McCain, con determinazione e totale indifferenza, ha contribuito alla distruzione di una porzione di mondo.
Informazione
Versione VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=Mhtn3aqBESQ
En FRANÇAIS: Ponts écroulés et ponts bombardés (par Manlio Dinucci, 28.8.2018)
Alors que nous avons tous été horrifiés par l’écroulement du pont Morandi de Gênes, Manlio Dinucci nous rappelle que la société gestionnaire de cet ouvrage a été privatisée… pour payer la destruction par l’armée italienne des ponts de Serbie. C’était en 1999, sous les ordres de l’Otan...http://www.voltairenet.org/article202625.html
https://ilmanifesto.it/ponti-crollati-e-ponti-bombardati/
Ponti crollati e ponti bombardati
di Manlio Dinucci
su Il Manifesto del 28.08.2018«L’immagine è davvero apocalittica, sembra che una bomba sia caduta sopra questa importantissima arteria»: così un giornalista ha descritto il ponte Morandi appena crollato a Genova, stroncando la vita di decine di persone. Parole che richiamano alla mente altre immagini, quelle dei circa 40 ponti serbi distrutti dai bombardamenti Nato del 1999, tra cui il ponte sulla Morava meridionale dove due missili colpirono un treno facendo strage dei passeggeri.
Per 78 giorni, decollando soprattutto dalle basi italiane fornite dal governo D’Alema, 1100 aerei effettuarono 38 mila sortite, sganciando 23 mila bombe e missili. Furono sistematicamente smantellate le strutture e infrastrutture della Serbia, provocando migliaia di vittime tra i civili. Ai bombardamenti parteciparono 54 aerei italiani, che effettuarono 1378 sortite, attaccando gli obiettivi stabiliti dal comando statunitense. «Per numero di aerei siamo stati secondi solo agli Usa.
L’Italia è un grande paese e non ci si deve stupire dell’impegno dimostrato in questa guerra», dichiarò D’Alema. Nello stesso anno in cui partecipava alla demolizione finale dello Stato jugoslavo, il governo D’Alema demoliva la proprietà pubblica della Società Autostrade (gestore anche del ponte Morandi), cedendone una parte a un gruppo di azionisti privati e quotando il resto in Borsa. Il ponte Morandi è crollato fondamentalmente per responsabilità di un sistema incentrato sul profitto, lo stesso alla base dei potenti interessi rappresentati dalla Nato. L’accostamento tra le immagini del ponte Morandi crollato e dei ponti serbi bombardati, che a prima vista può apparire forzato, è invece fondato.
Anzitutto, la scena straziante delle vittime sepolte dal crollo ci dovrebbe far riflettere sulla orrenda realtà della guerra, fatta apparire dai grandi media ai nostri occhi come una sorta di wargame, con il pilota che inquadra il ponte e la bomba teleguidata che lo fa saltare in aria. In secondo luogo ci dovremmo ricordare che la Commissione europea ha presentato il 28 marzo un piano d’azione che prevede il potenziamento delle infrastrutture della Ue, ponti compresi, non però per renderle più sicure per la mobilità civile ma più idonee alla mobilità militare (v. il manifesto, 3 aprile 2018). Il piano è stato deciso in realtà dal Pentagono e dalla Nato, che hanno richiesto alla Ue di «migliorare le infrastrutture civili così che siano adattate alle esigenze militari», in modo da poter muovere con la massima rapidità carri armati, cannoni semoventi e altri mezzi militari pesanti da un paese europeo all’altro per fronteggiare «l’aggressione russa».
Ad esempio, se un ponte non è in grado di reggere il peso di una colonna di carrarmati, dovrà essere rafforzato o ricostruito. Qualcuno dirà che in tal modo il ponte diverrà più sicuro anche per i mezzi civili. La questione non è però così semplice. Tali modifiche verranno effettuate solo sulle tratte più importanti per la mobilità militare e l’enorme spesa sarà a carico dei singoli paesi, che dovranno sottrarre risorse al miglioramento generale delle infrastrutture.
È previsto un contributo finanziario Ue per l’ammontare di 6,5 miliardi di euro, ma – ha precisato Federica Mogherini, responsabile della «politica di sicurezza» della Ue – solo per «assicurare che infrastrutture di importanza strategica siano adatte alle esigenze militari». I tempi stringono: entro settembre il Consiglio europeo dovrà specificare (su indicazione Nato) quali sono le infrastrutture da potenziare per la mobilità militare. Ci sarà anche il ponte Morandi, ricostruito in modo che i carri armati Usa/Nato possano transitare sicuri sulla testa dei genovesi?
È morto Caino
1) È morto John McCain, capo di un ramo del servizio segreto dei «Cinque Occhi» (Rete Voltaire, 27 Agosto 2018)
2) Fulvio Grimaldi su John McCain: Morto un eroe della civilta’ nei cui valori integrare i migranti
Si vedano anche:
John McCain era "il simbolo del libero pensiero anti-russo" (Sputnik, 26.08.2018)
... Il Capo del Comitato internazionale del Consiglio della Federazione Konstantin Kosachev ha definito McCain "uno specchio dell'era della guerra fredda", caratterizzato da una chiara divisione del mondo in "loro e gli altri"...
"McCain era un fervente nemico della Russia" (Sputnik, 26.08.2018)
Oleg Morozov, membro della commissione Esteri del Consiglio della Federazione Russa: "E' morto un nemico. Onore per il suo odio franco, per la sua aperta invidia, per la sua chiara intransigenza."
Jurij Trushechkin, l’eroe che abbatté John McCain (da Fishki, 26 agosto 2018)
.... va ricordato il nostro veterano sovietico, il Tenente-Colonnello Jurij Trushechkin, che partecipò alla guerra del Vietnam. Faceva parte dell’unità missilistica che distrusse nel cielo del Vietnam l’aereo pilotato dal futuro candidato presidenziale John McCain e che prese persino come trofeo i suoi documenti personali! Per l’aereo di McCain abbattuto, Trushechkin ricevette l’Ordine della Stella Rossa ...
http://aurorasito.altervista.org/?p=2194
http://aurorasito.altervista.org/?p=2194
John McCain: "Bomb Iran" (with bonus footage)
---
Centinaia di articoli apparsi su JUGOINFO negli ultimi vent'anni hanno indicato John McCain tra i principali artefici di guerre fratricide, aggressioni imperialiste e terrorismo globale:
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/search/messages?query=McCain
Si vedano in particolare:
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/search/messages?query=McCain
Si vedano in particolare:
The Beatification of John McCain (Neil Clark, Jul 29, 2017)
Lobbysti USA a favore di ISIS e Ucraina (13 nov 2014)
... USA, UE, Turchia, Israele aiutano l'ISIS. E John McCain si vanta di frequentarli / tre caporioni delle milizie nazi-europeiste a Washington per incontrare John McCain
... USA, UE, Turchia, Israele aiutano l'ISIS. E John McCain si vanta di frequentarli / tre caporioni delle milizie nazi-europeiste a Washington per incontrare John McCain
USA, a "bipartizan" policy (4 nov 2008)
John McCain is supported by the Albanian American Civic League!
Romantici guerriglieri del Kosova... (13 mar 2000)
John McCain e la "Dioguardi-UCK connection" / I repubblicani albanesi salutano McCain / McCain saluta la nomina di Demaci a "leader politico" dell'UCK / La lobby pan-albanese nel congresso USA
=== 1 ===
È morto John McCain, capo di un ramo del servizio segreto dei «Cinque Occhi»
RETE VOLTAIRE | 27 AGOSTO 2018
Il senatore John McCain è morto il 25 agosto 2018; aveva 81 anni. La stampa internazionale lo saluta come «eroe del Vietnam», «uomo integerrimo», «che non cede a compromessi» di fronte al presidente Trump.
L’azione in Vietnam di questo «difensore della libertà» si limita a un bombardamento di civili: nel 1967, mentre stava distruggendo una centrale elettrica, l’aereo da lui pilotato fu abbattuto dalla contraerea sovietica. McCain, figlio di un ammiraglio che diventerà comandante in capo del PaCom, fu catturato e rimase cinque anni in prigione, dove fu a lungo torturato.
Dapprima, nel 1982, fu eletto alla Camera dei rappresentanti, poi, nel 1986, al Senato. Quest’uomo che si vuol far credere integerrimo, è stato in realtà uno dei cinque senatori (i «Keating five») che Charles Keating corruppe per coprire le truffe perpetrate in danno dei piccoli risparmiatori. Nelle primarie repubblicane del 2000 McCain si misurò con George Bush Jr., che non credeva al suo eroismo in Vietnam e lo accusò di aver tradito il Paese (aveva firmato delle confessioni sotto tortura).
Nel 2008 McCain, candidato del Partito Repubblicano contro Barack Obama, dovette affrontare le rivelazioni del New York Times, secondo cui la sua campagna elettorale sarebbe stata finanziata da società come contropartita delle posizioni da lui assunte quale presidente della Commissione per il Commercio.
Inclassificabile sul piano della politica interna, McCain ha sostenuto sia il reato penale per l’aborto sia il rifiuto della tortura.
Dal 1993 John McCain ha cumulato al mandato di senatore la presidenza dell’IRI (International Republican Institute, ndt), organizzazione finalizzata a corrompere i partiti politici di destra nel mondo. L’IRI è una delle principali propaggini della National Endowment for Democracy (il servizio segreto che hanno in comune i «Cinque Occhi», cioè Australia, Canada, Stati Uniti, Nuova Zelanda e Regno Unito). Nonostante la complessità giuridica della struttura, la funzione di McCain era esecutiva. L’ha esercitata per 25 anni, in violazione del principio della separazione dei poteri, fino all’inizio di questo mese, quando è stato sostituito dal senatore Dan Sullivan, suo amico.
In qualità di presidente dell’IRI, McCain ha preso parte all’organizzazione di numerosissimi colpi di Stato e ha sostenuto tutte le guerre di Stati Uniti e Regno Unito, senza eccezioni. Per esempio, ha preparato il fallito colpo di Stato contro il presidente costituzionale del Venezuela, Hugo Chavez, il rovesciamento del presidente costituzionale di Haiti, Jean-Bertrand Aristide, il tentato rovesciamento del presidente costituzionale del Kenya, Mwai Kibaki e, più recentemente, il rovesciamento del presidente costituzionale ucraino, Viktor Janukovych.
