Informazione

(francais / italiano)

La Siria vittima di "amici" falsi

1) Bosnia: dal narcotraffico alla Siria (M. Tatarević, 21 maggio 2013)
2) Kosovo : arrestations de « volontaires pour la Syrie » de retour au pays (13 novembre 2013)
3) Fa paura il ritorno a casa dei ribelli balcanici in Siria (S. Giantin, 20 dicembre 2013)
4) I pacifisti turchi accusano: Presentato alle Nazioni Unite un rapporto sui crimini di guerra commessi contro il popolo siriano (solidarite-internationale-pcf.over-blog.net/ - 14/01/2014)
5) Un Nouvel Israël dans le Nord de la Syrie (Bahar Kimyongür)
6) La guerra dei Saud contro la Siria (Bahar Kimyongür)
7) Fra Alitalia e Al Qaeda, l’ Italia negli “Amici della Siria” (Marinella Correggia, Marco Palombo)


Leggi anche:

Siria, ‘l’attacco con armi chimiche non fu opera di Assad’. Chi ha mentito chieda scusa
di Giulietto Chiesa | 18 gennaio 2014
Plusieurs articles de BAHAR KIMYONGÜR:

La Syrie loyaliste : grand vainqueur de la Bataille de Montreuxhttp://www.mondialisation.ca/la-syrie-loyaliste-grand-vainqueur-de-la-bataille-de-montreux/5366411

L’arrestation d’une maman belge en Turquie, à qui la faute ?

France : élites et médias versent dans les fantasmes conspirationnistes
http://www.michelcollon.info/France-elites-et-medias-versent,4439.html

Belges en Syrie : Ni angélisme, ni diabolisation, juste la réalité
http://www.michelcollon.info/Belges-en-Syrie-Ni-angelisme-ni.html

Rapport sur les « crimes de guerre commis contre le peuple syrien » : les pacifistes turcs accusent
http://www.michelcollon.info/Rapport-sur-les-crimes-de-guerre.html

Pour en connaître davantage, voici le livre de Bahar Kimyongür :
Syriana, la conquête continue

Voici quelques témoignages de Syriens que nous n’avons pas souvent l’occasion d’entendre :
http://www.youtube.com/watch ?v=rr13TFvWq10
http://www.youtube.com/watch ?v=jra2o603Bi4
http://www.youtube.com/watch ?v=ACZAIuxDDPc
http://www.youtube.com/watch ?v=114zELUhH2Y
Montreux - Bouthaina Shaaban, conseillère d’al-Assad, répond à Kerry et aux mensonges des opposants


=== 1 ===


Bosnia: dal narcotraffico alla Siria

Majda Tatarević 
21 maggio 2013


I servizi segreti internazionali lo affermano da un po' di tempo. Mujaheddin starebbero partendo dalla Bosnia per combattere in Siria. Il settimanale bosniaco Dani ha seguito le tracce di uno di loro
(Tratto da Dani , pubblicato il 25 aprile 2013, selezionato e tradotto da Le Courrier des Balkans e Osservatorio Balcani e Caucaso)

Bajro Ikanović, un wahabita di Hadžići, si è recato in Siria nel 2012 per combattere come volontario. Dalla sua storia si apprende un po' più sul movimento wahabita in Bosnia di quanto non si faccia dalle informazioni contenute nei rapporti ben documentati dei servizi segreti stranieri. Poco prima di partire per la “Jihad” in Siria Ikanović si era vantato di buone connessioni con mujaheddin dell'Afghanistan, della Cecenia e dell'Iraq, che l'avrebbero potuto “aiutare”.
Come impone la regola wahabita Bajro Ikanović ha dovuto raccogliere dei soldi per mantenere la propria famiglia prima di partire: ha quindi chiesto ai “fratelli” di aiutarlo, discretamente. Aveva inoltre bisogno di fondi per finanziare il suo viaggio. Secondo nostre informazioni lo stesso capo della comunità, Nusret Imamović, si è dimostrato molto generoso.
Secondo le nostre fonti, pochi giorni dopo essere arrivato in Siria, Bajro Ikanović è stato ferito. Aveva raggiunto un gruppo locale specializzato in razzie: di computer, portatili, stampanti, lettori DVD e altri materiali. Problema: un altro gruppo ha voluto rimpiazzarli. I rivali si sono affrontati con le armi automatiche e Bajro Ikanović sarebbe stato colpito mentre tentava di proteggere il bottino.
Gravemente ferito, ha rischiato di vedersi un arto amputato. I suoi “fratelli” siriani gli hanno allora suggerito di rientrare a casa. Ma in Bosnia Erzegovina non ha alcuna assicurazione sanitaria che gli permetta di pagarsi cure così costose. Ha quindi preferito farsi accogliere in un ospedale riservato alle vittime del regime di Bashar Al-Assad, gestito da alcune Ong e finanziato da aiuti internazionali.


Un trafficante convertito al wahabismo

L'avventura di Bajro Ikanović potrebbe essere nulla di più che la storia di qualcuno che ha cercato di trarre profitto dalla tragedia della guerra, e non contribuisce certo a rinnovare l'immagine dei bosniaci, a volte accusati di essere mujaheddin, a volte terroristi islamici o membri di Al-Qaeda... ma soprattutto è una storia che racconta di un passato difficile.
Infatti, secondo la polizia bosniaca, Bajro Ikanović si guadagnava da vivere grazie al traffico di stupefacenti prima di convertirsi all'Islam. La prima volta che si è fatto il suo nome è stato nel 2005: era stato arrestato assieme ad altri wahabiti a seguito di un'operazione di polizia. Erano accusati della preparazione di un attentato in un paese europeo. La polizia ha trovato nell'appartamento dei suoi complici 20 kg di esplosivo, detonatori e armi. Condannato a 8 anni di prigione, Bajro Ikanović si è visto scontare la pena a 4 anni e mezzo in appello.
Nel giugno del 2009 ha beneficiato della condizionale dopo aver trascorso due terzi della pena in una prigione di Zenica. Il fatto che gli sconti di pena possano essere applicati anche a casi di terrorismo è evidentemente uno dei problemi principali della legislazione bosniaca.
Questo è particolarmente vero nel caso di Ikanović: immediatamente dopo la sua uscita di prigione, fa la conoscenza di Imad Al Husin, più conosciuto con il nome di Abu Hamza, uno dei capi dei mujaheddin bosniaci. Abu Hamza è stato anche lui arrestato nel 2008 per terrorismo e trasferito nel centro di detenzione di Lukavica. La procedura per la sua estradizione in Siria è stata bloccata dalla Corte europea dei diritti dell'uomo nel febbraio del 2012.


Legami privilegiati

Alla fine del 2010 Bajro Ikanović dà vita a casa sua a una scuola per wahabiti. In quel momento fa appello ai suoi “fratelli” per ingrandire la propria abitazione. Ma i vicini di casa, spaventati dall'aggressività dei suoi “allievi” hanno avvertito la polizia, che li ha obbligati a trasferirsi. Ikanović ha poi affermato di volersi trasferire a Gornja Maoča, l'enclave wahabita in Bosnia, dove avrebbe potuto allontanarsi da tutti quei "Kafirs" (infedeli) e “Vlaščine”, termine peggiorativo per designare i serbi. In realtà non si sposta da Hadžići.
Infine inaugura un centro di disintossicazione per alcolizzati e tossicomani in una fattoria del paese. Accoglie soprattutto membri della comunità wahabita. Ma questo centro non è che una copertura. Il suo vero lavoro è quello di “esattore” per conto di Dragan Stajić Sijalić, il primo nome sulla lista del crimine organizzato in Bosnia Erzegovina, secondo il ministero degli Interni bosniaco.
Ikanovic avrebbe lavorato anche per Naser Orić, antico capo bosgnacco a Srebrenica e per Naser Kelmendi, uno dei più importanti narcotrafficanti dei Balcani. Quando Kelmendi è stato obbligato alla fuga dalla Bosnia nel settembre del 2012 (è stato arrestato di recente in Kosovo, ndr) Bajro ha chiesto protezione, senza successo, a Naser Orić.
Ikanović avrebbe così deciso di andare a combattere in Siria.
Questa pubblicazione è stata prodotta con il contributo dell'Unione Europea.


=== 2 ===


Koha Ditore

Kosovo : arrestations de « volontaires pour la Syrie » de retour au pays


Traduit par Nerimane Kamberi

Publié dans la presse : 13 novembre 2013

Plusieurs personnes ont été arrêtées ces derniers jours au Kosovo pour « terrorisme et intolérance religieuse et raciale », lors d’une opération de la police menée à Pristina et Gjilan/Gnjilane. Ces individus sont soupçonnés d’avoir des liens très étroits avec des citoyens du Kosovo partis se battre en Syrie, au sein du Front Al Nosra.

Par Vehbi Kajtazi

Genc S. a combattu en Syrie, son nom de guerre est Abu Hafs Al Albani. Il a été arrêté le 6 novembre par la police du Kosovo. D’autres personnes ont aussi été interpellées lors d’une opération menée à Pristina et à Gjilan/Gnjilane, où des armes et des explosifs ont été découverts.


Quatre individus, Valon Sh., Musli H., Ardian M. et Nuredin S. ont été arrêtées. Ces hommes sont soupçonnés de terrorisme, et d’intolérance religieuse et raciale. Un autre homme, Bekim M., est soupçonné d’avoir participé à l’agression, le 3 novembre à Pristina, de deux citoyens américains, membres d’une organisation chrétienne, qui distribuaient des brochures religieuses.

Selon nos informations, les personnes arrêtées auraient des liens très étroits avec certains combattants partis en Syrie. Ces derniers auraient rejoint le Front Al Nosra, une organisation considérée comme « terroriste » par les Nations-Unies, les États-Unis et la Grande-Bretagne. Cent cinquante Kosovars combattraient au sein de ce groupe, lié à Al-Qaïda. Trois d’entre eux ont été tués.

Selon nos sources, de plus en plus de citoyens du Kosovo partent vers la Syrie. Jusqu’à présent, rien n’a été fait pour les en empêcher. Selon certaines administrations d’État, ces combattants représentent pourtant un danger pour le pays. Les services secrets estiment que les volontaires qui se battent en Syrie ont certainement été endoctrinés « pour faire la guerre sainte » et qu’ils pourraient entreprendre des actions terroristes une fois rentrés au pays.

L’organisation humanitaire turque IHH organiserait le recrutement des Albanais. Selon l’agence iranienne FARS, le dernier groupe d’Albanais à être parti vers la Syrie comptait quatre-vingt-dix personnes. Depuis Tirana, ils ont rejoint Istanbul par le vol 1078 de la compagnie Turkish Airlines, le 30 juin 2013. Ils n’ont pas combattu aux côtés de l’Armée syrienne libre, mais ont rejoint des groupes liés à Al Qaïda.



