Si les médias atlantistes ne réagissent pas au ridicule des États-Unis depuis que la Russie bombarde —pour de vrai— l’État islamique, les médias du reste du monde rient de bon cœur. On croyait que Washington luttait contre le terrorisme depuis le 11-Septembre et on entend son allié turc défendre Daesh et proposer de lui ouvrir un consulat à Istanbul. Heureusement la Russie remet de l’ordre dans cette communication mensongère et abat les masques.
Informazione
Na srpskohrvatskom: Држава (Мирослав Лазански, Politika)
« État » islamique
RÉSEAU VOLTAIRE | BELGRADE (SERBIE) | 19 OCTOBRE 2015
La notion d’État, je l’ai toujours comprise d’une façon sérieuse, ce sont peut-être mes souvenirs romantiques et institutionnels des temps passés, mais l’État est un terme qui pour moi a toujours eu une consonance arrogante. Et ce n’est pas par hasard que nos hommes politiques ont l’habitude de dire que personne n’est plus fort que l’État. C’est précisément à cause de ça que j’ai cru qu’il s’agissait d’une blague quand on avait commencé à parler d’un État islamique. Un État, et en plus terroriste ! Il encaisse des impôts, il a sa propre monnaie, il a sa capitale, Rakka, il a des revenus quotidiens tout à fait convenables provenant de la vente du pétrole volé via le port turc de Ceyhan, malgré une décision existante du Conseil de sécurité des Nations Unies selon laquelle une telle vente est interdite. Il est vrai que le prix du baril est en dessous de 30 dollars, mais peu importe puisque ceci atteint surtout la Russie et son économie.
Et voilà, c’est un État islamique pareil qui est bombardé depuis un an par les États-unis, la France, le Qatar, l’Arabie Saoudite, la Jordanie, avec leurs avions de chasse et leurs drones les plus modernes, avec l’aide de tous les satellites et outils aéronautiques de surveillance et d’identification possibles et imaginables. Et un an après des bombardements pareils, arrivent les Russes —et ils sont en train de bombarder maintenant ce que les États-uniens avaient ardemment bombardé les mois passés. On pourrait donc penser que les Russes sont en train de bombarder les ruines issues des bombardements US. Mais voilà, en fait ce sont des complexes entiers de camps d’entrainement des terroristes, des nœuds de liaisons, des entrepôts, hangars, bunkers en plusieurs niveaux, des centres de commande, des tours de guet, des réservoirs de pétrole, des entrepôts avec une cinquantaine de chars, des positions d’artillerie, des ateliers, des usines des mines et explosifs. En fait, tout dont dispose une puissance militaire d’un État. Et dans notre cas, d’un État terroriste. Comme le dirait notre défunt commentateur sportif, Mladen Delić : « Mais comment est-ce possible, mes amis ! »
Vraiment, comment est-ce possible ? Comment est-ce possible qu’aucun média occidental ne se pose cette question ? En 1999 au Kosovo, dès que l’armée yougoslave allumait le moteur d’un char, un drone arrivait immédiatement, et derrière lui, les avions de chasse de l’Otan. Et tout cela dans les conditions d’une végétation et d’un relief très riches au Kosovo, où il était facile de tout masquer. En Syrie, les forces de l’État islamique se trouvent en montagnes, mais surtout dans les déserts, où l’aviation trouve les conditions climatiques parfaites pour cibler. Donc, comment est-ce possible que l’État islamique soit plus fort que les États-Unis pendant un an déjà ? Il ne s’agit pas de timbres postaux, même si je pense que les timbres de l’État islamique auront une valeur beaucoup plus importante pour les philatélistes que les timbres des États-Unis. Parce que la Poste US est nationalisée, pas privatisée.
Les avions russes doivent probablement cibler la Poste de l’État islamique maintenant afin de sauver la valeur des timbres postaux des États-Unis. Mais les médias US ont l’insolence de critiquer les Russes parce qu’ils ont osé bombarder ce que leur pays soit disant bombarde avec succès depuis un an, alors que sur le territoire de l’État islamique, tout est encore entier et intact. Même la Poste. Mais nos postes avaient été détruites en 1999. Donc, le droit exclusif de bombarder appartient aux États-uniens et à leurs équipes. C’est ce qu’on pourrait appeler l’immaculée conception…
Traduction
Svetlana Maksovic
Source
Politika (Serbie)
---
Miroslav Lazanski
Né en 1950 à Karlovac, Croatie. Diplômé de la Faculté de Droit à Zagreb, où il a débuté sa carrière de journaliste. Après avoir travaillé pour plusieurs journaux et magazines, en 1991 il commence à travailler pour le quotidien serbe Politika, où il travaille encore aujourd’hui. Il a été reporter de guerre en Syrie, Afghanistan, Tchétchénie, Congo, Irak, Iran, Liban, Yémen et Lybie. Il a réalisé des interviews de personnalités de l’OTAN, de l’URSS, et d’une cinquantaine de ministres des Affaires étrangères, de hauts militaires des armées russe, chinoise et japonaise. C’est le seul journaliste yougoslave qui a navigué à bord du sous marin atomique USS Tautog, qui a volé à bord d’un F-14, qui a visité le porte avions USS John F. Kennedy et qui a volé dans un Mig-29. Il a été l’invité des académies militaires en Russie, Japon, États-Unis, Australie, Italie, Grande-Bretagne, Allemagne, Roumanie, etc. Il a tenu une rubrique dans le journal grec Kathimerini, dans le journal japonais Securitarian, et The Diamond Weekly. Il est auteur de dix ouvrages.
(srpskohrvatski / english.
Ancora un morto "attorno" al "Tribunale ad hoc" dell'Aia: si tratta di Dusan Dunjic, 65 anni, medico legale di Belgrado, che doveva testimoniare per la difesa nel "processo" a Ratko Mladic.
Sulle molte precedenti "strane morti" legate al Tribunale "ad hoc" dell'Aia si veda l'articolo di Juergen Elsaesser:
Sul più noto assassinio, quello di Slobodan Milosevic, si veda la nostra pagina dedicata:
Sulla vergogna di questo "Tribunale ad hoc" si veda ad esempio:
One more dead at The Hague
1) Defence witness in the Mladić case found dead (ICTY)
2) Svedok odbrane Mladića pronađen mrtav u Hagu (Sputnik)
3) Defense witness in genocide case against Bosnian-Serb Mladic found dead in Hague hotel (RT)
4) Mladic Defense Witness Found Dead in Hotel Room on Eve of Court Appearance (Sputnik)
5) Serbs in ICTY, Hague, Are Doomed to be Guilty or to Die (Grey Carter)
=== 1 ===
International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia
STATEMENT
(Exclusively for the use of the media. Not an official document)
(Exclusively for the use of the media. Not an official document)
The Hague, 22 October 2015
Defence witness in the Mladić case found dead
An expert witness for the Defence in the case of Prosecutor v. Ratko Mladić who was expected to testify in court today, Mr. Dušan Dunjić, was found dead at his hotel by a hotel staff member and a representative of the Tribunal. Emergency services personnel were immediately notified and ascertained Mr. Dunjić’s death. Dutch authorities are conducting an investigation into Mr. Dunjić’s death.
Mr. Dunjić, a forensic expert from Serbia, testified in a number of cases before the Tribunal. He was the expert witness for the Prosecution in the trials of Milan Milutinović et al., Vlastimir Đorđević and Ramush Haradinaj et al. In the trials of Radovan Karadžić, Stanislav Galić, Dragoljub Kunarac et al. and Vujadin Popović et al., Mr. Dunjić testified as the expert witness for the Defence.
An expert witness for the Defence in the case of Prosecutor v. Ratko Mladić who was expected to testify in court today, Mr. Dušan Dunjić, was found dead at his hotel by a hotel staff member and a representative of the Tribunal. Emergency services personnel were immediately notified and ascertained Mr. Dunjić’s death. Dutch authorities are conducting an investigation into Mr. Dunjić’s death.
Mr. Dunjić, a forensic expert from Serbia, testified in a number of cases before the Tribunal. He was the expert witness for the Prosecution in the trials of Milan Milutinović et al., Vlastimir Đorđević and Ramush Haradinaj et al. In the trials of Radovan Karadžić, Stanislav Galić, Dragoljub Kunarac et al. and Vujadin Popović et al., Mr. Dunjić testified as the expert witness for the Defence.
=== 2 ===
Svedok odbrane Mladića pronađen mrtav u Hagu
22.10.2015
Beogradski veštak za sudsku medicinu Dušan Dunjić pronađen je mrtav u hotelskoj sobi u Hagu, gde je trebalo da svedoči u odbranu generala Ratka Mladića, saopštio je Haški tribunal.
Tribunal u Hagu je rekao da su Dušana Dunjića pronašli službenik hotela i predstavnik Međunarodnog suda, prenose mediji.
„Odmah je obaveštena hitna služba, koja je potvrdila smrt g. Dunjića. Holandske vlasti sprovode istragu o njegovoj smrti“, piše u saopštenju suda.
Tribunal podseća da je Dunjić do sada, kao veštak za sudsku medicinu, svedočio u više haških procesa.
Na suđenjima Milanu Milutinoviću i sa optuženima za zločine na Kosovu, zatim Ramušu Haradinaju i Vlastimiru Đorđeviću, Dunjić je bio veštak tužilaštva.
Na procesima Radovanu Karadžiću, Vujadinu Popoviću, Stanislavu Galiću i Dragomiru Kunarcu, bio je veštak odbrane.
Jutros je prekinuto suđenje generalu Mladiću zbog, kako je sudija Alfons Ori rekao, „nepredviđenih okolnosti“.
Beogradski veštak za sudsku medicinu Dušan Dunjić pronađen je mrtav u hotelskoj sobi u Hagu, gde je trebalo da svedoči u odbranu generala Ratka Mladića, saopštio je Haški tribunal.
Tribunal u Hagu je rekao da su Dušana Dunjića pronašli službenik hotela i predstavnik Međunarodnog suda, prenose mediji.
„Odmah je obaveštena hitna služba, koja je potvrdila smrt g. Dunjića. Holandske vlasti sprovode istragu o njegovoj smrti“, piše u saopštenju suda.
