Informazione


Da: Comité Surveillance Otan <info @ csotan.org>
Oggetto: Parution de ALERTE OTAN N°65 - 2e trimestre 2017
Data: 3 luglio 2017 18:18:32 CEST


ALERTE OTAN N°65 - 2e trimestre 2017
 
Sommaire
 

Editorial - Bruxelles 2017 : un Sommet OTAN très menaçant pour la paix mondiale

Contre-Sommet Otan :

- L\'Otan, hydre tentaculaire [à lire ci-dessous]

- Montenegro: la neutralité du Montenegro, seule issue durable [à lire ci-dessous]

- Yougoslavie: comment les guerres yougoslaves ont (provisoirement) sauvé l\'Otan [à lire ci-dessous]

- Serbie 1999: bombardements à l\'uranium appauvri

- L\'Ukraine et l\'Otan

Nouvelles violences en Ukraine

Star Wars, de la fiction à la réalité

Hiroshima: en finir avec l\'arme nucléaire

Commémoration Bombardements Hiroshima et Nagasaki


--- TELECHARGER / DOWNLOAD: http://csotan.org/ao/ao.php ---


=== 

L’Otan, hydre tentaculaire

par NILS ANDERSSON

A la Conférence du Contre-Sommet Otan du 25 mai 2017, la première session plénière a entendu une intervention de Nils Andersson intitulée: «L’Otan, hydre tentaculaire». Ci-dessous nous publions l’essentiel de son contenu.

 

A quoi sert l’OTAN ? Une organisation militaire sert à faire la guerre. De cette évidence découlent deux
interrogations, la guerre pour qui et la guerre contre qui ? L’OTAN a été fondée il y a soixante-huit ans comme dispositif militaire pour, dans la confrontation entre deux systèmes économiques et sociaux irréductiblement opposés, le capitalisme et le socialisme, défendre les intérêts idéologiques, politiques et économiques du monde occidental.

La signature du Traité de l’Atlantique Nord a été un acte majeur de la guerre froide, avec un double objectif, légitimer la présence de bases étatsuniennes en Europe et constituer une coalition armée du camp occidental contre l’Union soviétique qui y répondra par la formation du Pacte de Varsovie. Ce fut
le rôle de l’OTAN jusqu’à la chute du Mur en 1989, avec des moments de fortes tensions, sans jamais que l’Alliance atlantique ait à tirer un coup de canon.

L’implosion du bloc soviétique va mettre en question la raison d’être de l’OTAN, mais son secrétaire général, Manfred Wörner, fait clairement entendre qu’il n’en est rien : « Seule l’Alliance atlantique peut lier les Etats-Unis et le Canada à l’Europe, elle seule peut assurer que le changement s’instaurera sans crainte de revers ou de volte-face. Elle seule peut coordonner la stratégie globale de l’Occident pour la paix et la garantie des valeurs démocratiques dans une Europe nouvelle. Elle seule peut ancrer à l’Ouest une Allemagne unie dans des conditions de sécurité maximales pour ce pays et pour ses voisins.(17 mai 1990) ».

L’OTAN est le pilier qui lie les atlantistes européens derrière la bannière étoilée, pour George Bush père, elle est une pièce maitresse des plans hégémonistes des États-Unis dans le Nouvel Ordre Mondial, les uns et les autres s’emploient à défendre son maintien. C’est chose faite en 1991, la « permanente validité » de l’Alliance atlantique est affirmée dans la Déclaration de Rome et un « nouveau  concept stratégique » est adopté, selon lequel l’OTAN, présentée jusqu’ici comme une « alliance exclusivement défensive », devient une force interventionniste. Mission lui est donnée d’assurer sur le continent la stabilité du Nouvel Ordre Mondial par l’intégration militaire de sa partie orientale et, alléguant les carences des États européens, en intervenant dans les Balkans.

La guerre dans les Balkans, va servir à justifier la pérennisation de l’OTAN. Le 28 février 1994, l’aviation
états-unienne intervenant dans le cadre de l’OTAN, abat des bombardiers bosno-serbes, la Bosnie est la
première guerre chaude de l’OTAN. Au Kosovo stratégie géopolitique et mission idéologique conjuguées, avec la résolution 1244 on entre dans l’illégalité en violant la Charte des Nations Unies, passant outre le rôle du Conseil de sécurité et du fantomatique Comité d’État-major de l’ONU de « fixer les effectifs, le degré de préparation des forces et leur emplacement général », l’OTAN est seule aux commandes. Cette instrumentalisation de la Charte ouvre la voie aux guerres à venir.

Dès la dissolution du bloc soviétique, la politique de partenariats va être un mécanisme essentiel d’élargissement de la pieuvre otanienne. En 1991, est constitué, le Conseil de coopération euroatlantique (devenu le Conseil de partenariat euroatlantique) qui, symbolisant la victoire politique et idéologique des atlantistes va réunir les vingt-deux États membres de l’OTAN, la Russie, les États de l’ancien Pacte de Varsovie, les onze États de la Communauté des États indépendants et l’Albanie. Ce partenariat va être adoubé en 1994 d’un Partenariat pour la paix intégrant également les États européens non membres de l’OTAN, avec pour objectif, de « se doter de forces plus en mesure d’opérer avec celles des membres de l’OTAN ». En 1994 également est lancé le Dialogue méditerranéen avec la Mauritanie, le Maroc, l’Algérie, la Tunisie, l’Égypte, la Jordanie, et… Israël, qui élargit les partenariats de l’OTAN à l’Afrique du Nord et
au Proche-Orient.

Parallèlement, l’OTAN modèle l’Europe en réorganisant le dispositif de défense et en normalisant les équipements militaires des pays ayant appartenu au Pacte de Varsovie et à partir de 1999, bafouant les engagements pris lors de la réunification allemande dans le Traité 2 + 4, l’OTAN, précédant leur adhésion à l’Union européenne, intègre successivement ces pays et étend sa toile en Europe centrale,
orientale et balkanique vers les frontières de la Russie.

Avec le « concept stratégique pour le XXIe siècle » adopté lors du Sommet du cinquantenaire à Washington en 1999, qui fixe comme objectif de « sauvegarder, par des moyens politiques et militaires, la liberté et la sécurité » de l’Amérique du Nord et de l’Europe, on entre dans sa phase de globalisation, il est décidé que « les forces de l’Alliance peuvent être appelées à opérer au-delà des frontières de la zone euro atlantique. »

Jusqu’ici organisme de « défense régionale », l’OTAN devient le bras armé de la mondialisation néolibérale. Avec le concept stratégique pour le XXIe siècle, on entre dans le cycle de la guerre permanente de Georg Bush junior et de son administration. Les interventions de l’OTAN ou de coalitions occidentales, avec un mandat du Conseil de sécurité de l’ONU, en Irak, Afghanistan et Libye, sous couvert du « droit d’ingérence humanitaire », puis du « devoir de protéger » vont être cause de chaos et abominations.

L’objectif d’une OTAN planétaire est de « chercher à établir de plus en plus de partenariats mondiaux avec des pays de même sensibilité » ; ainsi, est lancée en 2004, l’Initiative de Coopération d’Istanbul avec le Bahreïn, les Émirats arabes unis, le Koweït et le Qatar puis, dans le cadre du Global Nato, sont conclues des « activités en coopération », avec l’Irak, l’Inde, le Pakistan, l’Afghanistan, la Mongolie, la Corée du Sud, le Japon, l’Australie, la Nouvelle-Zélande et la Colombie.

Pour que l’OTAN soit en mesure de se projeter tous azimuts, en 2006, lors du sommet de Riga, il est décidé de la doter d’une capacité de mener simultanément deux opérations de grande envergure, requérant 60 000 hommes chacune, et six opérations moyennes de 30 000 hommes, soit une projection opérationnelle de 300 000 hommes !

En 2007, Daniel Fried, Secrétaire d’État adjoint étatsunien peut déclarer : « Depuis la guerre froide et son rôle régional dans les années 1990, l’OTAN s’est transformée en une organisation transatlantique effectuant des missions globales, de portée globale avec des partenaires globaux. Tout appartient potentiellement à la zone de l’OTAN ».

Si les objectifs de l’OTAN sont pérennes, le cours de l’Histoire ne l’est pas, la crise économique et financière entrave une projection mondialisée de l’OTAN, la Force de réaction rapide de l’OTAN de 300 000 hommes restera, avis d’experts : « une Rolls-Royce qui n’est jamais sortie du garage ».  Bien qu’il ne soit pas un État dans le monde doté d’une puissance de feu et d’une capacité de déploiement plus grandes que les États-Unis, bien qu’il n’a pas existé dans l’Histoire une coalition disposant de moyens militaires et logistiques équivalents à ceux de l’OTAN, les puissances atlantistes n’ont gagné aucune des guerres asymétriques engagées depuis quinze ans et ont connu des échecs militaires en Irak et en Afghanistan, la Libye est une zone de non-droit, les Balkans sont instables, s’ajoute l’effrayant engrenage syrien et les lieux de conflits ouverts ou potentiels s’étendent sur un arc allant des Philippines au Nigéria. L’euphorie des années 1990 et du tournant du XXIe siècle n’a plus cours.

Réalités géopolitiques, échecs militaires sur le terrain et crise financière, l’OTAN a réduit ses interventions hors zones. En février 2011, seulement en Afghanistan, 132 000 soldats étaient engagés dans la FIAS, en novembre 2016, ils ne sont que 18 000 à être déployés dans des missions de l’OTAN. Si elle fournit toujours des appuis logistiques, de formation et des financements (comme l’a confirmé le récent Sommet de Bruxelles s’agissant de l’engagement de l’OTAN contre l’Etat islamique), l’OTAN n’est plus aux commandes d’opérations majeures hors sa zone historique. Un autre fait va modifier le rôle de l’OTAN: en 2015, la Chine, considérée par Washington comme la menace principale à moyen terme, la nouvelle stratégie du Pentagone est de « concentrer sa présence, son pouvoir de projection et sa force de dissuasion en Asie-Pacifique ».

La vision d’une OTAN globale se trouve modifiée par le transfert du centre de gravité de défense des Etats-Unis vers l’Asie orientale et le Pacifique et les plans de créer une « OTAN » sud-est asiatique. La zone euro atlantique n’étant plus, pour les États-Unis, l’épicentre de sa stratégie, globale, s’ensuit la demande aux États européens d’Obama puis de Trump, d’apporter une contribution financière
plus importante à la défense du continent et de sa périphérie, les fameux 2 % du PIB en dépenses militaires.

Cela étant, pour le Pentagone, l’OTAN et l’Europe sont un rouage essentiel de son dispositif stratégique global. Une Europe sous commandement du Pentagone, le commandant des Forces des États-Unis en Europe (l’EUCOM) étant automatiquement le commandant suprême de l’OTAN. Une Europe incluse dans le système global de défense des États-Unis avec des bases militaires en Allemagne, Grande-Bretagne, Italie, Espagne et dans sept autres pays européens, ce à quoi s’ajoute la VIe flotte US en Méditerranée.  Une Europe intégrée dans le système mondial d’écoutes et d’espionnage politique, économique, militaire du réseau Echelon avec en Grande-Bretagne le plus important centre d’écoutes dans le monde de la NSA. Une Europe englobée dans le dispositif du bouclier antimissile ABM avec la base opérationnelle de Deveselu en Roumanie, une base en installation en Pologne et quatre destroyers dotés de capacités antimissiles basés en Espagne. Une Europe engagée dans la guerre des drones, la base de Ramstein, en Allemagne servant de station relais à la base de Creech, au Nevada.

Le repli d’une OTAN globale sur sa zone historique euroatlantique ne modifie en rien sa raison d’être.
L’Europe répond toujours à la projection du géographe Mackinder, qui fonde la stratégie de Brzezinski : « qui domine l’Eurasie domine le monde ». La Russie est une pièce maitresse de cet enjeu, y compris pour l’endiguement de la Chine. D’où la politique interventionniste et d’extension de l’OTAN sur le continent dans ce qui est considéré par la Russie comme son « espace vital », ce qui a créé une situation de guerre en Ukraine.

Dans le cadre de l’opération Atlantic Resolve pour la première fois depuis la fin de la Seconde Guerre mondiale des manoeuvres de grande envergure (25 000 hommes et plus) se sont déroulées dans la partie orientale de l’Europe et au terme de ces manoeuvres plus d’une centaine de blindés US ont paradé sur 1 800 km, des Pays baltes à la Bavière. En janvier 2017 sont arrivés des États-Unis, 3 500 soldats, 87 tanks, 18 canons automoteurs, 419 voitures tout terrain, plus de 2 000 autres véhicules militaires, déployés dans les pays baltes, en Pologne, Hongrie, Roumanie et Bulgarie.

Pour assurer une présence avancée et adapter l’OTAN « aux défis et aux menaces se développant » à sa périphérie il a été décidé lors du sommet de Cardiff en 2014, le triplement des effectifs de la NRF (Force de réaction rapide), la création d’une force opérationnelle interarmées à très haut niveau de préparation et le renforcement des forces navales permanentes. Pour permettre une plus grande réactivité au déploiement de ces forces spéciales, il a été mis en place huit Quartiers généraux dénommés Unité d’intégration des forces de l’OTAN (NFIU), basés en Estonie, Lettonie, Lituanie, Pologne, Roumanie, Bulgarie, Hongrie et Slovaquie. Les pays occidentaux disent craindre la Russie, la Russie se sent agressée par l’Occident, il faut rompre cet engrenage funeste dans lequel l’OTAN joue un rôle belliciste.

Succédant au Général Breedlove qui s’est singularisé par des déclarations considérées comme outrancières même au sein de l’OTAN, le général Curtis Scaparrotti est devenu le nouveau Commandant suprême de l’OTAN (SACEUR). Lors de sa prise de fonction, il a précisé que le « théâtre européen est essentiel pour les intérêts de l’Amérique et que l’OTAN reste la clé de la sécurité
nationale pour les États-Unis » et ses déclarations ne sont pas moins martiales que celles de son prédécesseur quand il déclare :

« À l’est, une Russie renaissante est passée d’un partenaire à un protagoniste qui cherche à saper l’ordre international et à se réaffirmer en tant que puissance mondiale » et de poursuivre « pour lutter contre les menaces auxquelles nous sommes confrontés. […] nous retournons à notre rôle historique en tant que commandement de guerre ».

(zone militaire, 4 mai 2017)

La guerre pour qui, la guerre contre qui ? Si on est passé d’un discours hégémonique à un discours de défense de l’Occident, cela ne change ni son rôle ni sa nature. L’OTAN doit être dénoncée et combattue comme un acteur essentiel de vingt-cinq ans de guerres dites « justes », qui sont la cause de pays ravagés, de peuples meurtris, de la plus grande crise migratoire depuis la Seconde Guerre mondiale, de fanatismes exacerbés et mortifères.

Il faut dénoncer et combattre l’idéologie atlantiste fondée sur le leadership des États-Unis, la domination des puissances occidentales et la soumission du monde à l’économie de marché, il faut dénoncer et combattre la militarisation des pays de l’OTAN et de ses alliés, une logique de guerres dont les peuples sont toujours les principales victimes, il faut dénoncer et combattre l’engrenage militaire et la politique de tension dans la partie orientale de l’Europe et faire prévaloir la négociation. Il faut se libérer de l’allégeance à l’OTAN, hydre tentaculaire et il faut encore et toujours lutter pour sa dissolution.

Nils Andersson, 25 mai 2017


===

La neutralité du Monténégro est la seule issue durable

Parler du petit Monténégro peut sembler inintéressant dans un contexte géopolitique global. Cela peut sembler prétentieux. Mais ce ne l\'est pas. Le Monténégro est tout à la fois un repère, un signe, un message. Notre cas comporte des leçons spécifiques de grande importance.

Il révèle la véritable nature de l\'Alliance Atlantique, mieux que tout autre exemple dans l\'histoire moderne de l\'Otan, excepté bien sûr les bombardements et les agressions de l\'Otan partout dans le monde.

Le Monténégro est confronté à une question historique, sans avoir la possibilité d\'y répondre! Les autorités du pays, contre la volonté d\'un nombre écrasant de citoyens et craignant celle-ci, ont décidé récemment de faire ratifier par le parlement un accord pour adhérer à l\'Otan. Ce parlement est illégitime, il résulte d\'élections frauduleuses, il a été établi suite à un \"coup d\'état\" mis en scène. C\'est un épilogue inédit après trois décennies de pouvoir.

La ratification du protocole d\'entrée du Monténégro à l\'Otan, soutenue par un Parlement tronqué, par des institutions et des structures politiques criminelles, qui ne protègent que des intérêts personnels et des propriétés acquises illégalement, n\'est rien d\'autre qu\'une agression politique légale de l\'Otan – ou de pays complices – contre le petit Monténégro.

Le Monténégro a souffert d\'un double impact. L\'impact extérieur vient de l\'Alliance atlantique, qui nous a envoyé en 2015 une invitation à adhérer. L\'autre impact provient de l\'intérieur, des 30 ans d\'imposition du régime de Milo Djukanovic et de sa clique mafieuse criminelle. Nous sommes entre le fer et l\'enclume, entre deux forces non démocratiques et criminelles. La première est globalement représentée par Washington, la seconde provient de Podgorica. La pression est immense.

A qui l’OTAN a-t-elle envoyé son invitation, et qui sont ses partenaires au Monténégro ? Le gouvernement monténégrin fonctionne comme une mafia moderne. C\'est un système mafieux qui, pour préserver le pouvoir et les privilèges d\'un petit groupe de gens autour de Milo Djukanovic, qui a déjà été 7 fois Premier ministre, utilise les institutions comme une façade. Il s’agit donc d’une démocratie de façade qui, avec le temps, est devenue une dictature ouverture, comme on l\'a vu en octobre dernier quand, le jour même des élections, Djukanovic, craignant le changement et une révolte citoyenne, a monté un pseudo coup d’Etat.

Derrière cette façade, se cache le crime organisé. Il y a des élections, mais elles sont truquées. Il y a des institutions, mais elles sont privatisées. Il y a la liberté d\'expression, mais si vous critiquez le Premier ministre et ses petits amis, vous restez sans boulot, vous subissez des menaces, vous mettez en danger votre sécurité et celle de votre famille, vous pouvez être blessé ou même tué, vous pouvez être jeté en prison. C\'est ce qui m\'est d\'ailleurs arrivé juste avant de venir ici.

Un exemple illustre ce qu\'est le premier homme de ce petit pays : Djukanovic a été caractérisé par la Justice italienne comme \"un dangereux criminel international\", dont le nom se trouve parmi 15 suspects d\'association mafieuse et dont le cas n\'a pas été classé.

Je cite cet exemple, non seulement pour dénoncer le gouvernement monténégrin et son homme fort, mais pour montrer avec qui l\'Otan veut s\'allier. Il est curieux qu\'un tel individu soit le principal protagoniste de l\'intégration à l’Otan. Y aurait-il une erreur quelque part ? Si l\'Otan est réellement ce qu\'elle prétend être – c.à.d. une organisation démocratique, qui chérit les vraies valeurs de la démocratie – comment peut-elle soutenir un tel dirigeant ?

Tout ceci ne dérange pas les partenaires de l’Otan de Djukanovic. Au contraire : il y a quelques années, un haut diplomate des Etats-Unis, Philip Reeker, alors adjoint du vice-Secrétaire d’Etat, a dit à propos de Djukanovic: \"je le connais très bien. Je l\'ai rencontré de nombreuses fois, je le considère comme un ami parce qu\'il comprend bien toute cette région. Il pense stratégiquement… Et, comme je l’ai dit à Djukanovic et à ses ministres, nous avons hâte de poursuivre notre étroite coopération\".

Ce n\'est pas un hasard. L\'Otan n\'est pas intéressée par l’Etat de droit ou des choses comme ça. La seule chose qui l\'intéresse, c\'est la géopolitique et la défense des intérêts occidentaux, menés par Washington, par l\'oligarchie militaro-financière des multinationales. Ce qui est important pour l\'Otan, c\'est la loyauté et l\'obéissance. Ils ont peur, plus que tout, de ce que Noam Chomsky a appelé \"la désobéissance réussie\". Autrement dit, ils ont peur de la souveraineté.

Le Monténégro de Djukanovic est un bastion antirusse, une zone de propagande et d\'hystérie, et c\'est à ce moment que le gouvernement criminogène introduit la demande pour devenir membre de l\'Otan, contre la volonté du peuple.

Une question se pose: Pourquoi le Monténégro est-il important pour l\'Otan ? Ils le disent ouvertement : c\'est pour compléter le puzzle, pour compléter la militarisation des Balkans. Le Monténégro représente la dernière étape pour atteindre la Serbie, qui pourrait ainsi terminer la militarisation et l\'intégration totale des Balkans dans l\'Otan. La Croatie et l\'Albanie en sont déjà membres, ainsi que la Slovénie. La Bosnie-Herzégovine, ainsi que le Kosovo, sont sous protectorat. Pour le moment le Monténégro est antiserbe, mais il est aussi utilisé comme pion contre la Russie. Tel est le modus operandi. Taiwan est antichinois, l\'Ukraine est antirusse, la Biélorussie semble également devenir antirusse.

L\'agenda est clair: ils suscitent des divisions nationales, soutiennent des régimes antidémocratiques qui leur servent de marionnettes et transforment les pays en républiques bananières. Ces pays ne sont plus souverains, ils sont colonisés par le néo-libéralisme au moyen de la dérégulation, la désindustrialisation et la privatisation totale. Cela plonge ces pays dans la pauvreté et accroît les moyens de les contrôler.

Les pays membres - et non-membres - de l\'Otan doivent comprendre que, en forçant le Monténégro par des malversations à intégrer l\'Otan, cela ne peut que le déstabiliser, encore plus qu\'il ne l\'est déjà maintenant. Cette méthode d\'élargissement de l\'Otan se situe en dehors de la sphère politique et légale et représente une manipulation des institutions et une agression du Monténégro.

La neutralité du Monténégro est la seule issue durable, celle qui peut garantir une stabilité à long terme, la prospérité et la paix. Cela vaut pour les Balkans dans leur ensemble. La neutralité est une valeur pour laquelle nous devons nous battre. Comme le dit Damir Niksic, un intellectuel de Sarajevo, nous devons nous battre pour elle comme on se bat pour la forêt vierge d\'Amazonie.  Se battre pour la neutralité et contre l\'Alliance atlantique est une question existentielle. Etre ou ne pas être, voilà la question pour le Monténégro, pour les Balkans et bien au-delà.

Marko Milacic


===

Comment les guerres yougoslaves ont (provisoirement) sauvé l\'Otan

En effet, au début des années \'90, après la dissolution du Pacte de Varsovie et puis de l\'URSS, nombreux étaient les analystes et même les hommes politiques les plus \"main stream\" à considérer, comme M. Trump avant son élection, que l\'Otan était une \"organisation obsolète\". Mais l\'Alliance Atlantique a trouvé une nouvelle raison d\'être en s\'immisçant dans les guerres de l\'ex-Yougoslavie, d\'abord à la demande de l\'ONU, puis en s\'affranchissant progressivement du Conseil de sécurité et des préceptes de base de sa Charte.

