POČETAK ANTI NATO KAMPANJE

Aktivisti SKOJ-a su otpočeli kampanju protiv održavanja NATO konferencije u Beogradu u periodu od 13.-15. juna 2011 podrškom akciji organizacije “Pokret za slobodu“ koja je sprovedena u Beogradu, 20. maja, ispred Ministarstva odbrane Republike Srbije uz učešće još nekoliko levičarskih organizacija. U okviru ove akcije bilo je planirano da se preda protestno pismo/zahtev ministru Šutanovcu sa ciljem da obrazloži građanima Srbije motive i druge pojedinosti vezane za organizovanje NATO konferencije u Beogradu. Više nego ciničan i banalan je bio razlog za ne prihvtanje protestnog pisma u Ministarstvu odbrane. Naime, objašnjeno je da u ministarstvu ne postoji pisarnica te da zbog toga nije moguće prihvatiti to pismo i uručiti ga ministru. To jasno pokazuje ne smao antinarodnu orijentisanost vlasti u Srbiji, poglavito Ministarstva odbrane i njenog ministra (koji je ukupnu vojsku Srbije sveo na manje od 15.000, što je nedevoljno za odbranu jednog okruga u Srbiji, a kamoli čitave zemlje), već i krajnju nedemokratičnost koja krasi vlast u Srbiji koja ne samo da ignoriše stavove ljudi angažovanih u akciji protiv NATO konferencije, već i skoro 85% javnog mnjenja Srbije koje ima izrazito negativno mišljenje o NATO-u. 
Podrška ovoj akciji od strane skojevaca dosledno predstavlja stav organizacije o nužnosti kreiranja što šireg mogućeg fronta u borbi protiv sramnog i licemernog pokušaja vlasti u Srbiji da uvuku NATO u našu državu i našu državu u NATO. NATO ubice nikada neće biti dobrodošle u Srbiji, a zahtev za otkazivanjem najavljene NATO konferencije predstavlja odbranu minimuma ljudskog, narodnog i nacionalnog dostojanstva građana Srbije. Zato će SKOJ aktivno nastaviti borbu sa ciljem otkazivanja NATO konferencije u Beogradu pozivajući najšire narodne mase da ustanu protiv ove bezočne imperijalističke sprdnje sa žrtvama NATO-a u Srbiji (sve i da nije bilo krvave agresije na SR Jugoslaviju 1999. naša dužnost bi bila da uradimo sve da do NATO konferencije u Srbiji ne dođe), kao i solidarnost sa svim progresivnim ljudima u svetu koji žele da žive u svetu mira, solidarnosti i progresa – svetu bez NATO-a!

Ne u naše ime! Ne u našoj zemlji!

Zbog čega Srbija ne treba da bude član NATO i zbog čega je odluka o održavanju NATO samita u Beogradu sramna:

NATO je agresivna imperijalistička organizacija koja zarad interesa krupnog kapitala gazi osnovna ljudska prava i prava naroda na samoopredeljenje. NATO zarad interesa krupnog kapitala gazi suverenitet i nezavisnost mnogih država i naroda u svetu.
NATO je odgovoran za razbijanje SFRJ u kojoj su u miru i bratstvu živeli južnoslovenski narodi i nacionalne manjine. Razbijanje Jugoslavije 
NATO je sproveo izazvavši i sponzorišući zajedno sa drugim imperijalističkim organizacijama i državama bratoubilačke ratove koji su odneli brojne živote i izazvale uništenje materijalnih dobara.
NATO je izvršio zločinačku agresiju na SRJ koja je odnela brojne živote i uništenje materijalnih dobara. Epilog NATO agresije pored brojnih civilnih žrtava je i okupacija Kosova. Na Kosovu je izgrađena najveća NATO baza na Balkanu koja za cilj ima dalje korake u porobljavanju balkanskih naroda i svih građana koji žive na Kosovu. 
Nakon NATO agresije na SRJ sproveden je neoliberalni ekonomski koncept u Srbiji koji je nazvan tranzicija a u stvari je bio legalna pljačka imovine koju je stvarala radnička klasa decenijama, a u interesu multinacionalnog kapitala za čije interese se NATO i bori. Taj retrogradni proces je doveo do propadanja srpske ekonomije, prelazak privrednih preduzeća u ruke stranih i domaćih tajkuna. Stotine hiljada ljudi je ostalo bez posla a radni ljudi jedva sastavljaju kraj sa krajem zbog ekonomske sistemske krize koju su izazvale finansijske vrhuške najmoćnijih zemalja članica NATO.
NATO je zločinačka imperijalistička vojna ogranizacija koja je izvršila brojne nepravedne invazije na mnoge zemlje sveta. Poslednji u nizu tih ratova su oni u Avganistanu, Iraku i sada u Libiji.
S obzirom na sve nabrojano a i na mnoge dobro poznate stvari o zločinačkim delima NATO imperijalista sasvim je jasno da Srbiji nije mesto u toj vojnoj alijansi. Ako bi se to ipak desilo, to bi bilo pogubno i za zemlju i za narod. Srbija i njeni vojnici bi postali deo imperijalističke soldateske sa zadatkom da okupiraju slobodoljubive zemlje i narode. Tako nešto nikada nije bilo svojsveno narodu Srbije i ne treba da bude ni sada. Većina naroda u Srbiji je protiv ulaska u NATO i buržoaski političari moraju da poštuju volju naroda. Ako bi Srbija postala deo NATO srpski vojnici širom sveta bi ginuli za interese multinacionalnog kapitala, istog onog koji je uništio SFRJ, izvršio agresiju na SRJ i okupirao Kosovo. Takođe, Srbija bi postala omražena među slobodoljubivim zemljama i narodima u svetu a našla bi se na udaru raznih terorističkih organizacija koje se iz sopstvenih razloga sukobljavaju sa NATO. Ništa od toga građanima ne treba, pa im tako ne treba ni samit NATO u Beogradu. Zadatak svih progresivnih i antiimperijalističkih snaga je da se ujedine i da jasno poruče i Vladi Srbije i NATO, Srbiji ne treba NATO- NATO napolje iz Srbije.

