Отворено писмо 400 студената председнику Републике и Владе Србије у вези са Сребренице

Председнику Републике Србије Томиславу Николићу
Председнику Владе Републике Србије Александру Вучићу

Уверени да заступамо став већине српскога народа, овим писмом желимо да апелујемо на вас да не учествујете у актуелној демонизацији сопственог народа могућим одласком у Поточаре 11. јула. Ваш одлазак у Поточаре имао би далекосежне последице по српски народ: имплицитно признавање наводног геноцида; сврставање српских жртава Сребенице на нижи ранг вредности; давање оправдања британској резолуцији у Савету безбедности и проглашавње српског народа геноцидним; учествовање у директном удару на Републику Српску са крајњим циљем да се укине као творевина настала на наводном геноциду.

Нељудски је негирати злочин, но, нико поштен и истинољубив не може прихватити и рећи да је то био геноцид. Један од таквих јесте и Ефраим Зуроф, директор центра "Симон Визентал" у Јерусалиму, који је у интервјуу за "Политику" (18.06.2015) нагласио, поредећи са Руандом и Холокаустом, да се Сребреница не може окарактерисати као геноцид. Познате су вам контраверзе око овог злочина, које теорију геноцида доводе у питање од тога да ли су, и колико, убијени стрељани или погинули у пробоју ка Тузли у борби са Војском Републике Српске, преко тога да велики број "стрељаних" и данас живи широм света или су убијени пре ових догађаја и тога да је Ибран Мустафић, оснивач СДА у Сребреници и ратни председник Извршног одбора у Скупштини општине Сребреница, тврдио да су сами, из својих разлога, убили 500-1000 људи, до последње пресуде генералу Толимиру у којој се тврдњом од 4700 убијених негира званична верзија од преко 8000 наводно стрељаних. Један убијен је много, али овде је и много недоследности да би се тек тако прихватила теорија о геноциду.

Оно што највише боли српски народ јесте да сви они који данас учествују у његовој демонизацији не виде или намерно не желе да виде преко 3000 српских жртава у Сребреници убијених у периоду од 1992. до 1995. Напомињемо да је од овог броја преко 70% цивила и то, већином, масакрираних хладним оружјем. Ове злочине признао је наредбодавац и извршилац Насер Орић на прослави двогодишњице оснивања муслиманске војске у Сребреници, када је набројао српска села која је разарао. Све жртве су једнаке, али данас видимо тенденцију да се српске жртве прикажу као неједнаке, безвредне помена, обележја и резолуције. Да не набрајамо друге злочине над Србима о којима се ћути, као што су у Сарајеву, Возући, Купресу, Сијековцу и другим местима.

Ми смо свесни, а верујемо и ви, да резолуција у Савету безбедности нема за циљ помирење на овим просторима, већ утемељење препреке ка могућем помирењу два народа. Геноцид у Сребреници је измишљен да се два народа никада не помире. 
Резолуција у Савету безбедности је директан удар на српски народ са намером да се као такав прогласи геноцидним, као и на Републику Српску са крајњим циљем да се она укине као творевина наводног геноцида одузимањем надлежности и утапањем у унитарну државу, чиме би се додатно обезвредило преко 3000 српских жртава Сребенице, крвљу утканих у њену слободу и стварање. Ми, српски студенти овде потписани, не желимо да стојимо по страни док се одвијају перфидни напади на основе државности Републике Српске. Српски народ не жели да својим поступцима допринесе тим нападима. Стога вам се обраћамо са пуном моралном, материјалном и физичком подршком да следите политику државног разлога и одбраните интересе српске државотворне идеје, да одбраните интересе Републике Српске и српскога народа који тамо живи. 

Ви се налазите у историјском тренутку у којем својим поступцима можете спречити да будућа поколења широм света о српском народу уче као о геноцидном, да се његове, такође велике, жртве у том рату забораве. Ви можете спречити давање легитимитета вишедеценијској демонизацији. Представници Србије већ су ишли у Поточаре и извињавали се за наводни геноцид. Да ли је српском народу узвраћено извињењем за његове жртве? Да ли су муслимански представници и представници западних земаља обележили српско страдање у Братунцу? Ви немате разлога, као представници Републике Србије, да поново идете тамо. Због свега наведеног ми вас позивамо да не идете у Поточаре 11. јула и да позовете Руску Федерацију да стави вето на резолуцију о Сребеници у Савету безбедности.

У Београду, 23.06.2015. г.

Српским студентима:

Желимо да позовемо све српске студенте где год да живе, а желе да стану иза овог писма и потпишу се да нам се јаве и пруже подршку, као и све грађане да пруже подршку.Такође, позивамо све организације, партије и људе који желе да подрже истину о Сребреници.