Au départ chargée de surveiller l\'embargo sur les armes et la \"No fly zone\" décrétée sur le ciel de la Bosnie-Herzégovine (1992), l\'Otan s\'est imposée comme un belligérant dans les conflits yougoslaves: première opération de guerre de son histoire en février 1994, première campagne de bombardement en septembre 1995, première occupation d\'un territoire à partir de décembre 1995, la guerre de Bosnie a été celle de toutes les \"premières\" pour l\'Otan. Ce n\'était qu\'un début, car son rôle de pompier-pyromane allait culminer en 1999 avec près de trois mois de bombardement massif de la Serbie, y compris sa province du Kosovo, sous prétexte de sauver sa population albanaise. 

En pleine guerre, le sommet de l\'OTAN d\'avril 1999 à Washington, non seulement manifestait son élargissement en direction de la Russie, mais officialisait son changement de doctrine, de la défense de ses membres contre l\'URSS à un rôle de gendarme du monde ignorant les frontières et le droit international.

Georges Berghezan 
Autres textes de Georges Berghezan sur le site du CSO





\n


[in italiano sullo stesso argomento: 
Google: Guerra ai siti alternativi a colpi di algoritmi (PTV News 28.07.2017)


New Google algorithm restricts access to left-wing, progressive web sites

By Andre Damon and Niles Niemuth 
27 July 2017

In the three months since Internet monopoly Google announced plans to keep users from accessing “fake news,” the global traffic rankings of a broad range of left-wing, progressive, anti-war and democratic rights organizations have fallen significantly.

On April 25, 2017, Google announced that it had implemented changes to its search service to make it harder for users to access what it called “low-quality” information such as “conspiracy theories” and “fake news.”

The company said in a blog post that the central purpose of the change to its search algorithm was to give the search giant greater control in identifying content deemed objectionable by its guidelines. It declared that it had “improved our evaluation methods and made algorithmic updates” in order “to surface more authoritative content.”

Google continued, “Last month, we updated our Search Quality Rater Guidelines to provide more detailed examples of low-quality webpages for raters to appropriately flag.” These moderators are instructed to flag “upsetting user experiences,” including pages that present “conspiracy theories,” unless “the query clearly indicates the user is seeking an alternative viewpoint.”

Google does not explain precisely what it means by the term “conspiracy theory.” Using the broad and amorphous category of fake news, the aim of the change to Google’s search system is to restrict access to alternative web sites, whose coverage and interpretation of events conflict with those of such establishment media outlets as the New York Times and the Washington Post.

By flagging content in such a way that it does not appear in the first one or two pages of a search result, Google is able to effectively block users’ access to it. Given the fact that vast amounts of web traffic are influenced by search results, Google is able to effectively conceal or bury content to which it objects through the manipulation of search rankings.

Just last month, the European Commission fined the company $2.7 billion for manipulating search results to inappropriately direct users to its own comparison shopping service, Google Shopping. Now, it appears that Google is using these criminal methods to block users from accessing political viewpoints the company deems objectionable.

The World Socialist Web Site has been targeted by Google’s new “evaluation methods.” While in April 2017, 422,460 visits to the WSWS originated from Google searches, the figure has dropped to an estimated 120,000 this month, a fall of more than 70 percent.

Even when using search terms such as “socialist” and “socialism,” readers have informed us that they find it increasingly difficult to locate the World Socialist Web Site in Google searches.


[Referals from Google searches to the WSWS have fallen by about 70 percent 

According to Google’s webmaster tools service, the number of searches resulting in users seeing content from the World Socialist Web Site (that is, a WSWS article appeared in a Google search) fell from 467,890 a day to 138,275 over the past three months. The average position of articles in searches, meanwhile, fell from 15.9 to 37.2 over the same period.

David North, chairperson of the International Editorial Board of the WSWS, stated that Google is engaged in political censorship.

“The World Socialist Web Site has been in existence for nearly 20 years,” he said, “and it has developed a large international audience. During this past spring, the number of individual visits to the WSWS each month exceeded 900,000.

“While a significant percentage of our readers enter the WSWS directly, many web users access the site through search engines, of which Google is the most widely used. There is no innocent explanation for the extraordinarily sharp fall in readers, virtually overnight, coming from Google searches.

“Google’s claim that it is protecting readers from ‘fake news’ is a politically motivated lie. Google, a massive monopoly, with the closest ties to the state and intelligence agencies, is blocking access to the WSWS and other left and progressive web sites through a system of rigged searches.”

In the three months since Google implemented the changes to its search engine, fewer people have accessed left-wing and anti-war news sites. Based on information available on Alexa analytics, other sites that have experienced sharp drops in ranking include WikiLeaks, Alternet, Counterpunch, Global Research, Consortium News and Truthout. Even prominent democratic rights groups such as the American Civil Liberties Union and Amnesty International appear to have been hit.


[A broad range of left-wing, progressive, and anti-war sites have had their traffic rankings fall in recent months
IMAGE: http://www.wsws.org/asset/0e160eb4-089e-4a91-a977-1ce51f74b67A/image.png?rendition=image480 ]

According to Google Trends, the term “fake news” roughly quadrupled in popularity in early November, around the time of the US election, as Democrats, establishment media outlets and intelligence agencies sought to blame “false information” for the electoral victory of Donald Trump over Hillary Clinton.

On November 14, the New York Times proclaimed that Google and Facebook “faced mounting criticism over how fake news on their sites may have influenced the presidential election’s outcome,” and they would be taking measures to combat “fake news.”

Ten days later, the Washington Post published an article, “Russian propaganda effort helped spread ‘fake news’ during election, experts say,” which cited an anonymous group known as PropOrNot that compiled a list of “fake news” sites spreading “Russian propaganda.”

The list included several sites categorized by the group as “left-wing.” Significantly, it targeted globalresearch.ca, which often reposts articles from the World Socialist Web Site.

After widespread criticism of what was little more than a blacklist of anti-war and anti-establishment sites, the Washington Post was forced to publish a retraction, declaring, “The Post, which did not name any of the sites, does not itself vouch for the validity of PropOrNot’s findings.”

On April 7, Bloomberg News reported that Google was working directly with the Washington Post and the New York Times to “fact-check” articles and eliminate “fake news.” This was followed by Google’s new search methodology.

Three months later, out of the 17 sites declared to be “fake news” by the Washington Post ’s discredited blacklist, 14 had their global ranking fall. The average decline of the global reach of all of these sites is 25 percent, and some sites saw their global reach fall by as much as 60 percent.

“The actions of Google constitute political censorship and are a blatant attack on free speech,” North stated. “At a time when public distrust of establishment media is widespread, this corporate giant is exploiting its monopolistic position to restrict public access to a broad spectrum of news and critical analysis.”



---

No to fake searches! Oppose Google censorship!
A new search algorithm introduced by Google in April under the guise of combating \"fake news\" has significantly reduced Google search traffic to left-wing and anti-war publications, including the World Socialist Web Site.
The WSWS calls on all its readers fight this act of political censorship. Submit your email below to receive regular updates from the WSWS and find out more about how you can become involved. Share our articles on social media and with your friends and co-workers. Leave a statement opposing Google\'s actions for publication (first name and country) on the WSWS.




\n

(srpskohrvatski / italiano)


PODSJETNIK na odgovornost Evropske Unije u uspostavi banderističkog (nacionalističkog i rasističkog) režima i u izbijanju bratoubilačkog rata u Ukrajini / PRO MEMORIA sulle responsabilità della Unione Europea nell\'instaurare un regime banderista (nazionalista e razzista) e nel far scoppiare la guerra fratricida in Ucraina 


Il 12 luglio u.s. la Carovana Antifascista della Banda Bassotti si è recata al Parlamento Europeo per partecipare ad una conferenza promossa dalla europarlamentare Eleonora Forenza (PRC-SE/GUE-NGL) sul tema della guerra in Donbass.
Nell\'occasione è stato consegnato alla compagna Forenza e al suo bravissimo collega J. Couso, di Izquierda Unida, il seguente Promemoria, finalizzato tra l\'altro ad evidenziare i legami tra la crisi ucraina e la precedente crisi jugoslava.
L\'iniziativa ha portato una boccata d\'ossigeno nel contesto conformista e ovattato di quel Palazzo, con interventi forti e chiari tanto da lasciare a occhi sgranati e bocca aperta il presidente della Commissione esteri del Parlamento Europeo, venuto ad ascoltare in silenzio una discussione assolutamente atipica.

Intervento di David della Banda Bassotti (testo):

Intervento conclusivo di E. Forenza (video):

Altre foto... e una nuova, lunga sequela di insulti e minacce nei commenti degli eurofascisti ucraini al post di E. Forenza su FB:


=== NA SRPSKOHRVATSKOM:

PODSJETNIK na odgovornost Evropske Unije

u uspostavi banderističkog (nacionalističkog i rasističkog) režima i u izbijanju bratoubilačkog rata u Ukrajini


7.2.2010.

U drugom krugu predsjedničkih izbora Viktur Januković izađe kao pobjednik. Kao kandidat Partija Regija, opredjeljuje se za neutralnost Ukrajine, most između Rusije i Zapada. Tim se novim kursom zaustavlja i revizionističko zanošenje prethodnih godina, na koje se čak i parlament Evropske Unije bio žalio, rezolucijom 25. februara: \"duboko osuđujemo odluku izlaznog Ukrajinskog predsjednika Viktora Jušenka u posmrtnom slavljenju Stepana Bandere ... suradnik njemačkih nacista, titulom Nacionalnog Heroja...\"


1.3.2012.

Kongres Evropske narodne partije zahtjeva boikot evropskog nogometnog prvenstva (koji se trebao održati u juniju-juliju iste godine u Ukrajini i Poljskoj) kao protest protiv navodnog \"zlostavljanja\" Julije Timošenko u zatvoru. Istu je poziciju zauzeo Predsjednik Evropske Komisije José Barroso i Evropski komesar Viviane Reding. Timošenko nije samo čelnik jedne nacional-šovinističke Ukrajinske grupacije, nego i oligarh s mafijaškim vezama, uhićena zbog privrednih prestupa.


13.12.2012.

Mudriju je odluku donio Evropski parlament novom Rezolucijom o stanju u Ukraijini: parlament \"izrazi zabrinutost širenja nacionalističkih ideja u Ukrajini, koje se izrazuju u krugu partije Svobode, koja je time postala jedna od dviju novih stranaka zastupljena u Vrhovnoj Radi; podsjeća da rasistička, antisemitička i ksenofobna ideologija protivi se osnovnim vrijednostima i načela Evropske Unije; apelira zatim strankama demokratskih orijentacija zastupljene u Vrhovnoj Radi da se ne asociraju s navedenom strankom niti da s njom uspostave ili podrže ikakvu koaliciju\".

Međutim, odnosi između Janukovića i EU ostaju nestabilni, naročito zbog toga što EU, unutar pregovore za Ukrajinsko pridruživanje Uniji, namjerno pokušava nametnuti uvjete koje bi štetile ekonomskim vezama Ukrajine i Ruske Federacije.

Zbog toga, 21.11.2013., predsjednik Januković odbije Sporazum o pridruživanju Evropskoj Uniji i ugovor o slobodnoj trgovini; Ukrajinska Rada obdacuje prijedlog puštanja prijašnjeg premijera Timošenko, preduvjet Evropske Unije Sporazumu.

Protestni pokret koji se razvija 2013.-2014. godine na centralnom Kijevskom trgu Majdan, naziva se \"Euro-Majdan\", zbog toga što osporava navedeni prekid pregovora s EU. Pokret se zalaže primarno za priključenje Ukrajine Evropskoj Uniji i prekid odnosa s omrznutom Rusijom.


21.2.2014.

Januković i glavni predstavnici oporbe – Vitalij Kličko, čelnik Udara, Oleh Tjagnibok, čelnik Svobode, Arsenij Jacenjuk Batkivščine na prisutnost, kao predstavnici EU, ministara vanjskih poslova Njemačke (Frank-Walter Štajnmajer), Francuske (Laurent Fabius), Poljske (Radoslav Sikorski), i Vladimira Lukina, posebni izvjestitelj Ruske Federacije, potpisuju ugovor za povratak Ustava 2004., za smanjenje predsjedničke ovlasti, za formiranje vlade nacionalnog jedinstva i organizaciju predsjedničkih izbora unutar decembra... Ti se evropski ministri međutim odmah nakon sastanka zaustave na ulici u društvu predstavnika formacija ukrajinske ekstremne desnice.

Gianni Pittella, podpredsjednik Evropskog parlamenta (i predstavnik talijanske Demokratske Partije), objavljuje na svojem fejsbuk profilu, u vezi svojega putovanja u Kijevu, kako \"EU nije gluha borbi za demokraciju ukrajinskoga naroda. Neka bude ukrajinski narod onaj koji slobodno odlučuje da li se želi priključiti velikoj evropskoj obitelji.\" Pittella je zapravo na sceni koja gleda na trgu Majdana, od kuda potiče pobunjenike na svrgnuće legitimne vlade; isti mjesec Pittella ispraćuje Eugeniju Timošenko, kćer mafijaške ektremnodesničarke oligarhe Julije, k predsjednice talijanskog parlamenta Laure Boldrini.

Na Majdanu se Jacenjuk da slikati ruku pod ruku s Catherine Margaret Ashton, visoki predstavnik EU za vanjske poslove i sigurnosnu politiku.


Izjavama tisku tijekom samog dana državnog udara (22.2.2014.) predsjednik Evropskog parlamenta Martin Šulc izjavljuje kako se sada mora razgovarati s partijom Svoboda, a bivši pacifist, ekologist i njemački ministar vanjskih poslova Joška Fišer (koja je već bila bombardirala Jugoslaviju) podržava državnog udara izjavljujući kako EU mora razumjeti da \"braniti svoje interese nije bez troškova\".

Zbog toga iz EU nema ikakve osude o nasilju ukrajinskih pučista: naročito se u vezi Korsunskog pogroma ne čuje ikakva osuda (20-21.2. aktivisti Euromajdana zaustave autobuse u potrazi pristaša leigitimne vlade koje se vraćaju na Krimu; nameće se 350 osobama da izlaze iz autobusa, prvo su maltretirane i mućene, zatim ubijene na desetke) niti oko sljedećeg i poznatijeg pogroma Odese (2.5.: na Kulikovom trgu Euromajdanske bande napadnu i zapale \"Dom Sindikata\"; oni koji uspjevaju pobjeći su linčovani: poginuli su službeno 42).


13.3.2014.

Dodatna Rezolucija evropskog parlamenta, odobrena dizanjem ruku, preferira osuditi \"rusku agresiju počinjenom invazijom Krima\" (gdje se bio održao legitimni referendum o samoopredjeljenju) i \"klevetnička ruska propaganda čijoj je cilj predstavljanje demonstrante koji protestuju protiv Janukovićevu politiku kao fašiste\".

Odlučuje se pružati pomoć Ukrajini za 11 milijardi eura.

Lideri puča primljeni su k evropskim institucijama sa počastima: čak je i Tjagnibok od Svobode primljen kod Komesara za proširenje Evropske Unije Stefana Fuelea. Jacenjuk, postao premijer, sastane se s predsjednikom Evropskoga vijeća Hermana van Rompuya.


21.3.2014.

Može dakle Jacenjuk, među prvim mjerama njegove puč vlade, proglasiti završetak pregovore o Sporazumu priključenja Evropskoj Uniji. Politički dio sporazuma stupa na snagu smjesta, a ekonomski dio biti će dovršen u junu. Evropski će parlament ratifikovati Sporazum u septembru.


25.5.2014.

Novoizabrani predsjednik Petro Porošenko (oligarh prehrambene industrije i bivši informator američke ambasade u Kijevu) biva neposredno primljen u Brukselu (gdje se dao slikati s Barrosom i van Rompuyem). Istovremeno otpočinje Porošenko agresiju (Anti-teroristička Operacija – ATO) protiv pobunjenog stanovništva na jugoistoku države (Donbas).


29.5.2014.

Premijer hunte Jacenjuk pozvan je da održi predavanje na ceremoniji dodjeljivanja Karlove nagrade, veoma simbolično priznanje koje se od 1950. dodjeljuje vodećim ličnostima sagrađenja neokarolinške i reakcionarne Evrope.


Dok Slavijansk je bombardiran bijelim fosforom, Evropska Komisija šalje 500 milijuna eura Kijevskoj puč-vladi, koji se nadodaju 100 milijuna predanim 20. maja. Ukupna pomoć na kojoj se EU obvezala poslati Ukrajini iznosi 1,61 milijardi eura. Evropski komesar za ekonomska i monetarna pitanja, Olli Rehn, izjavljuje kako \"je na Ukrajini da odluči kako će da koristi [pomoć], prema svojim potrebama\", dakle i za financiranje građanskog rata protiv Donbasa...

Otkuda uzima Evropska Komisija te velike sume? Ulazeći u dug na financijskom tržištu; a dugovi će biti rješeni, poznatim mjerama štednje, od strane evropskih radnika.


27.6.2014.

SPORAZUM PRIKLJUČENJA EU U PUNOJ JE SNAZI. Nakon političkog djela Sporazuma, Kijev je potpisao i njegov ekonomski dio.


2.9.2014.

Na raspravljanju o državnom udaru u Ukrajini u evropskom parlamentu prekidaju se govori zastupnika Haviera Kousa i Pabla Iglesiasa, i negira im se odgovor od strane tada talijanske ministrice vanjskih poslova, Federike Mogerini.


16.9. EU parlament ratifikuje PRIKLJUČENJE UKRAJINE EVROPSKOJ UNIJI.


...26.6.2015.

Evropski zastupnici talijanske partije Pokret 5 Zvijezda osuđuju apologetsku izložbu puča priređenu od strane Evropskoga parlamenta, koja eksponira i simbole nacističkog bataljona AZOV.


Tokom svih ovih godina Evropska Unija osim toga pripravno je aktivna što se tiče političkih sankcija Ruskoj Federaciji.

S druge strane povoljan tretman Ukrajine nastavlja se do danas, primjerice nedavnoj koncesiji bezviznog režima njenim građanima za ulazak u Šengen zonu.

Ostalo je priča o ratu koji se nastavlja do danas.


Oko Ukrajinske okolnosti EU dokazuje još jednom da se u praksi odriće svojim vlastitim izjavama o namjerama, s očiglednom raskoraku između povremeno uravnotežena stavova njenog konzultativnog organa (parlament, prava diverzija za evropske građane) i žestoka, čak ratnohuškačka čina njenih izvršnih organa (prvenstveno Komisija).


U odlučnim trenucima EU uvijek usvaja politiku njemačkih elita, inspirirana revanšizmu i neoimperijalizmu, i koja teži promoviranju novog kolonijalizma unutar Kontinenta, ne prezirući dovesti na svjetlo one krugove ekstremne desnice poražene u drugom svjetskom ratu, a prikrivene na Zapadu tijekom Hladnog Rata.


Odnos prema Ukrajinskoj krizi je u ovom smislu identičan onom održanom prema Jugoslaviji. Treba zapravo podsjećati kako i tada tadašnja Evropska ekonomska zajednica opredijelila se ključnom izboru koji je učinio građanski i bratoubilački rat u Jugoslaviji nepovratnim, razmjenjujući u decembru 1992. (tijekom samita u Mastrihtu) osnivanje eura sa priznanjem novih mikro-nacionalnih država i njenih neonacističkih vlada.


Obradio Andrea Martocchia (Italijanska Koordinacija za Jugoslaviju)

11.7.2017.


=== ORIGINALE:

PRO MEMORIA sulle responsabilità della Unione Europea 
nell\'instaurare un regime banderista (nazionalista e razzista) e nel far scoppiare la guerra fratricida in Ucraina


7 FEBBRAIO 2010: al secondo turno delle elezioni presidenziali vince Viktor Janukovyč, del Partito delle Regioni, che opta una Ucraina neutrale, ponte tra la Russia e l’Occidente. Con il nuovo corso si pone un freno anche alla deriva revisionista degli anni precedenti, lamentata persino in una Risoluzione del Parlamento Europeo del 25 FEBBRAIO che “deplora profondamente la decisione del presidente uscente dell\'Ucraina, Viktor Jushchenko di onorare in forma postuma Stepan Bandera (…) che collaborò con i nazisti tedeschi, con il titolo di Eroe Nazionale...

1 MARZO 2012: il congresso del Partito Popolare Europeo chiede di boicottare i campionati europei di calcio (che si sarebbero svolti a giugno-luglio in Ucraina e Polonia) per protestare contro i “maltrattamenti” che Julija Tymošenko avrebbe subito durante la detenzione. Stessa posizione del Presidente della Commissione europea José Barroso e del Commissario europeo Viviane Reding. La Tymošenko non è solo la leader di una formazione della destra nazional-sciovinista ucraina, ma è anche una oligarca con rapporti mafiosi arrestata per reati economici.
Più saggiamente il 13 DICEMBRE 2012 il Parlamento Europeo in una nuova Risoluzione sulla situazione in Ucraina “esprime preoccupazione per il diffondersi di sentimenti nazionalistici in Ucraina, che trova espressione nel seguito del partito Svoboda, il quale è così diventato uno dei due nuovi partiti rappresentati in seno alla Verchovna Rada; ricorda che le idee razziste, antisemite e xenofobe contrastano con i valori e i principi fondamentali dell’Unione europea; rivolge quindi ai partiti di orientamento democratico presenti in seno alla Verchovna Rada un appello a non associarsi né formare o appoggiare coalizioni con il citato partito”.

I rapporti tra la leadership ucraina di Janukovyč e la UE sono però oscillanti, in particolare perché la UE, nell\'ambito delle trattative per l\'Associazione, cerca di imporre condizioni miranti a danneggiare i legami economici dell\'Ucraina con la Federazione Russa.