Tribunal podseća da je Dunjić do sada, kao veštak za sudsku medicinu, svedočio u više haških procesa.
Na suđenjima Milanu Milutinoviću i sa optuženima za zločine na Kosovu, zatim Ramušu Haradinaju i Vlastimiru Đorđeviću, Dunjić je bio veštak tužilaštva.
Na procesima Radovanu Karadžiću, Vujadinu Popoviću, Stanislavu Galiću i Dragomiru Kunarcu, bio je veštak odbrane.
Jutros je prekinuto suđenje generalu Mladiću zbog, kako je sudija Alfons Ori rekao, „nepredviđenih okolnosti“.
=== 3 ===
Defense witness in genocide case against Bosnian-Serb Mladic found dead in Hague hotel
Published time: 23 Oct, 2015
A defense witness at the genocide and war crimes tribunal against Bosnian Serb General Ratko Mladic has been found dead in a hotel room in The Hague. The Dutch police say nothing suspicious or criminal in his death ahead of giving testimony in the ICTY.
, 65, was a forensic pathologist from Belgrade who was due to speak before the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (ICTY), which accuses Mladic of orchestrating a massacre and attempted genocide during the Bosnian war of 1992-1995, especially in the case of the Bosnian-Muslim town of Srebrenica in 1995.
Dutch police immediately launched an investigation on Thursday, but despite the suspicious circumstances of the death, authorities say they have “no reason to suspect that a crime had been committed.” A police spokesman declined to give further details on Thursday.
, 65, was a forensic pathologist from Belgrade who was due to speak before the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (ICTY), which accuses Mladic of orchestrating a massacre and attempted genocide during the Bosnian war of 1992-1995, especially in the case of the Bosnian-Muslim town of Srebrenica in 1995.
Dutch police immediately launched an investigation on Thursday, but despite the suspicious circumstances of the death, authorities say they have “no reason to suspect that a crime had been committed.” A police spokesman declined to give further details on Thursday.
The Bosnian-Serb General spent 14 years in hiding, as many Serbs, including his former lieutenants – as well as his family – aided him in evading capture. In his time as general, Mladic oversaw the war, including being at the helm of the siege of Sarajevo, which took three years, and the Srebrenica episode of 1995, which is what forms the core of the accusations of genocide.
Lingering divisions exist across the former Yugoslavia over the war and the assignation of blame over the human misery it wrought. The fighting claimed at least 135,000 lives. The Srebrenica massacre, in which up to 8,000 Bosnian Muslims were slaughtered by the forces of General Ratko Mladic, was a definitive episode of Serbian atrocities during the hostilities. A UN court defined it as genocide, but Serbia, while condemning the killings themselves, has never accepted the definition.
In July, Russia vetoed a UN Security Council resolution condemning the events of 1995 as genocide. Britain and a number of other Western countries blasted Moscow for this, but Russia says the historical evidence for the charge of genocide is flimsy.
The Serbs, meanwhile, believe that The Hague is one-sided as it highlights those crimes perpetrated by the Serbian side, and not by its neighbors, among them Croatia and Albania, who have enjoyed Western backing.
The notion that Srebrenica was a legal case of genocide remains heavily debated, as is a lot of the allegations raised by the ICTY and the facts and figures on the ground that seem to contradict them.
Lingering divisions exist across the former Yugoslavia over the war and the assignation of blame over the human misery it wrought. The fighting claimed at least 135,000 lives. The Srebrenica massacre, in which up to 8,000 Bosnian Muslims were slaughtered by the forces of General Ratko Mladic, was a definitive episode of Serbian atrocities during the hostilities. A UN court defined it as genocide, but Serbia, while condemning the killings themselves, has never accepted the definition.
In July, Russia vetoed a UN Security Council resolution condemning the events of 1995 as genocide. Britain and a number of other Western countries blasted Moscow for this, but Russia says the historical evidence for the charge of genocide is flimsy.
The Serbs, meanwhile, believe that The Hague is one-sided as it highlights those crimes perpetrated by the Serbian side, and not by its neighbors, among them Croatia and Albania, who have enjoyed Western backing.
The notion that Srebrenica was a legal case of genocide remains heavily debated, as is a lot of the allegations raised by the ICTY and the facts and figures on the ground that seem to contradict them.
In the Yugoslav war, the town came under Bosnian Muslim control in 1992, with the surrounding areas controlled by the Bosnian Serbs. While Srebrenica enjoyed the protection of a Dutch UN battalion of 5,000, the population is said to have been carrying out continued assaults on the Serbs nearby.
In 1995, the Bosnian Serbs launched retaliatory attacks – something that served as ammunition for many in the West, and the ICTY, to accuse the Serbs of deliberately plotting to wipe out part of the Bosnian Muslim population, forcefully convert another to Orthodox Christianity. A lot of these views are said to have come from hearsay claims and not any hard evidence.
In 1995, the Bosnian Serbs launched retaliatory attacks – something that served as ammunition for many in the West, and the ICTY, to accuse the Serbs of deliberately plotting to wipe out part of the Bosnian Muslim population, forcefully convert another to Orthodox Christianity. A lot of these views are said to have come from hearsay claims and not any hard evidence.
=== 4 ===
Mladic Defense Witness Found Dead in Hotel Room on Eve of Court Appearance
23.10.2015
The body of Dusan Dunjic was discovered in his hotel room before he was due to give evidence for the defense in the trial of former Bosnian Serb army general Ratko Mladic.
An expert witness for the defense of former Bosnian Serb army general Ratko Mladic, on trial in The Hague for war crimes, was found dead in his hotel room before he was due to give evidence on Friday, the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia [ICTY] has announced.
"Mr. Dusan Dunjic was found dead at his hotel by a hotel staff member and a representative of the Tribunal. Emergency services personnel were immediately notified and ascertained Mr. Dunjic’s death. Dutch authorities are conducting an investigation into Mr. Dunjic’s death," stated the ICTY.
Dusan Dunjic was a Serbian forensic pathologist from Belgrade who had given evidence in several trials at the ITCY in The Hague, the Netherlands.
Belgrade expert forensic pathologist Dusan Dunjic was found dead in his hotel room in the Hague, Sputnik Serbia reported.
Dunjic was an expert witness for the prosecution in the trials of former Serbian President Milan Milutinovic, as well as a number of prominent military figures who were tried for war crimes in Kosovo in the late 1990s. The Hague tribunal eventually acquitted Milutinovic.
Dunjic also gave expert evidence for the defense in the trials of former Bosnian Serb leader Radovan Karadzic, and of former Bosnian Serb army commanders for crimes committed during the war in Bosnia and Hercegovina, from 1991 to 1995.
The verdict in the Karadzic trial, which was completed in October 2014, is expected in early 2016.
Dr Dunjic was scheduled to give expert evidence on Friday in the trial of former Bosnian Serb army general Ratko Mladic, whose trial began in May 2012. The prosecution indicted Mladic on charges of war crimes and crimes against humanity, and closed its case in February 2014. Mladic's defense case began in May 2014 and is still ongoing.
The body of Dusan Dunjic was discovered in his hotel room before he was due to give evidence for the defense in the trial of former Bosnian Serb army general Ratko Mladic.
An expert witness for the defense of former Bosnian Serb army general Ratko Mladic, on trial in The Hague for war crimes, was found dead in his hotel room before he was due to give evidence on Friday, the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia [ICTY] has announced.
"Mr. Dusan Dunjic was found dead at his hotel by a hotel staff member and a representative of the Tribunal. Emergency services personnel were immediately notified and ascertained Mr. Dunjic’s death. Dutch authorities are conducting an investigation into Mr. Dunjic’s death," stated the ICTY.
Dusan Dunjic was a Serbian forensic pathologist from Belgrade who had given evidence in several trials at the ITCY in The Hague, the Netherlands.
Belgrade expert forensic pathologist Dusan Dunjic was found dead in his hotel room in the Hague, Sputnik Serbia reported.
Dunjic was an expert witness for the prosecution in the trials of former Serbian President Milan Milutinovic, as well as a number of prominent military figures who were tried for war crimes in Kosovo in the late 1990s. The Hague tribunal eventually acquitted Milutinovic.
Dunjic also gave expert evidence for the defense in the trials of former Bosnian Serb leader Radovan Karadzic, and of former Bosnian Serb army commanders for crimes committed during the war in Bosnia and Hercegovina, from 1991 to 1995.
The verdict in the Karadzic trial, which was completed in October 2014, is expected in early 2016.
Dr Dunjic was scheduled to give expert evidence on Friday in the trial of former Bosnian Serb army general Ratko Mladic, whose trial began in May 2012. The prosecution indicted Mladic on charges of war crimes and crimes against humanity, and closed its case in February 2014. Mladic's defense case began in May 2014 and is still ongoing.
=== 5 ===
Serbs in ICTY, Hague, Are Doomed to be Guilty or to Die
Posted on October 23, 2015 by Grey Carter
Amsterdam: Dusan Dunjic, A defence witness in the prosecution of former Bosnian Serb general Ratko Mladic for his alleged role in the siege of Sarajevo and Srebrenica events was found dead at his hotel in the Hague only few hours before he was expected to testify.
It’s 9th Serb who have so far, died under suspicious circumstances in and around ICTY in Scheveningen. Their names are: Djordje Djukic, Slavko Dokmanovic, Milan Kovacevic, Slobodan Milosevic, Momir Talic, Milan Babic and Miroslav Deronjic, General Mile Mrksic was the first one who died outside of Scheveningen (he died in Lisbon prison unit, where he was transferred), and Dusan Dunjić is the first Serb defence witness in case vs. Serbian suspect to be found dead there.
President of Yugoslavia Slobodan Milosevic was found dead in the morning of March 11, 2006. in his cell, only 6 days after the Krajina Serb leader, Milan Babic, had allegedly commited suicide (March 5, 2006.)
This death toll excludes those who were released from the detention unit due to advanced diseases and soon died.
Even though the ICTY, according to its Statute, cannot rule the death penalty, but even if it could, hardy such high number of detainees would be sentenced to death as much as they died in and around ICTY Tribunal in Hague.
It’s significant to ackowledge that even 19 witnesses against Albanian PM and mass murderer of Serbs, involved in ethnic cleansing, Ramush Haradinaj, were brutally murdered, with subsequent verifying by shooting in the head.