Ne NATO samitu u Beogradu!
Ne ulasku Srbije u NATO!
NATO napolje iz Srbije! 

ANTI NATO KAMPANJA

Protest protiv NATO konferencije u Beogradu 13-15. juna

Pozivamo vas da nam se pridružite u protestu protiv namere vlasti da Srbiju priključi NATO alijansi - namere kojoj se protivi ogromna većina stanovništva. Ministar odbrane Dragan Šutanovac najavio je da će se 13-15. juna održati NATO konferencija u Beogradu koja će za cilj imati razgovor o budućim aktivnostima NATO-a. Pozivamo sve slobodarske organizacije, iz zemlje i inostranstva, da udruženim snagama pružimo otpor održavanju ove konferencije. Udružimo se u borbi protiv prisiljavanja Srbije da se priključi vojnom savezu koji čini zločine širom sveta zarad imperijalističkih interesa.

Pre samo dvanaest godina naši gradovi bili su bombardovani, a civilne žrtve zavedene kao kolateralna šteta. Uprkos mogućnosti da se konflikt na Kosovu razreši na miran način, od Srbije je tokom pregovora u Rambujeu zahtevano da prihvati prisustvo stranih vojnih trupa na svojoj teritoriji - što je značilo pristati na vojnu okupaciju. Postavljajući uslove na koje ne bi pristala nijedna slobodna zemlja, predstavnici NATO-a sabotirali su mogućnost mirnog razrešenja konflikta između Srba i Albanaca – i tako sebi dali zeleno svetlo za početak bombardovanja. U tom konfliktu nijedna od sukobljenih strana nije bila nevina, ali nijedna nije zaslužila ni tako brutalnu odmazdu usmerenu najpre prema civilnom stanovništvu. Nedavno otkriće da je OVK bila umešana u trgovinu ljudskim organima razbilo je dugogodišnji mit o postojanju nevine strane u kosovskom sukobu. Kada im je to odgovaralo, Sjedinjene Američke Države skinule su OVK sa sopstvene liste terorističkih organizacija i proglasile ih borcima za slobodu, iako se radilo o jednoj nacionalističkoj i nehumanoj organizaciji. 

U intervenciji NATO protiv bivše SR Jugoslavije poginulo je oko 3.500 ljudi, dok je oko 10.000 ranjeno i povređeno. Bez odluke Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija, vazdušni napadi trajali su skoro tri meseca. Uništavani su ne samo vojni ciljevi, već i energetska postrojenja, mostovi, vozovi, itd. NATO alijansa koristila je i zabranjeno naoružanje – 36.000 ''kasetnih bombi'' i 15 tona municije sa radioaktivnim primesama, kojom je bombardovano ukupno 112 lokacija. Materijalna šteta se procenjuje između 30 i 100 milijardi dolara. Bombardovane su izbegličke kolone, spomenici kulture, bolnice, rafinerije, zgrada nacionalne televizije, itd. 