Perciò il 21 NOVEMBRE 2013 il presidente Janukovyč rifiuta gli Accordi di associazione con la UE e il Deep and Comprehensive Free Trade Agreement; la Rada (Parlamento ucraino) respinge gli emendamenti sulla liberazione dell’ex primo ministro Tymošenko, condizione che l’UE vincolava alle intese.
Il movimento che si sviluppa nel 2013-2014 con le proteste attorno al Majdan (piazza centrale di Kiev) si fa chiamare EURO-Majdan perché contesta tale rottura con la Unione Europea. Il movimento ha infatti come principale rivendicazione proprio l\'ingresso dell\'Ucraina nell\'UE e la rottura delle relazioni con l\'odiata Russia.
Il 21 FEBBRAIO 2014 Janukovyč e i principali membri dell’opposizione – Vitalij Kličko, leader di UDAR, Oleh Tyahnibok, leader di Svoboda, Arsenij Jatsenjuk di Bat\'kivščyna – alla presenza dei ministri degli esteri di Germania (Frank-Walter Steinmeier), Francia (Laurent Fabius), Polonia (Radoslaw Sikorski) per l’Unione europea e di Vladimir Lukin, inviato speciale della Federazione Russa, firmano un accordo per tornare alla Costituzione del 2004, ridurre i poteri del presidente, formare un governo di unità nazionale e organizzare delle elezioni presidenziali entro dicembre... Ma subito dopo l’incontro i ministri europei e il loro entourage si intrattengono in strada con esponenti delle formazioni di estrema destra.
Gianni Pittella (PD), vice-presidente del Parlamento Europeo, posta sul suo profilo FB a proposito del suo \"Viaggio a Kiev\": «L\'Ue non è sorda alla battaglia per la democrazia del popolo ucraino. Sia il popolo ucraino a decidere liberamente se entrare a far parte della grande famiglia europea.» Pittella è infatti sul palco della piazza dei rivoltosi a Kiev ad incitare il rovesciamento del governo legittimo; nello stesso mese Pittella accompagna Eugenia Timoshenko, figlia della oligarca mafiosa di estrema destra Julija, dalla presidente della Camera dei Deputati Laura Boldrini.
Sulla stessa piazza Majdan, Jatsenjuk si fa fotografare a braccetto con Catherine Margaret AshtonAlto Rappresentante per gli affari esteri e la politica di sicurezza dell\'Unione Europea.

Con dichiarazioni rilasciate alla stampa proprio nei giorni del golpe (22 FEBBRAIO 2014) il presidente del Parlamento Europeo Martin Schultzafferma che adesso si deve dialogare con Svoboda, mentre l\'ex pacifista, ex ecologista ed ex ministro degli Esteri tedesco Josckha Fischer (che già bombardò la Jugoslavia) appoggia il golpe affermando che l\'UE deve capire che “difendere i propri interessi non è a costo zero.
Perciò dall\'UE non arriva alcuna condanna delle violenze dei golpisti ucraini: in particolare nessuna condanna del pogrom di Korsun (20-21 FEBBRAIO: attivisti dell\'EURO-Majdan fermano autobus alla ricerca di sostenitori del governo legittimo che rientrano in Crimea, circa 350 persone sono fatte scendere, dapprima maltrattate e torturate, poi uccise a decine) né del successivo e più noto pogrom di Odessa (2 MAGGIO: in piazza Kulikovo bande di EURO-Majdan assaltano e danno alle fiamme la “Casa dei Sindacati”, quelli che riescono a fuggire sono linciati: 42 i morti ufficiali).

Il 13 MARZO 2014 un\'altra Risoluzione del Parlamento europeo, approvata per alzata di mano, preferisce condannare “l’atto di aggressione commesso dalla Russia con l’invasione della Crimea” (dove si era tenuto un legittimo referendum per l\'autodeterminazione) e la “propaganda diffamatoria russa finalizzata a ritrarre come fascisti i manifestanti che protestano contro la politica di Janukovyč”.
Si decide di fornire all’Ucraina aiuti pari a 11 miliardi di euro.
I leader golpisti sono oramai ricevuti in pompa magna dalle istituzioni europee: anche Tjahnjbok di Svoboda è accolto dal Commissario UE all\'Allargamento Stefan Fuele. Jatsenjuk, diventato Primo ministro, incontra il presidente del Consiglio europeo Herman Van Rompuy.
Cosicché il 21 MARZO 2014, tra i primissimi provvedimenti presi dal suo governo golpista, Jatsenjuk può annunciare la finalizzazione del Trattato di Associazione con l\'Unione Europea. Ne entra subito in vigore la parte politica, quella economica sarà messa a punto in giugno. Il Parlamento Europeo ratificherà il Trattato a settembre.

25 MAGGIO 2014: appena eletto nuovo “presidente”, Petro Poroshenko (oligarca dell\'industria alimentare ed ex informatore della ambasciata USA a Kiev) è immediatamente ricevuto a Bruxelles (in fotografia con Barroso e Van Rompuy). Contemporaneamente, Poroshenko scatena la aggressione (“Operazione Anti Terrorismo” – ATO) contro le popolazioni ribelli delle aree sud-orientali del paese (Donbass).

29 MAGGIO 2014: il premier della junta golpista Jatsenjuk è invitato come relatore alla cerimonia per il conferimento del Premio Carlomagno, riconoscimento altamente simbolico che dal 1950 viene attribuito ai personaggi di punta della costruzione dell\'Europa neocarolingia e reazionaria.

17 GIUGNO 2014: mentre Slavijansk è bombardata con il fosforo bianco, la Commissione Europea versa al governo golpista di Kiev ancora 500 milioni di Euro, che si sommano a 100 milioni versati il 20 maggio. L\'ammontare degli aiuti che l\'UE si è impegnata a versare in tutto all\'Ucraina è di 1 miliardo 610 milioni di euro. Il Commissario europeo all\'Economia e agli Affari Monetari, Olli Rehn, dichiara che \"spetta a Kiev decidere come usarli, secondo i suoi bisogni\", quindi anche per finanziare la guerra civile contro il Donbass...
Dove prende la Commissione Europea queste somme ingenti? Indebitandosi sui mercati finanziari; e i debiti saranno saldati, attraverso le note politiche di austerità, dai lavoratori europei.
27 GIUGNO 2014: PIENAMENTE IN VIGORE IL TRATTATO DI ASSOCIAZIONE ALLA UE. Dopo quella politica, Kiev ha siglato anche la parte economicadell\'accordo con l\'Unione Europea.

Il 2 SETTEMBRE 2014 nel Parlamento gli interventi degli euro-deputati Javier Couso e Pablo Iglesias sono interrotti ed è a loro negata una risposta dalla Mogherini sul golpe in Ucraina.

16 SETTEMBRE: Il Parlamento UE ratifica la ASSOCIAZIONE DELL\'UCRAINA ALLA UNIONE EUROPEA.

… Il 26 GIUGNO 2015 eurodeputati del M5S denunciano che al Parlamento Europeo è allestita una mostra elogiativa del golpe che esibisce anche i simboli del battaglione AZOV, di derivazione nazista...

In tutti questi anni l\'Unione Europea è stata inoltre alacre protagonista della politica delle sanzioni contro la Federazione Russa.
Continua invece fino ad oggi il trattamento di favore per l\'Ucraina, ad esempio con la recente concessione dell\'entrata senza visto in zona Schengen ai suoi cittadini.
Il resto è storia di una guerra che dura fino ad oggi.

Nella vicenda ucraina la UE dimostra una volta di più di sconfessare nei fatti le sue stesse dichiarazioni d\'intenti, con una apparente divaricazione tra le prese di posizione occasionalmente equilibrate da parte del suo organo consultivo (il Parlamento, vero e proprio specchietto per le allodole per i cittadini europei) e gli atti gravi e persino guerrafondai dei suoi organi esecutivi (in primis la Commissione).
Nei momenti decisivi la UE abbraccia sempre le politiche dettate dai poteri forti germanici, di ispirazione revanscista, neo-imperialista ed atte a promuovere un nuovo colonialismo interno al Continente, non disdegnando di riportare in auge quei circoli della destra estrema uscita perdente dalla II Guerra Mondiale e imboscata in Occidente durante la Guerra Fredda.
L\'atteggiamento verso la crisi ucraina è in questo senso identico a quello tenuto verso la Jugoslavia. Va infatti ricordato che anche sulla Jugoslavia la allora Comunità Economica Europea operò la scelta-chiave che rese irreversibile la guerra civile e fratricida, barattando nel dicembre 1992 (vertice di Maastricht) la nascita dell\'euro con il riconoscimento dei nuovi Stati micro-nazionali e dei loro governi neonazisti.


A cura di Andrea Martocchia (JUGOCOORD ONLUS e CUA-BO)
11 luglio 2017

Fonti e approfondimenti:



\n



La Lombardia non è la Catalogna

Quali compiti per i comunisti di fronte al referendum per l'autonomia in Lombardia?

di Alessandro Pascale, 29/07/2017

Il referendum sull'autonomia che si terrà a ottobre in Lombardia (e in contemporanea, in Veneto), ridefinirà i rapporti politici nella regione. L'opposizione di centrosinistra in Lombardia di fatto non esiste. Il Movimento 5 Stelle è altrettanto impalpabile. Il risultato è che la politica lombarda è un campo su cui giocano solo Comunione e Liberazione e le varie cordate della Lega e del centrodestra.

Il referendum è il congresso della Lega in differita

La prima cosa che dobbiamo dire è che il referendum è di fatto il vero congresso della Lega. Per Salvini le elezioni sono andate male. Nei 160 comuni superiori, la Lega ha ottenuto un magro 5,8%, 12,4% nelle regioni del nord, 5,3% al centro e 0,4% al sud. Il tentativo di una Lega nazionale referente dell'estrema destra è bloccato, lo sfondamento al sud di Salvini è fallito. Al congresso della Lega, Salvini ha dovuto rinunciare al progetto di togliere l'indipendenza della Padania dallo statuto. Maroni e Zaia – che hanno vinto le regionali al grido di “prima il nord!” - si sono ben guardati dal presentarsi alle primarie; la loro sfida sono proprio i referendum. Una buona affluenza al referendum (con la scontata maggioranza di sì), sarebbero una vittoria per l'ala “tradizionalista” della Lega: federalismo, alleanza col centrodestra e gestione del potere locale. La totale ininfluenza dell'opposizione di centrosinistra è dimostrata dal fatto che i sindaci del PD provano a salire sul carro del vincitore dando indicazione di voto per il sì, sostenendo che così diventerebbe una vittoria dei lombardi e non della Lega. Ovviamente, nessuno crede veramente che la vittoria del sì al referendum sarebbe una vittoria del sindaco renziano di Bergamo. 

Cos'è il referendum?

Un passo indietro. Per cosa si voterà il 22 ottobre? L'ossessiva campagna pubblicitaria lanciata da Regione Lombardia recita “Referendum per l'Autonomia”. Ovviamente, il voto non sarà sull'autonomia o meno della regione. Il quesito infatti chiede se l'elettore vuole che la Regione avvii il percorso per chiedere – ai sensi dell'articolo 116 della Costituzione – “l’attribuzione di ulteriori forme e condizioni particolari di autonomia, con le relative risorse”. Un percorso che, per arrivare a buon fine, richiede il voto a maggioranza assoluta di Camera e Senato. Dato che il centrodestra e il PD sono – per l'ennesima volta – d'accordo, il percorso potrebbe aprirsi col voto in consiglio regionale e chiudersi col voto alle camere senza bisogno di imbastire questa campagna. Perché farlo, allora? Per necessità di scontro interno alla Lega, per pesare le correnti. E per chiedere un assegno in bianco. Nella campagna referendaria nessuno dice quali poteri e quali autonomie voglia richiedere la regione. La campagna della Regione (sia chiaro, dell'istituzione, non della Lega) si limita a spiegare che la Lombardia è speciale. 

La Lombardia non è la Catalogna

Intendiamoci, l'idea dell'autonomia è molto popolare tra i cittadini lombardi. L'idea di poter gestire i soldi senza dover sostenere “gli altri” è molto popolare. È legittimo chiedersi perchè il referendum catalano riceva simpatia a sinistra mentre quello lombardo con sospetto. Oltre alla storia completamente diversa della Catalogna, il punto è che il processo di indipendenza catalano è davvero popolare – nel senso che mobilita in piazza decine di migliaia di persone ed è in grado di raccogliere centinaia di migliaia di firme sul “Patto Nazionale per il Referendum”. Lo stesso governo indipendentista catalano è una “grande coalizione di indipendentisti” socialdemocratici e conservatori, che sopravvive grazie all'appoggio esterno degli indipendentisti anticapitalisti. Insomma nessuno si illude che quello catalano sia un processo proletario, ma le classi popolari hanno la loro parte lì dentro. Il processo per l'autonomia lombarda invece è costruito per essere un processo delle élites. Al popolo lombardo viene chiesto se affidare un assegno in bianco al governo regionale per andare a contrattare una non meglio precisata autonomia, senza nessuna piattaforma pubblica, mentre il gioco politico è determinato dalla forza delle correnti del centrosinistra e del centrodestra. In pratica, l'esito dell'autonomia lombarda è nelle mani di chi farà la legge elettorale, di chi deciderà le alleanze tra i partiti, di chi deciderà gli equilibri tra le correnti. Nelle mani di tutti, tranne che dei lombardi. Tantomeno dei proletari lombardi.

Il compito dei comunisti

Nella storia del movimento operaio (anche italiano) non sono mancate battaglie più o meno tattiche per la decentralizzazione e la diffusione delle autonomie politico-economiche territoriali. La storia della Jugoslavia dimostra però quanto sia difficile e pericoloso costruire il socialismo in un modello che lasci ampi autonomie ad enti territoriali, specie se fondati su base storico-culturale. I comunisti devono invece battersi per una centralizzazione e pianificazione dell'economia sotto il controllo dei lavoratori. Solo un sistema simile può dar luogo ad un reale intervento politico teso a demolire le differenze di sviluppo territoriale interne ad un Paese. Solo così si può eliminare la storica “questione meridionale”, la quale è evidentemente collegata alla retorica leghista di questo referendum. Rilanciando un programma neo-federalista che risale alla Lega originaria di Bossi la propaganda consiste nel sostenere che i lombardi abbiano diritto a gestirsi i propri soldi contro lo sciupìo delle risorse perpetuato a Roma ladrona e nel Sud. La retorica razzista del meridionale fannullone è dietro l'angolo, così come è evidente il rischio di cercare di distogliere nuovamente i lavoratori dai veri nemici. Il problema di fondo della cattiva gestione delle risorse pubbliche, che spesso è concreto, sta nella malagestione del ceto politico borghese, il quale non osa mettere in discussione il Patto di stabilità che distrugge le amministrazioni locali, né tantomeno la perdita di sovranità (nazionale e popolare) complessiva del Paese, entrambe dovuti ad una subalternità politica, economica e culturale all'Unione europea imperialista. Per queste ragioni è meglio che il 22 ottobre i comunisti disertino le urne, e possibilmente uniscano le loro forze a quelle delle (poche e frammentate) forze popolari e progressiste lombarde per denunciare questo imbroglio, caratterizzando però la propria posizione politica attraverso la denuncia sistematica dei vincoli europei e delle conseguenti politiche neoliberiste e imperialiste. La buona amministrazione sarà tale non quando vedrà il fiorire delle autonomie territoriali, ma quando vedrà il fiorire della gestione diretta dei lavoratori all'amministrazione pubblica.

29/07/2017 | Copyleft © Tutto il materiale è liberamente riproducibile ed è richiesta soltanto la menzione della fonte. 




[Alcuni nuovi testi, e un nuovo libro che li raccoglie nella serie "Esiliata e non sconfitta" ("Prognana i neizgubljena" / "Destierrada e imperdida" vol.4) ad opera di Mira Marković, già leader della Sinistra Unita Jugoslava (JUL) oggi in esilio nella Federazione Russa dopo il colpo di Stato del 3 ottobre 2000 a seguito del quale il marito Slobodan Milošević fu prima arrestato e poi ucciso nella galera dell'Aia. Dal sito della Associazione Sloboda http://www.sloboda.org.rs/ . 
Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm .  (A cura di I. Slavo)]


Mira Marković "prognana i neizgubljena"

1) Др Зинаида Голенкова о новој књизи Мире Марковић " ("Destierrada e imperdida IV")
2) Novi tekstovi Mire Marković:
– БРЗОПЛЕТИ ОПТИМИЗАМ  (April 2017.god.) [su Trump]
– ВИТАЛНОСТ ПОХЛЕПЕ  (30. Maja 2017. god.)
– НЕСРЕЋНА ОПОЗИЦИЈА (12. јун 2017)
– ПРИВАТНИ ПРОФЕСОРИ И ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ (9. Jula 2017.god.) [sulla privatizzazione dell'Università]
– ЗЛОУПОТРЕБА ТЕРМИНОЛОГИЈЕ (19. jula 2017. god.)


=== 1 ===


Др Зинаида Голенкова о новој књизи Мире Марковић  
                              
 НАУЧНИ ПРИСТУП ПРОБЛЕМИМА САВРЕМЕНОГ СВЕТА

Др Зинаида Голенкова је руководилац Центра Института за социологију Руске Академије наука и професор социологије на Универзитету Дружба Народа

Мира Марковић је позната у својој земљи по својој друштвеној и политичкој активности, али је она, пре свега, професор социологије. 
Објавила је велики број научних и публицистичких радова. 
У последње време и једну аутобиографску књигу. 
У овој књизи разматра опште проблеме савременог света. 
Она се, пре свега, бави социолошком анализом противречних тенденција глобализације и судбином малих народа у последњих четврт века. 
У савременом свету, а нарочито у науци, воде се многе расправе о глобализацији, о њеним предностима и недостацима. Свет се поделио на глобалисте и антиглобалисте. 
Убедљиве аргументе имају и једни, и други. 
Проблеми у вези са глобализацијом су нарочито сложени због распада социјалистичког света и последица који је тај распад имао на глобалном плану. 
Мира Марковић наводи економске и политичке разлоге који упућују на нужност повезивања савременог света и упозорава на опасност од злоупотребе те нужности. 
У својој књизи она социолошки анализира и друге сложене проблеме савременог света. 
Она настоји да укаже на њихову суштину: историјско порекло, текуће противречности и будуће последице. 
Преглед наслова ове књиге говори о ширини проблема којима се бави: Нове колоније, Понижење и лицемерје као институција, Једнопартијска ера,Глобално грађевинарство, Монархистичка инерција, Гвоздене завесе, Пре него што стигне 2025 година, Прилог рзлозима за концепцију глобалног прогреса, Медијска колонизација, Универзална природа двадесетпрвог века, Хладни рат и врели мир, Упозорење старо две хиљаде година... 
Социолошка анализа ових тема праћена је и заузимањем научног и интелектуалног става о њима. по мом мишљењу, свака од ових тема је темељно социолошки анализирана и резултат научног размишљања аутора. 
Желим Мири Марковић даље стваралачке успехе на том, не лаком путу који је изабрала – да се бави социолошким истраживањем савременог света и његове недавне прошлости, и да са резултатима тог истраживања упозна научну и ширу јавност.


=== 2 ===

http://www.sloboda.org.rs/komentar.html 

БРЗОПЛЕТИ ОПТИМИЗАМ  

Пише: МИРА МАРКОВИЋ 
April 2017.god.

Недавно бомбардовање Сирије од стране америчке администрације, збунило је, разочарало и забринуло све државе, народе и појединце у свету који су се надали да са доласком Доналда Трампа на чело САД почиње крај америчке империјалне политике, пре свега окончавање милитирастичких интервенција у земљама које су скоро по правилу мале, сиромашне и лоциране у исламском свету. 
` Основа за таква очекивања налазила се у предизборној кампањи Доналда Трампа и у његовом инагуарационом говору. У тим приликама је такву, нову, иземњену спољну политику своје земље најавио. И држао се ње првих неколико месеци. 
Оптимизам у погледу његове неколонијалне политике је био прилично реалан. 
Али, прилично, а не апсолутно какав је, међтуим, био испољен на почетку ове године. 
Тај оптимизам је био ипак брзоплет. 
Предизборна кампања и инагуарациони говор су, наравно, били респектабилни извори наде, али нису и довољан ослонАц за дугорочно креирање и вођење спољне политике. А поготово нису апсолутна гаранција за усклађеност сваког међународног потеза са предизборним иступањима. 
Нису, према томе, најновији потези америчке спољне политике криви за разочарење које је снашло засутпнике брзоплетог оптимизма. За своје разочарење криви су они сами. 
Наивно и неопрезно су се надали да је отворена нова, боља страница у међународној политици која најављује почетак другачијих односа између држава и народа. Можда је и отворена, али је само отворена, није и примењена. 
Одавно, од кад је укинута апсолутистичка монархија, спољна политика не зависи само од расположења, мишљења и намера једног човека. Осим, наравно, у ситуацијама када се ради о бруталним диктатурама, којих је у двадесет и првом веку ипак мало. 
Спољна политика у свакој цивилизованој, савременој држави зависи од економских, социјалних и других интереса које изражава не само власт, већ индиректно и преко ње и нације. 
Претходних тридесет и више година амерички интервенционистички и милитаристички колонијализам под лицемерним именом - ширења демократије и заштите грађанских и људских права - није био само израз политичке платформе америчке администрације, ни израз интереса америчке војне, финансијске и технолошке елите, већ и последица националних материјалних и социјалних потреба. 
Америчком националном свешћу доминира потреба за потрошњом у мери у којој би се грубо, али не и нетачно, могло рећи да је њихова национална свест – потрошачка. Ма колико да имају увек им је потребно да имају више. Не само новца и материјалних добара, већ и других вредности. На пример, повећање територије формирањем своје надлежности над туђим територијама. На пример да примене образац свог начина живота на животе других људи прилагођавајући га у процесу те примене својим потребама, инструментализујући за њих те друге животе. 
Промена власти у САД почетком 2017. године није била само персонална. Најавила је окончање америчког милитаристичког интервенционализма у свету. 
Али не пуком вољом новог председника, већ расположењем оног вишемилионског аудиторијума који је гласао за њега. Могуће је да тај аудиторијум није био баш до краја свестан свог антиколонијалног расположења, своје потребе да се власт коју бира на изборима бави својим народом а не другим народима, својом државом а не туђим државама, али један неинстуцијализована антиимперијалистичка атмосфера била је присутна у ваздуху и довела је Трампа на власт. 
Али досадашња интервенционистичка и милитаристичка политика америчке администрације не може да буде окончана оног тренутка када је нови амерички председник склопи последње странице свог свечаног говора. 
Та политика деценијама интегрисана у мастодонстку државну администрацију САД живеће по инерцији још неко време, можда и прилично дуго време, са бирократском виталношћу, са жилавом недоказаношћу, са искуством, за америчку државу позитивним, као емпиријски моћним аргументом против радикалних промена. 
Зато је можда нова политика америчке администрације само транспарентна транзиција у прилог политике која ће бити не само најављена него и реализована. Која ће тек бити стварно нова. 
Иако је ово време најдинамичније време у историји човечанства не значи да се промене могу апсолутно извести преко ноћи, у једном дану, ни за месец, ни за годину. Отпор новом, виталност претходног је у историји позната препрека и свака намера за радикалним променама са њом мора да рачуна. 
Стрпљење није непријатељ енергичним напорима да се промени старо, већ би, ослањајући се на историјско искуство, требало да буде њихов савезник. 
Зато брзоплети оптимизам, иако знак наивне и најбоље добре воље, треба заменити рационалном, паметном надом и одговарајућим потезима који ће заједно бити у интересу бар мира међу народима и људима, ако не и њиховог бољег живота. 
До даљег, док се не стекну глобални услови и за другачији, хуманији живот. 