A febbraio 2011, in una riunione al Cairo dei servizi segreti alleati, McCain, vero direttore d’orchestra della «primavera araba», varò le guerre di Libia e di Siria. Si recò poi in Libano per affidare l’approvvigionamento militare degli jihadisti in Siria al deputato harirista Okab Sakr. Con l’occasione visitò Ersal e decise d’impiantarvi una retrovia che gli jihadisti avrebbero utilizzato contro la Siria.
A maggio 2013, sotto protezione israeliana, si recò illegalmente nel nord della Siria. Vi incontrò diversi jihadisti, in particolare Mohammad Nour che aveva appena sequestrato 11 civili libanesi. Ci risulta che in quell’occasione incontrò anche Abu Bakr al-Baghdadi, futuro califfo di Daesh, fatto che però la sua segreteria smentisce.
Eppure, un anno dopo, il 16 settembre 2014, ospite del Sean Hannity’s Show (Fox News), criticò un articolo che riferiva della precarietà del cessate-il-fuoco tra jihadisti «moderati» e jihadisti «estremisti». Affermò poi di avere conoscenza diretta della situazione siriana e, riferendosi alla propria esperienza in Vietnam, difese l’idea di appoggiarsi su tutti quanti i «ribelli» per rovesciare la Repubblica Araba Siriana; rivelò altresì di aver incontrato i leader di Daesh e di essere in contatto permanente con loro.
[John McCain admet être en contact permanent avec l'EIIL
Traduzione
Rachele Marmetti
Il Cronista
=== 2 ===
John McCain ---- MORTO UN EROE DELLA CIVILTA’ NEI CUI VALORI INTEGRARE I MIGRANTI
di Fulvio Grimaldi – lunedì 27 agosto 2018
[FOTO: John McCain con lo sponsor George Soros]
Per un tumore al cervello, è morto il 26 agosto 2018 John McCain, senatore degli Stati Uniti, sodale di George Soros, già prigioniero di guerra dei vietnamiti dai quali affermava di essere stato torturato. Altri raccontano che i nordvietnamit lo chiamavano “John il canterino” per la sua collaborazione “cantante”, onde ottenere un trattamento migliore. Aveva 81 anni. Battuto da Bush e da Obama in due corse per la presidenza, si incise nella storia delle campagne presidenziali soprattutto per aver scelto come suo vice un fenomeno da baraccone come Sarah Palin, quella del Tea Party e degli Stati Uniti in armi contro tutti, poveri in prima linea. Un suo affetto duraturo fu anche George Soros, di cui condivideva tutte le battaglie, dalle rivoluzioni colorate, agli spostamenti di popoli chiamati migrazioni, ai movimenti tipo Metoo e che lo ricambiava finanziandone la Fondazione famigliare con la sua Open Society Foundation.
I media e politici della destrasinistra e sinistra destra, che si riconoscono nella guida degli Usa e nei valori dell’Occidente, lo descrivono come esemplificato dai due dei principali quotidiani italiani che hanno affidato il necrologio alle proprie penne di maggior prestigio. Sono questi media e i loro editori di riferimento in politica ed economia ad alternare alle loro accuse di populismo, razzismo, xenofobia, incitazione alla violenza, fascismo, rivolte a critici e antagonisti, l’esaltazione di un personaggio che per tutta la sua vita matura ha fatto delle guerre imperiali, del terrorismo al servizio delle guerre imperiali, degli sterminii di interi popoli il valore suo e quello della “democrazia” da lui abitata. Il corto circuito di questi campioni delle fake news è quello per cui individuano razzismo, xenofobia, fascismo in chi si oppone alle deportazioni riconosciute come nuovo colonialismo, nuova tratta degli schiavi, nuovo strumento di dumping sociale, quando la forma estrema e più letale di razzismo, xenofobia e fascismo sta in quanto perseguito dall’eroe americano da loro rimpianto e additato a modello.
Seguono, in fondo, alcune note biografiche da me compilate.
Federico Rampini, La Repubblica
“I vecchi soldati non muoiono mai…McCain, a differenza di Trump, è stato un vero patriota… Veniva da una tradizione gloriosa, in cui anche l’élite bianca andava al fronte, rischiava la vita…A un uomo di quella tempra Trump fece l’oltraggio più ignobile…La requisitoria implacabile di McCain: viviamo in un paese fatto di ideali, non di terra e di sangue… McCain incarna la tradizione repubblicana più nobile e onesta, quella che diede all’America Abraham Lincoln… fu tra i primi a ostacolare l’idillio con Trump e varò le sanzioni contro la Russia al Congresso…”
Vittorio Zucconi, La Repubblica
“McCain era l’ultimo leone del mondo pre-Twitter… pre-populismo, un mondo senatoriale e togato, spazzato via dalla furia distruttiva del trumpismo e dei suoi piccoli emuli di provincia…l’eroismo di McCain… In McCain l’idea dell’America era nel principio fondamentale di un governo di leggi, non di persone…era la cesura tra la concezione dispotica portata da Trump a Washington e la cultura del compromesso fra campi opposti per ottenere il meglio possibile…… la rappresentazione esemplare del cambio storico tra democrazia mediata, faticosa, di do ut des per costruire maggioranze bipartisan che tenessero conto anche degli sconfitti, e il nuovo tempo delle forzature e delle intimidazioni… era l’ultimo senatore repubblicano che ancora credeva nella Costituzione”.
Stefano Pistolini, Il Fatto Quotidiano
“Addio al campione dell’altra America… McCain ha incarnato l’americano ideale, il modello dell’uomo da sposare, del padre da avere, dell’interprete dello spirito di altruismo ed empatia, sentimento fondante della nazione, il valore originale coltivando il quale si è arrivati fin qui” (come sanno bene i pellerossa, coreani, vietnamiti, latinoamericani, haitiani, yemeniti, iracheni, libici, siriani, afghani, somali…n.d.r.)… “a cominciare dall’inestinguibile slancio a battersi per le buone cause… prototipo inossidabile dell’immaginario americano, conservatore indipendente e romantico, colto e spiritoso… ispirato a un culto del buonsenso e ai principi del buon vicinato, del mutuo soccorso… il testimone dei valori nazionali… era quello dell’onore prima di tutto e de ‘il mondo è un bel posto’ per cui vale la pena di battersi… un monumento stabile a qualcosa che non c’è più e di cui sentire una grandissima mancanza”.
Bernie Sanders, Partito Democratico
Il portabandiera della sinistra Statunitense, quello fatto fuori da un colpo di mano del Comitato Nazionale Democratico a favore di Hillary Clinton, quello che per la sinistra sinistra italiana (“manifesto” e affini) rappresenta lo standard aureo della politica statunitense, così si esprime su John McCain: “John McCain era un eroe americano, un uomo di decenza e onore e un mio amico. Non ci mancherà solo nel Senato Usa, ma a tutti gli americani che rispettano integrità e indipendenza.”
Le opere e i giorni di John McCain
Il critico più feroce del presidente Trump per i suoi tentativi, più o meno riusciti, ma probabilmente sinceri nella misura in cui riusciva a sfuggire alla tenaglia dello Stato Profondo Usa, di arrivare a un’intesa con Russia e Nord Corea e a un mondo con meno guerre, McCain ha un curriculum da vero eroe americano, come lo definiscono gli agiografi qui citati, contrassegnato da una serie lunga e ininterrotta di atti che, dalle parti che li subirono, furono definiti crimini di guerra e contro l’umanità. I suoi suggerimenti per risolvere problemi geopolitici erano fermi e costanti: fare guerra a Libia, Siria, Iraq, Afghanistan, Sudan, Cina, Russia, Ossezia del Sud, Ucraina, Eritrea e altre sentine del vizio di non obbedire a Washington e Israele. Ovunque, in intima intesa e collaborazione con il terrorismo del luogo, salafita o nazista che fosse. Echeggia ancora in Senato la sua invocazione: “Bomb, bomb, bomb… bomb, bomb Iran”.
A dispetto del suo estremismo guerrafondaio, a McCain fu consentito da Obama di gestire all’interno del Comitato per i Servizi Militari del Senato un illegale dipartimento di politica estera, grazie al quale potè assumere il ruolo di inviato speciale del Congresso e della Presidenza in situazioni di conflitto.
Afghanistan e Iraq. Il 12/9 2001, un giorno dopo l’attentato alle Torri Gemelle e al Pentagono, McCain elencò in tv i paesi che avrebbero ospitato Al Qaida e che avrebbero dovuto essere ripuliti. In testa, Afghanistan e Iraq.
Siria e Libia. Nella lista del 2001 era inclusa la Siria sotto lo slogan “Assad va eliminato”, gridato fino all’ultimo dei suoi giorni. Fu il primo a esigere massicci armamenti per le bande jihadiste e bombardamenti sui centri abitati. Sulla Libia invocò dal primo giorno della “rivoluzione colorata” una no-fly zone e bombardamenti a tappeto. Se la Libia fu ridotta allo stato della pietra e a piattaforma di partenza della tratta degli schiavi, è anche merito suo. Sia in Siria che in Libia, McCain si incontrò e concordò piani d’azione terroristica con i massimi dirigenti sia di Al Qaida che dell’Isis, compreso l’agente Mossad Al Baghdadi. Ne esiste un’ampia documentazione fotografica e video. Dal momento che ufficialmente gli Usa erano impegnati nella guerra a queste formazioni terroriste, i rapporti di McCain con esse si configurano come alto tradimento e collaborazione col nemico. MCain perorò anche interventi militari e di Forze Speciali in Mali, Nigeria e Sudan. Nessun Obama mai lo ostacolò. Anzi.