Pretpostavljamo da je jedan od ciljeva bombardovanja Jugoslavije bio dokazati da se primenom vojnih sredstava mogu ostvariti politički ciljevi. Pustošenjem Jugoslavije inaugurisan je koncept borbe za ljudska prava koji ne preza ni od uspostavljanja sve većeg broja kriznih žarišta ni od upotrebe oružja od kojeg će stradati najpre civili. Sledećih godina smo na Bliskom Istoku, u Avganistanu, kao i nedavno u Libiji, videli tragičan ishod takvog uverenja – bezbroj nedužnih ljudi stradalo je kako bi Sjedinjene Američke Države nekom nametnule ''demokratiju''. I samo bombardovanje Srbije moglo bi se smatrati uspehom u borbi za ljudska prava; pod uslovom da se kao legitimno prihvati proterivanje stotina hiljada ne-Albanaca po dolasku NATO trupa na Kosovo. I danas se osobe izbegle sa Kosova, prema Sporazumu o readmisiji, iz inostranstva proteruju u Srbiju, jer im na Kosovu niko ne garantuje bezbednost. Na koji način su onda postignuti humani ciljevi proklamovani pre bombardovanja!?

Verujemo da je NATO izvor nestabilnosti i konflikta, a ne stabilnosti i razumevanja među narodima. Za ovu destruktivnu alijansu čitav svet je samo pozornica za sprovođenje vojnih akcija - dovoljno je neprijatelja optužiti za podršku ''međunarodnom terorizmu'', ili nameru pružanja takve podrške, i snažna medijska kampanja već će se postarati da opravda svaku intervenciju. Smatramo da je NATO instrument represije bogatih zemalja nad siromašnima - instrument koji siromašne treba da drži u pokornosti zarad eksploatacije prirodnih resursa i jeftine radne snage. Cilj NATO-a je proizvodnja kontinuiranog rata, ostvarivanje dominacije nad značajnim geostrateškim tačkama, i uništenje lokalnih pokreta otpora – što je sve praćeno neprestanom propagandnom koja za cilj ima opravdanje njegovog postojanja. NATO je činilac povećavanja nejednakosti pod parolom borbe za demokratiju i ljudska prava. On pospešuje implementaciju neoliberalnog ekonomskog poretka koji, između ostalog, podrazumeva degradaciju stečenih radničkih prava, sve veće klasno raslojavanje, dominaciju korporativnih interesa, itd. Uloga NATO-a je i u održavanju društveno-ekonomskih uslova u sadašnjem stanju koje nije nimalo povoljno za obične ljude osiromašene u procesu deindustrijalizacije i pada životnog standarda.
  
Vodeće članice NATO-a svojim delovanjem opstruišu Ujedinjene Nacije - jedinu međunarodnu organizaciju koja bi mogla imati legitiman mehanizam međunarodnog delovanja. Vodeća članica NATO-a – Sjedinjene Američke Države – poznata je po dugoj tradiciji zloupotrebe ljudskih prava kao sredstva za ideološko i političko ratovanje. NATO se, uostalom, angažuje u rešavanju konflikata jedino ukoliko u tome nalazi neki interes. Nasilje politički podobnih diktatora po pravilu ne nailazi ni na kakav otpor. Poznata je Ruzveltova opaska na račun nikaragvanskog diktatora Somoze: ''On je možda kučkin sin, ali je naš kučkin sin''. Progon Kurda u Turskoj i okupacija dela Kipra, kao i podrška vojnim diktaturama u Južnoj Americi od 50-ih do 80-ih, pokazuje da je NATO neprincipijelna organizacija koja ne drži do ljudskih prava već do interesa svojih najmoćnijih članica.
  
Oportunistička opravdanja za pristupanje NATO paktu neadekvatna su – i uglavnom su deo propagande interesnih grupa i plaćenih lobista:
  
- Države članice NATO-a možda imaju demokratske principe za kućnu upotrebu, ali u odnosu prema drugim zemljama njihove vojne akcije su nedemokratske: one potkopavaju legitimne međunarodne institucije i sprovode se samo zarad osvajanja sirovina, tržišta, resursa, energenata, i radne snage, kao i zarad kontrole stabilnosti ovih faktora. Međutim, i argument o demokratičnosti članica NATO-a otpada kad se prisetimo da se među osnivačima NATO-a našao Portugal, pod tadašnjim diktatorskim režimom. Turska, još jedna članica NATO-a, daleko je čak i od privida demokratije kakav imaju zapadne države.
  
- Argument o potrebi pristupanja NATO-u da bi Srbija bila primljena u EU, neubedljiv je koliko i argument da treba dozvoliti uzgajenje Genetski modifikovane hrane kako bismo bili primljeni u Svetsku trgovinsku organizaciju. Radi se o propagandnom triku NATO lobista koji nije potkrepljen nikakvim činjenicama. Finska, Švedska, Austrija, Malta, Kipar i Irska članice su EU a nisu članice NATO-a, dok je Norveška članica NATO-a a odbija da pristupi EU.
  
