POKRAJINSKA KONFERENCIJA NKPJ ZA VOJVODINU: ZA PARTIJU REVOLUCIONARNE AKCIJE, ZA VLAST RADNIČKE KLASE

U Novom Sadu je održana Pokrajinska konferencija Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ) za Vojvodinu.

Konferenciju je pozdravnim govorom otvorio generalni sekretar NKPJ, drug Batrić Mijović, koji je poželeo uspešan rad Pokrajinske konfenecije i izrazio zadovoljstvo što se na delu u praksi ostvaruju ciljevi i zadaci koji su postavljeni na generalnoj konferenciji NKPJ "Nastavljamo liniju – jačamo partiju", ukazavši da stalno kadrovski jačanje i podmlađivanje Partije mora biti jedan od osnovnih prioriteta daljeg rada Partije. Drug Batrić Mijović izrazio je posebno zadovoljstvo što upravo članovi NKPJ i SKOJ-a sa teritorije Vojvodine daju značajan doprinos u konkretnim akcijama i ostvarenju Programskih ciljeva NKPJ na teritoriji cele Srbije. U izveštaju koji je o radu Pokrajinskog komiteta NKPJ za Vojvodinu pročitan naglašeno je da je u proteklom periodu Pokrajinski komitet NKPJ za Vojvodinu prevladao krizu rukovođenja i delovanja koja je nastala u periodu između dve pokrajinske konferencije čime su stvorene zdrave osnove i polazne pretpostavke za prevazilaženje svih organizacionih nedostataka koji su do sada negativno uticali na normalan rad i funkcionisanje NKPJ na teritoriji Vojvodine i grada Novog Sada. 

Pred Pokrajinski komitet NKPJ za Vojvodinu postavljen je važan zadatak: organizaciono i kadrovsko jačanje partije, mobilizacija članstva i simpatizera . U tom smeru osnovan je posebni petočlani organizacioni komitet koji je na sebe preuzeo obaveze ostvarenja svih zadataka koji su stavljeni pred Pokrajinski komitet NKPJ za Vojvodinu. 

Organizacioni komitet, kao izvršno i operativno telo, do izbora svih pokrajinskih partijskih organa koordiniraće rad partijskih organizacija na teritoriji Vojvodine. Osnovni cilj je da se sve partijske organizacije, svaki pojedini član i simpatizer povežu i ostvare funkcionalne unutar-partijske veze koje će doprineti boljoj informisanosti o radu Partije i SKOJ-a, omogućiti bolja informisanost organa Partije o neposrednim, svakodnevnim, lokanim, problemima i mogućnostima za njihovo rešenje.

Organizacioni komitet je pred sebe stavio konkretne zadatke, kao i konkretne vremenske okvire za njihovo ostvarenje usmeravajući svoje snage u pravcu njihovog punog ostvarenja. 

U završnom dokumentu Pokrajinske konferencije NKPJ za Vojvodinu naglašeno je da je komunistički pokret u svojoj suštini duboko humani društveni pokret preobražaja klasnog društva usmeren ka ukidanju vlasti čoveka nad čovekom, razrešavanju društvene protivurečnosti, stvaranju mogućnost za razvoj proizvodnih snaga društva, omogućavanju svestranog razvoja ličnosti, oslobođanju čoveka individualnog i klasnog egoizma i eksploatacije, stvaranju novog sistema vrednosti, i kao takav predstavlja most prelaska u humanije društvo, udara temelje novom društvu, evolutivno, skokovito i uvek progresivno. Kao takva ideja socijalizma je istorijski aktivna , usmerena ka stvaranju novog sveta i ka oslobođenju radničke klase. Sledeći ideje socijalne pravde naš osnovni zadatak je stvaranje širokog antikapitalističkog fronta za ostvarenje socijalističke perspektive, kraju svakog surovog fnansijskog ataka na čoveka i njegovoj ekploataciji. 

Sekretarijat Nove komunističke partije Jugoslavije

Novi Sad,

11. oktobar 2014. godine

Да ли левичар-марксиста значи бити против Србије и српских националних интереса? Живимо ли у времену када су „модерној“ левици важнија геј права од радника и породице?

