislinga, sluge nacističkog okupatora Draže Mihailovića nikada neće biti prihvaćena u slobodoljubivom narodu Srbije bez obzira kakva bude bila formalno donesena odluka buržoaskog suda. Takođe, NKPJ i SKOJ poručuju izdajničkoj četničkoj bagri, koja pokušava da dokaže nemoguće, a to je da Draža nije bio fašista i kvisling, da će njihovi jalovi pokušaji da falsifikuju istorijsku istinu ostati uzaludni i neuspešni i doživeti neslavnu sudbinu Ravnogorskog pokreta koji je Drugi svetski rat završio na strani poraženog naci-fašizma!
Ustaše, četnici zajedno ste bežali!
Slava oslobodilačkom partizanskom pokretu!
Po običaju članovi Partije i SKOJ-a su bili najborbeniji i najgraltiji u antirehabilitacionom taboru. Noseći zastave NKPJ i SKOJ-a komunisti su pevajući „Internacionalu“ i izvikujući anftifašističke i antikvislinške parole prkosili reakcionarnom četničkom taboru oličenom u opskurnim formacijama Četnički pokret i Srpski zavetnici kao i pristalicama desničarske Srpske radikalne stranke. NKPJ i SKOJ poručuju buržoaskim vlastima da sramni pokušaj rehabilitacije kvislinga, sluge nacističkog okupatora Draže Mihailovića nikada neće biti prihvaćena u slobodoljubivom narodu Srbije bez obzira kakva bude bila formalno donesena odluka buržoaskog suda. Takođe, NKPJ i SKOJ poručuju izdajničkoj četničkoj bagri, koja pokušava da dokaže nemoguće, a to je da Draža nije bio fašista i kvisling, da će njihovi jalovi pokušaji da falsifikuju istorijsku istinu ostati uzaludni i neuspešni i doživeti neslavnu sudbinu Ravnogorskog pokreta koji je Drugi svetski rat završio na strani poraženog naci-fašizma!
Ustaše, četnici zajedno ste bežali!
Slava oslobodilačkom partizanskom pokretu!
---
http://www.skoj.org.rs/119.html
REHABILITACIJA ZLIKOVCA NEĆE PROĆI
25. januara 2013., na dan kada je pre tačno 21. godinu kao podmladak Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ) reosnovan SKOJ, održano je još jedno u nizu ročište u procesu rehabilitacije narodnog izdajnika, kvislinga i po zlu čuvenog lidera tzv. Ravnogorskog pokreta - Dragoljuba Mihailovića. Aktivisti NKPJ-a i SKOJ-a su i ovaj put protestvovali ispred Trećeg opštinskog suda u Beogradu u kom se ovaj postupak vodi. To je bio najbolji način da se borbeno i dosledno obeleži značajan jubilej naše organizacije koja se diči time što postoji duže od svih zajedno klero-fašističkih plaćeničkih grupica koje su pružale podršku režimskom buržoasko-imperijalističkom pokušaju falsifikovanja istorije.
Sa zastavama Partije i SKOJ-a, socijalističke Jugoslavije i Srbije, transparentima na kojima je pisalo „narod mu je već presudio – za zlikovca nema milosti“, uz borbena skandiranja i partizanske pesme naši aktivisti su jasno poručili da ćemo se uporno boriti protiv sramnih pokušaja režima i njihovih gazda iz Brisla, Vašingtona i Berlina da rehabilituju najveću sramotu i simbol svega nazadnog i mračnog što je naš narod imao u skorijoj prošlosti – Mihailovića i time čitav kvislinško-koljački četnički pokret. Deluje iluzorno da u 2013. godini u Srbiji neko uopšte pokušava na tako podmukao način da uzdiže ljagu naše istorije, ali taj čin, kao što smo već do sada pisali, predstavlja samo jednu od epizoda restauracije kapitalizma u Srbiji, o čijim smo katastrofalnim posledicama takođe do sada redovno pisali, a razume se da ćemo nastaviti i dalje. Zato ko god ne govori o kapitalizmu, nek ćuti o četnicima.
