Informazione
ore 20:45 presso C.S. 28 Maggio
Le vicende delle foibe e le mancate epurazioni
incontro con CLAUDIA CERNIGOI
giornalista e ricercatrice storica
venerdi 10 febbraio 2012
a partire dalle ore 20:00 in Piazza Rovetta a Brescia
PRESIDIO ANTIFASCISTA
organizzano
RETE ANTIFASCISTA DI BRESCIA
CENTRO SOCIALE 28 MAGGIO DI ROVATO (BS)
per info: rete antifascista bresciana <reteantifascista.bs @ gmail.com>
E' nata indoona : chiama, videochiama e messaggia Gratis.
Scarica indoona per iPhone, Android e PC
con il Patrocinio e la collaborazione del Comune di Carlino
organizzano per la Giornata della Memoria
Voci dall’interno del campo
Saluto di Marco Balestra, presidente provinciale dell’ANED, Associazione nazionale ex deportati politici nei campi nazisti.
I Campi di concentramento italiani e fascisti di Gonars e Visco
EDOARDO IOAN e IVAN CIGNOLA
Rappresentanti della Sezione A.N.P.I. del Palmarino
ALESSANDRA KERSEVAN
Ricercatrice e autrice di numerose pubblicazioni in argomento
FERRUCCIO TASSIN
Storico e collaboratore del Centro “L. Gasparini”
Coordina:
DARIO MATTIUSSI
Segretario del Centro “Gasparini”
Fra il 1941 e l’8 settembre del 1943 il regime fascista e le forze armate italiane misero in atto una sistematica opera di rastrellamento e di pulizia etnica nei terri- tori della Venezia Giulia e della Yugoslavia occupata.
Furono costituiti numerosi campi di concentramento in cui furono internati civili di origine slovena, croata, serba e montenegrina. Nei campi di Visco, attivo dal ’41, e di Gonars, creato nel 1942, furono rinchiusi bambini, donne, anziani, oltre a uomini adulti, costretti ad abitare in baracche mal riscaldate, con un’alimentazione insufficiente e condizioni igieniche precarie che portarono alla diffusione di gravi malattie e comportarono immani sofferenze.
Vi morirono a centinaia.
Scarica la locandina: https://www.cnj.it/INIZIATIVE/volantini/aquileia030212.pdf
Interverranno nella discussione i rappresentanti dell’A.N.P.I. di Gonars-Palmanova Edoardo Ioan e Ivan Cignola, quest’ultimo Sindaco del Comune di Gonars fino al 2009 e promotore di progetti e iniziative per il mantenimento della memoria di quei tragici avvenimenti.
Le relazioni di carattere più propriamente storico saranno affidate ad Alessandra Kersevan, ricercatrice e autrice di numerosi lavori di approfondimento, di documentazione e di raccolta delle testimonianze, e Ferruccio Tassin, storico locale che si è dedicato in particolare alla vicenda del campo di Visco.
Il dibattito sarà moderato da Dario Mattiussi, Segretario del Centro “Gasparini”. >>
E' nata indoona : chiama, videochiama e messaggia Gratis.
Scarica indoona per iPhone, Android e PC
Serata d'incontro per il popolo Rom nel Giorno della Memoria
alla Casa del Popolo dell'Isolotto, Via Maccari 104
ore 20 Cena con Piatti Rom (12euro cena + libro)
nel corso della serata saranno eseguite Musiche Rom
ore 21,30 Dibattito pubblico
con presentazione del libro
di Adem Bejzak e Kristin Jenkins:
Un nomadismo forzato
Racconti dal Kosovo all'Italia
Intervengono insieme all'autore:
Piero Colacicchi, Associazione “OsservAzione”
Manuela Giugni, Commissione Cultura Cdp Isolotto, Rete Antirazzista
Giuseppe D'Eugenio, Presidente Q.4
Simone Malavolti, Associazione Culturale “pAssaggi di Storia”
promuovono l'iniziativa:
Casa del Popolo dell'Isolotto/Commissione Cultura, Rete Antirazzista
|
E' nata indoona : chiama, videochiama e messaggia Gratis.
Scarica indoona per iPhone, Android e PC
---1)
"Gdje naivni su oni glupi dani
kada smo, davno tome, sanjali
o leopardski, zmijski otrovnoj,
o zlatnoj, čudnoj, tajanstvenoj Evropi?
(...)
Evropa leži mrtva."
O laž, laž, evropska laž!
Samo destrukcija lahko te ubije!
Samo destrukcija.
In katedrale in parlamenti:
laž, laž, evropska laž.
In Društvo narodov laž,
laž, evropska laž.
Rušiti, rušiti!
Vse te muzeje faraonov,
vse te prestole umetnosti.
Laž, laž, laž.
O Sofija, o katedrala.
O mrtveci, ki boste rešili
Evropo. O mrtveci
beli, ki stražite Evropo.
O laž, laž, laž.
Rušiti, rušiti, rušiti!
Milijoni umirajo,
a Evropa laže.
Rušiti. Rušiti. Rušiti!
Srečko Kosovel, 1926
Ah Evropa?
Trulez stara!... Stvor nakazan.
........................
Ta zbrckana stara lutka,
proglasena prostitutka,
sto razrokim svojim okom
na tirana namiguje...
Konji u parlamentu – simbolika kraja demokracije
Poznato je kako je rimski car Kaligula proglasio vlastitog konja senatorom i doveo ga u parlament. Danas predsjednik Monti drastičnim mjerama nastoji povratiti Italiji teško poljuljan financijski kredibilitet, svesti dug na dozvoljenu mjeru, stabilizirati zemlju i pokrenuti privrdu.
Rradi se zaista o konjskoj kuri, koja je ustvari pravi nasrtaj na bijednike. Monti je prvo «udario namet na vilajet», povećao poreze i oporezovao sve moguće i nemoguće, pa tako i penzionere, koji su već ionako bijedni, liječničke preglede, izdavanje recepata i sve ono što je nekad bilo za narod džabe. Uz to su povišene sve tarife, poskupio benzin, prijevoz željeznicom i drugim sredstvima, porezuje se svaki rad, pa i dozvole boravka, koje se izdaju stranim radnicima, najsiromašnijem dijelu stanovništva.
Sad je na redu druga kategegorija mjera: liberalizacije svega i svačega, koje su podigle na noge Italiju. Italija je zemlja cehova i zapanjujući razvoj nekih profesionalnih branši bio je u prošlosti srce i duša Renesanse, čijim se spomenicima i danas dive milijoni turista, koji je posjećuju. Nedodirljivost profesionalnih udruženja ima u toj zemlji dugu tradiciju, iako nije uvijek opravdana. No to ne znači da se treba upustiti u najdivljiju liberalizaciju svega mogućeg, koja je uzbunila malte ne cijelu zemlju. U Siciliji štrajkaju zemljoradnici, ribari i trgovci, jer je cijena energenata previsoka, pa im se ne isplati raditi. Na Eolskom arhipelagu, na Liparima i na Vulkanu nemaju više benzina...Sicilija je stala...A u Rimu neopisiv kaos, jer već danima štrajkaju taksisti, koji taj javni servis ne smiju sasvim porekinuti, pa ga ne nazivaju štrajkom, nego javnim okupljanjem, a ono je u Circo Massimo, postalo pravi cirkus, kada su nakon dugog neprihvaćanja njihovih prijedloga razbješnjeli taksisti počeli tući novinare i vlastite sindikalne pregovarače...
Udar na sirotinju
Monti i njegova vlada su i ovim drugim valom mjera opet udarili u najvećoj mjeri na najsiromašnije kategorije stnovništva, koje zarađuju kruh «u znoju lica svoga». Rečeni taksisti da bi zaradili za život nalaze se na cesti i po dvanaest sati dnevno, a za licencu su ustvari polulegalno u velikim gradovima platili od 120 do 160.000 Eura. Sad bi po Montiju svak mogao voziti taksi. Što u Rimu postoji «kralj taksista» koji posjeduje veliko poduzeće s mnogo vozila i vozača, a sam živi u vili s bezenom, samo je izuzetak koji potvrđuje pravilo. Isto tako vjerojatno je da je i mafija jedan od igrača u ogromnom prekidu rada na Siciliji, što još ne mijenja ništa na stvari o pravičnosti pobune ribara i ratara, koji nisu u stanju plaćati tako visoke cijene benzina, jer u tom slučaju nemaju računa da rade.
A to je tek početak. Monti kani liberalizirati sve. Prodaju lijekova i radno vrijeme apoteka, na što su zavrištali apotekari, pa je ambiciozni program malo korigiran. Isto kani učiniti i advokatima, notarima i svim ostalim «profesijama». Nisu potrebni nikakvi dodatni ispiti, ograničene tarife advokata i notara su liberalizirane, isto vrijedi i za radno vrijeme apoteka kao i za ljekare i za notare: naplati koliko možeš, radi koliko hoćeš. Pa ako taksistima ide na ruku da su što više na cesti, šta će uraditi građani, ako se ukine noćna služba apoteka, koja po liberarnom pristupu ne bi smjla biti propisana ili nametnuta? Lijkovi bez recepta prodavat će se i u shopping centrima, a povećat će se broj i parafarmacija (biljnih apoteka). Zbog brojnih protesta ove su mjere donekle ublažene: dozvoljeno je otvaranje samo još 3.000 apoteka...Jedna farmaceutkinja slobodnu prodaju lijekova bez recepta komentirala je ovako:»Neka samo to rade. Neka se što više ljudi potruje lijekovima i ode s ovog svijeta. Upravlačima će tako biti lakše...». Isto natezanje sa advokatskom komorom i udruženjima notara o povećanju broja tih profsija. Povećat će se i broj benzinskih crpki i one će prodavati sve moguće. U tom viđenju svi mogu prodavati sve i biti otvoreni i danju i noću, kao što je to u Americi. No ogroman broj prodavnca u Italiji su porodičnog karaktera: neispavani prodavač novina ujutru, poslije neprospavane noći, neće više biti u stanju uzvrati kusur za novine...
Anglosaksonski uzori i veliki profesori
Zanimljivo je da Montijeva vlada i on sam nikako da udare na velika bogatstva, na multinacionalne kompanije i njihove proizvode, na velike energentske distributere i uopće na krupne industrijalce, koje ova reforma uopće neće oštetiti. Šta više, ona će pogodovati velikim trgovinskim lancima, koji će moći prodavati više roba i raditi danonoćno.
Što će biti s distribucijom voda, o kojoj se talijanski narod referendumom izjasnio protiv privatizacije, još nije jasno, ali su zabrinute sve kategorije stanovništva, pa i oni koji se bave televizijom, jer Monti nagovještava novu distribuciju dražabom TV-kanala. Vjerojatno to Berlusconija, koji ih posjeduje najviše, neće isuviše pogoditi, jer će on biti u stanju da ih sve ponovo kupi...
Ali šta će lokalne novine, lokalni kanali i male proizvodnje? Njihovo gašenje čini se da je neminovno. Velike ribe progutat će sitnu ribu i teret krize za malog čovjeka postat će nepodnošljiv.
Interesantno je da sve te mjere donsi vlada ekonomskih stručnjaka i priznatih univerzitetskih profesora te bivših službenika mnogih međunarodnih bankarskih institucija kao i institucija Evropske Unije. I sama Evropska Unija blagosilja mjere «spasonosne» za Italiju.
Monti je veliki gospodin, koji ne dozvoljava da ikakvi osjećaji prodru u njegov glas ili se odraze na njegovom licu ili besprekornom držanju. U mladosti prilično naočit, odslužio je vojsku kao oficir avijacije, uvijek je bio najbolji đak i najbolji student prestižnih sveučilišta u zemlji i inozemstvu. Uzoran katolik, diskretan, na distanci, ljubazan ali hladan, besprekoran u odjevanju i odmjerenih kretnji Monti posjeduje «blagi šarm (visoke talijanske) buržoazije», nekad toliko karakterisitčan za najvišu klasu te zemlje, šarm Agnellija, Mondadorija, bankara Cuccia i ostalih «kapetana» talijnske industrije i financijskog svijeta iz Milana ili Torina. Tako je to bilo u vrijeme postojanja nacionalnih partikularnosti. Sada, u doba globalizacija, visoka buržoazija Italije ispekla je zanat i izučila liberalizam u anglosaksonskim zemljama, kod Engleza i Amerikanaca, koji su daleko veći prostaci od njihovih učenika i sljedbenika...Stoga tim više čudi što oni usrdno žele prenijeti u domovinu te za Italiju sasvim nemoguće i neprirodne mjere. No «u sili vrag muhe ždere...».
Monti će trajati koliko ga bude podnosila pozicija i opozicija u parlamentu, sindikati i strukovne organizacije i naposljetku, ali ne i najmanje važno, i sam narod.
Nasukani brod u naopakom svijetu
Italija i svijet uzbuđuju se zbog nasukavanja na hridi u Tirenskom moru broda za zabavna krstarenja s kobnim imenom «Concordia» (Sloga), za što je odgovoran navodno izvrstan i vrlo vješt kapetan, što je učinio iz puke objesti, da prođe što bliže obali. Besmislena nesreća što mu se dogodila na ruti, kojom je prolazio bar pedesetak puta, a brod je udario o stijenje, dok je udvarao dvadesetogodišnjoj Moldavki, nameće još jednu usporedbu. Usporedbu s talijanskim državnim brodom, koji he vozio nepopravljivi šarmer Berlusconi, nečuveno sposoban poslovni čovjek sretne i spretne ruke, neumoni udvarač ljepotica mlađahne dobi i veselog ponašanja. Poslednja ljubav su mu dvije sestre iz Crne Gore i one vrlo mlade.