---

http://www.sloboda.org.rs/komentar1.html 

Прогнана и неизгубљена  

ВИТАЛНОСТ ПОХЛЕПЕ  

Пише: МИРА МАРКОВИЋ 
30. Maja 2017. god.

Потрошачка цивилизација је заснована на принципу – имати, пре свега материјална добра, и остала пратећа. То значи не само оно што је неопходно за живот, ни оно што је потребно за лагодан живот, већ и оно што није потребно али јесте доступно. 
Неограничен избор роба и материјалних добара уопште, њихова разноврсност и агресивно, свакодневно и циљано психолошко подстицање потребе за власништвом, креирају заједно индивидуалну и колективну свест да је доминантна вредност – имати. Имати је афирмисано као примарни циљ савремене цивилизације и на микро и на макро нивоу. 
Шансе за постизање тог циља расту са местом на лествици социјалне и политичке хијерархије. Статусна позиција олакшава и подстиче потребу за ирационалном и грамзивом потрошњом – похелпу као њихов резултат. 
Тако је, разуме се, било одувек, али све што се догађало раније не значи да треба да оправдано настави да постоји и касније. 
Ако је похлепа могла да се толерише у време средњовековних монархија не значи да је прећутно допуштена и у двадесет првом веку. У двадесет првом веку би морала да се третира не само као морална, већ и као цивилизацијска изопаченост, као појава сукобљена са добом каквим се оно настоји да представи – хуманијим у односу на сва претходна, демократским, нетолерантним према енормним социјалним разликама, и тако даље. 
Монарх у четрнаестом веку у Енглеској се није залагао за цивилизацијску скромност, нити је то од њега неко очекивао, али председник државе у савременом развијеном свету од народа изабран на пет година не би смео да живи разметљиво. Нема потребе да носи униформу као Кастро или Мао Це Тунг, као што нема потребе ни за аскетизмом Лењина и Стаљина. Сви они су се на челу својих држава и народа налазили у револуционираним временима и њихов скроман живот је са разлогом био такав. Можда би тако остало и после револуционарног периода. Кастро је, на пример, живео изразито скромно до последњег дана живота, и када су револуционарна времена, бар она најбурнија, била далеко. 
Данас, у савременом свету, морално неконтролисана похелпа и социјално увредљива разметљивост доводе у сумњу прокламовану демократичност, слику социјалне коректности, грађанске уљудности, која се међутим у време предизборних кампање из петних жила жели да емитује. 
Истовремено та похлепа и разметљивост емитују и слику друштва које није у стању да идентификује лицемерје, а поготово није у стању да га се реши. Не из пуких моралних разлога, мада они нису за потцењивање, већ из најелементарнијих цивилизацијских. 
Толеранција једног лицемерја је ослонац за толеранцију следећег, и свих других. Амнестирање једне неправде је ослонац за амнестирање и свих других, поготово ако за сваку следећу треба више одважности. Анемична одбрана од неправде је извор њеног опстанка. Прогрес у крхким рукама је дуг, спор и тежак. 
Ако су краљеви поданици у четрнаестом и петнаестом веку били не само немоћни пред обешћу својих средњовековних господара, већ и неспособни да њихову обест доживе као неправду њима нанесену, грађани у двадесет и првом веку не само што би требало да су свесни неправде, већ би требало да располажу и средствима да је се реше. 
Али, нажалост, није тако. 
Виталност ове социјалне инерције тежак је камен о врату човека, потребно је да га се реши да би могао да крочи у свет у коме ће за собом оставити материјалну и нематеријалну прошлост која га је чинила беспомоћним бићем, али му и створила свест да је та беспомоћност нужна, оправдана и зато вечна. 
У корпусу неправде и лицемерја, заштићена заблудом о вечној беспомоћности, траје похелпа, грабљивца која се храни плодовима које је отела од лепших али наивних. Зато се не храни само ниховим плодовима, храни се, нажалост, и њима. 

---


Прогнана и неизгубљена  
                              
НЕСРЕЋНА ОПОЗИЦИЈА  

Пише: МИРА МАРКОВИЋ 
12.јун 2017

Несрећна опозиција Предизборна кампања за изборе који су у Србији одржани 2. априла 2017. године била је у знаку активне присутности представника владајуће партије и млаке активности представника опозиционих, односно осталих странака. 
                        Бар судећи по медијима, представници опозиционих и других партија су своју предизборну кампању сводили на идентичне и опште примедбе упућене текућој власти. 
                           Као што су и њихови „програми“ били прилично идентични и саопштени у општим цртама. То су – бољи живот грађана, демократија, интегрисање у савремени развијени свет ... Мање – више то је све. И при том, као да се неко други, било ко други, залаже за нешто супротно. Бар површна и кратко конципирана разрада тих општих места није се ни од једног од представника опозиционих, односно других, партија могла да чује. 
                         Као што су и примедбе текућим властима биле опште природе и углавном личиле на примедбе упућене свим властима на свету у време предизборне кампање од стране њихових противника. Бар у привм реченицама. Негде су те прве реченице разрађене, негде нису. 
                    У случају Србије на недавним предизборним иступањима представника опозиционих, односно других партија, анемична кампања је резултат њихове аутономности. Иза већине опозиционих и других кандидата нису стајале ни политички, ни финансијски, ни морално, ни кадровски интереси и интервенције политичких субјеката изван земље. Скоро сви су били упућени на себе саме. И дали су од себе све што су умели и могли да дају. А то све је било скромно и није могло да привуче неку озбиљнију јавну пажњу. 
      Онима који памте и дуже прате прилике у земљи, неће бити тешко да се сете предизборних председничких и парламентарних кампања деведесетих година које су водиле десничарске партије – СПО и Демократска странка. Те партије су биле агресивне, наметљиве, присутније у јавности од владајуће партије или владајућих партија иако су стално тврдиле да је супротно. 
                  Њихова агресивна присутност била је заснована на политичкој, финансијској и моралној подршци коју су добијале изван земље од стране америчке администрације, бар како каже тадашњи амерички амбасадор у Београду Монтгомери у својим мемоарима, али како кажу и амерички и неки други медији са подручја западне хемисфере. 
                   Додуше, са подручја те хемисфере подршка финансијска, политичка и кадровска је опозиционим партијама у Србији стизала и са тих страна. Углавном нескривено. 
             Али, однекуд, истовремено, са раздражљивом потребом да се за политичку параноју оптуже они који то виде. Ми помажемо финансијски и политички опозицију у Србији, и то не кријемо, али кад се ви сложите са нама ми вас оптужујемо за психијатријске пацијенте. Ето, тако некако је изгледао ванпарламентарни живот у Србији деведесетих година. 
            Наравно, између осталог. 
           Тако је дошло и до десничарских демонстрација марта 1991. године, до демонстрација групације ДЕПОС 1992. године, до демонстрација у организацији коалиције Заједно 1996. године, до пуча 2000. године и до других бенигних протеста, између ових великих, који су трајали у континуитету и у знаку којих је прошла прва деценија успостављања парламентарне демократије и грађанског друштва у Србији.                То је прошлост за оне који су се тада родили. О њој ће знати онако и онолико у зависности од тога ко им је буде тумачио. 
           А тумачи су, историја је то показала, од кад постоји, често врло нереспектабилан извор, танак ослонац истини. 
                Рат са Тројом није вођен због лепе Јелене, већ је то био први, или један од првих колонијалних ратова у свету. Али у историји, књижевној литератури, уметности уопште, третира се као поход мотивисан романтичним осећањима. 
             Цезар, Александар Македонски и Наполеон су били освајачи, прва два антички колонизатори а трећи постмонархистички глобалиста, али их историја, нарочито националне, славе као велике, највеће војсковође којима се њихови народи поносе. 
           Католичка црква је у шеснаестом веку институционализовала Инквизицију, али су јој каснији верници то некако опростили, заборавили, и та необична амнестија траје до данашњег дана. 
            Да су Индијанци дивљи, агресивни насилници који свирепо убијају беле људе, а не трагични и храбри родољуби који бране своју земљу од европских агресора и колонизатора је слика која је неформално добила право грађанства у дечјој литератури, стриповима, музици, филму. А америчка кинематографија се највише потрудила да истину сакрије и да свет у приличној мери прихвати слику која је одговарала америчком народу. И тако даље. 
            Према томе, бруталност десничарске опозиције деведесетих година у Србији није била резултат оправданог гнева према „диктатури“ које објективно није било, већ резултат финансијског и материјалног подмићивања изван земље и обећања да власт чека оне који се супротставе текућој. 
             Данас, дведесет и више година касније, нема таквих финансијских и кадровских иницијатива и подршке из иностранства, јер нема ни интереса за дестабилизацију земље и промену власти као што их је било онда. 
                Земља је дестабилизована и власт је промењена 2000. године. 
              У новим околностима опозиција, ако је буде, није потребна никоме ван земље, па нека се сналази сама како уме и може, уколико жели да постоји. 
                И она се тако сналази, избори су показали како се снашла. Углавном – никако. 

---


Прогнана и неизгубљена  
                              
ПРИВАТНИ ПРОФЕСОРИ И ПРИВАТНИ УНИВЕРЗИТЕТИ 

Пише: МИРА МАРКОВИЋ
9. Jula 2017.god.

Процес приватизације који је захватио бивше социјалистичке земље одмах када су то престале да буду био је вртоглав. 
Прво се догодио у сфери медија, а одмах затим у економском корпусу – индустрији, пољопривреди, трговини, и тако даље. 
Нешто касније, догодио се и у сфери образовања, пре свега високог. Приватни универзитети су у свим некадашњим социјалистичким земљама ницали нешто спорије од приватних фабрика и медија. Иако радикално измењено, кад је реч о приватном власништву, друштво је још гајило спонтани отпор према недржавном утицају на образовање, на формирање интелектуалне личности и професионалних способности. 
Дуго је била доминантна свест да формирању личности, образовању уопште и професионалном, треба да брине друштво преко својих институција, пре свега преко школе и касније универзитета. 
Та је сфера дуго била заштићена од шарлатанства. Друштво и држава су стајали на оправданом становишту да носе одговорност за будућност, а да се та одговорност нарочито налази, пре свега у зони образовања на свим нивоима. 
Али дошло је до развлашћивања државе у многим секторима, па и у овом. При том не у прилог организованог друштва, како би са аспекта историје требало да буде, већ у прилог приватног власништва и одговарајућих интереса. 
Приватни власник одлучује о свему што је његово. То је не примарни, већ једини принцип на коме егзистира приватна својина. У развијеним грађанским друштвима и државама постоје зоне у којима су капитал и приватно власништво уопште у кохабитацији са државом, у процесу трансформације у колективне и контролисане облике својине. 
Али у неразвијеним грађанским друштвима, у почетним фазама капитализма тај процес није ни на видику. 
Тамо се приватни власник понаша као газда у време чартистичког покрета. Нова, тек настала грађанска држава има два решења. Или да Уставом и законима ограничи социјалну самовољу нових капиталиста, чиме се излаже опасности да јој се припише да се није растала од социјалистичких навика па ни намера, или да уважи њихову бахату аутономију и да при том стекне демократску легитимацију од стране неолибералног конзорцијума самозвано надлежног за издавање таквих легитимација. 
У мањим земљама некадашњег социјализма владају та правила неолибералне игре. 
И у нашој, у свим сферама. Па и у сфери образовања. Пре свега, високог. 
Приватни универзитети чија би активност требало да је дефинисана Законом о високом школству и заштићена од самовоље власника, све су бројнији и све самосталнији. Држава и јавност немају увид у њихову активност. Или је тај увид површан, или је из неких разлога занемарен. Власник и његови сарадници, које бира по личном нахођењу, одлучују о општој и професионалној природи студија, никоме не одговарају за њихов квалитет, нису део националне просветне политике, број уписаних и дипломираних студената функционише на принципу Цоса ностре. Тако слично стоје ствари и са „универзитетским“ способностима научног кадра. 
Бивши политичари са завршеним факултетом постају професори на овим приватним универзитетима без и дана претходне научне и наставне активности. Некима се просто признаје политички рад као одговарајућа, односно довољна квалификација за наставу за универзитетску активност. Неки добијају магистарске и докторске дипломе на поклон да би се преко ноћи трансформисали у универзитетске професоре. Тај поклон нису добили само бивши политичари, већ и лични пријатељи. И, наравно, они који су универзитетско звање могли да купе. 
У процесу социјалног раслојавања купаца је све више не само у лицу универзитетских професора већ и у лицу дипломираних студената. Власници приватних универзитета су кад хоће великодушни – поклањају испите и дипломе, али их и продају. Тешко је установити евиденцију оних „студената“ који су платили да би добили документ да су положили испит или да су дипломирали. 
Власнике приватних универзитета савест не гризе, да је имају не би постали власници таквих институција. Можда би постали власници неке самопослуге, продавнице грађевинског материјала, фабрике месних производа ... али произвођачи академских грађана са својим новцем неидентификованог или незаконитог порекла, ако имају и минимум морала требало би да избегну да буду. Због тог минимума морала у друштву се умножава број студената којима у индексу пише да су положили испит на који нису изашли и да су завршили факултет на коме нису студирали. 
То је понижавајући шамар стотинама младих људи који годинама савесно уче, боре се са тремом пред испите, радују се кад их положе, живе скромно у студентским домовима и као подстанари, понекад мало гладују, одлажу куповину гардеробе и одлазак на море док не дипломирају. То је исти такав или и већи шамар њиховим родитељима који се док им деца студирају одричу понекад и елементарних потреба. 
Студије су озбиљан, тежак, леп и достојанствен рад. И док тај рад за хиљаде младих људи траје, нешто лењих, обесних а често и за школу неспособних паразита добија на поклон дипломе од својих богатих и утицајних родитеља, а има их и који их добијају од власника универзитета из ко зна којих разлога. 
Ако нешто држава и њене институције, које желе да буду демократске и правне, треба да ураде, онда је то обуздавање неуниверзитетске самовоље на тобожњим универзитетима, заштита друштва од ове врсте криминала, спречавање те крађе, неморалније од свих других крађа. 

---

http://www.sloboda.org.rs/komentar4.html 

Прогнана и неизгубљена  

ЗЛОУПОТРЕБА ТЕРМИНОЛОГИЈЕ 

Пише: МИРА МАРКОВИЋ 
19. jula 2017. god. 

Многи образовани људи у свету, од којих један број њих себе доживљава као веома напредне, говорећи о америчкој спољњој политици спомиње је као „либералну“, а представнике те америчке политике на свим нивоима и у свим областима као протагонисте ширења демократије и „увођења“ демократије у земље којима недостаје. 
То разумевање америчке „идеологије“ је прилично распрострањено и они који га изражавају не сматрају себе никаквим проамеричким корпусом. Нису, дакле, наклоњени америчким властима, њиховој администрацији, ни једној партији у САД, само сматрају да подржавају прогресивне и паметне идеје и потезе, политику без обзира ко ту политику заступа. Ако би таква политика била заступљена на крајњем Истоку или на најсевернијем Северу, имала би и тамо њихову подршку. 
Слаба страна те подршке је, за почетак, терминолошка. 
Политика коју они помињу као либералну је неолиберална, односи се на неолиберализам као садашњу фазу развијеног капитализма који води, кад је реч о међународним односима, изразито неоколнијалну, империјалну политику. 
Та политика, дакле, не само што није либерална, ослободилачка, већ је освајачка, колонијална антипод свакој слободи. 
Реч либералан значи слободан. Али када је реч о друштвеним системима та реч је злоупотребљена. 
Либералним капитализмом се сматра прва фаза капитализма када се он одвијао спонтано, без оне улоге државе која би га ограничавала или бар контролисала. 
То ће се догодити много касније, кад „либерални“ раст капитализма буде запретио хаосом на тржишту, даљем економском и уопште друштвеном развоју, па се због тога трансформисао, најпре у монополистички, а затим у државни капитализам, у коме је држава преузела на себе неке од ингеренција приватног капитализма у интересу друштва као целине. 
У садашњој фази капитализам и његова „либерална“ нарав, поново испољена, односи се на неолибералну улогу најразвијенијег капитализма која се изражава као „месијанска“ потреба за ширењем либералних идеја и система широм света. Те либералне идеје и системи су наравно капиталистички али носе друго име. 
То ширење се одвија путем манипулација, пре свега од стране финансијског капитала, које их чини економски зависним, затим успостављањем политичке контроле на основу те зависности и тихом културном колонизацијом, да би се коначно земље изложене таквој политици учиниле потпуно зависним од либералних, односно неолибералних месија. 
Уколико земље којима је месијанство намењено не показују довољно кооперативности са неолибералним намерама најразвијенијег света, тај свет би њихове власти оптужио за диктаторске и предузео оправдане мере да од њих заштити народ, уведе демократију. 
У те мере спада довођење демократских, односно марионетских власти. Уколико би се оне показале недовољно успешним, предузимале би се и друге мере, у виду војних интервенција. И тако даље. 
Тако већ деценијама изгледа ширење и увођење демократије у земље за које су идеолози и заступници демократије материјално (пре свега сировински) и територијално заинтересовани. 
Али и кад би ово „увођење“ демократије било мање колонијалистичко и милитаристичко, ако би за њега постојао неки други начин, остаје и терминолошки и нетерминолошки просто етичко питање – а зашто уопште једна земља, уз помоћ економских, политичких и војних интервенција, уводи било шта у другу земљу, поготово ако та друга земља ништа не тражи да буде уведено. 
То би нетражено увођење требало за сваког да буде третирано као чисто насиље. 
Али, ето, однекуд то се третира као најбоља намера, допринос еманципацији и развоју и то не само до носиоца тог доприноса, већ и од великог броја објективних посматрача, који својом подршком тај допринос храбре, затварајући очи пред истином да се ради о злу чијој експанзији и екалацији и сами доприносе. И чије ће жртве постати једног дана и они сами креирајући свет који је благонаклоно гледао планетарни геноцид над сиромашним и немоћним народима и људима. 


A Bracciano (Roma) sabato 22 luglio 2017 ore 18,00 si svolgerà lo spettacolo di musica dal vivo "l'Estate dell'Amore"

La band I BEATLES A ROMA, ormai nostra sostenitrice da qualche anno, si esibirà in favore della raccolta fondi che stiamo conducendo per la nostra iniziativa nA More con AMore, in pausa di svolgimento per quest'anno, ma in operosa organizzazione per le prossime edizioni!
Allora Vi aspettiamo numerosi presso il Centro Commerciale Bracciano, che gentilmente ospiterà il nostro evento, in Via Sandro Pertini, 2.

SCARICA LA LOCANDINA: https://www.cnj.it/home/images/INIZIATIVE/NMCA/bracciano220717beatles.pdf
INFO sulla iniziativa NA MORE CON AMORE 2013--2017: https://www.cnj.it/INIZIATIVE/NaMoreConAmore.htm

Diffondete e partecipate! ...E sottoscrivete se potete:

CONTO BANCOPOSTA n° 88411681 intestato a JUGOCOORD ONLUS, ROMA
IBAN IT 40 U 07601 03200 000088411681
Causale “NA MORE CON AMORE”


Generalni štrajk u FIAT-Chrysleru Kragujevac

1) SSSK: Otvoreno pismo predsedniku Aleksandru Vučiću (14. Jula 2017.)
2) SSSK: Izjave i snimke 25.6.--14.7.2017.
3) Kragujevački radnici odlučili stati na kraj neizdrživoj eksploataciji (L. Resanović, 3.7.2017.)
4) Srbija poklonila Fijatu 3,8 milijardi dinara (Danas.rs, 7.7.2017.)
5) NKPJ: Generalnim štrajkom na bahatog poslodavca (28.6.2017.)


isto počitaj: ДА ЛИ КРАГУЈЕВАЧКИ ФИЈАТ ВОЗИ У ПРОВАЛИЈУ? (среда, 28 јун 2017)


=== 1 ===


14. Jula 2017.

Otvoreno pismo predsedniku Aleksandru Vučiću

Господине председниче,

Јуче су радници „ФИАТ“-а у Крагујевцу грубо изиграни од Владе Републике Србије у маниру недостојном одговорних људи.

Ризикујући наш углед који имамо међу 2000 радника „ФИАТ“-а, хтели смо да следимо зов одговорности и верујући да реч људи који заузимају најодговорније положаје у Влади има чврстину, иступили смо пред раднике „ФИАТ“-а и предложили им прекид штрајка на један дан у циљу приступања преговорима током викенда. Намера нам је била да, као друштвено одговорни, изнађемо решење за добробит радника и државе а не на штету „ФИАТ“-а.

Реакција дела радника на наш предлог није била повољна. Поднели смо тај ризик јер позиција вође радника подразумева и тешке одлуке.

Охрабрени тиме и верујући да су нарушили наше јединство, јер им је тако вероватно пренето, одговорни људи из Министарства привреде и Владе јуче су одустали од свега што смо претходно договорили.

Вратили смо се међу раднике јер нисмо имали због чега да се кајемо. Хтели смо да победи разум и преговори. Раднике смо известили о понашању људи из Владе.

Кажемо Вам, са поносом, наша монолитност је опет ту. Видеће је и Србија и свет!

Ми, грађани ове државе, који смо све обавезе према својој држави испунили, очекујемо да држава буде на нашој страни и да страног послодавца натера да поштује наш закон и приступи преговорима у циљу обезбеђивања услова рада и зарада довољних за пристојан живот.

Знамо да ви, као правник, разумете шта значи владавина права и да „страни инвеститори“ не могу бити изван закона.

Ово је наша земља Србија и нећемо допустити да нас и наше породице било ко понижава. Верујемо да сте нам Ви савезник у томе и тражимо од Вас да се хитно укључите у решавање актуелне ситуације у предузећу „ФИАТ“.

ШТРАЈКАЧКИ ОДБОР 
Председник


=== 2 ===

Savez Samostalnih Sindikata Kragujevca (SSSK): 

Izjave i snimke 25.6.--14.7.2017. 


---

25 juna 2017.: Radnici Fijata krecu u strajk! Video! Pocinje borba za njihova prava ali i za kooperante
VIDEO: https://www.facebook.com/SSSKRAGUJEVCA/videos/1696496133979186/

---

26 juna 2017.: Drugi dan strajkia u Fijatu. Video!
VIDEO: https://www.facebook.com/SSSKRAGUJEVCA/videos/1696886910606775/

---

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Позивамо предузеће Фијат Крајслер аутомобили Србија, да се одрекне 0,5% свог профита, који остварује овде у Србији и испуни главни финансијски захтев радника за повећање бруто износа основице зараде са 38.000 на 45.000 динара. Позивамо и доносиоце одлука у Србији, која је власник 33% капитала у овом предузећу, да их подрже у доношењу овакве одлуке.
Захтев за повећањем бруто износа основне зараде за 7.000 динара по раднику, или око 57 Евра, на годишњем нивоу за 2000 радника који су у штрајку, чини износ од 1.371.000 евра.
Како је Фијат у 2016.години, према подацима Народне банке, извезао возила у износу од 1,07 милијарди Евра, а за испуњење захтева радника је потреба 780-ти део новца оствареног од продаје или око 0,5% од профита, уколико претпоставимо да је профит око 20% од оствареног извоза.
Усвајање Захтева ових радника, Фијат би добио поштовање од радника и грађана Србије, а доносиоци одлука у Србији би показали да раде на истинском побољшању услова живота у Србији. 

