Informazione
di Mauricio Miguel (dicembre 2011)
di Vladimiro Giacché (dicembre 2011)
di Franco Russo (febbraio 2012)
http://www.retedeicomunisti.org/it/documenti/item/4014-il-nuovo-patto-fiscale-europeo-fine-della-democrazia
Socijalistička radnička partija, jasno je iznijela svoj stav, da ulazak Hrvatske u EU nije interes njenih ljudi, već diktat europskog multinacionalnog kapitala i nove domaće klase, a pošto je riječ o asocijaciji kapitala, a ne naroda, nije ni demokratska. Prepuštajući skorom vremenu da potvrdi ili demantira i ostale naše tvrdnje, koje su prije svega znanstveno utemeljene, a to su da se Hrvatska u EU neće optimalno, a kamoli ubrzano razvijati (jer je sadašnja recesija uvjetovana upravo prodorom stranoga kapitala, koji domaću privredu dezartikulira, a što će se ulaskom u EU samo ubrzati), već sam čin referenduma, potvrdio je naše uvodne tvrdnje. Ako je na glasanje izašlo samo 43% upisanih birača, a 57% nije imalo za taj događaj interesa, zar to nije potvrda da EU nije zahtjev naroda. Samo slijepac, u činjenici da je za prolaz referenduma bilo dovoljan izlaz manje od 50% upisanih birača, za što je prethodila izmjena Ustava, a ne nadpolovična većina, kao što je to prethodno stajalo u Ustavu, ne prepoznaje bjesomučni diktat eurobirokrata i domaćih kolaboracionista. Ne potvrđuje to i činjenica da Hrvatska (kao ni druge tzv. tranzicijske zemlje) nisu ispunile glavne kriterije iz Maastrichta, a to je visina BDP-a (1/3 od prosjeka zemalja EU). Samo naivni i neobavješteni ne razumiju o kakvoj je to ljubavi eurobirokrata riječ. Mi u Socijalističkoj radničkoj partiji, naravno nismo ni naivni ni neobavješteni, i dobro znamo da je tu riječ o isključivom interesu krupnog kapitala.
Činjenica da je za ulazak u EU bilo dovoljno 28,8% glasova upisanih birača (a riječ je o procesu njenog nastajanja) govori da ona nije ni demokratska. U ostalom ona je ugovorna i nema legitimitet naroda svojih članica.
Da je za EU čvrsto opredijeljena tek eurobirokracija i domaća nova klasa i da jedino oni jasno vide svoje interese (veći dio koji je glasao tek vjeruje), govori i potpuna ravnodušnost naroda nakon tobože pobjedonosnog prolaza referenduma. Svi slavljenici toga uspjeha, stali su na jedan od omanjih zagrebačkih trgova (Cvjetni), pri čemu je brižna Vana nakon usiljenih govora zvaničnika, zamolila prisutne da se ne razilaze, jer ona još mora pjevati.
No sa pjesmom su sutradan nastavili i ona još traje, eurobirokrati, domaći zvaničnici i zaduženi kolumnisti. eurobirokrati nisu nam propustili čestitati na razboritosti i velikoj pobijedi naroda. Zvaničnici ushićeno tvrde, da smo prvi puta odlučili sami (28,8% građana) i odmah dispergirali i odgovornost svih nas. U sjeni je ostao čak i ZAVNOH i AVNOJ, kao tek sumnjive povijesne epizode. Kolumnisti, stručnjaci za javno mnijenje, nastavljaju prebrojavati skeptike, svodeći ih na šaku nerazumnih (71,2% upisanih birača), uvjeravajući sebe i druge u nemoguće, da je 28,8 od sto više od polovice. Pošto narod u cjelini (većinu), ne vole koriti ni kolumnisti, za nerazumno ponašanje okomili su se na ekstremnu desnicu i nekakvu ekstremnu ljevicu. Nerazumnost te iste desnice, nisu primjećivali 90-ih kada je ona još opakije udarala u ratne bubnjeve. Vjerojatno zato što je ona tada imala revolucionarnu ulogu u rušenju socijalizma. Nije im tobože jasno ni zašto politička provenijencija (istinska ljevica, a ne ekstremna) koja ne prihvaća kapitalizam uopće, ne prihvaća ni kapitalističke imperijalne asocijacije.
Imaju kolumnisti i krupnih etičkih problema. Ne razumiju oni ni to da građanska demokracija kojom su opčinjeni, nije demokracija svih građana, nego samo onih koji u obrani svojih društvenih i ekonomskih prednosti stvarno izlaze na izbore. Oni koji su u tobožnjoj demokraciji izgubili svaku vjeru, pa i nadu, ne ubrajaju se nigdje i gotovo da ne predstavljaju ljude.
Nisu naši kolumnisti čuli ni za pojam legitimnosti. A možda i jesu, ali misle zašto bi Hrvatska u EU ušla legitimno kada legitimitet nema ni sama EU.