Brod Italiju taj je prokušani moreplovac vodama poslovnog svijeta i neiskazano i vješt političar nasukao također iz objesti, dok je udvarao maloljetnoj Rubi, proglašenojMubarakovom unukom i drugim vrlo veselim djevojkama. Nasukao ga je na opasnu hrid finacijskih poteškoća, ogromnog javnog duga države (za koji nije odgovoran jedino on i nekoliko njegovih vlada), opasnosti od budžetskog kraha i visokofg spraeda, ocjene boniteta državnog zajma, za koje je država morala plaćati sve više novaca, kako joj je padao ugled. I tako su se oba kapetana u društvu djevojčica našla nasukana na hrid opasno nakrivljenog broda. U prvom konretnom slučaju crusera u vlasništvu (odnedavna američkog) brodovlasnika, poznate kompanije Costa crocere, pravom putujućem luna parku s teatrima, međioničarima, golim plesačicama, kinom, plesnom dvoranom, maskiranim ličnostima iz stripova za zabavu mališana, sa vodenim vrtovima, bazenima, saunama, masažama i teretanama te izvrsnom kuhinjom i svim vrstama muzičke zabave te obilascima obalnih gradova – sve za van sezone vrlo umjerenu cijenu od 340 Eura – u panici koja je nastala bilo je više od trideset mrtvih: odnosno desetak utopljenih i dvadeset nestalih, čija tijela vjerojatno zabrtvljena u kabinama do kojih he nemoguće doći, za sad još nisu pronađena. Među nestalima je i petogodišnja djevojčica iz Riminija, koju je majka velikodušno pustila na krstarenje sa novom očevom suprigom I ocu i djevojčici zameo se svaki trag. Obuzeti srahom ljudi su skakali u hladno more, čamci se nisu mogli otisnuti, jer su ih smetali ogromni bokovi lađe, a majke su bacale djecu sa visokih gornjih poaluba dolje, u gole ruke mornara i spasilaca u gumenjacima...
Kapetan i oficiri otišli su s broda prije putnika, što se računa za posebnu sramotu prema pomorskom moralnom kodeksu. Osoblje, kojem je nakon prvog nestanka struje izgubilo međusobnu komunikaciju brodskim mibitelima, davalo je putnicima potpuno krive upute. Neka mjesta okupljanja putnika u slučaju havarije postala su mjesta pogibije, do prsluka za spasavanje bilo je teško doći, odrasli muškarci gurali su žene s djecom i trudnice, kaos i panika još pogoršali situaciju, a i oni hrabri i koji nisu izgubili nerve, žale se da su sa slabo odjeveni i u večernjim haljinama (jer je glavnina putnika još večerala u času nesreće) čekali na red za spasavanje na hladnoći i više od dva sata. Ističu primjere zamjenika gradonačelnika iz mjesta Isola del Giglio (Ljljanov otok), koji se popeo na brod, kako u maloj luci na otoku ne bi bilo kaosa i kad je vidio paniku počeo sam s još jednim mornarom rukovoditi spasavanjem. Pričaju o muzičaru iz Barija koji se utopio, ali i o dva mlada zabavljača djece, koja su se maskirani bavili djecom do samog kraja i nisu dozvoljavali da se mališani prestraše, a potom su ih predali roditeljima. Isto tako govore o plesačici, koja je među zadnjima spašena helikopterom, nakon što je velikodušno pomagala putnicima i upozorila spasioce u kojim kabinama još lupaju zabrtvljeni putnici, pa ih treba izvući. Svi se ti zaposlenici Costa Crocere nadaju da će ih kompanija i dalje zapošljavati. Prve riječi komandanta, kad je shvatio, da je brod nasukan, bile su: »To je kraj moje karijere. Otpustit će me!» I smjjesta nazvao brodovlasnika (koji je sad također pod istragom) i dogovarao se s njim, umjesto da alarmira spasilačke službe. Izgleda da je vještim manevrom, koji je uspio izvesti sa već havariranim brodom, namjeravao polako uploviti u luku i izbjeći skandaloznu vijest, da je razbio brod. Umalo da uspije, ali na nesreću nije: rezultat su poginuli, najviše zbog nesnalaženja i gubitka vremena u spašavanju, koje je započeto prekasno, te zbog nastale panike.
Paradoksi
Žrtve pomorskog kapetana Scattina bit će pobrojene i ostali putnici će možda jednom dobiti i neku materijalnu zadovoljstinu. Show Mast Go On, pa je tako nepunih pet dana nakon nesreće kraj havarirane Concordie, čiji rezervoari puni nafte prijete zagađenjem Tirenskoj obali, prošao drugi brod blizanac Costa crocere sa putnicima na krstarenju, koji se, plativši unaprijed, nisu dali smesti, a i kompanija i svi vezani za ovaj tip turizma uvjeravaju, da se tako nešto više neće dogoditi, a parlament je već izglasao propise, kako brodovi te vrste više ne smiju ploviti tako blizu obali. Šteta je velika, ali ju je moguće ograničiti.
Tko će ograničiti neprekidnu štetu i glupe havarije, koje je sa svim blamažama i skandalima, u kojima nije manjkalo ni ljepotica ni ludog provoda, prvo nanio Italiji Berlusconi sa svojim vladama, koje nikako nisu padale, jer je neprestano kupovao zastupnike i senatore kao konje i oni su izglasavali štetne i pogubne zakone u parlamentu, kao onaj o uništenju školstva na svim razinama, ili o nemoguće propise, koji su koristili jedino predsjedniku vlade i njegovima, kao pravi konji, nimalo pametniji od onog cara Kaligule, ne brinući uopće o golemom dugu, napravljenom od priješnjih vlada, koji na kraju krajeva, ipak mora platiti talijanski narod. I tako, kako se Show mora nastaviti, sad je doveden Monti, veoma suzdržan, sređen i otmjen profesor sa Cattoliche u Milanu, čije će porezovanjem svega što postoji, pa i još neisplaćenih stanova, napraviti još mnoge više žrtava.. . Ljudi će se naći na cesti, izbačeni s posla i iz stanova, ali tko da izbroji te žrtve? Tko da izbroji žrtve posvemašne pometnje i hiljadu malih pobuna, koje potresaju Italiju, daleko gore no za Berluconijevog vremna? Razljučeni stanari, taksisti, advokati, apotekari, notari, televizijski radnici, pratioci noćnih vlakova, željezničari, stanovnici mirnih dolina kroz koje treba da prođu Eurostarovi, svi oni jure Italijom, izlaze na ceste, stoje na trgovimaa, okupljaju se pred parlamentom, kao i ribari, zemljoradnici, uzgajivači stoke, voća i povrća i svi drugi, tamo vamo, koji su se uznemirili kao mravi u mravinjaku udarenom nogom.
Šta kazati o tom naopakom svijetu u kojem se pomorski oficiri i ljudi zaduženi da brinu o hiljadama života ponašaju kao narodski rečeno kurve, a ove pak, kao i igrači, svirači i zabavljači ispoljavaju neuobičajenu hrabrost, požrtvovnost, prisutnost duha i altruizam? Što reći o svijetu u kojem kapetani ne brinu na prvom mjestu za povjerene im živote putnika, nego za vlastito radno mjesto? Ono je izgleda postalo fiksna ideja svih Talijana, a uskoro će to biti i svih stanovnika Evrope. I šta reći za predsjednike njenih država, koji se ponašaju ili krajnje objesno, uvjereni da mogu kupiti i dragog boga ili iz suviška revnosti, prilježnosti i majmunskog imitrianja angloameričkog liberalizma bez mjere i kriterija na bijednicima iskušavaju ekonomske mjere, za koje bi i djetetu bio jasno da su opasne, pogubne i da će izazvati kaos u zemlji? Tim gore što ministri Montijeva vlade i sindikati tvrde da su te mjere već bile planirane u Prodijevoj (lijevoj) vladi i da ih predlaže i podržava i sam Bersani, danšnji prvak DS (demokratske stranke –ljevice). Oni o čija se leđa lome, nisui spremni da ih podnesu: bacivši u još veću bijedu kategorije stanovništva, koje već sad teško žive i jedva spajaju kraj s krajem, teško daće se zemlja izvući iz krize i izbjeći kaos. Sistem obrtanja vrijednosti, koje blagosilja Evropska Unija, jako podsjeća na cara Kaligulu i na njegovog konja u senatu, kao metaforu persiflaže demokracije.
A u Hrvatskoj, koja se žuri u Evropsku Uniju, a ova se momentalno nalazi u najvećoj dosad doživljenoj pometnji, njen je novi premijer izjavljuje, kako zemlja ulazi u dosad najsređeniju zajednicu...Da li se radi političkoj demagogiji, ignoraniciji ili naprosto o naivnosti? Poznati javni radnik, sveučilišni nastavnik i vrlo ugledni pisac iz ovih krajeva odavno je izjavio kako je naivnost karakteristika minornih inteligencija.
Jasna Tkalec
Vladimir Kapuralin: EU će nam dodatno oteti dostojanstvo
"U SUSRET REFERENDUMU"
Poznati istarski antifašista i predstavnik SRP-a Vladimir Kapuralin naš je najnoviji sugovornik na temu sutrašnjeg referenduma. Kapuralin se protivi ulasku Hrvatske u Europsku uniju, a koji su razlozi njegovog protivljenja pročitajte u kratkom razgovoru.
REX: Stav vaše stranke nam je poznat no zanima nas zašto ste vi kao pojedinac, pobornik internacionale i čovjek širokih pogleda protiv ulaska Hrvatske u EU?
Dakle moj stav, kao pojedinca po pitanju ulaska u EU ne razlikuje se od onoga moje stranke, kad je internacionalizam u pitanju, iz prostog razloga što EU Maastrichta nema nikakvih dodirnih točaka sa internacionalizmom u smislu njegovog klasnog i dijalektičkog tumačenja. EU to naprosto nije. Ona je konglomerat kapitala, koji upravlja i manipulira ljudima nad kojima ima dominaciju, što nije nikakovi internacionalizam. Ona nije više ni tzv. država blagostanja, čime se nekad dičila. U njoj su svakog dana socijalna i sva ostala stečena prava sve manja. I ona je pred disolucijom, taj proces se jasno nazire i on će svakako potaknuti internacionalizam.
Aktivno političko i vojno učešće zmalja EU u međunarodnim agresijama, koje su se događale u posljednje vrijeme ili su u toku, prilikom čega dolazi do velikih ljudskih i materijalnih razaranja, također nisu internacinalna kvaliteta nego šteta i zločin.
Ako je potrebno da eksplicite obrazložim ili opravdam svoje internacionalističko opredjeljenje i kompliment koji ste mi uputili svrstavši me među osobe širokog pogleda, onda želim naglasiti da nisam izolacionista, već pobornik šire ekonomske i društvene suradnje na svim poljima i bez ikakvih geografskih ograničenja, na ravnopravnim osnovama bez nametanja ičije volje.
REX: Nije li Hrvatska već dovoljno osiromašena da bismo mogli govoriti o strahu od „otimanja“ nacionalnih dobara?
Mi u SRP-u, ili ja ako mene pitate ne gajimo strah od otimanja «nacionalnih» dobara, iako će definitivno ono uslijediti, ako građani odluče u nedelju da tamo uđemo. Mi samo znamo da će našim građanima biti dodatno oteto dostojanstvo, kada postanu sluge stranih, ali i domaćih gospodara u svom vlastitom sada otetom dvorištu.
REX: Kako gledate na to da su vaša stajališta bliska stajalištima nacionalista i šovinista kada je u pitanju ulazak Hrvatske u EUu?
Naša stajališta su dijametralno suprotna stajalištima, kako kažete nacionalista, šovinista, ali zašto ne reći i pobornika ustaške ideologije.
Osim samog čina zaokruživanja negativnog odgovora na referendumu u nedelju, prestaje sva mogućna sličnost sa tom bulumentom, koja izvor svoje euroskeptičnosti crpi u ksenofobiji i mitomaniji krvi i tla.
REX: Postoje li strahovi da bi se nakon eventualnih negativnih rezultata referenduma mogle ojačati desne stranke?
Ti strahovi postoje neovisno o ulasku ili ne u EU. Ulaskom skoro svake novo primljene članice iz kontigenta nekadašnjeg istočnog bloka u EU je jačala desnica, pa će se to dogoditi i nakon naglašavam eventualnog ulaska Hrvatske. Ulaskom Rumunjske prvi put je ekstremnoj desnici uspjelo osnovat klub zastupnika.
Kako je lako ekstremnoj desnici i fašizmu jačati zorno pokazuje povjest XX stoljeća. Taj proces je započeo pred 93 godine, kada su 15. sječnja u Berlinu ubijeni Rosa Luxemburg i Karl Libknecht.
Strahovi od jačanja desnice su globalna kategorija i oni su definirani alternativom budučnosti čovječanstva kao socijalizma ili barbarstva.
REX: Kako vidite budućnost Hrvatske i u kojem bi se ona smjeru trebala razvijati?
Budućnost Hrvatske vidim kroz potrebu da građani preuzmu odgovornost za vlastitu sudbinu u svoje ruke, oslanjajući se na vlastite ljudske i materijalne potencijale. Što podrazumijeva ne povratak, jer nitko ništa ne vraća nego preuzimanje svega otetoga nakon secesije 90-ih. Surađujući bez ograničenja sa svima na ravnopravnoj osnovi, racionalno koristeči komparativne prednosti koje nam pruča područje koje nastanjujemo. (REX)
ZAGREB, PAVLA HATZA 14 / tel/fax: +385(0)1 48 35 340 / www.srp.hr / e-mail: srp@...
IZJAVA SRP-a POVODOM REFERENDUMA O ULASKU U EU: NE!
Socijalistička radnička partija Hrvatske protivi se uključivanju Hrvatske u Evropsku Uniju, jer to naprosto nije ni zahtjev ni interes njenih građana, nego diktat evropskog multinacionalnog kapitala i njegovih moćnika, te samo uskih interesa domaće nove klase koja je hrvatsko radništvo i narod posljednjih dvadeset godina opljačkala i naš život srozala na najnižu razinu, pa bi se upravo tako i distribuirala i ta neka možebitna korist od ove asocijacije.
EU nije politička zajednica evropskih naroda, kako nas vladajuća kasta uporno zasljepljuje, nego asocijacija krupnoga kapitala, banaka i njihova tržišta, u kojoj su narodi tek najamna radna snaga, potrošači i agregatna potražnja, i koji žive po sociološko-kulturološkom diktatu toga kapitala. Stoga EU nije ni narodna, ni pravedna, ni zajednica. Ne pruža jednake mogućnosti svima pa prema tome nje ni široka. Njena politička paradigma je takozvano slobodno tržište, kao neka datost, a sve ostalo su „devijacije“, pa nije ni demokratska, jer se demokracija i slobodno tržište ne poklapaju, nego međusobno suprotstavljaju. EU je naprosto kapitalistička i stoga, na duži rok, neodrživa.
