Informazione
https://www.cnj.it/MILOS/index.htm
in particolare: L'ASSASSINIO IN CARCERE. 2011: Le rivelazioni Wikileaks
https://www.cnj.it/MILOS/morte.htm#wikileaks
1) Hague Tribunal Exonerates Slobodan Milosevic for Bosnia War Crimes Ten Years Too Late (by Andy Wilcoxson)
2) Момир Булатовић: ВЕЛИЧИНА СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА
3) Madeleine Albright's Criminal Enterprise (by William Dorich)
2) Telesur : Milosevic innocenté par le tribunal pénal international pour l’ex-Yougoslavie: les médias silencieux (Telesur)
3) Milosevic exonerated, as the NATO war machine moves on (Neil Clark)
4) Milosevic Exoneration: Radio Free Europe's Clumsy Attempt at Damage Control (Andy Wilcoxson)
oppure http://megachip.globalist.it/Secure/Detail_News_Display?ID=126353&typeb=0
oppure in VIDEO: Il Punto di Giulietto Chiesa: il Tribunale dell’Aja scagiona Milosevic (PandoraTV, 9.8.2016)
Il Tribunale dell’Aja scagiona Milosevic. Ma nessuno lo sta dicendo! E nessuno pagherà per il misfatto...
http://www.pandoratv.it/?p=10499
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=6myryvlbuiY
The ICTY Karadzic Judgement and Milosevic: Victims of “Fascist Justice”
Global Research, August 12, 2016
A recent report by Andy Wilcoxson, who has been following the trials at the ICTY, states that the judgement in the Dr. Karadzic case, issued in March of this year, “exonerated” or cleared President Milosevic of the allegations made against him by the prosecution at the ICTY. However, the judgement contains other findings by these judges that muddy the waters and remind us that though they did accept certain favourable facts regarding Milosevic, their purpose was not to “clear” Milosevic but to convict Karadzic and so they used legitimate disagreements on strategy and tactics between Milosevic and Karadzic to diminish the role of Milosevic in this case and exaggerate the role of and belligerency of Karadzic.
The report by Wilcoxson quotes the following from the judgement;
the Chamber is not satisfied that there was sufficient evidence presented in this case to find that Slobodan Milosevic agreed with the common plan” to permanently remove Bosnian Muslims and Bosnian Croats from Bosnian Serb claimed territory.
And that,
the relationship between Milosevic and the Accused had deteriorated beginning in 1992; by 1994, they no longer agreed on a course of action to be taken. Furthermore, beginning as early as March 1992, there was apparent discord between the Accused and Milosevic in meetings with international representatives, during which Milosevic and other Serbian leaders openly criticised Bosnian Serb leaders of committing ‘crimes against humanity’ and ‘ethnic cleansing’ and the war for their own purposes.
And that,
from 1990 and into mid-1991, the political objective of the Accused and the Bosnian Serb leadership was to preserve Yugoslavia and to prevent the separation or independence of BiH, which would result in a separation of Bosnian Serbs from Serbia; the Chamber notes that Slobodan Milosevic endorsed this objective and spoke against the independence of BiH.
And,
The Chamber found that “the declaration of sovereignty by the SRBiH Assembly in the absence of the Bosnian Serb delegates on 15 October 1991, escalated the situation,but that Milosevic was not on board with the establishment of Republika Srpska in response. The judgment also says that “Slobodan Milosevic was attempting to take a more cautious approach.
And,
The judgment states that in intercepted communications with Radovan Karadzic,
“Milosevic questioned whether it was wise to use ‘an illegitimate act in response to another illegitimate act’ and questioned the legality of forming a Bosnian Serb Assembly.” The judges also found that “Slobodan Milosevic expressed his reservations about how a Bosnian Serb Assembly could exclude the Muslims who were ‘for Yugoslavia’.”
And that,
“Slobodan Milosevic stated that ‘[a]ll members of other nations and ethnicities must be protected’ and that ‘[t]he national interest of the Serbs is not discrimination’.” Also that “Milosevic further declared that crime needed to be fought decisively.”