Савез самосталних синдиката Крагујевца  
Председник  
Југослав Ристић
У Крагујевцу,
28.06.2017.године

---

29 juna 2017.

ЗБОГ ШТРАЈКА У ФИЈАТУ, СТАЈУ ФИЈАТОВИ КООПЕРАНТИ У КРАГУЈЕВЦУ
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Данас је највећи број Фијатових коопераната, који раде у Крагујевцу, обуставио производњу због штрајка у Фијату.
Радници Мањети Марелија и Адиента,некада Џонсон Контролса, су враћени са посла и биће им плаћена надокнада од 65%, за дане које не раде због штрајка у Фијату.
Радници у ПМЦ-у, и у предузећу Аутомотиве, обавестили су нас да је производња умањена и да нису ангажовани радници преко Агенција, који су до сада радили, као и да раде на попуњавању залиха.

Савез самосталних синдиката Крагујевца Председниk  
Југослав Ристић
У Крагујевцу,
29.06.2017.године

---

3 jula 2017.

Podrska strajku radnika Fijata stize i iz Slovenije i Hrvatske. Solidarnost bez granica! Uskoro ce svi evropski sindikati biti uz nas!
https://www.radnicki.org/generalni-strajk-u-fiatu/

---

5 jula 2017.

Strajk u Fiajtu. Oni se ne bore samo za sebe, vec i za buduce generacije!

---

7 jula 2017.

Evo sta je sve Fijat dobio, da bi mizerno placao radnike! Da li je investitor Fijat ili nasa drzava, odnosno mi!
Dobio je 10.000 evra po radniku, 5,5 miliona evra svake godine u kešu, 10 miliona evra u 2016. za "dodatna davanja" po dopunjenom ugovoru, plaća jeftiniju struju, Srbija mu garantuje za kredite, plaća 100 miliona dinara obuku radnika... *Ovaj strani investitor ne plaća poreze i doprinose na plate, PDV na alate za dobavljače, porez na dobit, porez na imovinu, porez na sprovođenje urbanističkog plana, porez za isticanje zaštitnog znaka.
http://www.danas.rs/ekonomija.4.html?news_id=350446

---

Председништво Савеза самосталних синдиката Крагујевца, тражи од надлежних органа Града Крагујевца да се донесе одлука о уклањању знака Фијату, на уласку у Град

САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ

Председништво Савеза самосталних синдиката Крагујевца, тражи од надлежних органа Града Крагујевца да се донесе одлука о уклањању знака Фијату, на уласку у Град, због непоштовања Закона Републике Србије и лошег односа према радницима у фабрици Фијат. Предлажемо да се на истом месту изгради знак фабрици Застава аутомобили и моделу аутомобила Фића.
Трпели смо нелогичности одлуке о изградњи знака компанији која је тек дошла у Србију, под привилегованим околностима.
Одбијање Фијата да преговара са Штрајкачким одбором, којим крши Закон о штрајку, а којим им државни органи толеришу и непоштовање радника у Крагујевцу, који раде за мање зараде од свих радника у Фијатовим фабрикама у свету, разлози су којима смо се руководили.
Застава аутомобили и легендарни модел аутомобила Фића, заслужују то место, јер су најзаслуженији за развој Крагујевца и ово што је Крагуејвац данас.

Председник  
Југослав Ристић
Savez Samostalnih Sindikata Kragujevca
У Крагујевцу,
11.07.2017.године

---

13 jula 2017.

Saopstenje Strajkackog odbora Fijata!

POŠTOVANI ŠTRAJKAČI,
KONAČNO SU PALE MASKE! 
VLADA REPUBLIKE SRBIJE JE IZIGRALA RADNIKE, TAKO ŠTO NIJE DONELA ZAKLJUČAK KOJI NAM JE OBEĆALA. 
ŠTRAJK SE NASTAVLJA.
HTELI SMO DA BUDEMO ODGOVORNI I PRISTUPIMO PREGOVORIMA. VLADA RS POKUŠAVA DA NAS PREVARI.
VAŽNO JE DA DANAS POKAŽEMO JEDINSTVO I NASTAVIMO SA ŠTRAJKOM
SVI ZAJEDNO – DO ISPUNJENJA NAŠIH ZAHTEVA

---

14.7.2017.

Одржан протест радника Фијата пред зградом Скупштине Града

Радници Фијата, из поподневне смене, окупили су се данас на мосту који води ка фабрици Фијат у 10 часова, њих око 600 предвођени Штрајкачким одбором, дошли су до Зграде Скупштине града, где су упутили поруке власти и Градоначелнику Крагујевца предали писмо за председника Републике Србије


14 jula 2017.: Dolazak radnika Fijata, popodnevna smena, dok su radnici prve smene u strajku na svojim radnim mestima, pred zgradu Skupstine grada Kragujevca, oko 11 casova.
VIDEO: https://www.facebook.com/SSSKRAGUJEVCA/videos/1704264716535661/

---

Vecerasnje saopstenje Strajkackog odbora!

Informacija za medije

Štrajkački odbor u preduzeću FCA nije danas 14.7.2017 god. dobio poziv za pregovore ili razgovore od preduzeća FCA, niti od bilo koje državne institucije. Izražavamo spremnost da svakog trenutka, bez obzira na doba dana ili noći započnemo pregovore sa relevantnim sagovornicima.
Umesto poziva na razgovor ili pregovore, dobili smo predlog Protokola o okončanju štrajka, u kome nam se za prekid štrajka ne nudi ništa,osim napora Ministarstva za privredu da pregovori postignu uspeh. Nudi nam se, da se dva puta sapletemo o isti kamen. 
Štrajkacki odbor će Ministarstvu privrede, u roku od nekoliko sati, dostaviti izmenjeni predlog protokola u kome će od Vlade Republike Srbije tražiti da preuzme svoj deo odgovornosti, kao vlasnik 33% kapitala u preduzeću FCA. 
Pozivamo Vladu da privede zakonima preduzeće FCA, da onemogući preduzeće da njihove procedure budu iznad zakona u našoj državi. Tržimo da Vlada, preko predstavnika kapitala republike Srbije u upravlajčkim strukturama preduzeća, inicira pronalaženje rešenja, a da državni organi primene Zakon o štrajku i silom zakona i države, nalože preduzeću FCA da započene pregovore.

Kragujevac, 14.7.2017 god. 
Štrajkački odbor
Predsednik, Zoran Marković


=== 3 ===


Generalni štrajk u Fiatu

KRAGUJEVAČKI RADNICI ODLUČILI STATI NA KRAJ NEIZDRŽIVOJ EKSPLOATACIJI

LUKA RESANOVIĆ , 3. SRPNJA 2017.

Masovan štrajk oko 2000 radnika i radnica započeo je prošli tjedan u kragujevačkom Fiatu, glavnoj perjanici toliko slavljenih stranih investicija u Srbiji. S obzirom na svoju masovnost, kao i sve sličnosti niskih plaća i potpune isključenosti radnika iz procesa poslovanja, ovaj štrajk iznimno je poticajno i važno iskustvo i za radnike u Hrvatskoj i drugim zemljama. Razgovarali smo s Jugoslavom Ristićem, predsjednikom Saveza samostalnih sindikata Kragujevca koji je organizirao ovaj veliki štrajk.

Generalni štrajk radnika tvrtke Fiat Chrysler Automobili Srbija iz Kragujevca danas je stupio u sedmi dan. U ovom masovnom štrajku trenutno sudjeluje oko 2000 radnika i radnica, odnosno 90 posto radnika u proizvodnji, što je svijetli primjer čvrste i složne industrijske akcije kojom radnička klasa pokazuje da nije na koljenima, kako vladajuća klasa poduzetnika i njihovih političara danas priželjkuje u svim zemljama. Investicija Fiata u Kragujevac započeta 2008., koja je odjeknula našim prostorima budući da su se njome na sva zvona hvalili svi lideri Srbije – od TADIĆA do VUČIĆA – razotkrivena je upravo radničkim štrajkom kao još jedna eksploatatorska epizoda udružene bratije politike i kapitala – izvlačenje golemog profita preko pojačanog izrabljivanja radnika.
Automobilska industrija u Kragujevcu ima bogatu povijest koja seže u 1950-e kada je u gradu pokrenuta ZASTAVA, nekoć najveći proizvođač automobila na Balkanu. Nakon značajnih posrtaja usred rata i poslijeratnog perioda, Zastavu 2008. preuzima Fiat čime poduzeće postaje podružnica multinacionalne korporacije Fiat Chrysler Automobiles (FCA), trenutno sedmog proizvođača automobila u svijetu, čija se godišnja dobit vrti u milijardama eura. FCA ITALYvlasnik je 67 posto kragujevačke tvrtke, dok REPUBLIKA SRBIJA ima 33 posto. Kao i ranijih godina, Fiat je prošle godine bio uvjerljivo najveći izvoznik u Srbiji sa 1,07 milijardi eura. Ovaj prihod nije pao s neba, već su ga svojim radom stvorili upravo radnici kojima je ove godine prekipjelo. Osim što su upravi pokazali da neće dozvoliti toliko gaženje, štrajkom su i javnost upoznali sa mizernim plaćama i nametnutim tempom rada.
Nakon dva štrajka upozorenja, generalni štrajk je ujutro 27. lipnja organizirao i pokrenuo SAVEZ SAMOSTALNIH SINDIKATA KRAGUJEVCA u koji je učlanjeno oko 1200 radnika Fiata, a izravan utjecaj na njegovo pokretanje imao je uspješno okončan štrajk u firmi MAGNETI MARELLI, Fiatovu kooperantu iz Kragujevca. 
“Nezadovoljstvo radnika tinja već duže vreme, od kada je otpuštena jedna smena, a posebno od februara, kada je bio štrajk u kooperantskoj firmi Manjeti Mareli i njihove efektne pobede. Manjeti proizvodi branike, a zbog štrajka, Fijat je počeo da staje i ispunili su radnicima sve zahteve”, kaže nam predsjednik Saveza samostalnih sindikata u Kragujevcu JUGOSLAV RISTIĆ te ističe temeljne štrajkaške zahtjeve.
“Zahtevi štrajkača su povećanje bruto osnovice zarade sa 38.000 dinara na 45.000, a sada je zbog spora taj zahtev uvećan na 50.000. Bruto osnovica od 38.000 dinara znači da radnik sa svim dodatcima ima neto zaradu od 36.000 ili oko 300 evra. Drugo, smanjenje opterećenja radnika, jer nakon odlaska jedne smene radnici su prinuđeni da rade posao koji su ranije radila dva ili tri radnika. Treće, isplata uvećanih naknada za prevoz do posla kada se radi izvan termina kada postoji javni saobraćaj. Četvrto, isplata obećanog bonusa”, navodi Ristić. Prema izračunima sindikata, vlasnici bi se za traženo povećanje plaća trebali odreći svega 0,5 posto profita.
Otkako je započeo štrajk, uprava uporno šuti i ignorira masovnu obustavu proizvodnje, računajući na umor i iscrpljivanje radničke borbe. Iako bi uprava po Zakonu o štrajku i nalogu INSPEKCIJE RADA morala pristupiti pregovorima sa štrajkačima, oni ostaju nedostupni, ali ih inspekcija zasada ne kažnjava iako bi morala. Ristić u tome vidi jasnu podršku države.
Unatoč golemoj dobiti koju stvaraju, radnici Fiata u Kragujevcu robovskim tempom rade za plaću kojom ne mogu započeti samostalan ili obiteljski život, a ljeti rade pod teškim vrućinama. Luksuz i visoku profitabilnost automobilske industrije u svijetu danas kragujevački radnici ne osjećaju.
“Plata je nedovoljna za samostalni život. Potrošačka korpa u Srbiji, što može da bude parametar, iznosi 67.000 dinara, ali postoji i minimalna potrošačka korpa koja je 36.000 dinara. Kako je plata u Fijatu neto 36.000 dinara, jasno je koliko se od nje može živeti. Prosečna plata u Srbiji u neto iznosu je nešto viša od 47.000 din. I taj podatak može da se dovede pod sumnju jer se dobija na osnovu uzorka, a ne svih plata. Uslovi rada u Fijatu su prilično dobri, osim leti kada je u halama visoka temperatura. Fabrika je potpuno renovirana, od hala, kancelarija do toaleta, sve je kao novo. Radnici se žale na visoke temperature u halama koje nisu klimatizovane. Ipak, nije lepo u kavezu, čak i kada je on pozlaćen. Povremeno se radi prekovremeno, radnici dolaze sat ranije na posao ili odlaze sat kasnije, što im stvara problem sa prevozom. To je intenzivirano od otpuštanja jedne smene”, objašnjava nam Ristić.
Kao što je slučaj u većini današnjih poduzeća (npr. nedavni uspješno okončani štrajk radnika pilane u Lipovljanima) ni radnici Fiata nemaju uvid u financijsko poslovanje i mjesečne prihode i dobit firme u kojoj rade, kao ni u plaće eksploatatora iz uprave, koje su navedene kao “poslovna tajna”. 
“Radnici nemaju uvid u poslovanje Fijata, osim javno objavljenog završnog računa, što je zakonska obaveza, i podatke koje daje Narodna banka o ostvarenom izvozu. Plate nadređenih su tajna, i sve plate su tajna, radnici su potpisali izjavu o čuvanju te tajne. Pretpostavlja se da su plate menadžmenta i drugih, koji su u Beogradu, visoke”, kaže Ristić.
Srpske političke elite i u ovom štrajku pokazuju svoje izdajničko i kompradorsko lice budući da se ponašaju kao i uprava Fiata – šute i ignoriraju radničku borbu. Od lokalne do državne politike dosada ni glasa. I oni čekaju da se radnici iscrpe.
“Lokalni političari i gradonačelnik RADOMIR NIKOLIĆ (inače sin TOMISLAVA NIKOLIĆA, op.a) do sada se nisu javno izjašnjavali o štrajku. Kako se radi o krajnjoj desnici, čija stranka je zauzela stav o čvrstom odnosu prema radničkim protestima, logično je pretpostaviti stav. Ni političari na republičkom nivou se do sada nisu oglašavali povodom štrajka. Mislim da glume nezainteresovanost. Od premijerke Srbije ANE BRNABIĆ ne očekujemo ništa dobro jer ona dolazi iz organizacije ‘NALED’, koja je ledolomac za krupni kapital u Srbiji. Valjda je to problem Fijata i radnika. Ali kako je država vlasnik 33 posto kapitala, zbog toga i mnogo čega drugoga, to nije tako. Mislim da im smeta štrajk, jer remeti koncept jeftine radne snage. Poznato je da je Srbija platila spot na CNN-u u kome nudi radnike Srbije kao jeftinu radnu snagu”, govori nam Ristić.
Iz bezbrojnih iskustava znamo da su mnogi gradovi i krajevi u Hrvatskoj danas opustošena mjesta bez perspektive i šanse za dostojanstvenim radom i životom. Politika ciljane deindustrijalizacije i uništavanja domaće proizvodnje koju već desetljećima provode domaći političari radi zadovoljenja interesa kapitala zemalja europskog ili svjetskog centra uvelike je promijenila demografsku sliku gradova poput Siska, Požege ili Karlovca, a slična je sudbina zadesila Kragujevac i Šumadijski okrug. Prema riječima Ristića, Kragujevac je 1990. imao 57.000 industrijskih radnika, dok ih danas ima svega 7000, sa tendencijom da ih bude još manje. Sve veći egzodus neizbježna je posljedica.
“Srbija se suočava sa demografskim problemima, pa tako i Kragujevac. Većina mladih, posebno visoko obrazovanih, ne vidi perspektivu u Srbiji. Kragujevac je grad u kome lekari voze taksije ili rade kao automehaničari, a fakultetski obrazovane devojke prodaju šminku ili rade kao promoterke u tržnim centrima. Posao je skoro nemoguće naći. U državnom sektoru zapošljava isključivo stranka na vlasti, SNS. U privatnom sektoru se smatra dobrom platom i 200 evra. Postoje dve vrste egzodusa, jedna koja ide ka Beogradu, i druga širom sveta. Odlaze i oni koji rade kao spasioci na bazenima i vozači kamiona, ali i lekari i medicinske sestre, najviše u poslednje vreme. Visoko obrazovani najčešće odu na školovanje i nikada se ne vrate. Desna strana reke Lepenice bila je industrijska zona, a danas je tu, osim Fijata i ZASTAVE ORUŽJA, industrijsko groblje. Postali smo zemlja jeftine radne snage”, kaže Ristić i navodi kako se najavljuje privatizacija tvornice Zastava Oružje, koja sada zapošljava oko 2400 radnika.
Dok ulazi u sedmi dan, zvon masovne radničke borbe iz Kragujevca mora se čuti i preko granica jer su međusobna radnička iskustva najvrjednije pouke koje se u određenoj mjeri mogu primjenjivati u svim poduzećima budući da je karakter izrabljivanja svugdje isti i ne poznaje nacionalnost. Vrijedi istaknuti kako su radnici Fiata u povoljnijem položaju za štrajk jer imaju sindikat i ugovore na neodređeno, čime ih uprava ne može samo tako ucjenjivati otkazima. U mnogim poduzećima radnici se tek moraju izboriti za takvu pregovaračku i borbenu poziciju, što uprave često dočekuju na nož. 
Kao što su na štrajk radnika Fiata utjecali radnici Magneti Marellija, tako sada štrajk u Fiatu može širiti svoj utjecaj na druge radnike u Srbiji, ali i Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori itd. Bez obzira na državu, u srcu svakog kapitalističkog načina proizvodnje leži temeljna proturječnost i sukob između najamnog rada većine (proizvođača, tj. radnika) i profita manjine (prisvajača, tj. kapitalista/poduzetnika). Kako bi se ovaj sukob razriješio u korist većine, potreban je razvoj klasne svijesti i zajedništva koji se širi upravo u praksi putem industrijskih akcija poput štrajka. Iz njega mnogi radnici zasigurno izlaze svjesniji moći svoje pozicije u procesu proizvodnje kojom mogu zadati izravan udarac profitu prisvajačke manjine koja se bogati i parazitira na njihovom radu.
Osim sindikalnog organiziranja i neposredne borbe na radnom mjestu, nužno sredstvo prema društvenoj promjeni jest političko organiziranje radništva kao one klase i društvene sile koja može zastupati interese najširih slojeva naroda.
“Problem izrabljivanja radnika može se rešiti samo politički, jer je kroz politiku i nastao. Bez političkog organizovanja radnika na klasnoj osnovi biće sve gore. Zato je potrebno da većina radnika razume koren nastanka njihovih problema i da to stanje ne smatra neminovnošću. Mislim da moramo da se okrenemo sami sebi, da prestanemo da sledimo uputstva MMF-a i drugih organizacija, jer je njihov cilj suprotan interesima ljudi na ovim prostorima. Promena privredne strategije je neophodna, ne postoji država koju su razvile strane direktne investicije. Državni novac treba davati za razvoj naših fabrika, jer državni intervencionizam i sada postoji u privredi, samo je sada dobrodošao jer se novac daje strancima, čime mi postajemo siromašniji. Zamislite, dajemo im novac siromašnih građana da bi postali još siromašniji. Mislim da kada te strane delegacije odu iz Srbije, da se grohotom smeju na savete koje nam daju i obaveze koje su nam nametnuli”, zaključuje Ristić, a mi se nadamo da njegove riječi čuju i oni sindikalisti i ljevičari u Hrvatskoj koji svih ovih godina zaziru od političkog organiziranja.
S obzirom na trenutne okolnosti, na nama je da ovim putem svesrdno podržimo radnike i radnice iz Kragujevca koji u praksi svjedoče da radnička klasa nipošto nije mrtva. Pobjeda većine u ranije spomenutom sukobu osnovni je preduvjet za početak oporavka čitavog društva i opustošenih gradova i krajeva jer tada društvo ima mogućnost samostalnog razvitka, bez tereta služenja manjini. Put do pobjede je dug i zahtjeva početne korake.
Neka se štrajk radnika Fiata iz Kragujevca čuje diljem Hrvatske i ostalih zemalja!

=== 4 ===


Italijanski gigant samo u 2016. dobio 30 miliona evra od srpskih poreskih obveznika

Srbija poklonila Fijatu 3,8 milijardi dinara

*Dobio je 10.000 evra po radniku, 5,5 miliona evra svake godine u kešu, 10 miliona evra u 2016. za "dodatna davanja" po dopunjenom ugovoru, plaća jeftiniju struju, Srbija mu garantuje za kredite, plaća 100 miliona dinara obuku radnika... *Ovaj strani investitor ne plaća poreze i doprinose na plate, PDV na alate za dobavljače, porez na dobit, porez na imovinu, porez na sprovođenje urbanističkog plana, porez za isticanje zaštitnog znaka

Ugovor, zajedno sa svima aneksima, protokolima i sporazumima o ulaganju u fabriku Fijata u Kragujevcu će verovatno biti veoma zanimljivo štivo ekonomskim istoričarima kada konačno prestane da bude strogo čuvana državna tajna. 

Piše: Miloš Obradović
 
Beograd 07. jul 2017.

U međuvremenu ponešto od državnih davanja za najveću proizvodnu investiciju u poslednjih 20 ili 30 godina za koju se spekuliše da je koštala državu oko milijardu evra, što kroz subvencije, što kroz naturalna davanja, što kroz poreska oslobađanja za koju je dobila trećinski udeo, može da se vidi u godišnjim finansijskim izveštajima ove kompanije.

Tako se može saznati da je prošle godine država uplatila Fijatu 3,8 milijardi dinara, odnosno oko 30 miliona evra, što je ne samo mnogo samo po sebi, ve} je i za 10 miliona evra više nego 2015. godine.
Najzanimljiviji detalj u prošloj godini je stavka “dodatna davanja” od 1,26 milijardi dinara (oko 10 miliona evra) koje nije bilo u 2015, a “na osnovu dopunjenog i ponovljenog Sporazuma o zajedničkom ulaganju koje su sklopile Republika Srbija, Fiat group Italy i preduzeće (FCA)”. Paralelno sa tim, Fijat je platio državi 1,24 milijarde dinara za PDV dobavljača. Tako proizililazi da je država po svemu sudeći sama sebi platila Fijatov dug za PDV na uvoz.