Naročito nakon usisavanja takozvanih tranzicijskih zemalja, u njoj će se, samo u nešto „evropskijoj“ formi, artikulirati nejednaka razmjena i sve nejednakosti između jakih i homogenih privreda s jedne, te slabih, dezartikuliranih, rubnih i tranzicijskih privreda s druge strane, socijalnih slojeva i klasa, većih i malih naroda, baš kao što se to manifestira i na globalnoj razini između razvijenog kapitalističkoga centra i nerazvijene periferije (i poluperiferije) trećega svijeta, i produbljivati razlike u razvijenosti, kao što su se one dramatično produbljivale tokom cijelog dvadesetog stoljeća i povećale za skoro trideset puta. To je temeljni zakon akumulacije kapitala u svjetskim razmjerima. Iz toga izvlačimo zaključak da se nerazvijenost perifernih i tranzicijskih zemalja ne može prevladati prostim uključivanjem u asocijacije razvijenoga centra jer se time procesi koji produbljuju nejednakost ne usporavaju, nego ubrzavaju i pojačavaju. Slobodno tržište koje bogati promoviraju, samo je dobar medij da se ta nejednakost produbljuje, a kapital koncentrira prema centru. Naravno, dok cijeli poredak ne završi u kaosu.
Nejednakost o kojoj govorimo, već je dramatično uznapredovala u odnosima tranzicijske Hrvatske i razvijene Evrope. Jer, tranzicija i nije ništa drugo nego ekonomsko, političko i pravno prilagođavanje bivših socijalističkih struktura potrebama stranog multinacionalnog kapitala, a to se od sredine 1990-tih i odvija. Naime, podržavljenjem i kasnijom privatizacijom, nekompetentnim vođenjem i pljačkom, uništenu privrednu strukturu Hrvatske evropski kapital je restrukturirao prema svojim zahtjevima, a ne domaćim potrebama, pa su današnji industrijski pogoni, banke i trgovački centri, zapravo pogoni velikih multinacionalnih korporacija iz EU-a, koji sa tim matičnim centrima i razmjenjuju, pa domaći pogoni nestaju, a time i nacionalna ekonomija. Naravno, u svijet odlaze i multiplikativni učinci, pa i eventualno ostvarivani privredni rast na domaćem terenu nije istovremeno i razvoj. To je fenomen razvoja nerazvijenosti kojega oličava nepovoljna privredna struktura, prilagođena servisiranju stranih multinacionalnih korporacija i banaka, te pad industrijske proizvodnje, naročito one teške, i rast nezaposlenosti. Ova svojevrsna kolonijalizacija je zapravo trajni izvor recesije, koja u Hrvatskoj traje već dvadeset godina, a ne svjetska kriza kao što nas uvjeravaju zvaničnici. To je pravi razlog da se ni industrijska, ni poljoprivredna proizvodnja, ni zaposlenost nisu vratili na razinu iz 90-te. Na toj tranzicijskoj paradigmi, ne samo da nema izlaza iz krize, već nema ni opstanka Hrvatske.
Svakom pametnom moralo bi biti jasno da i formalnim uključivanjem u Evropsku Uniju (kako vidimo EU je već ušla u Hrvatsku), procesi inaugurirani od strane multinacionalnog kapitala, koji su i do sada dezartikulirali našu privredu, bit će samo olakšani pa se na tom putu i ne mogu tražiti izlazi za Hrvatsku. Taj put može samo voditi u još nesmiljeniju eksploataciju već devastirane Hrvatske. Prvo je u Hrvatsku ušla strana banka, onda strana korporacija preuzima domaće pogone, a iza toga umaršira NATO kako bi taj kapital štitio. Završni čin je uključivanje Hrvatske u Evropsku Uniju kako bi se uspostavila i neposredna zakonska ingerencija nad tim kapitalom, ne prepuštajući ga „hirovitostima“ nekakve hrvatske vlade, osobito ako bi ona, ne daj bože, bila socijalistička.
Ako ovaj kolosalni problem pred nama naš malograđanin ne vidi, nego se raduje što mu eto neće trebati pasoš na granici, a ucviljena majka što će njezin sin moći studirati i tražiti posao širom Evrope, onda na njih uopće ne treba trošiti riječi.
Cijeli scenarij Socijalistička radnička partija ne može podržati. Naprotiv, mora mu se suprotstaviti, kako zbog izložene argumentacije, tako i zbog sasvim praktičnog razloga s pozicija lijeve i revolucionarne partije. Naime, posve je jasno da će evropski institucionalni okvir, utemeljen na Maastrichtu, dodatno ojačati poziciju kapitala i sutra će svakako biti teže pružiti otpor njegovoj dominaciji. To nikako ne znači da ćemo mi, kao klasno orijentirana partija, nespremni dočekati ishod odluke, kakva god ona bila, odnosno sasvim sigurno ćemo, u slučaju referendumskog opredjeljenja za EU, odmah pristupiti radikalnom repozicioniranju partije te ćemo snažnijom suradnjom s drugim lijevim snagama na međunarodnoj sceni dati svoj doprinos jačanju evropskog radničkog pokreta, kako se to od nas i očekuje.
Izlaz za Hrvatsku vidimo u autentičnom razvoju. To je zahtjev kojim se ovladava vlastitim razvojem, a ne prepušta ga se drugima (što se događa na takozvanom slobodnom tržištu na kojem vladaju jači), i usredotočuje se na korištenje vlastitih komparativnih prednosti i resursa, što pretpostavlja stvaranje privredne strukture iznutra koja osigurava vlastiti dinamizam razvoja i punu zaposlenost. To se ne može ostvariti prepuštanjem tokovima slobodnoga tržišta, bez vlastite strategije i usmjeravanja razvoja. Nema tu nikakve autarkije s kojom nas zvaničnici plaše. Naprotiv, autentični razvoj također traži integracije, ali integracije sa sebi ravnima. Za nas, to su zemlje regije (bivše jugoslavenske republike i šire) i zemlje trećega svijeta, a sa Evropskom Unijom bilateralno. To nipošto nije otklon od Evrope, nego od grube eksploatacije.
Suprotstavljajući se Evropskoj Uniji, mi ne vezujemo svoje zastave ni s onima koji viču protiv EU, ali samo zato što smatraju da je čovjek odlučujuće određen organskoj pripadnosti svojoj naciji ili rasi, kao mističnom jedinstvu prirodnog i povijesnog, pa je time nacionalna država entitet višega reda, a čovjek, pojedinac, nižeg. Stoga oni uvijek slijepo brane državu, a zanemaruju što se događa s čovjekom. Nestankom države, za njih nestaje i čovjek, što naravno nije točno, bez obzira što narodi teže svojoj državi.
Mi, dakle, nismo protiv Evrope kao takve, već protiv Evrope Maastrichta. Socijalisti su prvi sanjali udruženu Evropu, i dalje je sanjaju, ali Evropu rada i naroda. EU to nije!
Ivan Plješa, dipl.oec.
Predsjednik SRP-a
Jasna Tkalec
OBRTANJE SITUACIJE
Hoće li Francuska uspjeti obrnuti situaciju u Evropskoj Uniji?
Za francusko predsjednikovanje Evropskom zajednicom njezin je predsjednik Sarkozy kazao, ucrtavši na zastavu Unije Eiffelov toranj, kako će uspjeti obrnuti naglavce negativne trendove u Evropi, u prvom redu ekonomske, a zatim i političke. Ćuška, koju je Evropska Unija primila nedavno od Irske, zemlje koja je neosporno profitirala ulaskom u Evropu, još žestoko peče.
No ona peče političare i predsjednike evropskih država, a mnogo manje narode odnosno građane Evrope, koji se o toj zajednici malo brinu, ali je zato snažno osjećaju njihovi džepovi, prvo pogođeni uvođenjem Eura, a sada sve većom inflacijom. Današnja Evropska Unija je upravo ono što su joj od samog početka spočitavali pravovjerni ljevičari: zajednica kapitala i kapitalista, a ne zajednica građana ili naroda. Ona je neosporno zajednica vlada i država i zajednica financijskog kapitala, ali što je običnom građaninu do toga stalo?
Daleko je ta Evropa od one mirne, vjerski tolerantne i ekonomski prosperitetne Evrope, o kojoj je, vidjevši je razdrtu vjerskim sukobima, sanjao Giordano Bruno i u koju se nadao Napoleon i pisao o njoj na Sv. Heleni, što Tolstoj citira u «Ratu i miru». Napoleon je ratovao po Evropi upravo zato da bi raširio ideje Francuske revolucije, naravno onakve kakvim ih je vidjela francuska krupna buržoazija, čijim je izrazom postao. «Vodio se rat radi velikog cilja, da bi se svi odmorili i bili sigurni. Trebalo je da se otvore novi vidici, da otpočnu novi radovi i da zavlada opće blagostanje. Evropski sistem bio je već osnovan: valjalo ga je samo urediti. Tako bi u Evropi ubrzo bio samo jedan narod i svatko bi se, kamo god putovao, nalazio uvijek u zajedničkoj domovini. Bio bi postavljen zahtjev da svatko može ploviti po svim rijekama, da more bude zajedničko i da se velike vojske ubuduće svedu samo na gardu…Ustavna vlast odvijala bi se pod okriljem velike, snažne, veličanstvene, mirne, slavne domovine…»
Da li je današnja Evropa ostvarenje Napoleonovog sna?
Danas je Evropa velika i mirna, ali njeni soldati (unajmljeni «a soldo» tj.novcem) kao NATO-vi vojnici služe u Iraku i Afganistanu, nerijetko gubeći život, globalnom imperijalnom projektu, kojem se Evropa nije u stanju oduprijeti. Ona je vjerski tolerantna, ali samo na papiru, jer prema manjinama – vjerskim i etničkim – njene uredbe kao i njeni građani ne ispoljavaju baš pretjeranu trpeljivost. Ona je trpeljiva samo u odnosu na smanjenje kupovne moći potrošača, odumiranje socijalne države, rast cijena usluga zdravstva i školstva, ali samo dotle dok to mora podnositi. To jest dok se o njenoj Konstituciji – Ustavu dogovaraju njeni političari i vlade. Ukoliko se raspiše referendum i zapitaju se evropski narodi ili građani, oni ne propuste da se ritnu kao ona Papina mula iz Daudetove pripovjetke. To su već učinili u Francuskoj i Nizozemskoj, zatim su se «Turci (odnosno u ovom slučaju evropski vođe) dosjetili jadu» i unijevši neke izmjene u ustavni papir pod nazivom «Lisabonski traktat» (Lisabonski ugovor), ponovo ga pustili u opticaj, s time da o njemu ne odlučuje glasanje građana, već vlada. A negdje to nije prošlo...
U ime uvećanja slobode (kapitala) Evropu su još više »destrukturirali», nastojeći otežati i kolektivno nastupanje i odupiranje kapitalu. Tako je jedan podnesak, nazvan Lisabonska Agenda, udario na osmosatni radni dan, ozakonjen još 1917. godine, što je na ljevici izazvalo buru protesta i negodovanja.
Funkcioniranje Evropske Unije odnosno njezinih organa jednostano je (i donekle podsjeća na strukturu predstavničkih i izvršnih organa bivše Jugoslavije – također federativne zajednice). Tri su glavna organa: Vijeće (Savjet) Evropske Unije, Komisija i Parlament EU. Vijeće EU – odnosno vlada - sastavljeno je od predjednika vlada svih evropskih zemalja i ministara vanjskih poslova. To tijelo ima izvršnu funkciju, a Predsjedništvo Vijeća EU rotira se svakih šest mjeseci, prema tome, koja je zemlju došala na red da predsjedava Unijom. Komisija EU, čiji je predsjednik Barroso (biran na pet godina), ima reprezentativnu funkciju te dužnost da brani interese UE i da podnosi prijedloge zakona Vijeću UE i Parlamentu i da se bavi svim pitanjima koja se tiču Zajednice. Naravno tu je i Parlament UE, legislativni organ drektno biran u svim zemama, a pored njega važne su institucije i Evropski sud pravde i Središnja evropska banka.
Lisabonskim traktatom, podnesenim od Barrosa (odnosno Komisije EU) predlažu se veće, gotovo izjednačavajuće fukcije Parlamenta UE sa vladom odnosno Vijećem Unije. Po prvi put se ograničava moć izvršne vlast u korist legislativne. Lisabonski traktat, po tvrđenju predlagača, daje Evropskoj Uniji veću demokratičnost i transparentnost, inzistirajući na povećanom učešću nacionalnih parlamenata te uvodi načelo suodlučivanja. Važna je inovacija načelo građanske inicijative: određeni broj građana (najmanje jedan milion) ili određena grupa država može istupiti pred parlamentom i vladom EU s vlastitim prijedlozima ili zahtjevima. Traktat nadalje uređuje odnose među članicama, a kao apsolutnu novinu (slučaj Jugoslavija docet!) donosi regule i modalitete za istupanje iz članstva Evropske Unije.
Nesumnjiv je korak napretka demokracije i uvođenje obaveznosti za sve članice (zemlje i vlade EU) poštovanje Povelje temeljnih prava građana EU, sakupljenih u šest osnovnih grupa, od kojih se prva odnosi da dostojanstvo građana, druga na slobode građana, treća na jednakost, četvrta na solidarnost, peta na državljanstvo, šesta na pravdu, dok se sedmom skupinom mogu smatrati opće odredbe za provođenje navedenog.
Sve te institucije, bar na papiru, imale bi od EU učiniti modernu, demokratsku i funkcionalnu zajednicu svih država članica i svih građana te evropske naddržavne tvorevine, čiji su temelji udareni još davne 1952. u Parizu. Te je godine stvorena Zajednica za ugljen i čelik, koja je u početku bila samo jedan međudržavni carinski i robni ugovor Njemačke, Framcuske i Italije i zemalja Beneluxa (odnsno Nizozemske, Belgije i Luxemburga), da bi 1957.potpisivanjem Rimskog ugovora bila rođena Evropska Zajdnica od strane navedenih zemalja članica.
Lisabonski traktat i Povelja fundamentalnih prava građana EU nesumnivo važni i napredni dokumenti garantiraju demokratičnost, no imaju onu istu manu, koju su imali i dokumenti na ovim prostorima propale zemlje. Sve je to vrlo lijepo u zamisli i na papiru, a u praksi je sasvim drugačije, jer sprovođenje uredbi zajednice zahtijeva visok stupanja evropske svijesti i nesebičnost. Životna je praksa vrlo daleko od namjera. Sve još više komplicira strukturalna odnosno konstitutivna dvosmislenost insitucija Evropske zajednice. Vlada, odnosno Vijeće EU, sastavljena od predsjednika vlada i ministra vanjskih poslova država članica. istovremeno ima i nema izvršnu vlast. Naime iako ona formalno posjeduje tu vlast, o razvoju i napretku Evropske Unije odlučuje drugo tijelo, Komisija EU, koja formalno nema izvršne sile, ali je birana na pet godina i bavi se isključivo zajednicom. Komisija EU putem svojih komisija vodi računa o probitku Evropske zajednice i svoje zakonske prijedloge daje na usvajanje Evropskom parlamentu i Vijeću Evrope. Kao nekad u Jugoslaviji savezni organi – u ovom slučaju organi Komisije brinu o Uniji - ali oni formalno nemaju velike moći i ne mogu nikoga prisiliti na poslušnost.