(Ivan Plješa, predsjednik Socijalističke radničke partije Hrvatske)
La fine dell’ “Europa sociale”
- Capitalismo finanziario, di stato e multinazionale
(Message over 64 KB, truncated)
Stenographic record - Belgrade 1946
Рехабилитација Драже Михаиловића
ОТВОРЕНО ПИСМО СУБНОР СРБИЈЕ ДОМАЋОЈ И СВЕТСКОЈ ЈАВНОСТИ
СУБНОР Србије, као баштиник антифашизма и слобадарске традиције, обраћа се домаћој и светској јавности поводом нових наговештаја о правној рехабилитацији саучесника у злочинима окупаторске нацистичке солдатеске на просторима наше земље у Другом светском рату. Последице срамног понашања власти, која се крије иза наводно независног судства, биће далекосежне по народ и државу Србију и одлука, у конкретном случају помиловање четничког вође Драже Михаиловића, већ наилази на осуду у суседству и не може да буде прихваћена међу европским и прекоокеанским савезницима који су, заједно са југословенским партизанима од 1941. до 1945. године, сламали фашистички хитлеровски и терор њихових упорних и верних помагача из наше средине.
СУБНОР је већ више пута јавно указивао да рехабилитације овакве врсте, није локалног карактера, не може се свести само на Србију, јер су и кнез Павле Карађорђевић и Слободан Јовановић, генерал Драгољуб Михаиловић и Драгиша Цветковић били на положајима општејугословенског значаја и њихово деловање се, према томе, протезало на читаву Југославију. Одлуке и потези посебно војног карактера, нарочито акције четника, оставили су неизбрисив болни траг у свим крајевима негдашње заједничке земље. Јасно је због тога да ни један суд, без обзира на то где се налази и колико је стварно или тобоже самосталан у односу на актуелну политичку вољу, не може без залажења у комплетну ситуацију на читавој територији Југославије да доноси мериторне одлуке о појединцима који су се, дакако, тешко огрешили сарађујући са окупатором и за њихов рачун и по налогу уништили хиљаде недужних људи.
Актуелна власт Србије успела је у неколико последњих година да рехабилитује у целини фашистичко квислинштво, колаборацију са окупатором у Другом светском рату, злодело хитлероваца и њихових верних сарадника, све што су часни партизани урадили у борби за слободу – то ни један историјски уџбеник у свету досад није порекао – сада се потискује у запећак и Србију, блиставу звезду у антифашистичком савезу демократског света, партијским декретом претвара у привезак фашистичког табора. У исто време се земље из бившег фашистичког заједништва грчевито боре да умање своје учешће, ограде се и оспоре сопствено фашистичко опредељење и прошлост, а актуелна власт упорно Србији намеће квислиншки фашистички огртач. Шта их тера, који пориви и чији интереси на такав неумни погибељни правац? Освета потомака и верника колаборације и квислинштва је недовољан одговор. Има дубљег у природи саме власти, у гурању државе на страну поражених.
Четништво, војску КЈ у отаџбини, од којих су се у току Другог светског рата одрекли и савезници и влада у избеглиштву и краљ као врховни командант, а сада, после толико деценија, измишљајући нову историју без доказа, актуелна власт са партијама за себе и у опозицији, узима под своје скуте и даје рехабилитацију за сва недела. Циљ донетих закона и пресуда без призива није исправљање евентуалних грешака победника у Другом светском рату, већ давање сатисфакције појединцима за учешће и сарадњу са окупаторским насилницима.
Недавно су уз велике државне почасти рехабилитовали у Београду Слободана Јовановића не за дело које је учинио док је руководио краљевском избегличком владом у Лондону, већ за оно зашто није ни оспораван нити суђен у поратном Београду. Сличан третман је добио и Павле Карађорђевић, медији су упорно истицали његове склоности у уметности, а био је оптужен због окретања земље фашистичком лагеру и пакта са хитлеровском Немачком из марта 1941. Накнадном судском рехабилитацијом осуђен је, значи, државни удар који је поништио издајничку сарадњу са фашистима и самим тим и ослободилачка борба народа Србије и Југославије против нацистичког окупатора.
За сада су остали нерехабилитовани, међу значајнијим учеснисцима колаборације, председник окупацијске владе генерал Милан Недић, командант четника Драгољуб Дража Михаиловић, и Димитрије Љотић, вођа фашистичког покрета и творац Српског добровољачког корпуса у саставу СС немачких трупа. И о њима се, према медијима, води судски поступак и питање је дана кад ће власт објавити, користећи правосуђе, завршни чин и одвести Србију у срамни табор фашистичких држава из Другог светског рата.
СУБНОР је непрестано указивао на такву погубну политику, али за наше протесте и мишљење нема места у информативном једноумљу Србије. Медији су више него икад продужена рука власти и партија што владају, може да се чује реч само оних што аплаудирају. Ми смо, ипак, уверења да је, што се нас тиче, у питању рачун без крчмара.
Средства информисања спроводе политику актуелне власти, потомака и поштовалаца колаборације. Непрекидно и нападно објављују „новооткривена документа и истине“ које су лажи а реаговања и покушај полемике СУБНОР и грађана завршава у кошу уредника и тако намећу неистину млађим генерацијама о НОП и НОБ, деловању њених припадника и улози окупатора, квислинга и колаборације. Циљ је да се код младих нараштаја створи лажна слика и представа о српској и југословенској историјској ратној и послератној стварности. Лаж која се непрекидно понавља.
СУБНОР Србије и антифашистичка јавност нису беспомоћни како, по свему судећи, верује актуелни режим. СУБНОР Србије има око 100.000 активних чланова, уз нашу организацију су поштоваоци, породице палих бораца и жртава квислинга, окупатора и њихових помагача, широки фронт антифашистички и антинацистичких опредељених удружења и људи разних генерација.
Одговор штетној политици власти у Србији све антифашистичке снаге, чији се покрет све више оснажује посебно у Европи којој и институционално тежимо, треба да се чује на предстојећим изборима. Србији је у Другом светском рату, часном борбом партизана, загарантовано угледно највише место у међународној историји и нико, ни једна власт или идеолошки накнадни судски и политички декрет, не могу да је искључе ни привремено из породице антифашистичких држава.
