Informazione
Warum schweige ich, verschweige zu lange,
was offensichtlich ist und in Planspielen
geübt wurde, an deren Ende als Überlebende
wir allenfalls Fußnoten sind.
Es ist das behauptete Recht auf den Erstschlag,
der das von einem Maulhelden unterjochte
und zum organisierten Jubel gelenkte
iranische Volk auslöschen könnte,
weil in dessen Machtbereich der Bau
einer Atombombe vermutet wird.
Doch warum untersage ich mir,
jenes andere Land beim Namen zu nennen,
in dem seit Jahren - wenn auch geheimgehalten -
ein wachsend nukleares Potential verfügbar
aber außer Kontrolle, weil keiner Prüfung
zugänglich ist?
Das allgemeine Verschweigen dieses Tatbestandes,
dem sich mein Schweigen untergeordnet hat,
empfinde ich als belastende Lüge
und Zwang, der Strafe in Aussicht stellt,
sobald er mißachtet wird;
das Verdikt 'Antisemitismus' ist geläufig.
Jetzt aber, weil aus meinem Land,
das von ureigenen Verbrechen,
die ohne Vergleich sind,
Mal um Mal eingeholt und zur Rede gestellt wird,
wiederum und rein geschäftsmäßig, wenn auch
mit flinker Lippe als Wiedergutmachung deklariert,
ein weiteres U-Boot nach Israel
geliefert werden soll, dessen Spezialität
darin besteht, allesvernichtende Sprengköpfe
dorthin lenken zu können, wo die Existenz
einer einzigen Atombombe unbewiesen ist,
doch als Befürchtung von Beweiskraft sein will,
sage ich, was gesagt werden muß.
Warum aber schwieg ich bislang?
Weil ich meinte, meine Herkunft,
die von nie zu tilgendem Makel behaftet ist,
verbiete, diese Tatsache als ausgesprochene Wahrheit
dem Land Israel, dem ich verbunden bin
und bleiben will, zuzumuten.
Warum sage ich jetzt erst,
gealtert und mit letzter Tinte:
Die Atommacht Israel gefährdet
den ohnehin brüchigen Weltfrieden?
Weil gesagt werden muß,
was schon morgen zu spät sein könnte;
auch weil wir - als Deutsche belastet genug -
Zulieferer eines Verbrechens werden könnten,
das voraussehbar ist, weshalb unsere Mitschuld
durch keine der üblichen Ausreden
zu tilgen wäre.
Und zugegeben: ich schweige nicht mehr,
weil ich der Heuchelei des Westens
überdrüssig bin; zudem ist zu hoffen,
es mögen sich viele vom Schweigen befreien,
den Verursacher der erkennbaren Gefahr
zum Verzicht auf Gewalt auffordern und
gleichfalls darauf bestehen,
daß eine unbehinderte und permanente Kontrolle
des israelischen atomaren Potentials
und der iranischen Atomanlagen
durch eine internationale Instanz
von den Regierungen beider Länder zugelassen wird.
Nur so ist allen, den Israelis und Palästinensern,
mehr noch, allen Menschen, die in dieser
vom Wahn okkupierten Region
dicht bei dicht verfeindet leben
und letztlich auch uns zu helfen.
Günter Grass: "Quello che deve essere detto"
Lo scrittore tedesco, Premio Nobel della letteratura, riprende la parola dopo un lungo silenzio e dice quello che pensa sulle minacce alla pace, quelle vere. Facendo infuriare la lobby sionista e gli intellettuali arruolati in tutte le guerre funzionali agli interessi strategici dei paesi della Nato, Israele inclusa.
Molti giornali tedeschi non hanno voluto pubblicare questa poesia di Gunter Grass. Altrettanto hanno fatto i grandi giornali europei. In Italia lo ha fatto la Repubblica ma "blindandola" dentro due commenti che dovevano fargli da velo. Sarebbe stato meglio, molto meglio, che l'avessero pubblicata e basta. Il problema è ciò che Grass denuncia e che deve lanciare un segnale di allarme per tutti, prima che sia tardi, prima che la verità sui pericoli di guerra in Medio Oriente venga definitivamente affossata dalla rete di complicità politiche, militari e intellettuali di cui Israele continua a godere.