All murdered witnesses vs. Ramush Haradinaj for war crimes commited against Serbs:
Ismet Musaj assassinated in 2001. immediately before the start of the trial group “case Dukagjini” in Pristina.
Sadik Murici, protected witness, who was killed in 2002. shot in Pec.
Mirth Murici, protected witness, who was killed in 2002. from firearms
Bekim Mustafa and Avni Eljazaj were killed in 2002. from firearms
Smailj Hardaraj killed on 17 February 2002. shot in ambush in the town of Vitomirica near Pec.
Tahir Zemaj (killed and son Enis and his brother Hasan) was murdered on 4 January 2003. in ambush in Pec.
Ilir Seljimaj wife and his brother Ferid killed in ambush in Pec.
Sabah Toljaj and Isuf Hakljaj, KP members, were killed in the ambush 24th November 2003.
Sadiq Musaj was killed 1. February 2005.
Sinan Musaj disappeared on 14 June 2005.
Đeljadin Musaj was murdered on 16 June 2005. in ambush at the gas pump, “Molika” in the village of Rasic near Pec.
Kujtim Berisha died on 17 July 2007. in Podgorica in a car “accident”
Haradinaj was acqitted.
Therefore ANY possibility to prove their innocence, as for Serbs, is excluded.
The Hague ICTY Tribunal killed Yugoslavia’s President Slobodan Milosevic http://www.globalresearch.ca/the-hague-icty-tribunal-killed-yugoslavia-s-president-slobodan-milosevic/12653
Revisionizam i protirevisionizam u Srbiji
Dopo Mihajlović, Nedić? Annunciato un processo per la riabilitazione legale del più zelante servitore dei nazisti tedeschi, Milan Nedić:
1) USKORO PROCES ZA REHABILITACIJU NEDIĆA
2) SUBNOR: РЕХАБИЛИТАЦИЈА САРАДНИКА ОКУПАТОРА НЕ МОЖЕ ПРОМЕНИТИ ИСТОРИЈУ
Sul ripristino della statua di Tito a Užice, abbattuta all'inizio della guerra fratricida in Jugoslavia:
3) SUBNOR: ТИТО ИМА СВОЈЕ МЕСТО
4) SUBNOR: ТРГ ТРАЖИ РАНИЈИ СЈАЈ
5) SUBNOR: НАШИ ПРЕЦИ СУ СЕ БОРИЛИ ЗА НАШУ БУДУЋНОСТ
=== 1 ===
Uskoro proces za rehabilitaciju Nedića
9 oktobar 2015 Izmijenjeno 07:56 CEST
Praunuk Milana Nedića se nada kako će proces pokazati da njegov pradjed nije bio kriv za ubistva i deportacije.
Prvo ročište u procesu za rehabilitaciju Milana Nedića, premijera Srbije za vrijeme okupacije tijekom Drugog svjetskog rata, zakazano je za 7. prosinac pred Višim sudom u Beogradu, najavio je Nedićev praunuk Aleksandar Nedić, podnositelj zahtjeva u ime potomaka.
Aleksandar Nedić, koji je generalni tajnik Srpskog liberalnog savjeta (SLS), najavio je u razgovoru za Politiku da će u procesu sudjelovati brojni svjedoci, među kojima ima i javnih osoba.
"To su ljudi koje je Milan Nedić svojim odlukama spasao sigurne smrti streljanjem ili deportacijom u logore. Među njima su neki istaknuti komunisti, kao i veliki broj pripadnika pokreta Draže Mihailovića", kaže Aleksandar Nedić.
On je istaknuo da će se tijekom procesa "pokazati da Nedićeva Vlada nije imala veze sa progonom i uništavanjem Jevreja u Srbiji i Beogradu".
Pripremili 1.389 dokumenata
"To će skinuti ljagu sa Milana Nedića, ali i sa Srbije i Beograda. Naš pravni tim pripremio je 1.389 dokumenata koji potkrepljuju ove tvrdnje", naglasio je Aleksandar Nedić.
Nedić još ističe da je njegov pradjed spasio od istrebljivanja više od 350.000 Srba iz NDH i da zahvaljujući njemu nitko iz Srbije nije bio mobiliziran na Istočni front.
Aleksandar Nedić dodaje i da njegov pradjed nije bio osnivač Banjičkog logora, već je, kako je rekao, to bila Komesarska uprava pod Milanom Aćimovićem, kao i da tadašnja vlada nema veze s osnivanjem logora Sajmište.
Milan Nedić bio je načelnik Generalštaba Vojske Kraljevine Jugoslavije, a od 1939. i ministar vojske i mornarice.
Kako podsjeća Politika, zbog zalaganja za svrstavanje uz Hitlera, uslijed nespremnosti Jugoslavije za rat, smijenjen je 1940., a reaktiviran godinu dana kasnije.
Prihvatio je mjesto predsjednika vlade, a u listopadu 1944. bježi u Austriju, da bi ga britanske snage isporučile Beogradu 1946. godine.
Politika podsjeća i da su beogradske novine 5. veljače 1946. objavile da je Nedić izvršio samoubojstvo u zatvoru, skočivši kroz prozor.
Restitucija imovine
Njegovi potomci sada traže da se poništi uredba Vlade FNRJ iz 1949. godine, kojom se narodnim neprijateljima oduzimaju imovina i građanska prava, prenosi Tanjug pisanje lista.
Milan Nedić nikada nije bio osuđen, niti je protiv njega podignuta optužnica. Ukoliko rehabilitacija uspije, može se pristupiti restituciji Nedićeve imovine.
Beogradski dnevnik još podsjeća da je Nedićev testament načinjen 4. travnja 1941. godine, prije napada Njemačke na Jugoslaviju.
Nedić i dvojica njegove braće, Boško i Milutin, posjedovali su 37 ari Zemunskog parka, dio zgrade u Nemanjinoj 35 u Beogradu, gdje se danas nalazi Narodna banka Srbije, nekoliko parcela u Vrtlarskoj ulici u Zemunu i parcele u Grockoj.
Izvor: Agencije
=== 2 ===
http://www.subnor.org.rs/prenosimo-194
Преносимо – Објављено под Актуелно | 21. октобар 2015.
РЕХАБИЛИТАЦИЈА САРАДНИКА ОКУПАТОРА НЕ МОЖЕ ПРОМЕНИТИ ИСТОРИЈУ
Историчарка Оливера Милосављевић, професорка Филозофског факултета у Београду, написала је 2006. године књигу „Потиснута истина – колаборација у Србији 1941-1944“.
Мада је од тада прошло девет година, та њена књига је актуелна и данас, када и поједини историчари уз подршку политичара на власти покушавају да изврше рехабилитацију сарадника окупатора и да натерају суд да зажмури и игнорише историјске чињенице. Лист „Данас“ објавио је разговор са професорком из којег објављујемо изводе.
– Правно је рехабилитован Драгољуб Михаиловић а добро је познато да је свесрдно сарађивао са окупаторима Србије, да ли ће историја морати изнова да се пише?
– Наравно да неће. Идеолошко-политичке одлуке савремених судова које произвољно тумаче далеку прошлост ни на који начин не обавезују историчаре. Историчари се баве анализом и саопштавањем историјских чињеница у њиховом временском контексту, а не њиховим идеолошким „преправљањем“ по савременом политичком налогу. Одлуке данашњих судова ће бити занимљиве тек за историчаре у будућности који ће анализирати идеолошку слику овог нашег времена и објашњавати како су и зашто судови у данашњем контексту и по мери данашњих политичких потреба после седамдесет година „преправљали“ историју, а следбеници и иницијатори наивно веровали да је ту слику прошлости могуће наметнути науци.
– Какве последице то доноси?
– Последице су вишеструко проблематичне. Прво, руши се дигнитет саме науке, јер се делатност историчара компромитује стварањем утиска да је у питању произвољна идеолошка прича која је без икакве основе, да њоме може свако да се бави без икаквог претходног знања и спреме, да не постоје никаква правила историчарског заната, никакав научни метод… Друго, и много важније, младе генерације којима је ова ревизионистичка прича примарно и намењена, свесно се увлаче у клаустрофобични националистички круг мишљења у коме све што је у прошлости имало национални префикс по дефиницији постаје вредност коју треба пригрлити и ставити у темељ сопственог идентитета – и колаборацију са фашизмом и „вредности“ које је колаборација симболизовала у току Другог светског рата, а то је подаништво, конзервативизам, примитивизам…
– Кажете да победа над фашизмом није више извесна, а да је колаборација са фашизмом, посебно код нас, проглашена за патриотизам, а не саучесништво у злочину. Куда та релативизација злочина води и да ли је избрисана разлика између добра и зла?
– Наравно да је избрисана, у данас створеној слици Другог светског рата све је релативизовано. Ако се 27. март прогласи авантуризмом, ако се устанак против фашизма прогласи грешком, ако се колаборација са фашизмом назове патриотизмом, ако се победници над фашизмом прогласе новим окупаторима и убицама, онда се добије само један резултат: да је фашизам био прави избор, да је са њим требало сарађивати да је његове противнике требало убијати… Проглашење фашизма за једну од легитимних идеологија значи његову директну рехабилитацију.
– Истичете да нормализција национализма производи нормализацију колаборације, а нормализација колаборације директно води у рехабилитацију фашизма. Да ли смо опасно одмакли у том правцу и како то зауставити?
– Штета је већ направљена, и то није никаква наша специфичност, тај опасан тренд је шире присутан. Али то више није тема за историчаре, већ за неке друге струке. То историчаре на обавезује, слика Другог светског рата за историју остаје каква је и била – то је био сукоб дивљаштва и достигнутих цивилизацијских вредности, њихових рушилаца и оних који су их бранили, а колаборационисти су били на страни првих, оних који су произвели педесет милиона мртвих, уништење читавих народа, разорену Европу, спаљене људе и угушену децу…
– На почетку књиге „Потиснута истина“, о колаборацији у Србији од 1941. до 1945, наводите да се слика о Милану Недићу вратила данас тамо где је и била 1941. године – тада га је пропаганда престављала као Оца нације… Колико је опасно мењати историју?