- NATO je potpuno neefikasan u spasavanju ugroženih civila. U Libiji je u više navrata NATO bombardovao sopstvene saveznike – pobunjeničke snage (verovatno kako bi uništio potencijalni otpor koji bi se javio po svrgavanju Gadafija). U Jugoslaviji je početkom NATO bombardovanja konflikt samo još više eskalirao – tokom bombardovanja albanski civili bili su proterani na makedonsku granicu a nakon bombardovanja ne-albanski civili su proterani sa Kosova uprkos bezbednosnim snagama NATO-a stacioniranim na kopnu.
  
- Argument da pristupanje NATO-u pojeftinjuje odbrambene potrebe jedne države proizilazi iz računice koja uzima u obzir najkatastrofalniji scenario. Umesto da se razgovara o demilitarizaciji, međusobno kontrolisanom razoružavanju i smirivanju konflikta, NATO potpiruje paranoične vizije budućnosti u kojima se podrazumeva da će preživeti samo oni koji se nađu pod njegovim okriljem.
  
- Odlučivanje unutar NATO-a nije nimalo demokratsko već je uslovljeno snagom pojedinih članica. One zemlje koje ekonomski zavise od drugih, mogu samo da podrže predloge vodećih članica – i to, po mogućstvu, dobrovoljno. Prilikom odlučivanja vrše se u pozadini jaki pritisci na članice kako bi se usvojila predložena agenda. Članstvo u savezu, dakle, podrazumeva ograničenu a ne punu ravnopravnost. Postoje brojni mehanizmi da se zaobiđe formalni princip odlučivanja konsenzusom a sve je veće nastojanje da se ograniči pravo veta, kako nove članice ne bi mogle da otežavaju donošenje odluka. O tome najbolje svedoči izjava Nikolasa Brnsa (predstavnika SAD-a u NATO-u): ''O velikim političkim pitanjima se sasvim sigurno neće odlučivati u Savetu NATO-a''. Osim toga, izjava Medlin Olbrajt: ''Delovaćemo multilateralno (zajednički), ako je to moguće i unilateralno (jednostrano) ako je to neophodno'', najbolje oslikava stav da će mišljenje drugih članica biti ignorisano ukoliko se ne poklapa sa stavom SAD-a.
  
-Tokom devedesetih vojna proizvodnja članica NATO sačinjavala je 80% ukupne svetske vojne proizvodnje – tolika industrija zahteva i tržište na kojem bi se roba plasirala i upotrebljavala – pa u tome treba tražiti razlog opstanka NATO i nakon okončanja Hladnog rata. NATO ustvari čini sve kako bi produbio i produžio krize naizgled podržavajući ideju smirivanja sukoba i zaštitu civila. Drugi razlog je potreba SAD-a da očuva dominaciju u evropskim i svetskim odnosima – odnosno odbrana ekonomsko-političke nadmoći zapadnih zemalja. 
  
-Članice NATO su i nuklearne sile što povećava mogućnost strateškog raspoređivanja nuklearnog oružja i na teritoriju novih članica. Pored povećanja rizika od nuklearnog rata, povećava se i mogućnost da se nuklearna odmazda sprovede nad potčinjenim članicama NATO-a. Nova politika NATO propisuje čak i delovanje nuklearnim oružjem u preventivne svrhe – za te svrhe u planu je bio rad na razvoju manjih nukelarnih bombi namenjenih za preciznu upotrebu na ograničenom prostoru. 
  
U susednoj Hrvatskoj ispitivanja javnog mnjena pokazala su da 70% stanovništva smatra da se o ulasku u NATO treba odlučivati putem referenduma. Istovremeno, 124.000 stanovnika potpisalo je zahtev za raspisivanjem referenduma, iako su organizatori inicijative bili suočeni s potpunim medijskim ćutanjem, kao i sa nedostatkom novca i resursa. Uprkos tome, Hrvatska je postala članica NATO-a bez ikakve ozbiljne javne rasprave. U Crnoj Gori, takođe, vlast je ta koja trenutno ulaže ogromna sredstva da bi promovisala priključivanje NATO alijansi. Njihova delatnost je u skladu sa preporukama iz NATO-a da je raspisivanje referenduma nepotrebno, kao i zahtevom da potencijalne članice poprave stav javnosti prema savezu. Janezu Drnovšeku, premijeru a zatim predsedniku Slovenije, predstavnici SAD-a poručili su da NATO želi poslušne članice koje ne stvaraju političke probleme (Delo, 2002). U Srbiji ministar Šutanovac smatra da o tako važnom pitanju ne treba davati narodu da odlučuje, jer, po onome što je izjavio, narod ne razume reformiste kao što su on i svojevremeno Vuk Karadžić.
  
Delegati NATO članica će 13-15. juna u Beogradu odlučivati o budućim aktivnostima NATO alijanse. Smatramo da je jedina budućnost koju NATO treba da ima - momentalna obustava svih aktivnosti, a zatim rasformiranje te nelegitimne i genocidne alijanse.

  
Ne u naše ime! Ne u našoj zemlji!