=== 3 ===


• BALCANI

20. 12. 2013 - IL PICCOLO
STEFANO GIANTIN


    Fa paura il ritorno a casa dei ribelli balcanici in Siria


«I cittadini del Kosovo non devono impegnarsi in guerre in giro per il mondo». E il Paese non diventerà «un’oasi sicura» per radicali islamici ed estremisti, la recente promessa della presidentessa kosovara, Atifete Jahjaga. «Non dobbiamo abbassare la guardia, consapevoli che quello terroristico è un contagio possibile laddove ci sono forti ragioni per ideologizzare le minoranze», l’allarme lanciato dal ministro della Difesa italiano, Mario Mauro, subito dopo la visita a Pristina, a inizio settimana.

Due dichiarazioni di alto profilo che lasciano intendere che la questione, sempre più presente sulle pagine dei giornali locali, dei giovani balcanici finiti in Siria a combattere nelle file dei ribelli preoccupa, nei Balcani e oltre. Nessuna sorpresa. Un rapporto dei servizi di sicurezza tedeschi, reso pubblico da “Der Spiegel” già a ottobre, ha confermato che più di un migliaio di «jihadisti» europei «combattono oggi in Siria», quattro volte in più rispetto a fine 2012. Tanti arrivano dal Kosovo, circa 150, ma sono un centinaio anche i bosniaci. Secondo alcune stime della polizia di Belgrado, sarebbero invece una cinquantina quelli partiti dalla regione serba del Sangiaccato. Tutti giovani, spesso appena maggiorenni, reclutati da organizzazioni islamiste ultraradicali. Chi ha abboccato alla loro esca è stato il giovane serbo Mirza Ganic, 19 anni, ex studente modello di Novi Pazar, da mesi in Siria. Giovane assurto agli onori delle cronache dopo aver minacciato di morte via Facebook uno dei vicepremier serbi, Rasim Ljajic, e il ministro bosniaco responsabile della Sicurezza, Fahrudin Radoncic, due «puttane dell’Occidente». Ganic che in Siria combatte con il nome di battaglia di “Ebu Sheheed” e che usa i social network per raccontare la sua quotidianità di ribelle. E per promettere che continuerà a battersi, una volta a casa. «Triste» vedere «come funziona oggi la Bosnia», uno dei tanti commenti del giovane, «in prigione chi l’ha difesa, i criminali di guerra liberi». «Ma non importa più». Un giorno «torneremo» dalla Siria, forse per risolvere la situazione con metodi non pacifici.

Promessa da prendere tuttavia con le molle. Oltre all’episodio dell’attacco all’ambasciata Usa a Sarajevo nel 2011 e alla bomba alla stazione di polizia di Bugojno, nessun grave atto terroristico di matrice islamica è stato registrato in Bosnia e nei Balcani negli anni passati. Ma il pericolo non va sottovalutato, spiega al Piccolo il professor Vlado Azinovic, forse il massimo esperto nei Balcani di sicurezza e terrorismo e autore di “Al Qaeda in Bosnia: Myth or Present Danger”. «Non ci sono prove che persone che hanno combattuto in Siria abbiano commesso crimini in Europa o in Bosnia una volta rimpatriate e una ricerca su combattenti stranieri coinvolti in guerre passate ha svelato che solo uno su nove è stato implicato in qualche crimine» in tempo di pace, esordisce Azinovic. Nondimeno, è gente «addestrata militarmente, radicalizzata ideologicamente, potrebbe in teoria essere assoldata da organizzazioni criminali e terroristiche» e in generale «dobbiamo considerarli come un ragionevole pericolo».

Un pericolo ancora più serio in Bosnia, Paese «disgregato socialmente, eticamente ed economicamente», una «società dove principi e valori» che esistevano prima della guerra «sono scomparsi e dove questi individui hanno la possibilità di diventare modelli per le giovani generazioni, facili da radicalizzare». Così, quando i Ganic torneranno in Serbia, Bosnia e oltre saranno «pericolosi non solo dal punto di vista della sicurezza, ma anche sotto la veste sociale, perché il loro impatto e la loro influenza potrebbero essere molto forti». Ma chi sono i guerriglieri balcanici? Ci sono due generazioni, «quella dei veterani della guerra in Bosnia, al tempo radicalizzati da combattenti stranieri arrivati da Paesi arabi, oggi 40enni, che in Siria continuano la loro guerra santa». Il problema sono però «i teenager», illustra Azinovic. Giovani che arrivano «da famiglie povere, sono senza lavoro e con una formazione limitata, scappano dalla povertà». La religione, come al solito, è la facciata, «ideologia legittimante usata per giustificare la violenza». Violenza che qualcuno di essi, tornato un giorno a casa, potrebbe reimportare.

«I combattenti stranieri sono stati in Bosnia un ostacolo alla pace e lo saranno anche in Siria, saranno un problema per la Siria e per i loro Paesi d’origine» perché è gente per cui «la guerra non ha fine e quando saranno espulsi» dal Medio Oriente «cercheranno un modo per continuare a combattere altrove». O per scappare ancora da una quotidianità di pace, disoccupazione e speranze zero che a volte fa più paura di una guerra.



=== 4 ===


www.resistenze.org - osservatorio - lotta per la pace - 20-01-14 - n. 482

I pacifisti turchi accusano: Presentato alle Nazioni Unite un rapporto sui crimini di guerra commessi contro il popolo siriano

AC | solidarite-internationale-pcf.over-blog.net/
Traduzione per Resistenze.org a cura del Centro di Cultura e Documentazione Popolare

14/01/2014

L'accusa: 45 avvocati, giornalisti, parlamentari, sindacalisti, artisti turchi hanno pubblicato e trasmesso alle Nazioni Unite un rapporto (*)  che condanna i "crimini contro il popolo della Siria", che riferisce delle azioni dei gruppi jihadisti e della guerra di aggressione contro la Siria.

L'"Associazione turca per la Pace" e gli "Avvocati per la giustizia" preparano da diversi mesi un rapporto preliminare per intentare procedimenti penali contro i criminali di guerra in Siria e i loro sostenitori. Intendono adire i tribunali turchi e soprattutto la corte internazionale. Il rapporto è stato presentato alla Commissione d'indagine indipendente dell'ONU sui crimini commessi in Siria.

L'idea è quella di creare l'equivalente del Tribunale Russell per i crimini di guerra in Vietnam nel 1960, proseguito per le guerre in Iraq e in Palestina, per giudicare i crimini commessi dall'imperialismo.

A loro credito, gli avvocati e i giornalisti turchi conoscono molto bene il terreno: sia perché esperti delle regioni di confine turco, o come partecipanti di gruppi di inchiesta in visita in Siria o in quanto reporter di guerra in Siria.

Gli avvocati turchi si basano sullo "Statuto di Roma" previsto dalla Corte penale internazionale (CPI) e classificano i crimini commessi in Siria in tre tipi: crimini di aggressione, crimini di guerra e crimini contro l'umanità.

Il primo ordine di crimini fonda l'accusa, gli altri due sono strettamente collegati alle attività delle bande criminali in Siria.

Una guerra di aggressione: un crimine contro il popolo della Siria

L'accusa posa sul concetto di "guerra di aggressione", riconosciuta in un emendamento dello Statuto di Roma del 2005, che riguarda di norma uno Stato aggressore.

Tuttavia la definizione comprende "l'invio, a nome di uno Stato, di bande, gruppi armati, truppe irregolari o mercenari per intraprendere una lotta armata contro uno Stato".

Così per l'Associazione per la Pace, si tratta in primo luogo di denunciare gli istigatori, i cosiddetti "Amici della Siria", riuniti a Tunisi nel mese di febbraio 2012 e a Doha nel giugno 2013, che hanno da subito riconosciuto il Consiglio nazionale siriano, sostenendo in tal modo la ribellione armata.

Nella lista degli imputati, spiccano cinque nomi: Stati Uniti, Arabia Saudita, Qatar, Israele, Turchia.

Non sorprende affatto il coinvolgimento statunitense, sostiene l'Associazione, ricordando i piani per eliminare qualsiasi ostacolo al progetto del "Grande Medio Oriente", passando per Iraq, Siria e infine Iran. Gli USA dialogano con i gruppi armati, i gruppi di coordinamento, forniscono comprovato sostegno finanziario e logistico.

L'Arabia Saudita dal canto suo, cerca di isolare l'Iran e creare una Siria sunnita sotto il protettorato saudita. Lo stato sta investendo miliardi per armare i combattenti, formarli e guidarli direttamente in vista degli obiettivi di potenza regionale.

Per quanto riguarda il Qatar, ha sostenuto la ribellione armata sin dall'inizio, ha ospitato l'incontro di Doha nel giugno 2013. All'epoca il Primo Ministro del Qatar ha dichiarato che il "sostegno armato era l'unico modo per raggiungere la pace". Da allora ha misurato la sua posizione, cercando una conciliazione tramite l'Autorità palestinese.

Infine, l'intervento di Israele non si è limitato a sostenere i gruppi armati: consegna di automezzi ai ribelli, minizioni all'uranio impoverito, soccorso ai combattenti negli ospedali israeliani, progetto di intervento internazionale coordinato da Israele.

La Turchia, in quanto base arretrata della ribellione armata, è il primo paese sul banco degli imputati

Ma è sulla Turchia che il dossier è più dettagliato, trovandosi la sua politica imperialista neo-ottomana sempre più in contrasto con la cosiddetta "politica di zero problemi con i vicini", che aveva precedentemente determinato relazioni pacifiche con la Siria.

La Turchia ha ospitato la nascita del Consiglio nazionale siriano nel mese di agosto 2011, nel maggio 2012 ha sospeso le relazioni diplomatiche con la Siria, escluso i diplomatici siriani.

Infine, nel settembre 2012, Erdogan aveva anche confidato al Washington Post che la Turchia ha fornito supporto logistico ai ribelli, aggiungendo, in analogia con l'intervento americano in Iraq: "Dobbiamo fare quello che è necessario, e lo faremo".

Gli atti di concreta cooperazione tra Turchia e ribelli sono centinaia: i ribelli utilizzano la Turchia come base arretrata di ripiegamento e circuito di rifornimento privilegiato.

Basta ricordare che le basi di addestramento del cosiddetto Esercito libero siriano si trovano nella provincia turca di confine di Hatay, che i campi profughi si rivelano essere le basi di ripiegamento degli jihadisti e che, infine, la Turchia è il paese di transito per le armi dal Golfo.

E' sempre più probabile che sia attraverso la Turchia che i ribelli siano stati in grado di dotarsi di un equipaggiamento chimico, cosa indicata in una lettera di 12 ex alti funzionari dei servizi segreti degli Stati Uniti al presidente Obama.

Ultimo scandalo in ordine di tempo, il 15 dicembre scorso è stato rivelato che secondo un'indagine dell'ONU, dal giugno 2013 una quantità non inferiore alle 47 tonnellate di armi e munizioni sono circolate tra la Turchia e la Siria!