Ročište zakazano za današnji dan se, da li sasvim slučajno, idealno uklopilo u neke od krupnijih aktuelnosti. Jedna od njih je događaj od pre svega nekoliko dana, kada su iz SAD, o trošku poreskih obveznika Srbije, stigli posmrtni ostaci kralja Petra Karađorđevića koji je zemlju kukavički napustio s tovarom blaga i otputovao u London prepustivši svoj narod na nemilost fašističkom okupatoru. Ovaj bednik, kukavica i notorni alkoholičar je sahranjen po vlastitoj želji u Čikagu, među raznim drugim izadajnicima i neprijateljima naroda Jugoslavije kojima su Sjedinjene države pružile sigurno utočište. Uz pompu i počasti, doček patrijarha, vrha crkve i buržoaske države, koji zajedno podrazumevaju nove megalomanske troškove koje je napravila vlada Ivice Dačića usred nekoliko najava masovnih otpuštanja radnika, stigao je kralj, jedan od najvećih simbola naše bede. Podsećamo da su prošle godine kao njegova prethodnica stigli i posmrtni ostaci kvislinga koji se bio potpisom zakleo na vernost Hitleru, Kneza Pavla, a najnoviji događaji na Kosovu i Jugu Srbije u kojima je u centralnom planu agresija na istorijsko sećanje, tj veličanje terorista i balističkih kvislinga i skrnavljenje spomenika NOB-a, u celosti upotpunjuju slike nasilne agresije na svest radnog naroda. To je istinski cilj buržoazije, to je razlog zbog kog rehabilituju zlikovca.
Neće proći!
Sekretarijat SKOJ-a,
Beograd,
25.01.2013.
25. januara 2013., na dan kada je pre tačno 21. godinu kao podmladak Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ) reosnovan SKOJ, održano je još jedno u nizu ročište u procesu rehabilitacije narodnog izdajnika, kvislinga i po zlu čuvenog lidera tzv. Ravnogorskog pokreta - Dragoljuba Mihailovića. Aktivisti NKPJ-a i SKOJ-a su i ovaj put protestvovali ispred Trećeg opštinskog suda u Beogradu u kom se ovaj postupak vodi. To je bio najbolji način da se borbeno i dosledno obeleži značajan jubilej naše organizacije koja se diči time što postoji duže od svih zajedno klero-fašističkih plaćeničkih grupica koje su pružale podršku režimskom buržoasko-imperijalističkom pokušaju falsifikovanja istorije.
Sa zastavama Partije i SKOJ-a, socijalističke Jugoslavije i Srbije, transparentima na kojima je pisalo „narod mu je već presudio – za zlikovca nema milosti“, uz borbena skandiranja i partizanske pesme naši aktivisti su jasno poručili da ćemo se uporno boriti protiv sramnih pokušaja režima i njihovih gazda iz Brisla, Vašingtona i Berlina da rehabilituju najveću sramotu i simbol svega nazadnog i mračnog što je naš narod imao u skorijoj prošlosti – Mihailovića i time čitav kvislinško-koljački četnički pokret. Deluje iluzorno da u 2013. godini u Srbiji neko uopšte pokušava na tako podmukao način da uzdiže ljagu naše istorije, ali taj čin, kao što smo već do sada pisali, predstavlja samo jednu od epizoda restauracije kapitalizma u Srbiji, o čijim smo katastrofalnim posledicama takođe do sada redovno pisali, a razume se da ćemo nastaviti i dalje. Zato ko god ne govori o kapitalizmu, nek ćuti o četnicima.