[ FOTO: McCain e leader di Al Qaida-Isis
FOTO: McCain con Al Baghdadi ]
Iran. Il bersaglio di più lunga durata nell’elenco delle nazioni che, per McCain, avrebbero dovuto essere obliterate, è stato l’Iran. In perfetta sintonia con il premiere israeliano Netaniahu, ha incessantemente accusato Tehran di insistere segretamente nella costruzione di armi nucleari e di volere estendere il proprio dominio, comportante la distruzione di Israele, su tutto il Medioriente.
Bosnia e Kosovo. Sostenitore accanito delle guerre di Clinton-Woytila contro la Jugoslavia, ha favorito e coperto il trasferimento di jihadisti, con tanto di vessilli di AlQaida, in Kosovo e Bosnia negli anni ’90. Ha chiesto e ottenuto che gli Usa rifornissero di armi e sostenessero nei media la formazione terrorista UCK, impegnata nel traffico di stupefacenti e organi, diretto da Hashim Thaci, poi presidente del Kosovo proclamatosi indipendente.
Ucraina. A Kiev McCain è apparso per collegarsi alle formazioni politiche e militari naziste come Svoboda e il battaglione Azov, impegnate, tra l’altro, nella guerra terrorista ai resistenti delle repubbliche libere del Donbass che, secondo McCain, non sarebbero altro che mercenari russi inviati da Putin.
Russia. L’odio di McCain per la Russia e il suo costante incitamento a provocarla, assediarla e attaccarla, risale alla guerra fredda. Un odio per il comunismo che poi si è evoluto in Russofobia, come condivisa dalle nostra sinistre sinistre. In occasione dell’attacco lanciato dalla Georgia alla Russia nell’Ossezia del Sud, McCain fu il più virulento portavoce del partito della guerra alla Russia, invocando l’intervento del Consiglio del Nord Atlantico per un immediato attacco della Nato in “difesa della sicurezza della Georgia”. McCain approfittò anche dell’accusa, mossa dall’intelligence Usa e dai media liberal alla Russia, di aver interferito nelle elezioni americane, per esigere che questa ingerenza fosse definita un “atto di guerra”, con tutte le conseguenze del caso.
Corea del Nord. Anche questo paese era stato incluso da McCain nella famigerata lista del 12 settembre 2001. Profondamente irritato per le aperture di Trump verso Pyongyang e per il riavvicinamento tra le due Coree divise dagli Usa nel 1950, McCain attaccò duramente il presidente e non cessò di sostenere la necessità di un attacco anche nucleare.
Il bottino di un eroe americano
Questo è il curriculum di un eroe americano che, secondo i nostri media, ha difeso i valori di un’America come non ce l’abbiamo più e verso la quale proveremo una grande nostalgia. Possiamo consolare lo spirito inquieto del senatore amico di tutti i terroristi e fautore di tutte le guerre: quell’America, l’America emersa dall’oceano di sangue dei suoi popoli nativi, confermatasi negli assalti all’America Latina e negli orrori delle dittature da essa installate, rinnovatasi nel soggiogamento dell’Europa attuato nel segno della lotta al nazifascismo, lanciatasi nel futuro di un Nuovo Ordine Mondiale globalizzato mediante ininterrotte guerre e colpi di Stato ai danni di Stati liberi e non sottomessi. Il tutto al costo di appena 50 milioni di morti ammazzati dal 1945, di cui, a me noti e famigliari, 3 milioni di iracheni e, forse (hanno smesso di contarli), mezzo milioni di siriani, altri milioni di afghani, libici, somali, yemeniti, latinoamericani. Un bel bottino per l’eroe americano.
Del suo odio per Donald Trump gli resta un merito, o demerito, a seconda dei punti di vista: quello di averlo reso un punto d’onore per Trump. Gli resta un altro merito, quello di aver sostenuto l’immigrazione e conseguente integrazione. Visti i valori ai quali coloro che fuggono dai disvalori di Africa, Asia, Medioriente, Latinoamerica dovranno essere assimilati, abbiamo potuto capire meglio con chi stiano e cosa vogliano i nostri, di fautori di migrazioni, accoglienze e integrazioni.
Quanti dei turisti che visitano la Croazia nei più bei giorni d'estate sono consci dello scempio in atto da anni su quei territori?
Nelle principali mete turistiche il visitatore viene "accolto" con pezzi da novanta della propaganda di guerra. A Dubrovnik, non si può fare a meno di incappare nel piccolo museo allestito in pieno centro per quella che chiamano la "guerra patriottica", con le fotografie di caduti e bandiere e simboli militari che richiamano la tradizione ustascia. Ai Laghi di Plitvice, nel centro visita del parco non solo si possono acquistare pubblicazioni dedicate ai primi scontri del 1991, ma anche negli opuscoli prettamente dedicati alle meraviglie naturali c'è sempre una sezioncina in cui la esplosione della guerra civile viene raccontata in maniera selettiva e distorta, come opera di "terroristi serbi" – e su questa falsariga un monumento è stato eretto a poche centinaia di metri, anche in lingua inglese per "orientare" il turista... Persino a Brioni, nella multinazionale e tollerante Istria, i gruppi in visita alla residenza estiva della Presidenza della Jugoslavia socialista vengono letteralmente "portati in giro" da una guida che li illumina, tra l'altro, sulla "aggressione serba" che la Croazia avrebbe subìto. E così via.
Ad altre aree della Croazia i turisti nemmeno si avvicinano. Un servizio televisivo un anno fa mostrava lo spopolamento e la depressione in cui versa la Slavonia orientale:
Opustjela Slavonija
VIDEO: https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=602754849919214&id=163043930556977
VIDEO: https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=602754849919214&id=163043930556977
La Slavonia occidentale ed il resto dei territori "di confine" (Krajine) non fanno differenza. Chi bisogna ringraziare per questo abbandono? D'altronde, anche quest'anno, la pulizia etnica di quei territori, culminata nella "Operazione Tempesta", è stata festeggiata a pochi chilometri dalle spiagge affollate di "anime belle" europee:
Caccia israeliani partecipano, al fianco di quelli croati, alla parata per il 23 anni della pulizia etnica delle Krajine
Nell'articolo che riportiamo di seguito si parla dell'insulto alla memoria di 11 familiari del grande scienziato Nikola Tesla, che furono vittime degli ustascia: la lapide sulla loro tomba, presso Gospić (Slavonia occidentale) è stata distrutta nella guerra degli anni Novanta, mentre nel penitenziario da dove nel 1941 i serbi venivano trasportati al lager di Jadovno, oggi si trovano tranquillamente allestiti il tribunale, la prigione e parte dei servizi civili. La piazza è dedicata ad Alojzije Stepinac mentre davanti all' edificio si trovano le statue di Stepinac e Franjo Tudjman.
(a cura di Italo Slavo)
---
Grobnica gde su ustaše ubile 11 rođaka Nikole Tesle
Ploča sa obeležjem na grobnici uništena u ratu devedesetih godina, a u nekadašnjoj kaznioni, odakle su 1941.. godine Srbi odvođeni u logor Jadovno, danas su smešteni sud, zatvor i delom civilne službe, lokalni trg se zove Trg Alojzija Stepinca, a ispred su spomenici Stepincu i Franji Tuđmanu
nedelja, 19.08.2018.
GOSPIĆ - Od Gospića, preko Smiljana, do Jadovna danas živi desetak srpskih porodica, za razliku od pre poslednjeg rata, kada je tu bilo više od 50 odsto srpskog stanovništva, a gospićko-smiljanski jerej Dragan Mihajlović u Smiljan dolazi kada dođu turisti, koji bi, osim rodne kuće Nikole Tesle, hteli da vide i unutrašnjost crkve u kojoj je njegov otac, prota Milutin Tesla službovao, a svetski poznati naučnik kršten.
Malo ko bi da obiđe i masovnu grobnicu, na pravoslavnom groblju, u kojoj je sahranjeno 530 Srba iz Smiljana i okoline, koje su ustaše ubile za vreme Drugog svetskog rata.
U toj masovnoj grobnici nalazi se i 11 rođaka Nikole Tesle.
Jerej Mihajlović kaže da je do rata devedesetih godina grobnica bila obeležena, ali je za vreme rata ploča razbijena.
I ne samo ta ploča.
U zgradi nekadašnje Kaznionice u Gospiću, odakle su u proleće 1941. godine Srbi odvođeni u logor Jadovno, danas su smešteni sud, zatvor i delom civilne službe.
To mesto, simbol stradanja, na trgu je koji se danas zove Trg Alojzija Stepinca, a ispred su spomenici Stepincu i Franji Tuđmanu.
Jadovno je danas Nacionalni park Jadovno.
U Jadovnu, u Lici, na Velebitu, u maju 1941. godine, formiran je jedan od sedam logora u kompleksu logora Gospić - Jadovno - Pag, u kojima su logoraši boravili samo privremeno, dok ne dođu na red da budu likvidirani u nekoj od mnogih kraških jama i useka, kojima to područje obiluje.
Zatočenici su bili uglavnom Srbi, ali i Jevreji i protivnici ideologije NDH, a za tri meseca stradalo tu je stradalo ukupno 40.000 ljudi.
„Na ovom mestu je formiran logor polovinom maja 1941. godine, da bi 24. juna dosegao svoje konačne granice. Prema izjavi malog broja preživelih, svakodnevno su prepodne i popodne iz pravca Gospića, peške dovođene kolone zatočenike u dvoredima, vezanih ruku sa jednim kanapom ili lancem između njih. Oni koji bi na tom putu, dugom 20 kilometara od Kaznionice u Gospiću, bili malaksali, izmučeni, bili bi ubijani u jednoj od usputnih jama, kao što je Šaranova jama, jama pod Grginim bregom...”, podseća za Tanjug predsednik Udruženja Jadovno 1941. Dušan Bastašić.
Prema njegovim rečima, drugi zatočenici bi bili dopremani u logor, koji nije bio radni, već „likvidacioni centar”.
„Ovde se ništa nije radilo, ovde se samo čekalo na likvidaciju”, kazao je Bastašić.
U logoru je polovinom avgusta, zbog italijanske reokupacije, poslednjih 1.500 zatočenika, od kojih 1.200 Srba i 300 Jevreja, likvidirano, zakopano i tu im je i danas masovna grobnica.