Lo Stato turco ha volontariamente fatto del confine una zona di non-diritto, dove prosperano i traffici di ogni tipo (armi, automezzi). I controlli alle frontiere sono impossibili, il confine è appannaggio delle milizie islamiste, delle bande di teppisti e dei trafficanti di ogni genere.

Tuttavia, il governo turco controlla le informazioni di vitale importanza. Gli avvocati forniscono l'esempio di quel jihadista turco (Burak Yazici) morto in Siria, che le autorità turche avevano individuato ma fatto passare per combattere il regime di Assad.

Gli jihadisti di Al Qaeda pattugliano le strade delle città della Turchia meridionale. Human Rights Watch è indignato dall'ipocrisia turca che "accorda un rifugio sicuro a dei criminali di guerra, persone che hanno violato i diritti umani".

Il 7 novembre ultimo scorso, è stato trovato un camion pieno di lanciarazzi, bombe e armi fabbricate nello stabilimento di Konya in Turchia, destinato alla Siria, guidato da Heysem Topalca, combattente in Siria ma mai indagato... perché vicino ai servizi segreti turchi.

L'"Esercito del crimine": sei gruppi terroristici per un'unica ondata di terrore sotto il pretesto della religione

Al-Qaeda, Esercito libero siriano (ELS), jihadisti e oppositori di tutte le risme: chi sono i ribelli siriani? Chi sono i criminali che agiscono agli ordini dei capi di questa guerra di aggressione contro il popolo siriano?

L'associazione divide questi criminali in sei gruppi, con separazioni complesse e mutevoli. Ha sottolineato che l'ESL e Al Qaeda dirigono questi gruppi, anche se non ritengono siano organizzazioni deboli dal punto di vista strutturale, orbitanti attorno a nuclei combattenti abbastanza addestrati.

Solo le forniture di armi saudite, coordinate dalla CIA, hanno potuto unire per un po' questi gruppi, intenti a regolare le loro rivalità per spartirsi il bottino.

Tra l'altro distinguere le bande prossime all'ESL o ad Al Qaeda è spesso impossibile, operando spesso insieme. Per esempio: Osman Karahan, un avvocato turco che lavorava per Al Qaeda, è morto ad Aleppo nel giugno 2012 mentre combatteva per l'ESL.

Primo gruppo jihadista in Siria: il Fronte islamico siriano, che conta tra 13 e 20.000 uomini, basato sulla Brigata Ahrar Al-Sham. Questo gruppo ha importanti legami con la Turchia, l'Iraq, è collegato con l'ESL e opera soprattutto nelle regioni curde.

Secondo gruppo, il Fronte di Liberazione Islamico, con cinque brigate: quella di Tawhid ad Aleppo legata all'ESL, la Farouk ad Aleppo e Homs vicina alla Turchia, le brigate islamiche (Damasco) e Al Haq (Homs) legate all'Arabia Saudita. Infine, la quinta brigata Suquour al-Sham, vicina ad Al Qaeda, finanziata dal Qatar. Quest'ultima conta 3.000 combattenti, la brigata dell'Islam 10.000.

Terzo gruppo: Ghuraba al-Sham costituito da un gran numero di cittadini turchi e specializzato, naturalmente, negli attacchi contro le zone curde.

Quarto gruppo: la brigata dei martiri di Idlib, sempre più controllata dall'organizzazione islamista radicale Suquour al-Sham finanziata dal Qatar, legata ad Al-Qaeda. La brigata Al-Resul, un'altra organizzazione islamista radicale, istituita e sostenuta dal Qatar.

Si noti che organizzazioni coinvolte oggi nei combattimenti non sono basate in Siria, ma in Libano o in Iraq, come la Brigata Abdullah Azzam, una organizzazione salafita basata in Libano, vicina ad Al Qaeda o Jund al-Sham composta da jihadisti palestinesi.

Si può anche pensare all'Esercito iracheno libero, recentemente formato da persone vicine all'ex presidente iracheno Tarik Al Hashimi. La maggior parte di questi gruppi operano direttamente con al-Qaeda.

Quinto gruppo e non ultimo, il Fronte Al-Nosra, organizzazione fondamentalista islamica che ha giurato fedeltà ad Al Qaeda nel mese di aprile 2013. Da giugno 2013 si stimano 70 attentati commessi da questa organizzazione terroristica, che tende a prendere il sopravvento nella ribellione.

Si può anche aggiungere infine lo Stato Islamico in Iraq e Sham (ISIS), forte a Homs, Ar-Raqqah e Azez, le cui truppe conducono regolarmente attacchi contro i curdi e vanno e vengono dalla frontiera turco-siriana, e anche giordana.

Crimini di guerra, crimini contro l'umanità: una lunga lista di martiri del popolo siriano

Gli avvocati turchi indicano almeno 19 casi di crimini di guerra secondo lo Statuto di Roma e 10 casi di crimini contro l'umanità riconosciuti dall'articolo 7 dello Statuto (le due definizioni sono spesso confuse nella cosiddetta guerra civile in Siria).

Omicidi e massacri: L'Associazione fornisce come prova il caso di 22 attacchi mortali, soprattutto attraverso bombardamenti, direttamente attribuiti ai gruppi ribelli e da loro rivendicati.

Tra i più importanti, si può ricorda l'autobomba esplosa il 28 novembre 2012 in un quartiere multietnico, popolato da cristiani e drusi, a Jaramana. Risultato: 34 morti e 83 feriti.

Il 29 gennaio 2013, sono stati trovati 80 corpi, la maggior parte bambini, le mani legate dietro la schiena, lungo il fiume Quiq ad Aleppo, regione controllata dall'ESL.

Infine, il 21 febbraio 2013, una serie di esplosioni rivendicate da Al Qaeda, a Damasco, con 161 morti e 500 feriti.

Sterminio di gruppi razziali e religiosi: gli attacchi contro le minoranze religiose (cristiani, sciiti) o etniche (curdi, drusi, alawiti) si moltiplicano. Basti citare gli attacchi alle comunità alawita e curda a Latakia.

I militanti di Al-Nosra hanno attaccato otto villaggi il 4 agosto in Latakia. Dopo il bombardamento, gli jihadisti hanno terminato il massacro con asce, coltelli e machete. Centinaia di morti: tutti gli abitanti del villaggio di Hrrata sono morti, 12 sopravvissuti a Nabata.

A Balluta, gli jihadisti hanno prima massacrato i bambini radunati nella piazza del paese, poi gli adulti. Secondo il rapporto di Human Rights Watch, 190 persone sono state trucidate, ma le cifre potrebbero essere sottostimate.

Armi chimiche: il loro uso è dimostrato, almeno per l'attacco nella regione orientale di Guta, Damasco, il 21 agosto. Mentre la Siria di Assad è stata frettolosamente accusata dell'attacco, i fatti indicano una direzione diversa.

La Russia aveva già sottolineato che i missili erano stati lanciati da una zona sotto il controllo di Liwa al-Islam, milizia islamica. Nel mese di maggio 2013, l'esercito siriano aveva già trovato su soldati di Al-Nosra campioni di gas sarin o altre armi di distruzione di massa più raffinate.

Più tardi, nell'ottobre 2013, l'esplosione di una bomba al confine turco, in una zona controllata dai curdi presso Ras al Ayn, potrebbe essere stata accompagnata da armi chimiche a giudicare dai sintomi di avvelenamento di alcuni combattenti e dal fumo giallo dell'esplosione.

Non dimentichiamo che anche Carla del Ponte, membro della Commissione d'inchiesta delle Nazioni Unite, ha confermato che non vi era alcuna prova che il governo siriano avesse usato tali armi, ma poteva essere il caso dei ribelli siriani.

Gli attacchi contro edifici scolastici, religiosi, culturali: sono frequenti, più di 2.000 scuole sono state distrutte nei combattimenti. Nel gennaio 2013, l'ospedale francese di Aleppo è stato vittima di un attentato con autobomba firmato Al-Nosra.

Il 28 marzo 2013, l'Università di Damasco è stato vittima di un attacco di mortaio che ha mietuto 15 persone e ferite 20. Il 21 marzo, la moschea di Eman si è trovata nel mirino durante la preghiera del venerdì, l'imam, pro-Assad, Sheikh Mohammed Said Ramadan al-Buti è stato ucciso, così come altre 42 persone.

I più grandi monumenti della ricca storia siriana, censiti dall'UNESCO, sono stati pesantemente danneggiati, depredati: si può pensare al [castello medievale] Krak dei Cavalieri, Palmyre, alla vecchia città di Damasco, agli edifici di Aleppo, al bazar di Al-Madinah o alla Grande Moschea di Aleppo.

Molestie sessuali e stupri: è stato dimostrato che Al Qaeda e le organizzazioni collegate all'ESL hanno stuprato migliaia di donne e bambini. Secondo la ONG "Donne sotto assedio" vi sono prove che nel 2012 vi sono stati 100 casi di stupro, l'80% nei confronti di donne o ragazze. Le cifre sono grossolanamente sottovalutate.

Tutte le denunce di "Avvocati per la giustizia" in Turchia non hanno portato ad alcuna azione concreta contro i criminali di guerra e contro i loro complici.

Eppure l'attacco islamista a Reyhanli, sul confine turco-siriano nello scorso maggio che ha mietuto 46 persone, ha risvegliato la coscienza del popolo turco. Questo è stato il punto di partenza della "ribellione di giugno", che ha scosso il regime autoritario di Erdogan, ora vacillante sotto il peso degli scandali.

Ora, gli avvocati amanti della giustizia, i giornalisti amici della pace, i parlamentari desiderosi di verità si rivolgono all'opinione pubblica internazionale: bisogna esprimere un grande movimento di solidarietà con il popolo siriano, vittima di una guerra di aggressione. Che la verità sia detta e la giustizia sia fatta contro i criminali di guerra che infuriano in Siria!

* Il rapporto completo (in inglese) è disponibile al link: http://pwlasowa.blogspot.fr/2014/01/war-crimes-committed-against-people-of.html


=== 5 ===


Un Nouvel Israël dans le Nord de la Syrie

Bahar Kimyongür
 
Après le colon juif d'Europe en Palestine, voici le colon musulman d'Europe en Syrie. 
 
27 JANVIER 2014 

Depuis le siècle dernier, les peuples sémites du Palestine subissent un colonialisme de peuplement, celui des juifs d'Europe non sémites. 
 
Depuis deux ans, nous observons un phénomène similaire en Syrie: le colonialisme de peuplement des musulmans d'Europe non sémites.
 
Qu'ils soient d'origine maghrébine, pachtoune ou des Européens "de souche", ces musulmans quittent la Belgique, la France, l'Angleterre ou l'Allemagne par milliers pour aller s'installer dans le Nord de la Syrie.
 
S'ils débarquent parfois avec femmes et enfants, certains fondent une famille sur place en se mariant avec une ou plusieurs Syriennes.
 
Dans les quartiers chics d'Alep, notamment à Kafr Hamra, il existe aujourd'hui plusieurs colonies de musulmans européens, notamment des communautés de Belges comme me l'ont rapporté plusieurs témoins.
 