О овим питањима, али и стању у Украјини, НАТО окупацији Балкана и положају студената у Србији, наша редакција је разговарала са Првим секретаром Савеза комунистичке омладине Југославије (СКОЈ) Александром Ђенићем.

 Шта нам можете рећи о Вашој организацији – када је настала и са којим циљем?

Данашњи СКОЈ је реоснован 1992. у Београду као марксистичко-лењинистичка омладина Нове комунистичке партије Југославије (НКПЈ). Он је настао инспирисан револуционарним традицијама предратног СКОЈ-а, који је на својим плећима изнео антифашистичку борбу и социјалистичку револуцију, основаног 1919. године у Загребу, а који је укинут након резолуције Информбироа 1948. године.

СКОЈ је реоснован у ситуацији када је наша социјалистичка домовина Југославија била разбијана од стране западног империјализма, у времену велике антикомунистичке хистерије, управо са циљем да око себе окупи младе људе који ће бити кадри да бране тековине социјализма и одупру се империјалистичкој агресији и пљачки којима је наша земља била изложена, а нажалост им је изложена и данас. Недавно смо одржали Трећи конгрес (крајем 2013.) под паролом „Борбено – доследно – с оптимизмом“, на ком смо донели нови програм, у складу са садашњим историјским околностима. Изабрали смо ново руководство, и зацртали нове циљеве. СКОЈ се у својој свакодневној борби залаже за изградњу социјалистичке алтернативе и комунистичке перспективе.

Ми сматрамо да сва средства за производњу морају бити у рукама друштва, а не појединаца. Залажемо се за национализацију предузећа. Против смо приватизације, уласка Србије у НАТО и ЕУ, ревизије историје из Другог светског рата, примене Болоњске декларације у образовању.

2. У имену СКОЈ-а налази се одредница Југославија. Да ли то значи да се Ваш покрет залаже за обнову Југославије? И какав је став Вашег покрета у вези националног питања јужнословенских народа?

СКОЈ је реоснован 1992. године док је Југославија још постојала, управо као реакција једног дела омладине на империјалистичко разбијање исте. Ми се залажемо за обнову Југославије, али не из носталгичарских осећања, већ из разлога што сматрамо да је она најбоље решење за све јужнословенске народе. Свакако, свесни смо да је грешака било, како у самој изградњи социјализма, тако и у функционисању Југославије, јер да их није било, не бисмо данас живели у сателитима насталим из ње, али то не искључује чињеницу, да је она била најбоље решење, за све њене народе. Садашње државе које су настале из ње нам то најбоље показују, јер су све марионете Брисела и Вашинготона.

Југославија се показала у пракси уз све своје мане као најбоље решење за све националности које живе на том простору, а од њеног растурања корист је једино имао западни империјализам, док су сви народи који су живели у њој губитници. Ми смо свесни историјских околности у којима живимо, односно да Југославије нема, али је нема не зато што је то била воља њених народа, већ воља западног империјализма, који ју је разбио у крвавом братоубилачком рату, уз помоћ својих пијуна и домаће пете колоне. Југославије више нема, али процес њеног разбијања још увек траје. Западни империјализам тај процес наставља једностраним проглашењем Косова и Метохије. Када бисмо се ми, као комунисти, одрекли Југославије, то би значило да бисмо признали њено разбијање као легитимно.

Наравно, важно је напоменути да се ми залажемо за обнову социјалистичке Југославије, јер увек постоји могућност да у будућности крупни капитал обнови капталистичку Југославију, али у таквој држави национални и економски проблеми не би били решени. Што се тиче јужнословенских народа, то се може проширити на читав Балкан. Наш став по том питању је јасан: „НАТО напоље са Балкана – Балакан припада балканским народима.“

3. Како коментаришете чињеницу да се данашња званична левица више залаже за геј права уместо за права радника? Да ли је апсурдно да се партије левице у Србији залажу за империјалне интересе Запада и њених мега корпорација?