And,
The trial chamber notes that “In private meetings, Milosevic was extremely angry at the Bosnian Serb leadership for rejecting the Vance-Owen Plan and he cursed the Accused.” They also found that “Milosevic tried to reason with the Bosnian Serbs saying that he understood their concerns, but that it was most important to end the war.”
and that,
Milosevic also questioned whether the world would accept that the Bosnian Serbs who represented only one third of the population of BiH would get more than 50% of the territory and he encouraged a political agreement.
And that at a meeting of the Supreme Defense Council the judgment says that “Milosevic told the Bosnian Serb leadership that they were not entitled to have more than half the territory in BiH, stating that: ‘there is no way that more than that could belong to us! Because, we represent one third of the population. […] We are not entitled to in excess of half of the territory – you must not snatch away something that belongs to someone else! […] How can you imagine two thirds of the population being crammed into 30% of the territory, while 50% is too little for you?! Is it humane, is it fair?!’”
In other meetings with Serb and Bosnian Serb officials, the judgment notes that Milosevic,
“declared that the war must end and that the Bosnian Serbs’ biggest mistake was to want a complete defeat of the Bosnian Muslims.” Because of the rift between Milosevic and the Bosnian-Serbs, the judges note that, “the FRY reduced its support for the RS and encouraged the Bosnian Serbs to accept peace proposals.”
This is indeed what is contained in a few paragraphs in the 2,590 page “judgement” against Karadzic and these statements do reflect some of what President Milosevic presented in his defence at his show trial and what was in news accounts of the period. They are important to bring to the attention of the public once again and we must thank Mr. Wilcoxson for making this available to the public.
But the judges also state, at Paragraph 2644 that though “In May 1991, Slobodan Milosević told the Accused that his position should be that they were against the secession and wanted BiH to remain in Yugoslavia, to which the Accused agreed, in another conversation in July 1991, Milosević told the Accused that their objective was to “have disintegration in [...] line with our inclinations” and that they “should take radical steps and speed the things up”.
At paragraph 2645 they continue,
“In other conversations, Slobodan Milosević told the Accused that the Serbs would not be divided into many states, and that this “should be the basic premise for your thinking”
At paragraph 2689 they state, “Despite these words of caution, Slobodan Milosević, in meetings with international representatives, did not accept the independence of BiH and spoke of the desire of all Serbian people to live together.”
At paragraph, 2691, they state,
“In December 1991, Milosević told the Accused that he should not give in to Izetbegović and that they had to stick to their line and that If they want to fight, we’ll fight” given that the Serbs were stronger.”
So the ICTY Judges were very sure to make it clear that both Milosevic and Karadzic were on the same page generally in seeking a “Greater Serbia,” a thread running throughout the Prosecution case against Milosevic in his case. Milosevic denied it in his trial since it was nothing but NATO propaganda.
Both Karadzic and Milosevic wanted to preserve the Federal Republic of Yugoslavia as much as possible. That was their goal, not to create a Greater Serbia by ethnically cleansing non-Serb areas in the republics which had split off from the Federal Republic. But that is the mantra still chanted in the Karadzic case and the thesis of the prosecution case is that this alleged desire to create a Greater Serbia, was a “joint criminal enterprise” and, that from this ambition, all the crimes they allege against them were the consequence.
I will not go deeply into the concept of “joint criminal enterprise since it is a concept unknown to law anywhere in the world and is an invention by the prosecution of the ICTY and its American controlled staff, who crafted this idea from the RICOH anti-racketeering laws of the 1930’s in the USA used to target Al Capone. Essentially, being found a part of a “joint criminal enterprise” means that the proof of intent to commit a crime is not required, undermining the entire basis of western justice that there can be no crime without intent to commit one. Once one is found to be a member of such an “enterprise” lack of intent will not save you. It is the epitome of guilt by association. But it is important for the ICTY since without it the conviction of Karadzic would be impossible.