– Историја се не мења, прошлост се десила и оставила за собом толико трагова да је нико не може променити. Мења се само интерпретација истих чињеница које су историчарима углавном познате. У последњих двадесет година од када се врши покушај тоталне ревизије историје Другог светског рата, ми нисмо сазнали ни за једну нову битну чињеницу, нисмо добили ниједно истраживање које би нам открило нешто фундаментално ново. Добили смо само нову „интерпретацију“, ново тумачење, а што је оно у сукобу са увек истим чињеницама, изгледа да никога не обавезује. Може се сто пута поновити да је Недић само спасавао народ, као што кажу нови уџбеници историје, али то не може да промени нпр. његове говоре у којима је од својих следбеника захтевао да убијају Хитлерове противнике.
Преносимо – Објављено под Актуелно | 21. октобар 2015.
РЕХАБИЛИТАЦИЈА САРАДНИКА ОКУПАТОРА НЕ МОЖЕ ПРОМЕНИТИ ИСТОРИЈУ
Историчарка Оливера Милосављевић, професорка Филозофског факултета у Београду, написала је 2006. године књигу „Потиснута истина – колаборација у Србији 1941-1944“.
Мада је од тада прошло девет година, та њена књига је актуелна и данас, када и поједини историчари уз подршку политичара на власти покушавају да изврше рехабилитацију сарадника окупатора и да натерају суд да зажмури и игнорише историјске чињенице. Лист „Данас“ објавио је разговор са професорком из којег објављујемо изводе.
– Правно је рехабилитован Драгољуб Михаиловић а добро је познато да је свесрдно сарађивао са окупаторима Србије, да ли ће историја морати изнова да се пише?
– Наравно да неће. Идеолошко-политичке одлуке савремених судова које произвољно тумаче далеку прошлост ни на који начин не обавезују историчаре. Историчари се баве анализом и саопштавањем историјских чињеница у њиховом временском контексту, а не њиховим идеолошким „преправљањем“ по савременом политичком налогу. Одлуке данашњих судова ће бити занимљиве тек за историчаре у будућности који ће анализирати идеолошку слику овог нашег времена и објашњавати како су и зашто судови у данашњем контексту и по мери данашњих политичких потреба после седамдесет година „преправљали“ историју, а следбеници и иницијатори наивно веровали да је ту слику прошлости могуће наметнути науци.
– Какве последице то доноси?
– Последице су вишеструко проблематичне. Прво, руши се дигнитет саме науке, јер се делатност историчара компромитује стварањем утиска да је у питању произвољна идеолошка прича која је без икакве основе, да њоме може свако да се бави без икаквог претходног знања и спреме, да не постоје никаква правила историчарског заната, никакав научни метод… Друго, и много важније, младе генерације којима је ова ревизионистичка прича примарно и намењена, свесно се увлаче у клаустрофобични националистички круг мишљења у коме све што је у прошлости имало национални префикс по дефиницији постаје вредност коју треба пригрлити и ставити у темељ сопственог идентитета – и колаборацију са фашизмом и „вредности“ које је колаборација симболизовала у току Другог светског рата, а то је подаништво, конзервативизам, примитивизам…
– Кажете да победа над фашизмом није више извесна, а да је колаборација са фашизмом, посебно код нас, проглашена за патриотизам, а не саучесништво у злочину. Куда та релативизација злочина води и да ли је избрисана разлика између добра и зла?
– Наравно да је избрисана, у данас створеној слици Другог светског рата све је релативизовано. Ако се 27. март прогласи авантуризмом, ако се устанак против фашизма прогласи грешком, ако се колаборација са фашизмом назове патриотизмом, ако се победници над фашизмом прогласе новим окупаторима и убицама, онда се добије само један резултат: да је фашизам био прави избор, да је са њим требало сарађивати да је његове противнике требало убијати… Проглашење фашизма за једну од легитимних идеологија значи његову директну рехабилитацију.
– Истичете да нормализција национализма производи нормализацију колаборације, а нормализација колаборације директно води у рехабилитацију фашизма. Да ли смо опасно одмакли у том правцу и како то зауставити?
– Штета је већ направљена, и то није никаква наша специфичност, тај опасан тренд је шире присутан. Али то више није тема за историчаре, већ за неке друге струке. То историчаре на обавезује, слика Другог светског рата за историју остаје каква је и била – то је био сукоб дивљаштва и достигнутих цивилизацијских вредности, њихових рушилаца и оних који су их бранили, а колаборационисти су били на страни првих, оних који су произвели педесет милиона мртвих, уништење читавих народа, разорену Европу, спаљене људе и угушену децу…
– На почетку књиге „Потиснута истина“, о колаборацији у Србији од 1941. до 1945, наводите да се слика о Милану Недићу вратила данас тамо где је и била 1941. године – тада га је пропаганда престављала као Оца нације… Колико је опасно мењати историју?
– Историја се не мења, прошлост се десила и оставила за собом толико трагова да је нико не може променити. Мења се само интерпретација истих чињеница које су историчарима углавном познате. У последњих двадесет година од када се врши покушај тоталне ревизије историје Другог светског рата, ми нисмо сазнали ни за једну нову битну чињеницу, нисмо добили ниједно истраживање које би нам открило нешто фундаментално ново. Добили смо само нову „интерпретацију“, ново тумачење, а што је оно у сукобу са увек истим чињеницама, изгледа да никога не обавезује. Може се сто пута поновити да је Недић само спасавао народ, као што кажу нови уџбеници историје, али то не може да промени нпр. његове говоре у којима је од својих следбеника захтевао да убијају Хитлерове противнике.
=== 3 ===
Писмо – Објављено под Актуелно | 21. октобар 2015.
ТИТО ИМА СВОЈЕ МЕСТО
Београђанин Љубиша Илић послао је писмо председнику СУБНОР-а Србије, у коме, поред осталог, каже:
„Сећате се оног мог „Срам вас било, Ужичани“ и ево дочеках и то време да некоме дође у главу. По некад је то најдужи пут.
Тамо где је стајао ових 24 године, уз ону зидину у мраку иза зграде музеја и да не може да се види са улице, стварно је била срамота.
Ја имам лепе успомене на отварање Трга партизана и постављање овог споменика 4. јула 1961. Ранковић је отворио Трг, одржао говор и скинуо заставе којима је био прекривен споменик. Био сам присутан на Тргу са покојним оцем и мајком. После тога одржан је велики народни збор у Крчагову, било нас је 200.000 из целе бивше Југославије. Говор је држао Тито.
Никада ми теже није било него када сам на Тргу партизана, на месту где је стајао Титов споменик, затекао пластични тобоган на, надувавање а около неку вашарску и кичерајску скаламерију. Заплакао сам! Мени и данас дан у ушима одзвањају стихови Славка Вукосављевића „кроз хладан покров крвав и бео, ноћу је то завеј’о ветар… ипак на југу војска корача, пао је 14-ти километар ал’ никад неће Кадињача (29. новембар 1941.).
Навиру ми мисли и речи оца који је тог дана био курир и извештавао Раднички батаљон докле су Немци стигли и задобио две ране, а превијен тек горе, негде на Белим земљама на Златибору, када су се повукли прено Нове Вароши до Руда.
Позлило му с пролећа 1996. кад је у дневном листу „Експрес Политика“ прочитао чланак неког, тада младог историчарчића, који тврди да је на Кадињачи изгинуо цео Раднички батаљон, њих 270, а да је погинуо један Немац. Сада ја читам – није један него два Немца! Рече тада отац: „Па да смо их камењем гађали одозго са брда не би тако било, а имали смо и топ“.
„Сећате се оног мог „Срам вас било, Ужичани“ и ево дочеках и то време да некоме дође у главу. По некад је то најдужи пут.
Тамо где је стајао ових 24 године, уз ону зидину у мраку иза зграде музеја и да не може да се види са улице, стварно је била срамота.
Ја имам лепе успомене на отварање Трга партизана и постављање овог споменика 4. јула 1961. Ранковић је отворио Трг, одржао говор и скинуо заставе којима је био прекривен споменик. Био сам присутан на Тргу са покојним оцем и мајком. После тога одржан је велики народни збор у Крчагову, било нас је 200.000 из целе бивше Југославије. Говор је држао Тито.
Никада ми теже није било него када сам на Тргу партизана, на месту где је стајао Титов споменик, затекао пластични тобоган на, надувавање а около неку вашарску и кичерајску скаламерију. Заплакао сам! Мени и данас дан у ушима одзвањају стихови Славка Вукосављевића „кроз хладан покров крвав и бео, ноћу је то завеј’о ветар… ипак на југу војска корача, пао је 14-ти километар ал’ никад неће Кадињача (29. новембар 1941.).
Навиру ми мисли и речи оца који је тог дана био курир и извештавао Раднички батаљон докле су Немци стигли и задобио две ране, а превијен тек горе, негде на Белим земљама на Златибору, када су се повукли прено Нове Вароши до Руда.
Позлило му с пролећа 1996. кад је у дневном листу „Експрес Политика“ прочитао чланак неког, тада младог историчарчића, који тврди да је на Кадињачи изгинуо цео Раднички батаљон, њих 270, а да је погинуо један Немац. Сада ја читам – није један него два Немца! Рече тада отац: „Па да смо их камењем гађали одозго са брда не би тако било, а имали смо и топ“.
=== 4 ===
http://www.subnor.org.rs/uzice-50
Ужице – Објављено под Актуелно | 21. октобар 2015.
ТРГ ТРАЖИ РАНИЈИ СЈАЈ
И најзагриженији опоненти тешко ће порећи да је Титовим залагањем шездесетих година прошлог века Ужице од касабе постало модерна варош. Сад је опет време да Броз ради за град из кога је јесени 1941. заповедао браниоцима Ужичке Републике.
Београдски лист „Блиц“ објавио је текст из којег објављујемо делове.
„Власт инсистира на томе да се споменик који од 1991. чами у хладовини Народног музеја мора комерцијализовати. Како га уновчити – планова још нема иако идеје постоје.
– До Дана победе следеће године споменик ће бити измештен. Да ли на Трг, где се и налазио, испред зграде из које је Тито командовао, или на другу локацију, тек статуа ће се бити у служби туристичке понуде. Спрема се и Музеј Ужичке републике па је прилика да се садржај, уз путовање плавим возом и симболичним пасошем, обогати и спомеником – резимира Никола Гогић, директор Народног музеја.