У капитализму влада диктатура мањине над огромном већином. Огромна већина људи било које сексуалне оријентације је у капитализму експолатисана. Многе такозване леве партије и организације су финансиране од крупног капитала како би акценат са горућих економских проблема скренуле и ту борбу усмериле на мање битне или потпуно небитне проблеме. То није ништа ново. То су старе методе о којима је још Маркс говорио – да буржоазија оснива разне еколошке покрете, покрете за права животиња и многе друге, како би пажњу скренула са класне борбе. Ми сматрамо да су партије које се залажу за империјалне интересе Запада и њихових мултинационалних корпорација – партије крупног капитала и оне никако не могу бити леве, већ партије екстремне деснице. Ако нека партија за себе говори да је лева, има левичарско име, и иконографију, то не значи да она у пракси није десна.

4. Ко су данас највећи противници марксистичке левице? Да ли су фашистичко-екстремистички покрети или либерално – демократске снаге које се заправо залажу за очување и јачање капитализма и капиталистичких односа у савременом друштву?

Највећи противници комуниста су сви они који се залажу за одбрану крупног капитала. Сам фашизам као најекстремнији облик капитализма и одбране крупног капитала је управо највећи свој зенит достигао у историјским околностима које су сличне данашњим, а то је криза капитализма. Управо зато није чудо што фашистичке групације данас доживљавају своју ренесансу, као последњи бедем буржоазије против народа. Најочигледнији нам је пример данас у Украјини, али опасност од фашизма буја у читавој Европи.

Што се тиче либерално-демократских снага, оне су либералне у економском смислу, а њихова политика ширења слободног тржишта од колонијалних освајања, па до данашње агресивне политике према слободољубивим народима се није променила. Та политика је освајачка. То је сасвим природно са становишта капитализма који је у својој бити пљачкашки и присваја туђи рад. Демократија на коју се позивају либерали је само једна шарена лажа, јер у таквој демократији може да учествује само онај ко има паре. То нам најбоље показује наш изборни систем, који поред чињенице да је противуставан, учествовање на изборима омогућује само онима који имају паре, јер поред сакупљања 10 000 оверених потписа поређаних по азбучном реду, морате да платите таке у вредности од 50 000 евра.

За разлику од оне буржоазије која је била прогресивна у рушењу феудализма, данашња буржоазија представља конзервативне снаге, јер се она бори против прогресивних снага, које могу укинути експолатацију. Стога, данашње либерално-демократске снаге не либе се да да уђу у коалицију са отворено фашистичким снагама, као што данас видимо на примеру Украјине. Са сигурношћу можемо рећи да су данас фашисти и либералне-демократе две стране истог новчића, финансиране од стране крупнога капитала, тако да подједнако представљају претњу по комунисте.

5. Да ли се слажете са мишљењем многих домаћих интелектуалца да је Србија окупирана земља; и ако јесте ко су њени окупатори? Ваш став по питању Косова и Метохије?

Србија данас јесте окупирана земља. Она је окупирана од стране западног империјализма. На њеној територији се налази највећа НАТО база Бонстил, док на Косову и Метохији постоји протекторат са постављеним марионетским режимом у Приштини, који ради све по диктату Брисела и Вашинготона. Други проблем је тај што је Србија потписала неометано кретање НАТО снага по њеној територији, а да оне не сносе никакву одговорност, што свакако доводи у питање суверенитет наше земље. Србија води континуирану вазалску политику према Бриселу и Вашинготону од 2000. година, на даље.

Наш став по питању Косова и Метохије је јасан. Он је у складу са међународном комунистичким покретом. Косово и Метохију сматрамо саставним делом Србије, у ком треба да постоје једнака права, како за Србе и Албанце, тако и за све друге народе који живе у Јужној српској покрајини. Мишљења смо да је проблем на Косову и Метохији немогуће решити док је оно под НАТО окупацијом. Важно је напоменути чињеницу да на Косову и Метохији не постоји никаква жеља албанског народа за самоопредељење, већ иза такве политике постоји тежња западног империјализма да заокружи процес разбијања Југославије одвајањем Косова и Метохије од Србије.

Такође, албанск народ има своју националну државу Албанију, а прављењем још једне би се изазвао сукоб, не само на Балкану, већ широм света. Од тога радни народ не би имао никакве користи, већ само крупни капитал. Сви народи Балкана треба да се уједине у заједничку борбу против НАТО окупатора, јер Балкан треба да припада балканским народима.