That there were differences of opinion between the two men and their governments on whether to form a Serb republic inside Bosnia, what form it should take and when it should be done and how it should be protected is hardly surprising. But it is clear that these judges did not consider their judgement to have cleared Milosevic of the central allegation made against him in his trial of wanting to create a Greater Serbia when seen in light of the other paragraphs in the judgement in which, as we see, they allege that Milosevic supported this ambition and supports fighting the government of Izetbegovic.
But what are we dealing with here? We are dealing with judges of the very tribunal that falsely imprisoned Milosevic, fabricated charges against him and his government, and ended up killing him. Milosevic does not need “exonerating” or “absolving” for no case was ever made out against him and he was never convicted of anything.
I have trouble accepting any finding of this illegal and fascist tribunal as “clearing” a man who was guilty only of defending his country against a NATO attack and who was then put through the humiliation of having to respond to the worst types of NATO propaganda dressed up as an indictment. That he did so with courage, tenacity and intelligence was plain for all to see who watched the trial progress. That is the reason that “trial of the century” suddenly went dark one day and public was cut off from seeing what was happening day by day during that long ordeal.
So, the facts brought to our attention by Mr. Wilcoxson are worthy of our attention so long as we recognize that the judgement in which they are contained is another piece of the propaganda against the Serbs designed to humiliate them in the eyes of the world and to humiliate their leadership.
I was not able to observe any of the Karadzic trial and so, from time to time, followed news reports, and reports of contacts who were involved in some way in the case. So, I am not able to comment on all the factual findings of the trial judges set on in their long judgement in which they condemn Karadzic and his government in page after page after tedious page. Those who are aware of the real history of events will realize that every paragraph of condemnation is nothing more nor less than the same NATO propaganda put out during the conflict but made to look like a judgement. For it is not a judgement.
A true judgement in a criminal trial should contain the evidence presented by the prosecution, the evidence presented by the defence, the arguments of both sides about the evidence and should contain references to witness testimony both as they testified in chief and in cross-examination. Then there must be a reasoned decision by the judges on the merits of each party’s case and their reasoned conclusions. But you will be hard pressed to find a trace of any of the defence evidence in this document. I could find none except for a few references in a hand full of paragraphs and some footnotes in both of which testimony of a defence witness was briefly referred to in order to dismiss it and to dismiss it because it did not support the prosecution version of events.
Even more shocking is that there is no citation of verbal testimony, that is, witness testimony, to be found anywhere in the judgement. Instead there are references to “experts”, always Americans, connected to the CIA or State Department, who set out their version of history which the judges accept without question. There is no reference to any defence experts, and very little reference to any defence facts or argument at all. Consequently, there are no reasoned conclusions from the judges as to why they decided to accept the prosecution evidence but not the defence evidence. From reading this one would think no defence was presented, other than a token one. That is not a judgement.
But there is something even more troubling about this “judgement.” It is not possible to make out if there were witnesses who testified in person because there are few references to any. Instead there are countless references to documents of various kinds and “witness statements.”
This is an important factor in these trials because the witness statements referred to are statements made, or are alleged to have been made, by alleged witnesses, to investigators and lawyers working for the prosecution. We know from other trials that in fact these statements are often drafted by prosecution lawyers, as well as investigators, and then presented to the “witnesses” to learn by rote. We know also that the “witnesses” often came to the attention of the prosecution by routes that indicate the witnesses were presenting fabricated testimony and were recruited for that purpose.
At the Rwanda tribunal, we made a point in our trial of aggressively cross-examining these “witnesses” and they invariably fell apart on the stand, since they could not remember the scripts assigned to them. We further made a point of asking the “witnesses” how they came to meet with prosecution staff and how the interviews were conducted and how these statements were created. The results were an embarrassment to the prosecution as it became clear they had colluded with investigators to manipulate, pressure and influence “witnesses” and that they were complicit in inventing testimony.
Further, it is important for anyone reading this “judgement” to be able to refer to the pages in the transcripts at which the witnesses testified, what they testified to, and what they said in cross-examination, because a statement is not testimony. It is just a statement.