Zajednica i nepoćudna ponašanja
U Italiji je Berlusconi uspio natjerati ( ili potkupiti obećanjima) gradonačelnike Val di Susa da pristanu na prolaz preko živopisnog krajolika vlaka «Eurostar», koji će brzinom od 300 na sat preletjeti Alpe i predstavljati spojnicu s Lyonom i evropskim saobraćajnim krvotokom, prema odlukama donesenim u EU, koje Prodijeva vlada nije uspjela sprovesti...
Istovremeno je gradonačelnik Milana, uz odobrenje novog ministra untršnjih poslova Maronija, počeo popisivanje Roma, punoljetnih i maloljetnih, s uzimanjem otisaka prstiju, jer su «Romi etnija sklona delinkvenciji». Protesti nadležnih organa Evropske Unije iz Bruxellesa nisu izostali, ali ni urodili plodom i sramno je stvaranje «spiskova Cigana» nastavljeno. Popisi Roma podsjećaju na Evropi dobro poznate spiskove iz doba «rasnih zakona», putem kojih su nacisti došli do «konačnog rješenja» židovskog i romskog pitanja.. Nastavljeno je rušenjem «nomadskih kampova» i protjerivanjem njihovih stanovnika na Balkan i u Rumunjsku, makar bili rođeni u Italiji. Svi će se ti akti vjerovatno naći pred Evropskim sudom pravde, ali život je brz, a sudski organi spori…
Pola milijarde glasača
A Evropska je Unija, impozantna je tvorevina, sa 500 miliona stanovnika i 27 država članica. Od 1979. godine Evropski parlament, koji ima sjedište u Strasbourgu, a sastaje se u Bruxellesu i u Luxembourgu, demokratski bira općim pravom glasa svoje predstavnike svakih pet godina. Danas stanovnici Evropske Unije za Evropski parlament izabiru 795 zastupnika. Ovi čine više parlamentarnih grupacija, od kojih je najjača ona Narodnih partija – evropski demokrati sa 277 zastupnika, na drugom su mjestu Socijalisti sa 218 zastupnika, na trećem Savez liberala i demokrata sa 106 zastupnika te Savez za Evropu nacija sa 44, Zeleni – slobodni evropski savez sa 42, Evropska ujedinjena ljevica-nordijska zelena ljevica (socijalisti i komunisti) ima 40 zastupnika, a tu treba dodati politički formaciju Nezavisnost i demokracija (tzv. euroskeptici) sa 21 zastunikom.
Grupaciju Zeleni i Slobodna Evropa, uprkos nazivu, uglavnom ne sačinjavaju partije ljevice, dok se može se kazati da su, osim Socijalista, Evropska ujedinjena ljevica-nordijska zelena ljevica (European United Left–Nordic Green Left) istinski lijeve partije, a Liberali i Demokrati predstavljaju i neke socijaldemokratske evropske formacije. Ostale političke grupacije (čak i većine zelenih) zaista su daleko od bilo kakve ljevice. Evropski parlamenat ima legislativnu vlast, donosi bilancu i kontrolira je, a može donositi i političke odluke.
Zasad je to Evropska Unija u «dvije brzine», jer se za nove članice Unije garantira slobodan protok roba i kapitala, iako ne i radne snage, čiji višak postoji u cijeloj Evropi. Ipak evropski imigranti s istoka doprinose ako ničem drugom ono porastu nataliteta – i naravno kriminala.
Evropa traži i garantira slobodu (kapitala), ali nije još u stanju garantirati poštovanje ljudskih prava i toleranciju. Ona se mnogo brine za propise, koji omogućuju nesmetani protok financijskih sredstava tj. poslovanje banaka i protok novca, a ne dozvoljava obranu sitnih tržišta, zahtijeva nesmetano otvaranje tržišta nekretnina i svih vrsta roba, ali je ne brine osiguranje radnih prava vlastitih građana ni njihova socijalna prava, koja iz dana u dan sve više ugrožava rast cijena. Evropski se propisi mnogo bave nekim domenama na koje je Evropska Unija naročito osjetljiva kao što su zaštita ambijenta i zaštita privatnosti građana te standardizacija roba i autoktonih proizvoda i specifičnih prehrambenih artikala te njihovih naziva. Tako se zaštićeni parkovi prirode i njihove biljne i životinske vrste množe po evropskim zemljama, a mnoge su države zaštitile vlastitu proizvodnju hrane i pića, o čemu brinu čitavi timovi stručnjaka i predstavnika zemalja i vlada. Evropski su proizvodi međutim još uvijek skupi za svjetsko tržište te se evropska roba plaćena Eurima uglavnom mnogo manje prodaje od roba prodanih za dolare. Kako je Eura manje u opticaju od dolara to uvjetuje visoku cijenu Eura u odnosu na dolar. Evropska Banka nedavno je još više podigla cijenu novca. Poskupljenje novca dovelo je do poskupljenja kredita. Ovo je najviše pogodilo kupce stanova kreditom i dovelo ih u situaciju da nisu u stanju otplaćivati stanove u kojima žive. Tržište nekretnina već se urušilo u Americi i sad mu prijeti ista sudbina i u Evropi, sa katastrofalnim posljedicama za sve koji otplaćuju stanove.
Monetarna politika EU slijedi uglavnom ekonomski pravac koji drži da se inlacija, stalno prisutna u UE, može suzbiti smanjenjem javne potrošnje, politikom zaustavljanja rasta dohotka odnosno obarenjem cijene rada. Te politike zasad nisu uspjele izaći na kraj s inflacijom, ali su izazvale bijes sindikata i val štrajkova i u najrazvijenijim evropskim zemljama kao što su Njemačka i Francuska..
Evropa daje povoljne kredite za razvoj poljoprivrede, ali samo one krupne i tehnološki napredne, a i tu diktira količine i tehnologije, što individualne proizvođače dovodi do propasti. Po evropskim propisima ni jedna od njenih članica ne bi smjela imati više od 20% seoskog stanovništva.
Nove članice, kao na primjer Slovenija, morale su s Evropom usuglasiti 2.000 što zakona, što propisa prije dogovorenog primanja u Zajednicu. Ova daje novac i za modernizaciju ribarske flotile, ali ribari se bune i štrajkaju, jer im se sa današnjom cijenom goriva ne isplati izlaziti na more…
I tako od zemlje do zemlje evropski propisi izazivaju političke i privredne potrese i bure, jer u ime širenja sloboda oni često povećavaju individualne slobode gazda, vlasnika i poslodavaca, a umanjuju slobode potčinjenih, potrošaća i radnika. Ovi posljednji su bez sumnje većina evropskog stanovništva, ali iz mnogih razloga, od kojih propaganda nije najmanji ni zadnji, oni glasaju tako kako glasaju - više desno nego lijevo.
Evropa dvadesetsedmorice
Evropa dvadesetsedmorice je Evropa nedavno primljenih osam tranzicijskih zemalja, koje, osim što su ekonomski zaostale, predstavljaju za nju i pravo političko opterećenje, jer su u Evropski parlament ušle njihove reakcionarne i retrogradne stranke, koje su se odmah okomile na komuniste, pa čak postigle ukidanje imena, a najbrojnim talijanskim komunistima nije uspjelo zaustaviti taj juriš. Pokušaj, zajedno sa njemačkom i sjevernoevropskom ljevicom stvaranja jake evropske parlamentarne ljevice (Ujedinjena ljevica) zasad je samo djelimično uspio, jer su komunističke partije, osim grčke i portugalske, propale u domicilnim državama.
I tako, dok je politička usitnjenost i razdobljenost sve veća i dok se s ljevice neprestano čuju svađalački tonovi, desnicu ujedinjuje ono što je najjače: interes. U Evropi se u mnogim državama održavaju desne vlade najdisparatnijih partijskih formacija i kombinacija, jer ih povezuje potreba obrane interesa kapitala u času posvemašnje svjetske ekonomske krize, pada dolara, porasta cijena energenata, pa stoga i svih drugih proizvoda, što dovodi do neprekidnog gunđanja upravljenog prema onom ko je najdalji i najapstraktniji, a to je Evropska Unija i njena golema (i skupa) birokratska mašina. Javljaju se političke formacije desno-lijeve, krajnje skeptične prema Evropskoj Uniji. Ona tu malo može, ali je to malo i dira.
(Message over 64 KB, truncated)
CULTURA - TEATRO - BALKAN PARTY!
Ore 18.30
Dibattito: Rom, cittadini d'Europa.
Con Maurizio Pagani, Opera Nomadi.
Dalle 21.30
IVAN IL POETA
con musiche di De Andrè tratte da Ognuno si merita il regime che sopporta.
Con:
DIANA PAVLOVIC poesie Rom
JOVICA, MARCO ROVELLI, MOHAMED BA, CAMILLA BARONE frammenti da HOMO MIGRANS
TEATRInGestAZIONE, "PETRU"
Dalle 23.00
BALKAN FEST!
Live Orkestra + dj Set con:
::::: CARAVAN ORKESTRA & Jovica Jovic ::::::
Una allegra e festosa carovana di musica nello stile delle fanfare balcaniche e con un pizzico di klezmer ebraico!
http://www.bandavivace.com/caravanorkestar/
Oggetto: INVITO - 27 Gennaio 2012, a Trieste, Convegno - "Convivere con Auschwitz" - segue presentazione Film “Ondina Peteani, Auschwitz e la libertà" alle 17.00 a Trieste - alle 21.00 a Monfalcone - Giorno della Memoria 2012
A seguito della positiva esperienza della mostra autoprodotta TESTA PER DENTE, la rete di gruppi informali, associazioni e individui che hanno partecipato alla sua realizzazione ha deciso di creare il sito internet raggiungibile alla URL
http://www.diecifebbraio.info/
allo scopo di:
- garantire l'accessibilità di documentazione fondamentale per la comprensione della storia e delle problematiche relative al confine orientale italiano (a partire proprio dai files PDF della mostra TESTA PER DENTE);
- creare uno "snodo virtuale" per tutte le segnalazioni e i commenti sulle operazioni di disinformazione avviate in Italia in occasione delle ricorrenze del "10 Febbraio" (istituito come «Giorno del ricordo» in memoria delle vittime delle foibe, dell'esodo giuliano-dalmata, delle vicende del confine orientale… con Legge 30 marzo 2004, n. 92);
- facilitare la pubblicizzazione di iniziative di controinformazione su questi temi.
A cura di:
Resistenza Storica / Ed. KappaVu
La Nuova Alabarda
Promemoria - Ass. per la difesa dei valori dell'antifascismo e dell'antinazismo / Društvo za zascito vrednot protifasizma in protinacizma
Coord. Naz. per la Jugoslavia – onlus
Per contatti:
diecifeb @ diecifebbraio.info
=== * ===
Napoli, Centro Culturale «La Città del Sole»
A oltre mezzo secolo dallo sterminio nei campi nazifascisti,
continua la persecuzione verso i “diversi” Rom e Sinti
Venerdì 27 gennaio 2012 - “Giorno della memoria”
alle ore 17,30
nella sede del Centro Culturale «La Città del Sole»
in vico Giuseppe Maffei a S. Gregorio Armeno, 18
Sergio D’Angelo
Assessore alle politiche sociali del Comune di Napoli
Alex Zanotelli
Missionario comboniano
Annamaria Di Stefano
Responsabile Ufficio Rom del Comune di Napoli
Marisa Esposito
Vicepresidente N:E.A
discuteranno, insieme con esponenti
della comunità Rom,
del libro di Marco Nieli
"A nuie ce dispiace sul’ p’ ’e zoccole"
Dieci anni di pogrom ed emergenze umanitarie
tra i Rom di Napoli e della Campania
Sarà presente l’Autore
Modererà l’editore Sergio Manes
Peppe Lanzetta e Gaetano Di Vaio
leggeranno brani del libro
Saranno proiettati video
sulla condizione dei Rom in Italia
In occasione dell’iniziativa, verrà consegnato simbolicamente al Centro Culturale «La Città del Sole»
The plight of Roma children deported to Kosovo |
This short and disturbing film was made by Anthony Butts, a dedicated film maker who is committed to raising awareness of the plight of Roma families deported back to Kosovo to a very uncertain and precarious future. |
E' nata indoona : chiama, videochiama e messaggia Gratis.
Scarica indoona per iPhone, Android e PC
Italia e Germania coprirono i criminali nazisti
Il settimanale tedesco Der Spiegel documenta che il governo italiano e quello tedesco sabotarono la possibilità di incriminare i responsabili dell'eccidio nazista delle Fosse Ardeatine il 24 marzo del 1944. Criminali nazisti hanno vissuto liberamente e indisturbati in Italia per anni. Il caso di Karl Hass.
Le accuse documentate dello storico Felix Bohr, sono state rilanciate dal settimanale tedesco Der Spiegel . Stando alla corrispondenza risalente al 1959 tra l'ambasciata tedesca a Roma e il ministero degli Esteri tedesco, ritrovata da Bohr nell'archivio dello stesso ministero (e che sarà pubblicata questa settimana sul sito clio-online.de), tanto Roma quanto Berlino avevano interesse ad “addormentare” la vicenda del massacro alle Fosse Ardeatine, come scrisse il consigliere d'ambasciata Kurt von Tannstein, membro del partito nazista dal 1933. Gli interessi della Germania nel dopoguerra sulle stragi compiute durante l’occupazione nazifascista, sono stati seguiti e curati solo da diplomatici tedeschi dai trascorsi nazisti denuncia lo storico Felix Bohr. Nel caso delle Fosse Ardeatine poi è stato il governo italiano (democristiano) a prendere l'iniziativa dell' insabbiamento. Si volevano evitare clamorose estradizioni, che avrebbero potuto indurre altri paesi a chiedere lo stesso trattamento per i criminali di guerra fascisti, (soprattutto la Jugoslavia) come ha documentato un diplomatico dell'epoca. Roma non intendeva inoltre danneggiare le relazioni con il governo tedesco del cancelliere Konrad Adenauer (Cdu), nè dare argomenti alla propaganda antifascista del PCI. Iniziò così, nel 1948, l'insabbiamento dei documenti relativi alla vicenda presenti nella procura militare di Roma, un anno prima della riapertura delle indagini da parte dei procuratori, che dopo la condanna, nel 1948, del capo della Gestapo nella capitale, Herbert Kappler, indagavano su altri responsabili. Per l'eccidio due criminali nazisti furono condannati all'ergastolo nel 1998, Karl Hass, deceduto nel 2004 e il 98enne Erich Priebke ancora vivo.