6. У 21. веку класне разлике су сваким даном све веће. Какав је одговор СКОЈ-а на те околности; и да ли је могуће, да у 21. веку, свет опет доживи социјалистичке револуције?

Ми сматрамо да ће 21. век бит век социјализма. Решавање социјалне правде, националног питања, економске независности и слободе је немогуће остварити у капитализму. Капитализам је систем који се заснива на експолатацији мањине над огромном већином. То је систем који задовољава потребе малог броја људи. Ми данас живимо у свету капитализма који је достигао свој највиши стадијум – империјализам, у ком владају монополи империјалистичких земаља који бране интересе мулитинациоланих компанија. Сам капитализам се заснива на бројним противречностима, а једна од њих ствара цикличне кризе. У таквој кризи ми данас живимо. Капитализам је систем који не може да реши основне егзистенцијалне потребе огромној већини становништва.

Искуство социјалистичких земаља, како оних у којима је социјализам привремено сломљен, тако и оних које данас граде социјализам, нам показује да он може, уз све своје мане, да обезбеди основне потребе човеку. Социјализам је само за неколико деценија решио проблеме незапослености, неписмености, здравствене заштите, културног просперитета, што капитализам није могао вековима да реши. Довољан показатељ да је социјализам ефикаснији од капитализма је и тај да и поред технолошког напретка све земље у источној Европи у којима је социјализам привремено сломљен производе 30 посто онога што су производиле 1989. године. Србија ће овим темпом економског раста своју производњу из 1989. године, стићи за 100 година.

Ми, као марксисти-лењинисти, прилазимо са научне стране развоју људског друштва. Стога сматрамо да су социјализам и комунизам неминовне етапе у његовом развоју. Такође сматрамо да истинске социјалне правде нема без социјализма, а социјализма без револуционарне теорије марксизма-лењинизма. Можда је социјализам имао и има сто мана, али он има милион врлина, док капитализам има милион мана, а ниједну врлину. Социјализам ће у 21. веку тријумфовати, јер за то постоји потреба огромне већине људи.

7. Да ли је СКОЈ глобалистички или антиглобалистички покрет; и каква је ваша сарадња са левичарским марксистичким снагама ван Србије?

СКОЈ наступа са позиција пролетерског инетернационализма, залаже се за интегрално социјалистичко и комунистичко друштво, сматра сваку победу комунистичких и прогресивних снага као своју победу из разлога што те победе слабе капитализам, тако да са те стране јесмо глобалистички покрет. Но, ми смо против глобализма који намећу мулитинационалне корпорације, глобализма који жели да пороби мале и прогресивне народе, глобализма који намеће тржишне принципе у економији, глобализма у ком се за све питају лихварске институције као што су ММФ и Светска банка, глобализма у ком је капитализам доминантан економски систем. Стога, ми можемо рећи да припадамо антиглобалистичком покрету, али припадамо и глобалном покрету који је алтернатива садашњем глобализму.

НКПЈ је чланица Међународног комунистичког покрета чији велики број чланица представља значајан фактор у својим земљама,. Неке од њих су на власти на пример у Куби и Вијетнама, неке су снажне као у Индији, Грчкој, а неке су у коалицијама као у Венецуели и Сирији. СКОЈ је чланица Светске федерације демократске омладине, која окупља све комунистичке омладине из читавог света, као и друге прогресивне и студентске организације.

8. У Русији и Латинској Америци појавили су се покрети на десници који се залажу за друштва у којима ће владати социјална правда и класна солидарност, у којима би била државна и јавна имовина доминатна, који се противе америчкој хегемонији у свету и залажу се за мултиполаран свет. С друге стране то су религиозни покрети, са изразито националном свешћу. Да ли мислите да је могућа сарадња левих марксистичких покрета са таквим групама на десници када је у питању класна борба и борба против англосаксонског империјализма?