Рад вајара Фране Кршинића постављен је на Трг 1961, одакле су га власти 1991. сакриле у заклоњени део музејског дворишта.
– Заговорник сам да се врати на Трг, чијој амбијенталној целини припада. Музеј у Јабланици, посвећен бици на Неретви, последњих година туче све рекорде у посећености, долазе из Словеније, Хрватске, Македоније…“.
За прославу Дана устанка, југословенске власти су 1961. у срцу Ужица изградиле прелеп Трг око кога су никле стамбене зграде, библиотека, позориште, биоскоп… Ужице је већ много зарадило на Титу, констатује Здравко Јакшић, председник овдашњег СУБНОР-а.
– Од уклањања споменика Трг је претворен у бувљак. Ни једна екскурзија није прошла кроз Ужице а да није дошла да види споменик. Није било суботе да нам не дође по пет-шест аутобуса туриста. Пролетос сам дочекао групу из Босне и Словеније. Кад су видели где држимо споменик, вратили су се у аутобус и наставили пут – каже Јакшић.
А Никола Гогић је изричит – споменик је украден са Трга партизана.
– Однет је без сагласности музејских радника и Завода за заштиту споменика културе. Украли су га они што су деведесетих под шатром србовали са три подигнута прста, а бежали из војске кад се пуцало“.
Уз овај текст и изјаве додајемо да је СУБНОР Србије, заједно са борцима и члановима организације и становницима Ужица, годинама с разлогом и уз аргументе тражио да се споменик маршалу и председнику Титу врати на пређашње место.
Ко уништава сопствену прошлост не може да рачуна ни на будућност. То је наук који смо научили, али никако да повод буде „комерцијализација“. Разлози за исправљање учињене срамоте су суптилније природе.
Ужице – Објављено под Актуелно | 21. октобар 2015.
ТРГ ТРАЖИ РАНИЈИ СЈАЈ
И најзагриженији опоненти тешко ће порећи да је Титовим залагањем шездесетих година прошлог века Ужице од касабе постало модерна варош. Сад је опет време да Броз ради за град из кога је јесени 1941. заповедао браниоцима Ужичке Републике.
Београдски лист „Блиц“ објавио је текст из којег објављујемо делове.
„Власт инсистира на томе да се споменик који од 1991. чами у хладовини Народног музеја мора комерцијализовати. Како га уновчити – планова још нема иако идеје постоје.
– До Дана победе следеће године споменик ће бити измештен. Да ли на Трг, где се и налазио, испред зграде из које је Тито командовао, или на другу локацију, тек статуа ће се бити у служби туристичке понуде. Спрема се и Музеј Ужичке републике па је прилика да се садржај, уз путовање плавим возом и симболичним пасошем, обогати и спомеником – резимира Никола Гогић, директор Народног музеја.
Рад вајара Фране Кршинића постављен је на Трг 1961, одакле су га власти 1991. сакриле у заклоњени део музејског дворишта.
– Заговорник сам да се врати на Трг, чијој амбијенталној целини припада. Музеј у Јабланици, посвећен бици на Неретви, последњих година туче све рекорде у посећености, долазе из Словеније, Хрватске, Македоније…“.
За прославу Дана устанка, југословенске власти су 1961. у срцу Ужица изградиле прелеп Трг око кога су никле стамбене зграде, библиотека, позориште, биоскоп… Ужице је већ много зарадило на Титу, констатује Здравко Јакшић, председник овдашњег СУБНОР-а.
– Од уклањања споменика Трг је претворен у бувљак. Ни једна екскурзија није прошла кроз Ужице а да није дошла да види споменик. Није било суботе да нам не дође по пет-шест аутобуса туриста. Пролетос сам дочекао групу из Босне и Словеније. Кад су видели где држимо споменик, вратили су се у аутобус и наставили пут – каже Јакшић.
А Никола Гогић је изричит – споменик је украден са Трга партизана.
– Однет је без сагласности музејских радника и Завода за заштиту споменика културе. Украли су га они што су деведесетих под шатром србовали са три подигнута прста, а бежали из војске кад се пуцало“.
Уз овај текст и изјаве додајемо да је СУБНОР Србије, заједно са борцима и члановима организације и становницима Ужица, годинама с разлогом и уз аргументе тражио да се споменик маршалу и председнику Титу врати на пређашње место.
Ко уништава сопствену прошлост не може да рачуна ни на будућност. То је наук који смо научили, али никако да повод буде „комерцијализација“. Разлози за исправљање учињене срамоте су суптилније природе.
=== 5 ===
Јасан став – Објављено под Актуелно | 22. октобар 2015.
НАШИ ПРЕЦИ СУ СЕ БОРИЛИ ЗА НАШУ БУДУЋНОСТ
Главни град наше отаџбине је достојанствено обележио 71.годишњицу слободе после тамновања под окупатором и његовим сарадницима у Другом светском рату.
У низу збавања је учествовала многољудна организација СУБНОР-а, поред осталог и на скупу у Градској скупштини где је говорио и министар у Влади Републике Србије Небојша Стефановић.
Због ширег значаја објављујемо излагање Стефановића.
СРБИЈА ЈЕ УВЕК ДЕО АНТИФАШИСТИЧКОГ ФРОНТА
У низу збавања је учествовала многољудна организација СУБНОР-а, поред осталог и на скупу у Градској скупштини где је говорио и министар у Влади Републике Србије Небојша Стефановић.
Због ширег значаја објављујемо излагање Стефановића.
СРБИЈА ЈЕ УВЕК ДЕО АНТИФАШИСТИЧКОГ ФРОНТА
”Славимо победу у ослобођеном Београду, сећамо се пожртвовања и јунаштва, најсуровијих страдања и разарања током Другог светског рата. Још једном одајемо признање нашим прецима који су се борили против фашизма, њиховој надљудској борби и непоколебљивом патриотизму. Била је то борба за нашу будућност и идентитет нашег народа.
Фашистичка идеја доживела је крах, и управо одбацивање једне шизофрене нетрпељивости и искључивости, била је највећа победа човечанства у 20. веку и уједно темељ успостављања европских вредности и демократије. Модерна Европа настала је управо на тековинама антифашистичке борбе, а Србија је и историјски и цивилизацијски одувек била њен део. На резултатима те победе, изграђен је и читав један систем општих вредности и механизми на којима почивају државе и друштва.
Влада Србије не заборавља тековине антифашизма. Не смемо дозволити да у сенку падну наши и совјетски хероји и њихове победе, злочинци као ни њихови савезници, јер ћутање носи са собом заборав жртава и кризу вредности.
Нажалост, свет се данас, али и Србија, суочава са разним покушајима ревизије прошлости и порицања злочина. Некада је о фашизму све било јасно, а данас се чини да постоје „они“ који би преокренули значај антифашистичке борбе, не схватајући да је то вредносни систем који се не може променити.
РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ И У СУДНИЦАМА
Фашистичка идеја доживела је крах, и управо одбацивање једне шизофрене нетрпељивости и искључивости, била је највећа победа човечанства у 20. веку и уједно темељ успостављања европских вредности и демократије. Модерна Европа настала је управо на тековинама антифашистичке борбе, а Србија је и историјски и цивилизацијски одувек била њен део. На резултатима те победе, изграђен је и читав један систем општих вредности и механизми на којима почивају државе и друштва.
Влада Србије не заборавља тековине антифашизма. Не смемо дозволити да у сенку падну наши и совјетски хероји и њихове победе, злочинци као ни њихови савезници, јер ћутање носи са собом заборав жртава и кризу вредности.
Нажалост, свет се данас, али и Србија, суочава са разним покушајима ревизије прошлости и порицања злочина. Некада је о фашизму све било јасно, а данас се чини да постоје „они“ који би преокренули значај антифашистичке борбе, не схватајући да је то вредносни систем који се не може променити.
РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ И У СУДНИЦАМА
Ревизија историје нашла се и у судницама. Још једно преиспитивање историје и још један поступак који јавност дели и збуњује јавност, јесте захтев за рехабилитацију председника Владе за време немачке окупације Србије, Милана Недића.
То није добра порука за будућност Србије, као ни достојно сећање на хероје ове земље.
По свему судећи времена се мењају. А у тим и таквим временима, због нечије небриге, раније се догађало, да појединци забораве и на заслужне историјске личности. Тако је генерал Жданов, човек који је и са нашим и совјетским борцима ослобађао Београд више пута остајао без улице која је носила његово име. Подсетио бих да је 1964. године генерал Жданов, путујући на прославу двадесете годишњице ослобођења Београда, трагично настрадао на Авали у авионској несрећи. Зато у колективном сећању наше ослободиоце морамо да чувамо, и не смемо допустити да историјско наслеђе и чињенице неко релативизује, прекраја и мења.
Данас смо сведоци да се људске вредности, хуманост, једнакост и толеранција протерују а једно од највећих зала са којим се човечанство сусрело, тероризам, прети да угрози слободу и демократију и унизи оно највредније у човеку.
Суочени смо са хиљадама избеглица које бежећи од ужаса, пролазе кроз нашу земљу, и не могу а да не изазову бригу у нама, сажаљење и побуде саосећајност.
Влада Србије и њен премијер Александар Вучић суочавају са тешким одлукама и различитим изазовима, боримо се са савременим претњама и настојимо да све неспоразуме решавамо миром и дијалогом. Градимо Србију и улажемо огромне напоре у њен развој и просперитет. Али ми данас бијемо битке и за наше историјско наслеђе – да сачувамо Косово и Метохију у саставу наше земље.
Србија је дубоко привржена разумевању, сарадњи и ненасиљу. Вођени поукама из прошлости, Србија жели да буде стабилна и снажна, лидер мира, сарадње и помирења у региону.
Клањам се сенима наших хероја и ослободиоца. Нека им је вечна слава!”- рекао је министар у Влади Србије Небојша Стефановић на октобарској свечаности у Градској скупштини Београда.
То није добра порука за будућност Србије, као ни достојно сећање на хероје ове земље.