La vicenda di Karl Hass
Karl Hass, subito dopo la fine della guerra, fu reclutato dai servizi segreti statunitensi come collaboratore nella lotta anticomunista e nella guerra fredda. In particolare fu Joseph Luongo a reclutare e riciclare Hass arrivando a farsi fotografare insieme a lui in un matrimonio a molti anni di distanza dalla fine della guerra [ http://cpiano.static.retedeicomunisti.org/media/k2/items/cache/9d170d1d612964fa77133418635e8f56_XL.jpg ]. Joseph Luongo è tra l’altro l’ufficiale dei servizi segreti militari di stanza nella comando Ftase di Verona, che nell’inchiesta del giudice Salvini su Piazza Fontana viene ritenuto responsabile dell’arruolamento dei fascisti e stragisti ritenuti responsabili delle bombe e della strategia delle stragi. Karl Hass nel 1947, con la copertura dei servizi segreti militari statunitensi e del Ministero degli Interni italiano, rientrò a Roma utilizzando documenti falsi a nome Giustini, alloggiando inizialmente in un convento e con l'incarico di svolgere compiti informativi di contrasto alla “minaccia comunista”; in previsione di una vittoria nel 1948 si attivò per mettere in contatto i neofascisti romani con gli americani al fine di preparare un piano di occupazione dei principali edifici pubblici e del trasmettitore radio di Monte Mario. All'inizio degli anni '50 rientrato in Austria continuò a lavorare per i servizi segreti militari statunitensi all'interno di Radio Free Europee sì occupò anche della preparazione di agenti tedeschi presso una scuola di spionaggio statunitense anch'essa sita in Austria.
Nel 1953 grazie a certificazione evidentemente falsa emessa dalle autorità della Germania occidentale riuscì a farsi passare per morto. Negli anni '60 viene interessato in attività informative riguardanti il terrorismo in Alto Adige venendo contemporaneamente tutelato da funzionari dei servizi del Ministero degli Interni (Gesualdo Barletta e Ulderico Caputo). Nel 1962 una sentenza del tribunale militare dava il “non luogo a procedere” per 11 persone coinvolte nell'eccidio delle Fosse Ardeatine, tra cui Karl Hass, ritenendo gli stessi irrintracciabili; nonostante lo stesso vivesse all'epoca in Italia. Le approfondite indagini sul suo conto avviate a seguito del suo coinvolgimento nel processo contro il criminale nazista Erich Priebke nel 1996, stabilirono infatti che Hass non si fosse mai allontanato definitivamente dall'Italia, dove aveva vissuto per decenni quasi indisturbato, utilizzando persino nomi falsi (in un primo tempo Steiner e, successivamente come sopra riportato, Rodolfo Giustini), per poi tornare ad impiegare il suo vero nome, e risiedendo per anni ad Albiate , in provincia di Milano, regolarmente presente nell'elenco telefonico come domiciliato in una villetta in via Antonio Gramsci 9.
Quando, nell'estate del 1996, gli agenti della Digos andarono a prelevarlo presso tale indirizzo, come fu accertato poi, Hass aveva lasciato il suo domicilio da circa tre ore e si era rifugiato usando il treno a Ginevra, presso l'abitazione della figlia Enrica. Dalla città svizzera Hass condusse una lunga trattativa con la Procura militare di Roma sino a che decise di tornare in Italia spontaneamente per deporre in tribunale al processo nel quale era imputato Erich Priebke. Verso fine ottobre 1996, tuttavia, poco prima di rendere la sua testimonianza, Hass tentò di fuggire dalla finestra dell'albergo presso il quale era ospitato, procurandosi serie ferite, per le quali fu ricoverato in una clinica di Grottaferrata. Per conseguenza di questo episodio (Hass aveva trattato il suo rientro al fine di deporre, ma cercava di sfuggire a tale impegno), il procuratore militare Intelisano ne chiese il rinvio a giudizio nell'ambito del medesimo processo nel quale era chiamato a testimoniare. Karl Hass fu processato per l'eccidio delle Fosse Ardeatine e, nel marzo 1998, fu condannato assieme ad Erich Priebke all’ergastolo. Tale sentenza fu confermata nel successivo dalla Corte di Cassazione. Karl Hass si è spento all'età di 92 anni, il 21 aprile 2004, mentre scontava l'ergastolo agli arresti domiciliari
E' nata indoona : chiama, videochiama e messaggia Gratis.
Scarica indoona per iPhone, Android e PC
Solidarietà con il popolo iraniano e siriano!
Decine di migliaia di morti, una popolazione traumatizzata, un’infrastruttura largamente distrutta e uno Stato disintegrato: questo il risultato della guerra condotta dagli Usa e dalla Nato per poter saccheggiare la ricchezza della Libia e ricolonizzare questo paese. Ora preparano apertamente la guerra contro l’Iran e la Siria, due paesi strategicamente importanti e ricchi di materie prime che perseguono una politica indipendente, senza sottomettersi al loro diktat. Un attacco della Nato contro la Siria o l’Iran potrebbe provocare un diretto confronto con la Russia e la Cina – con conseguenze inimmaginabili.
Con continue minacce di guerra, con lo schieramento di forze militari ai confini dell’Iran e della Siria, nonché con azioni terroristiche e di sabotaggio da parte di “unità speciali” infiltrate, gli Usa e altri Stati della Nato impongono uno stato d’eccezione ai due paesi al fine di fiaccarli. Gli USA e l’UE cercano in modo cinico e disumano di paralizzare puntualmente con l’embargo il commercio estero e le transazioni finanziarie di questi paesi. In modo deliberato vogliono precipitare l’economia dell’Iran e della Siria in una grave crisi, aumentare il numero dei disoccupati e peggiorare drasticamente la situazione degli approvvigionamenti della loro popolazione. Al fine di procurarsi un pretesto per l’intervento militare da tempo pianificato cercano di acutizzare i conflitti etnici e sociali interni e di provocare una guerra civile. A questa politica dell’embargo e delle minacce di guerra contro l’Iran e la Siria collaborano in misura notevole l’Unione europea e il governo italiano
Facciamo appello a tutti i cittadini, alle chiese, ai partiti, ai sindacati, al movimento pacifista perché si oppongano energicamente a questa politica di guerra.
Chiediamo al governo italiano:
- di revocare senza condizioni e immediatamente le misure di embargo contro l’Iran e la Siria
- di chiarire che non parteciperà in nessun modo a una guerra contro questi Stati e che non consentirà l’uso di siti italiani per un’aggressione da parte degli Usa e della Nato
- di impegnarsi a livello internazionale per porre fine alla politica dei ricatti e delle minacce di guerra contro l’Iran e la Siria.
Il popolo iraniano e siriano hanno il diritto a decidere da soli e in modo sovrano l’organizzazione del loro ordinamento politico e sociale. Il mantenimento della pace richiede che venga rispettato rigorosamente il principio della non-ingerenza negli affari interni di altri Stati.
Domenico Losurdo
Gianni Vattimo
Margherita Hack
Franco Cardini
Giulietto Chiesa
Oliviero Diliberto
Manlio Dinucci
Vladimiro Giacché
Federico Martino
Sergio Ricaldone
Per sottoscrivere l'appello: noguerrasiriairan@...
Kriegsvorbereitungen stoppen! Embargos beenden! Solidarität mit den Völkern Irans und Syriens!
Zehntausende Tote, eine traumatisierte Bevölkerung, eine weitgehend zerstörte Infrastruktur und ein zerfallener Staat: Das ist das Ergebnis des Krieges, den USA und Nato geführt haben, um den Reichtum Libyens plündern und das Land wieder kolonialisieren zu können. Jetzt bereiten sie offen den Krieg gegen die strategisch wichtigen bzw. rohstoffreichen Länder Syrien und Iran vor, die eine eigenständige Politik verfolgen und sich ihrem Diktat nicht unterordnen. Ein Angriff der Nato auf Syrien oder Iran kann zur direkten Konfrontation mit Russland und China führen – mit unvorstellbaren Konsequenzen.
Mit ständigen Kriegsdrohungen, dem Aufmarsch militärischer Kräfte an den Grenzen zu Iran und Syrien sowie mit Sabotage- und Terroraktionen von eingeschleusten „Spezialeinheiten“ halten die USA gemeinsam mit weiteren Nato-Staaten und Israel die beiden Länder in einem Ausnahmezustand, der sie zermürben soll. Zynisch und menschenverachtend versuchen USA und EU, mit Embargos ihren Außenhandel und Zahlungsverkehr planmäßig lahm zu legen. Die Wirtschaft des Iran und Syriens soll bewusst in eine tiefe Krise gestürzt, ihre Arbeitslosenzahlen erhöht und die Versorgungslage ihrer Bevölkerung drastisch verschlechtert werden. Die inneren sozialen Konflikte sollen ethnisiert und zugespitzt, ein Bürgerkrieg entfacht werden, um einen Vorwand für die längst geplante militärische Intervention zu schaffen. An diesem Embargo gegen Iran und Syrien beteiligt sich auch ganz maßgeblich die deutsche Bundesregierung.
Wir rufen alle Bürger, die Kirchen, Parteien, Gewerkschaften, die Friedensbewegung auf, dieser Kriegspolitik konsequent entgegenzutreten.
Wir fordern, dass die Bundesregierung
- die Embargomaßnahmen gegen den Iran und Syrien bedingungslos und sofort aufhebt;
- klarstellt, dass sie sich an einem Krieg gegen diese Staaten in keiner Weise beteiligen und die Nutzung deutscher Einrichtungen für eine Aggression durch USA und Nato nicht gestatten wird;
- sich auf internationaler Ebene für die Beendigung der Politik der Erpressung und Kriegsdrohung gegen den Iran und Syrien einsetzt.
Das iranische und syrische Volk haben das Recht, über die Gestaltung ihrer politischen und gesellschaftlichen Ordnung allein und souverän zu entscheiden. Die Erhaltung des Friedens verlangt es, dass das Prinzip der Nichteinmischung in die inneren Angelegenheiten anderer Staaten konsequent eingehalten wird.
Weitere Unterzeichner wenden sich bitte an Bernd Duschner ( bernd @ freundschaft-mit-valjevo.de ) oder unterzeichnen Sie online auf unserer Seite: http://www.freundschaft-mit-valjevo.de/wordpress/?p=402
Desetine hiljade mrtvih, traumatizovana populacija, u velikoj meri uništena infrastuktura i jedna država u rasulu: to je rezultat rata, kojeg su vodile SAD i Nato, da bi se domogli bogatstva Libije i da bi tu državu mogli ponovo da podvrgnu kolonijalizmu. Sada otvoreno pripremaju rat protiv strateških važnih zemalja, koje su ujedno i bogate prirodnim resursima, Sirije i Irana, zemalja, koje slede sopstvenu politiku i koje neće da se povinuju njihovom diktatu. Napad Nato snaga na Siriju ili na Iran može da dovede do direktnu konfrontaciju sa Rusijom i Kinom - sa nesagledivim posledicama.
Pored stalnih pretnjih ratom, sa grupisanjem vojnih snaga na granicama Irana i Sirije i uz pomoć sabotažnih i terorističkih akcija „specijalni jedinica“, ubačenih u te dve zemlje, SAD zajedno sa drugim članicama Nato pakta i zajedno sa Izraelom drže te dve zemlje u jednom stalnom vanrednom stanju, koji treba da ih izmrcvari. Cinički i nehumano pokušavaju SAD i EU da uz pomoć embarga planski dovedu do prekida njihovog spoljnotržišnog i platnog prometa. Ekonomija kako Irana tako i Sirije na taj način treba namerno da zapadne u duboku krizu, da se poveća porast nezaposlenih i da se drastično pogorša snabdevanje njihovih naroda. Time rezultirajući unutrašnji socijalni konflikti žele da pretvore u etnički obojene konflikte, koje treba dovesti do usijanja, da bi se podupreo građanski rat, i da bi se tako konačno dobio povod za odavno planiranu stranu vojnu intervenciju. U sprovođenju tog embarga u značajnoj meri učestvuje i Savezna Republika Nemačka.
Mi stoga pozivamo sve građane, Crkve, stranke, sindikate i mirovni pokret da se konzekventno usprotive jednoj takvoj ratnohuškačkoj politici.
Mi zahtevamo, da nemačka Savezna vlada
• ukine odmah i bezuslovno sve mere embarga protiv Irana i Sirije; • stavi jasno do znanja, da neće ni u kojoj meri učestvovati u ratu protiv ovih dveju
zemalja i da izričito neće dozvoliti upotrebu bilo kojih nemačkih postrojenja u svrhu
agresije na te zemlje od strane SAD i Nato; • i da će se aktivno angažovati na međunarodnom planu za prestanak politike ucena i
pretnji ratom protiv Irana i Sirije.
Narodi Irana i Sirije imaju pravo da sami i suvereno odlučuju o svojoj političkoj sudbini i o društvenom uređenju njihovih zemalja. Očuvanje mira zahteva, da princip nemešanja u unutrašnje probleme drugih zemalja bude konzekventno ispoštovan.
E' nata indoona : chiama, videochiama e messaggia Gratis.
Scarica indoona per iPhone, Android e PC
Völkischer Thinktank
Geschichte. Vor 95 Jahren entstand mit dem Deutschen Ausland-Institut die einflußreichste Organisation für den Mißbrauch deutscher Minderheiten in aller Welt. Seit 1949 betreibt es als Institut für Auslandsbeziehungen wieder »Deutschtumsarbeit«
Von Martin Seckendorf
Der deutsche Kaiser schickte eine Grußadresse (und eine ansehnliche Summe aus dem Reichshaushalt), der württembergische König übernahm die Schirmherrschaft. In den Ehrenausschuß traten der deutsche Kronprinz und die Chefs aller in den Bundesstaaten herrschenden Adelsfamilien. Den Ehrenvorsitz im Verwaltungsrat übernahm Reichskanzler Theobald von Bethmann Hollweg. Mitglieder dieses Gremiums wurden mehrere Reichsminister – u.a. die Kolonial-, Außen- und Innenminister – sowie Ressortchefs aller Bundesländer.