Contrairement à ce que l'on pourrait penser, ces colons d'un genre nouveau passent plus de temps à vivre leur foi à travers des cours de religion et des séances de prière qu'à combattre.
 
Leur idéologie est pourtant le takfirisme et leur drapeau, celui d'Al Qaïda. Ils disent détester les Juifs et Israël pour ce qu'ils font aux Palestiniens. Pourtant, eux-mêmes font pareil aux Syriens.
 
En fait, takfiristes et sionistes ont plusieurs points communs. En voici quelques-uns:
 
Pour drainer du sang neuf depuis l'Europe vers la Palestine, les colons juifs encouragent une ancienne pratique religieuse, l'alya, c'est-à-dire la migration des Juifs vers leur "Terre sainte".
 
Pour drainer du sang neuf depuis l'Europe vers la Syrie, les colons musulmans encouragent une ancienne pratique religieuse, la hijra, c'est-à-dire la migration des musulmans vers leur "Terre sainte".
 
Les colons juifs d'Europe occupent les terres et les maisons des Palestiniens.
 
Les colons musulmans d'Europe occupent les terres et les maisons des Syriens.
 
L'idéologie des colons juifs d'Europe, le sionisme, est une déviation politique sectaire et violente du judaïsme.
 
L'idéologie des colons musulmans d'Europe, le takfirisme, est une déviation politique, sectaire et violente de l'islam.
 
Comme les colons juifs d'Europe en Palestine, les colons musulmans d'Europe en Syrie s'érigent en peuple élu et considèrent l'Autre comme un citoyen de seconde zone voire comme un sous-homme.
 
Pour le colon juif de Palestine, le monde est divisé entre les siens et les goys, c'est-à-dire les non-juifs
 
Pour le colon musulman de Syrie, le monde est divisé entre les siens et les kouffars, c'est-à-dire les non-musulmans.
 
Le projet politique du colon juif d'Europe: créer Eretz Israël, le Grand Israël du Roi David qui va du Nil à l'Euphrate avec Jérusalem pour capitale.
 
Le projet politique du colon musulman d'Europe: faire renaître le califat omeyyade dont la capitale fut Damas.
 
La pratique du colon juif d'Europe: judaïser la Palestine à outrance alors qu'elle était partiellement juive avant la création d'Israël.
 
La pratique du colon musulman d'Europe: islamiser la Syrie à outrance alors qu'elle est déjà majoritairement musulmane. 
 
Avant la création d'Israël, juifs, chrétiens et musulmans de Palestine vivaient en harmonie.
 
Avant la création de l'émirat d'Al Qaïda en Syrie, juifs, chrétiens et musulmans de Syrie vivaient en harmonie.
 
Depuis la déclaration de Balfour de 1917, la Palestine musulmane, juive et chrétienne est sous occupation sioniste.
 
Depuis le printemps arabe de 2011, la Syrie musulmane, juive et chrétienne est sous occupation takfirie.
 
Par conséquent, la libération de la Palestine et de la Syrie nécessite de résister contre les deux fléaux de la région: le sionisme et le takfirisme.


=== 6 ===

Cet article en langue francaise:
La guerre des Saoud contre la Syrie
Par Bahar Kimyongür - Mondialisation.ca, 23 janvier 2014

---


La guerra dei Saud contro la Siria


gennaio 26, 2014

Bahar Kimyongür, Global Research, 23 gennaio 2014


Qualsiasi osservatore del conflitto siriano desideroso di saperne di più sulla rivolta anti-regime avrà qualche difficoltà a poterlo fare, data l’inflazione di gruppi armati, oramai oltre un migliaio. La guerra fratricida in cui sono sprofondate le principali milizie jihadiste dall’inizio dell’anno, evidenzia la confusione particolare su ruolo ed evoluzione di al-Qaida nel conflitto. Eppure, al di là delle rivalità economiche e territoriali, la stessa ideologia e la stessa strategia le uniscono e le collegano a un attore chiave nella guerra siriana: il regno dell’Arabia Saudita.


Il wahhabismo siriano prima della guerra
Il movimento religioso fu fondato circa 250 anni dal predicatore estremista Muhammad bin Abdul Wahhab nel Najd in Arabia Saudita, non è una moda apparsa improvvisamente in Siria e favorevole alla primavera araba. Il wahhabismo ha una forte base sociale nei siriani che da diversi anni vivono in Arabia Saudita e altre teocrazie della penisola araba. In Siria, gli immigrati del Golfo sono singolarmente chiamati “sauditi” perché al loro ritorno a casa vengono confusi con i veri sauditi. La maggior parte di tali emigranti di ritorno, infatti, sono impregnati di puritanesimo rituale, di costume, familiare e sociale che caratterizza i regni wahhabiti (1). Ma il wahabismo siriano è anche  composto da predicatori salafiti espulsi dal regime di Damasco e ospitati dai regni del Golfo. Nonostante la distanza e la repressione, questi esuli poterono mantenere le reti d’influenza salafite nelle loro regioni e tribù originali. La proliferazione dei canali satellitari wahhabiti in Siria ha rafforzato la popolarità di alcuni esuli siriani convertitisi al “tele-coranismo”. Il più rappresentativo di questi è probabilmente Adnan Arur. Esiliato in Arabia Saudita, lo sceicco della discordia (fitna) com’è soprannominato, anima diversi programmi su Wasal TV e Safa TV, dove ha reso popolari i discorsi anti-sciiti e anti-alawiti, tra cui quello in cui chiede di “macellare gli alawiti e gettarne la carne ai cani.” 

(Message over 64 KB, truncated)


(english / italiano)

L'Ucraina che resiste ai fascisti e all'aggressione imperialista

1) BABIJ JAR. 1941: l’occupazione nazista di Kiev (Zambon Editore)
2) L'Ucraina che resiste ai fascisti e all'aggressione imperialista (Flavio Pettinari)
3) Ukraine and the pro-imperialist intellectuals (Alex Lantier)


=== 1 ===

Da: < zambon @zambon.net>
Oggetto: L'Ucraina.doc
Data: 05 febbraio 2014 11:00:02 CET

L’Ucraina è attualmente sconvolta da una marea montante di “ribellione popolare” che sembra mobilitare l’intera popolazione della parte occidentale del Paese che, come già ai tempi della Rivoluzione arancione, segue le “indicazioni” delle centrali di potere europee, cioè tedesche. Alcuni personaggi si sono posti alla testa della rivolta; tra essi primeggia la figura di Vitali Klitschko, l’uomo di fiducia della Fondazione Konrad Adenauer (la stessa che, nel tentativo di stroncare i movimenti di indipendenza dell’Africa nera, aveva a suo tempo finanziato squadre di tagliatori di teste addestrate nella repubblica razzista del Sudafrica per seminare il terrore tra la popolazione dei territori liberati del Mozambico).
Allo scopo di rendere comprensibili le radici profonde dei fatti che si stanno oggi svolgendo, potrà essere utile leggere il libro Babij Jar (di Anatolik Kuznetsov, ed. Zambon 2011), un libro che descrive il comportamento della popolazione ucraina all’indomani dell’invasione nazista del 1941 e che in particolare analizza i contrasti che si verificano all’interno di una famiglia dove convivono il vecchio padre anticomunista da un lato, che esulta per l’arrivo dei tedeschi “che metteranno ordine e faranno giustizia premiando chi vive del proprio lavoro”, e la figlia dall’altro lato, il cui marito si dà alla macchia e combatte con i partigiani dell’Armata Rossa.
Anche oggi c’è a Kiev identificazione con l’Occidente e opposizione al mondo slavo, di cui gli stessi Ucraini sono parte, ammirazione per i Tedeschi e incondizionata disponibilità a credere – esattamente come allora – alla loro propaganda “convincente”, anche perché supportata, ieri, dalla violenza armata e, oggi sostenuta soltanto, per il momento, da generosi finanziamenti agli intrepidi “patrioti”. La storia si ripete: da un lato l’Ucraina occidentale agricola, cattolica, sottomessa già dai tempi dell’Impero austro-ungarico ai valori della “civiltà” europea; dall’altro lato l’Ucraina orientale industrializzata, ortodossa e bolscevica.

Anatolij Kuznetsov
BABIJ JAR
1941: l’occupazione nazista di Kiev
A cura della redazione italiana della Casa editrice Zambon
Introduzione di Adriana Chiaia
Formato: cm 13x21
Pagg. 240
Prezzo: 12.00 euro
isbn 978-88-7826-65-4

Nel quadro dell’occupazione nazista di Kiev, durata più di due anni, la testimonianza dell’autore, a quei tempi un ragazzo di dodici anni, descrive il massacro di decine di migliaia di ebrei, di combattenti dell’Armata Rossa, di comunisti, di cittadini ucraini e di altre nazionalità, catturati nei rastrellamenti o presi in ostaggio, i cui corpi venivano gettati nell’enorme burrone di Babij Jar, nei pressi della città.
L’autore offre inoltre uno straordinario e contraddittorio panorama di personaggi positivi e negativi: partigiani e collaborazionisti, resistenti e delatori, solidali e profittatori, generosi e gretti, uomini, donne e bambini, strappati alla quotidianità del passato e costretti ad arrabattarsi per sopravvivere alla guerra con la sua sequela di atrocità, bombardamenti, distruzioni, saccheggi, fame e miseria materiale e morale.
Il libro è stato arricchito dalla sezione “Lineamenti di storia” composta di due schede. La prima tratta del diritto all’autodecisione dei popoli nella concezione del Partito comunista (b) e nella prassi del potere sovietico.
La seconda ripercorre le vicissitudini dell’Ucraina, dalla rivendicazione dell’autonomia al patto costitutivo dell’Unione delle repubbliche socialiste sovietiche, inserendole nel loro contesto storico.
In appendice uno scritto di Il’ja Erenburg e stralci di un documento della Commissione governativa sulle distruzioni e le atrocità commesse dagli invasori tedeschi nella città di Kiev. (Processo di Norimberga).