„Ta tela nikada nisu ekshumirana, propisno sahranjena. Na ovom mestu se nije dolazilo nakon 1945. godine i Jadovno je, do poslednjih par godina, ispalo samo jedna jama - Šaranova jama, a jama Jadovno ne postoji”, kaže Bastašić.
Prvi likvidacioni centar formiran je upravo u selu Jadovno, jer su, kaže Bastašić, tu likvidacije mogle da budu brze, a računalo se i sa dobrom železničkom infrastrukturom, koju Gospić ima.
Pitanje je je li slučajno što je baš na tom području rođen i ideolog ustaštva Ante Starčević, kao i što se tridesetih godina prošlog veka tu desio i Brušanski ustanak protiv jedne žandarmerijske stanice, odnosno oružana akcija, koju su organizovali pripadnici organizacije Ustaša - Hrvatska revolucionarna organizacija (UHRO), kojoj je na čelu bio Ante Pavelić.
Koliko je taj logor bio dobro čuvan govori i podatak da su samo tri muškarca uspela da pobegnu iz njega.
„Samo jedan od njih je preživeo Drugi svetski rat i samo je jedan Srbin uspeo da odavde bude pušten”, kazao je Bastašić.
Nedaleko od logora u Jadovnu, na nekih 40 - 50 metara, nalazila se jedna od 32 kraške jame, u kojima su ubijane žrtve.
„Za tu jamu zanimljivo je reći da je Branko Cetina, jedan od trojice koji je uspeo da pobegne odavde, svedočio kako bi tokom noći slušao negde iz blizine glas koji dopire iz dubine zemlje i koji je na hebrejskom, kako je kasnije saznao od jednog prijatelja Jevrejina, govorio 'Bože, spasi me'“, ispričao je Bastašić, koji je inače i potomak nastradalih u logoru na Jadovnu.
Prema njegovim rečima, šezdesetih godina prošlog veka ta jama je pokrivena betonskom pločom, na kojoj je izgrađen spomenik, ali je on srušen u ratu devedesetih.
„Jadovno je mesto koncetracionog logora u Drugom svetskom ratu za koje se lokacija do 2010. godine nije znala, a preteča je logora u Jasenovcu. U vreme dok su se ovde vršili ti strašni zločini, Jasenovac nije ni planiran”, kazao je Bastašić.
Nakon italijanske reokupacije logora na Jadovnu, svega negde oko 2.000 zatvorenika, koje ustaše nisu stigle da ubiju, transportovano je u Jasenovac i postali su prvi jasenovački logoraši, a kako je naveo Bastašić, mali broj njih je dočekao kraj 1941. godine. (Tanjug)
[Nuovi testi di Mira Marković, pubblicati sul sito della Associazione SloboDA per la serie "Prognana a neizgubljena" ("Esiliata ma non persa"). Per i testi precedenti si vedano:
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8892
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8875
Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm
A cura di I. Slavo]
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8875
Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm
A cura di I. Slavo]
Prognana a neizgubljena jul-avg. 2018.god.
1) МОНЕТИЗАЦИЈА И ЕСТРАДИЗАЦИЈА У ФУНКЦИЈИ ДЕПЕРСОНАЛИЗАЦИЈЕ И ПАЦИФИКАЦИЈЕ (21.август 2018)
2) ЕСТРАДИЗАЦИЈА ПОЛИТИКЕ И ОСТАЛОГ (28.jул 2018)
3) ЕВРОАТЛАНСКА СУБОРДИНАЦИЈА И ЕВРОПАЗИЈСКА КООРДИНАЦИЈА (14.jул 2018)
4) КРАТАК ПРЕГЛЕД ОПШИРНИХ РАЗЛОГА (7.jул 2018)
=== 1 ===
Прогнана а неизгубљена
МОНЕТИЗАЦИЈА И ЕСТРАДИЗАЦИЈА У ФУНКЦИЈИ ДЕПЕРСОНАЛИЗАЦИЈЕ И ПАЦИФИКАЦИЈЕ
Пише: Мира Марковић
21.август 2018
21.август 2018
Хуманистичка улога спорта била је мотив са којим је дошло до његове интеграције у човеков социјални и индивидуални живот.
Таква улога је континуирано била присутна, али је ту улогу нарушавала злоупотреба којој је спорт врло рано и нажалост био изложен.
Његова биолошка и социјална злоупотреба почела је брзо и одвијала се паралелно са напорима у првим цивилизацијама да он допринесе менталном и физичком здрављу.
То јест, брзо се показало да се, када је реч о здрављу, оно односило само на здравље мушке популације владајуће класе.
Том здрављу и квалитету њиховог укупног живота је требало да допринесу припадници невладајућих социјалних средина. Њихова физичка активност, која је требало да се третира као спорт, била је у функцији социјалних и културних, а у ствари доколичарских потреба естаблишмента.
То је била улога гладијаторских игара у Старом веку, на пример, и лова у европским монархијама неколико векова касније.
Постмонархистичко, модерно доба, учинило је све што је сматрало да треба учинити да би та прошлост остала далеко, углавном запамћена по злу.
Спортско образовање је институцијализовано, а бављење спортом је временом постајало масовно. Временом је такође дошло и до првих облика његове професионализације.
Њена сврха била је мотивисана потребом да спортска активност у свим областима буде испољена на највишем нивоу, професионализам је могао да је у том смислу најбоље или највише репрезентује.
И то се наравно почело да догађа. Бар у почетку.
Финансијски, и уопште материјално, а затим и организационо, готово институцијализоване, многе спортске гране су своја најбоља својства могла да изразе у професионалном аранжману који је био под покровитељством државе.
Најпре спортски клубови, затим репрезентације и међународна такмичења клубова, односно светска такмичења државних репрезентација, учинили су спорт темељним обележјем савременог друштва и на националном и на глобалном нивоу.
Слаба страна професионализације спорта била је, између осталог, и комерцијализација, најпре у националним размерама а затим и у међународним.
Почело је да се формира спортско тржиште у већини спортова, а нарочито у масовним, односно у најпопуларнијим. Пре свега у фудбалу.
Фудбалски клубови су постали у многим срединама агенције за продају и куповину играча. Играчи су постали роба. Додуше, скупа и све скупља.
Од цене те робе живели су играчи, али и организатори и власници игре.
Монетаризација спорта је компромитовала професионализам и деградирала спорт.
Ако се има у виду да се истовремено одвијао и процес естрадизације и спорта и учесника спорта – играча пре свега, али и тренера, менаџера и осталих руководиоца, постала је реална опасност да спорт губи своју примарну улогу – допринос физичком и психичком здрављу и интегритету личности и хуманој индивидуалној и групној социјализацији.
Та опасност је утолико већа уколико долази из сфере у којој је спорт требало да се манифестује на најбољи начин. Монетаризација и естрадизација врхунског спорта угрожавају сврху спорта уопште, његов смисао.
Спорт је постао ексклузиван, елитистички, скуп и мотивисан материјалним интересима и потребом за естрадним експонирањем.
А масовност, као један од његових циљева, бар у двадесетом веку, је суспендована. Некадашњи, односно потенцијални учесници спорта су се полако трансформисали у навијаче. Уместо физички и социјално активних личности, заинтересованих играча, они постају пасивне и деперсонализоване индивидуе, посматрачи туђе игре, лишени жеље да у њој и сами учествују, али и задовољни позицијом у којој се налазе.
Њихову могућу енергију за игру апсорбовало је посматрање игре. Агресивност, или у бољем случају живописно екстравертно испољавање емоција, емитују енергију која би иначе била коришћена у спорту када би у њој учествовали.
Оваква слика спортске стварности показује да и у сфери спортске игре и у сфери оних који је активно подржавају постоји огромна физичка и социопсихолошка енергија. Природа те енергија је ирационална и несврсисходна. Њена прилична, често велика снага, би у поштеном али и рационалном свету могла да буде искоришћена у социјално праведније, друштвено корисније сврхе.
У сврхе организованог колективног ангажовања, протестног и креативног, за промене у циљу хуманизације и еманципације и данашњег и сутрашњег дана.
Таква улога је континуирано била присутна, али је ту улогу нарушавала злоупотреба којој је спорт врло рано и нажалост био изложен.
Његова биолошка и социјална злоупотреба почела је брзо и одвијала се паралелно са напорима у првим цивилизацијама да он допринесе менталном и физичком здрављу.
То јест, брзо се показало да се, када је реч о здрављу, оно односило само на здравље мушке популације владајуће класе.
Том здрављу и квалитету њиховог укупног живота је требало да допринесу припадници невладајућих социјалних средина. Њихова физичка активност, која је требало да се третира као спорт, била је у функцији социјалних и културних, а у ствари доколичарских потреба естаблишмента.
То је била улога гладијаторских игара у Старом веку, на пример, и лова у европским монархијама неколико векова касније.
Постмонархистичко, модерно доба, учинило је све што је сматрало да треба учинити да би та прошлост остала далеко, углавном запамћена по злу.
Спортско образовање је институцијализовано, а бављење спортом је временом постајало масовно. Временом је такође дошло и до првих облика његове професионализације.
Њена сврха била је мотивисана потребом да спортска активност у свим областима буде испољена на највишем нивоу, професионализам је могао да је у том смислу најбоље или највише репрезентује.
И то се наравно почело да догађа. Бар у почетку.
Финансијски, и уопште материјално, а затим и организационо, готово институцијализоване, многе спортске гране су своја најбоља својства могла да изразе у професионалном аранжману који је био под покровитељством државе.
Најпре спортски клубови, затим репрезентације и међународна такмичења клубова, односно светска такмичења државних репрезентација, учинили су спорт темељним обележјем савременог друштва и на националном и на глобалном нивоу.
Слаба страна професионализације спорта била је, између осталог, и комерцијализација, најпре у националним размерама а затим и у међународним.
Почело је да се формира спортско тржиште у већини спортова, а нарочито у масовним, односно у најпопуларнијим. Пре свега у фудбалу.
Фудбалски клубови су постали у многим срединама агенције за продају и куповину играча. Играчи су постали роба. Додуше, скупа и све скупља.
Од цене те робе живели су играчи, али и организатори и власници игре.