Наша организација је увек отворена за сарадњу са свим патриотским, антифашистичким, антиимперијалистичким, студентским, синдикалним и свим другим организацијама са којима се може наћи заједнички именитељ по неком питању. Комунисти су како данас, тако и у прошлости, сарађивали и правили коалиције са оним снагама које су у датом тренутку прогресивне. Тако су за време Другог светског рата правили антихитлеровску коалицију, са националослободилачким покретима се заједно борили у Африци и Азији против колонијализма, док данас сарађују са антиимперијалистичким покретима у Украјини и Сирији против империјализма. То показује да ми нисмо догматска организација и да наша идеологија разуме одређене историјске околности, односно да из тактичких разлога можемо сарађивати и са организацијама другачијег политичког опредељења, ако су у датом тренутку прогресивне. Једино не можемо имати никакву сарадњу са фашистичким организацијама.

Што се тиче класне солидарности, она не може постојати јер ће капиталисти увек желети да буду још богатији, на рачун огромне већине људи. Комунисти могу да сарађују са свима који су у одређеном тренутку прогресивни и одупиру се империјализму, а свакако је да је антиимперијалистичка борба саставни део класне борбе.

9. Какав је Ваш став по питању Украјине. Ко је у Украјини агресор?

Данас у Украјини влада војно-фашистичка хунта, која је дошла на власт у класичном пучу уз помоћ Брисела и Вашинготона. Управо први на удару у Украјини су били комунисти који су убијани, а био је и покушај атентата на Генералног секретара Комунистичке Партије Украјине, друга Петра Симоненка. Након тога покренут је посуптак о забрани КПУ, а све је кулминирало бруталном крађом на изборима. Огроман број становника Доњецка и Луганска, који су традиционална упоришта комуниста, био је спречен да на њих изађе. Агресор у Украјини је западни империјализам, који уз помоћ војно-фашистичке хунте у Кијеву жели да уништи све демократске, прогресивне, антифашистичке и антиимперијалистичке снаге. НКПЈ и СКОЈ ће се и даље солдарисати и организовати низ активности подршке са КПУ, народом Украјине и Доњецком и Лугнаском републиком.

10. Какав је Ваш став у вези Болоњског система и шта мислите о актуелном студентском протесту и захтевима студената.

СКОЈ се у свом програму залаже за укидање Болоњске декларације, као и за бесплатно и свима доступно образовање. Циљ Болоњске декларације је да знање претвара у робу, што значи да суштина образовања није знање, већ стицање дипломе, која се купује као свака друга роба. Самим тим се дискримишу особе које потичу из сиромашних породица, које не могу да плате скупе школарине, циљ Владе је да из године у годину доноси измене закона који има за циљ да у потпуности усклади високо школство са Болоњском декларацијом. У прилог ставу да Болоња треба да се одбаци говори чињеница да ниједан озбиљан Универзитет, као што су Ломоносов, сам Болоњски, Кембриџ и Оксфорд, као и други, нису прихватили ову декларацију. Такође, издвајамо светли пример Белорусије, једине земље у Европи чији ниједан Универзитет није прихватио ову декларацију. На иницијативу активиста СКОЈ-а 2010. године, основан је Студентски фронт, са циљем да окупи све прогресивне студенте у борби против Болоњске декларације и у борби за бесплатно образовање. Од 2011.

Студентски фронт је препознат као лидер студентских протеста и управо захваљујући овој организацији спречена је даља комерцијализација образовања. Ове године проимперијалистичка буржоаска власт, предвођена СНС-ом, је у сред септембарског испитног рока, само неколико дана пред упис у нову школску годину, донела измене Закона о високом образовању, које су антистудентске. Студентски фронт је одмах позвао све студентске организације на јединство у борби за материјалне интересе студената и заказао велики студентски збор за 1. октобар.

Након великог студентског збора, организована је протестна шетња, а велике студентске демонстрације су заказане за 15. октобар. СКОНУС, организација која је блиска власти, био је приморан да изађе на протесте, али су покушали да направе забуну међу студентима, заказавши протест за 7. октобар. Студентски фронт, у циљу студентског јединства, позвао је своје активисте и заједно са СКОНУС-ом изашао на протест 7. октобра. Након половично прихваћених захтева од стране Владе, СКОНУС је одустао од даљих протестних активности, али Студентски фронт и Савез Студената Беогада су наставили припреме за 15. октобар. 15. октобра су студенти показали своје јединство, организовавши највећи протест у последњих 10 година, где је неколико хиљада студената изашло на улице. Важно је напоменути да су ове године били блокирани Филозофски факултет и Факултет Политичких Наука.