СУБНОР ће заштиту историјске истине о Другом светском рату затражити и од земаља антихитлеровске коалиције, од држава које баштине традицију слободе, ветеранских организација широм света (са којима имамо, баш због светле партизанске борбе, дуготрајну и присну сарадњу), од ОУН и Европске уније, која има утврђене критеријуме и о антифашизму, о несхватљивим рехабилитацијама квислинга и нацистичких окупатора обратићемо се и суду у Стразбуру.
Више нема сумње да је у Србији власт одлучила да заокружи разлаз са НОП и НОБ, који су од 1941. до 1945. водили борбу против фашиста и домаћих издајника. Заједничка најезда колаборациониста, окупљених око политике државних органа, јасан је обрачун са антифашистичком борбом народа Србије и носиоцима те борбе са фашистичким окупатором и квислинзима, брутално фалсификовање историјске истине. Сада суде жртвама, а џелате силом на срамоту славе. То Србија није доживела, још мање заслужила.
РЕПУБЛИЧКИ ОДБОР
СУБНОР СРБИЈЕ
П р е д с е д н и к
Проф.др Миодраг Зечевић
Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) 23. marta 2012. godine uzeo je učešće u protestu, održanom ispred Višeg suda u Beogradu, protiv postupka za rehabilitaciju kvislinga i ratnog zločinca, vođe po zlu čuvenog četničkog pokreta u Drugom svetskom ratu, generala Dragoljuba Draže Mihailovića. Aktivisti SKOJ-a, podmlatka Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ), rešili su da dignu svoj glas protiv podlih buržoaskih namera da se falsifikuje istorija i skine ljaga sa fašističkog kolaboracioniste i izdajnika srpskog naroda Draže Mihailovića. Skojevci su istakli parolu “Draža zlikovac” i noseći zastave SKOJ-a i SFRJ, pevali partizanske pesme i skandirali “Sluga okupatora bruka našeg naroda”. Kako pojedini mediji čiji su novinari bili prisutni na licu mesta saopštavaju, to se skandiranje čulo i u samoj sudnici zbog čega je predsedavajući zahtevao da se zatvori prozor.
SKOJ izražava protest protiv izveštavanje buržoaskih medija koji su lažno izvestili da su se skojevci priključili skupu koji su organizovale Žene u crnom, kao i tendencioznog obmanjivanja javnosti da su centralnu ulogu u demonstracijama protiv rehabilitacije Draže Mihailovića imali pro-imperijalistički građanski elementi iz takozvanog nevladinog sektora. Žene u crnom nisu bile organizator skupa protiv rehabilitacije Draže Mihailovića tako da je laž da su im se skojevci pridružili. Takođe, rukovodeći i borbeni deo protestnog skupa činili su skojevci i pripadnici još nekih levičarskih organizacija a ne Žene u crnom, samozvana “pacifistička” organizacija čiji je zadatak da fašističku etiketu sasvim nepravilno “zalepi” borbi protiv imperijalizma, dok nikada u svojoj istoriji nije izrazila nijedan protest protiv ratnih zločina i fašističkih akcija koje su izvele Sjedinjene Američke Države, Evropska unija i NATO. Takođe, SKOJ ocenjuje da su smešne i licemerne kritike četničke ideologije od strane Liberalno demokratske partije (LDP) i Socijaldemokratske unije (SDU), koje na izborima u okviru koalicije Preokret nastupaju zajedno sa Srpskim pokretom obnove (SPO) Vuka Draškovića rodonačelnika povampirenja velikosrpske četničko-ravnogorske politike. Koga pokušava da slaže pro-imperijalistička građanska klasa u Srbiji? Proletarijat sigurno neće moći da slaže, jer on veoma jasno prepoznaje njene dvostruke aršine i slugeransko ponašanje prema imperijalistima.