INFO: zambon @zambon.net - www.zambon.net


=== 2 ===


L'Ucraina che resiste ai fascisti e all'aggressione imperialista

4 Febbraio 2014 

di Flavio Pettinari per Marx21.it


Nelle ultime due settimane abbiamo assistito ad un’escalation significativa dell’impegno internazionale dei tre capibastone dell’opposizione ucraina - Klichko, Tjagnibok e Jacenjuk: la presenza alla recente conferenza di Monaco, gli incontri con il senatore repubblicano statunitense John McCain (e, per par condicio, con il segretario di Stato USA, il democratico John Kerry), alcune delegazioni occidentali a Kiev. Il tutto mentre la piazza di Kiev, assieme a quella delle altre città, va perdendo il tenore di “manifestazione di massa” lasciando spazio agli sparuti gruppi dell’ultradestra - coloro che non si riconoscono neanche in Svoboda (e infatti non sono mancati scontri e tafferugli tra quest’ultimo partito e gruppi come il Pravyj Sektor). Lo stesso Klichko, il 31 gennaio, attraverso l’ufficio stampa del suo partito, Udar, ha dichiarato che questi gruppi estremisti “operano per screditare l’opposizione” e “saranno identificati e condannati”. (sic!).1

L’impressione è quella che i tre leader dell’opposizione si siano resi conto del loro calo di popolarità e vogliano tentare un pericoloso colpo di coda, coinvolgendo apertamente (anche perché l’ingerenza straniera in Ucraina è ormai un segreto di Pulcinella) gli sponsor europei e statunitensi: recentemente la stampa ucraina ha fornito i primi risultati di alcune inchieste sui finanziamenti alle organizzazioni d’opposizione, con tanto di numeri di conto corrente e intestatari. Torneremo sopra questo argomento, per il momento accenniamo solo che si tratta di decine di milioni di dollari incassati settimanalmente dai nazionalisti.2

Il crollo di partecipazione alle manifestazioni è ben raffigurato in questa mappa, aggiornata al 27 gennaio:
http://www.marx21.it/images/mappe/ucraina_map.jpg
Oltre all’area metropolitana di Kiev, dove i partecipanti alle manifestazioni superano mediamente le 5mila unità, è evidenziata la regione di Ivano-Frankivsk, l’oblast’ tristemente nota dove l’estrema destra di Svoboda e il resto dell’opposizione hanno occupato i palazzi dell’amministrazione statale varando delle norme per la messa fuorilegge del Partito Comunista d’Ucraina e del Partito delle Regioni (il partito di appartenenza del Presidente Yanukovich). Altre regioni in cui si registra una significativa presenza media di manifestanti sono quelle di Lvov, Chernihiv e Chmelnyckij (dai 500 ai duemila) mentre il resto dei capoluoghi del paese vede scendere in piazza meno di 500 persone - pochi, ma spesso bene organizzati militarmente.

La diminuzione generalizzata del numero dei partecipanti ai “majdan locali” non ha però tranquillizzato né i partiti della sinistra (Partito Comunista in testa), né il Partito delle Regioni (forte prevalentemente nell’est del paese), né l’opinione pubblica, che temono, oltre un colpo di stato spalleggiato dall’estero, anche le incursioni dei fascisti nei capoluoghi locali: esemplare è il caso di Zaporozhie, dove il 26 gennaio i fascisti (provenienti prevalentemente da fuori regione) hanno tentato di assaltare la sede regionale del Governo, per essere poi respinti dalla popolazione. Proprio Zaporozhie è diventata celebre negli ultimi due giorni perché su iniziativa del comitato regionale del PCU è stata organizzata la Milizia, annunciata nelle sedute del consiglio comunale del capoluogo e del consiglio dell’oblast’, rispettivamente dal segretario regionale Vitalij Mishuk e dal consigliere Elena Semenenko.

Riportiamo estratti dalla Dichiarazione del gruppo consiliare del Partito Comunista di Ucraina alla sessione del Consiglio Comunale di Zaporozhie (31 gennaio 2014):

[...] A causa della situazione politica estremamente tesa in Ucraina, ai tentativi dei gruppi radicali filo-fascisti di impadronirsi con la violenza del potere statale, all’occupazione degli edifici delle amministrazioni statali regionali, dei ministeri e dei dipartimenti, alle sommosse, agli atti di vandalismo contro i monumenti ai dirigenti di governo del periodo sovietico, contro le tombe dei soldati della Grande Guerra Patriottica - il paese è sull'orlo dello scontro civile.

Le manifestazioni di massa sotto gli edifici dell’amministrazione statale regionale di Zaporozhie e i tentativi di occuparli con l'assalto del 26 gennaio 2014 da parte di militanti provenienti dalle regioni occidentali dell’Ucraina ci dicono che tutta questa infezione è strisciata fino alla regione di Zaporozhie. Le persone non capiscono - perché il Presidente non agisce? Perché il garante della Costituzione ha cessato di essere il garante della pace e della tranquillità civili? Perché il governo non vuole proteggere se stesso e il suo popolo?

[...]

(le organizzazioni aderenti alla Milizia, NdT) hanno avviato la costituzione nella nostra città del Consiglio della Milizia (in seguito, Consiglio) il cui obiettivo principale sarà il controllo dell'ordine pubblico nella città, la creazione di squadre di intervento rapido contro le rivolte di massa, il contrasto all’occupazione degli edifici amministrativi, agli atti vandalici e così via.

Il Consiglio intende opporsi a qualsiasi forma di restauro del fascismo e di giustificazione dei crimini commessi dai terroristi dell’OUN-UPA (Organizzazione dei nazionalisti ucraini – Esercito Insurrezionalista Ucraino, collaborazionisti dei nazisti, NdT) e simili. Il Consiglio sarà un’organizzazione pubblica non paramilitare e indipendente da tutte le forze politiche. Può essere membro dell’organizzazione qualsiasi cittadino o ente pubblico su base volontaria.

Facciamo appello al popolo della regione di Zaporozhie, alla direzione della città e della regione a sostenere l'iniziativa per la creazione di questa formazione pubblica. Invitiamo tutti i cittadini interessati della regione di Zaporozhie a unirsi alle schiere della Milizia. [...] 3

Il 30 gennaio, la Milizia, in maniera analoga a quanto fatto a Zaporozhie, ovvero durante una seduta del Consiglio comunale, era stata presentata a Stahanov, città operaia di circa 90mila abitanti nella regione di Lugansk. Il primo segretario della locale organizzazione del Partito Comunista e consigliere comunale Viktor Sinjaev ha chiesto la messa fuori legge dei partiti fascisti, primo fra tutti Svoboda, e ha delineato la struttura organizzativa della Milizia che raccoglie operai, giovani e cosacchi.4

Il 31 gennaio, anche nel capoluogo Lugansk è stata presentata (da Maksim Chalenko, primo segretario cittadino del PCU) la Milizia locale. Chalenko ha spiegato che la Milizia ha la sua base presso la sede regionale del PCU e conta su 200 militanti, coordinati in modo da poter rispondere e respingere in breve tempo eventuali attacchi fascisti, inclusi gli assalti agli edifici della pubblica amministrazione. Chalenko ha informato che in ogni angolo della città vivono dei comunisti, che hanno il compito di monitorare la situazione e sono preparati ad agire in caso di necessità.5

Torneremo in articoli successivi a seguire l’evoluzione delle Milizie che si stanno costituendo su iniziativa dei comunisti, anche in occasione della marcia antifascista che si terrà a Zaporozhie, come anche in altre località, l’8 febbraio.

Il 1 febbraio, a Kharkov, su iniziativa del popolare governatore della regione, Mihail Dobkin e del Partito delle Regioni, è stato fondato il movimento “Fronte Ucraino”, alla presenza di oltre 6mila persone. Gli obiettivi del movimento, il cui nome richiama le gesta della resistenza contro i nazifascisti durante la seconda Guerra Mondiale, sono “sbloccare l’isolamento informativo dei cittadini dell’Ucraina occidentale”, “sgomberare senza condizioni tutti gli edifici amministrativi e i luoghi occupati”, “indire il referendum per cancellare l’immunità dei parlamentari” ecc.

Il Fronte Ucraino ha adottato dei colori che sono ormai il segno distintivo di tutto il movimento “antimajdan”, ovvero il nero e l’arancio (accompagnati dalla stella rossa) originari del nastro dell’Ordine di San Giorgio ma arrivati alle nuove generazioni poiché adottati dall’URSS di Stalin a simboleggiare la vittoria contro la Germania nazista.

Lo scontro con il Majdan è infatti non solo uno scontro politico, ma anche uno scontro a colpi di contrapposti riferimenti storici6: da una parte il collaborazionista Bandera e l’OUN-UPA, dall’altra parte i partigiani, l’Armata Rossa, e gli stessi Lenin e Stalin, e questi anche per i non comunisti: a Lutsk, Ucraina occidentale, il 3 febbraio, per celebrare i 70 anni dalla liberazione della città, è stato inaugurato proprio un busto di Stalin.7

Con l’eccezione di Odessa dunque, dove la popolazione è scesa in piazza in massa contro i fascisti già il 25 gennaio (un compagno del luogo mi riferisce che i cittadini di Odessa erano 5mila, i banderovcy al massimo 200), nel resto del paese si sono generalmente seguite fino allo scorso fine settimana le raccomandazione delle forze dell’ordine, ovvero evitare le provocazioni ed evitare di “mettere in difficoltà” le forze speciali del Berkut.

Volendo tratteggiare l’evoluzione della situazione delle ultime settimane, dal punto di vista della reazione popolare alle violenze del Majdan e della nascente mobilitazione popolare, ciò che risalta è il fatto che i comunisti abbiano saputo interpretare la volontà della popolazione progressista, stanca dell’attendismo del Presidente Yanukovich, e come essi siano riconosciuti, assieme ad alcuni esponenti del Partito delle Regioni (che però ha una certa connotazione filo-russa, anche di carattere “etnico”) come una forza credibile politicamente e capace di contrastare i fascisti anche sul piano del confronto diretto, nelle piazze. Non è un caso, quindi, che le sedi del Partito Comunista d’Ucraina siano colpite da frequenti attentati (la sede di Sinferopoli è stata vandalizzata il 29 gennaio, ultima in ordine di tempo) e che vi siano reiterati tentativi da parte di Svoboda per metterlo fuorilegge.

Da comunisti, e conseguentemente internazionalisti, non possiamo non ammirare il coraggio dei compagni ucraini e, con esso, la lungimiranza e la concretezza della loro battaglia politica, condotta nel Parlamento come nelle cittadine periferiche. 

Da comunisti, non possiamo non sostenere la loro lotta che è una lotta anche contro le ingerenze di carattere imperialista dell’Unione Europea - ingerenze che sono la proiezione esterna della politiche antioperaie attuate entro i confini comunitari.