Perché taccio, passo sotto silenzio troppo a lungo
quanto è palese e si è praticato
in giochi di guerra alla fine dei quali, da sopravvissuti,
noi siamo tutt´al più le note a margine.
E´ l´affermato diritto al decisivo attacco preventivo
che potrebbe cancellare il popolo iraniano
soggiogato da un fanfarone e spinto al giubilo organizzato,
perché nella sfera di sua competenza si presume
la costruzione di un´atomica.
E allora perché mi proibisco
di chiamare per nome l´altro paese,
in cui da anni - anche se coperto da segreto -
si dispone di un crescente potenziale nucleare,
però fuori controllo, perché inaccessibile
a qualsiasi ispezione?
Il silenzio di tutti su questo stato di cose,
a cui si è assoggettato il mio silenzio,
lo sento come opprimente menzogna
e inibizione che prospetta punizioni
appena non se ne tenga conto;
il verdetto «antisemitismo» è d´uso corrente.
Ora però, poiché dal mio paese,
di volta in volta toccato da crimini esclusivi
che non hanno paragone e costretto a giustificarsi,
di nuovo e per puri scopi commerciali, anche se
con lingua svelta la si dichiara «riparazione»,
dovrebbe essere consegnato a Israele
un altro sommergibile, la cui specialità
consiste nel poter dirigere annientanti testate là dove
l´esistenza di un´unica bomba atomica non è provata
ma vuol essere di forza probatoria come spauracchio,
dico quello che deve essere detto.
Perché ho taciuto finora?
Perché pensavo che la mia origine,
gravata da una macchia incancellabile,
impedisse di aspettarsi questo dato di fatto
come verità dichiarata dallo Stato d´Israele
al quale sono e voglio restare legato
Perché dico solo adesso,
da vecchio e con l´ultimo inchiostro:
La potenza nucleare di Israele minaccia
la così fragile pace mondiale?
Perché deve essere detto
quello che già domani potrebbe essere troppo tardi;
anche perché noi - come tedeschi con sufficienti colpe a carico -
potremmo diventare fornitori di un crimine
prevedibile, e nessuna delle solite scuse
cancellerebbe la nostra complicità.
E lo ammetto: non taccio più
perché dell´ipocrisia dell´Occidente
ne ho fin sopra i capelli; perché è auspicabile
che molti vogliano affrancarsi dal silenzio,
esortino alla rinuncia il promotore
del pericolo riconoscibile e
altrettanto insistano perché
un controllo libero e permanente
del potenziale atomico israeliano
e delle installazioni nucleari iraniane
sia consentito dai governi di entrambi i paesi
tramite un´istanza internazionale.
Solo così per tutti, israeliani e palestinesi,
e più ancora, per tutti gli uomini che vivono
ostilmente fianco a fianco in quella
regione occupata dalla follia ci sarà una via d´uscita,
e in fin dei conti anche per noi.