Ročište zakazano za današnji dan se, da li sasvim slučajno, idealno uklopilo u neke od krupnijih aktuelnosti. Jedna od njih je događaj od pre svega nekoliko dana, kada su iz SAD, o trošku poreskih obveznika Srbije, stigli posmrtni ostaci kralja Petra Karađorđevića koji je zemlju kukavički napustio s tovarom blaga i otputovao u London prepustivši svoj narod na nemilost fašističkom okupatoru. Ovaj bednik, kukavica i notorni alkoholičar je sahranjen po vlastitoj želji u Čikagu, među raznim drugim izadajnicima i neprijateljima naroda Jugoslavije kojima su Sjedinjene države pružile sigurno utočište. Uz pompu i počasti, doček patrijarha, vrha crkve i buržoaske države, koji zajedno podrazumevaju nove megalomanske troškove koje je napravila vlada Ivice Dačića usred nekoliko najava masovnih otpuštanja radnika, stigao je kralj, jedan od najvećih simbola naše bede. Podsećamo da su prošle godine kao njegova prethodnica stigli i posmrtni ostaci kvislinga koji se bio potpisom zakleo na vernost Hitleru, Kneza Pavla, a najnoviji događaji na Kosovu i Jugu Srbije u kojima je u centralnom planu agresija na istorijsko sećanje, tj veličanje terorista i balističkih kvislinga i skrnavljenje spomenika NOB-a, u celosti upotpunjuju slike nasilne agresije na svest radnog naroda. To je istinski cilj buržoazije, to je razlog zbog kog rehabilituju zlikovca.
Neće proći!
Sekretarijat SKOJ-a,
Beograd,
25.01.2013.
---
(comunicato contro la lapide in memoria del fascista musulmano-bosgnacco-sangiacchese Aćim Hadžiahmetović, apposta a Novi Pazar)
http://www.skoj.org.rs/91.html
„AĆIF EFENDIJA“ IZDAJNIK I FAŠISTIČKI SLUGA
Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) traži od nadležnih organa da hitno uklone spomen-ploču izdajniku muslimanskog i drugih jugoslovenskih naroda i fašističkom kvislingu, upravniku Novog Pazara za vreme Drugog svetskog rata Aćimu Hadžiahmetoviću „Aćif efendiji“ a od Vlade Srbije da razreši dužnosti ministra bez portfelja Sulejmana Ugljanina koji je prisustvovao postavljanju ploče. Razlog više za smenu Ugljanina je taj da što je on na čelu Stranke demokratske akcije Sandžaka koja je podržala postavljanje ploče „Aćif efendiji“ osvedočenom izdajniku muslimanskog naroda.
Hadžiahmetović je bio saradnik naci-fašističkog okupatora koji je za svoje kvislinške „zasluge“ dobio gvozdeni krst Trećeg Rajha. Isto kao i Dragoljub Draža Mihailović, Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, Hadžiahmetović je izdao svoj narod i državu služeći i pomažući naci-fašističkom okupatoru u borbi protiv partizanskih oslobodilačkih jedinica. Pored toga, Hadžiahmetović je bio upravnik Novog Pazara, kao administrativnog sedišta Sandžaka koji je pripojen veštačkoj kvislinškoj tvorevini „Velikoj Albaniji“ i odgovoran je za nasilnu albanizaciju muslimanskog življa u Sandžaku. Hadžiahmetović je i ratni zločinac odgovoran za smrt oko 7.000 civila u Sandžaku i za nehumano ponašanje prema srpskom življu i muslimanskim patriotama i anti-fašistima. Sukobi kvislinških jedinica na čijem je čelu bio Hadžiahmetović sa četničkim banditskim hordama su bili rivalskog tipa u borbi za prevlast nad teritorijama i nisu imali bilo kakav progresivni karakter niti menjaju istorijsku činjenicu da su i Draža i „Aćif efendija“ služili istog gospodara a to je bio naci-fašistički okupator. Koliko je „dobra“ muslimanskom narodu u Sandžaku Hadžiahmetović „želeo“ najbolje je pokazao procesom prinudne albanizacije u školama, vernom služenju albanskom fašističko- balističkom kvislinškom pokretu čijim se delom smatrao i borbama koje su zarad interesa okupatora njegove jedinice vodile sa partizanskim pokretom u čijim je redovima bio veliki broj Muslimana koji su se rame uz rame sa svojom srpskom braćom borili za oslobođenje okupirane Jugoslavije. Aćif Hadžiahmetović je izdajnik muslimanskog naroda koji je davši brojne žrtve za vreme Narodno-oslobodilačke borbe pokazao svoju privrženost anti-fašizmu kao i ostali narodi i nacionalne manjine sa prostora Jugoslavije. Zbog svoje izdaje i zločina odlukom narodnih vlasti Aćif Hadžiahmetović je osuđen na smrt streljanjem. Kako traži uklanjanje spomen-ploče „Aćif efendiji“ SKOJ isto tako od nadležnih u Srbiji traži da spreče rehabilitaciju naci-fašističkih kvislinga iz Drugog svetskog rata poput Dragoljuba Draže Mihailovića, Milana Nedića, kneza Pavla Karađorđevića, vladike Nikolaja Velimirovića i drugih izdajnika srpskog naroda. Takođe, SKOJ traži uklanjanje svih četničkih spomenika koji postoje u Srbiji jer je istorija jasno pokazala da su četnici poput nedićevaca, ljotićevaca, ustaša i balista takođe bili kvislinzi. U tom smislu SKOJ još jednom protestvuje protiv odluka buržoaskog režima kojima je četnički pokret izjednačen sa partizanskim i proglašen „anti-fašističkim“. Kao što je neosporna istina da su partizani bili jedini oslobodioci i jedini anti-fašistički pokret otpora u okupiranoj Jugoslaviji, tako je isto neosporna istina da se borba protiv rehabilitacije kvislinga u Srbiji ne može sprovoditi selektivno.