Posebna podlost buržoaskog režima u Srbiji se ogleda u tome što se postupak za rehabilitaciju sluge nacističkog okupatora i reakcionarnog krvoloka vodi, simbolično, dan pred obeležavanje 13 godina od zločinačke NATO agresije na Saveznu Republiku Jugoslaviju, jednog od najtragičnijih događaja koji su ikad zadesili našu domovinu i narod. Pomahnitali anti-jugoslovenski nacionalizam, saučesnik zapadnih imperijalista u rušenju naše domovine Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, neostvariv je bez korenite revizije istorije (a znamo da se istorija ne može nanovo pisati, ona se može samo falsifikovati) i predstavlja opijum za narod kojim ga buržuji truju već dve decenije sejući smrt, bedu i regres, pri tom skrećući poglede radnog naroda naše zemlje sa katastrofalnih rezultata rekonstrukcije kapitalizma, podgrevajući malograđanske i nacional-šovinističke pozicije. Zato je buržujima danas, usled katastrofalne krize kapitalizma neophodna rehabilitacija najsvirepijeg simbola srpskog nacionalizma - Draže Mihailovića. Buržoaski režim u Srbiji, frustriran time što za vreme Drugog svetskog rata na prostoru Jugoslavije nije postojao građanski anti-fašistički pokret otpora, već je jedini pokret koji se borio za oslobođenje zemlje, partizanski pokret, predvodila slavna Komunistička partija Jugoslavije, izvršio je falsifikovanje istorije zakonski izjednačivši četnike i partizane. Jasno je da srpsku buržoaziju boli kolaboracija koju su pripadnici te klase, poput Milana Nedića, vladike Nikolaja Velimirovića i Dimitrija Ljotića počinili za vreme Drugog svetskog rata verno služeći naci-fašističkom okupatoru pa su zato i pokušali da prekroje istoriju i četnički pokret predstave kao “antifašistički”. Istina je naravno sasvim drugačija. Draža Mihailović i njegovi četnici ne samo da nisu bili “antifašisti” već su bili isti takvi kvislinzi kao i nedićevci, ljotićevci, ustaše, belogardejci, balisti, pripadnici “Handžar divizije”, crnogorski “zelenaši” i ostali izdajnički šljam. Takođe, Draža Mihailović nije izdao samo svoj narod i svoju otadžbinu sarađujući sa okupatorom nego čak i svog kralja Petra II Karađorđevića koji je sa svojom aristokratskom i buržoaskom svitom pobegao 1941. godine iz zemlje ostavivši narod na milost i nemilost fašističkom okupatoru, ali je u završnoj fazi rata od Mihailovića zatražio da njegove četničke trupe pređu pod partizansku komandu, što je ovaj odbio. Prethodno je, na samom početku rata, Draža Mihailović izdao saradnju koju mu je ponudilo rukovodstvo partizanskog pokreta, te je verolomno započeo građanski rat i saradnju sa okupatorima u borbi protiv partizana. Tačno je da je Draža Mihailović ratni zločinac jer su četničke bande pod njegovom komandom izvršile brojna zverstva nad hrvatskim i muslimanskim narodom, ali i nad pripadnicima sopstvenog srpskog naroda. Četnici su prednjačili u klanju, ubijanju i spaljivanju civila, među njima staraca, žena i dece i nema tog buržoaskog falsifikata koji će sakriti zlodela tih najvećih izdajnika srpskog naroda na čelu sa njihovim monstruoznim vođom Dražom Mihailovićem. Ti lažni “zaštitnici” srpskog naroda iz redova “Jugoslovenske vojske u otadžbini” ne samo da su sarađivali sa monstruoznim slugama naci-fašističkog okupatora poput nedićevaca i ljotićevaca već su zabeleženi i primeri saradnje i sa pripadnicima ustaškog pokreta u Hrvatskoj. Sve je to ista zločinačka kvislinška bratija koju su porazile oslobodilačke partizanske trupe i slavna sovjetska Crvena armija.
SKOJ poručuje buržoaskom režimu da su njegovi napori da rehabilituje velikosrpskog nacional-šovinistu i zločinca Dražu Mihailovića “pucanj u prazno”. Istina je samo jedna. Partizani su jedini oslobodioci. Četnici su bili i ostali su izdajnici. Komunisti i svi ostali iskreni antifašisti u Srbiji staće na put blaćenju svetlih slobodarskih tradicija našeg naroda, kojima izdajnik Draža ne pripada.
Sekretarijat Saveza komunističke omladine Jugoslavije
Beograd, 23. mart 2012. godine
E' nata indoona : chiama, videochiama e messaggia Gratis.
Scarica indoona per iPhone, Android e PC
Dok kapitalizam gomila milijune beskućnika, nezaposlenih i gladnih Papa tvrdi kako je "marksizam na Kubi zakazao"
Stanovnici Kube imaju daleko najveći životni vijek u regiji, zdravstvo i školstvo besplatno je za svih, da nitko nije gladan ili da mu ne fali krov nad glavom i dalje se brine država. Nakon raspada SSSR-a Kuba se okrenula permakulturi i lokalnoj poljoprivredi, zbog toga danas ima možda i najzdraviju hranu na svijetu - reorganizacija cijelog društva ne bi bila moguća bez pravovremene i točne intervencije države. Kuba je među prvim zemljama u svijetu po broju liječnika po glavi stanovnika.
Svaki stanovnik Kube ima krov nad glavom, ukupna renta ga stoji tek 10% godišnje plaće. Glad na Kubi je nepoznanica. Prosječni Kubanac ne živi u luksuzu, ali definitivno ima sve za život dostojan čovjeka - struju, plin, Tv, radio i sve ostale potrepštine sastavni su dio gotovo svakog doma. Koliko stanovnika danas u SAD-u mogu samo sanjati o tim osnovama?
Na Kubi možete završiti kao beskućnik jedino ako beskućništvo doživljavate kao filozofski stav.
Kuba ima pismenost od 99,8%, smrtnost novorođenčadi manja je nego u nekim razvijenim zemljama. Kuba je jedina zemlja na svijetu koja zadovoljava WWF standarde obnovljivog razvoja - drugim riječima, Kuba je jedini model prema kojem ovaj svijet može dugoročno opstati.
Što je gospodin Papa zapravo želio reći kada je, na oduševljenje korporativnih medija diljem svijeta, poručio "marksizam ne funkcionira". Da li su ovi veliki uspjesi na Kubi nastali sami od sebe? Nekim neobjašnjivim čudom? Ne, upravo je kubanski socijalizam - koji kao direktan izvor koristi djela Karl Marxa - zaslužan za sve ovo. Kuba, da nije podobnih medija, danas bi se proučavala kao glavna smjernica kojom valja krenuti. Američke sankcije i uvođenje embarga ruše države diljem svijeta, Kuba je pritisnuta njima već preko pola stoljeća i unatoč tome, unatoč svim pokušajima da je se slomi, i dalje prosperira i prkosi pred cijelim ljudskim rodom.