Duga lista povlastica

Osim toga, lista podsticaja države Fijatu je prilično duga. Ona obuhvata nadoknadu doprinosa za sve zaposlene u periodu od 10 godina, kao i nepla}anje poreza na zarade. Fijat je oslobođen i plaćanja poreza na dobit u periodu od 10 godina i to počevši od godine kada je iskazana dobit. U prošloj godini, recimo, oslobođenje od poreza na dobit je iznosilo 17,3 miliona, a u 2015. godini 31 milion dinara.

Tu su i oslobođenja od lokalnih poreza, kao što su porez na imovinu, porez na sprovođenje urbanističkog plana ili porez za isticanje zaštitnog znaka. Tu su i subvencije za investicije od 10.000 evra po zaposlenom. U prošloj i pretprošloj godini je država u kešu isplatila 674,28 miliona dinara ili oko 5,5 miliona evra godišnje. Slično je urađeno i 2014. i 2013. godine.

Jedna od značajnih stavki u subvencijama je niža kamatna stopa na kredit od EIB-a zahvaljujući garanciji države. Kredit Evropske investicione banke je iznosio 500 miliona evra. Jednu tranšu je garantovala centrala Fijata, jednu italijanska izvozno-kreditna agencija (SACE), a dve tranše Republika Srbija. Ukupna ušteda po tom osnovu u odnosu na tržišne kamatne stope je 6,1 milijarda dinara ili oko 50 miliona evra.

Na spisku je i subvencija države za obuku zaposlenih, takozvanu FAS trening akademiju, za koju se godišnje izdvaja 12,2 miliona dinara, a ukupna cifra koju su srpski poreski obveznici platili i za ovaj trening je blizu 100 miliona dinara. Takođe, Fijat uživa i niže cene energije, mada se u bilansima ne vidi koliko je tačno iznosila ova subvencija. Prvih godina rada italijanske fabrike sprovođen je i program zamene staro za novo koji je finansirala država.

Nije za zanemariti ni to što Fijat ima oslobođenje od plaćanja PDV-a za uvoz alata koji su njihovim dobavljačima potrebni za proizvodnju delova za fijat 500l. Na konto toga Fijat potražuje oko milijardu dinara od države.

Što manje radnika, to više subvencija

U 2016. godini fabrika u Kragujevcu je otpustila 882 zaposlena, pa ih je na kraju prošle godine bilo ukupno 2.405. Ovo je posledica velikog pada u proizvodnji Fijata u Srbiji. U maju je proizvodnja automobila u Srbiji je smanjena za 19 odsto u odnosu na isti mesec prošle godine, a u prvih pet meseci pad iznosi 10,5 odsto. Na sve to u Kragujevcu već nekoliko dana traje štrajk zaposlenih tako da nijedan automobil ne silazi sa trake pa će tek junski podaci pokazati pad proizvodnje automobila, ali i ukupne industrije. Proizvodnja Fijata učestvuje u prerađivačkoj industriji sa 2,5 do tri procentna poena, pa ako bi zastoj trajao mesec dana, toliko bi najmanje iznosio pad prerađivačke industrije. Međutim, zbog štrajka u Fijatu ne rade ni kooperanti što će doprineti još većem padu.

Zato su sve glasniji oni koji prognoziraju odlazak Fijata iz Srbije s obzirom da se bliži istek desetogodišnjeg ugovora zaključenog 2009, a sa njim i državnih subvencija.

Predsednik Privredne komore Srbije Marko Čadež napominje da ne postoji nijedna informacija o povlačenju, a da su štrajkovi uobičajena pojava i u Evropi.

"Već tri, četiri godine najavljuje se odlazak Fijata, ali se ništa ne dešava. Mi imamo pad izvoza motornih vozila, ali s druge strane rast izvoza drugih proizvoda kao što su automobilske gume. Pozitivno je to što je privreda diversifikovala izvoz. Takođe, nije ni svim kooperantima Fijat jedini kupac", ističe Čadež.

Argumenti za tezu da Fijat neće nikuda iz Srbije su i značajna ulaganja u opremu i proizvodnu infrastrukturu u Kragujevcu, kao i ulaganja u obuku radnika. Takođe tu je i činjenica da je rad u Srbiji i dalje jako jeftin.

Da li Fijat lažira fakture?

S druge strane, iz godine u godinu poslovni rezultati Fijata su sve lošiji, pa je prošle godine, prema analizi ekonomiste Dragovana Milićevića, poslovna dobit ostvarena isključivo zahvaljujući državnoj pomoći od 3,8 milijardi dinara.

- Finansijski pokazatelji poslovanja FCA Srbija ukazuju na pad poslovne aktivnosti, što je i očekivano jer se iscrpeo postojeći poslovni model zasnovan na ovom tipu automobila. Bez novih modela FCA praktično funkcioniše dok traje državna subvencija. Kod FCA je neobično i to što je učešće materijala u prihodima 84 odsto, što je nepojmljivo u automobilskoj industriji. Razlog je pre svega nabavka komponenata po uvećanim cenama od zavisnih društava Fijata. Uvoz delova za automobile, samo iz Italije i Poljske za potrebe Fijata vredan je oko 450 miliona prema podacima o uvozu Srbije, a ta ista roba je prema podacima o izvozu iz ovih zemalja u Srbiju vredna 230 miliona evra - kaže Milićević, pozivajući se na bazu podataka o trgovini UNCTAD-a i Trejdmapa.

Prema njegovim rečima, korist od Fijata ima samo onih 2.400 radnika u neto platama koje su ispod republičkog proseka.

"Sa ovim poslovima stoleća Srbija se polako vraća u srednji vek. Moj zaključak je da Fijat odrađuje ugovor zbog toga što mu država pokriva glavne troškove i da posle toga verovatno sledi razlaz. Sve poslovne i finansijske transakcije govore da oni nemaju namere da se ovde duže zadrže", pesimističan je Milićević.


(english / italiano)

Scioperi alla FIAT Chrysler Automobiles Kragujevac

I lavoratori rivendicano l'aumento dell'ammontare lordo dello stipendio base da 38.000 a 45.000 dinari annui, per un impegno economico pari allo 0,5% (sic) dei profitti-record realizzati con le FIAT500...

1) Sciopero a Kragujevac. Si ferma la Fca di Marchionne (Contropiano 27/6/2017)
2) FCA Serbia, tute blu sul piede di guerra. Sciopero nella fabbrica della 500L (S. Giantin / Il Piccolo, 28.6.2017)
3) FSM - WFTU: Solidarity with FIAT workers in Serbia / Solidarietà ai lavoratori FIAT in Serbia
4) NKPJ: Call for Solidarity


Su precedenti scioperi ed altre vicende alla FAS / ex FIAT / ex Zastava / di Kragujevac (Serbia) si veda la nostra pagina dedicata:


=== 1 ===

http://contropiano.org/news/lavoro-conflitto-news/2017/06/27/sciopero-kragujevac-si-ferma-la-fca-marchionne-093354

Sciopero a Kragujevac. Si ferma la Fca di Marchionne

di Redazione Contropiano, 27 giugno 2017

A quanto pare non c’è paese in cui gli operai si sentano costretti a ringraziare Sergio Marchione e la famiglia Agnelli.
Lo stabilimento di Kragujevac, in Serbia, luogo di produzione della 500L, si è fermato per uno sciopero. Le richieste dei lavoratori sono chiare e drastiche: a) aumento salariale (attualmente fermo intorno ai 45 mila dinari, appena 370 euro), b) riduzione dei carichi di lavoro (oggi chi lavora deve coprire anche l’attività di chi è in malattia o in maternità), c) risarcimento delle spese di trasporto da casa al lavoro (notoriamente i trasporti pubblici della disastrata Serbia, dopo l’aggressione imperialista alla ex Jugoslavia, non sono al top del continente).
Per Fca si tratta di un problema serio, perché il nuovo modello della 500L – sottoposta a un radicale restyling – nelle aspettative della società doveva rilanciare le vendite, drasticamente calate negli ultimi anni. Basti pensare che nel 2016 la 500L ha registrato una flessione del -2.6% delle vendite in Europa (nei primi 4 mesi de 2017 adirittura del -12%), mentre negli Stati Uniti si è registrato un -61% che non ammette discussioni. 
Lo sciopero avrebbe dovuto concludersi oggi, se le trattative dovessero produrre un accordo. Altrimenti si prevede che potrebbe protrarsi ancora per tutta la settimana. 
Sciopero vero, insomma, non chiacchiere da parata…


=== 2 ===


Fca Serbia, tute blu sul piede di guerra. Sciopero nella fabbrica della 500L


Braccia incrociate nella fabbrica di Kragujevac dove viene prodotta la nuova 500L: scontro su contratti, bonus e premio di produzione di Stefano Giantin, 28 giugno 2017


BELGRADO. La festa grande per il lancio della produzione della nuova 500L, a fine maggio, sembra ormai lontana. E oggi, più che tempo di celebrazioni, c’è maretta, negli stabilimenti Fiat Chrysler Automobili Srbija (Fca) a Kragujevac, in Serbia. 

Stabilimenti dove ieri, 27 giugno, alle sei di mattina in punto, gli operai hanno incrociato le braccia per uno sciopero generale, che era stato annunciato nei giorni scorsi dai sindacati e che era stato preceduto tra lunedì e venerdì della passata settimana da ben due scioperi “dimostrativi”, di un’ora ciascuno, per segnalare l’agitazione e rendere manifesti i mal di pancia delle tute blu serbe.


Tute blu, hanno specificato ieri il “Samostalni Sindikat”, un sindacato indipendente in Fiat, e la sigla “Nezaviznost”, una unione sindacale autonoma, che hanno richieste ben precise da rivolgere al management dell’azienda.

Le rivendicazioni. La prima, la principale, «l’aumento del salario» base mensile fino «a 45.000 dinari», circa 370 euro lordi, ha specificato il Nezaviznost in una nota diffusa su Facebook, e che «non ci si muova di un dinaro da quella cifra». Ma gli operai hanno protestato anche per altri tre motivi. Per chiedere una maggiorazione salariale o dei rimborsi per i lavoratori che vengono in fabbrica nei turni notturni, quando non possono usufruire dei mezzi di trasporto organizzati, ossia dalle dieci di sera alle sei del mattino. Esigono poi l’elargizione del bonus di produzione concordato per il 2016 e un aumento dello stesso per il 2017. E soprattutto una profonda riorganizzazione del lavoro, per non gravare eccessivamente, come starebbe accadendo oggi, sui lavoratori chiamati a sostituire operai in malattia o assenti per altre ragioni, come la maternità, o in generale in condizioni di organico ridotto.


Come funziona lo sciopero? Le modalità le ha comunicato il Samostalni Sindikat, che ha precisato che i lavoratori avrebbero dovuto presentarsi in fabbrica sul posto di lavoro e poi «non lavorare». «Non vogliamo essere una forza lavoro a basso costo, «lavoro decente, paghe decenti», il motto degli scioperanti. Motto che ha fatto presa su un numero considerevole di operai nello stabilimento, nato da una joint venture tra Fiat (67%) e governo di Belgrado (33%), primo esportatore nel Paese balcanico con oltre un miliardo di euro, l’8% dell’export serbo nel 2016, il 3% del Pil nazionale.

Forte l'adesione. Secondo quanto comunicato dal presidente del Sindacato indipendente, Zoran Markovic, e riportato dall’agenzia di stampa serba Beta, «circa 2.000 lavoratori del primo e secondo turno» hanno aderito allo sciopero, il 90% circa, mentre 250 colletti bianchi hanno deciso di non sostenere la lotta. Una percentuale alta di partecipazione allo sciopero che, secondo Markovic, ha causato l’interruzione della produzione nei gangli degli impianti, dal montaggio alla logistica, passando per la verniciatura e la carrozzeria. Lo stesso Markovic, in precedenza, aveva confermato che la battaglia principale è quella per lo stipendio, da far salire dagli attuali 38.000 dinari a 45mila mensili, in una fabbrica che l’anno scorso ha prodotto 85mila veicoli, un target che è stato confermato anche per l’anno in corso malgrado «l’uscita di circa mille lavoratori» dalla Fiat, ha precisato Beta. E «vogliamo l’ingresso di nuovi operai o una diversa organizzazione del lavoro» ha spiegato il sindacalista, considerato che oggi «un lavoratore deve compiere più operazioni».

Quanto durerà la protesta? «Fino a che le nostre richieste non saranno accolte o fino a quando non ci sarà un accordo» con il management, spiega a Il Piccolo lo stesso Markovic. Management che, nei giorni scorsi, non ha voluto commentare pubblicamente l’agitazione nello stabilimento della Fca in Serbia, ma «speriamo che un accordo arrivi quanto prima, anche se oggi non c’è stato alcun contatto». «Oggi è stato il primo giorno e sicuramente domani (oggi per chi legge, nda) continueremo», aggiunge Markovic, confermando che il blocco andrà avanti a oltranza.


=== 3 ===


WFTU Solidarity with FIAT workers in Serbia

07 Jul 2017

The World Federation of Trade Unions, which is the militant voice of 92 million workers in 126 countries all over the world, stands firmly by the side of the 2.000 workers of the factory of FIAT Chrysler Automobiles, automobile assembly plant in Kragujevac, Serbia, who are on strike since Tuesday 27 June 2017.

The workers have taken strike action against the intensification of work, which increased after numerous workers were dismissed from the factory, while the factory tries to produce a high number of cars per day. Their main demands also include wage increase and transport allowance.

WFTU, on behalf of the world class-oriented trade union movement, calls the working class of Serbia and internationally to support the struggle of the workers of the factory of FIAT in Kragujevac. This factory has great profits from cars production and exportation that are gained through the exploitation of its workers and through the intensification of work, with dramatic results on their health and safety.

International solidarity with FIAT workers in Serbia to continue their struggle until the satisfaction of their just demands!

The Secretariat

---

Solidarietà ai lavoratori FIAT in Serbia

Federazione Sindacale Mondiale (FSM - WFTU) | wftucentral.org


07/07/2017

La Federazione Mondiale dei Sindacati, che è la voce militante di 92 milioni di lavoratori in 126 paesi in tutto il mondo, si schiera fermamente al fianco dei 2.000 lavoratori della fabbrica FIAT Chrysler Automobiles dell'impianto di assemblaggio meccanico a Kragujevac, in Serbia. I lavoratori di astengono dal lavoro da martedì 27 giugno 2017.

Gli operai hanno indetto lo sciopero per protestare contro l'intensificazione dei ritmi di lavoro, a seguito dei numerosi licenziamenti della fabbrica che tenta di mantenere elevata la quantità di automobili prodotte al giorno. Le loro rivendicazioni principali includono anche aumenti salariali e indennità di trasporto.

La FSM, a nome del movimento sindacale con orientamento di classe, chiama la classe operaia della Serbia e internazionale a sostenere la lotta dei lavoratori della fabbrica FIAT a Kragujevac. Questa fabbrica trae grandi profitti dalla produzione e dall'esportazione di automobili attraverso lo sfruttamento dei suoi lavoratori e attraverso l'intensificazione del lavoro, con risultati drammatici sulla salute e la sicurezza.

Solidarietà internazionale ai lavoratori FIAT in Serbia nella loro lotta fino alla soddisfazione delle loro giuste rivendicazioni!

(Traduzione per Resistenze.org a cura del Centro di Cultura e Documentazione Popolare - http://www.resistenze.org/sito/te/pr/mo/prmohg10-019418.htm )


=== 4 ===

Call for Solidarity: Workers go on strike at Fiat Serbia factory

The CC of the NKPJ on FCA workers struggle

http://www.nkpj.org.rs/komsrb@...

-------

NCP of Yugoslavia, Call for Solidarity: Workers go on strike at Fiat  Serbia factory [En]

http://www.nkpj.org.rs/komsrb@...

http//:solidnet.org
http://www.solidnet.org/serbia-new-communist-party-of-yugoslavia/ncp-of-yugoslavia-call-for-solidarity-workers-go-on-strike-at-fiat-serbia-factory-en

Workers go on strike at Fiat Serbia factory [En]
The SolidNet Team


Call for Solidarity: Workers go on strike at Fiat Serbia factory [En]

Dear Comrades, we wish to bring the following important matters to your  attention:

Workers at the factory of Fiat Chrysler Automobiles’ Serbian subsidiary  FCA Srbija in Kragujevac are on strike over excessive workload and low  wages.

The strike began on Tuesday 27 June after two days of warning protests.  Two thousand blue collar workers, representing 90 per cent of the  workforce, have taken strike action to demand a small wage increase,  paid overtime, an end to layoffs, a reorganization of work to cut  workload, and compensation for transport costs for shifts that start or finish when there in no public transport.

The core issue is the intensification of work, and low wages. Last  summer, a whole shift was laid off, but the volume of work stayed the same.

Workers took strike action after management refused to negotiate.

The strike is seen as a highly significant test of Serbian workers’  ability to resist the intensification of work, and win a decent living  wage. Many European auto manufacturers have shifted production to  Eastern Europe, where wages are low. FCA Srbija production workers earn  about 400 Euros per month. Recently, Slovakian VW workers won a significant wage increase after taking strike action.

The strike committee’s demands are as follows:

1.  Increase the minimum wage per hour from 2 to 2,40 Euros (290 dinars);

2. Improve production organization, and replace workers who are absent for maternity and paternity leave, or for long periods of illness;

3. Recognize bonuses linked both to the achievement of efficiency goals and to the recognition of bronze and silver in World Class Manufacturing  principles;

4. Apply the collective bargaining agreement to both the transport  allowance when working outside the standard working hours and no public transport is available (at night from 22.00 to 05.00).

The way foreign “investment” works in Serbia and neighbouring countries goes well beyond standard bourgeois exploitation. The term “investment” here has truly turned into its opposite. Most of the expenses are paid out of the state budget, leaving the private owners to accumulate more and more super-profits without any serious risk to their businesses.

The workers in Kragujevac aren’t the only ones who decided to intensify the class struggle. More and more strikes are being reported throughout Serbia and other former-Yugoslav lands. “Falk East” in Knjaževac, “Goša” in Smederevo, the Railways of the Serb Republic (Serb part of Bosnia and Herzegovina), and the list goes on… As the economic crisis deepens and the cost of living grows, the purchasing power and working conditions  are deteriorating at a rapid pace. The intensification and expansion of class struggle is becoming the only way to survive.

On behalf of the rights of workers factory of Fiat Chrysler Automobiles’ Serbian to fight for their legitimate demands, we call for international solidarity.

Please, send message of solidarity to our email.

http://www.nkpj.org.rs/ - komsrb@...

With comradely greetings,

International Relations Section of the CC of the NKPJ




Manlio Dinucci
BREVE STORIA DELLA NATO DAL 1991 AD OGGI 

(SEGUE) PARTI 6... 10. Fonti:
https://www.change.org/p/la-campagna-per-l-uscita-dell-italia-dalla-nato-per-un-italia-neutrale/u/20111498
https://www.change.org/p/la-campagna-per-l-uscita-dell-italia-dalla-nato-per-un-italia-neutrale/u/20163788
https://www.change.org/p/la-campagna-per-l-uscita-dell-italia-dalla-nato-per-un-italia-neutrale/u/20233439
https://www.change.org/p/la-campagna-per-l-uscita-dell-italia-dalla-nato-per-un-italia-neutrale/u/20294771
https://www.change.org/p/la-campagna-per-l-uscita-dell-italia-dalla-nato-per-un-italia-neutrale/u/20545499


Si vedano anche:

– il libro di Manlio Dinucci
L’arte della guerra. Analisi della strategia USA/NATO (1990-2015)
Prefazione di Alex Zanotelli. Nota redazionale di Jean Toschi Marazzani Visconti
Zambon editore, 2015, pp. 550, euro 18,00

– la serie di Manlio Dinucci del 2014-2015 sul riorientamento strategico della Nato dopo la guerra fredda:

Sulla storia della NATO ben prima del 1991 segnaliamo: 

LA NATO. IL NEMICO IN CASA (1968)
Regia: Giuseppe Ferrara. Casa di produzione: Pci. Sezione stampa e propaganda
Abstract: Il documentario, realizzato interamente con materiali di repertorio, è una ricostruzione degli eventi che precedettero la firma del Patto Atlantico e degli avvenimenti spesso drammatici che si sono succeduti in Italia e nel mondo. Le lotte popolari in difesa della pace e per l'indipendenza nazionale, i conflitti armati determinati in diversi paesi dalla politica aggressiva dell'imperialismo americano


===

BREVE STORIA DELLA NATO DAL 1991 AD OGGI (PARTE 6)

Manlio Dinucci

LA GUERRA USA/NATO IN IRAQ

Il piano statunitense di attaccare e occupare l’Iraq appare evidente quando, dopo l’occupazione dell’Afghanistan nel novembre 2001, il presidente Bush mette l'Iraq, nel 2002, al primo posto tra i paesi facenti parte dell’«asse del male».

Dopo la prima guerra del Golfo nel 1991, l’Iraq è stato sottoposto ad un ferreo embargo che ha provocato in dieci anni circa un milione di morti, di cui circa mezzo milione tra i bambini. Una strage provocata, oltre che dalla denutrizione cronica e la mancanza di medicinali, dalla carenza di acqua potabile e dalle conseguenti malattie infettive e parassitarie. Gli Stati Uniti – dimostrano documenti venuti alla luce successivamente – hanno attuato un preciso piano: prima bombardare gli impianti di depurazione e gli acquedotti per provocare una crisi idrica, quindi impedire con l’embargo che l’Iraq possa importare i sistemi di depurazione. Le conseguenze sanitarie erano chiaramente previste sin dall’inizio e programmate in modo da accelerare il collasso dell’Iraq. Altre vittime vengono provocate, negli anni successivi alla prima guerra, dai proiettili a uranio impoverito, massicciamente usati dalle forze statunitensi e alleate sia nei bombardamenti aerei che in quelli terrestri.

La seconda guerra contro l’Iraq si rivela però più difficile a motivare di quella effettuata nel 1990-91. A differenza di allora, l’Iraq di Saddam Hussein non compie alcuna aggressione e si attiene alla Risoluzione 1441 del Consiglio di sicurezza delle Nazioni Unite, permettendo agli ispettori Onu di entrare in tutti i siti per verificare l’eventuale esistenza di armi di distruzione di massa (che non vengono trovate). Diviene di conseguenza più difficile per gli Stati Uniti creare la motivazione «legale» per la guerra e, su questa base, ottenere un imprimatur internazionale analogo a quello del 1991.

L’amministrazione Bush è però decisa ad andare fino in fondo. Fabbrica una serie di «prove», che successivamente risulteranno false, sulla presunta esistenza di un grosso arsenale di armi chimiche e batteriologiche, che sarebbe in possesso dell’Iraq, e su una sua presunta capacità di costruire in breve tempo armi nucleari. E, poiché il Consiglio di sicurezza dell’Onu si rifiuta di autorizzare la guerra, l’amministrazione Bush semplicemente lo scavalca.