Монетаризација спорта је компромитовала професионализам и деградирала спорт.
Ако се има у виду да се истовремено одвијао и процес естрадизације и спорта и учесника спорта – играча пре свега, али и тренера, менаџера и осталих руководиоца, постала је реална опасност да спорт губи своју примарну улогу – допринос физичком и психичком здрављу и интегритету личности и хуманој индивидуалној и групној социјализацији.
Та опасност је утолико већа уколико долази из сфере у којој је спорт требало да се манифестује на најбољи начин. Монетаризација и естрадизација врхунског спорта угрожавају сврху спорта уопште, његов смисао.
Спорт је постао ексклузиван, елитистички, скуп и мотивисан материјалним интересима и потребом за естрадним експонирањем.
А масовност, као један од његових циљева, бар у двадесетом веку, је суспендована. Некадашњи, односно потенцијални учесници спорта су се полако трансформисали у навијаче. Уместо физички и социјално активних личности, заинтересованих играча, они постају пасивне и деперсонализоване индивидуе, посматрачи туђе игре, лишени жеље да у њој и сами учествују, али и задовољни позицијом у којој се налазе.
Њихову могућу енергију за игру апсорбовало је посматрање игре. Агресивност, или у бољем случају живописно екстравертно испољавање емоција, емитују енергију која би иначе била коришћена у спорту када би у њој учествовали.
Оваква слика спортске стварности показује да и у сфери спортске игре и у сфери оних који је активно подржавају постоји огромна физичка и социопсихолошка енергија. Природа те енергија је ирационална и несврсисходна. Њена прилична, често велика снага, би у поштеном али и рационалном свету могла да буде искоришћена у социјално праведније, друштвено корисније сврхе.
У сврхе организованог колективног ангажовања, протестног и креативног, за промене у циљу хуманизације и еманципације и данашњег и сутрашњег дана.
=== 2 ===
Прогнана а неизгубљена
ЕСТРАДИЗАЦИЈА ПОЛИТИКЕ И ОСТАЛОГ
Пише: Мира Марковић
28.jул 2018
28.jул 2018
Техничко-технолошка револуција у другој половини двадесетог века омогућила је, између осталог, мобилност и транспарентност информација у мери толико импресивној и моћној да се доба у коме се та револуција догодила са оправданим разлогом, и у научној литератури и у јавном животу, назива информационом епохом.
Доступност информација све већем броју људи олакшала им је разумевање времена у коме живе и указала на могућност утицаја на то време.
Не би тај утицај у двадесетом веку могао да буде од пресудног значаја за карактер времена, али је и мањи од пресудног утицаја позитивна цивилизацијска промена у односу на претходно време.
Често је и у оним зонама у којима је утицај на прилике био политички могућ, несукобљен са степеном развоја политичке и осталих слобода, фактички био лимитиран одсуством потребних информација на које је требало да се ослања одлучивање, или бар јавно деловање.
Отклањање те препреке се може сматрати великом цивилизацијском тековином двадесетог века.
Али, као и друге, односно, као и све велике позитивне тековине у историји, и ова је временом показала и своју лошу страну.
Односно, злоупотребу коју није могла да избегне.
Или је можда могла, па није.
Нешто због потцењивања опасности које би могле да се догоде због неопрезности у домашају употребе информација. А нешто и због намерног, циљаног стављања информација у функцију интереса чији су носиоци били у стању да их у те сврхе користе.
Ти интереси су испољавани на свим нивоима и у свим срединама. Дакле, и вертикално и хоризонтално су били присутни у политичком, економском, социјалном, културном, професионалном смислу ....
Свако ко је у тим подручјима схватио да коришћење информација доприноси његовим интересима није пропустио прилику да их у том смислу употреби.
Тако су се информације од објективног селиле у зону субјективног. Од друштвено корисне улоге постале су средство манипулације.
У том смислу су нарочито захватиле зону политике.
Зато што је политика имала највише разлога и највише услова да их користи за своје и дневне потребе и дугорочне циљеве. У сфери политике је, дакле, могућност злоупотребе информација била највећа, али и најопаснија.
Једна од последица те злоупотребе или манипулативног коришћења информација била је естрадизација политике.
Спектакуларно скретање пажње на одлуке које су у интересу оних који су их доносили имало је за циљ да те одлуке прећутно, спонтано, стекну подршку јавности или да бар пацификују реакцију од оних од којих се могла очекивати као негативна. И у томе се успевало, временом све више.
Томе је допринела и планирана естрадизација личности које су у одређеној политици, односно у њеним одлукама, учествовале или имале задатак да их јавно промовишу. Њихово позитивно, интригантно али опрезно, дозирано присуство у јавности, путем медија, имало је за циљ да афирмише политику чији су били заступници као креатори или као њихови сарадници.
Истовремено, на политичкој естради су се налазили и противници текуће, владајуће политике, представници политике која је, иако невладајућа, била довољно моћна да се у средствима информисања наметне, са циљем да се противници политички и лично прикажу у светлу које их компромитује или доводе у питање вредност политике коју заступају. А, углавном, са циљем да се постигне и једно и друго.
Временом ће естрадизација политике преузети улогу коју је некада имала њена елаборација.
Оно што је у њој сложено биће симплифицирано, оно што је опширно сведено на кратко, оно што је битно трансформисаће се у банално, сериозност ће бити популаризована, а суштина пероснализована.
На крају ће и најкрупније одлуке бити у сенци визуелног доживљаја оног ко их образлаже, или ће се у бољем случају, налазити у истој равни са њим.
Показало се да је то ефикасан начин да се на мек начин прихвате одлуке, односно, политика, која би без тог меког начина наишла на неприступачан терен. А и да се на индиректан и такође мек начин стварна, а поготово велика политика, безбедно лоцира и задржи у ексклузивном поседу њених креатора.
Естрадизација њихове политике скреће пажњу јавности са њене суштине, са њеног значаја за јавност, односно са њеног значаја за последице које би она за грађане имала, лишава креаторе политике бриге за њену краткорочну, а некад и за њену дугорочну судбину, омогућава им интересно спокојство, чини им руке слободним за даље потезе, пацификује и анестезира јавност, чини је неприродним, апсурдним и лојалним савезником у доношењу одлука које нису у њеном интересу.
На крају друге деценије дведесет првог века све је више одлука које се доносе о судбини човечанства и све више начина да се избегне његово учешће у креирању природе те судбине.
Естрадизација политике је један од тих начина. Она је непланирана негативна последица информационе револуције.
Али се ипак може десити да естрадизација у сукобу са планираним позитивним намерама и тековинама информационе револуције не изађе као победник.
Наравно, под крхком али могућом претпоставком и готово историјски оправданом надом да ће антиципаторски механизми информационе епохе ипак лимитирати и демонтирати њене манипулативне сурогете.
Сличан, мање сложен, али не много мање значајан са историјске тачке гледишта, је и процес естрадизације у сфери културе, у сфери уметности и њених деривата.
Естрадизација културних вредности, односно естрадизација њихових аутора или представника, има за циљ да компензира скромну или никакву вредност.
Умножио се број књижевника у односу на сва претходна времена. Већина тих књижевника је дала већ број интервјуа о свом приватном животу, о свом мишљењу о моди, НАТО пакту, свом јеловнику, надарености своје деце за спорт, и тако даље, него што је број књига које су написали, па некад и број страница једне књиге. Лапидарност садржаја ових интервју има за задатак да прикрије одсуство мисаоног и стваралачког садржаја у „књижевности“ којом се ови књижевници баве. И у томе, захваљујући медијима, су успевали. Јавност ће их више знати по томе како су се обукли, нарочито кад су у питању женски писци, него по томе шта су написали.
Слично је и са сликарима. Изложбе неких од њих, на самом старту су конципиране тако да се у јавности више или чак једино извештава ко је на њима био и како је изгледао, него шта су ликовни стручњаци о тој изложби рекли.
А затим, и најбољи глумци су пристали на естрадизацију своје улоге у професији и своје личности уопште. Чине то прихватајући тривијалне улоге у тривијалним, а популарним телевизијским серијама, не само из финансијских разлога, већ и због медијског експонирања кога су тумачењем Ибзенових и Хамсунових ликова у позоришту лишени. Бирајући између велике уметности и популарности бирају ово друго, популарност је пробитачнија и ласка егу коме камерна природа позорници није довољно провокативна.
По природи ствари, најнижи степен отпорности на естрадизацији је присутан у музици, пре свега народној и забавној, али од те склоности није заштићена ни сфера класичне, сериозне музике. До недавно мање присутна, сада естрадизација увелико ипак куца и на та врата.
А што се тиче народне, а нарочито забавне музике, та су врата естрадизацији широм отворена. Односно, практично су уклоњена. Као и прозори.
У сфери забаве њени учесници суспендују своје дарове за забаву – игру, песму, имитацију, и тако даље, у прилог баналног и вулгарног, сводећи, не само своју уметничко-забавну активност, већ и себе као личност на кловновско арлекинску слику без циркуса.
Такозвана естрада, иако је нижег културног нивоа од књижевности, вајарства, сликарства, балета, опере и позоришне уметности, нема разлога да не буде у добрим односима са етичким и естетским вредностима, дислоцирана од морала и лепоте, чак и од обичне пристојности.
Ако би успела да буде у добрим односима са елементарним цивилизацијским вредностима не би, наравно, привукла њима наклоњене антиподе, оставила би незадовољним њихове „конзументе“, али би савладала у себи јефтину, мада и понижавајућу потребу за простачким саморекламирањем свог спољног и унутрашњег састава и тако би допринела, бар донекле, крхким темељима еманципације чијој је деградацији у масовним размерама својом примитивном егоманијом допринела.
Та индивидулано и друштвено неконтролисана естрадна егоманија разара здраво ткиво националног бића и на дуге стазе чини га слабим на готово инфективне провокације које стижу са самог цивилизацијског дна.
Хуманистичка еманципација путем обједињених напора науке, образовања и политике представља неопходан и ефикасан начин заштите од естрадизације као цивилизацијске деградације. Ти обједињени напори науке, образовања и политике били би један од примарних доприноса, не само хуманистичкој трансформацији постојеће цивилизације, већ и њеном прогресу.