SKOJ poziva radničku klasu i narode koji žive u Srbiji da ne dozvole podele po nacionalnoj liniji. Jedan od mehanizama zapadnog imperijalizma za rušenje naše domovine socijalističke Jugoslavije bilo je podsticanje međunacionalnih sukoba i izazivanje bratoubilačkog rata. Proletarijat sa ovih prostora to više nikada ne sme da dozvoli ni imperijalistima ni nacional-šovinističkim buržoaskim elementima. Samo ujedinjeni, narodi koji žive u Srbiji će se izboriti sa nepravdama eksploatatorskog kapitalističkog sistema i imperijalističkih pritisaka.
Stop rehabilitaciji kvislinga u Srbiji!
Živelo bratstvo jugoslovenskih naroda!
Sekretarijat SKOJ-a
Beograd,
15. avgust 2012. godine
http://www.skoj.org.rs/91.html
„AĆIF EFENDIJA“ IZDAJNIK I FAŠISTIČKI SLUGA
Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) traži od nadležnih organa da hitno uklone spomen-ploču izdajniku muslimanskog i drugih jugoslovenskih naroda i fašističkom kvislingu, upravniku Novog Pazara za vreme Drugog svetskog rata Aćimu Hadžiahmetoviću „Aćif efendiji“ a od Vlade Srbije da razreši dužnosti ministra bez portfelja Sulejmana Ugljanina koji je prisustvovao postavljanju ploče. Razlog više za smenu Ugljanina je taj da što je on na čelu Stranke demokratske akcije Sandžaka koja je podržala postavljanje ploče „Aćif efendiji“ osvedočenom izdajniku muslimanskog naroda.
Hadžiahmetović je bio saradnik naci-fašističkog okupatora koji je za svoje kvislinške „zasluge“ dobio gvozdeni krst Trećeg Rajha. Isto kao i Dragoljub Draža Mihailović, Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, Hadžiahmetović je izdao svoj narod i državu služeći i pomažući naci-fašističkom okupatoru u borbi protiv partizanskih oslobodilačkih jedinica. Pored toga, Hadžiahmetović je bio upravnik Novog Pazara, kao administrativnog sedišta Sandžaka koji je pripojen veštačkoj kvislinškoj tvorevini „Velikoj Albaniji“ i odgovoran je za nasilnu albanizaciju muslimanskog življa u Sandžaku. Hadžiahmetović je i ratni zločinac odgovoran za smrt oko 7.000 civila u Sandžaku i za nehumano ponašanje prema srpskom življu i muslimanskim patriotama i anti-fašistima. Sukobi kvislinških jedinica na čijem je čelu bio Hadžiahmetović sa četničkim banditskim hordama su bili rivalskog tipa u borbi za prevlast nad teritorijama i nisu imali bilo kakav progresivni karakter niti menjaju istorijsku činjenicu da su i Draža i „Aćif efendija“ služili istog gospodara a to je bio naci-fašistički okupator. Koliko je „dobra“ muslimanskom narodu u Sandžaku Hadžiahmetović „želeo“ najbolje je pokazao procesom prinudne albanizacije u školama, vernom služenju albanskom fašističko- balističkom kvislinškom pokretu čijim se delom smatrao i borbama koje su zarad interesa okupatora njegove jedinice vodile sa partizanskim pokretom u čijim je redovima bio veliki broj Muslimana koji su se rame uz rame sa svojom srpskom braćom borili za oslobođenje okupirane Jugoslavije. Aćif Hadžiahmetović je izdajnik muslimanskog naroda koji je davši brojne žrtve za vreme Narodno-oslobodilačke borbe pokazao svoju privrženost anti-fašizmu