NOTE

1 http://ei.com.ua/news/397137-klichko-poobeshhal-privlech-k-otvetstvennosti-aktivistov-pravogo-sektora.html
2 http://vremia.ua/rubrics/zakulisa/5321.php
3 http://www.kpu.ua/zaporozhskie-kommunisty-sozdayut-narodnoe-opolchenie/
4 http://www.kpu.ua/luganshhina-kommunisty-staxanova-sozdayut-narodnuyu-druzhinu-i-trebuyut-zapretit-vo-svoboda/
5 http://www.kpu.ua/luganskie-kommunisty-sformirovali-narodnoe-opolchenie-dlya-otpora-boevikam/
6 A gennaio tra l’altro è stata celebrata una ricorrenza estremamente significativa: i 360 anni del Trattato di Perejaslav che sancì la fine del dominio della Confederazione Polacco-Lituana sui territori polacchi e l’inizio del protettorato russo su di essi. Bohdan Chmelnyckij, atamano dei cosacchi ucraini, fu il condottiero della rivolta contro la Rzeczpospolita.
7 http://lenta.ru/news/2014/02/03/monument/


=== 3 ===


Ukraine and the pro-imperialist intellectuals

5 February 2014

The “Open letter on the future of Ukraine” issued by a group of Western academics and foreign policy operatives is a vile defense of the ongoing far-right protests in Ukraine supported by Washington and the European Union (EU). It peddles the old lie, repeated over nearly a quarter century of imperialist wars and interventions in Eastern Europe since the dissolution of the USSR in 1991, that US and EU policy is driven only by a disinterested love of democracy and human rights.
It states, “The future of Ukrainians depends most of all on Ukrainians themselves. They defended democracy and their future 10 years ago, during the Orange Revolution, and they are standing up for those values today. As Europeans grow disenchanted with the idea of a common Europe, people in Ukraine are fighting for that idea and for their country’s place in Europe. Defending Ukraine from the authoritarian temptations of its corrupt leaders is in the interests of the democratic world.”
The identity of the imperialist powers’ local proxies demolishes the open letter’s pretense that the imperialist powers are fighting for democracy. They are relying on a core of a few thousand fascistic thugs from the Right Sector organization and the Svoboda Party to topple the Ukrainian regime in a series of street protests, replace it with a pro-EU government hostile to Moscow, and impose savage austerity measures. Washington and the EU are not fighting for democracy, but organizing a social counterrevolution.
In November, Ukrainian President Viktor Yanukovych backed away from plans to integrate Ukraine into the EU and push through tens of billions of dollars in social cuts against workers to pay back Ukraine’s debts to the major banks. Fearing an explosion of mass protests, he accepted a bailout from Russia instead. The far-right opposition redoubled its efforts, as dueling anti-government and anti-opposition protests spread in Ukrainian- and Russian-speaking parts of the country, respectively.
While EU intervention threatens Ukraine with social collapse and civil war, the open letter stands reality on its head, presenting the developments in Ukraine as a threat to the EU: “It is not too late for us to change things for the better and prevent Ukraine from being a dictatorship. Passivity in the face of the authoritarian turn in Ukraine and the country’s reintegration into a newly expanding Russian imperial sphere of interests pose a threat to the European Union’s integrity.”
In fact, neither Ukraine nor Russia has threatened to attack the EU. It is Ukraine—with its energy pipeline network, strategic military bases, and heavy industry—that is emerging as a major prize in an aggressive thrust by US and European imperialism to plunder the region and target Russia. While US and European imperialism threaten to attack Moscow’s main Middle East allies, Syria and Iran, they are threatening Russia’s main Eastern European ally, Ukraine, with regime change or partition.
The drive to impose untrammeled imperialist domination of Eastern Europe, which began after the restoration of capitalism with escalating NATO interventions and wars in Yugoslavia in the 1990s, is at a very advanced stage. It is setting into motion the next campaign, for regime change and ethnic partition in Russia, where Washington is studying a variety of ethnic groups—from Chechens, to Tatars or Circassians—whose grievances can be mobilized against Moscow.
This is raised quite directly in leading sections of the Western press. TheFinancial Times of London wrote Sunday, “Mr. Yanukovych and Mr. Putin are leaders of a similar type and with a similar governing model. If Ukrainians push the man in Kiev out of power, Russians might wonder why they should not do the same to the man in the Kremlin.”
By aligning themselves with the US-EU drive to dominate Eastern Europe, the signatories of the open letter are embracing what historically have been the aims of German imperialism. Berlin twice invaded Ukraine in the 20th century, in 1918 and 1941. Significantly, imperialism’s proxies in Ukraine today are the political descendants of Ukrainian fascists who helped carry out the Ukrainian Holocaust as allies of the Nazis—whose policy was to depopulate Ukraine and prepare its colonization by German settlers through mass extermination.
Now, at this year’s Munich Security Conference, top German officials stated that Berlin plans to abandon restrictions on the use of military force that it has obeyed since the end of World War II.
The disastrous consequences of the Soviet bureaucracy’s self-destructive policies and the light-minded approach of Mikhail Gorbachev as he moved to dissolve the USSR—believing that the concept of imperialism was a fiction invented by Marxism—are emerging fully into view.
Trotsky warned that the dissolution of the USSR would not only restore capitalism, but also transform Russia into a semi-colonial fiefdom of the imperialist powers: “A capitalist Russia could not now occupy even the third-rate position to which czarist Russia was predestined by the course of the world war. Russian capitalism today would be a dependent, semi-colonial capitalism without any prospects. Russia Number 2 would occupy a position somewhere between Russia Number 1 and India. The Soviet system with its nationalized industry and monopoly of foreign trade, in spite of all its contradictions and difficulties, is a protective system for the economic and cultural independence of the country.”
This is the agenda being laid out by imperialism and its fascist proxies: to return Russia and Ukraine to semi-colonial status through internal subversion, civil war, or external military intervention. Processes are being set into motion that threaten the deaths of millions.
Mobilizing the working class in struggle against imperialist war and neocolonial exploitation is the central task in Eastern Europe. Due warnings must be made. In the absence of such a struggle, given the bankruptcy and unpopularity of the region’s oligarchic regimes, there is every reason to think that determined fascist gangs—supported by imperialist governments and given political cover by pro-imperialist academics and diplomatic operatives—will succeed in toppling existing regimes.
This underscores the reactionary role of the signatories of the open letter. Some are top diplomats or “non-governmental” imperialist operatives—such as former foreign ministers Ana Palacio of Spain and Bernard Kouchner of France, or Chris Stone and Aryeh Neier of the US State Department-linked Open Society Institute of billionaire George Soros. Most, however, are academics and intellectuals who are lending their names to give credibility to far-right reaction in Ukraine, through a foul combination of learned ignorance and historic blindness.
Some of the names on the list of signatories evoke regret—such as Fritz Stern, a historian who was once capable of writing seriously on historical questions.
Others, like that of postmodernist charlatan Slavoj Zizek, come as no surprise. They only confirm the alignment of affluent sections of the middle class with imperialist brigandage, and the reactionary role of pseudo-left thought in training mouthpieces for imperialism.
After decades of intellectual war on Marxism in universities and the media, cultural life is in a disastrous state. Hostile to the Marxist conceptions of imperialism and of material interests driving its policies, these layers are left unmoved by imperialist crimes—the destruction of Fallujah during the US occupation of Iraq, or the drone murder campaign in Afghanistan. Their pens spring into action, however, when EU politicians excite their moral glands by denouncing regimes targeted for imperialist intervention. They can be led by the nose, even behind fascists, with a few empty invocations of human rights.

Alex Lantier




Arezzo 12 febbraio 2014

FOIBE
IO RICORDO... TUTTO!!
La verità contro il revisionismo storico

mercoledì 12 febbraio 2014
Ore 21:30, presso Centro Giovani “Onda d'urto”
via F. Redi - Arezzo

visione del film:

OCCUPAZIONE IN 26 IMMAGINI
di Lordan Zafranović

Il film analizza l’occupazione italiana e tedesca della città di Dubrovnik in
Dalmazia, scandagliando mentalità e comportamenti delle varie componenti del
nazifascismo: gli italiani tra prepotenza e vigliaccheria, i tedeschi spietati, i
collaborazionisti croati accecati dal nazionalismo...

organizzano:
ANPI                   CAAT              CNJ onlus






Protiv revisionizma u Srbiji

0) Stenografske beleške i dokumenta suđenja Draži Mihailoviću
1) Beograd 7/2: ПРОТЕСТ ПРОТИВ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА 
2) САМО  БРАНИМО ВЕЋ  ОДАВНО ДОКАЗАНО (SUBNOR 11. јул 2013)
3) LAŽLJIVA REZOLUCIJA I REHABILITACIJA IZDAJNIKA DRAŽE NEĆE PROĆI (NKPJ 20. jul 2013.) 


O istom temu procitaj:

Рехабилитација Драже Михаиловића:
ОТВОРЕНО ПИСМО СУБНОР СРБИЈЕ ДОМАЋОЈ И СВЕТСКОЈ ЈАВНОСТИ
SUBNOR, 19. март 2012.
http://www.subnor.org.rs/rehabilitacija-draze-mihailovica/#more-1209

DRAŽA ZLIKOVAC!
SKOJ, 23. mart 2012. godine



=== 0 ===

Segnaliamo che sono disponibili presso CNJ-onlus alcune copie del volume

IZDAJNIK I RATNI ZLOČINAC DRAŽA MIHAILOVIĆ PRED SUDOM
Stenografske beleške i dokumenta sa suđenja Dragoljubu-Draži Mihailoviću

(atti del processo contro Draza Mihajilovic, Belgrado 1946)

trascrizione in caratteri latini effettuata a cura della Fondazione "August Cesarec" di Zagabria, 2011
(original na čirilici: Beograd, Savez Udruzenja Novinara FNRJ-e 1946).

Prezzo di copertina: 140 kune / 20 euro incluse le spese di spedizione per chi si rivolge a CNJ-onlus


=== 1 ===

Petak, 7 februara 2014. - 10:00 sati
Виши суд, Београд, Тимочка 15 (Црвени крст, испод Београдског драмског позоришта) 

ПРОТЕСТ ПРОТИВ РЕХАБИЛИТАЦИЈЕ ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА 

Драге другарице и другови, 
наставља се процес рехабилитације народног издајника, по злу чувеног четничког вође - Драгољуба Драже Михаиловића. 
НКПЈ - СКОЈ вас позивају да дођете да заједно поручимо буржоаским властима да прекрајање/фалсификовање историје неће проћи. 
РЕХАБИЛИТАЦИЈА НЕЋЕ ПРОЋИ! 

Savez Komunističke Omladine Jugoslavije 



=== 2 ===


Поводи

Објављено  11. јул 2013.  | Од СУБНОР


САМО  БРАНИМО ВЕЋ  ОДАВНО ДОКАЗАНО


Пре неки дан је, како смо вас већ, уважени читаоци, обавестили на овом порталу, Председник Републике Томислав Николић примио, на своју иницијативу, делегацију СУБНОР-а Србије на челу са председником проф.др Миодрагом Зечевићем.

Председник Републике је предложио и да СУБНОР своје иницијативе и гледања стави, како се то каже, на папир.

СУБНОР сматра, такође, да је и за ширу јавност, а посебно за преко 100.000 чланова организације, корисно и потребно да има увид.

 Текст који је пред вама упућен је Председнику Републике Томиславу Николићу, затим председнику Народне скупштине Небојши Стефановићу, премијеру Ивици Дачићу, првом потпредседнику Владе Александру Вучићу, потпредседнику Владе и ресорном министру Јовану Кркобабићу, министрима Млађану Динкићу и Николи Селаковићу.

Текст СУБНОР-а Србије у целости овако гласи.