Доступност информација све већем броју људи олакшала им је разумевање времена у коме живе и указала на могућност утицаја на то време.
Не би тај утицај у двадесетом веку могао да буде од пресудног значаја за карактер времена, али је и мањи од пресудног утицаја позитивна цивилизацијска промена у односу на претходно време.
Често је и у оним зонама у којима је утицај на прилике био политички могућ, несукобљен са степеном развоја политичке и осталих слобода, фактички био лимитиран одсуством потребних информација на које је требало да се ослања одлучивање, или бар јавно деловање.
Отклањање те препреке се може сматрати великом цивилизацијском тековином двадесетог века.
Али, као и друге, односно, као и све велике позитивне тековине у историји, и ова је временом показала и своју лошу страну.
Односно, злоупотребу коју није могла да избегне.
Или је можда могла, па није.
Нешто због потцењивања опасности које би могле да се догоде због неопрезности у домашају употребе информација. А нешто и због намерног, циљаног стављања информација у функцију интереса чији су носиоци били у стању да их у те сврхе користе.
Ти интереси су испољавани на свим нивоима и у свим срединама. Дакле, и вертикално и хоризонтално су били присутни у политичком, економском, социјалном, културном, професионалном смислу ....
Свако ко је у тим подручјима схватио да коришћење информација доприноси његовим интересима није пропустио прилику да их у том смислу употреби.
Тако су се информације од објективног селиле у зону субјективног. Од друштвено корисне улоге постале су средство манипулације.
У том смислу су нарочито захватиле зону политике.
Зато што је политика имала највише разлога и највише услова да их користи за своје и дневне потребе и дугорочне циљеве. У сфери политике је, дакле, могућност злоупотребе информација била највећа, али и најопаснија.
Једна од последица те злоупотребе или манипулативног коришћења информација била је естрадизација политике.
Спектакуларно скретање пажње на одлуке које су у интересу оних који су их доносили имало је за циљ да те одлуке прећутно, спонтано, стекну подршку јавности или да бар пацификују реакцију од оних од којих се могла очекивати као негативна. И у томе се успевало, временом све више.
Томе је допринела и планирана естрадизација личности које су у одређеној политици, односно у њеним одлукама, учествовале или имале задатак да их јавно промовишу. Њихово позитивно, интригантно али опрезно, дозирано присуство у јавности, путем медија, имало је за циљ да афирмише политику чији су били заступници као креатори или као њихови сарадници.
Истовремено, на политичкој естради су се налазили и противници текуће, владајуће политике, представници политике која је, иако невладајућа, била довољно моћна да се у средствима информисања наметне, са циљем да се противници политички и лично прикажу у светлу које их компромитује или доводе у питање вредност политике коју заступају. А, углавном, са циљем да се постигне и једно и друго.
Временом ће естрадизација политике преузети улогу коју је некада имала њена елаборација.
Оно што је у њој сложено биће симплифицирано, оно што је опширно сведено на кратко, оно што је битно трансформисаће се у банално, сериозност ће бити популаризована, а суштина пероснализована.
На крају ће и најкрупније одлуке бити у сенци визуелног доживљаја оног ко их образлаже, или ће се у бољем случају, налазити у истој равни са њим.
Показало се да је то ефикасан начин да се на мек начин прихвате одлуке, односно, политика, која би без тог меког начина наишла на неприступачан терен. А и да се на индиректан и такође мек начин стварна, а поготово велика политика, безбедно лоцира и задржи у ексклузивном поседу њених креатора.
Естрадизација њихове политике скреће пажњу јавности са њене суштине, са њеног значаја за јавност, односно са њеног значаја за последице које би она за грађане имала, лишава креаторе политике бриге за њену краткорочну, а некад и за њену дугорочну судбину, омогућава им интересно спокојство, чини им руке слободним за даље потезе, пацификује и анестезира јавност, чини је неприродним, апсурдним и лојалним савезником у доношењу одлука које нису у њеном интересу.
На крају друге деценије дведесет првог века све је више одлука које се доносе о судбини човечанства и све више начина да се избегне његово учешће у креирању природе те судбине.
Естрадизација политике је један од тих начина. Она је непланирана негативна последица информационе револуције.
Али се ипак може десити да естрадизација у сукобу са планираним позитивним намерама и тековинама информационе револуције не изађе као победник.
Наравно, под крхком али могућом претпоставком и готово историјски оправданом надом да ће антиципаторски механизми информационе епохе ипак лимитирати и демонтирати њене манипулативне сурогете.
Сличан, мање сложен, али не много мање значајан са историјске тачке гледишта, је и процес естрадизације у сфери културе, у сфери уметности и њених деривата.
Естрадизација културних вредности, односно естрадизација њихових аутора или представника, има за циљ да компензира скромну или никакву вредност.
Умножио се број књижевника у односу на сва претходна времена. Већина тих књижевника је дала већ број интервјуа о свом приватном животу, о свом мишљењу о моди, НАТО пакту, свом јеловнику, надарености своје деце за спорт, и тако даље, него што је број књига које су написали, па некад и број страница једне књиге. Лапидарност садржаја ових интервју има за задатак да прикрије одсуство мисаоног и стваралачког садржаја у „књижевности“ којом се ови књижевници баве. И у томе, захваљујући медијима, су успевали. Јавност ће их више знати по томе како су се обукли, нарочито кад су у питању женски писци, него по томе шта су написали.
Слично је и са сликарима. Изложбе неких од њих, на самом старту су конципиране тако да се у јавности више или чак једино извештава ко је на њима био и како је изгледао, него шта су ликовни стручњаци о тој изложби рекли.
А затим, и најбољи глумци су пристали на естрадизацију своје улоге у професији и своје личности уопште. Чине то прихватајући тривијалне улоге у тривијалним, а популарним телевизијским серијама, не само из финансијских разлога, већ и због медијског експонирања кога су тумачењем Ибзенових и Хамсунових ликова у позоришту лишени. Бирајући између велике уметности и популарности бирају ово друго, популарност је пробитачнија и ласка егу коме камерна природа позорници није довољно провокативна.
По природи ствари, најнижи степен отпорности на естрадизацији је присутан у музици, пре свега народној и забавној, али од те склоности није заштићена ни сфера класичне, сериозне музике. До недавно мање присутна, сада естрадизација увелико ипак куца и на та врата.
А што се тиче народне, а нарочито забавне музике, та су врата естрадизацији широм отворена. Односно, практично су уклоњена. Као и прозори.
У сфери забаве њени учесници суспендују своје дарове за забаву – игру, песму, имитацију, и тако даље, у прилог баналног и вулгарног, сводећи, не само своју уметничко-забавну активност, већ и себе као личност на кловновско арлекинску слику без циркуса.
Такозвана естрада, иако је нижег културног нивоа од књижевности, вајарства, сликарства, балета, опере и позоришне уметности, нема разлога да не буде у добрим односима са етичким и естетским вредностима, дислоцирана од морала и лепоте, чак и од обичне пристојности.
Ако би успела да буде у добрим односима са елементарним цивилизацијским вредностима не би, наравно, привукла њима наклоњене антиподе, оставила би незадовољним њихове „конзументе“, али би савладала у себи јефтину, мада и понижавајућу потребу за простачким саморекламирањем свог спољног и унутрашњег састава и тако би допринела, бар донекле, крхким темељима еманципације чијој је деградацији у масовним размерама својом примитивном егоманијом допринела.
Та индивидулано и друштвено неконтролисана естрадна егоманија разара здраво ткиво националног бића и на дуге стазе чини га слабим на готово инфективне провокације које стижу са самог цивилизацијског дна.
Хуманистичка еманципација путем обједињених напора науке, образовања и политике представља неопходан и ефикасан начин заштите од естрадизације као цивилизацијске деградације. Ти обједињени напори науке, образовања и политике били би један од примарних доприноса, не само хуманистичкој трансформацији постојеће цивилизације, већ и њеном прогресу.
=== 3 ===
Прогнана а неизгубљена
ЕВРОАТЛАНСКА СУБОРДИНАЦИЈА И ЕВРОПАЗИЈСКА КООРДИНАЦИЈА
Пише: Мира Марковић
14.jул 2018
14.jул 2018
Слабе тачке Европске уније су добиле право грађанства и у земљама чланицама. Дуго су их наводили и образлагали представници земаља које Унији нису припадале или зато што оне нису хтеле да јој припадају или зато што она није хтела да јој припадају.
На почетку формирано уверење да је Европска унија оптималан облик организације европског живота временом су довеле у питање многобројне тешкоће које су се увећавале.
Данас би се оне симплифицирано могле свести на следеће.
1. Неравноправан однос између чланица Уније. Хијерархија која међу њима постоји поделила их је на европску метрополу и на европске провинције. С тим што и међу провинцијама постоји хијерархија.
2. Одлучујућу улогу у метрополи од почетка су имале три најјаче еворпске економије – немачка, британска и француска. Мада је и међу њима постојала лака хијерархија – временом су немачка економија, па прама томе и немачка политика, постале доминантне.
3. Европска унија функционише као наддржава којом влада имперсонална моћ европског тржишта.
4. Процес одлучивања ове наддржаве се одвија по бирократско-административној процедури која би била конкуретнта и Левијатану да се догодио.
Политички став који је заузет у метрополи, а који се односи на провинције, реализује се по процедури која је апсолутистички нормативна и средњевековном окрутношћу временски пролонгирана.
Овим процесом доношења одлука Европске уније обухваћене су често и земље које нису њене чланице. Европска унија је у своју надлежност укључила и оне средине за које је проценила да има интереса за надлежност над њима, односно, за које је добила сагласност од прекоокеанске администрације за право на надлежност над њима.
5. Чланице Европске уније су у перманентној опасности да доведу у питање свој идентитет.
Рестриктиван однос Европске уније према њиховој националној биографији својих чланица, а посебно према традицији, заснован је на образложењу да је то цивилизацијски прилог креирању заједничког, европског друштва (бића).
Међутим, његова својства још нису дефинисана и неће бити у догледној будућности, али се у међувремену може десити да својства појединих народа и нација буду трајно угрожена.