Потписници: na http://www.beoforum.rs/saopstenja-beogradskog-foruma-za-svet-ravnopravnih/718-otvoreno-pismo-u-vezi-srebrenice.html 

Британска балканска политика и резолуција о Сребреници

Др Зоран Миливојевић, дипломата у пензији

Нацрт резолуције о Сребреници који је В.Британија поводом 20-то годишњице злочина предложила у СБ ОУН, изазвао је посебну пажњу својим садржајем и због британског ауторства тог текста. Међутим, пажљивије подсећање на историју и константе британске политике на Балкану почев од средине 19.века показује да британски ставови које одражава и могућа стратешка позданина овог нацрта резолуције, не би требало да буду изненађење. То подсећање, наиме, показује да је антируска политика В.Британије на Балкану константа до данашњих дана и да у тој политици лежи и добар део основа за одређену антисрпску политику.

Још отварањем Источног питања (распад Отоманског царства и подела утицаја великих сила у Европи) и Кримског рата 1853-56 кога је у коалици са Отоманским царством водила и В.Британија против Русије ради сузбијања њеног пробоја на Крим и Ц.Море, дефинисана је стратешка константа у британској антируској политици на просторима Југоисточне Европе. Она се у историографији означава као почетак русофобије у британском друштву и политици.Уз русофобију се у историји повезује и настанак србофобије која је у западном свету, како закључује академик Екмеџић у “Дугом кретању између клања и орања“, “само рукавац русофобије“. Ту је политику, као стратегију са дугорочним значењем, потом формулисао познати британски државник Дизраели који, како закључује Кисинџер у својој „Дипломатији“, није гајио никакве симпатије према словенским народима на Балкану, а који је иначе у данас важећој историографији познат по антисрпским ставовима.

Управо поводом дугорочне стратегије спречавања руског утицаја на Балкану В.Британија је у целом процесу распада Отоманског царства дипломатско-политички индиректно,а некада и директно, штитила османске интересе између осталог и на штету балканских словенских народа.То важи посебно и за српски народ који је својевремено идентификован као продужена рука руских утицаја и интереса на овом простору. Када је Србија у питању србофобија је нарочито оставила трага у британској политици деловањем познатог британског историчара Ситона Вотсона из краја 19 и почетка 20 века, који је имао великог утицаја на британску спољну политику. Познат је по томе што је на почетку Великог рата израдио меморандум о циљевима британске политике кога је 1.октобра 1914 упутио британском Министарству спољних послова. У меморандуму је утврдио да један од циљева рата треба да буде нужно стварање Југославије, али да би српско воћство у њој, како у цитираном делу наводи академик Екмеџић, представљало „британски пораз“. Овај меморандум је представљао и основ британске политике према стварању и функционисању Југославије после Великог рата, а С.Вотсон је све до своје смрти 1943 остао утицајан у В.Британији на линијама антисрпске политике. Своје антисрпске ставове С.Вотсон је промовисао после рата током развоја југословенске државе тако што је радио на њеној дестабилизацији између осталог и подржавањем хрватских националистичких тежњи, као и настојањима да се српски утицај на сваки начин у новој држави минимизира.
У антируској стратегији на Балкану британска политика се ослањала између осталог и на албански фактор подршком самопроглашењу албанске државе 1912 и њеном формалном признању 1913 на Лондонској конференцији. Та стратегија је укључивала и геополитички став да се Србији, као извесном ослонцу руских интереса, онемогући излаз на море, чији резултати су данас видљиви. У новије време британска тврда политика на Балкану према Србији манифестовала се током сукоба 90-тих, посебно у ставовима око примене и трајања санкција и НАТО агресије. Последњу значајну илустрацију тврдог британског става према Србији представља познати немачко-британски non-paper који је дефинисао основне принципе за израду преговарачког оквира за приступне преговоре Србије са ЕУ, у коме као посебан политичко -стратешки услов представља отворено питање статуса Косова и Метохије и однос Србије према том питању.

Ових пар илустрација британске политике на Балкану указују да извесне оцене о стратешко-политичкој позадини и дометима британског предлога резолуције о Сребреници, који се непосредно тичу односа према Србији, Републици Српској, руском утицају, даљем развоју у региону и односу према дејтонској БиХ, нису без основа имајући у виду неспорне константе те политике у дужем времену.

Др Зоран Миливојевић 
(Политика, 23. Јуни 2015.)

Wo ist der Autor Alexander Dorin?

Grexit: i governi tedeschi non hanno mai pagato i loro debiti

Pubblicato il 29 giu 2015

Queste scritte inneggianti agli islamisti dell’Isis e ai terroristi indipendentisti albanesi dell'AKSH, con il messaggio “Il Califfato sta arrivando”, erano apparse lo scorso anno sui muri di cinta del monastero ortodosso di Decani, nel Kosovo.  Le scritte sono visibili anche a 300 metri dall’ingresso del monastero, il più importante della chiesa ortodossa serba, che è sotto protezione dell’Unesco, e tuttora protetto da check point, filo spinato e automezzi militari delle forze internazionali.