 

СУБНОР – ЗАШТО  И  КАКО

СУБНОР Србије је нестраначка, антифашистичка и хуманитарна организација, усмерена према држави, а не политичким партијама;

СУБНОР се идентификује са народноослободилачким покретом и Народноослободилачком борбом народа Србије 1941-1945. године, њеним антифашистичким, моралним, идеолошким, политичким и националним вредностима и доприноси победи над фашизмом. Ту почиње и завршава се СУБНОР. Не бранимо, не својатамо, нити заступамо новостворену послератну државу, нити присвајамо њене резултате;

СУБНОР има организацију у свим општинама и градовима Србије, повезане у окружне и покрајинске организације, које чине јединствену организацију на нивоу Србије. Према евиденцији, има око 100.000 чланова;

У оквиру општинских удружења налазе се месне организације у оквиру највећег броја насеља  и секције бораца ратних јединица;

На нивоу организовања, поред индивидуалног постоји и колективно чланство. На нивоу Републике, колективни чланови су одређене инвалидске организације, Београдски форум за свет равноправних, Клуб генерала и адмирала, Удружење пилота и падобранаца, Удружење акцијаша, Резервне војне старешине, Извиђачи и други. Многи чланови ових удружења имају и индивидуално чланство у СУБНОР-у;

Чланови СУБНОР-а су и, поред учесника НОР 1941-1945. и учесника у одбрани земље од агресије 1999. и њихових потомака, припадници ЈНА из ратних сукоба 1990-1992. у одбрани СФРЈ и припадници  ратних сукоба 1992-1995, и њихови потомци, сви људи антифашистички и патриотски опредељени и поштоваоци НОБ, под условом да прихватају Статут СУБНОР-а, чувају углед и достојанство организације и раде на остваривању  циљева удруживања;

Традиција, социјално-здравствена заштита бораца и инвалида, међународна сарадња, информативно-издавачка и научна делатност, правно-организациона и кадровска изградња организације и поверена јавна овлашћења су оквир и  послови којим се бави организација.


Шире апсолвирање питања које је СУБНОР покренуо у разговору са Председником Републикe Томиславом Николићем 5. јула 2013.године

 

1. Дан устанка народа Србије

Седми јул, по оцени СУБНОР-а, није само датум, није ни село Бела Црква, то је историја, датум који представља историјско одређење народа  Србије, кључни датум ратне историје Србије 1941-1945.  Почетак је оног што се догађало и догодило у ратној Србији. Он је истовремено и ослобођење Србије од фашистичке окупације и победа, јер без њега не би било ослобођења, били бисмо од другог ослобођени. Тог дана није пуцао брат на брата, већ борац за слободу на окупатора, јер да су браћа не би пуцали један на другог.

Непризнавање овог датума је непризнавање почетка догођене ратне историје Србије. Постоји покушај групе квази-историчара да изнађу други датум за дан почетка оружане борбе устаничког народа Србије и тиме омаловаже ту борбу и фалсификују историјску истину за рачун одређених наручилаца.

По мишљењу СУБНОР-а, власт мора да смогне снаге да сазна и призна ко се за време четворогодишњег рата борио против окупатора и домаћих сарадника, ко је ослободио Београд, ко се борио у Пријепољу, на Кадињачи, Сутјесци, Неретви, Сремском фронту, ко је ратовао четири године по Београду, Шумадији, Србији, ко је зауставио немачку армаду из Грчке да се пробије кроз Србију и споји са немачким снагама у одбрани Немачке 1944. године, ко су 305 хиљада партизана који су погинули у борби против окупатора и њихових сарадника у Југославији и 437 хиљада рањених, коме су савезници признали треће место у Европи и четврто у свету за допринос победи против  фашизма и да то јавно призна и каже.

Због Србије и света садашња власт треба да се поноси партизанском борбом и њеним доприносом победи над фашизмом. Треба 7.јулу да врати статус државног празника, сачува сећање на оне који су гинули по градовима, селима и пољима Србије борећи се за слободу, убијани по казаматима од окупатора и његових сарадника из српских редова и терани на присилни рад у земљи и Европи. На тај начин и сама власт добија поштовање, јер се поистовећује са онима који су отишли у народну легенду, историју и сећање, а свет признао допринос те борбе.

Било би непријатно за Србију и њену власт да се понови случај претходног Председника Републике да на обележавању годишњице ослобођења Београда „не зна“ ко је 1944. године ослободио тај град, ко се четири године у Србији и Југославији борио против фашистичких окупатора и његових сарадника да му  чак двапут то треба да каже председник стране државе који је дошао на обележавање годишњице ослобођења Београда. После смо били –  што би рекао хумориста – „много изненађени и увређени“ кад антифашистички свет Србију сматра државом која рехабилитује фашистичку прошлост и због тога је не позива на обележавање славних годишњица победе над фашизмом.

 

2. Рехабилитација ген.Михаиловића и колаборације

По мишљењу СУБНОР-а, оцена једног покрета, државе, институције и личности заснива се на основу општих показатеља а не детаља. Детаљи служе да се изврши корекција или појасне неке опште оцене. Из тих разлога оцена четничког, односно Равогорског покрета и ген.Драгољуба Михаиловића, мора се створити на основу општих чињеница и њиховог доприноса или одмагања борбе против фашистичког окупатора и у ослобођењу окупиране земље.

Чињеница да статус антифашиста четници нису од бивше актуелне власти добили због отпора према окупатору и борби за ослобођење земље, већ због односа избегличке Владе Краљевине Југославије, коју су били прихватили савезници, а она их преименовала у Војску Краљевине Југославије у отаџбини. Та војска, изузев кратко време 1941. године, није се борила против окупатора, већ се све време рата у сарадњи са окупаторима и квислиншким формацијама или самостални борила против ослободилачког покрета. На састанку са Немцима, новембра 1941.године, тада још пук. Михаиловић је рекао „да је борба против њих дело његових непослушних команданата и да он не стоји иза тога“. Фактички то је био колаборацонистички покрет а формално имао је до 12.септембра 1944. године легитимитет војске избегличке Владе Краљевине Југославије у отаџбини.

Сарадња четника са италијанским окупатором је од првог дана, са Немцима већ од новембра 1941. године, а са квислинзима од самог почетка у Србији, а у НДХ  од почетка 1942. године. То је била политика и понашање четника за све време окупације. Искакања неких четничких команданата, супротна општој политици четника, строго су кажњавана.

Равногорски покрет никад није позвао народ на устанак и борбу против фашистичких окупатора и домаћих квислинга. „Устанка се треба чувати као живе ватре“, речи су Васића, заменика ген.Михаиловића. Девиза је била „устанак кад дође време“, али то време никада није дошло. Четници (Војске Краљевине Југославије) завршили су војнички са окупатором и квислинзима у планинама Босне.

Злочини чињени народу који се борио против окупатора и његових сарадника по монструозношћу су исти  као они који су правиле усташе према Србима, Ромима и Јеврејима. Допринос четника одржавању окупације и економске пљачке Србије је огроман – то доказују и бројна немачка документа.

Одрицање савезника од четника није било политичка игра неких личности, већ чињеница да четници нису хтели да се боре против фашистичких окупатора и њихових сарадника, а сарађивали су са окупаторима и квислинзима, борили се против оних који се боре на страни савезника и што су чинили злочине над својим народом  у корист окупатора.

Бивша власт је донела Закон о рехабилитацији оних које су казнили победници (партизани), али и савезници, које се остварује као рехабилитација квислиништва и колаборације и ратне фашистичке прошлости у Србији. До сада су рехабилитоване у Србији све политичке личности из Србије које су биле против партизана који су се борили за ослобођење земље од окупатора и бројни они који су, као припадници колаборационистичких и квислиншких формација, чинили злочине према свом народу, а оспорена је покренута правна рехабилитација жртава и злочина које су они чинили.  За последњих 12 година деловањем бивше тзв. демократске власти оспорени су антифашизам и антифашистичка борба народа Србије и Србија сврстана у ред поражених у антифашистичкој борби народа у Другом светском рату.

СУБНОР сматра да би рехабилитација ген.Михаиловића, команданта четника (Војске Краљевине Југославије у отаџбини) и вође Равногорског покрета, која је у току, имала несагледиве негативне последице по односе унутар Србије и односе са новонасталим државама сецесијом СФРЈ, јер четнички није био српски, већ југословенски покрет. Имао би и велике међународне импликације јер би представило Србију у свету као противника антифашистичке борбе и антифашистичке опције. То би изазвало жесток отпор свих на подручју бивше Југославије и велике импликације и у Србији и у свету.

Не видимо ни један разлог да се Србија тако понаша и негира свој допринос победи над фашизмом коју јој је свет признао и подигао је на пиједестал антифашистичке борбе у Другом светском рату. Не треба заборавити да су ген. Михаиловић и четнички покрет били најкориснији сарадници немачког окупатора у Србији.

 

3. Враћање  Титовог споменика у Ужицу и однос према Титу

КПЈ је била илегална и ван закона партија у Краљевини Југославији. Окупацијом Краљевине Југославије престале су да постоје и делују све политичке партије, а Љотићев покрет претворио се у војну формацију у саставу Гестапоа. Ни једна партија није подржала устанак и борбу народа против окупатора, позвала народ на устанак, нити као партија била део устанка и НОП.

Та пасивност грађанских партија према борби народа претворена је у мржњу изавист према КПЈ која је позвала народ на устанак и водила народноослободилачку борбу до победе. После завршетка рата обновљене су грађанске партије, постале су део Народног фронта, а касније се утопиле у Социјалистички савез, али се њихов стварни политички однос није никад објективно променио према НОП-у и тековинама народноослободилачке борбе.

Три су пароле пласиране од КПЈ на почетку устанка које су биле и остале кључне за све време рата: „Братство-јединство“, „Борба против окупатора и његових и помагача“ и „Равоправост народа“, касније и борбене пароле „Борба за достојанственији и срећнији живот људи“ и „Равоправност народности, односно националних мањина“.

Победом над фашизмом остварена је једна од ових парола, а остале су оствариване за све време постојања социјалистичке Југославије. Данашње време  показује да ни једна од постојећих политичких партија у Србији не прихвата званично ове пароле и све имају према КПЈ и Титу као генералном секретару КПЈ однос које су имале грађанске партије у Краљевини Југославији. Ни једна постојећа партија не признаје оно што је постигла после рата Југославија под вођством КПЈ (СКЈ) и Тита у изградњи земље, стварању достојанственог живота људи, очувању самосталности и независности земље и заједничког суживота југословенских народа и народности и стварању несврстане међународне политике. Признање антифашистичких савезника доприносу победи над фашизмом и улога Тита и КПЈ у борби југословенских народа у тој победи ни једна партија, нити тзв. демократска власт, није признала и испоштовала, све су то оспоравале.

Према мишљењу СУБНОР-а, Тито је историјска личност, признат у свету као један од великана борбе против фашизма и државник светских размера у ХХ веку. СУБНОР не оспорава политичке грешке и потезе настале у изградњи суживота народа и народности у периоду постојања социјалистичке Југославије, али историјска оцена се не ствара по детаљима већ на основу општих чињеница и резултата. Ако се оцењује целина, борба за ослобођење земље била је успешна и у свету призната. Друштвени систем, достигнут живот и слобода људи у њој и статус земље у свету био је жеља и сан многих европских, азијских, афричких и јужноамеричких држава и народа који су то оправдано  везивали за Тита и КПЈ.