Zašto se gospodin Papa ne osvrne na druge zemlje? Zašto malo ne pogleda kako mu katoličko stado danas živi u Španjolskoj i Italiji? Što je tamo "zakazalo"? Mladi ljudi diljem Italije i Španjolske nemaju posao, bore se za vlastitu egzistenciju, siromaštvo eskalira, ljudi se hrane po kontejnerima - ali ne, nije kapitalizam zakazao, već socijalizam. Zašto? Zato jer vjerski vođe na Kubi ne sjede u zlatnim stolicama?
Kapitalizam je taj koji je zakazao, kapitalizam je taj koji je proizveo sustav koji je u potpunosti suprotan s učenjima Krista.
"Lakše je devi proći kroz ušicu igle no bogatašu stići u kraljevstvo nebesko", zar te poruke koje je uputio Isus svojim učenicima danas Papi ne znače baš ništa? Gdje je na svijetu najveći jaz između bogatih i siromašnih? Na Kubi? Ili je možda među najnaprednijim kapitalizmima kao što je SAD?
Papa se svijetu predstavlja kao učen čovjek - onda Papa zasigurno zna da na Kubi nije vladao "marksizam" oduvijek već su ga revolucijom donijeli Fidel Castro, Che Guevara i ostali revolucionari 1959.
Prije socijalističke revolucije, prema UN-ovoj ekonomskoj komisiji za Latinsku Ameriku, jaz između bogatih i siromašnih (ukupna primanja najbogatijih 10% populacije podijeljena s ukupnim primanjima najsiromašnijih 10%) bio je 1 naprema 64 - nakon uspostave socijalizma taj omjer je pao na 1 naprema 4.
Ali ne, jednakost među ljudima nije dobra - za Papu je to propali sistem koji treba što prije mijenjati na onaj neo-liberalni.
Svojim politikantskim nastupom Papa je pokazao koju stranu podržava. Danas se nastoji prikazati slika u medijima da je narod Kube fanatično dočekao Papu i kako jedva čekaju da njegove ekonomsko-socijalno-političke najave postanu stvarnost. Istina je sasvim drugačija - doček nije bio nimalo spektakularan.
"za razliku od Meksika, publika je bila daleko manje entuzijastična", prenosi CBS news.
Kubanci su narod koji drži do tradicije, ali to ne znači da Papa ima velik utjecaj.
"Ako krstimo našu djecu u Katoličkoj Crkvi, to je većinom radi tradicije, jer tako su radili naši očevi i djedovi. Svećenici će onda reći kako su svi kršteni zapravo Katolici, ali i oni sami znaju da to nije istina", rekao je Lazaro Cuesta za Havana Times.
Cuesta je predstavnik najbrže rastuće vjerske zajednice, ali ona nije Kršćanstvo nego Santeria - tradicionalno afričko vjerovanje. Afro-kubanski sveci zovu se Orishas i u njih, prema Lazaro Cuestu, vjeruje oko 80%. Katolička crkva se jako protivi tom trendu.
Zašto toliki broj Kubanaca se okreće Santeriji, a ne Kršćanstvu? Cuesta daje u slijedećem pojašnjenju: "Ljepota Santerije je u tome da se bavi ovozemaljskim problemima kao što su zdravlje, ljubav, posao... Mi u Santeriji ne nudimo raj, već pomažemo jedni drugima da nam život bude bolji ovdje, na zemlji".
E' nata indoona : chiama, videochiama e messaggia Gratis.
Scarica indoona per iPhone, Android e PC
Il y a 20 ans, la Yougoslavie explosait (2e partie)
Bien que sa sécession se soit déroulée pacifiquement, la Macédoine dut attendre bien plus longtemps que les autres républiques yougoslaves pour être admise à l’ONU, sous le vocable d’« Ancienne république yougoslave de Macédoine », ou FYROM selon son acronyme anglais. Et ce n’est qu’à la fin 1993 que son indépendance, proclamée en septembre 1991,fut reconnue par de premiers pays de l’Union européenne, et au début 1994 par les Etats-Unis, soit un an et demi après la Russie. En cause, déjà, l’attitude hostile de la Grèce, inquiète que le nom « constitutionnel » du nouvel Etat (« République de Macédoine ») n’implique des revendications territoriales sur la région du même nom occupant le nord de son Etat. Après avoir entraîné divers blocus grecs dans les années ’90, cette querelle a suscité le veto d’Athènes à l’entrée du pays dans l’OTAN en 2008 et continue de bloquer son adhésion à l’UE.
Si les mesures de rétorsion grecques peuvent paraître démesurées au regard du faible poids, tant militaire qu’économique, de la Macédoine, il faut admettre que, si Skopje voulait à tout prix susciter l’ire d’Athènes, elle n’agirait pas autrement. Le centre de la capitale macédonienne est encombré de monuments et de références à la gloire de héros grecs antiques, en premier lieu Alexandre le Grand. On pourrait vainement chercher une quelconque filiation entre ce paléo-impérialiste de génie et la population macédonienne, peuple slave arrivé dans la région plus d’un millénaire après sa mort.