kao i ostali narodi i nacionalne manjine sa prostora Jugoslavije. Zbog svoje izdaje i zločina odlukom narodnih vlasti Aćif Hadžiahmetović je osuđen na smrt streljanjem. Kako traži uklanjanje spomen-ploče „Aćif efendiji“ SKOJ isto tako od nadležnih u Srbiji traži da spreče rehabilitaciju naci-fašističkih kvislinga iz Drugog svetskog rata poput Dragoljuba Draže Mihailovića, Milana Nedića, kneza Pavla Karađorđevića, vladike Nikolaja Velimirovića i drugih izdajnika srpskog naroda. Takođe, SKOJ traži uklanjanje svih četničkih spomenika koji postoje u Srbiji jer je istorija jasno pokazala da su četnici poput nedićevaca, ljotićevaca, ustaša i balista takođe bili kvislinzi. U tom smislu SKOJ još jednom protestvuje protiv odluka buržoaskog režima kojima je četnički pokret izjednačen sa partizanskim i proglašen „anti-fašističkim“. Kao što je neosporna istina da su partizani bili jedini oslobodioci i jedini anti-fašistički pokret otpora u okupiranoj Jugoslaviji, tako je isto neosporna istina da se borba protiv rehabilitacije kvislinga u Srbiji ne može sprovoditi selektivno.
SKOJ poziva radničku klasu i narode koji žive u Srbiji da ne dozvole podele po nacionalnoj liniji. Jedan od mehanizama zapadnog imperijalizma za rušenje naše domovine socijalističke Jugoslavije bilo je podsticanje međunacionalnih sukoba i izazivanje bratoubilačkog rata. Proletarijat sa ovih prostora to više nikada ne sme da dozvoli ni imperijalistima ni nacional-šovinističkim buržoaskim elementima. Samo ujedinjeni, narodi koji žive u Srbiji će se izboriti sa nepravdama eksploatatorskog kapitalističkog sistema i imperijalističkih pritisaka.
Stop rehabilitaciji kvislinga u Srbiji!
Živelo bratstvo jugoslovenskih naroda!
Sekretarijat SKOJ-a
Beograd,
15. avgust 2012. godine
=== 4 ===
http://rkrsmanovi.blogspot.it/2013/02/doktor-ravne-gore_14.html
Doktor "Ravne Gore"
Mediji i film
Radoš Bajić, lažni mesija sa državnih jasli
[FOTO: Doktor za paraistoriju: Radoš Bajić]
Glumac i režiser Radoš Bajić, amater u oblasti istorijskih nauka, nedavno je objavio, naravno u „Blicu“, da je scenario „Ravna Gora“ njegov doktorat koji je uz opštu podršku odbranio u Institutu za savremenu istoriju Srbije, na žalost ove nauke, običnoj ideološkoj ekspozituri SPO. Čestitamo novom „doktoru“ koji je jedini, koliko je poznato do sada, za svaku stranu doktorske disertacije dobio pečat Instituta kojim se potvrđuje da je to prava i jedina istina i da ne može biti drugačije, navodi se u saopštenju Informativne službe SUBNOR
Verovatno će Bajić ući u Ginisovu knjigu izuzetnosti, jer je to jedini takav doktorat do sada poznat u svetu. Za razmišljanje je kako se čovek koji je u izvršavanju preuzetog „mesijanskog zadatka“ u velikom ličnom i porodičnom interesu ponaša i našta je sve spreman da bi „prosvetlio narod Srbije“. Samozvani „gorostas istine“ po onome što je naumio da uradi i kako radi na skidanju mraka u kome je Srbija već sedamdeset i više godina jeste za razmišljanje. Može li čovek toliko da se izgubi u sebi i o sebi razmišljajući o nameri i značaju učinjenog.