Noch 1917 legte die Neugründung den etwas sperrigen Geburtsnamen ab. Bis 1945 nannte sie sich Deutsches Ausland-Institut (DAI), ab 1949 Institut für Auslandsbeziehungen (IfA).
Organ der Herrschenden
Die Gründung in schwierigen Kriegszeiten, die herausgestellte Verbundenheit mit der wilhelminischen Oberschicht und die reichliche finanzielle Ausstattung des Instituts lösten in der Öffentlichkeit Erstaunen aus. Immerhin waren seit den mörderischen Schlachten des Jahres 1916 an der Somme und vor Verdun gerade einige Monate vergangen. Das Weltwirtschaftliche Archiv meinte 1917, in Stuttgart sei »eine in ihrer Großzügigkeit durchaus neuartige Organisation«, eine »Zentralstelle« von gesamtnationalem Rang entstanden. Die Frankfurter Zeitung schrieb am 11. Januar 1917, das Institut sei als »Mittelpunkt der Beziehungen Deutschlands zu seinen Landeskindern« im Ausland konzipiert worden.
Die Gründung des DAI war Ausdruck dafür, daß die Herrschenden in Deutschland nach neuen Expansionsmethoden suchten. Bis dahin setzen sie bei dem Drang nach einem »Platz an der Sonne« auf eine expandierende Wirtschaft und aggressionsbereite Streitkräfte. »Die feineren Mittel«, wie Reichskanzler Bethmann Hollweg 1913 subtilere Methoden der Einflußgewinnung nannte, spielten bis in die Zeit des Ersten Weltkrieges kaum eine Rolle.
Anfang 1917 war deutlich geworden, daß der Krieg nicht mit dem »Siegfrieden« enden werde. Die Erringung der »deutschen Weltgeltung« gegen die britische Weltmacht nur durch Waffengewalt war offenkundig nicht möglich. Neue, flexiblere Wege wurden gesucht.
Neue Expansionsmethode
Die Gründung – und die weitere Tätigkeit des DAI – waren nicht von der in der Öffentlichkeit allenthalben beschworenen Sorge um die »Brüder und Schwestern jenseits der Grenze«, wie es hieß, bestimmt. Das »Auslanddeutschtum« sollte Instrument der »Reichspolitik« sein.
In diesem Sinne war die Rede des Königs von Württemberg auf der Gründungsfeier des DAI abgefaßt. Das Institut sei ein Werk »des künftigen (Kompromiß)friedens mitten im gewaltigen Kriege«. Es gehe »um außerordentlich wichtige Fragen, die die Zukunft unseres Vaterlandes bewegen«, stellte er auf der Verwaltungsratssitzung des Instituts kurze Zeit später klar und hob hervor, die im Ausland lebenden Deutschen können helfen, »zurückzuerobern, was uns durch der Feinde Tücken verloren gegangen ist«.
Totale Erfassung
Vorrangige Aufgabe des DAI sei, »Verbreitung, Kultur und Wirtschaftsstellung des Deutschtums im Ausland« zu erforschen, heißt es in einer Programmschrift von 1917.
Das Institut sollte die genaue Zahl und die geographische Verteilung der im Ausland lebenden Deutschen sowie deren Beziehungs- und Wirkungsgeflecht in ihrer andersnationalen und natürlichen Umwelt erkunden.
In differenzierten Karteien waren jeder im Ausland lebende Deutsche und alle Organisationen der Auslanddeutschen – vom Kirchenchor bis zur politischen Partei – zu erfassen. Diese Kartothek, so das Institut in einer Notiz vom Juni 1919, sei »für den künftigen Wiederaufbau deutscher Interessen im Ausland von hohem Wert«. Außerdem begann die Etablierung eines weltumspannenden Systems von V-Leuten, die regelmäßig oder auf Anfrage nach Stuttgart berichteten.
Ein zweiter Arbeitszweig des DAI bestand darin, Verbindungen zu den Deutschen im Ausland anzubahnen und Einfluß auf die politische Haltung der Auslandsdeutschen gegenüber Deutschland zu nehmen.
Mit intensiver Indoktrination, flankiert von materieller Unterstützung und der »Entsendung« von Beauftragten des Instituts in die deutschen Siedlungsgebiete, sollte eine enge Bindung zu Deutschland aufgebaut werden. Dabei ging es auch darum, Assimilation, ja selbst Integration der Auslanddeutschen in ihre gesellschaftliche Umwelt zu verhindern. Durch »Wiedererweckung des Deutschbewußtseins« und des »Sinns für deutsche Sonderart« wollte man assimilierte, ins »fremde Volkstum abgeglittene« Deutsche dem »deutschen Volkstum« zurückgewinnen, regermanisieren. Schon 1913 hatte Bethmann Hollweg beklagt, »daß nicht jeder Deutsche im Auslande seine Heimat in sich abbildet«.
Ein dritter Arbeitsschwerpunkt war die Propaganda in die deutsche Gesellschaft hinein. Die über die Deutschen im Ausland gewonnenen Erkenntnisse sollten schnell verbreitet werden, um in Deutschland »die Kenntnis der Bedeutung des Auslanddeutschtums« zu vertiefen, heißt es in der Satzung von 1917. Damit wollte man den Entscheidungsträgern das Potential des »Deutschtums im Ausland« vermitteln. Dabei ging es auch um eine breitere Akzeptanz der noch jungen Disziplin »Deutschtumspolitik« in den Macht- und Einflußeliten.
Andererseits versuchte man, mit nationalistischer Deutschtumspropaganda die Instrumentalisierung der deutschen Minderheiten im Ausland für die Politik der Herrschenden in Deutschland zu verschleiern, aber einen innenpolitischen Resonanzboden für die »Deutschtumspolitik« zu schaffen. Mit der oft in chauvinistische Hetze gegen andere Völker ausartenden »Deutschtumspropaganda« sollte politischer Einfluß in breiten Massen der deutschen Gesellschaft gewonnen werden. Die Arbeit für das »schwer ringende Deutschtum im Ausland« wurde als partei- und klassenübergreifende, gesamtnationale Pflicht dargestellt, wofür notfalls auch Opfer zu bringen waren. Mit der »Nationalisierung« der Volksmassen wollte man Feindbilder gegen ausländische Mächte verfestigen und die Massen von einer revolutionären Lösung der durch die herrschenden Klassen geschaffenen gravierenden politischen und sozialen Probleme in Deutschland abhalten, denn nur ein einiges und starkes Mutterland könne den »Brüdern und Schwestern draußen« helfen, so die Argumentation des DAI. Eine weltumspannende »Volksgemeinschaft aller Deutschen« wurde propagiert. In der Ausgabe der Institutszeitschrift vom Januar 1918 heißt es: »Der deutsche Gedanke in der Welt verlangt ein enges Zusammenstehen aller Volksgenossen in der Heimat, vom ersten Minister bis zum letzten Arbeiter. Er fordert auch einen innigen Zusammenhalt der Auslanddeutschen untereinander und mit der Heimat.« Der erste Vorsitzende des Instituts, Theodor Wanner, verlangte die Herstellung der »volklichen Einheit« aller Deutschen. Reichsaußenminister Gustav Stresemann sprach 1927 im DAI von der »Kultur- und Blutgemeinschaft« aller Deutschen weltweit, die sich durch kulturell-zivilisatorische Höherwertigkeit von anderen Völkern unterscheide.
Der Tenor der Deutschtumspropaganda klingt in einem Bericht über die Gründungsversammlung des DAI an. Die Zeitung Export schrieb 1917, in »dieser für das Deutschtum schwierigen Zeit (…) durch den gegen uns gerichteten Mordkrieg« sei »das eherne Gebot klargeworden, uns über den ganzen Erdball fest und fester aneinander zu schließen, damit wir nicht vereinzelt der nach unserem Leben gierenden Meute zum Opfer fallen«.
Die bei der Gründung dem DAI gestellten Aufgaben bestimmten die gesamte weitere Tätigkeit des Instituts.
Revisionspolitik
Angesichts der Machtlosigkeit setzte sich in den herrschenden Klassen endgültig die Erkenntnis durch, daß »Deutschtumspolitik«, die oft als unverdächtige auswärtige Kulturpolitik firmierte, ein wirkungsvolles Mittel für die Außen- und Innenpolitik sei.
Man war davon überzeugt, mit Kultur- und Minderheitenpolitik die politische Stimmung des Auslandes derart zugunsten Deutschlands zu verändern, um die Beseitigung der auferlegten Beschränkungen als wichtigen Schritt auf dem Weg zur Wiederaufrichtung der »deutschen Weltgeltung« erreichen zu können. Außerdem wollte man mit nationalistischer, auf »Volksgemeinschaft« ausgerichteter Deutschtumspropaganda die gerade nach dem Ende des Ersten Weltkriegs wankende Macht der Eliten stabilisieren.
In Deutschland entstand ein gewaltiger »Deutschtumsapparat«. Tausende Vereine und ungezählte »volkswissenschaftliche« Forschungs-und Bildungseinrichtungen wurden gegründet. Steuerung und weitgehend die Finanzierung des gewaltigen Apparats oblag oft getarnt agierenden staatlichen Behörden.
Aus diesem Geflecht ragte das DAI wegen der Breite seines Arbeitsgegenstands und seiner engen Verbindungen zu den Macht- und Einflußeliten heraus. Das Institut war eine Kombination von Deutschtumsverband, »volkswissenschaftlicher« Lehr- und Forschungseinrichtung, Propagandazentrale, Gutachter- und Auswandererberatungsstelle, auslandskundlichem Informationszentrum, Archiv und Museum.
Mit dem Ende des Ersten Weltkriegs begann der Aufstieg des DAI zur wichtigsten Deutschtumsorganisation. 1922 schrieb der sozialdemokratische Reichsinnenminister Adolf Köster, das DAI sei »die wissenschaftlich und politisch bedeutungsvollste Organisation zum Wiederaufbau des Auslandsdeutschtums wie zur Verbreitung von Auslandskunde«. Die Mehrzahl der Neugründungen hatte innenpolitische Propaganda zu betreiben, damit der »Gedanke des Deutschtums im Ausland von einer starken Stimmung im Volk« getragen werde, schrieb das Auswärtige Amt 1922. Die »Deutschtumsarbeit« sei für den »politischen Wiederaufbau Deutschlands« nach dem Krieg »besonders dringend« gewesen, heißt es in einem Bericht des Rechnungshofes.
Das DAI bediente beide Arbeitsfelder: Erfassung und Steuerung der deutschen Minderheiten im Ausland und Deutschtumspropaganda nach innen.
Nach der Novemberrevolution stellte sich das DAI auf die veränderte innenpolitische Situation ein. Die Vertreter der Fürstenhäuser verschwanden aus den Institutsgremien. Ihre Stellen nahmen die Repräsentanten der Weimarer Republik ein.
Den Ehrenvorsitz bildeten der Reichskanzler, die Reichsminister des Innern und des Äußeren sowie Repräsentanten großer deutscher Bundesstaaten.
Weltweite »Blutsgemeinschaft«
Die massenhaft verbreitete Volksgemeinschaftsideologie führte bald in die Nähe faschistischer »Volkstums«-Auffassungen. Der Leiter der Presseabteilung des Instituts bewertete eine programmatische Publikation der NSDAP über das »Grenz- und Auslandsdeutschtum« als weitgehend identisch mit den Auffassungen des DAI. Der als »liberales Urgestein« geltende Vorsitzende Theodor Wanner äußerte 1927, die Deutschen seien ein »Volk ohne Raum«. Er forderte die Ansiedlung deutscher Bauern in den »entvölkerten Ostgegenden und Ödgebieten« auch, um »zunächst einmal gegen die andrängende slawische Flut im Osten einen neuen Menschen- und Bauernwall zu setzen«. Die Mitarbeiter des DAI gehörten nach dem Zeugnis von Wahrhold Drascher, seit 1924 Länderreferent, »so gut wie ausschließlich seit langem der nationalen Erneuerungsbewegung« an. Drascher war nach 1945 Professor in Tübingen.
Zu Beginn der faschistischen Herrschaft versuchten Führer konkurrierender »Deutschtumsverbände«, die herausgehobene Stellung des DAI im Netzwerk der »Deutschtumspolitik« zu beseitigen und sich das Institut einzuverleiben. Naziführer in Württemberg und auf Reichsebene machten schnell deutlich, daß dieses für jede Außenpolitik und revanchistische Propaganda so wertvolle Instrument unangetastet bleibt.
Sie drängten aber auf Faschisierung. Die mit dem von den Nazis verfemten Weimarer System eng verbundenen Personen an der Institutsspitze wurden entfernt und durch Nazigrößen und nazistische »Volkstumskämpfer« ersetzt. Im Dezember 1934 stellte der Reichsrechnungshof fest: »Das Deutsche Ausland-Institut ist die größte zentrale Arbeitsstätte für das Auslanddeutschtum im Reich und als solche von den Auslanddeutschen, den Reichsbehörden und den Organen der NSDAP anerkannt.«
Die Hinwendung zu den neuen, faschistischen Machthabern führte dazu, daß das DAI schnell wuchs. Die Zuwendungen des Staates, der Naziorganisationen und der Großwirtschaft stiegen bis 1943, gemessen am Stand von 1933, auf das Zwanzigfache. Die Zahl der hauptamtlichen Mitarbeiter wurde im selben Zeitraum mehr als verdreifacht. Alle Arbeitsfelder konnten erheblich ausgebaut werden. Die Zahl der weltweit tätigen V-Leute stieg auf weit über 4000. Sie wurden zunehmend dazu angehalten, militärische, kriegswichtige Informationen zu liefern. 1943 wurde das DAI schließlich vollständig in den Spionagedienst der SS eingegliedert.
Formierung der fünften Kolonne
Die »auslanddeutschen Volksgenossen« wurden aufgefordert, alles zu tun, »um das deutsche Volk in seinem Daseinskampf zu unterstützen, daß sie den Hetzversuchen entgegentreten und ihre andersstämmigen Mitbürger aufklären über die wahre Lage in Deutschland«, heißt es in Aufrufen des Instituts.
Gleichzeitig nutzte das DAI sein Renommee, nazistische Ideologie unter den Deutschen im Ausland zu verbreiten. Die ideologische Indoktrination der Auslanddeutschen und die Faschisierung aller Organisationen der deutschen Minderheiten war die wichtigste Voraussetzung dafür, die »Volksguppen« zu willfährigen Instrumenten der »Reichspolitik«, zur fünften Kolonne der deutschen Eroberungspolitik zu machen.