En outre, cette polémique identitaire laisse de marbre les diverses minorités du pays : Turcs, Serbes, Roms et, surtout, Albanais qui constituent à eux seuls plus d’un quart de la population. La tension entre ces derniers et la majorité slave a culminé en 2000 quand une émanation de l’Armée de libération du Kosovo (UCK), l’Armée nationale de libération (UCK-M), a déclenché une guérilla contre les forces de sécurité macédoniennes. Cette « petite » guerre, qui causa quand même un millier de morts, s’est achevée en août 2001 par la signature de l’accord d’Ohrid. Imposé sous la pression occidentale, cet accord a octroyé divers droits à la minorité albanophone (décentralisation, meilleure représentation dans les services publics, reconnaissance de l’albanais comme langue officielle…), à condition que l’UCK-M se transforme en parti politique et que – à l’inverse du Kosovo – elle renonce à toute idée de sécession ou de « Grande Albanie ». Une force de l’OTAN était déployée pour garantir le cessez-le-feu et désarmer les anciens rebelles.
Petite particularité de ce conflit, des instructeurs états-uniens étaient déployés dans les deux camps, armée macédonienne et UCK-M. Il fallut même une intervention de soldats états-uniens de la force de l’OTAN au Kosovo pour secourir un groupe de rebelles qui s’étaient aventurés dans la banlieue de Skopje. Parmi eux, se trouvaient 17 officiers de la MPRI, la firme de Virginie qui avait planifié les offensives de l’armée croate contre les Serbes de la Krajina en 1995 !
La force de l’OTAN a été remplacée en 2003 par une mission militaire de l’UE, complétant la mise sous tutelle du pays par Bruxelles, qui le gratifiait un an plus tard du statut de « candidat ». Bien qu’il ait été érigé en modèle de la Banque mondiale pour l’audace de ses « réformes »,sa situation économique reste profondément morose, avec un taux de chômage évoluant largement au-dessus de 30 %. Alors que les « questions nationales » des deux principaux groupes ethniques ne sont pas résolues, l’écart de niveau de vie entre les Macédoniens et les autres citoyens d’ex-Yougoslavie n’a cessé de se creuser.
***
Sous la direction de Milo Djukanovic, qui a alterné pendant près de vingt ans les postes de Premier ministre et de Président de la république, le Monténégro a longtemps maintenu des liens avec la Serbie. Ayant fondé avec elle, en 1992, la « République fédérale de Yougoslavie » sur les décombres de la « République fédérative socialiste de Yougoslavie » de Tito, le Monténégro a progressivement pris ses distances avec Belgrade. Une vague confédération, la Communauté d’Etats Serbie et Monténégro, a été formée en 2003, prélude à une séparation complète en 2006, à la suite d'un référendum sur l’indépendance remporté de justesse par les sécessionnistes.
Sous Milosevic, pendant la décennie de sanctions qui ont accablé la RFY, Djukanovic a consolidé son pouvoir en accroissant son autonomie vis-à-vis de Belgrade, encourageant une identité monténégrine dans une population qui s’est longtemps considérée comme une branche de la nation serbe. Mais, surtout, il a pris prétexte des embargos pour développer d'importants réseaux de contrebande « pour le bien du pays ». Il s’est considérablement enrichi, notamment en contrôlant le trafic de cigarettes à travers l’Adriatique, en collaboration avec certains clans de la mafia italienne et avec divers gros formats de la criminalité serbe et croate. Plusieurs journalistes qui ont exposé ces pratiques, au Monténégro, mais aussi en Croatie, ont payé de leur vie leurs révélations. Protégé par son immunité de chef d’Etat, il a jusqu’à présent échappé à la justice italienne qui l’a dans son collimateur depuis plus de dix ans.
Refuge des mafias d’une bonne partie de l’Europe, le Monténégro est également la terre d’accueil ensoleillée de nombreux oligarques russes, qui rachètent de larges portions de la côte adriatique, ainsi que les quelques fleurons de son industrie, en particulier celle de l’aluminium. Cela ne l’a pas empêché d’adopter, dès 2002, l’euro comme monnaie officielle et de recevoir le statut de « candidat » au club européen en décembre 2010, moment à ce point historique que Djukanovic en a profité, cédant à de pesantes pressions internationales, pour se retirer de la tête de l’Etat. Il a cependant tenu à garder les rênes de son « Parti démocratique des socialistes », majoritaire au Monténégro depuis sa création sur les décombres de la section locale de la Ligue des communistes de Yougoslavie en 1990.
Sur le plan politique, l’attention reste focalisée sur les relations avec la Serbie. Ayant choisi la « monténégritude » comme cheval de bataille, le pouvoir de Podgorica s’acharne à promouvoir une « Eglise orthodoxe monténégrine » (alors que les Monténégrins sont traditionnellement de rite orthodoxe serbe) et une langue monténégrine (alors que les idiomes parlés en Serbie et au Monténégro ne diffèrent que par l’accent). Ces efforts se sont étendus au domaine de l’enseignement, où le gouvernement a voulu imposer le « monténégrin » comme langue officielle unique.
Cependant, le premier recensement en 20 ans, mené en avril 2011, a révélé que, si 45 % de la population s’affirme monténégrine1, ils sont néanmoins 43 % à déclarer parler « serbe », contre seulement 37 % disant s’exprimer en « monténégrin ». Confortée par ces chiffres, refusant la marginalisation de la langue d’une majorité de la population, l’opposition a, pendant plusieurs mois, refusé de contribuer à une majorité des deux tiers nécessaire à l’adoption d'une réforme de la loi électorale, préalable aux négociations d’adhésion avec l’UE. Le gouvernement a finalement cédé, en reconnaissant, juste avant la rentrée scolaire, la variante « serbe » dans le système d’enseignement.