6. Земље чланице су такође суочене са праксом укидања или довођења у питање социјалних тековина које су у њима постигнуте и које су их својевремено чиниле „квалификованим“ за чланство у Европској унији.
Ради се о правима везаним за рад, становање, здравствену заштиту, образовање, ....
Степен у коме су та права била заступљена учинио их је респектабилним адресама за чланство у Европској унији и био најава цивилизацијског стандарда којим се Унија одликује и на чијим темељима има намеру да гради своју будућност.
Међутим, те социјалне тековине су у многим земљама, чланицама Уније, суспендоване и са правом изазвале незадовољство.
Грађански и синдикални протести нису донели резултате јер су националне владе тврдиле да мењање социјалних прилика не спада више у њихову надлежност. Та надлежност је пренесена на Европску унију, која је, међутим, била генератор социјалних промена које су у овим земљама доживљене као социјална катастрофа.
7. На незадовољство чланица Европске уније приликама у земљи генерисаним из политике Европске уније, која се повремено манифестује као жеља за напуштањем Уније, она, Унија, одговара претњама.
Те претње су политичке, економске и социјалне природе.
Колико су оне реалне, односно погубне, тешко је предвидети. За сада је извесно да Европска унија може да формира своје, дакле, марионетске владе, тамо где је за то заинтересована. Уз мање или више прећутну сагласност прекоокеанског „партнера“.
8. Однос Европске уније са САД се формално третира као партнерски, а фактички се ради о субординацији. Тога су свесне и чланице Европске уније, чак и оне које имају доминантну улогу у њеном функционисању, али тај однос за сада не може да се промени.
Огромна економска моћ Европске уније не кооренсподира са одговарајућом политичком улогом Европске уније у свету.
Домашај те улоге креира цивилизацијски џин који би либералнијим односом према Европи направио од ње свог конкурента.
Зато су многи потези од стране америчке администрације усмерени ка пауперизацији Европе. И према потреби, и ка њеној дестабилизацији.
9. Истовремено, политика Европске уније, кад је у питању Руска федерација, не доприноси јачању економске и политичке сарадње. Напротив. Та се сарадња минимизира и пролонгира.
Постоји билатерална сарадња појединих чланица Европске уније са Руском федерацијом, али таква одговарајућа није успостављена са Руском федерацијом на нивоу Уније.
Ових, и других слабих тачака Европске уније свесна је већина земаља у Европи, чак су их свесне и земље које су њене чланице.
Разуме се да је свест о приликама у Европској унији, и у самој Европи, присутна у свету уопште.
Реакције на слабости Европске уније су различите и често противуречне.
Једни се надају да ће Европска унија решити текуће проблеме и да ће се ипак трансформисати у заједницу европских народа које ће бити у њиховом интересу.
Други верују да су квантитет и квалитет проблема толики и такви да Европска унија нема шансе за дужи живот, да ће се у најбољем случају сама угасити, немоћна да савлада тешкоће које је сама изазвала или да ће се, у горем случају, то догодити кроз сукцесивне социо-политичке трауме у којима ће се наћи земље чланице и тиме демонтирати заједницу која је била жртва империјалног егоизма своје метрополе.
Истовремено, прилике у Европској унији су подстакле процесе удруживања широм планете које имају за циљ или да се супроставе империјалној политици Европске уније или да само покажу на свом примеру како би процес повезивања и удруживања нација и држава (па и људи уопште) требало да изгледа у савременом свету.
Односно, како да тај процес буде у интересу оних који у њему учествују, а при том не на штету оних који су ван њега. Осим, наравно, ако они ван њега нису ненаклоњени онима у њему.
Тако је, између осталог, дошло и до концепта Евроазијске уније.
Тај концепт претпоставља, пре свега, принцип равноправности чланица заснован на равноправности интереса.
А, затим и принцип солидараности – богатији у заједницу улажу више на почетку, а то улагање би требало да им се врати у оном временском периоду који заједно процене да је потребан да се пројекат у коме сви учествују реализује.
При том би улога државе у контроли финансијског капитала била одлучујућа, чиме би он био заштићен од корпоративних интереса и манипулација.
Овај начелни концепт захтева додатну операционализацију.
Време ће показати да ли ће та концепција и њена операционализација бити не само антипод Европској унији, не само евроазијски одговор евроатлантским проблемима, већ и ефикаснији и хуманији цивилизацијски образац за повезивање и удруживање народа и држава у првој половини двадесет првог века.
Тај век је имао динамичан историјски и старт и ток, па се могу очекивати нови потези којима би требало да буду превазиђени недостаци претходног времена.
Ни једно доба није пропустило прилику да се потруди да буде боље од претходног. У целини је и успевало да то буде.
На почетку формирано уверење да је Европска унија оптималан облик организације европског живота временом су довеле у питање многобројне тешкоће које су се увећавале.
Данас би се оне симплифицирано могле свести на следеће.
1. Неравноправан однос између чланица Уније. Хијерархија која међу њима постоји поделила их је на европску метрополу и на европске провинције. С тим што и међу провинцијама постоји хијерархија.
2. Одлучујућу улогу у метрополи од почетка су имале три најјаче еворпске економије – немачка, британска и француска. Мада је и међу њима постојала лака хијерархија – временом су немачка економија, па прама томе и немачка политика, постале доминантне.
3. Европска унија функционише као наддржава којом влада имперсонална моћ европског тржишта.
4. Процес одлучивања ове наддржаве се одвија по бирократско-административној процедури која би била конкуретнта и Левијатану да се догодио.
Политички став који је заузет у метрополи, а који се односи на провинције, реализује се по процедури која је апсолутистички нормативна и средњевековном окрутношћу временски пролонгирана.
Овим процесом доношења одлука Европске уније обухваћене су често и земље које нису њене чланице. Европска унија је у своју надлежност укључила и оне средине за које је проценила да има интереса за надлежност над њима, односно, за које је добила сагласност од прекоокеанске администрације за право на надлежност над њима.
5. Чланице Европске уније су у перманентној опасности да доведу у питање свој идентитет.
Рестриктиван однос Европске уније према њиховој националној биографији својих чланица, а посебно према традицији, заснован је на образложењу да је то цивилизацијски прилог креирању заједничког, европског друштва (бића).
Међутим, његова својства још нису дефинисана и неће бити у догледној будућности, али се у међувремену може десити да својства појединих народа и нација буду трајно угрожена.
6. Земље чланице су такође суочене са праксом укидања или довођења у питање социјалних тековина које су у њима постигнуте и које су их својевремено чиниле „квалификованим“ за чланство у Европској унији.
Ради се о правима везаним за рад, становање, здравствену заштиту, образовање, ....
Степен у коме су та права била заступљена учинио их је респектабилним адресама за чланство у Европској унији и био најава цивилизацијског стандарда којим се Унија одликује и на чијим темељима има намеру да гради своју будућност.
Међутим, те социјалне тековине су у многим земљама, чланицама Уније, суспендоване и са правом изазвале незадовољство.
Грађански и синдикални протести нису донели резултате јер су националне владе тврдиле да мењање социјалних прилика не спада више у њихову надлежност. Та надлежност је пренесена на Европску унију, која је, међутим, била генератор социјалних промена које су у овим земљама доживљене као социјална катастрофа.
7. На незадовољство чланица Европске уније приликама у земљи генерисаним из политике Европске уније, која се повремено манифестује као жеља за напуштањем Уније, она, Унија, одговара претњама.
Те претње су политичке, економске и социјалне природе.
Колико су оне реалне, односно погубне, тешко је предвидети. За сада је извесно да Европска унија може да формира своје, дакле, марионетске владе, тамо где је за то заинтересована. Уз мање или више прећутну сагласност прекоокеанског „партнера“.
8. Однос Европске уније са САД се формално третира као партнерски, а фактички се ради о субординацији. Тога су свесне и чланице Европске уније, чак и оне које имају доминантну улогу у њеном функционисању, али тај однос за сада не може да се промени.
Огромна економска моћ Европске уније не кооренсподира са одговарајућом политичком улогом Европске уније у свету.
Домашај те улоге креира цивилизацијски џин који би либералнијим односом према Европи направио од ње свог конкурента.
Зато су многи потези од стране америчке администрације усмерени ка пауперизацији Европе. И према потреби, и ка њеној дестабилизацији.
9. Истовремено, политика Европске уније, кад је у питању Руска федерација, не доприноси јачању економске и политичке сарадње. Напротив. Та се сарадња минимизира и пролонгира.
Постоји билатерална сарадња појединих чланица Европске уније са Руском федерацијом, али таква одговарајућа није успостављена са Руском федерацијом на нивоу Уније.
Ових, и других слабих тачака Европске уније свесна је већина земаља у Европи, чак су их свесне и земље које су њене чланице.
Разуме се да је свест о приликама у Европској унији, и у самој Европи, присутна у свету уопште.
Реакције на слабости Европске уније су различите и често противуречне.
Једни се надају да ће Европска унија решити текуће проблеме и да ће се ипак трансформисати у заједницу европских народа које ће бити у њиховом интересу.
Други верују да су квантитет и квалитет проблема толики и такви да Европска унија нема шансе за дужи живот, да ће се у најбољем случају сама угасити, немоћна да савлада тешкоће које је сама изазвала или да ће се, у горем случају, то догодити кроз сукцесивне социо-политичке трауме у којима ће се наћи земље чланице и тиме демонтирати заједницу која је била жртва империјалног егоизма своје метрополе.
Истовремено, прилике у Европској унији су подстакле процесе удруживања широм планете које имају за циљ или да се супроставе империјалној политици Европске уније или да само покажу на свом примеру како би процес повезивања и удруживања нација и држава (па и људи уопште) требало да изгледа у савременом свету.
Односно, како да тај процес буде у интересу оних који у њему учествују, а при том не на штету оних који су ван њега. Осим, наравно, ако они ван њега нису ненаклоњени онима у њему.
Тако је, између осталог, дошло и до концепта Евроазијске уније.
Тај концепт претпоставља, пре свега, принцип равноправности чланица заснован на равноправности интереса.