По свему судећи времена се мењају. А у тим и таквим временима, због нечије небриге, раније се догађало, да појединци забораве и на заслужне историјске личности. Тако је генерал Жданов, човек који је и са нашим и совјетским борцима ослобађао Београд више пута остајао без улице која је носила његово име. Подсетио бих да је 1964. године генерал Жданов, путујући на прославу двадесете годишњице ослобођења Београда, трагично настрадао на Авали у авионској несрећи. Зато у колективном сећању наше ослободиоце морамо да чувамо, и не смемо допустити да историјско наслеђе и чињенице неко релативизује, прекраја и мења.
Данас смо сведоци да се људске вредности, хуманост, једнакост и толеранција протерују а једно од највећих зала са којим се човечанство сусрело, тероризам, прети да угрози слободу и демократију и унизи оно највредније у човеку.
Суочени смо са хиљадама избеглица које бежећи од ужаса, пролазе кроз нашу земљу, и не могу а да не изазову бригу у нама, сажаљење и побуде саосећајност.
Влада Србије и њен премијер Александар Вучић суочавају са тешким одлукама и различитим изазовима, боримо се са савременим претњама и настојимо да све неспоразуме решавамо миром и дијалогом. Градимо Србију и улажемо огромне напоре у њен развој и просперитет. Али ми данас бијемо битке и за наше историјско наслеђе – да сачувамо Косово и Метохију у саставу наше земље.
Србија је дубоко привржена разумевању, сарадњи и ненасиљу. Вођени поукама из прошлости, Србија жели да буде стабилна и снажна, лидер мира, сарадње и помирења у региону.
Клањам се сенима наших хероја и ослободиоца. Нека им је вечна слава!”- рекао је министар у Влади Србије Небојша Стефановић на октобарској свечаности у Градској скупштини Београда.
Da: Nasa Jugoslavija <zajedno @nasa-jugoslavija.org>Oggetto: Intevrju Svetozar LivadaData: 20 ottobre 2015 19:57:02 CESTPostovani,Prof. Dr. Svetozar Livada, poznata javna licnost, borac za ljudska prava, nosilac partizanske spomenice 1941. godine, autor vise knjiga, covjek neiscrpne energije...dao je intervju za Udruzenje "Nasa Jugoslavija". Mozete ga procitati na nasoj stranici - www.nasa-jugoslavija.orgSrdacan pozdrav,Dalibor TomicUdruzenje "Nasa Jugoslavija"Savez Jugoslavena
Udruženje „Naša Jugoslavija“
U razgovoru sa...
Prof. Dr. Svetozara Livadu sam prvi puta sreo u proljeće 2015. godine u njegovom domu u Poreču. Oduševila me njegova prisnost, jednostavnost sa kojom komunicira sa ljudima. Fasciniralo me je njegovo „prenapućeno pamčenje“. Prilikom našeg prvog susreta, kao i na kasnijim susretima, uzeo sam si pravo slušati čovjeka sa nevjerovatno širokim znanjem. Upijao sam svaku njegovu riječ, njegovu misao. Osim što zna puno govoriti, a ima i o čemu, Svetozar Livada mi je pokazao i dokazao da je i vrlo pažljivi slušaoc. To nije lako. Za to je potrebno biti čovjek. A dr. Svetozar Livada to bez sumnje je. Pokazao je to svojim djelom za vrijeme građanskog rata koji se tako bjesomučno nadvio nad ove lijepe balkanske visoravni. Pokazao je to i nakon rata u funkciji Predsjednika Zajednice Srba u RH. Nije ostao dužan kritizirati nepravdu, bez obzira od koga dolazila, ali je vrlo dobro znao i naći lijepu riječ za pravdu. I nakon 1.000 transfuzija krvi koje je primio, i nakon 40 operacija kostiju ostao je čovjek koji se drži Kantove maksime: „moralni zakoni u mojim grudima, a nebeski među zvijezdama“.
Dugo sam se dvoumio da li da ga, u ime Udruženja „Naša Jugoslavija“, zamolim za jedan intervju. Brzo sam primijetio da je moj strah bio neopravdan. Ne samo da je odmah pristao, nego mi je nakon intervjua rekao: „Dragi Zlatko, pružio si mi priliku oduška da sebi i drugima kažem što je bila Jugoslavija i da s ponosom dignem čašu u vašu čast dobrih namjera i ispravnost napora koje činite. Biti Jugoslaven – to je moja obveza. Čini mi čast da vam se kao ilegalac iz domovine, gdje mi se ni pepeo nesmije sačuvati, mogu pridružiti. Uvijek s vama vaš Jugoslaven...“
Dr. Livada zahvaljujemo se što ste pristali na intervju za Udruženje „Naša Jugoslavija“.
Držim do vas i vašeg djela kao do sebe. Jugoslavija je bila „Periklovo doba„ prema onome što je iza nje ostalo. Nek Vam je vazda sa srećom!
Da li, s obzirom na Vaše godine, a prije svega na Vaše zdravstveno stanje, pratite političke, socijalne, privredne događaje u RH i svijetu?
Prije svega ja sam naučenjak-empiričar, ne bavim se politikom ali politika se bavi samnom i to na najpogrešniji način i to me prosto prisiljava da budem političko biće i da pratim što se događa sa suvremenom civilizacijom posebno s ljudima oko nas.
Približava se 25-godišnjica Hrvatske samostalnosti. Kako gledate na rezultate (socijalne, ekonomske, političke...) koje je RH postigla u proteklih 25 godina?
Izučavajući taj problem u svim domenama života zaključio sam da niti jedan projekat novonastalih država nije uspio, niti može uspijeti. Dakle, mi smo nazadovali. Ima jedna tvrdnja sarajevskog poete ABDULAHA SIDRANA koji kaže: „Da je Jugoslavija bila 100 puta gora, ipak bi bila 100 puta bolja od ovoga što imamo danas!“
Prvo, sve su u dužničkom ropstvu, sve su unazadile odnose između vlasti i naroda. Prisutno je oživljavanje ustaško četnikog sindroma... Drugo, što je najtragičnije, ljudski faktor je toliko stradao da su sve sredine doživjele gotovo demografsku katastrofu. Isušivanje mozgova traje, kao jedna od najvećih prijetnji zaostajanju ovoga prostora. Ogromni resursi koji su bili svojina većeg djela proizvađača opljčkani su. Uništen je treći stalež, pljačkom sprovedena je deindustrijalizacija. Nikada nismo imali takovu disproporciju između onih na vrhu i ovih na dnu, između onih u periferiji i onih u centru.
Prvo, sve su u dužničkom ropstvu, sve su unazadile odnose između vlasti i naroda. Prisutno je oživljavanje ustaško četnikog sindroma... Drugo, što je najtragičnije, ljudski faktor je toliko stradao da su sve sredine doživjele gotovo demografsku katastrofu. Isušivanje mozgova traje, kao jedna od najvećih prijetnji zaostajanju ovoga prostora. Ogromni resursi koji su bili svojina većeg djela proizvađača opljčkani su. Uništen je treći stalež, pljačkom sprovedena je deindustrijalizacija. Nikada nismo imali takovu disproporciju između onih na vrhu i ovih na dnu, između onih u periferiji i onih u centru.
Dakle ukratko, Hrvatska je posebno nazadovala od kada je ušla u Evropsku Uniju.
Izgubila je kriterije odnosa prema ljudima, a posebno prema manjinskom problemu. Žrtvovala je svoje stanovništvo da je doživjelo demografski slom, a srpski korpus je masakrirala i dovela ga do biološkog sloma. Na 100 umrlih zagrebačkih Srba rodi se samo jedno srpsko dijete. To je katastrofa.
Mislili su da kad kljaštre jedan etnicitet, a kljaštrili su sve, sve su manjine sveli na jednu trećinu, a srpsku su masakrirali. Mislili su da čine dobro, a učinili su zlo. To je tragedija koja je pogodila 15% sveukupnog stanovništva. Došlo je do pertubacije. Od 19 županija stanovništvo Hrvatske se počelo pregrupirati u samo pet županija. Preko 50% živi u samo pet županija što je novi društveni trošak za institucije, radna mjesta, stambena pitanja, socijalna itd...
Izgubila je kriterije odnosa prema ljudima, a posebno prema manjinskom problemu. Žrtvovala je svoje stanovništvo da je doživjelo demografski slom, a srpski korpus je masakrirala i dovela ga do biološkog sloma. Na 100 umrlih zagrebačkih Srba rodi se samo jedno srpsko dijete. To je katastrofa.
Mislili su da kad kljaštre jedan etnicitet, a kljaštrili su sve, sve su manjine sveli na jednu trećinu, a srpsku su masakrirali. Mislili su da čine dobro, a učinili su zlo. To je tragedija koja je pogodila 15% sveukupnog stanovništva. Došlo je do pertubacije. Od 19 županija stanovništvo Hrvatske se počelo pregrupirati u samo pet županija. Preko 50% živi u samo pet županija što je novi društveni trošak za institucije, radna mjesta, stambena pitanja, socijalna itd...
Da li biste mogli usporediti rezultate RH u proteklih 25 godina sa rezultatima koje je Jugoslavija postigla u istom periodu između 1945 – 1970. godine?
Kada bi uspoređivali postotke obnove zbog ratnih kalvarija, onda je to razlika kao nebo i zemlja. Jugoslavija je u prvih dvije godine čak za tzv. neostaljinističke revolucije, ipak riješila obnovu zemlje. Poslije pedesetih godina je živjela u akcelerativnom procesu naglih stopa rasta. Zagreb je držao 11% industrijskog potencijala Jugoslavije. Prvo, razvila je kompletno školstvo, zdravstvenu zaštitu, izbacila je sudbinu socijalnih bolesti. I najveći dar koji je mogla priuštiti svome narodu za tih 20-tak godina poslije rata, ona je prolongirala srednje očekivanje života za 20 godina. To ni jedan evropski narod nije uspio u tako kratkom vremenu. Smanjila je učešće seoskog u ukupnom jugoslavenskom stanovništvu, počela je razvijati samostalnu modernu radničku klasu. Uvođenjem radničkog samoupravljanja ulazi u povijest pokušaja direktne demokracije i ubrzava procese modernizacije na europskim licencijama. Mijenja kompletnu nomenklaturu zanimanja. Dakle, razlike su kao nebo i zemlja jer stalno smo napredovali, a Hrvatska nazaduje. Jugoslavija je u svojoj konačnosti 90-tih godina dosegla da smo imali pola milijuna studenata. Bili smo treća zemlja u svijetu prema odnosu broja stanovnika i broja studenata. Imali smo preko 200 naučnih institucija, oko 60.000 doktora nauka i doktora medicine. Dakle, to je nešto što se neda uporediti ni u jednoj republici. Najdalje je ipak otišla Slovenija, ali je bila i najrazvijenija. No i pored toga ona je upala u dužničku krizu i unutarnje sukobe. Oko ničega se ne mogu sporazumijeti. To je elita koja živi odvojeno od naroda. Posvuda u parlamentima vode verbalni klasni rat.