Још 15. октобра Студентски фронт је подржан од стране репрезентативног синдиката Конфедерације слободних синдиката Србије, док је председник удружених синдиката Србије Слога, лично присуствовао протесту и обратио се студентима. Министар Вербић није желео да прими студентске представнике, тако да су Студентски Фронт и Савез Студената Београда дали рок Министарству да одговоре да до 21. октобра. Тада су студенти дошли по своје захтеве, а Влада је под притиском следећег дана морала да их усвоји. Значај студентских протеста 2014. је у томе што је показано студентско јединство. Студентски фронт је постао најзначајнији фактор, јер је политика Студентског фронта, добила широку подршку међу студентима. Студентски фронт ће кренути у кампању за доношење новог Закона о високом образовању, који ће подразумевати укидање Болоњске декларације. Студентски фронт је овогодишње протесте оценио као малу победу, а велики корак у борби за материјална права студената.

È domenica pomeriggio, e camminando quasi si suda: fa caldo a Donetsk, cittadina di cinquantamila abitanti del sudovest russo, omonima della più nota Donetsk nei territori dell’Ucraina orientale al centro delle contese tra esercito di Kiev e milizie popolari della Nuova Russia. Nonostante a pochi chilometri di distanza si combatta l’atmosfera appare quella di un piacevole fine settimana quasi estivo. Niente a che fare con il già severo autunno moscovita. Nel piccolo centro del meridione russo a ridosso del confine è arrivata da qualche giorno la carovana antifascista promossa dalla Banda Bassotti, che alloggia in un complesso un tempo utilizzato dai Pionieri del Pcus per i campi estivi ed altre attività.

Ad accogliere la carovana all’entrata del complesso c’è un grande cartellone di epoca brezneviana: «La salute è la nostra principale ricchezza». Appena il tempo di assaporare questa madelaine che la nostra mente è già alla ricerca del tempo perduto. Tempo che non ritorna, cantava qualcuno. Un tempo da alcuni mai vissuto, ma che ha avuto per tutti il sapore amaro della sconfitta, dentro una Storia di cui si è decretato la fine un paio di decenni or sono, facendo sprofondare le vecchie e le nuove generazioni in un sonno senza sogni.

Eppure, poco distante come a migliaia di chilometri, si combatte.

L’arredamento del posto è quello originale, probabilmente con la sola differenza delle singolari tinte (rosa e celeste) utilizzate per il rinnovo delle pareti. Originale è anche la nostra colazione, non esattamente mediterranea: uova fritte, pane col burro, cetrioli e wurstel accompagnati da tè o succo ai frutti rossi.

Mentre facciamo per allontanarci dal complesso sopraggiunge una chiassosa comitiva, che precede di poco l’arrivo di una sfarzosa macchina nunziale: salutiamo i due giovani sposi venuti a celebrare il loro pittoresco matrimonio nella chiesetta adiacente. Fuori cani, gatti, anatre e galline fanno da padroni, talvolta anche in mezzo alla strada, senza creare particolari problemi a nessuno. Poco distante una piazzetta: al centro un memoriale ai caduti dell’Armata Rossa. Qualcuno porta a spasso i bambini, altri discutono animatamente e gruppi di ragazzini improvvisano spericolate gare di velocità con le biciclette.

La piazzetta è ad appena dodici chilometri dalla frontiera: una riga grigia, crudele, tirata tra popoli legati da secoli di storia comune. Una frontiera che il 13 luglio scorso non ha impedito che alcuni colpi d’artiglieria dell’esercito ucraino cadessero in territorio russo, centrando un’abitazione della cittadina con il grave ferimento di due persone e la morte di un’altra. Una frontiera tra le più affollate sul confine orientale, dalle quali sono transitati centinaia di migliaia di profughi verso la Russia.

A Donetsk, non tutti sanno della carovana antifascista, e la nostra presenza suscita una certa curiosità tra la gente per strada.