Gunter Grass
Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/
di Mauricio Miguel (dicembre 2011)
di Vladimiro Giacché (dicembre 2011)
di Franco Russo (febbraio 2012)
http://www.retedeicomunisti.org/it/documenti/item/4014-il-nuovo-patto-fiscale-europeo-fine-della-democrazia
Socijalistička radnička partija, jasno je iznijela svoj stav, da ulazak Hrvatske u EU nije interes njenih ljudi, već diktat europskog multinacionalnog kapitala i nove domaće klase, a pošto je riječ o asocijaciji kapitala, a ne naroda, nije ni demokratska. Prepuštajući skorom vremenu da potvrdi ili demantira i ostale naše tvrdnje, koje su prije svega znanstveno utemeljene, a to su da se Hrvatska u EU neće optimalno, a kamoli ubrzano razvijati (jer je sadašnja recesija uvjetovana upravo prodorom stranoga kapitala, koji domaću privredu dezartikulira, a što će se ulaskom u EU samo ubrzati), već sam čin referenduma, potvrdio je naše uvodne tvrdnje. Ako je na glasanje izašlo samo 43% upisanih birača, a 57% nije imalo za taj događaj interesa, zar to nije potvrda da EU nije zahtjev naroda. Samo slijepac, u činjenici da je za prolaz referenduma bilo dovoljan izlaz manje od 50% upisanih birača, za što je prethodila izmjena Ustava, a ne nadpolovična većina, kao što je to prethodno stajalo u Ustavu, ne prepoznaje bjesomučni diktat eurobirokrata i domaćih kolaboracionista. Ne potvrđuje to i činjenica da Hrvatska (kao ni druge tzv. tranzicijske zemlje) nisu ispunile glavne kriterije iz Maastrichta, a to je visina BDP-a (1/3 od prosjeka zemalja EU). Samo naivni i neobavješteni ne razumiju o kakvoj je to ljubavi eurobirokrata riječ. Mi u Socijalističkoj radničkoj partiji, naravno nismo ni naivni ni neobavješteni, i dobro znamo da je tu riječ o isključivom interesu krupnog kapitala.
Činjenica da je za ulazak u EU bilo dovoljno 28,8% glasova upisanih birača (a riječ je o procesu njenog nastajanja) govori da ona nije ni demokratska. U ostalom ona je ugovorna i nema legitimitet naroda svojih članica.
Da je za EU čvrsto opredijeljena tek eurobirokracija i domaća nova klasa i da jedino oni jasno vide svoje interese (veći dio koji je glasao tek vjeruje), govori i potpuna ravnodušnost naroda nakon tobože pobjedonosnog prolaza referenduma. Svi slavljenici toga uspjeha, stali su na jedan od omanjih zagrebačkih trgova (Cvjetni), pri čemu je brižna Vana nakon usiljenih govora zvaničnika, zamolila prisutne da se ne razilaze, jer ona još mora pjevati.
No sa pjesmom su sutradan nastavili i ona još traje, eurobirokrati, domaći zvaničnici i zaduženi kolumnisti. eurobirokrati nisu nam propustili čestitati na razboritosti i velikoj pobijedi naroda. Zvaničnici ushićeno tvrde, da smo prvi puta odlučili sami (28,8% građana) i odmah dispergirali i odgovornost svih nas. U sjeni je ostao čak i ZAVNOH i AVNOJ, kao tek sumnjive povijesne epizode. Kolumnisti, stručnjaci za javno mnijenje, nastavljaju prebrojavati skeptike, svodeći ih na šaku nerazumnih (71,2% upisanih birača), uvjeravajući sebe i druge u nemoguće, da je 28,8 od sto više od polovice. Pošto narod u cjelini (većinu), ne vole koriti ni kolumnisti, za nerazumno ponašanje okomili su se na ekstremnu desnicu i nekakvu ekstremnu ljevicu. Nerazumnost te iste desnice, nisu primjećivali 90-ih kada je ona još opakije udarala u ratne bubnjeve. Vjerojatno zato što je ona tada imala revolucionarnu ulogu u rušenju socijalizma. Nije im tobože jasno ni zašto politička provenijencija (istinska ljevica, a ne ekstremna) koja ne prihvaća kapitalizam uopće, ne prihvaća ni kapitalističke imperijalne asocijacije.
Imaju kolumnisti i krupnih etičkih problema. Ne razumiju oni ni to da građanska demokracija kojom su opčinjeni, nije demokracija svih građana, nego samo onih koji u obrani svojih društvenih i ekonomskih prednosti stvarno izlaze na izbore. Oni koji su u tobožnjoj demokraciji izgubili svaku vjeru, pa i nadu, ne ubrajaju se nigdje i gotovo da ne predstavljaju ljude.
Nisu naši kolumnisti čuli ni za pojam legitimnosti. A možda i jesu, ali misle zašto bi Hrvatska u EU ušla legitimno kada legitimitet nema ni sama EU.