Kakva je, po Vašem mišljenju, situacija po pitanju povratka Hrvatskih Srba na vlastita ognjišta?
Povratak je potpuno prestao 2006. godine. Od onog dijela koji se vratio, selektivnom politikom povratka Hrvatska je isključivo dozvolila da se vrate ostarijeli grobovi i stavila je u tzv. državotvornu eutanaziju prostor koji zove prostor od posebne državne skrbi, a nije stvorila ni jednu industrijsku zonu, ni jednu propulzivnu granu djelatnosti. Poljoprivreda je tamo potpuno zamrla. Većina ovih prostora u kojima Srbi žive je neodrživi razvoj. Nadogradnja je uništena, razoreno je 24.000 stambenih objekata i 13.000 gospodarskih. Preostali bolje izgrađeni objekti u kojima su bili veliki sistemi napajanja strujom, vodom itd. dodijelila je kolonistima – Hrvatima iz BIH. U povijesti niti jedna kolonizacija nije uspijela. Kolonizirano je 200.000 Hrvata i njihove su porodice ostarjele i skoro su dovedene kao žrtve iste matrice rata, u isti položaj kao srpske. Jer tamo nema održivog života. Nema škola, nema radnog mjesta, nema društvenog života za mlađe generacije, nema stambenog prostora. Dakle, tragedija izgona je toliko tragična da je pogodila hrvatski demografski korpus u svim domenama, a nacionalizam još uvijek buja.
Oni žale što se nije provela Oluja u istočnoj Slavoniji. Umjesto da slave mirnu reintegraciju, kao najveći domet ljudskog sporazumijevanja, oni kavalkadama, pontifikalnim misama, fanfarama, koncelebriraju kulturu smrti. To je prosto nerazumljivo za jedan narod koji s pravom može reći da pripada povijesti evropske kulture. Zaražen je obnavljajućom mržnjom ksenofobije.
Oni žale što se nije provela Oluja u istočnoj Slavoniji. Umjesto da slave mirnu reintegraciju, kao najveći domet ljudskog sporazumijevanja, oni kavalkadama, pontifikalnim misama, fanfarama, koncelebriraju kulturu smrti. To je prosto nerazumljivo za jedan narod koji s pravom može reći da pripada povijesti evropske kulture. Zaražen je obnavljajućom mržnjom ksenofobije.
Aktivno ste učestvovali u radu Stranke Jugoslavena. Da li je to bila stranka nacionalnog opredjeljenja? Ukoliko DA, da li ste Vi Jugoslaven?
Ja sam bio i ostajem integralni Jugoslaven po svom osjećaju, jer nemam kompleks nikakvog etniciteta. Ja sam fiziološki građanin svijeta. Primio sam preko tisuću transfuzija krvi, svih rasa i naroda kao ranjeni partizan. Još dok sam bio đak, mnogi su mi rekli da sam savladao kroz vlastite vene sve nacionalizme i rasne teorije. Prema tome, ja sam shvatio da je ideja Jugoslavenstva jedna od progresivnih ideja koja bi bila neka barijera bujanju nacionalizma, jer nacionalizam je po svojoj isključivosti naglašen tzv. zamračenjem uma. Dizanjem svoga nacionaliteta iznad drugoga i dizanje svoje istorije iznad drugih je antropološki bijeg u suludi sukob sa istinom sudbine čovjeka. Naročito na ovim prostorima, gdje su kotači povijesti vajali da nema nikakve mogućnosti da netko bude čisti nacionalitet. Formiranjem nacionalne svijesti u Hrvatskoj nikada Hrvatska ne bi sačuvala integritet ovih prostora da u tome nisu učestvovali i drugi nacionaliteti. Jer kulture se prožimlju, kad pogledam ovdje historijski, sad sam imao priliku da to statistički mjerim u posljednjih sto godina. Dva grada npr. koja su bila najznačajnija po multietničnosti Vukovar i Mostar, izučavao sam etničku distancu ta dva grada, doživili su najveću katastrofu, tragediju etničkih sukoba na ovom prostoru. Prema tome, to me vraća ka ovome momentu da stranka Jugoslavena koja nije bila ni nacionalna ni anacionalna, niti nadnacionalna nego je bila neka vrsta nadomjestka ljudskom građanskom integralizmu. Po staroj rimskoj logici: “gdje mi je dobro, tu mi je domovina“. I tako je shvaćen jedan dobar dio registriranih Jugoslavena. Dakle, kao vi danas Njemačku. Kad pogledam tko su bili Jugoslveni npr. Nikola Tesla, Josip Broz, Savka Dapčević Kučar, a gledajte do šta ju je doveo nacionalizam?
Prema tome, varaju se mnogi koji misle da je to bio nagon za nekakvo prestizanje, anacionalno protiv drugih nacionaliteta. Ja vidim da u stranici Jugoslavena, a imao sam prilike da pregledam dosijee 200 članova koje je imala hrvatska stranka Jugoslavena, mnogi sadašnji nakaradni nacionalisti bili su njezini članovi, uglavnom obrazovani ljudi. Pouzdano tvrdim da je Stranka Jugoslavenaimala u svom sastavu najobrazovaniji kadar.
U svojoj knjizi „Etničko čišćenje – Zločin stoljeća“ ste napisali: “nisu oni toliko jaki, koliko je šutljiva većina slabo organizirana“. Da li to po Vašam mišljenju još vrijedi? I što bi ta šutljiva većina morala/trebala napraviti da se to promijeni?
U svojoj knjizi „Etničko čišćenje – Zločin stoljeća“ ste napisali: “nisu oni toliko jaki, koliko je šutljiva većina slabo organizirana“. Da li to po Vašam mišljenju još vrijedi? I što bi ta šutljiva većina morala/trebala napraviti da se to promijeni?
Reći ću vam jednu gnomu. Moj otac treba da ide u zatvor i uvede mene u štalu i kaže: „Vidiš li ovoga vola?“ Kažem: „Vidim.“ U drugi razred gimnazije sam išao. Otac kaže: „On da zna koliko je jak ti ga nikad ne bi u jaram uhvatio. Ako ga ne budeš hranio biti ćeš vol.“ Plakao sam pred materom da me otac ponizio. Ona mi kaže: „Nije jer ti neznaš, nezreo si.“ Narod nezna koliko je jak. Mi živimo u doba organizacija i institucija. Da je šutljiva većina složna nikada je ne bi ovakva odnarođena vlasti mogla zajahati. Jer ona ga je uvela u bratoubilački, građanski rat. Na toj osnovi nastala je vladajuća elita koja se potpuno odvojila od vlastitog naroda i postala kolonija europske periferije. To je najveća tragedija ovoga prostora. Dakle, udaljili smo vlast od naroda i to pod firmom da je ono bio „mrak“. Ovo je zaista pogrešno upaljeno svijetlo. Oni straše narod baukom komunizma. Nikad ovdje komunizma nije bilo, niti ga je moglo biti. Ali je bila istorijska socijalna ideja ravnopravnosti, kršćanska ideja da smo jedan rod, bratstvo i jedinstvo. Bila je solidarnost na najvišem nivou. Danas imamo tragediju da nikada nismo imali više materijalnih dobara, ali je raspored materijalnih dobara drugačiji. Mali broj pojedinaca se obogatio bez rada, pljačkom stoljeća, pretvorba, čitaj – pljačka. Nikogovići su postali vlasnici ogromnih nekretnina bez rada. Ogromna masa aktivnog stanovništva je prisiljena da vegetira, bez prava na rad, a sela su potpuno razorena.
Šutljiva većina bi morala prije svega pratiti trend suvremene civilizacije. Mi, kao narodi ovdašnje civilizacije počivamo od institucija i organizacija. Šutljiva većina nije ni organizirana ni institucionalno ustrojena. Onda se javljaju manipulatori koji tu šutljivu većinu obećanjima, po sistemu, „obećanje, ludom radovanje“, zaglupljuju i tako iste poluidiote biraju preko 20 godina. Kad pogledam parlamente ovdašnjih stranaka, svi vode verbalne klasne ratove, što je neshvatljivo. U istoj državi žive, iste institucije koriste, ista sredstva rada koriste, ali svako ima drugačiji pojam države kako bi morala izgledati. A ona po društvenom ugovoru samo na jedan način može postiči koncenzus – pratiti ustavna načela.
Šutljiva većina bi morala prije svega pratiti trend suvremene civilizacije. Mi, kao narodi ovdašnje civilizacije počivamo od institucija i organizacija. Šutljiva većina nije ni organizirana ni institucionalno ustrojena. Onda se javljaju manipulatori koji tu šutljivu većinu obećanjima, po sistemu, „obećanje, ludom radovanje“, zaglupljuju i tako iste poluidiote biraju preko 20 godina. Kad pogledam parlamente ovdašnjih stranaka, svi vode verbalne klasne ratove, što je neshvatljivo. U istoj državi žive, iste institucije koriste, ista sredstva rada koriste, ali svako ima drugačiji pojam države kako bi morala izgledati. A ona po društvenom ugovoru samo na jedan način može postiči koncenzus – pratiti ustavna načela.
Statistički gledano broj Jugoslavena u RH opada: 1971 – 84.118 (godina popisa – broj Jugoslavena), 1981 – 379.057, 1991 – 106.041, 2001 – 176, 2011 – 331. Prema zadnjem popisu u RH ima samo 331 Jugoslaven. Kako objašnjavate pad njihovog broja? Da li je to danas posljedica straha od represalija ili je prije „bila moda“ izjašnjavati se Jugoslavenom?