Même si cet obstacle est désormais levé, le chemin du Monténégro vers le paradis européen risque d’être encore long, certains Etats membres évoquant discrètement la gêne que commence à leur inspirer l’absence de liberté de la presse et les accointances mafieuses des cercles dirigeants dans le petit Etat se voulant le « Monaco de l’Adriatique ».
***
En créant avec le Monténégro la « République fédérale de Yougoslavie » en avril 1992, la Serbie, sous la présidence de Slobodan Milosevic, se résignait à la fin de la « grande Yougoslavie » et entamait le retrait de ses troupes des champs de bataille de Croatie et de Bosnie-Herzégovine, non sans laisser aux milices serbes locales armement, conseillers et volontaires de tous poils. Si Milosevic garda assez facilement le contrôle des indépendantistes serbes de Croatie, ses relations avec ceux de Bosnie, dirigés par Radovan Karadzic, furent beaucoup plus heurtées et c’est avec grand peine qu’il leur imposa l’accord de Dayton qui mit fin à la guerre en novembre 1995.
A ce moment, le président serbe, apparatchik de la Ligue des communistes arrivé au pouvoir à l’issue d’un putsch interne qu’il dénomma « révolution antibureaucratique », crut sans doute qu’il allait enfin pouvoir se débarrasser de son image de « Hitler des Balkans » matraquée par les médias occidentaux et que les mesures d’embargo – militaire, économique et culturel – qui isolaient le pays allaient bientôt s’alléger.
Il n’en fut rien. Quelques mois après Dayton, une formation paramilitaire, l’Armée de libération du Kosovo (UCK), lançait ses premières attaques contre des policiers et des réfugiés serbes de Croatie et Bosnie installés au Kosovo. En 1989, la province méridionale de Serbie, et également son berceau historique, mais peuplée majoritairement d’Albanais, avait eu son statut d’autonomie drastiquement réduit par Milosevic, mis sous pression par la minorité serbe qui se plaignait d’être malmenée par la majorité albanophone. Menés par Ibrahim Rugova, les Albanais entamaient alors une résistance non-violente, accompagnée d’un réseau d’institutions parallèles. Belgrade laissa faire et ne prit pas la peine d’entamer des négociations sérieuses avec Rugova. Cela fournit à l’UCK un certain soutien dans une jeunesse jugeant que les moyens pacifiques n’avaient rien donné. Entraînée en Albanie par les services secrets allemands, financée par la mafia albanaise et ses revenus tirés du trafic international d’héroïne, l’UCK se développa rapidement, suscitant une riposte militaro-policière de Belgrade et d’inévitables « bavures ».
Après un semblant de négociations à Rambouillet, près de Paris, l’OTAN estima qu’il était temps d’empêcher un « génocide » et entama en mars 1999 une campagne de bombardements, qui mirent davantage à mal les infrastructures civiles (industries, ponts, écoles,…) de la Serbie que l’appareil militaire yougoslave. Alors que le conflit n’avait jusqu’alors provoqué qu’un nombre limité de morts et de réfugiés, les bombes de l’OTAN entraînèrent la véritable « catastrophe humanitaire » qu’elles étaient censées prévenir2. Les milices et la police serbes se retournèrent contre la population albanophone, dont plus de la moitié se réfugia en Albanie et en Macédoine. Cependant, après 78 jours de frappes, Milosevic céda et retira armée et police du Kosovo. Avec les forces terrestres de l’OTAN, l’UCK s’empara du territoire qu’elle s’employa à « purifier » de ses éléments non-albanais (Serbes et Roms furent les plus visés) et de nombreux « traîtres », des Albanais qui avaient collaboré avec les services étatiques serbes ou yougoslaves. Mis à l’écart dès avant les bombardements par les Occidentaux, dont le chéri était devenu Hashim Thaci, chef de l’UCK, Rugova et son parti parvinrent néanmoins à s’imposer lors des scrutins électoraux. Mais le vrai pouvoir, fondé sur une économie souterraine comprenant une variété sans bornes de trafics et d’activités criminelles, demeurait aux mains de l’UCK, en particulier dans celles de la faction dirigée par Thaci.
Afin de restaurer un semblant de légalité internationale – les bombardements n’avaient nullement été autorisés par le Conseil de sécurité –, l’ONU déploya au Kosovo une mission chargée d’administrer le territoire en attendant que son statut soit déterminé. Mais la résolution du Conseil de sécurité qui autorisait ce déploiement, et celui des troupes de la KFOR, sous commandement OTAN, chargées d’en assurer la sécurité, réaffirmait l’appartenance du Kosovo à la Yougoslavie d’alors, dont l’héritier juridique est la Serbie.
Affaibli par la perte de contrôle du Kosovo, à l’exception relative du Nord, peuplé majoritairement de Serbes, mais surtout par des difficultés économiques croissantes et par les immixtions de plus en plus ouvertes des pays occidentaux, Milosevic, alors Président de Yougoslavie, fut renversé en octobre 2000, à l’issue d’un scrutin controversé et de manifestations soigneusement préparées qui aboutirent à la prise du Parlement et de la radio-télévision. Huit mois plus tard, la nouvelle équipe au pouvoir – regroupée sous la houlette du Premier ministre serbe Djindjic, pro-occidental, et du Président yougoslave Kostunica, souverainiste – expédia Milosevic à La Haye, où le Tribunal pénal international l’avait inculpé de crimes contre l’humanité et de génocide en Croatie, en Bosnie et au Kosovo. C’est également vers cette époque que Belgrade vint à bout d’une petite guérilla albanaise apparue au début 2000 dans la vallée de Presevo, région de Serbie centrale bordant le Kosovo et peuplée majoritairement d’albanophones. Réclamant l’annexion de cette région au Kosovo, voire à une « Grande Albanie », cette autre émanation de l’UCK perdit tout soutien occidental, et concrètement celui de la KFOR, dès que Milosevic fut renversé.