La guerra inizia il 20 marzo 2003 con il bombardamento aereo di Baghdad e altri centri da parte dell’aviazione statunitense e britannica e con l’attacco terrestre effettuato dai marines entrati in Iraq dal Kuwait. Il 9 aprile truppe Usa occupano Baghdad. L’operazione, denominata «Iraqi Freedom», viene presentata come «guerra preventiva» ed «esportazione della democrazia». Viene in tal modo attuato il principio enunciato dal Pentagono (Quadrennial Defense Review Report, 30 settembre 2001): «Le forze armate statunitensi devono mantenere la capacità, sotto la direzione del Presidente, di imporre la volontà degli Stati Uniti a qualsiasi avversario, inclusi stati ed entità non-statali, cambiare il regime di uno stato avversario od occupare un territorio straniero finché gli obiettivi strategici statunitensi non siano realizzati». 

Ma, oltre alla «volontà degli Stati Uniti», c’è la volontà dei popoli di resistere. E’ ciò che avviene in Iraq, dove le forze di occupazione statunitensi e alleate – comprese quelle italiane impegnate nell’operazione «Antica Babilonia» – cui si uniscono i mercenari di compagnie private, incontrano una resistenza che non si aspettavano di trovare, nonostante la durissima repressione che provoca nella fase iniziale della guerra (solo per effetto delle azioni militari) decine di migliaia di morti tra la popolazione. 

Poiché la resistenza irachena inceppa la macchina bellica statunitense e alleata, Washington ricorre all’antica ma sempre efficace politica del «divide et impera», facendo delle concessioni ad alcuni raggruppamenti sciiti e curdi così da isolare i sunniti. Nel caso che l’operazione non riesca, Washington ha pronto il piano di riserva: disgregare l’Iraq (come già fatto con la Federazione Jugoslava) in modo da poter controllare le zone petrolifere e altre aree di interesse strategico, attraverso accordi con gruppi di potere locali.

È a questo scopo che interviene ufficialmente la Nato, la quale ha fino a quel momento partecipato alla guerra di fatto con proprie strutture e forze. Nel 2004 viene istituita la «Missione Nato di addestramento», al fine dichiarato di «aiutare l’Iraq a creare efficienti forze armate». Dal 2004 al 2011 vengono addestrati, in 2000 corsi speciali tenuti in paesi dell’Alleanza, migliaia di militari e poliziotti iracheni che vengono anche dotati di armi donate dagli stessi paesi. 

Contemporaneamente la Nato invia in Iraq istruttori e consiglieri, compresi quelli italiani, per «aiutare il paese a creare un proprio settore della sicurezza a guida democratica e durevole» e per «stabilire una partnership a lungo termine della Nato con l’Iraq». 


BREVE STORIA DELLA NATO DAL 1991 AD OGGI (PARTE 7)

Manlio Dinucci

LA SEMPRE PIU’ STRETTA COOPERAZIONE MILITARE NATO-ISRAELE

Nell’aprile 2001 Israele firma al quartier generale della Nato a Bruxelles l’«accordo di sicurezza», impegnandosi a proteggere le «informazioni classificate» che riceverà nel quadro della cooperazione militare.
Nel giugno 2003 il governo italiano stipula con quello israeliano un memorandum d’intesa per la cooperazione nel settore militare e della difesa, che prevede tra l’altro lo sviluppo congiunto di un nuovo sistema di guerra elettronica. 
Nel gennaio 2004 un aereo radar Awacs della Nato atterra per la prima volta a Tel Aviv e il personale israeliano viene addestrato all’uso delle sue tecnologie.
Nel dicembre 2004 viene data notizia che la Germania fornirà a Israele altri due sottomarini Dolphin, che si aggiungeranno ai tre (di cui due regalati) consegnati negli anni Novanta. Israele può così potenziare la sua flotta di sottomarini da attacco nucleare, tenuti costantemente in navigazione nel Mediterraneo, Mar Rosso e Golfo Persico. 
Nel febbraio 2005 il segretario generale della Nato compie la prima visita ufficiale a Tel Aviv, dove incontra le massime autorità militari israeliane per «espandere la cooperazione militare». 
Nel marzo 2005 si svolge nel Mar Rosso la prima esercitazione navale congiunta Israele-Nato: il comando del gruppo navale della «Forza di risposta Nato» è affidato alla marina italiana che vi partecipa con la fregata Bersagliere.
Nel maggio 2005, dopo essere stato ratificato al senato e alla camera, il memorandum d’intesa italo-israeliano diviene legge: viene così istituzionalizzata la cooperazione tra i ministeri della difesa e le forze armate dei due paesi riguardo l’«importazione, esportazione e transito di materiali militari», l’«organizzazione delle forze armate», la «formazione/addestramento». 
Nel maggio 2005 Israele viene ammesso quale membro dell’Assemblea parlamentare della Nato.
Nel giugno 2005 la marina israeliana partecipa a una esercitazione Nato nel Golfo di Taranto.
Nel luglio 2005 truppe israeliane partecipano per la prima volta a una esercitazione Nato, che si svolge in Ucraina. 
Nel giugno 2006 una nave da guerra israeliana partecipa a una esercitazione Nato nel Mar Nero allo scopo di «creare una migliore interoperabilità tra la marina israeliana e le forze navali Nato».
Nell’ottobre 2006, Nato e Israele concludono un accordo che stabilisce una più stretta cooperazione israeliana al programma Nato «Dialogo mediterraneo», il cui scopo è «contribuire alla sicurezza e stabilità della regione». In tale quadro, «Nato e Israele si accordano sulle modalità del contributo israeliano all’operazione marittima della Nato Active Endeavour» (Nato/Israel Cooperation, 16 ottobre 2006). 
Israele viene così premiato dalla Nato per l’attacco e l’invasione del Libano. Le forze navali israeliane, che insieme a quelle aeree e terrestri hanno appena martellato il Libano con migliaia di tonnellate di bombe facendo strage di civili, vengono integrate nella operazione Nato che dovrebbe «combattere il terrorismo nel Mediterraneo». Le stesse forze navali che, bombardando la centrale elettrica di Jiyyeh sulle coste libanesi, hanno provocato una enorme marea nera diffusasi nel Mediterraneo (la cui bonifica verrà a costare centinaia di milioni di dollari), collaborano ora con la Nato per «contribuire alla sicurezza della regione».
Il 2 dicembre 2008, circa tre settimane prima dell’attacco israeliano a Gaza, la Nato ratifica il «Programma di cooperazione individuale» con Israele. Esso comprende una vasta gamma di campi in cui «Nato e Israele coopereranno pienamente»: controterrorismo, tra cui scambio di informazioni tra i servizi di intelligence; connessione di Israele al sistema elettronico Nato; cooperazione nel settore degli armamenti; aumento delle esercitazioni militari congiunte Nato-Israele; allargamento della cooperazione nella lotta contro la proliferazione nucleare (ignorando che Israele, unica potenza nucleare della regione, ha rifiutato di firmare il Trattato di non-proliferazione).

LA NATO «A CACCIA DI PIRATI» NELL’OCEANO INDIANO  

Nell’ottobre 2008, un gruppo navale della Nato, lo Standing Nato Maritime Group 2 (Snmg2), attraversa il Canale di Suez, entrando nell’Oceano Indiano. Ne fanno parte navi da guerra di Italia, Stati uniti, Germania, Gran Bretagna, Grecia e Turchia. Questo gruppo navale (il cui comando è assunto a rotazione dai paesi membri) fa parte di una delle tre componenti dello Allied Joint Force Command Naples, il cui comando è permanentemente attribuito a un ammiraglio statunitense, lo stesso che comanda le Forze navali Usa in Europa. L’area in cui opera lo Snmg2 non ha ormai più confini, in quanto esso costituisce una delle unità della «Forza di risposta della Nato», pronta a essere proiettata «per qualsiasi missione in qualsiasi parte del mondo».
Scopo ufficiale della missione dello Snmg2 nell’Oceano Indiano è condurre «operazioni anti-pirateria» lungo le coste della Somalia, scortando i mercantili che trasportano gli aiuti alimentari del World Food Program delle Nazioni Unite. In questo «sforzo umanitario», la Nato «continua a coordinare la sua assistenza con l’operazione Enduring Freedom a guida Usa». Dietro questa missione Nato, vi è quindi ben altro. In quel momento, in Somalia, la politica statunitense sta subendo un nuovo scacco: le truppe etiopiche, qui inviate nel 2006 dopo il fallimento del tentativo della Cia di rovesciare le Corti islamiche sostenendo una coalizione «anti-terrorismo» dei signori della guerra, sono state costrette a ritirarsi dalla resistenza somala. 
Washington prepara quindi altre operazioni militari per estendere il proprio controllo alla Somalia, provocando altre disastrose conseguenze sociali. Esse sono alla base dello stesso fenomeno della pirateria, nato in seguito alla pesca illegale da parte di flotte straniere e allo scarico di sostanze tossiche nelle acque somale, che hanno rovinato i piccoli pescatori, diversi dei quali sono ricorsi alla pirateria. 
Nella strategia Usa/Nato, la Somalia è importante per la sua stessa posizione geografica sulle coste dell’Oceano Indiano. Per controllare quest’area è stata stazionata a Gibuti, all’imboccatura del Mar Rosso, una task force statunitense. L’intervento militare, diretto e indiretto, in questa e altre aree si intensifica ora con la nascita del Comando Africa degli Stati uniti. E’ nella sua «area di responsabilità» che viene inviato il gruppo navale Nato.
Esso ha anche un’altra missione ufficiale: visitare alcuni paesi del Golfo persico (Kuwait, Bahrain, Qatar ed Emirati Arabi Uniti), partner Nato nel quadro dell’Iniziativa di cooperazione di Istanbul. Le navi da guerra della Nato vanno così ad aggiungersi alle portaerei e molte altre unità che gli Usa hanno dislocato nel Golfo e nell’Oceano Indiano, in funzione anti-Iran e per condurre, anche con l’aviazione navale, la guerra aerea in Afghanistan. 


BREVE STORIA DELLA NATO DAL 1991 AD OGGI (PARTE 8)

Manlio Dinucci

LA DEMOLIZIONE DELLO STATO LIBICO 

La strategia Usa/Nato consiste nel demolire gli Stati che sono del tutto o in gran parte fuori del controllo degli Stati Uniti e delle maggiori potenze europee, soprattutto quelli situati nelle aree ricche di petrolio e/o con una importante posizione geostrategica. Si privilegiano, nella lista delle demolizioni, gli Stati che non hanno una forza militare tale da mettere in pericolo, con una rappresaglia, quella dei demolitori. 
L’operazione inizia infilando dei cunei nelle crepe interne, che ogni Stato ha. Nella Federazione Jugoslava, negli anni Novanta, vengono fomentate le tendenze secessioniste, sostenendo e armando i settori etnici e politici che si oppongono al governo di Belgrado. Tale operazione viene attuata facendo leva su nuovi gruppi di potere, spesso formati da politici passati all’opposizione per accaparrarsi dollari e posti di potere. 
Contemporaneamente si conduce una martellante campagna mediatica per presentare la guerra come necessaria per difendere i civili, minacciati di sterminio da un feroce dittatore. 
Si chiede quindi l’autorizzazione del Consiglio di sicurezza dell’Onu, motivando l’intervento con la necessità di destituire il dittatore che fa strage di inermi civili. Basta il timbro con scritto «si autorizzano tutte le misure necessarie» ma, se non viene dato (come nel caso della Jugoslavia), si procede lo stesso. La macchina da guerra Usa/Nato, già approntata, entra in azione con un massiccio attacco aeronavale e operazioni terrestri all’interno del paese, attorno a cui è stato fatto il vuoto con un ferreo embargo.
Questa strategia, dopo essere stata attuata contro la Federazione Jugoslava, viene adottata contro la Libia nel 2011. 
Vengono prima finanziati e armati i settori tribali ostili al governo di Tripoli e anche gruppi islamici fino a pochi mesi prima definiti terroristi. Vengono allo stesso tempo infiltrate in Libia forze speciali, tra cui migliaia di commandos qatariani facilmente camuffabili. L’intera operazione viene diretta dagli Stati Uniti, prima tramite il Comando Africa, quindi tramite la Nato sotto comando Usa. 
Il 19 marzo 2011 inizia il bombardamento aeronavale della Libia. In sette mesi, l’aviazione Usa/Nato effettua 30mila missioni, di cui 10mila di attacco, con impiego di oltre 40mila bombe e missili. 
A questa guerra partecipa l’Italia con le sue basi e forze militari, stracciando il Trattato di amicizia, partenariato e cooperazione tra i due paesi. Per la guerra alla Libia l’Italia mette a disposizione delle forze Usa/Nato 7 basi aeree (Trapani, Gioia del Colle, Sigonella, Decimomannu, Aviano, Amendola e Pantelleria), assicurando assistenza tecnica e rifornimenti. L’Aeronautica italiana partecipa alla guerra effettuando 1182 missioni, con cacciabombardieri Tornado, F-16 Falcon, Eurofighter 2000, AMX, droni Predator B ed aerorifornitori KC-767 e KC130J. La Marina militare italiana viene impegnata nella guerra su più fronti: dalle operazioni di embargo navale, alle attività di pattugliamento e rifornimento.
Con la guerra Usa/Nato del 2011, viene demolito lo Stato libico e assassinato lo stesso Gheddafi, attribuendo l’impresa a una «rivoluzione ispiratrice» che gli Usa si dicono fieri di sostenere, creando «una alleanza senza eguali contro la tirannia e per la libertà». Viene demolito quello Stato che, sulla sponda sud del Mediterraneo di fronte all’Italia, manteneva «alti livelli di crescita economica» (come documentava nel 2010 la stessa Banca mondiale), con un aumento medio del pil del 7,5% annuo, e registrava «alti indicatori di sviluppo umano» tra cui l’accesso universale all’istruzione primaria e secondaria e, per il 46%, a quella di livello universitario. Nonostante le disparità, il tenore di vita della popolazione libica era notevolmente più alto di quello degli altri paesi africani. Lo testimoniava il fatto che trovavano lavoro in Libia oltre due milioni di immigrati, per lo più africani.
Vengono colpiti dalla guerra, quindi, anche gli immigrati dall’Africa subsahariana che, perseguitati con l’accusa di aver collaborato con Gheddafi, sono imprigionati o costretti a fuggire. Molti, spinti dalla disperazione, tentano la traversata del Mediterraneo verso l’Europa. Quelli che vi perdono la vita sono anch’essi vittime della guerra con cui la Nato ha demolito lo Stato libico.

LE VERE RAGIONI DELLA GUERRA ALLA LIBIA  

Molteplici fattori rendono la Libia importante agli occhi degli Stati Uniti e delle potenze europee. Le riserve petrolifere – le maggiori dell’Africa, preziose per l’alta qualità e il basso costo di estrazione – e quelle di gas naturale. 
Dopo che Washington abolisce nel 2003 le sanzioni in cambio dell’impegno di Gheddafi a non produrre armi di distruzione di massa, le grandi compagnie petrolifere statunitensi ed europee affluiscono in Libia con grandi aspettative, rimanendo però deluse. Il governo libico concede le licenze di sfruttamento alle compagnie straniere che lasciano alla compagnia statale libica (National Oil Corporation of Libya, Noc) la percentuale più alta del petrolio estratto: data la forte competizione, essa arriva a circa il 90%. Per di più la Noc richiede, nei contratti, che le compagnie straniere assumano personale libico anche in ruoli dirigenti. Abbattendo lo Stato libico, gli Stati uniti e le potenze europee mirano a impadronirsi di fatto della sua ricchezza energetica. 
Oltre che all’oro nero, mirano all’oro bianco libico: l’immensa riserva di acqua fossile della falda nubiana (stimata in 150mila km3), che si estende sotto Libia, Egitto, Sudan e Ciad. Quali possibilità di sviluppo essa offra lo ha dimostrato il governo libico, costruendo una rete di acquedotti lunga 4mila km per trasportare l’acqua, estratta in profondità da 1300 pozzi nel deserto, fino alle città costiere e all’oasi al Khufrah, rendendo fertili terre desertiche. Su queste riserve idriche, in prospettiva più preziose di quelle petrolifere, vogliono mettere le mani – attraverso le privatizzazioni promosse dal Fmi – le multinazionali dell’acqua, che controllano quasi la metà del mercato mondiale dell’acqua privatizzata.
Nel mirino Usa/Nato ci sono anche i fondi sovrani, i capitali che lo Stato libico ha investito all’estero. I fondi sovrani gestiti dalla Libyan Investment Authority (Lia) sono stimati in circa 70 miliardi di dollari, che salgono a oltre 150 se si includono gli investimenti esteri della Banca centrale e di altri organismi. Da quando viene costituita nel 2006, la Lia effettua in cinque anni investimenti in oltre cento società nordafricane, asiatiche, europee, nordamericane e sudamericane: holding, banche, immobiliari, industrie, compagnie petrolifere e altre. Tali fondi vengono «congelati», ossia sequestrati, dagli Stati Uniti e dalle maggiori potenze europee. 
L’assalto ai fondi sovrani libici ha un impatto particolarmente forte in Africa. Qui la Libyan Arab African Investment Company aveva effettuato investimenti in oltre 25 paesi, 22 dei quali nell’Africa subsahariana, programmando di accrescerli soprattuttto nei settori minerario, manifatturiero, turistico e in quello delle telecomunicazioni. Gli investimenti libici erano stati decisivi nella realizzazione del primo satellite di telecomunicazioni della Rascom (Regional African Satellite Communications Organization) che, entrato in orbita nell’agosto 2010, permetteva ai paesi africani di cominciare a rendersi indipendenti dalle reti satellitari statunitensi ed europee, con un risparmio annuo di centinaia di milioni di dollari.
Ancora più importanti erano stati gli investimenti libici nella realizzazione dei tre organismi finanziari varati dall’Unione africana: la Banca africana di investimento, con sede a Tripoli; il Fondo monetario africano, con sede a Yaoundé (Camerun); la Banca centrale africana, con sede ad Abuja (Nigeria). Lo sviluppo di tali organismi avrebbe potuto permettere ai paesi africani di sottrarsi almeno in parte al controllo della Banca mondiale e del Fondo monetario internazionale, strumenti del dominio neocoloniale, indebolendo il dollaro e il franco Cfa (la moneta che sono costretti a usare 14 paesi africani, ex-colonie francesi). Il congelamento dei fondi libici assesta un colpo mortale all’intero progetto.
Le mail di Hillary Clinton (segretaria di stato dell’amministrazione Obama nel 2011), venute alla luce successivamente nel 2016, confermano quale fosse il vero scopo della guerra: bloccare il piano di Gheddafi di usare i fondi sovrani libici per creare organismi finanziari autonomi dell’Unione africana e una moneta africana in alternativa al dollaro e al franco Cfa.
Importante, per gli Usa e la Nato, la stessa posizione geografica della Libia. all’intersezione tra Mediterraneo, Africa e Medio Oriente. Va ricordato che re Idris, nel 1953, aveva concesso agli inglesi l’uso di basi aeree, navali e terrestri in Cirenaica e Tripolitania. Un accordo analogo era stato concluso nel 1954 con gli Stati Uniti, che avevano ottenuto l’uso della base aerea di Wheelus Field alle porte di Tripoli. Essa era divenuta la principale base aerea statunitense nel Mediterraneo. Abolita la monarchia, la Repubblica araba libica aveva costretto nel 1970 le forze statunitensi e britanniche a evacuare le basi militari e, l'anno seguente, aveva nazionalizzato le proprietà della British Petroleum e costretto le altre compagnie a versare allo Stato libico quote molto più alte dei profitti.


BREVE STORIA DELLA NATO DAL 1991 AD OGGI (PARTE 9)

Manlio Dinucci

L’INIZIO DELLA GUERRA CONTRO LA SIRIA 

Nell’ottobre 2012 il Consiglio Atlantico denuncia «gli atti aggressivi del regime siriano al confine sudorientale della Nato», pronto a far scattare l’articolo 5 che impegna ad assistere con la forza armata il paese membro «attaccato», la Turchia. Ma è già in atto il «non-articolo 5» – introdotto durante la guerra alla Jugolavia e applicato contro l’Afghanistan e la Libia – che autorizza operazioni non previste dall’articolo 5, al di fuori del territorio dell’Alleanza. 

Quella in Siria inizia nel 2011. Eloquenti sono le immagini degli edifici di Damasco e Aleppo devastati con potentissimi esplosivi: opera non di semplici ribelli, ma di professionisti della guerra infiltrati. Circa 200 specialisti delle forze d’élite britanniche Sas e Sbs – riporta il Daily Star – operano in Siria, insieme a unità statunitensi e francesi. 

La forza d’urto è costituita da una raccogliticcia armata di gruppi islamici (fino a poco prima bollati da Washington come terroristi) provenienti da Afghanistan, Bosnia, Cecenia, Libia e altri paesi. Nel gruppo di Abu Omar al-Chechen – riferisce l’inviato del Guardian ad Aleppo – gli ordini vengono dati in arabo, ma devono essere tradotti in ceceno, tagico, turco, dialetto saudita, urdu, francese e altre lingue. Forniti di passaporti falsi (specialità Cia), i combattenti affluiscono nelle province turche di Adana e Hatai, confinante con la Siria, dove la Cia ha aperto centri di formazione militare. Le armi arrivano soprattutto via Arabia Saudita e Qatar che, come in Libia, fornisce anche forze speciali. 

Il comando delle operazioni è a bordo di navi Nato nel porto di Alessandretta. A Istanbul viene aperto un centro di propaganda dove dissidenti siriani, formati dal Dipartimento di stato Usa, confezionano le notizie e i video che vengono diffusi tramite reti satellitari. La guerra Nato contro la Siria è dunque già in atto, con la motivazione ufficiale di aiutare il paese a liberarsi dal regime di Assad. Come in Libia, si è infilato un cuneo nelle fratture interne per far crollare lo Stato, strumentalizzando la tragedia delle popolazioni travolte. 

Una delle ragioni per cui si vuole colpire e occupare la Siria è il fatto che Siria, Iran e Iraq hanno firmato nel luglio 2011 un accordo per un gasdotto che dovrebbe collegare il giacimento iraniano di South Pars, il maggiore del mondo, alla Siria e quindi al Mediterraneo. La Siria, dove è stato scoperto un altro grosso giacimento presso Homs, potrebbe divenire in tal modo un hub di corridoi energetici alternativi a quelli attraverso la Turchia e altri percorsi, controllati dalle compagnie statunitensi ed europee. 


BREVE STORIA DELLA NATO DAL 1991 AD OGGI (PARTE 10)

Manlio Dinucci

IL COLPO DI STATO IN UCRAINA

L’operazione condotta dalla Nato in Ucraina inizia quando nel 1991, dopo il Patto di Varsavia, si disgrega anche l’Unione Sovietica di cui essa faceva parte. Gli Stati Uniti e gli alleati europei si muovono subito per trarre il massimo vantaggio dalla nuova situazione geopolitica. 