A statement cannot be used as evidence. That requires the witness to get in the box and to state what they observed. Then they can be questioned as to the reliability as observers, their bias if any, their credibility and so on. But in this case we see only references to “witness statements”. This indicates that the judges based their “judgement” not on the testimony of the witnesses (if they were called to testify) but on their written statements, prepared by the prosecution, and without facing any cross examination by the defence.
It is not clear at all from this judgement that any of the witnesses referred to in the statements actually testified or not, If they did then their testimony should be cited, not their statements. The only valid purpose the statements have is to notify the prosecutor of what a witness is likely to say in the trial, and to disclose to the defence so they can prepare their case and then use the statements in the trial to cross examine the witness by comparing the prior statement with their testimony in the box.
The formula is a simple one. The prosecution witness gets in the box, is asked to state what he observed about an event and then the defence questions the witness,
Mr. Witness, in your statement dated x date you said this, but today you said that. …Let’s explore the discrepancy.
That’s how it I supposed to go. But where is it in this case? It is nowhere to be found.
Since I was not at the trial to observe I have no idea if these witnesses testified or not. If they did not and the prosecution simply filed one written statement after another before the judges why was that allowed to happen? If they testified, then why are there so few references to the trial transcripts? How can any researcher, any academic, any one analyse this case without that? How can Karadzic even file an appeal argument without the transcript references the judges had to use? Of course, that very fact gives him a ground for appeal, that the judgement is not a reasoned one as is required by law.
To sum up the situation, we have a document before us called a “judgement” in which certain positive things are said about President Milosevic. All well and good. But taken in its entirety it is a hatchet job on Dr. Karadzic, a NATO propaganda tract made out to be a legal judgement.
It contains within it no sense of the defence case or what the facts presented by the defence were or if any were even presented, what the defence arguments were on the facts, nor their legal arguments. But most importantly we have no idea what the testimony was of most of the prosecution witnesses and no idea what the testimony was of defence witnesses. It is as if there was no trial, and the judges just sat in a room sifting through prosecution documents writing the judgement as they went. We must suppose that this is not far from the truth.
And while the paragraphs referring to Milosevic may give some small consolation to us for his kidnapping and forced transportation to the Hague and forced trial it is a nightmare for Dr. Karadzic, who was forced to undergo the same ordeal and ended up with a “judgement” that is not worth the paper it’s written on and which pretends to condemn him while protecting the NATO powers from responsibility for their crimes.
The original source of this article is Global ResearchCopyright © Christopher Black, Global Research, 2016
By Peter Robert North
Global Research, August 02, 2016
a-place-to-stand.blogspot.com/ 1 June 2006
This article was published ten years ago following the assassination of president Milosevic. The ICTY, which has declared his innocence, was complicit in his assassination ordered by US-NATO.
Based on the evidence provided by the ICTY themselves (some of it clearly inadvertant as a result of their clumsy coverup in the immediate aftermath of his death) i.e., public statements from ICTY officials (doctors/toxicologists) that they performed blood tests on January 12 which revealed the presence of the Leprosy drug ‘Rifampicine’ in Milosevic’s blood but kept it secret from Milosevic,his doctors,lawyers and the entire world for TWO MONTHS until March 7, is clear evidence of foul play on the part of officials in the ICTY.
The fact that the ICTY had to change their story repeatedly resulting in numerous self- contradictory and inconsistent statements also points to a clear coverup.
For example, once the Dutch NOS TV station revealed certain facts soon after Milosevic’s death – especially that Milosevic had a blood test on January 12 – which the ICTY doctors themselves admitted was performed in order to find out why Milosevic’s heart medication wasn’t working – and yet failed to tell anyone in the world including Milosevic himself until March 7 – and yet he dies three short days after writing a letter to the Russian embassy complaining of being poisoned.
The constantly changing stories by ICTY officials – all contradictory of one another – given for his death were also highly suspicious.