Fermiamo il primo taxi che passa: alla guida un uomo come tanti, sulla cinquantina. Un’effige ortodossa sul cruscotto, il nastro di San Giorgio legato allo specchietto retrovisore. «Siamo italiani, siamo qui per sostenere la resistenza antifascista». Tace, annuisce, pur rimanendo pressoché impassibile dietro gli occhiali da sole. Ma non ci sfugge la sua emozione.

Dopo una serie di tortuosi sali-scendi sulle aride colline fuori città capiamo di essere arrivati a destinazione cominciando a scorgere una fila chilometrica di veicoli incolonnati. Furgoni, Volga, vecchie Lada, qualche utilitaria occidentale o asiatica di nuova generazione: ma sul lato destro della strada più che il modello dei veicoli salta all’occhio la quantità di oggetti che questi trasportano. Taniche di carburante, acqua, cibo.

A Lugansk, meno di venti chilometri dalla frontiera, la vita è dura.

Il tassista supera velocemente tutta la fila per arrivare davanti al punto di frontiera: «Voinà» (guerra), dice volgendo il capo al serpentone d’acciaio. Tira il freno a mano e ci ringrazia: «Spasiba». Obbiettiamo di non aver ancora pagato la corsa, ma fa cenno di no con la testa: gli occhi quasi gli brillano. Ci impuntiamo, e dopo una breve discussione buttiamo duecento rubli sul cruscotto. Accenna un sorriso, ma torna subito serio. Chiudiamo gli sportelli con i finestrini ancora abbassati, e questa volta il tassista lascia libero il suo sorriso, e ci saluta con la voce grossa: «No pasaran!». Attoniti per un istante replichiamo a nostra volta: «No pasaran!».

Una manovra, due colpi di clacson, e se ne va. Qualcuno alza il pugno chiuso, finendo per richiamare l’attenzione della gente in fila. «Italiani? Che ci fate qui?». Spieghiamo le nostre ragioni, e lo sforzo linguistico viene ricompensato da un immenso calore umano, a volte con abbracci e sorrisi, altre con la schietta sincerità degli sguardi induriti dalla sofferenza e dal dolore.

«La mia casa appena fuori Lugansk è nelle mani dei fascisti del battaglione Azov», ci racconta Vladimir, quarantasette anni, mentre tiene in mano un coltello serramanico e ne accarezza il filo della lama. Come tanti altri per guadagnarsi da vivere si è improvvisato tassista: dalla frontiera porta in città chi arriva a piedi o chi deve tornare indietro dopo aver fatto provviste.

Risaliamo il serpentone di mezzi incolonnati tra gas di scarico e la polvere delle colline dalle quali da secoli si estraggono minerali. Dietro una vecchia Lada carica di provviste e con alcuni pneumatici legati sul portapacchi spuntano i corni di una capra. Eccone un’altra, e un’altra ancora. E qualche metro più in là c’è Lisa, una vecchia contadina del posto: un fazzoletto legato intorno al viso coperto di solchi profondi che non coprono la dolcezza dei suoi tratti. «Che Dio vi benedica», esclama porgendoci il cesto di frutta che tiene in mano. Insiste, convincendoci a prendere con noi quattro o cinque delle mele che ha faticosamente raccolto. La salutiamo riprendendo a camminare di fianco alla fila di mezzi.

Il riflesso del sole che si abbassa sui vetri dei veicoli non copre la stanchezza e lo scoraggiamento di chi attende da ore di ritornare nell’inferno di casa propria.

Prendiamo un altro taxi, che ci accompagna nella piazza principale della cittadina, dove sta per suonare la Banda Bassotti. Sul lato destro della piazza il monumento di Lenin, la cui mano indica proprio il punto in cui viene allestito il palco: «Deduska Lenin» (nonno Lenin), ci dice qualche ragazzo ridendo. Il concerto viene accolto da un incredibile entusiasmo popolare.

Donne, uomini, ragazzi, vecchi e bambini. Nikolaj, sessantacinque anni, ci racconta la sua storia: è un chirurgo. Negli anni Settanta è stato inviato in Niger per una missione umanitaria. Colpito dalla nostra presenza, sul momen

(Message over 64 KB, truncated)