(Ivan Plješa, predsjednik Socijalističke radničke partije Hrvatske)
La fine dell’ “Europa sociale”
- Capitalismo finanziario, di stato e multinazionale
(Message over 64 KB, truncated)
Stenographic record - Belgrade 1946
Рехабилитација Драже Михаиловића
ОТВОРЕНО ПИСМО СУБНОР СРБИЈЕ ДОМАЋОЈ И СВЕТСКОЈ ЈАВНОСТИ
СУБНОР Србије, као баштиник антифашизма и слобадарске традиције, обраћа се домаћој и светској јавности поводом нових наговештаја о правној рехабилитацији саучесника у злочинима окупаторске нацистичке солдатеске на просторима наше земље у Другом светском рату. Последице срамног понашања власти, која се крије иза наводно независног судства, биће далекосежне по народ и државу Србију и одлука, у конкретном случају помиловање четничког вође Драже Михаиловића, већ наилази на осуду у суседству и не може да буде прихваћена међу европским и прекоокеанским савезницима који су, заједно са југословенским партизанима од 1941. до 1945. године, сламали фашистички хитлеровски и терор њихових упорних и верних помагача из наше средине.
СУБНОР је већ више пута јавно указивао да рехабилитације овакве врсте, није локалног карактера, не може се свести само на Србију, јер су и кнез Павле Карађорђевић и Слободан Јовановић, генерал Драгољуб Михаиловић и Драгиша Цветковић били на положајима општејугословенског значаја и њихово деловање се, према томе, протезало на читаву Југославију. Одлуке и потези посебно војног карактера, нарочито акције четника, оставили су неизбрисив болни траг у свим крајевима негдашње заједничке земље. Јасно је због тога да ни један суд, без обзира на то где се налази и колико је стварно или тобоже самосталан у односу на актуелну политичку вољу, не може без залажења у комплетну ситуацију на читавој територији Југославије да доноси мериторне одлуке о појединцима који су се, дакако, тешко огрешили сарађујући са окупатором и за њихов рачун и по налогу уништили хиљаде недужних људи.
Актуелна власт Србије успела је у неколико последњих година да рехабилитује у целини фашистичко квислинштво, колаборацију са окупатором у Другом светском рату, злодело хитлероваца и њихових верних сарадника, све што су часни партизани урадили у борби за слободу – то ни један историјски уџбеник у свету досад није порекао – сада се потискује у запећак и Србију, блиставу звезду у антифашистичком савезу демократског света, партијским декретом претвара у привезак фашистичког табора. У исто време се земље из бившег фашистичког заједништва грчевито боре да умање своје учешће, ограде се и оспоре сопствено фашистичко опредељење и прошлост, а актуелна власт упорно Србији намеће квислиншки фашистички огртач. Шта их тера, који пориви и чији интереси на такав неумни погибељни правац? Освета потомака и верника колаборације и квислинштва је недовољан одговор. Има дубљег у природи саме власти, у гурању државе на страну поражених.
Четништво, војску КЈ у отаџбини, од којих су се у току Другог светског рата одрекли и савезници и влада у избеглиштву и краљ као врховни командант, а сада, после толико деценија, измишљајући нову историју без доказа, актуелна власт са партијама за себе и у опозицији, узима под своје скуте и даје рехабилитацију за сва недела. Циљ донетих закона и пресуда без призива није исправљање евентуалних грешака победника у Другом светском рату, већ давање сатисфакције појединцима за учешће и сарадњу са окупаторским насилницима.
Недавно су уз велике државне почасти рехабилитовали у Београду Слободана Јовановића не за дело које је учинио док је руководио краљевском избегличком владом у Лондону, већ за оно зашто није ни оспораван нити суђен у поратном Београду. Сличан третман је добио и Павле Карађорђевић, медији су упорно истицали његове склоности у уметности, а био је оптужен због окретања земље фашистичком лагеру и пакта са хитлеровском Немачком из марта 1941. Накнадном судском рехабилитацијом осуђен је, значи, државни удар који је поништио издајничку сарадњу са фашистима и самим тим и ослободилачка борба народа Србије и Југославије против нацистичког окупатора.