L’Ucraina – il cui territorio di oltre 600mila km2 fa da cuscinetto tra Nato e Russia ed è attraversato dai corridoi energetici tra Russia e Ue – non entra nella Nato, come fanno altri paesi dell’ex Urss ed ex Patto di Varsavia. Entra però a far parte del «Consiglio di cooperazione nord-atlantica» e, nel 1994, della «Partnership per la pace», contribuendo alle operazioni di «peacekeeping» nei Balcani. 

Nel 2002 viene adottato il «Piano di azione Nato-Ucraina» e il presidente Kuchma annuncia l’intenzione di aderire alla Nato. Nel 2005, sulla scia della «rivoluzione arancione» (orchestrata e finanziata agli Usa e dalle potenze europee), il presidente Yushchenko viene invitato al summit Nato a Bruxelles. 

Subito dopo viene lanciato un «dialogo intensificato sull’aspirazione dell’Ucraina a divenire membro della Nato» e nel 2008 il summit di Bucarest dà luce verde al suo ingresso. Nel 2009 Kiev firma un accordo che permette il transito terrestre in Ucraina di rifornimenti per le forze Nato in Afghanistan. Ormai l’adesione alla Nato sembra certa ma, nel 2010, il neoeletto presidente Yanukovych annuncia che, pur continuando la cooperazione, l’adesione alla Nato non è nell’agenda del suo governo. 

Nel frattempo però la Nato tesse una rete di legami all’interno delle forze armate ucraine. Alti ufficiali partecipano per anni a corsi del Nato Defense College a Roma e a Oberammergau (Germania), su temi riguardanti l’integrazione delle forze armate ucraine con quelle Nato. Nello stesso quadro si inserisce l’istituzione, presso l’Accademia militare ucraina, di una nuova «facoltà multinazionale» con docenti Nato. 

Notevolmente sviluppata anche la cooperazione tecnico-scientifica nel campo degli armamenti per facilitare, attraverso una maggiore interoperabilità, la partecipazione delle forze armate ucraine a «operazioni congiunte per la pace» a guida Nato. 

Inoltre, dato che «molti ucraini mancano di informazioni sul ruolo e gli scopi dell’Alleanza e conservano nella propria mente sorpassati stereotipi della guerra fredda», la Nato istituisce a Kiev un Centro di informazione che organizza incontri e seminari e anche visite di «rappresentanti della società civile» al quartier generale di Bruxelles. 

E poiché non esiste solo ciò che si vede, è evidente che la Nato costruisce una rete di collegamenti negli ambienti militari e civili molto più estesa di quella che appare. 

Sotto regia Usa/Nato, attraverso la Cia e altri servizi segreti vengono per anni reclutati, finanziati, addestrati e armati militanti neonazisti. Una documentazione fotografica mostra giovani militanti neonazisti ucraini di Uno-Unso addestrati nel 2006 in Estonia da istruttori Nato, che insegnano loro tecniche di combattimento urbano ed uso di esplosivi per sabotaggi e attentati. 

Lo stesso metodo usato dalla Nato, durante la guerra fredda, per formare la struttura paramilitare segreta «Gladio». Attiva anche in Italia dove, a Camp Darby e in altre basi, vengono addestrati gruppi neofascisti preparandoli ad attentati e a un eventuale colpo di stato. 



Iniziative segnalate

1) È online VOCE JUGO / JUGO GLAS di oggi 11.VII.2017.
2) Summit oggi e domani a Trieste dei potentati antijugoslavi e dei loro servi


=== 1 ===

La nuova puntata si può ascoltare alla pagina: http://www.radiocittaperta.it/djmix/voce-jugoslava-11-luglio-2017/


VOCE JUGOSLAVA  JUGOSLAVENSKI GLAS
"Od Vardara do Triglava - Dal fiume Vardar al monte Triglav"


Od utorka svake sedmice, na sajtu http://www.radiocittaperta.it , slušajte emisiju  "Jugoslavenski glas". Emisija je dvojezična, po potrebi i vremenu na raspolaganju. Podržite taj slobodni i nezavisni glas! Pišite nam na jugocoord@... i potražite na www.cnj.it . Odazovite se!

Ogni settimana, a partire dal martedì, sul sito http://radiocittaperta.it/ potete ascoltare la trasmissione "Voce jugoslava". La trasmissione è bilingue, a seconda del tempo disponibile e della necessità. Sostenete questa voce libera ed indipendente! Scriveteci all'email jugocoord@... e leggeteci su www.cnj.it . Sosteneteci con il 5 x mille!

Program   11.VII.2017   Programma


– 10.7.1856, a Smiljan nella Lika nasce Nikola Tesla, grandissimo scienziato, inventore della corrente elettrica alternata e dei suoi utilizzi
– Analisi della diatriba Slovenia-Croazia sul confine marittimo nel golfo di Pirano (V. Kapuralin, SRP)
– Mostar: in rovina la necropoli dei partigiani (S. Milekić)

Questa puntata è integralmente in lingua italiana. In studio: Andrea. Collegamento con Ivan e Vlado.



=== 2 ===

Convergono oggi e domani a Trieste i rappresentanti di spicco di quegli ambienti euro-sciovinisti e anti-jugoslavi promotori dei colpi di Stato e delle altre sciagure che hanno infierito sulle popolazioni balcaniche nell'ultimo quarto di secolo. Si autodefiniscono "società civile" ma sono  Ministri, Ambasciatori, carrieristi prezzolati dalle lobby di Rockefeller e Soros, dalle fondazioni "Friedrich Ebert" ed "Heinrich Böll" dei partiti di governo tedeschi, nonché ovviamente dalla Commissione Europea...

---

Mercoledì 12 luglio 2017, dalle ore 17.30: volantinaggio a Trieste, Corso Italia 13, davanti alla sede del Circolo della Stampa.

BASTA CON I VERTICI PER SPARTIRSI E DERUBARE I POPOLI DELL’ EUROPA !

Vogliono balcanizzare i Balcani

Da un quarto di secolo l'UE e la NATO hanno soffiato sul fuoco dei nazionalismi e dei fondamentalismi religiosi, armato e sobillato
le guerre tra le nazioni balcaniche, vendendo armi a tutti.

Poi ne hanno bombardato una parte per costruire nel Kosovo dei narcomafiosi la più grande base USA nel Mediterraneo, mentre
militari NATO presidiano tutta la regione.

Ora, con il vertice di Trieste, vogliono spartirsi le risorse economiche e finanziarie, le infrastrutture, le telecomunicazioni, i trasporti ed ogni ricchezza presente e futura.

La chiamano integrazione euroatlantica. Noi la chiamiamo saccheggio neoimperialista.

Solidarietà ai popoli dei Balcani.

NO al giogo UE.

NO all'occupazione NATO.

Promuovono PCI, PRC

---




CIVIL SOCIETY FORUM TRIESTE
11-12 July 2017
AGENDA


TUESDAY, 11 July 2017

Central location all day: Molo IVP. Franco Vecchio, Trieste Terminal Passeggeri – Molo IV

 

08.30 – 09.30  Registration and Wake Up Coffee @Molo4

 

09.30 – 9.40  Welcome

Hedvig Morvai, European Fund for the Balkans

Amb. Giovanni Caracciolo di Vietri, CEI Secretary General

 

09.40 – 10.00   Intro panel of CSF Partners

Franz Karl Prueller, ERSTE Foundation

Max Brändle, Friedrich Ebert Foundation

Walter Kaufmann, Heinrich Boell Foundation

Raffaella Coletti, CESPI

Eleonora Poli, IAI

Marzia Bona, Osservatorio Balcani Caucaso

Moderator

Hedvig Morvai, European Fund for the Balkans

 

10.00 – 12.00  AGORA Debate – Democracy in the Balkans: now and never? (LocationMolo IVP. Franco Vecchio, Trieste Terminal Passeggeri – Molo IV)

Speakers:

Hannes Swoboda, Center For Democracy and Reconciliation in Southeast Europe

Vuk Velebit, Activist

Pavle Bogoevski, Activist

Alida Vracic, Think tank Populari

Moderators:  

Vedran Dzihic, Austrian Institute for International Affairs

Dona Kosturanova, MOF – Youth Education Forum

 

12.00 – 12.30  Coffee Break

 

12.30 – 13.00  Creative Industries and Youth Tourism – the next big thing!

Ivan Petrovic, EXIT foundation

Nemanja Petrovic, EXIT foundation

 

13.00 – 14.00  Knowing Me, Knowing You 

Facilitator:

Ljiljana Simic Deru, Interculturalist/EU Anthropologist

 

14.00 – 15.00  Lunch break – Pausa Pranzo

 

From 15.00  Five parallel WB6 CSF Workshops (The duration of the workshops is between 1.5 and 2.5 hours, depending on the individual workshop concept)

 

WORKSHOP 1 – Environment, energy and climate change (Location: Molo IVP. Franco Vecchio,Trieste Terminal Passeggeri – Molo IV)

Speakers:

Janez Kopac, Director, Energy Community Secretariat

Garret Tankosic Kelly, Coordinator, SEEChangeNet

Besjan Pesha, Hashtag Initiative

Anes Podic, EkoAkcija 

Haki Abazi, Rockefeller Brothers Fund

Moderators:

Nenad Sebek, Heinrich Böll Foundation – Serbia, Montenegro, Kosovo

Srdjan Susic, Heinrich Böll Foundation – Serbia, Montenegro, Kosovo

 

WORKSHOP 2 – Communicating the Berlin Process in the time of rising populism – possible roles of civil society (Location: Magazzino delle IdeeCorso Camillo Benso Conte di Cavour, 271)

Moderators:

Ana Marjanovic Rudan, Advocacy Consultant

Marko Drajic, Advocacy Consultant

 

WORKSHOP 3 – Migrations – strengthening the role of civil society (Location: Cei – Executive SecretariatVia Genova, 9)

Speakers:

Stefano Volpicelli, International Consortium of Solidarity

Emanuela C. Del Re, EPOS

Rados Djurovic, Asylum Protection Center

Martina Smilevska-Kcheva, Macedonian Young Lawyer Association (MYLA)

Moderator:

Ugo Poli, Central European Initiative

 

WORKSHOP 4 – What’s next? The British Presidency of the Berlin Process at the time of Brexit (Location: Molo IVP. Franco Vecchio, Trieste Terminal Passeggeri – Molo IV)

Speakers:

Nathalie Tocci, Istituto Affari Internazionali

Steven Blockmans, Centre for European Policy Studies

Lejla Ramic-Mesihović, Foreign Policy Initiative BH

Srdjan Cvijic, Balkans in Europe Policy Advisory Group (BiEPAG)

Tobias Flessenkemper, BiEPAG and Centre international de formation européenne

Moderator: 

Eleonora Poli, Istituto Affari Internazionali

 

WORKSHOP 5 – Media and journalism in the WB6: a very European issue (Location: Molo IVP. Franco Vecchio, Trieste Terminal Passeggeri – Molo IV)

Speakers: 

Arman Fazlić, BH Journalists Association

Dragan Janjic, News Agency Beta

Bardhyl Jashari, Metamorphosis

Dragana Obradovic, Balkan Investigative Reporting Network (BIRN)

Chiara Sighele, Osservatorio Balcani Caucaso Transeuropa (OBCT)

Moderator:

Andrea Stocchiero, CeSPI

 

16.45 – 18.00  Chill Out Aperitivo @Molo4 (Leisure and networking time by the sea with coffee, drinks, snacks and music)

 

18.00 – 20.00  CSF talks – Powered by the European Fund for the Balkans (LocationMolo IVP. Franco Vecchio, Trieste Terminal Passeggeri – Molo IV)

                        

Speakers:

Kilian Kleinschmidt, Innovation & Planning Agency Association

Vuk Cosic, Rijeka 2020

Nathalie Tocci, Istituto Affari Internazionali

Marko Rakar, MRAK services

Peter Fuchs, Makerspace

Niccolo Milanese, European Alternatives

Jehona Gjurgjeala, TOKA

Moderator:

Nenad Sebek, Heinrich Böll Foundation – Serbia, Montenegro, Kosovo

 
 

WEDNESDAY, 12 July 2017

 

10.30 – 12.00  Recording of special edition of “Vicinities” TV show (Optional participation of CSF participants)

(LocationMolo IVP. Franco Vecchio, Trieste Terminal Passeggeri – Molo IV)

Guests:

Edi Rama, Prime Minister of Albania

Zoran Zaev, Prime Minister of Macedonia

Ivica Dacic, Minister of Foreign Affairs of Serbia

Goran Svilanovic, Secretary General, Regional Cooperation Council

 

11.30 – 12.30  Policy Discussion (in the framework of the Western Balkans Summit)

(Optional participation of CSF participants)

(LocationCouncil Hall of the Municipality of TriestePiazza Unità d’Italia, 4)

Welcome addresses

Hedvig Morvai, European Fund for the Balkans

Roberto Dipiazza, Mayor of Trieste

Angelino Alfano, Minister of Foreign Affairs of Italy

CSF policy recommendations by prof. Florian Bieber, Balkans in Europe Policy Advisory Group

With special input by:

Simonida Kacanska, European Policy Institute

Shpend Emini, Democracy for Development

Natasa Kandic, RECOM

Remzi Lani, Albanian Media Institute

Feedback by:

Angelino Alfano, Minister of Foreign Affairs and International Cooperation of Italy

Johannes Hahn, European Commissioner of European Neighbourhood Policy and Enlargement Negotiations

Ditmir Bushati, Minister of Foreign Affairs of Albania

Nikola Dimitrov, Minister of Foreign Affairs of Macedonia

Srđan Darmanovic, Minister of Foreign Affairs of Montenegro

Q&A session involving the audience

Moderator:

Sonja Licht, Belgrade Fund for Political Excellence

Closing of the CSF Trieste by

Hedvig Morvai, European Fund for the Balkans

 

13.00 – 14.00  Lunch (Location: CaffeTommaseoPiazza Nicolò Tommaseo, 4c)






BUONE VACANZE. MA ATTENTI ALLE BOMBE

di Francesco Santoianni, 9 lug 2017 – Buone vacanze. Ma attenzione alle bombe che il Ministero della Difesa fa trasportare in giro per l’Italia. Ad esempio, quelle contenute in tre TIR che, attraversata l'intera Sardegna, sbarcano nell'affollato porto di Piombino per poi raggiungere il porto di Genova. 
Ma perché trasportare bombe per chilometri e chilometri, in piena stagione estiva, tra migliaia di macchine di ignari vacanzieri? Perché all’aeroporto di Cagliari (ad appena 40 chilometri dalla fabbrica di bombe di Domusnovas l’imbarco era stato già scoperto suscitando proteste contro la partecipazione italiana ad una guerra che sta massacrando la popolazione dello Yemen. Meglio quindi trasportare, in gran segreto, tonnellate di bombe, per centinaia di chilometri, su strade piene di gente. 
Comunque, dalla redazione de L’Antidiplomatico, buone vacanze. E, state attenti alle bombe. 

VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=i73ulo93KE8

I bombardamenti sullo Yemen hanno provocato, oltre diecimila morti e la distruzione di infrastrutture quali ospedali, fognature e acquedotti. La conseguenza è stata il Colera che ha già ucciso 1300 persone (un quarto bambini). Secondo l'UNICEF, ogni MINUTO, oggi, un bambino nello Yemen contrae il Colera.
Sulle bombe prodotte in Sardegna ed inviate in Arabia Saudita per bombardare lo Yemen, la Pinotti continua a ripeterci che il governo italiano non c’entra nulla. Ma allora perché la Moby Lines (che imbarcava queste bombe) dichiara che “Il trasporto è stato effettuato su precisa richiesta del Ministero della Difesa”?
Con i governi Renzi-Gentiloni l'export di armamenti è cresciuto da 2,1 miliardi ad oltre 14,6 miliardi di euro. La maggior parte di questo business è con l'Arabia Saudita.

Per approfondimenti:
IMBARCATE IERI NOTTE DAL PORTO INDUSTRIALE di olbia MILLE BOMBE DESTINATE ALL’ARABIA SAUDITA (1/7/2017)
La denuncia video del Parlamentare Pili. Ecco come imbarcano (di nascosto) da Olbia le bombe destinate a massacrare lo Yemen (03/07/2017)




[Considerazioni e polemiche attorno alla "Giornata del Combattente" (4 Luglio), anniversario della Risoluzione con cui il Partito Comunista di Jugoslavia dette inizio alla Resistenza contro gli occupanti nazifascisti ed i loro servi locali (1941).]


4. Juli, Dan kad je KPJ donio odluku o pokretanju ustanka

1) UZ 4. JULI, DAN BORCA (SRP)
2) КОМУНИСТИ СРБИЈЕ ОБЕЛЕЖИЛИ СУ 4.ЈУЛИ-ДАН БОРЦА


Isto pogledaj:

"Komunisti - rađanje republike", trejler (SKOJ www.skoj.org.rs , 6 lug 2017)
Naš odgovor na trejler za seriju "Nemanjići - rađanje kraljevine" i uopšte malograđansku megalomaniju koja nas već decenijama obasipa romantizacijama mračnih i nazadnih vremena.
Da se podsetimo ko je zapravo stvorio našu državu, ko je stvorio republiku, u kojoj i danas živimo? Narod, predvođen komunistima, a ne razne vlastele, dinastije i kraljevi, čija je razbojnička vlast bačena na smetlište istorije. Podsetimo se takođe kako se prave dobri filmovi i serije.
Video objavljujemo u čast 76 godina od početka ustanka u Srbiji. Živeo 7. jul, Dan ustanka! Živeo ustanak srpskog naroda i svih bratskih jugoslovenskih naroda! Živeli naši narodi i da živi naša Republika!


=== 1 ===


UZ 4. JULI, DAN BORCA

Na današnji dan, prije 76 godina, politbiro Komunističke partije Jugoslavije pod predsjedavanjem Josipa Broza Tita u Beogradu donio je povijesnu odluku o pokretanju općenarodnog ustanka protiv okupatora i njihovih domaćih slugu na cijelom području Jugoslavije. Bio je to najznačajniji događaj i kruna ukupnih aktivnosti koje je Partija provodila nakon okupacije zemlje od strane sila Trećeg Reicha, a posebnu povijesnu dimenziju daje mu činjenica u vidu jedinstvenog modela pružanja otpora na okupiranim teritorijima.

Evocirajući uspomenu na taj događaj, mi ne umanjujemo niti jednu aktivnost koja je doprinosila zajedničkom cilju – oslobođenju zemlje.

Međutim, da nije bilo ovog događaja i spomenute odluke, sasvim je izvjesno da bi tok oslobodilačke borbe i otpor neprijatelju, bio potpuno drugačiji.

Vrlo je vjerojatno da bi se ona vodila neorganizirano,  nekoordinirano i razjedinjeno po pojedinim dijelovima zemlje, poput otpora razjedinjenih indijanskih plemena ili, u najboljem slučaju, kao u ostalim dijelovima okupirane Evrope. Teško je zamisliti da bi u takvim uvjetima bila izvediva i socijalistička revolucija, a izostala bi i vlastita pobjeda te bi sloboda bila donesena na bajunetama tuđih vojski. Stoga je ovaj događaj prirodno značajan i svim autentičnim ljevičarima i antifašistima.

Revizija povijesti i restauracija retrogradnih poraženih ideja, koja traje od secesije i kontrarevolucije 90-ih, može samo na određeno vrijeme odložiti rezultate, povijesne poruke i društvene vrijednosti proizišle iz događaja koje slavimo, ali ih ne može izbrisati ni zaustaviti njihovo povijesno poslanje.

Kulminacija kleroustaškog revivala, koja se u Hrvatskoj manifestira odstranjivanjem svakog spomena na vođu revolucije i pobjednika Josipa Broza Tita, ne može zasjeniti njegove rezultate ni ugroziti njegovo mjesto u povijesti. Ne moraju hipotetski nijedna ulica na svijetu ili trg biti nazvani po Geronimu ili Che Guevari, ali ljudi koji su za života ušli u legendu ne mogu biti iz nje istisnuti. To vrijedi i za Tita, usprkos neutemeljenim i uzaludnim pokušajima nosioca civilizacijskih nevrijednosti.

Zato u jeku klerofašističke regeneracije na širem prostoru, raduje svaka pojava koja odudara od tog trenda.

Istovremeno s indignacijom odbijamo svaki pokušaj usporedbe i povezivanja Narodnooslobodilačke i antifašističke borbe s kontrarevolucijom sprovedenom 90-ih godina prošlog stoljeća, u vidu međuetničkog i konfesionalnog oružanog sukoba, a s time i vrlo česte izjave predstavnika hrvatskog establišmenta, na svim nivoima i u svim prilikama, kako je „domovinski rat bio nastavak antifašističke borbe“. Pri tome dotična gospoda tu tvrdnju ne potkrjepljuju ni jednim argumentom iz jednostavnog razloga što argumenata za to naprosto nema. Oružani sukob iz 90-ih je bio sušta suprotnost i negacija antifašističke borbe. Njime su ukinuta sva dostignuća antifašističke borbe i poslijeratne izgradnje društva. U tom sukobu nije zapjevana ni jedna antifašistička pjesma, ali jesu ustaške; u tom sukobu nije istaknut ni jedan antifašistički simbol, ali jesu ustaški i u tome je sukobu, i nakon njega, uništeno između 3.000 i 4.000 spomen-obilježja koji su podsjećali upravo na antifašističku borbu, što znači da je izostala svaka poveznica između ta dva događaja.

 

04. 07. 2017.

Vladimir Kapuralin


=== 2 ===


КОМУНИСТИ СРБИЈЕ ОБЕЛЕЖИЛИ СУ 4.ЈУЛИ-ДАН БОРЦА

И ове године Партија Комунисти Србије обележила је 76.годишњицу полагањем венца на Споменик Партизану борцу, дана када је у кући Владислава Рибникара Политбиро ЦК КПЈ, којим је председавао друг Јосип Броз Тито заједно са друговима Александром Ранковићем, Светозаром Вукмановићем-Темпом, Сретеном Жујовићем, Милованом Ђиласом, Иваном Милутиновићем и Ивом Лолом Рибаром донели су одлуку да се пређе у други фазу антифашистичког отпора, тј. Подизање устанка народа и народности Југославије.

Иво Лола Рибар је саставио Проглас за јавност у коме позива све патриотске снаге Југославије да се прикључе оружаној борби против окупатора.

Поред наше делегације, полагању венаца су присуствовали највиши представници следећих партија и удружења: СКЈ у Србији, „Центар Тито“, оба крила КП, СУБНОР Београда, Општински одбор СУБНОР-а Савски Венац и Секције Партизанских Бригада. Нажалост највиши функционери СУБНОР-а и представници актуелне власти и тзв. опозиције нису били присутни.

СМРТ ФАШИЗМУ-СЛОБОДА НАРОДУ !