ZLOUPOTREBA MOĆI
Ponet agresivnošću potomaka kolaboracije i poštovalaca fašističke prošlosti u Srbiji, njegovom samoznanom nacionalnom doprinosu kvislinga i kolaboracije verovatno u očuvanju fašističke okupacije, uz pomoć dosadašnje vlasti i lica čije je postojanje i trajanje u zloupotrebi moći koju imaju poslušnici, Bajić je doživeo mesijsku svetlost i stavio tačku na istorijsku istinu Srbije. Jedini problem je ovaj neuki narod koji nije spreman da prihvati „istinu“ koju je Bajić unapred dobio, naplatio od građana Srbije pomoću Tijanićevog RTS i drugih mentora. Njega u njegovoj ponetosti ne zanima ni Odluka Ustavnog suda Srbije da četnici nisu učesnici antifašističkog pokreta,zapravo da nisu bili pripadnici antifašističke koalicije, već da su bili učesnici rata, ali na drugoj strani - okupatorskoj. Možda Bajić kao „neosporeni“ u sebi poznavalac ratne istorije 1941-1945.g. ne mora ni da razume tu finesu, a uostalom Ustavni sud je trebalo da se meri prema njemu, a ne da se on opterećuje tamo nekim njegovim odlukama. Bajić verovatno misli da su on i njegovi još u političkoj moći i da se od drugih očekuje samo da aplaudiraju novom mesiji koji je doneo istinu i prosvećenost grbavom i neprosvećenom narodu.
Neka se taj novi mesija skloni sa državnih jasli RTS, neka izađe na slobodno umetničko tržište i na njemu dokaže sebe kao srpskog izbavitelja, nenadmašnog mislioca i pronalazača večne istine. To je jedini način da se unište nevernici i od njih oslobodi Srbija a njen samoproizvedeni naučni gorostas Bajić od samog sebe umišljen i priznat ostavi na miru. Bahatošću Tijanića i Tijanićevog klana, RTS je postao anahrona kuća u kojoj je prirodno da se narodnim parama finansira ovakav samouvereni amaterizam.
Pre oko četrdesetak godina pojavila se „zelena knjižica“ tagafija u kojoj je njen stvaralac obavestio svet da je našao definitivni odgovor na ono što ga muči već hiljadama godina. Za to vreme svet nije mogao da nađe odgovor šta je država i mnoga druga pitanja koja ga istorijski opterećuju. „Definitivan odgovor se za sve nesaznano i dileme nalaze u ovoj zelenoj knjižici, koju vam dajem na znanje, korišćenje i razumevanje“. Otprilike tako glasi poruka autora.
| [FOTO: "Antifašisti" na zajedničkom zadatku sa fašistima] |
AMATER U AKCIJI
Tako amater Bajić sa mesijanskom opterećenošću pravi prvi korak našeg (srpskog) otrežnjenja i okreće drugu stranu naše istorije, „jer mi 70 godina živimo u laži“. Srbiju je tako svojim doktoratom oslobodio magle i laži, ali je zato kaznio druge narode bivše Jugoslavije, jer Ravnogorski pokret i njegovi četnici, to i nepismeni znaju, da nije srpski već jugoslovenski pokret. Nadamo se da će i oni „ushićeno“ shvatiti Bajićevu istinu.
Radi ličnog otrežnjenja Radoš traži od građana Srbije „da se okrenu bogu, krsnoj slavi i sopstvenom narodu“. Podeli umni Bajić građane Srbije, izbrisa ateiste i one koji nemaju krsnu slavu, verovatno smatrajući da njima nije ni mesto u Srbiji, stvarajući tako „srpskog ibermenša“, nemačkog je svet dobro po zlu zapamtio.
Tako je Bajić i oni iza i oko njega „sa istinom i pravdom sagledao našu istorijsku istinu“. Njegov glasogovornik glumac (Glogovac) „će mit o Draži koji je toliko snažan u srpskom narodu (verovatno ga neće zaboraviti, ni brojni Vranići, niti muslimani i nesrbi Jugosalvije - autor) potpuno oživeti i imaće svoje značajno mesto u istoriji“. Ne sporimo da će imati mesto u ratnoj istoriji Jugoslavije, ali ne Bajićevo i njegove kamarile.