За сада су остали нерехабилитовани, међу значајнијим учеснисцима колаборације, председник окупацијске владе генерал Милан Недић, командант четника Драгољуб Дража Михаиловић, и Димитрије Љотић, вођа фашистичког покрета и творац Српског добровољачког корпуса у саставу СС немачких трупа. И о њима се, према медијима, води судски поступак и питање је дана кад ће власт објавити, користећи правосуђе, завршни чин и одвести Србију у срамни табор фашистичких држава из Другог светског рата.
СУБНОР је непрестано указивао на такву погубну политику, али за наше протесте и мишљење нема места у информативном једноумљу Србије. Медији су више него икад продужена рука власти и партија што владају, може да се чује реч само оних што аплаудирају. Ми смо, ипак, уверења да је, што се нас тиче, у питању рачун без крчмара.
Средства информисања спроводе политику актуелне власти, потомака и поштовалаца колаборације. Непрекидно и нападно објављују „новооткривена документа и истине“ које су лажи а реаговања и покушај полемике СУБНОР и грађана завршава у кошу уредника и тако намећу неистину млађим генерацијама о НОП и НОБ, деловању њених припадника и улози окупатора, квислинга и колаборације. Циљ је да се код младих нараштаја створи лажна слика и представа о српској и југословенској историјској ратној и послератној стварности. Лаж која се непрекидно понавља.
СУБНОР Србије и антифашистичка јавност нису беспомоћни како, по свему судећи, верује актуелни режим. СУБНОР Србије има око 100.000 активних чланова, уз нашу организацију су поштоваоци, породице палих бораца и жртава квислинга, окупатора и њихових помагача, широки фронт антифашистички и антинацистичких опредељених удружења и људи разних генерација.
Одговор штетној политици власти у Србији све антифашистичке снаге, чији се покрет све више оснажује посебно у Европи којој и институционално тежимо, треба да се чује на предстојећим изборима. Србији је у Другом светском рату, часном борбом партизана, загарантовано угледно највише место у међународној историји и нико, ни једна власт или идеолошки накнадни судски и политички декрет, не могу да је искључе ни привремено из породице антифашистичких држава.
СУБНОР ће заштиту историјске истине о Другом светском рату затражити и од земаља антихитлеровске коалиције, од држава које баштине традицију слободе, ветеранских организација широм света (са којима имамо, баш због светле партизанске борбе, дуготрајну и присну сарадњу), од ОУН и Европске уније, која има утврђене критеријуме и о антифашизму, о несхватљивим рехабилитацијама квислинга и нацистичких окупатора обратићемо се и суду у Стразбуру.
Више нема сумње да је у Србији власт одлучила да заокружи разлаз са НОП и НОБ, који су од 1941. до 1945. водили борбу против фашиста и домаћих издајника. Заједничка најезда колаборациониста, окупљених око политике државних органа, јасан је обрачун са антифашистичком борбом народа Србије и носиоцима те борбе са фашистичким окупатором и квислинзима, брутално фалсификовање историјске истине. Сада суде жртвама, а џелате силом на срамоту славе. То Србија није доживела, још мање заслужила.
РЕПУБЛИЧКИ ОДБОР
СУБНОР СРБИЈЕ
П р е д с е д н и к
Проф.др Миодраг Зечевић
Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) 23. marta 2012. godine uzeo je učešće u protestu, održanom ispred Višeg suda u Beogradu, protiv postupka za rehabilitaciju kvislinga i ratnog zločinca, vođe po zlu čuvenog četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu, generala Dragoljuba Draže Mihailovića. Aktivisti SKOJ-a, podmlatka Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ), rešili su da dignu svoj glas protiv podlih buržoaskih namera da se falsifikuje istorija i skine ljaga sa fašističkog kolaboracioniste i izdajnika srpskog naroda Draže Mihailovića. Skojevci su istakli parolu “Draža zlikovac” i noseći zastave SKOJ-a i SFRJ, pevali partizanske pesme i skandirali “Sluga okupatora bruka našeg naroda”. Kako pojedini mediji čiji su novinari bili prisutni na licu mesta saopštavaju, to se skandiranje čulo i u samoj sudnici zbog čega je predsedavajući zahtevao da se zatvori prozor.