Il video dell'Isis diffuso il 4 giugno, relativo alle strategie del Califfato verso la regione balcanica, non fa altro che ufficializzare ciò che analisti militari, studiosi, osservatori e giornalisti ( quelli ovviamente, che possiedono onestà intellettuale e indipendenza dai media occidentali), da anni segnalano, documentano e denunciano, cioè che dalla distruzione della Jugoslavia in poi in quelle regioni, si è insediata una realtà legata all'estremismo fondamentalista ed integralista, che ormai è parte ben radicata di quegli Stati e che ha un influenza su decine di migliaia di persone. E' curioso che solo ora media, giornalisti e politici gridino "al lupo", spaventati dalla possibilità di avere vicino a noi i terribili militanti dello Stato islamico; in questi anni questi signori si occupavano di cucina, di teatro, di poesia o di flora marina? Dietro questo processo di radicamento integralista vi sono i governi di Stati nostri alleati, quali la Turchia e l’Arabia Saudita, membri della NATO o baluardi delle politiche criminali e devastatrici nel Medio Oriente che sovvenzionano la ricostruzione di scuole e moschee, per potere successivamente diffondere la propria linea ideologica attraverso tali istituzioni. Ad esempio si stima che solo i fondi sauditi filtrati nei Balcani attraverso organizzazioni caritatevoli dedite al proselitismo superino i 500 milioni di dollari. Eppure questi stessi soggetti integralisti in Iraq, in Cecenia, in Bosnia, in Serbia, nel Kosovo, in Libia, in Siria sono stati esaltati come combattenti per la libertà, sono stati finanziati, armati, sostenuti dai governi occidentali e dai media ufficiali; sono stati i protagonisti della "liberazione" di quei paesi da "regimi e despoti" che non li tolleravano e li combattevano…ma non erano "democratici".  Ieri eroi oggi terroristi criminali! Campioni di "salto della quaglia", i nostri.

Nella foto: il primo ministro del Kosovo H. Thaci, comandante dell'UCK e denunciato come criminale di guerra

Dalle loro poltrone mediatiche mettono in guardia circa il pericolo pericolo che sui barconi dei disperati che attraversano il Mediterraneo, possa esserci qualche terrorista del califfato; ed ora tremano alla visione di questo video che li mette davanti ad una realtà concreta: quella della possibilità materiale che nel pacioso occidente non ci sia solo qualche pazzo terrorista, ma ci possa essere addirittura una strategia di destabilizzazione sanguinaria e pianificata da parte dell’Isis e del Califfo che lo guida. Ma questi luminari del giornalismo, della politica, dell'informazione di massa non sono a conoscenza del Battaglione Dudaev in Ucraina, formato da 550 jihadisti tagliagole, reduci dell'Iraq, della Libia, della Siria, che stanno combattendo per la "democrazia e la libertà" in Ucraina contro le milizie popolari antinazifasciste del Donbass, ai quali cui è stato fornito un passaporto ucraino per "patriottismo", con cui possono tranquillamente e legalmente prendere un aereo o un treno e arrivare a Roma, Berlino, Parigi, Londra, ecc. Altro che barconi… Ma c'è un altro aspetto che questa realtà deve far venire alla luce: ed è la responsabilitù di politici, giornalisti, pensatori di destra e di sinistra (poco cambia alla luce degli ultimi avvenimenti accaduti, tranne ovviamente le solite eccezioni singole). Tutti coloro che in questi ultimi venti anni, chi in malafede, chi in buonafede, chi per condivisione politica delle strategie aggressive e imperialistiche, chi per logiche ideologiche ingessate e meccanicistiche, ma di fatto virtuali e staccate dalle realtà dei popoli; tutti costoro sono stati di fatto complici di questa situazione prodottasi oggi. Quando si denunciava che Bin Laden aveva il passaporto della "nuova Bosnia", quando si spazzavano via l'Afghanistan l'Iraq, Haiti, Grenada, il Burkina Faso di Sankara, la Jugoslavia, la Serbia, il Kosovo multietnico, la Libia, oggi la Siria e l'Ucraina del Donbass (che però non sono cadute); tutti questi signori profumatamente pagati, professionisti e illuminati politicamente, cosa dicevano, scrivevano, quali analisi proponevano?

A nessuno di questi signori viene in mente che la diffusione del jihadismo nell’area balcanica rappresenta il prodotto di una progettualità occidentale di destabilizzazione, che ha creato instabilità oltre ad un immiserimento generale e un frazionamento etnico-religioso generatore di odii tra i popoli, tutto in nome di una cieca logica di interessi immediati. I casi sono tre: o sono semplicemente degli stipendiati che raccontano ciò che viene detto loro, o sono degli incapaci, innocenti a causa di limiti di competenze professionali e intellettive, oppure sono in malafede.