Kad smo upali u društvenu krizu, onda je trend Jugoslavenstva počeo naglo opadati ali zato je bujao nacionalizam. I nacionalno se uzimalo kao prevelentni, dakle, glavni element identiteta pojedinca. Kao ono: ima istoriju, ima tradiciju, ima jezik itd. Počeli su bujati npr. razlikovni jezici. Hrvatska je izdala desetine razlikovnih jezika. Boreći se protiv jednog zajedničkog jezika koji je fonetski mnogo bliže nego što je engleski i američki. Ali tek je trebalo da se javi izvjesna, učena Snježana Kordić i da urazumi taj svijet da smo jedan rod, da smo jedan jezik itd. A nacija je samo jedna od komponenti identiteta. Međutim nas su sve u tom razdoblju razorile laži, mitovi, npr. jedno vrijeme smo svi, u Hrvatskoj posebno, virili ispod banskog repa, a Srbi, ruralni, ispod Lazarevih moštiju. Avaj zabludama! I onda se mijenja ime Trg Republike ili ispod Lazarevih moštiju u Srbiji. A to su sve mitovi koji nemaju nikakvo značenje za sudbinu ovih prostora u odnosu na one elemente koje su započeli zatirati: solidarnost, čovjekoljublje, antifašizam itd. Nestao je čak i Trg Republike, napadnuti su grobovi i spomenici antifašizma. Oživljeni su ustaško – četnički sindromi.
Kako objašnjavate da je broj Jugoslavena u RH znatno manji nego u Srbiji, iako je Jugoslavenska ideja potekla iz Hrvatske?
Nemaju nikakve mogućnosti, jer je nacionalizam toliko dezintegrirao i devalvirao građanske vrijednosti postignuća onih učenih intelektualaca kojima je identitet bio određen građanskim vrijednostima druželjublja, čovjekoljublja, solidarnosti, vjerodostojnosti itd., a koji nisu bili podložni mitovima, degradaciji vjere, nacije i sredine. Nažalost nismo prošli građansku revoluciju, nego pogubna dva građanska rata tako da nema nikakve mogućnosti da se nešto toliko devalvirano mržnjom obnavlja. Sada traje mržnja, koja će vjerovatno preći i u 22. stoljeće, a izmislila je da su npr. Srbi krivi za sve nedaće koje je Hrvatski korpus imao, da su remetilački faktor, da imaju šiljaste glave i oko šezdeset stigmatizirajućih pojmova. A baš je obrnuto. Hrvatska nikada ne bi odbranila predziđe da se na limesu nije nalazio toliki korpus Srba. Drugo, nikada ne bi imala političku svijest i kulturu da nije bilo logističke osnove, drugih etniciteta, pa i Srba za organizaciju antifašističkog pokreta. Sve institucije Hrvatske nikle su u srpskim jednodjelnim ili dvodjelnim brvnarama, ali nacionalizam je uspio da devalvira srpski antifašizam. Čak pokušavaju nemoguće pokušavaju – da podjele antifašizam na srpski i hrvatski! Ali civilizacijska tekovina se ne da djeliti po etnicitetu.
I na kraju. Da li postoji neko pitanje koje Vam nitko do sada nije postavio, a na koje biste rado odgovorili?
Kako objašnjavate da je broj Jugoslavena u RH znatno manji nego u Srbiji, iako je Jugoslavenska ideja potekla iz Hrvatske?
Ideja Jugoslavenstva je Hrvatska ideja. I onaj tko zna tekstove velikana hrvatskih muževa ili Antologiju Jugoslavenstva koju je napisao autor koji je napisao “Magnum Crimen“, Viktor NOVAK, onda zna da su to najveći umovi ovoga prostora zagovarali i da je ona utilitarna, korisna bila za Hrvatsku, jer je kao ideja omogućila Hrvatskoj da unutar Južnoslavenskog kruga napreduje industrijski, politički, kulturno itd. Ali nabujali nacionalizam je išao tako snažno uz snažnu podršku katoličke crkve da su ljudi prihvatili npr. da se degradira antifažizam kao civilizacijska tekovina, da se ruše spomenici od najvećih umjetnika koji su obilježili epohu, pod Tuđmanovim zahtjevom da „hrvatski narod prekine povjest!“ Da se uništava nadgradnja, da se pljačkaju industrijski pogoni, da se daju nikogovićima itd. Hrvatska je nacionalizmom sama sebe razorila, osramotila i unazadila.
Da li Jugoslaveni imaju mogućnost, šansu biti priznati kao nacija? Što bi u tom smjeru trebali učiniti?
Nemaju nikakve mogućnosti, jer je nacionalizam toliko dezintegrirao i devalvirao građanske vrijednosti postignuća onih učenih intelektualaca kojima je identitet bio određen građanskim vrijednostima druželjublja, čovjekoljublja, solidarnosti, vjerodostojnosti itd., a koji nisu bili podložni mitovima, degradaciji vjere, nacije i sredine. Nažalost nismo prošli građansku revoluciju, nego pogubna dva građanska rata tako da nema nikakve mogućnosti da se nešto toliko devalvirano mržnjom obnavlja. Sada traje mržnja, koja će vjerovatno preći i u 22. stoljeće, a izmislila je da su npr. Srbi krivi za sve nedaće koje je Hrvatski korpus imao, da su remetilački faktor, da imaju šiljaste glave i oko šezdeset stigmatizirajućih pojmova. A baš je obrnuto. Hrvatska nikada ne bi odbranila predziđe da se na limesu nije nalazio toliki korpus Srba. Drugo, nikada ne bi imala političku svijest i kulturu da nije bilo logističke osnove, drugih etniciteta, pa i Srba za organizaciju antifašističkog pokreta. Sve institucije Hrvatske nikle su u srpskim jednodjelnim ili dvodjelnim brvnarama, ali nacionalizam je uspio da devalvira srpski antifašizam. Čak pokušavaju nemoguće pokušavaju – da podjele antifašizam na srpski i hrvatski! Ali civilizacijska tekovina se ne da djeliti po etnicitetu.
U Beogradu je odlukom Višeg suda rehabilitiran Draža Mihajlović. Da li je to odgovor na kanonizaciju Alojzija Stepinca? Čemu ste se Vi javno protivili. Da li će Hrvatska na taj potez odgovoriti, npr. rehabilitacijom Pavelića?
Gledajte, ja sam sredio 80.000 dokumenata četničkog pokreta na jugoslavenskim prostorima i spoznao preko arhivske građe ono što je apsolvirao Miloš Minić kao tužilac Draže Mihajlovića. I o tome napisao tri knjige. Taj pokret je bio klasičan kvislinški pokret. Oni ne mogu nigdje naći jednu borbu ili teritorij ili organizaciju vlasti da su četnici radili u interesu i korist srpskoga naroda. Po tim dokumentima koje sam sredio i upoznao, inzistirao sam da se izda reprint suđenja u RH Draži Mihajiloviću. Prema tome, mi smo narodi koji smo živjeli kao spojene posude, dakle, prelijevala se historija iz jedne posude u drugu. I rehabilitacija Draže Mihajlovića nije bitno po činu koji je on radio ili nije radio nego samo formalno – pravno: da li je proces bio legitiman ili nije. Pošto su sudije bili nastrani, ne ulazeći u meritum procese, oni su dokazivali da proces nije bio legitiman i to je, kao, bilo dovoljno za rehabilitaciju. Što se tiče suđenja Paveliću, iako nije suđen, dobrim dijelom je rehabilitiran represivni aparat. Kvislinzi su dobili rehabilitaciju, jer primaju po višim koeficijentima penziju od partizana. Pavelićevoj supruzi, porodici, vraćene su neke njegove nekretnine. Uvažena je kuna kao platežno sredstvo da svakog Hrvata i Srbina dan i noć podsjeća da je ovdje nekad bila kvislinška tvorevina NDH, čija je novčana jedinica bila kuna. Povijest ne griješi ako je se pravilno revalorizira. Sadašnji falsifikati imaju privremenu funkciju. Oni se ne mogu održati.
I na kraju. Da li postoji neko pitanje koje Vam nitko do sada nije postavio, a na koje biste rado odgovorili?
Imam mnogo pitanja u vlastitom životu na koja bih želio da sam sebi odgovorim i razjasnim. To je po onoj čuvenoj „mnogo htjeo, mnogo započeo“. Život je kratak, ali ima nekih pitanja koja ja ne mogu sam sebi odgonetnuti. Prvo je, kako se moglo nakon skoro pola stoljeća, kad se uzme i pokret, oslobodilaćka borba, desiti da smo upali u najkrvaviji građanski rat koji je još Cezar ocijenjivao najpogrešnijim, najopasnijim, najštetnijim. Zašto se Jugoslavija raspade u krvi? To ja sebi ne mogu nikako odgonetnuti, jer je poznato da se vlast brani svim sredstvima, uključujući i oružje. Da je poredak pristao da tako atrofira u građanskom ratu. Ali znam i to da to nije rezultat isključivo naše krivnje, mada znam vrlo dobro da je postojao tzv. plan Bžežinskog (američki strateg), kako treba Jugoslaviju razbiti po etničkim šavovima. I to se tako dogodilo. Drugo, kad je rat počeo iz aviona su se mogli vidjeti špijuni, borba između američkog i njemačkog kompleksa. Treće, u većini ovih zemalja čuvari poretka, npr. u Hrvatskoj od 850 udbaša 750 njih je prihvatilo Tuđmanovu ideologiju Luburićevog izmirenja. Na svjetskom planu ME MUČI zašto tehnološki idemo ispred humanizacije, TOLERANCIJE i demokratizacije NAŠE civilizacija?
Dr. Livada, najsrdačnije se zahvaljujemo na razgovoru.
Dr. Livada, najsrdačnije se zahvaljujemo na razgovoru.
Molim, počašćen sam što ste organizirani u dostojanstvu vlastitih sjećanja, građanskih vrijednosti jugoslavenstva.
Poreč, 22.08.2015. godine
Poreč, 22.08.2015. godine
Razgovor vodio:
Zlatko Stojković dipl.ing.
Predsjednik Udruženja „Naša Jugoslavija“ u Hrvatskoj
Zlatko Stojković dipl.ing.
Predsjednik Udruženja „Naša Jugoslavija“ u Hrvatskoj