Seit 1933 strebte das DAI zusammen mit der Deutschen Akademie, deren Goethe-Institut heute zu den wichtigsten »Mittlerorganisationen« der bundesdeutschen auswärtigen Kulturpolitik gehört, eine führende Rolle in der »Volkswissenschaft« an. In Stuttgart sollte eine gesamtnationale »Planungs- und Generalstabsstelle der Volksgruppenforschung« entstehen. Vor allem die europäischen »Volksgruppen« und ihre »Wirtsvölker« sollten auf der Grundlage von Rassen- und Erbbiologie bewertet und kategorisiert werden, um sie gemäß der faschistischen Rassenideologie als Verfügungsmasse für die Germanisierung zu erobernder Gebiete festlegen zu können. Germanisierung durch Beseitigung der Einheimischen und Ansiedlung »arischer« Menschen galt den Faschisten als die sicherste Methode zur Beherrschung besetzter Gebiete.
1938/39 begann die Überführung der »volkswissenschaftlichen« Forschungsergebnisse in die mörderische Germanisierungspraxis. An die Stelle der deportierten, mitunter sofort umgebrachten Einwohner kamen rassisch und politisch überprüfte »germanische Ansiedler«. Experten des DAI gelangten in Leitungsfunktionen der entsprechenden SS-Einrichtungen. Das Institut lieferte Expertisen als Planungsgrundlagen für Um- und Ansiedlungsmaßnahmen.
Während des Krieges wurden die Arbeitsergebnisse, die personellen und sachlichen Möglichkeiten des Instituts vollkommen und unmittelbarer als je zuvor für die Politik und Kriegsführung des Naziregimes eingesetzt. Das DAI galt der deutschen Führung als »kriegswichtig«.
Kontinuität
Heute ist das Institut die wohl bedeutendste »Mittlerorganisation« der auswärtigen Kulturpolitik und betreibt, wie es im Jahresbericht des Instituts für 1998 heißt, » (p)olitische Öffentlichkeitsarbeit für die Bundesrepublik Deutschland (…) im Ausland (…) in Zusammenarbeit mit dem Presse- und Informationsamt der Bundesregierung«. Die »politische Öffentlichkeitsarbeit Ausland« sei ein Instrument der deutschen Außenpolitik«, wird betont.
Unter Einsatz beträchtlicher Mittel und einer großen Anzahl von Experten betreibt das IfA auch wieder »Deutschtumspflege« im Ausland. Territoriale Schwerpunkte der unter dem Etikett »Kulturelle Förderung deutscher Minderheiten« laufenden Arbeit sind neben Lateinamerika vor allem die deutschen Minderheiten in jenen Ländern Ost- und Südosteuropas, die sich um 1990 vom Sozialismus abgewandt hatten. Auf der Website des IfA heißt es unter der Überschrift »Entsendung von Mitarbeitern«: Das Institut entsende jährlich »zu Verbänden und Redaktionen der deutschen Minderheiten in Mittel-, Ost- und Südosteuropa (…) Kulturmanager, Redakteure, Medienwirte«. Aber auch »Kindergartenfachberater und Erzieher« werden zu den deutschen Minderheiten geschickt.
Ein Blick auf die Geschichte des DAI/IfA enthüllt bemerkenswerte sachliche Kontinuitätslinien: Mit Kulturpropaganda und dem Einsatz der deutschen Minderheiten im Ausland ein den Herrschenden genehmes »Deutschlandbild« zu erzeugen, im Grunde außenpolitisch verwertbaren Einfluß in fremden Ländern zu erreichen, ist von 1917 bis heute die Hauptaufgabe des Deutschen Ausland-Instituts und seines Nachfolgers Institut für Auslandsbeziehungen.
Dr. Martin Seckendorf ist Historiker und Mitglied der Berliner Gesellschaft für Faschismus- und Weltkriegsforschung e.V. Weitere Beiträge von ihm finden sich in der jW-Broschüre »Barbarossa. Raubkrieg im Osten«, Berlin 2011, 5,80 Euro, im jW-Shop erhältlich, Bestellungen an ni@...
E' nata indoona : chiama, videochiama e messaggia Gratis.
Scarica indoona per iPhone, Android e PC
http://www.youtube.com/watch?v=CnVNpg_yA6g )
Sahrana jednog ratnog zločinca
(„Slobodan Jovanovic sahranjen u otadžbini“ – 11.12)
Kakav si “dasa” vidi se u teškim danima . Blistav um, visoki intelektualac, proslavljeni pravnik i istoričar , pisac, kritičar itd.itd. S.Jovanović je svojim pisanjem i govorima oduševljavao srpsku elitu u Beogradu sve do 1941. Ostavio je “brdo knjiga” iza sebe. Ali, od svega toga mala vajda za naš narod i zemlju. U njihovom životu to “brdo” ništa nije promenilo .Društvena sredina bila je i dalje zaostala – ni polovina njenih članova ( žene ) nije imala pravo glasa . Dobile su ga , jurišima tokom NOB, tek 1945.
U danima II SR , kada je na delu trebalo pokazati svoju ideološku i moralnu čvrstoću, videće se pravo lice S.Jovanovića : kao potpredsednik u vladi generala Milana Simovića S.Jovanović je “klisnuo” u Englesku, ostavljajući narod na cedilu.
Kao predsednik izbegličke vlade S.Jovanović promoviše Dražu Mihailovića za ministra vojnog i Načelnika štaba Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u otadžbini (JVuO) i vođu otpora Nemcima. Nikakve borbe četnika protiv okupatora nije bilo sem ,u početku, zajedno s partizanima. I to samo do 1.11.41. a onda je Draža zabranio i to. Nemci koje su oni ubili ili zarobili posle toga mogu stati u jednog “Fiću” .To nije smetalo S.Jovanoviću da veliča svoje trupe u zemlji. Svi pokušaji Čerčila da vlada i Kralj , koji je bio i pilot, odu u zemlji i stave se na čelo narodnog otpora, nisu uspeli. Nisu hteli da napuste svoje fotelje do kraja rata pravdajući se starošću.To je bila bruka za našu zemlju pred Britancima koji su se hrabro borili na život i smrt sa Hitlerom. V.Nazor, hrvatski pesnik, iako star , 1942.odlazi u partizane . I Sutjesku je prešao pod borbom na brdskom konjiću! A Čerčil je poslao u Jugoslaviju svoga sina , svoje ofcicire i generale da bi imao uvid u stanje na terenu i slao pomoć borcima protiv Nemaca.
Iako se deklarisao kao tolerantni demokrat , S.Jovanović je bio okoreli antikomunist i protivnik saradnje četnika i partizana. Sjajne zajedničke pobede kod Krupnja, Kraljeva itd. on je prekinuo i usmerio četnike na borbu protiv partizana,.Zbog toga će biti proliveno mnogo bratske krvi. Politički cilj izbegličke vlade i S.Jovanovića bila je obnova Jugoslavije kao federalne drzave u kojoj bi srpska federalna jedinica bila etnicki čista. D.Mihailović je počeo da je čisti od nacionalnih manjina. Kako je to radio vidi se iz izveštaja četničkog komandanta Pavla Djurišića u C.Gori upućenog Draži 11.1.1943. u kome piše da je operacija protiv Muslimana u bjelopoljskom kraju uspela :”.. spaljeno 33 sela, ubijeno 400 naoružanih ljudi i 1000 žena i dece .Sopstveni gubici : 14 poginulih i 26 ranjenih, od čega dve žene …”.
Zato S.Jovanović nije primer na koga bi se mogla ugledati mlada Srbija. Rehabilitacija njegovih rasističkih i nacionalističkih ideja tokom devedesetih godina prošlog veka dovešće do novih bratoubilačkih sukoba i žrtava.Opet imamo ratne zločine i zločince. Isti kao oni koji su klali Muslimane u dolini Lima 1943. Ovi to rade u Srebrenici 1995. Nisu sva imena otkrivena. Oni najodgovorniji, poput nekada S.Jovanovića, još uvek rade svoj zločinački posao u salonima akademija nauka, univerziteta i udruženja knjizevnika itd. te mračnim i hladnim crkvenim hramovima!
Sahrana posmrtnih ostataka S.Jovanovića u zemlji je privatna, porodična stvar. Previše se mrtvih i živih “junaka” vraća u Srbiju u poslednje vreme i mi im se klanjamo. A gde su bili “kada je grmelo”i kada se obnavljala i gradila zaostala i porušena zemlja? Tada nam je trebala njihova snaga i um? Njihovi grobovi su kolevka novih generacija rasista,šovinista i nacionalista..Pravo mesto za njihove grobove , pa i grob za S.Jovanovića, su Lim i Drina gde su četnici bacali ubijene Muslimane i komuniste tokom NOB i gradjanskog rata 1991. - 1995..
Stevan Mirkovic, general u penziji, počasni predsednik Centra Tito
8.12.2011
Dnevne novine “Danas" 19/12/2011
Adolf i Pavle
LIČNI STAV
Autor: Stevan Mirković
Naša i svetska istorija je saradnike okupatora u Drugom svetskom ratu locirala za vekove na svoje crne stranice. Pokušaji njihovih naslednika, nekih političara, istoričara i advokata da ih rehabilituju je Sizifov posao, što je slučaj i sa knezom Pavlom Karađorđevićem. Knez, inače, ne zavređuje da se o njemu mnogo piše ali taj slučaj upozorava srpsku javnost na sledeće: i danas su naši „knezovi“ u situaciji da učine sličan izdajnički korak i spanđaju se sa NATO, čiji je cilj, kao i Hitlerov, komadanje Srbije. To se može sprečiti.
Da se podsetimo. Knez Pavle je na tajnom sastanku sa Hitlerom 4. marta 1941. u Berhtesgadenu (sastanak je trajao pet časova) odlučio da Jugoslavija pristupi Trojnom paktu, što je bio uvod u nestajanje Srbije kao samostalne države. Hitler nas je raskomadao „ko Panta pitu“: Nemci su uzeli Banat, Mađari Bačku, ustaše Srem, Albanija Kosovo, a Bugarska bosilegradski i pirotski okrug. Narod je mislio drukčije. Njegov odgovor je bio „Bolje rat nego pakt“. Počela je NOB.
Da nije bilo NOB svet danas ne bi ni znao da postoji Srbija. NOB je onemogućila nemački plan o formiranju posebne nemačke podunavske države („Donaustaat“, „Donauschwabenland“, „Prinz Eugen - Gau“...) sa Beogradom kao nemačkom nacionalnom tvrđavom i etničko potiskivanje i progon Srba na prostor pretkumanovske Srbije. Ovo pokazuje da Treći Rajh u svom konceptu Nove Evrope nije imao Srbiju kao državu, što je još jedan argument da je potpisivanje Trojnog pakta 25.3.1941. bio štetan i anacionalni potez izdajničke vlade Cvetković - Maček. To je pouka i za današnju situaciju jer u novom svetskom poretku, koga kreiraju SAD, nema današnje Srbije već neke pretkumanovske i slično, a u svakom slučaju bez KiM, Vojvodine i Sandžaka. NOB je Srbiju vinuo u sam svetski vrh među 50 zemalja sveta, koji su sačinjavale prvi saziv OUN u San Francisku aprila 1945. godine. Knez Pavle je sramota Srbije. Zbog pobune vojske i naroda 27. marta 1941. Hitler je mučki napao i pokorio Jugoslaviju. Naravno, Pavle nije čekao Nemce već je“uhvatio maglu“ u Grčku i dalje, zajedno sa porodicom, a za njim i cela dinastija. Zar se među tolikim prinčevima, koji su godinama dembelisali na grbači naroda, ne nađe nijedan junak i stavi na čelo naroda u tim teškim trenucima? Ne, vremena su se promenila. U staro doba srpski knezovi i kraljevi išli su u borbu protiv napadača na čelu narodne vojske i zajedno sa vojnicima stupali u borbu, deleći s njima i dobro i zlo na bojištu. Priča da je knez, pristupajući Trojnom paktu 25. marta 1941. učinio jedini pravi i mogući izbor u to vreme i spasao zemlju od veće katastrofe je sramotna. Zar je mogla biti veća katastrofa od njenog komadanja samo nekoliko nedelja posle tog potpisivanja? Nije bilo drugog izbora, kažu. Kako smo mi, skoro deca, sa 16, 17 godina imali izbor. Pa mi smo, zajedno da starim partizanskim borcima, najurili nemačke horde iz Srbije, opkolili i zarobili stotine hiljada Švaba u Sloveniji maja 1945. Ne treba za to biti knez već imati srce i ljubav za zemlju i narod. To Pavle nije imao. On je čuvao svoju kožu, kao i svi slični njemu, koji ga danas slave i veličaju. Ne brane oni samo Pavla već i svoj kukavičluk danas, a verujem i sutra, ako ih zemlja pozove da je brane. Niko pametan ne voli rat. Nismo ga ni mi voleli 1941-1945, ali postoje trenuci i vreme kada se mora ratovati i onda moraš biti čovek ili si gad! Pa, biraj - izbor je tvoj. Nemoj samo govoriti da nema izbora!
Na kraju, pišući ovo ne želim ni na koji način da povredim osećanja potomaka kneza Pavla. Želja je svakoga od nas da ima slavne pretke. Deca ne odgovaraju za postupke svojih roditelja, bili oni dobri ili loši.
Autor je general u penziji i bivši borac X krajiške brigade NOV i POJ
E' nata indoona : chiama, videochiama e messaggia Gratis.
Scarica indoona per iPhone, Android e PC
( "La Croazia è un progetto fallito delle élite scioviniste".Questa l'opinione del noto scrittore e polemista croato Igor Mandić, che aggiunge: "Se si considera che la Croazia come Stato si è costituita durante le euforie nazionalistiche degli anni '90, allora dobbiamo tener conto che le sue fondamenta sono marce e su queste basi ogni ulteriore edificazione e l'aggiunta di mattoni sarebbe vana. Perché un giorno, uno si renderebbe conto che bisogna chiudere l'appalto e demolire")http://www.novilist.hr/Kultura/Igor-Mandic-Hrvatska-je-promasen-projekt-sovinistickih-elita
INTERVJU
IGOR MANDIĆ: HRVATSKA JE PROMAŠEN PROJEKT ŠOVINISTIČKIH ELITA
Autor: Davor Mandić
Objavljeno: 8. siječnja 2012.