А, затим и принцип солидараности – богатији у заједницу улажу више на почетку, а то улагање би требало да им се врати у оном временском периоду који заједно процене да је потребан да се пројекат у коме сви учествују реализује.
При том би улога државе у контроли финансијског капитала била одлучујућа, чиме би он био заштићен од корпоративних интереса и манипулација.
Овај начелни концепт захтева додатну операционализацију.
Време ће показати да ли ће та концепција и њена операционализација бити не само антипод Европској унији, не само евроазијски одговор евроатлантским проблемима, већ и ефикаснији и хуманији цивилизацијски образац за повезивање и удруживање народа и држава у првој половини двадесет првог века.
Тај век је имао динамичан историјски и старт и ток, па се могу очекивати нови потези којима би требало да буду превазиђени недостаци претходног времена.
Ни једно доба није пропустило прилику да се потруди да буде боље од претходног. У целини је и успевало да то буде.
=== 4 ===
Прогнана а неизгубљена
КРАТАК ПРЕГЛЕД ОПШИРНИХ РАЗЛОГА
Пише: Мира Марковић
7.jул 2018
Опозициони однос према текућој власти кроз читаву историју, не само у савременом парламентарном свету, заснива се на три мотива.
1. Прво на идеолошко-политичким мотивима.
Несагласност, одбојност идеолошко-политичке природе, је логичан и у моралном смислу оправдан разлог за испољавање сваке, и јавне и нејавне, несагласности са политиком и властима које су супротне идеолошко-политичке оријентације.
Левичар има све идеолошке, политичке и моралне разлоге да се опозиционо односи према десничарској политици и властима које је заступају.
На такав исти однос имају право националисти према мондијалистима или апотридима на власти, односно њиховој политици. И тако даље.
2. Друга група мотива је само политичке природе. Према текућој политици је испољавају са њом несагласни представници политике која има примедбе на текућу унутрашњу и спољну политику.
На пример – на функционисање банкарског система, на пореску политику, на организацију комуналних служби, на буџет планиран за војску или просвету, на природу сарадње са суседним земљама, на оправданост војних савеза, и тако даље.
Ови мотиви су само политички, дубљи идеолошки карактер би се евентуално могао налазити само индиректно, али често тих индиректних веза између текућег политичког реаговања и идеолошких разлика у позадини нису свесни ни они који ту политичку реакцију испољавају.
Прагматична политичка природа ових мотива чини их оправданим и политички и етички.
У мери, разуме се, у којој опозициона реакција није непринципијелно исфорсирана, сведена на неслагање ради неслагања, лишена оправдане намере да се са свог, другачијег, аспекта допринесе бољем решењу од текућег.
3. Траћа група мотива није политичке природе, а поготово није идеолошке.
Има лични карактер и углавном се односи на одсуство поверења у заступнике текуће политике и носиоце власти и на одбојност према засупницима текуће политике и носиоцима текуће власти.
Одсуство поверења се заснива на уверењу да заступници текуће политике нису њени најбољи представници – да је не разумеју најбоље или да не умеју да је афирмишу на најбољи начин. А кад је реч о носиоцима власти, одсуство поверења у њих заснива се и на уверењу да многи или неки међу њима не располажу потребним образовањем и одговарајућим моралом да би то могли да буду.
А затим, одбојност се односи и на начин на који многи протагонисти текуће политике и текуће власти на нижим хијерархијским позицијама испољавају своју улогу у политици и власти. Као и на начин на који политику и власт на свим нивоима подржавају неке њихове присталице.
Тај начин се у јавности, и индивидуално и колективно, може доживљавати као материјалним и статусним интересима мотивисан избор, као предозирана а неискрена лојалност врху естаблишмента, као привидљива спремност на активну услужност сваком политичком обрту и њиховим носиоцима, као пуко, вулгарно и нескривено пузалаштво ....
Тај доживљај, наравно, може да буде субјективан, или у бољем случају недовољно објективан, али се он, без обзира на то, не може занемарити јер и кад је најсубјективнији великим делом креира енергију опозиције у целини.
Мада тај доживљај пузалаштва, неискрености, користољубља и превртљивости не мора обавезно да се заснива на субјективном. Напротив.
Сваку владајућу политику и власт која је заступа, одувек, од кад постоје политика и власт, прате и користољубље и пузалаштво. Углавном су они, користољубље и пузалаштво, у пару, користољубље се ослања на пузалаштво, а пузалаштво се нада користи.
Али, некад, и не баш ретко, склоност ка пузалаштву је изван сфере користољубља, изван сваког интереса. Улизица је то често генетски, није циљано, није сврсисходно. Стоји на услузи свакој власти и сваком ауторитету (који као такав доживљава) у чијем се домашају налази. На микро и на макро нивоу.
Као што у структури неке личности може да доминира солидарност, брзоплетост, лењост, одговорност, тако исто може да буде доминантно пузалаштво. Социјално окружење, образовање, васпитање, као и индивидуални степен самосвести могу доминацију или присутност неких особина ограничити, кориговати, и тако даље, али је некад нека од њих савршено отпорна да све социо-психолошке, образовне и васпитне колективне или индивидуалне подухвате. Пузалаштво, на пример, спада у те отпорне, виталне, тешко угрозиве особине личности.
У целини, ова група мотива генерисаних из доживљаја неетичког (па и неестетског) понашања носиоца власти и њиховог окружења може понекад у структури мотива за опозициони однос према властима да буде високо, а некад и пресудно заступљена.
Темељна, научно заснована анализа би то вероватно потврдила. Али и без ње са том претпоставком би свака власт морала да рачуна. Не само док је власт, већ и пре него што то постане, ако има намеру да то буде и да то остане, без трауме, док јој траје мандат, ако не и дуже.
1. Прво на идеолошко-политичким мотивима.
Несагласност, одбојност идеолошко-политичке природе, је логичан и у моралном смислу оправдан разлог за испољавање сваке, и јавне и нејавне, несагласности са политиком и властима које су супротне идеолошко-политичке оријентације.
Левичар има све идеолошке, политичке и моралне разлоге да се опозиционо односи према десничарској политици и властима које је заступају.
На такав исти однос имају право националисти према мондијалистима или апотридима на власти, односно њиховој политици. И тако даље.
2. Друга група мотива је само политичке природе. Према текућој политици је испољавају са њом несагласни представници политике која има примедбе на текућу унутрашњу и спољну политику.
На пример – на функционисање банкарског система, на пореску политику, на организацију комуналних служби, на буџет планиран за војску или просвету, на природу сарадње са суседним земљама, на оправданост војних савеза, и тако даље.
Ови мотиви су само политички, дубљи идеолошки карактер би се евентуално могао налазити само индиректно, али често тих индиректних веза између текућег политичког реаговања и идеолошких разлика у позадини нису свесни ни они који ту политичку реакцију испољавају.
Прагматична политичка природа ових мотива чини их оправданим и политички и етички.
У мери, разуме се, у којој опозициона реакција није непринципијелно исфорсирана, сведена на неслагање ради неслагања, лишена оправдане намере да се са свог, другачијег, аспекта допринесе бољем решењу од текућег.
3. Траћа група мотива није политичке природе, а поготово није идеолошке.
Има лични карактер и углавном се односи на одсуство поверења у заступнике текуће политике и носиоце власти и на одбојност према засупницима текуће политике и носиоцима текуће власти.
Одсуство поверења се заснива на уверењу да заступници текуће политике нису њени најбољи представници – да је не разумеју најбоље или да не умеју да је афирмишу на најбољи начин. А кад је реч о носиоцима власти, одсуство поверења у њих заснива се и на уверењу да многи или неки међу њима не располажу потребним образовањем и одговарајућим моралом да би то могли да буду.
А затим, одбојност се односи и на начин на који многи протагонисти текуће политике и текуће власти на нижим хијерархијским позицијама испољавају своју улогу у политици и власти. Као и на начин на који политику и власт на свим нивоима подржавају неке њихове присталице.
Тај начин се у јавности, и индивидуално и колективно, може доживљавати као материјалним и статусним интересима мотивисан избор, као предозирана а неискрена лојалност врху естаблишмента, као привидљива спремност на активну услужност сваком политичком обрту и њиховим носиоцима, као пуко, вулгарно и нескривено пузалаштво ....
Тај доживљај, наравно, може да буде субјективан, или у бољем случају недовољно објективан, али се он, без обзира на то, не може занемарити јер и кад је најсубјективнији великим делом креира енергију опозиције у целини.
Мада тај доживљај пузалаштва, неискрености, користољубља и превртљивости не мора обавезно да се заснива на субјективном. Напротив.
Сваку владајућу политику и власт која је заступа, одувек, од кад постоје политика и власт, прате и користољубље и пузалаштво. Углавном су они, користољубље и пузалаштво, у пару, користољубље се ослања на пузалаштво, а пузалаштво се нада користи.
Али, некад, и не баш ретко, склоност ка пузалаштву је изван сфере користољубља, изван сваког интереса. Улизица је то често генетски, није циљано, није сврсисходно. Стоји на услузи свакој власти и сваком ауторитету (који као такав доживљава) у чијем се домашају налази. На микро и на макро нивоу.
Као што у структури неке личности може да доминира солидарност, брзоплетост, лењост, одговорност, тако исто може да буде доминантно пузалаштво. Социјално окружење, образовање, васпитање, као и индивидуални степен самосвести могу доминацију или присутност неких особина ограничити, кориговати, и тако даље, али је некад нека од њих савршено отпорна да све социо-психолошке, образовне и васпитне колективне или индивидуалне подухвате. Пузалаштво, на пример, спада у те отпорне, виталне, тешко угрозиве особине личности.
У целини, ова група мотива генерисаних из доживљаја неетичког (па и неестетског) понашања носиоца власти и њиховог окружења може понекад у структури мотива за опозициони однос према властима да буде високо, а некад и пресудно заступљена.
Темељна, научно заснована анализа би то вероватно потврдила. Али и без ње са том претпоставком би свака власт морала да рачуна. Не само док је власт, већ и пре него што то постане, ако има намеру да то буде и да то остане, без трауме, док јој траје мандат, ако не и дуже.