СУБНОР сматра да однос према Титу Србија треба да промени, не само зашто што друге новонастале државе бивше СФРЈ то нису никада ни спориле, већ због себе, мишљења грађана и међународних односа. Тито се не мора глорификовати али се мора уважавати, не може се игнорисати личност коју је свет признао и признаје. Нужно је због Србије вратити споменик, дати улицу, не представљати га у уџбеницима и свести људи као негативну личност и антисрбина, нека то историја оцени. Србија треба да покаже поштовање према човеку кога је светска историја уврстила у великане ХХ века.

У том смислу је и предлог СУБНОР-а да се споменик Титу у Ужицу, који се налази у запећку музеја, врати на Трг где му је и било место, тада Титовом Ужицу.

Мислимо да је немогуће Тита одвојити од признавања антифашизма, четворогодишње народноослободилачке борбе, доприноса који је дат победи над фашизмом и створеног угледа у свету. Нужна је његова, по гестовима, тиха рехабилиација у Србији.

 

4. Помирење зараћених страна у Србвији из Другог светског рата

СУБНОР сматра да је ово изузетно сложено питање и да захтева веома одговоран прилаз. Мора се знати разлог, потреба, сврха, могућност и последице. Ко се мири, шта се мири, ко су миротворци, да ли је то промена  историјске стварности, може ли неко да се мири у име и без одобрења другог. То су само нека питања која се постављају.

Једно је помирење међу државама, које има резултат само ако је реципрочно, друго је помирење између покрета, племена и појединаца унутар једне државе. Треће је амнестија и помиловање које је израз воље државне, политичке и војне моћи победника.

Помирење међу државама, посебно суседних, по мишљењу СУБНОР-а, је потреба и нужно везано за нормализацију односа у интересу обе земље. Државе не мењају оно што је било, то препуштају историји, али обећавају да то што је било неће оптерећивати савремени живот и бити препрека за остваривање сарадње и разумевању у садашњости и будућности. Ово помирење може да се манифестује политчким изјавама (декларације), уговорима о пријатељству или понашањем које прошлост ставља у други план – то је државна потреба и политика у стварању добросуседних односа. Не оспорава се оно што је било, нити мења, само се, обећава да оно што је било у историјској прошлости неће оптерећивати међусобне односе и текући живот држава.

Други облик помирења је опраштање за учињено. То је унутрашња потреба суживота, политика државе и израз њене моћи. Изражава се кроз амнестију (општи акт) и помиловање (појединачни акт). Амнестија је општи акт који се односи на понашање које је било супротно националном интересу неодређеног броја лица. То је истовремено акт опраштања и помирења.

Држава Југославија створена или обновљена у току и после победе над фашистичким окупатором, амнестирала је све грађане Југославије за учешће за време рата у војним квислиншким и колаборационистичким јединицама што су се борили против НОВ и ПОЈ; све који су били припадници управног и судског апарата окупатора; и сва лица која су сарађивала са окупатором и квислиншким и колаборационистичким формацијама, осим лица која су чинила ратне злочине и припаднике усташког и љотићевог покрета. То су акти које су доносили највиши органи власти између новембра 1944. до августа 1945. године и значила  су опраштање,  помирење и рехабилитација.

По мишљењу СУБНОР-а, помирење ратних страна у Србији 1941-1945. године могуће је само мењањем историјске улоге ратних страна и променом односа окупатора према тим странама. То би значило да није било квислинштва и колаборације, да ту окупатор није имамо никакву улогу и да сада те две стране треба помирити и признати им исти допринос у ослобођењу земље од окупатора. Држава у том случају, супротно историјским мерилима, мења историјску стварност. Тај акт нема правну вредност. Било би исто као кад би власт донела одлуку да река Морава не протиче кроз Србију. Она својом одлуком не може да промени оно што је било.

Нова генерација може да има позитиван или негативан однос према претходној генерацији и њеном делу, али не може да мења односе унутар те генерације и оно што се унутар ње догодило, поготово да мири зараћене стране у тој генерацији, јер то није њено природно право. Покушај мењање односа унутар страна претходне генерације и њихово помирење је историјска бесмислица јер се то догодило и прошло. Прошлост треба оставити историји. То није потреба историје и те генерације, већ потомака и поштовалаца српског квислинштва и колаборације из веома видљивих разлога, пре свега због моралног терета историје за издају, а и из лукративних разлога.

Помирење које се налази у интересу друге генерације не може да помири  партизане са четницима, балистима, недићевцима, муслиманском милицијом и љотићевцима. Живи партизани немају мандат јер су га искористили 1944-1945. године, а ово што се данас ради нема никаквог историјског ефекта и значаја за ту генерацију. Савремена генерација треба да решава проблеме садашњег живота и да отвара простор младој генерацији и остави на миру оно што је прошлост створила.

То је покушај потомака колаборације да издају претворе у патриотизам и изједначе по националној вредности и доприносу дело једне и друге стране. Циљ је анулирање одговорности за злочине учињене у корист окупатора против свог народа и изједначи антифашизам и фашизам по друштвеном вредновању. У таквој релацији нема одговорности за Бањицу, клање, казамате специјалне полиције, сарадњу са окупатором, злочине учињене у корист окупатора против свог народа,  борбу против покрета који се бори за ослобођење земље, итд. Одговорност таквих и те стране не постоји. Њихово кажњавање проглашено је за злочин, а они који су их казнили – злочинцима.

 

5. Дан Републике

СУБНОР је, полазећи од односа власти према републиканском облику владавине и државном уређењу, покренуо поступак пред Владом Србије да Скупштина  установи Дан Републике као значајан државни празник.

По мишљењу СУБНОР-а, у Србији – поред уставно легално изабраног Председника Републике – постоји у државно-политичком животу монарх, престонаследник не зна се којег престола, његово краљевско височанство и величанство, краљевски савет и други органи као и отворена и организована противуставна активност, посебно неких партија и конефсија, за повратак монархије. На жалост, све то се обавља уз обилату апанажу државе за одржавање активности краљевске куће, породице и организације.

Такво својеврсно представничко двовлашће у републиканском облику владавине ствара неповољну слику о Србији и у земљи и у свету и  чини је недефинисаном па и неозбиљном и у националним и међународним односима.

Садашњи политички естаблишмент ако има амозитет према 29.новембру, датуму кад је 1945. године проглашена Република као облик владавине у Југославији, нека узме датум кад је Србија 1946. године донела Устав и декларисала се као Република. СУБНОР мисли да би се на тај начин разрешила  монархистичка шарада и отклониле оправдане примедбе за непоштовање постојећег Устава и кршење на које не реагује држава. Испада да се подржава политички и правно такво стање, поготово што држава финансира такву противуставну делатност.

 

6. Однос према СУБНОР-у

Однос према једној организацији опредељује се према ономе што она ради и њеном друштвеном и политичком профилисаности и значају.

У периоду од распада СФРЈ деведесетих до данас, СУБНОР је пролазио кроз разне фазе односа са државним и политичким партијама. У периоду деведесетих и доминације СПС, СУБНОР је политички био некритички везан за СПС што се негативно одразило на укупни друштвени и политички однос према СУБНОР-у.

Променама извршеним 2000.године настоје свеопшти обрачун – политички, друштвени и правни са СУБНОР-ом. Припадници НОП-а се криминализују, антифашизам негира и омаловажава, допринос победи над фашизмом се не признаје, рехабилитују се квислинштво и колаборација са фашистичким окупатором, лица кажњена за злочине против народа у корист окупатора рехабилитују се и правно и политички и проглашавају за часне националне посленике, а припадници НОП (партизани) криминализују, проглашавају злочинцима и окривљују за све и свашта. Законска заштита бораца се умањује, а материјална законска обавеза према СУБНОР-у као организацији се ускраћује и умањује у односу на друге организације.

Доносе се закони којим се четници признају за антифашисте и о рехабилитацији којим се произвољно рехабилитују на хиљаде сарадника окупатора и његових домаћих сарадника између којих и лица која су чинила ратне злочине. Измишљају се чињенице о морбидним  масовним злочинима и неделима партизана и тврдње од текућих историчара да је у бројним местима Србије од партизана стрељано више лица него што су та места имала становника. Средства јавног информисања су у функцији и ударна снага у пласирању те политике.

Власт у Србији између 2000-2012.године све је учинила да рехабилитује фашистичку прошлост у Србији, што је довело да светска јавност индентификује Србију као земљу у којој се рехабилитује фашизам и оспорава антифашизам. У том периоду претвара се један колаборационистички покрет (четници) у антифашистички, а са њим обухвата све квислиништво и колаборацију, јер су њихове јединице биле у задњој години рата стављени под четничку команду.

Променом власти 2012. политичка клима према антифашизму, антифашистичкој борби, НОП и партизанима, вредновање нашег доприноса победи над фашизмом тихо се и постепено мења. Што је позитивнији однос према антифашизму, то је толерантнији однос према СУБНОР-у, мада то није до краја међусобно повезано када су у питању услови рада СУБНОР-а који су неповољни и не постоји потребно разумевање. Највећи домет промене је одлука да се од ове године 7.јули обележава у државној режији.

Органи државе имају коректан однос када је у питању  надлежно борачко министарство. Коректан однос имамо и са службама Министарства одбране. Имамо протоколарне односе  са још неким министарствима, али без неког стварног ефекта. Имамо коректан однос са Преседником Републике и његовим кабинетом.

Дискутабилан је однос са Министарством правде, које је у протеклом периоду било носилац негативне државне политике према антифашистичкој борби, партизанима и НОП-у. То Министарство, на челу са Хоменом и Маловићком, ангажовало је један број идеолошки острашћених историчара и било носилац и аниматор рехабилитовања колаборације и фашистичке прошлости у Србији.


  1. 7881 Verso il 10 Febbraio tra censure, intimidazioni, scomuniche
  2. 7882 Iniziative a Napoli, Ceggia, Torino, Milano, Rovigo, Bologna
  3. 7876 Parma 10/2: FOIBE E FASCISMO (IX edizione)
  4. 7877 Libia: ¿Dónde está Bernard-Henri Lévy ?
  5. 7874 Nützliche Faschisten
  6. 7875 Ucraina, chi c'è dietro l'Euromaidan
  7. 7873 Z. Jovanovic: La neutralità è la miglio re opzione per la Serbia
  8. 7872 Il loro Kosovo "democratico", tra assassinii e repressione
  9. 7870 C. Cernigoi: Recensione a "Magazzino 18" di S. Cristicchi
  10. 7871 Como 1/2/2014: il Sindaco cede alle pressioni naziste

Subcategories

Jugoinfo

Voce jugoslava / Jugoslavenski glas