They first said it was “natural causes”, then said “possibly suicide”, then they said he took the “wrong medicine” – without explaining how he could have possibly taken the medicine without them knowing – since he was always closely watched and was ONLY given medicine by the prison dispensary in the presence of armed guards.
Then they changed their story yet again by claiming that he must have been “poisoning himself in secret” in a “complex plot to escape to Russia” – even though this necessitated the involvement of his lawyers,doctors, the Russian government and even the ICTY ITSELF (since it was known Milosevic was under strict 24/7 Video surveillance & ALL medicine as indicated previously had to be taken from the prison dispensary in the presence of armed prison guards then how on earth could he be “poisoning himself” in secret?!)
The “poisoning himself in secret” story just didn’t make any sense; realizing the absurdity, the ICTY offials simply changed their story yet again and LIED by making the ludicrous claim that he WASN’T monitored 24/7 and that “alcohol and other drugs” were being “smuggled in” to the prison for months before his death!!
But since this necessitated knowing involvement on the part of ICTY officials/guards, they had to change their story yet again by claiming that though the prison guards knew about this alleged smuggling of alcohol and drugs for months,somehow,because of sheer “incompetence”, nothing was done about it by the higher ups (i.e the judges/prosecutors) and Milosevic was happily able to poison himself for months on end (and presumably also get drunk)!
The fact that soon after Milosevic’s death the Dutch NOS TV station revealed that the ICTY ADMITTED that they KNEW about the presence of the Leprosy drug in his blood since January 12 – but supposedly did nothing about it for two entire months really threw a spanner in the works. This is where the cover up simply fell apart and blew a massive hole in the ICTY’s initial “we didn’t know he was poisoning himself so couldn’t do anything about it” story.
Someone INSIDE the ICTY had to administering the Leprosy drug to Milosevic covertly without his knowledge and that was clearly revealed in the complaint letter that Milosevic wrote to the Russian embassy on March 8 after he received the blood test report -the day before – on March 7 -TWO MONTHS late.
Since in this letter Milosevic makes clear that the ICTY has repeatedly refused to let him go to Russia for heart surgery (even as late as his last appeal of February 24,2006 his request for medical treatment was denied)Milosevic pointed out that Russian specialists would quickly detect the Leprosy drug in a routine blood test – and thus clearly PROVE his poisoning by the ICTY – is it any surprise that the letter doesn’t get delivered until AFTER his death?
Then they changed their story yet again and said that Milosevic WASN’T poisoned because they found no PRESCRIBED drugs in “toxic concentrations”. How cute. Meaning he wasn’t poisoned by the medicines he was SUPPOSED to be taking.
Even though ICTY officials admit that the Leprosy drug, ‘Rifampicine’, is an UNPRESCRIBED drug which apart from interfering with (i.e., blocking) heart medication – in effect acting as a POISON – it also quickly dissipates from the body leaving no trace of its presence (which they themselves admit) they still had the audacity to attempt to mislead the public by twisting the facts to make it sound as if he just simply wasn’t poisoned in any way at all.
The fact that the ICTY blood test report of January 12 did not get delivered to Milosevic until March 7 – two months late – causing him to write his very concerned letter on March 8, outlining his grave fears about being poisoned, and the fact that his MArch 8 lettr did not get delivered to the Russian embassy until well AFTER Milosevic’s death speaks volumes about who the only murderer could possibly be: NATO.
Since NATO have on numerous occasions publically admitted that they own – and ipso facto – control the ICTY, it can also be proved by the fact that Clinton’s former “peace envoy”, Richard Holbrooke was even able to intervene recently directly with the president of the ICTY on behalf of an ICTY-indicted KLA mass murderer, Mr.Ramush Haradinaj, to have Mr. Haradinaj released from The Hague prison without him having to even face trial – let alone be convicted for his crimes – also speaks volumes about what kind of “court” the ICTY truly is.