SKOJ izražava protest protiv izveštavanje buržoaskih medija koji su lažno izvestili da su se skojevci priključili skupu koji su organizovale Žene u crnom, kao i tendencioznog obmanjivanja javnosti da su centralnu ulogu u demonstracijama protiv rehabilitacije Draže Mihailovića imali pro-imperijalistički građanski elementi iz takozvanog nevladinog sektora. Žene u crnom nisu bile organizator skupa protiv rehabilitacije Draže Mihailovića tako da je laž da su im se skojevci pridružili. Takođe, rukovodeći i borbeni deo protestnog skupa činili su skojevci i pripadnici još nekih levičarskih organizacija a ne Žene u crnom, samozvana “pacifistička” organizacija čiji je zadatak da fašističku etiketu sasvim nepravilno “zalepi” borbi protiv imperijalizma, dok nikada u svojoj istoriji nije izrazila nijedan protest protiv ratnih zločina i fašističkih akcija koje su izvele Sjedinjene Američke Države, Evropska unija i NATO. Takođe, SKOJ ocenjuje da su smešne i licemerne kritike četničke ideologije od strane Liberalno demokratske partije (LDP) i Socijaldemokratske unije (SDU), koje na izborima u okviru koalicije Preokret nastupaju zajedno sa Srpskim pokretom obnove (SPO) Vuka Draškovića rodonačelnika povampirenja velikosrpske četničko-ravnogorske politike. Koga pokušava da slaže pro-imperijalistička građanska klasa u Srbiji? Proletarijat sigurno neće moći da slaže, jer on veoma jasno prepoznaje njene dvostruke aršine i slugeransko ponašanje prema imperijalistima.
Posebna podlost buržoaskog režima u Srbiji se ogleda u tome što se postupak za rehabilitaciju sluge nacističkog okupatora i reakcionarnog krvoloka vodi, simbolično, dan pred obeležavanje 13 godina od zločinačke NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, jednog od najtragičnijih događaja koji su ikad zadesili našu domovinu i narod. Pomahnitali anti-jugoslovenski nacionalizam, saučesnik zapadnih imperijalista u rušenju naše domovine Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, neostvariv je bez korenite revizije istorije (a znamo da se istorija ne može nanovo pisati, ona se može samo falsifikovati) i predstavlja opijum za narod kojim ga buržuji truju već dve decenije sejući smrt, bedu i regres, pri tom skrećući poglede radnog naroda naše zemlje sa katastrofalnih rezultata rekonstrukcije kapitalizma, podgrevajući malograđanske i nacional-šovinističke pozicije. Zato je buržujima danas, usled katastrofalne krize kapitalizma neophodna rehabilitacija najsvirepijeg simbola srpskog nacionalizma - Draže Mihailovića. Buržoaski režim u Srbiji, frustriran time što za vreme Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije nije postojao građanski anti-fašistički pokret otpora, već je jedini pokret koji se borio za oslobođenje zemlje, partizanski pokret, predvodila slavna Komunistička partija Jugoslavije, izvršio je falsifikovanje istorije zakonski izjednačivši četnike i partizane. Jasno je da srpsku buržoaziju boli kolaboracija koju su pripadnici te klase, poput Milana Nedića, vladike Nikolaja Velimirovića i Dimitrija Ljotića počinili za vreme Drugog svetskog rata verno služeći naci-fašističkom okupatoru pa su zato i pokušali da prekroje istoriju i četnički pokret predstave kao “antifašistički”. Istina je naravno sasvim drugačija. Draža Mihailović i njegovi četnici ne samo da nisu bili “antifašisti” već su bili isti takvi kvislinzi kao i nedićevci, ljotićevci, ustaše, belogardejci, balisti, pripadnici “Handžar divizije”, crnogorski “zelenaši” i ostali izdajnički šljam. Takođe, Draža Mihailović nije izdao samo svoj narod i svoju otadžbinu sarađujući sa okupatorom nego čak i svog kralja Petra II Karađorđevića koji je sa svojom aristokratskom i buržoaskom svitom pobegao 1941. godine iz zemlje ostavivši narod na milost i nemilost fašističkom okupatoru, ali je u završnoj fazi rata od Mihailovića zatražio da njegove četničke trupe pređu pod partizansku komandu, što je ovaj odbio. Prethodno je, na samom početku rata, Draža Mihailović izdao saradnju koju mu je ponudilo rukovodstvo partizanskog pokreta, te je verolomno započeo građanski rat i saradnju sa okupatorima u borbi protiv partizana. Tačno je da je Draža Mihailović ratni zločinac jer su četničke bande pod njegovom komandom izvršile brojna zverstva nad hrvatskim i muslimanskim narodom, ali i nad pripadnicima sopstvenog srpskog naroda. Četnici su prednjačili u klanju, ubijanju i spaljivanju civila, među njima staraca, žena i dece i nema tog buržoaskog falsifikata koji će sakriti zlodela tih najvećih izdajnika srpskog naroda na čelu sa njihovim monstruoznim vođom Dražom Mihailovićem. Ti lažni “zaštitnici” srpskog naroda iz redova “Jugoslovenske vojske u otadžbini” ne samo da su sarađivali sa monstruoznim slugama naci-fašističkog okupatora poput nedićevaca i ljotićevaca već su zabeleženi i primeri saradnje i sa pripadnicima ustaškog pokreta u Hrvatskoj. Sve je to ista zločinačka kvislinška bratija koju su porazile oslobodilačke partizanske trupe i slavna sovjetska Crvena armija.
SKOJ poručuje buržoaskom režimu da su njegovi napori da rehabilituje velikosrpskog nacional-šovinistu i zločinca Dražu Mihailovića “pucanj u prazno”. Istina je samo jedna. Partizani su jedini oslobodioci. Četnici su bili i ostali su izdajnici. Komunisti i svi ostali iskreni antifašisti u Srbiji staće na put blaćenju svetlih slobodarskih tradicija našeg naroda, kojima izdajnik Draža ne pripada.
Sekretarijat Saveza komunističke omladine Jugoslavije
Beograd, 23. mart 2012. godine
E' nata indoona : chiama, videochiama e messaggia Gratis.
Scarica indoona per iPhone, Android e PC
Dok kapitalizam gomila milijune beskućnika, nezaposlenih i gladnih Papa tvrdi kako je "marksizam na Kubi zakazao"
Stanovnici Kube imaju daleko najveći životni vijek u regiji, zdravstvo i školstvo besplatno je za svih, da nitko nije gladan ili da mu ne fali krov nad glavom i dalje se brine država. Nakon raspada SSSR-a Kuba se okrenula permakulturi i lokalnoj poljoprivredi, zbog toga danas ima možda i najzdraviju hranu na svijetu - reorganizacija cijelog društva ne bi bila moguća bez pravovremene i točne intervencije države. Kuba je među prvim zemljama u svijetu po broju liječnika po glavi stanovnika.
Svaki stanovnik Kube ima krov nad glavom, ukupna renta ga stoji tek 10% godišnje plaće. Glad na Kubi je nepoznanica. Prosječni Kubanac ne živi u luksuzu, ali definitivno ima sve za život dostojan čovjeka - struju, plin, Tv, radio i sve ostale potrepštine sastavni su dio gotovo svakog doma. Koliko stanovnika danas u SAD-u mogu samo sanjati o tim osnovama?
Na Kubi možete završiti kao beskućnik jedino ako beskućništvo doživljavate kao filozofski stav.
Kuba ima pismenost od 99,8%, smrtnost novorođenčadi manja je nego u nekim razvijenim zemljama. Kuba je jedina zemlja na svijetu koja zadovoljava WWF standarde obnovljivog razvoja - drugim riječima, Kuba je jedini model prema kojem ovaj svijet može dugoročno opstati.