Tutto parte dalla diffusione da partedell'Isis di un video dove si annuncia di voler "vendicare l'umiliazione subita dai musulmani in Kosovo, Albania e Macedonia"; così proclama nel video in lingua albanese Abu Muqatil Al Kosovi, un miliziano islamico kosovaro che si dichiara rappresentante dello Stato Islamico nella regione. Il lungo video diffuso dal Al Hayat media center, il mezzo mediatico ufficiale dell'organizzazione, annuncia futuri attacchi nella regione balcanica, che saranno affidati a miliziani di origine albanese. "Arriveremo con gli esplosivi", dichiara fra le altre cose Abu Muqatil al Kosovi, originario del Kosovo. Abu Muqatil, preannuncia "giornate nere" per tutti quelli che "in Kosovo, in Albania, in Macedonia ed in tutti i Balcani hanno disprezzato i musulmani". Poi aggiunge: "dovrete aver paura di camminare per le strade, di stare nei vostri uffici, di dormire nelle vostre case. Con il permesso di Allah, vi strangoleremo".

Già dalla fine del 2013 il War Long Journal, citando la rivista specializzata SITE, aveva stimato che oltre centocinquanta jihadisti kosovari stavano combattendo nelle fila dell’opposizione armata siriana, oggi alcune fonti ufficiose parlano di quasi 2000 combattenti provenienti dai vari stati balcanici. Fra questi c’è anche Abu Abdulah el-Kosovi, che nel video dell’ISIS parla nella sua lingua madre albanese dell’importanza di estendere la guerra nei Balcani e in Europa. Si tratta di un fatto importante poiché evidenzia l’obiettivo da parte del Califfato di rivolgersi direttamente alle popolazioni di etnia albanese, ultimamente sempre più coinvolte nel conflitto siriano. Il fenomeno è in continua crescita sin dal 2011, anno in cui secondo le fonti dei Servizi di sicurezza serbi è cominciato l’afflusso di combattenti dai Balcani. A sostegno di questa tesi vi sono i dati riportati nell’articolo “Albanian Islamists Join Syrian Civil War” di Mohammad al-Arnaout (consultabile sul sito al-monitor.com). Secondo l’autore, infatti, i volontari non provengono dal solo Kosovo, ma più in generale da tutti quei paesi balcanici in cui è presente popolazione albanese di fede islamica, ossia Montenegro, Macedonia, Serbia (valle di Preševo) e, chiaramente, Albania, oltre a quelli provenienti massicciamente alla Bosnia. Questa campagna di reclutamento, come riportato dall'autorevole pubblicazione Analisi Difesa, ha negli ultimi tempi preoccupato anche le autorità locali, soprattutto dopo che alcuni giornali, come Shekulli (il Secolo) di Tirana e Koha Ditore (Daily Time) di Priština hanno pubblicato dei pezzi allarmanti sul flusso di combattenti verso la Siria. L’articolo più deciso è stato quello della testata kosovara, che ha puntato il dito contro la politica troppo “distratta” del Premier Thaci, nonchè contro le due moschee del paese, una nella capitale e una a Mitrovica, indicate come veri centri di reclutamento del terrorismo. In Kosovo un altro fattore inquietante è rappresentato dal partito LISBA (il cui nome inglese è “Islamic Movement to Unite”) accusato da alcuni osservatori locali di essere direttamente coinvolto in queste attività. Questa realtà politica è guidata da Arsim Krasniqi e Fuad Ramini (nella foto sotto)che The Weekly Standard ritiene essere il vero leader carismatico, sfruttando due elementi che facilitano l’affermazione dell’integralismo islamico: la grandissima influenza che gli USA hanno sul paese e gli aiuti sauditi in favore della diffusione del wahabismo.

Il 12 novembre 2013 sei uomini furono arrestati in Kosovo con l’accusa di essere i responsabili del reclutamento di combattenti. Tuttavia i problemi del Kosovo non finiscono qui. Secondo varie agenzie di stampa già l’anno scorso il territorio del Kosovo è stato utilizzato come centro di addestramento da vari gruppi armati siriani, rivoltisi all’UCK per migliorare le proprie preparazioni al combattimento.   L'accusa più pesante e dettagliata fu quella di V. Čurkin, Ambasciatore Russo presso il Consiglio di Sicurezza dell’ONU, che già nel maggio 2012 denunciò che “le autorità del Kosovo hanno dei rapporti con rappresentanti dell’opposizione siriana per addestrare insorti siriani sul proprio territorio".

Nell’agosto 2014 ci sono stati oltre 40 arresti di militanti e seguaci della rete del Califfato in Kosovo, mentre altri 17 erano sfuggite alla retata.