Ako je Hrvatska stvorena u nacionalističkoj euforiji 90-ih godina, onda moramo biti svjesni da su temelji truli i da se njima uzaludno pokušava graditi, nadograđivati sve dok se netko ne sjeti da bi trebalo cijeli taj projekt zaključati i srušiti, kaže Igor Mandić
Igor Mandić je neumoran. Pa ako nije riječ o nekoj novoj autorskoj knjizi kojom će redefinirati žanr memoarske proze u Hrvatskoj i pokrenuti lavinu sličnih pokušaja svojih kolega, onda će barem sakupiti neke tekstove i objaviti ih u knjizi. Ovaj put to su čak dvije knjige u jednoj: »Zauzeto, Hrvat!« zbirka je kolumni objavljivanih u tjedniku Novosti, a »Sloboda lajanja« zbirka je tekstova objavljivanih u raznim novinama od 1990. do 1993. godine.
Razgovor u kojem ćemo se dotaknuti i Miroslava Krleže, Hrvatske kao propalog biznis projekta šovinističkih elita, Europske Unije, HRT-a ili tematizirati ulogu intelektualca danas u društvu počinjemo pitanjem zašto dvije knjige u jednoj.
– Dvije muhe jednim udarcem! Iz praktičnih razloga da ne dijelim te dvije cjeline koje same po sebi ne bi bile dovoljno opsežne za knjigu, a kako su mi se ti materijali nagomilali smatrao sam neophodnim objaviti ih, pa sam smislio knjižarski štos, naopako postavio dvije polovice knjige. Tko ne voli jednu, neće voljeti ni drugu polovicu, jer ona je otprilike tako složena da je mogu zamrziti i jedni i drugi, koju god polovicu čitali. Ili zavoljeti.
A zašto? One se sastaju na sredini zbog knjižarskog uveza... Ali one se doista i sastaju u raskrinkavanju nacionalističko-kulturoloških mitova na ovim prostorima.
– Jest, apsolutno, s jedne strane imamo kritiku totalitarnog soc-komunizma u »Slobodi lajanja«, a s druge obranu nekih ljudskih prava jedne manjine u Hrvatskoj također protiv jedne nacionalističke zagriženosti. Dobro ste primijetili.
Ponovno na pustari
Kako to da je prestao vaš angažman u Novostima, listu u kojem ste objavljivali kolumne pod nazivom Zauzeto, Hrvat?
– Jedna godina moga djelovanja u Novostima, danas možda ponajboljim novinama u Hrvatskoj, nekako se približavala kraju kad mi je pala ponuda iz jednog mnogo tiražnijeg lista s puno većim honorarom. I normalno da sam se polakomio. Tko ne bi? Uostalom to je u skladu s našom profesijom i profesionalnim relativizmom koji i sam zastupam. Ja sam nebrojeno puta bio ostavljen na cjedilu, na crnim listama i kao takav sam praktički jedan penzionerski goljo, pa mi je povećanje honorara apsolutno odgovaralo. Ali onda je došlo do nesporazuma s novom redakcijom, jer izgleda da se nisam uklapao u njihovu koncepciju i nakon nekoliko mjeseci došlo je do prekida. I sad sam ponovo na pustari. Ali dobro, bio sam milijun puta već i uvijek sam puštao neka sve teče, neka voda sve nosi, sudbina će to već nekako srediti.
Zanimljivo je da se ne skrivate iza demagoških floskula o većoj bazi čitatelja, profesionalnim izazovima i sl. čime novinari i kolumnisti obično pravdaju lukrativne transfere, nego priznajete da su razlozi puke materijalne naravi.
– Što je povezano. Ali to je jedna vrsta profesionalnog relativizma, čak bliska cinizmu. No kolege u Novostima su to jako dobro shvatili. Oni su i sami pretpostavili da bi me trebali malo bolje honorirati, ali nisu mogli. Taj je list sirotinjska baza male etničke manjine Srba u Hrvatskoj, i ono malo novca koji mogu odvojiti moraju štedljivo dijeliti. Ali meni je to bilo i fantastično osvježenje da na jednom mjestu mogu objavljivati kritičke eseje, ironične pamflete protiv svega što mi je smetalo, i što mi i dalje smeta.
A obreo sam se u Novostima onoga trenutka kada su prvi put u povijesti mogle izaći na kioske i kako se očekivalo da one budu samo neki etnički geto, onda sam se ja kao Hrvat po krvnim zrncima već dosta prononsiran kao srbofil vrlo svjesno uključio u njihovu redakciju i nastojao sam biti na razini onog mog antinacionalizma i antiklerikalizma koji sam gajio prema bilo kome.
Opasno krležijanstvo
Antinacionalizam i antiklerikalizam svakako su dobar poticaj za priču o jednoj nedavnoj velikoj, debeloj obljetnici – 30 godina od smrti Miroslava Krleže. Na toj ste obljetnici u HDP-u, koji je jedini organizirao življi skup na temu Krleže, imali jedan naslovom provokativan istup u javnoti: Povratak krležijanstvu. No taj povratak za vas ipak nije moguć. Zašto?
– Pa bitno su promijenjene okolnosti onakvog krležijanstva koje je postojalo u vrijeme Krležinog djelovanja do 2. svjetskog rata. I onoga poslije, kada je on prerastao u kult i mit. Od 90-ih ti su se odnosi bitno promijenili i preuzeti na sebe obavezu totalnog krležijanstva je nemoguće. Zato što kad bi se uopće našla osoba koja bi gajila krležijansku potenciju otpora prema svemu i svakome to bi bila jedna samoubilačka akcija. Ja mislim da Hrvatska odbija krležijanstvo, u punini značenja tog pojma. Tko god se i danas usuđuje nasljedovati neke od obilježja krležijanskog temperamenta misli i ideja vrlo se teško probija i nailazi ne velike otpore. Jer inertnost naših institucija i uskogrudnost javnog mnijenja je još tolika da je krležijanstvo strašno opasno. Zato to nije ni moguće ni poželjno, jer krležijanstvo bi nas razdrlo. Bila bi to prava teroristička bomba.
Što mislite o poruci ministrice kulture Andree Zlatar kulturno-umjetničkim institucijama da su zakazale u obilježavanju ove obljetnice kad su se poduzele komemorativnih sastanaka, kao da Krležino djelo nije živo?
– Gospođa ministrica je dobro primijetila, ali sad je već kasno. Obljetnica je propuštena. Ali uskoro će biti obljetnica rođenja, pa se DHK prijeti da će nešto napraviti, a ja sam član i tog društva.
Ukazuje li to vaše dvojno članstvo i na neuhvatljivost vaše ideološke pozicije? I što biste rekli o ljevici i desnici u Hrvatskoj, odnosno o književnoj ljevici i desnici?
– Prvo, moje dvojno članstvo nije izuzetak, a neke velike ideološke razlike između ta dva smala cehovska udruženja i nema. Ne bih inzistirao na podjeli lijevo i desno jer bi to bilo pojednostavljivanje. Moje dvojno članstvo je stvar tolerancije.
Otkako sam počeo pisati, moje članstvo u DHK-u je bio nedostižni ideal i kad sam se uspio učlaniti mislio sam da sam stekao status pisca. Ali nije se moglo zanemariti godine i godine ideoloških manipulacija i cehovskih razračunavanja. Na svim skupštinama obično smo u zadnjim redovima rogoborili kako bi se trebalo odvojiti od toga društva, ali to se u socijalizmu moglo shvatiti kao politička diverzija. A kukavičluk naše humanističke inteligencije je beskrajan. U to ubrajam i sebe. Ja sam nisam poveo ništa, a nisam imao ni koga slijediti u razdvajanju dok nije to sve puknulo kad se jedna grupica ljudi spontano odvojila. Ali to je već bilo u vremenu kad je sloboda lajanja bila dopuštena.
Postoji li onda po vama uopće hrvatska književna ljevica i desnica, i uopće što je s političkom ljevicom i desnicom u HR?
– Ti su pojmovi odavno postali irelevantni. Čak i u svijetu. Ne postoje snažni ideološki pokreti, ni s jedne ni s druge strane, koji bi opravdavali približavanje inteligencije tim idejama. Između dva svjetska rata to je bilo jasnije, ali u doba općeg relativizma to je postalo bespredmetno. I kako više nitko nema ni volje ni snage snažno oformiti bilo koji ljevičarski pokret ni u Europi ni u Hrvatskoj, migoljenje inteligencije između tih pojmova nije ništa drugo nego migoljenje crva.
Uzaludan trud
Koje su onda neuralgične točke našeg društva? Oko čega se sporimo?
– Pa ovdje imamo tu nemoguću situaciju da na silu održavamo jedan konstrukt koji se zove Hrvatska. Dokazano je taj projekt propao jer su na vlasti ili nesposobnjakovići ili lopovi, ili mediokriteti ili kriminalci. To je dokazano, samo treba napraviti još jedan korak pa se zapitati čemu nastaviti taj nemogući uzaludni trud. Jer ako je Hrvatska stvorena u nacionalističkoj euforiji 90-ih godina kao jedan biznis projekt šovinističkih elita, onda moramo biti svjesni da su temelji truli i da se na tim trulim temeljima uzaludno pokušava graditi, nadograđivati, stavljati nove skele, žbukati iznova fasadu dok se netko ne sjeti da bi trebalo cijeli taj projekt zaključati i srušiti. Ovo zvuči možda malo previše dešperatno, presminono za jednu malenkost kakva sam ja.
Hrvatska se danas trese kao alkoholičar u apstinencijskoj groznici. Zna da ne smije piti i da ga to vodi u propast, a u toj groznici razdiru ga bolovi i muči se da bi za neko izvjesno vrijeme ponovno pao u svoju staru zamku. Reći ću nešto što je možda uvredljivo i za vlast i za opoziciju, ali Hrvatska je promašen projekt, nažalost. Kao što je bio promašen projekt kvislinške Endehazije tako je promašen i projekt neoustaške tuđmanovske Hrvatske. Zadao je osnovne obrasce društvene pokvarenosti i od tada se na njima pokušava graditi neke smjene vlasti koje nisu doprinijele ništa. Jer nemamo dovojno elita koje su u stanju društvo držati na okupu. Sve propada, sve institucije su otišle dođavola, sve je rasprodano, pokradeno, darovano, i čemu nastavljati uzaludni trud.
Apsurdni birokratizam
Malo smo se bavili intelektualiziranjem opće prakse. Pratite li nasljednike projekta na HRT-u kojega ste bili dijelom – Peti dan?
– Pratim, jer uvijek želim da ta vrsta talk showa za odrasle bude na televiziji. Sad ne želim ispasti ljubomoran pa reći da su neke ranije postave bile bolje i zanimljivije - ružno je tako biti ljubomoran. Izbor osoba za takav šou je delikatan i možda pokazuje princip ćorave koke. Kako su i nas izabrali za prvu seriju emisije Opće prakse emitirane od jeseni 2006. do lipnja 2007. Ali zanimljivo je da se nje ljudi još uvijek sjećaju. Izgleda kao da je emitirana jučer. Kako su nas izabrali, tako su nas i maknuli, došla je druga, pa treća ekipa. Ideja je, mislim, strašno dobra i važna.
Ali ako se ne varam prijeti joj skoro nestajanje s ekrana. Kao i nekolicini drugih projekata na HRT-u koji dio javnosti smatra projektima od javnog interesa. Što mislite o novom glavnom uredniku HRT-a Bruni Kovačeviću i njegovim smjernicama?
– Ja gospodina ne poznajem, jer sportski program ne pratim. Ali njegov dolazak i djelovanje nije važno zbog njegove ličnosti, nego zbog činjenice kompliciranosti organizacije vrha televizije, te Programsko vijeće, pa nadzorni odbori, upravni i šta ja znam. Toliko je to komplicirano da se vidi da se birokracija hrani sama sobom, da je ona kao neka pijavica koja živi tako da siše samu sebe, ali opet i kao hvidra odsiječeš jednu glavu a naraste druga. Sve je to apsurdni birokratizam, pa onda apsolutno anonimni nekompetentni ljudi dođu na mjesta na kojima se odlučuje o programu jedne javne televitizije. Nije problem samo u jednoj osobi ravnatelja ili glavnog urednika.
Vratimo se malo na vas. Vašom proznom autobiografijom u dva dijela pokrenuli ste lavinu sličnih poduzeća hrvatskih pisaca i intelektualaca. Pratite li tu produkciju i spremate li možda kakav novi prilog?
– Pratim, pratim, i žao mi je što sam im dao primjer. Moje su knjižice bila jedna vrsta inovacije i strukturno i sadržajno u hrvatskoj auotobiografskoj prozi, koja je činovnička i neiskrena. Ja sam pokušao prijeći sve to, i osobne tajne, i društveni moral. I također dati ćušku javnom ukusu, kako bi rekao jedan slavni prethodnik, i to mi je podosta uspjelo. Nije da se hvalim, ali tiražnost i čitanost to pokazuju.
Pratim sve te koji su se pojavili istovremeno ili usporedno jer se odjednom pakazalo da se svi možemo hvaliti nekim svojim pričicama uz koje ćemo pokazivati slikice. Meni je to došlo nekako spontano, fotografije u mojim knjigama nisu ilustracije mene samoga nego su dio neke priče. Pa se odjednom pojavljuju albumi iz privatnih kolekcija. Čitave zbirke fotografskih dokumenata trebale bi pokazati kako je netko postojao. Ali to je bitno za mali krug, za širi je potrebno imati neku književnu istinu koja je dobro ispričana. Mislim da je to meni pošlo za rukom u toj vrsti kombinacije fakcije i fikcije.
A ne znam, nagovaraju me na treći dio, ali bojim se da bi on pokvario sve dobre dojmove koje su ljudi imali o meni, pa da još jednom ne zglajzam radije sam se zaustavio na ovim problematičnim tekstovima iz zadnje knjige.
A one naznake da bi iz te autobiografske proze mogla izrasti i »prava« proza?
– Bojim se da ne, bojim se da nemam talenta za to, za takvo izmišljanje. Nisam romanopisac, ne znam pričati priču kako treba. Potreban mi je oslonac u stvarnosti pa da malo ispletem nešto istine i imaginacije a da opet istina bude provjerljiva po datumima, osobama. I uvijek sam se mučio da to poentiram nekim duhovitim ili inteligentnim zaključkom. Pravo romansijerstvo je izvan moga dosega.
Što očekujete od 2012. godine?
– Očekujem da mi prođe. Eventualno.
E' nata indoona : chiama, videochiama e messaggia Gratis.
Scarica indoona per iPhone, Android e PC
Jugocoord su Telegram
Jugocoord su Facebook