Bien que le Premier ministre fut assassiné– vraisemblablement par des éléments d’une unité spéciale de la police craignant que certains d’entre eux soient extradés à La Haye – en 2003, le Parti démocrate fondé par Djindjic consolida progressivement son pouvoir et déploya un maximum de zèle à satisfaire les recettes des pontifes de Bruxelles : réformes ultralibérales dans le champ économique, social et fiscal et, bien entendu, collaboration poussée avec le Tribunal de La Haye, jusqu’à l’extradition du dernier inculpé recherché, Goran Hadzic, ancien leader serbe de Croatie, en juillet 2011. Assez curieusement, le principal partenaire de coalition du gouvernement serbe est, depuis 2008, le Parti socialiste fondé par Milosevic ! Entre-temps, le partenaire monténégrin avait largué les amarres et la Serbie fut sans doute le seul Etat au monde à devenir indépendant sans l’avoir demandé !
Alors que l’actuel Président, Boris Tadic, son gouvernement et une partie de l’opposition clament que les deux « priorités stratégiques » du pays sont l’adhésion à l’UE et le maintien du Kosovo en Serbie, ce grand écart devient de plus en plus difficile à être crédible. Certes, l’UE « se rapproche » peu à peu. Ayant profondément modifié sa législation et venant, notamment, d’adopter la loi de « restitution » des biens des grands propriétaires de l’époque de la monarchie, la Serbie espère devenir officiellement « candidate » encore en 2011. Quant à la seconde priorité proclamée, depuis la proclamation d’indépendance du Kosovo en février 2008, elle semble, non seulement s’apparenter de plus en plus à un vœu pieux, mais être de plus en plus inconciliable avec la première.
Certes, plus d’une centaine d’Etats – particulièrement en Amérique du Sud et en Asie – n’ont pas reconnu l’indépendance du Kosovo et la Serbie peut compter sur le soutien de la Russie et de la Chine pour bloquer son accession à l’ONU et à de nombreuses instances internationales. L’image de ses dirigeants issus de l’UCK a été sérieusement écornée par les accusations formulées par le rapport de Dick Marty, publié fin 2010, les impliquant dans un trafic d’organes de prisonniers serbes pendant et peu après la guerre de 1999. Mais Hashim Thaci, considéré comme le chef de ces sordides contrebandiers, a réussi à se maintenir à la tête du gouvernement kosovar et se promène librement à Washington et Bruxelles. L’enquête « indépendante » exigée par Marty et une résolution du Conseil de l’Europe a été confisquée et pratiquement enterrée par EULEX3, la mission de l’UE qui encadre le gouvernement de Pristina et qui a remplacé celle de l’ONU lors de la proclamation d’indépendance.
La présente année 2011 a surtout été marquée par l’ouverture, en mars à Bruxelles d’un « dialogue » entre Pristina et Belgrade, pourparlers demandés par une résolution de l’Assemblée générale de l’ONU présentée conjointement par l’UE et la Serbie, et, depuis juillet, par des incidents sans précédent dans le Nord du Kosovo (voir l’encadré).
Ces événements, caractérisés par une étroite coordination entre le gouvernement de Thaci, la KFOR et EULEX afin de tenter de rompre le cordon ombilical entre Serbes du Nord du Kosovo et la Serbie centrale tout en prenant appui sur des pourparlers biaisés, semblent révéler une tactique bien huilée de la « gestion » des conflits balkaniques par l’Occident. En février 1999, les négociations de Rambouillet ont été organisées à la seule fin de justifier les bombardements qui suivirent quelques semaines plus tard ; les pourparlers de 2006 et 2007 sur le statut « final » du Kosovo, sous la houlette de Martti Ahtisaari, n’avaient comme seul objectif de montrer que son indépendance était inscrite dans les étoiles. A nouveau, le « dialogue » exigé par l’UE et les Etats-Unis ne sert qu’à camoufler une politique fondée sur le chantage et l’imposition du fait accompli. Belgrade a tout intérêt à rompre le plus rapidement possible ce cycle infernal. Sinon, il est à craindre que le Nord du Kosovo tombera rapidement sous la coupe de Pristina et que ses habitants connaîtront le sort réservé aux Serbes et autres minorités du reste du Kosovo, où ceux qui ont évité la mort et l’exil vivent parqués dans des bantoustans assiégés.
Notes
1. Contre 29 % de Serbes, 8 % de Bosniaques, 5 % d’Albanais, etc. Les résultats officiels du recensement sont disponibles sur www.monstat.org
2. De 1996 à mars 1999, le conflit avait fait environ 2.000 morts, en majorité des combattants ; pendant les 11 semaines de bombardements, on en releva environ 10.000, surtout des civils ; dans le Kosovo occupé par l’OTAN, le nettoyage ethnique coûta la vie à au moins un millier de personnes, uniquement des civils.
3. Voir Trafics d’organes au Kosovo : vers le sabordage de l’enquête ?, Alerte OTAN ! n° 41, mars 2011
Georges Berghezan
E' nata indoona : chiama, videochiama e messaggia Gratis.
Scarica indoona per iPhone, Android e PC