Što je gospodin Papa zapravo želio reći kada je, na oduševljenje korporativnih medija diljem svijeta, poručio "marksizam ne funkcionira". Da li su ovi veliki uspjesi na Kubi nastali sami od sebe? Nekim neobjašnjivim čudom? Ne, upravo je kubanski socijalizam - koji kao direktan izvor koristi djela Karl Marxa - zaslužan za sve ovo. Kuba, da nije podobnih medija, danas bi se proučavala kao glavna smjernica kojom valja krenuti. Američke sankcije i uvođenje embarga ruše države diljem svijeta, Kuba je pritisnuta njima već preko pola stoljeća i unatoč tome, unatoč svim pokušajima da je se slomi, i dalje prosperira i prkosi pred cijelim ljudskim rodom.
Zašto se gospodin Papa ne osvrne na druge zemlje? Zašto malo ne pogleda kako mu katoličko stado danas živi u Španjolskoj i Italiji? Što je tamo "zakazalo"? Mladi ljudi diljem Italije i Španjolske nemaju posao, bore se za vlastitu egzistenciju, siromaštvo eskalira, ljudi se hrane po kontejnerima - ali ne, nije kapitalizam zakazao, već socijalizam. Zašto? Zato jer vjerski vođe na Kubi ne sjede u zlatnim stolicama?
Kapitalizam je taj koji je zakazao, kapitalizam je taj koji je proizveo sustav koji je u potpunosti suprotan s učenjima Krista.
"Lakše je devi proći kroz ušicu igle no bogatašu stići u kraljevstvo nebesko", zar te poruke koje je uputio Isus svojim učenicima danas Papi ne znače baš ništa? Gdje je na svijetu najveći jaz između bogatih i siromašnih? Na Kubi? Ili je možda među najnaprednijim kapitalizmima kao što je SAD?
Papa se svijetu predstavlja kao učen čovjek - onda Papa zasigurno zna da na Kubi nije vladao "marksizam" oduvijek već su ga revolucijom donijeli Fidel Castro, Che Guevara i ostali revolucionari 1959.
Prije socijalističke revolucije, prema UN-ovoj ekonomskoj komisiji za Latinsku Ameriku, jaz između bogatih i siromašnih (ukupna primanja najbogatijih 10% populacije podijeljena s ukupnim primanjima najsiromašnijih 10%) bio je 1 naprema 64 - nakon uspostave socijalizma taj omjer je pao na 1 naprema 4.
Ali ne, jednakost među ljudima nije dobra - za Papu je to propali sistem koji treba što prije mijenjati na onaj neo-liberalni.
Svojim politikantskim nastupom Papa je pokazao koju stranu podržava. Danas se nastoji prikazati slika u medijima da je narod Kube fanatično dočekao Papu i kako jedva čekaju da njegove ekonomsko-socijalno-političke najave postanu stvarnost. Istina je sasvim drugačija - doček nije bio nimalo spektakularan.
"za razliku od Meksika, publika je bila daleko manje entuzijastična", prenosi CBS news.
Kubanci su narod koji drži do tradicije, ali to ne znači da Papa ima velik utjecaj.
"Ako krstimo našu djecu u Katoličkoj Crkvi, to je većinom radi tradicije, jer tako su radili naši očevi i djedovi. Svećenici će onda reći kako su svi kršteni zapravo Katolici, ali i oni sami znaju da to nije istina", rekao je Lazaro Cuesta za Havana Times.
Cuesta je predstavnik najbrže rastuće vjerske zajednice, ali ona nije Kršćanstvo nego Santeria - tradicionalno afričko vjerovanje. Afro-kubanski sveci zovu se Orishas i u njih, prema Lazaro Cuestu, vjeruje oko 80%. Katolička crkva se jako protivi tom trendu.
Zašto toliki broj Kubanaca se okreće Santeriji, a ne Kršćanstvu? Cuesta daje u slijedećem pojašnjenju: "Ljepota Santerije je u tome da se bavi ovozemaljskim problemima kao što su zdravlje, ljubav, posao... Mi u Santeriji ne nudimo raj, već pomažemo jedni drugima da nam život bude bolji ovdje, na zemlji".
E' nata indoona : chiama, videochiama e messaggia Gratis.
Scarica indoona per iPhone, Android e PC