Narode srpski, mirno spavaj dobio si „zelenu knjižicu“. Odmori se jednom i budi spokojan, Bajić se i „lično žrtvovao“ a mnogo i ućario rešavaući sve tvoje istorijske dileme, probleme i brige koje su te godinama opterećivale „šta se zapravo desilo“.
„Meni je data velika šansa“ kaže Bajić. Pitamo od koga je dobio šansu i zadatak, od proviđenja ili ljudkog bića? Od nematerijalog ili Tijanića i nekog moćnijeg, jer je patetički obnarodovao da podnosi „sopstvenu žrtvu“, verovatno na olatar svoje četničke otadžbine.
„SLOBODNI“ MEDIJI
[FOTO: Bajićevi "antifašisti" u akciji]
Očekujemo da će se njegovi mediji RTS, (list „Politika“ što je postalo stvarno neukusno za tu kuću u plasiranju Bajića, „Blic“ šta se drugo može i očekivati i drugih), okomiti ubistvenom vatrom na SUBNOR i NOP zato što su njegovi pripadnici oslobodili zemlju od fašističkog okupatora, kvislinga i kolaboracije, i što ih je u toj borbi izginulo „samo“ 305 hiljada u Jugoslaviji i da je šteta što nisu svi za četiri godine rata izginuli bez obzira na koji način (obešeni, ugušeni u dušegupkama, streljani ili poginuli), jer tada Bajić i njegovi ne bi imali nikakve probleme. Ovako se zadovoljavaju blaćenjem antifašističkog narodnooslobodilačkog pokreta, medijskim gušenjem SUBNOR-a i obaranjem njegovog sajta.
Razumemo „slobodna i nezavisna“ sredstva informisanja što neće smeti, a niti želeti da ovo reagovanje zabeleže. Razumemo i zavisnost, poslušnost i preuzetu obavezu određenih poslenika Instituta za istoriju, ali je ovo ipak bruka za Institut kao naučnu ustanovu.
Ne znamo stvarno šta da mislimo o narcisoidnosti nacionalnog „heroja i mesije“ u liku Bajića, da nije tužno, bilo bi smešno i besmisleno.
* SUBNOR
---
http://www.subnor.org.rs/radio-televizija-srbije
КОМЕ И ЧЕМУ СЛУЖИ „РАВНА ГОРА“
Јавни телевизијски сервис РТС упорно наставља, без обзира на поновљене протесте у добром делу јавности у нашој земљи и чак ван ње, да снима са приватном породичном мануфактуром Бајића наводно уметничку и „помиритељску“ серију под ваљда радним насловом „Равна гора“.
СУБНОР Србије је у више наврата аргументовано протествовао против такве работе, али су се и РТС и њен директор Тијанић грубо оглушивали и делили уобичајене увреде на начин несвојствен интелектуалној комуникацији.
СУБНОР Србије је, такође, упозорио да ће своје многобројно чланство и уопште комплетно гледалиште те телевизије позвати на грађанску непослушност и, уколико РТС настави да финансира поменуту серију из средстава које прикупи харачем званим обавезна претплата, да убудуће обуставе уплату наметнуте дажбине. О томе је СУБНОР Србије обавестио, иначе, надлежне министре у Влади Србије – за културу и информисање Петковића и за финансије Динкића.
Председник Републичког одбора СУБНОР-а Србије, проф др Миодраг Зечевић, обратио се јавним писмом и Програмском одбору Радио телевизије Србије и проф.др Драгољубу Мићуновићу као челном човеку тог органа и представнику Демократске странке као донедавно владајуће политичке гарнитуре.
Писмо проф.др Миодрага Зечевића објављујемо у целини.
„Поштовани професоре, иако Програмском одбору РТС ускоро истиче трогодишњи мандат, замолио бих Вас да ми кажете (“ваше право да знате све“) какву препоруку односно сугестије је Програмски одбор упутио генералном директору и Управном одбору РТС када се одлучивало о усвајању пројекта снимања ТВ серије “Равна гора“. Ако препоруке и сугестије Одбор није упутио, п
(Message over 64 KB, truncated)