OD SOCIJALIZMA I SAMOUPRAVLJANJA DO NEOLIBERALIZMA
Umjesto uvoda – neka brojke govore:
Država: Socijalistička Republika Hrvatska Republika Hrvatska u neoliberalizmu
Broj stanovnika 4 784 265 (1991.g.) 4 284 889 (2011.g.)
Ukupan dug 4 milijarde $ 57 milijardi €
Udio prosjećne mirovine u prosjećnoj plaći 75,3 % 39 %
Omjer broja radnika i broja umirovljenika 2,83 / 1 1,13 / 1
Domaći gosti 33 % 8%
Broj radničkih odmarališta 634 (76 000 kreveta) 0 (0 kreveta)
Broj pripadnika milicije / policije 9 000 20 000
REPUBLIKA HRVATSKA U SOCIJALIZMU I SAMOUPRAVLJANJU
Jugoslovensko društvo je po svom socijalnom i nacionalnom sastavu veoma složeno, što ga s obzirom na strukturu interesa čini heterogenim. U njemu postoji mnoštvo raznovrsnih, proturječnih i klasnih interesa i u tom mnoštvu sastavni dio jugoslovenskog društva svoje mjesto ima i SR Hrvatska. Historijska je istina da je samoupravljanje naslijedilo bezbroj različitih, naročito isključivih, klasnih interesa od klasnog kapitalističkog društva, kao i od vremena revolucionarnog etatizma. Prevazilazeći naslijeđene klasične razlike, socijalne i nacionalne protivrječnosti i sukobe samoupravljanje stalno produkuje i umnožava vlastite protivrječnosti, koje je trebalo demokratskim metodama razrješavati, usklađivati i usmjeravati. Stoga politički sistem Jugoslavije (a time i Hrvatske) nije mogao počivati na fiktivnoj pretpostavci o jedinstvu interesa. To je veoma složen i u mnogo čemu proturječan socijalni i politički sistem u kojem postoje, formiraju se i djeluju različite interesne grupe (socijalne, funkcionalne, ideološke, vjerske i druge). Te su grupe, kako međusobno, tako i unutar sebe, izdiferencirane i tako politički i socijalni život čine veoma složenim. U takvom socijalnom kontekstu različitih, suprotnih, a odatle i konfliktnih interesa, sukobi interesa i njihovo transponiranje u sferu politike ne mogu se nikako označiti kao devijantno ponašanje ili stanje, već kao zakonitost političkog sistema Jugoslavije, njegov konstitutivni element.
U SR Hrvatskoj je bilo neophodno potrebno obezbjediti osnovne postavke za funkcionisanje i realni utjecaj interesa i njihovu realnu funkcionalnost. Ovdje nekoliko karakteristika:
a) socijalističko društvo mora biti realni i u sebi usklađeni sistem sposoban da se brani od sopstvenih, nasljeđenih i suprotnih deformacija i stihijnosti;
b) svi autonomni oblici organizovanja (SOUR, RO i OOUR) i interesno stvorene integracije, cjeline, podsistemi i cjeli sistemi su neodvojivi od opštih socijalističkih ciljeva;
d) postojanje i razvijanje sistema stalnih vrijednosti, solidarističkih odnosa među grupama i ljudima i antiutilitarne psihologije oslobođene kulta rentabilnosti i snalažljivosti.
Razvitak socijalističke demokracije u R Hrvatskoj ide uporedo sa stvaranjem mogućnosti i potreba da se osnivaju i afirmišu one interesne grupe koje djeluju kao samostalni, ali i sastavni dio jedinstvenog i usklađenog društveno-političkog sistema i demokratskog procesa. Socijalistička demokracija se razvija i jača samo da ograniči djelatnost i otkrije suprotne stavove i aktivnosti pojedinih interesnih grupa koje kao grupe za pritisak u sebičnom i partikularističkom smislu ne mogu biti sastavni dio socijalističke demokratske zajednice i njenog ustavnog poretka.
Veliki značaj u životu jednog naroda ima njegovo osjećanje da je u svojoj stvaralačkoj afirmaciji ne samo slobodan, već i da samostalno raspolaže uvjetima i sredstvima za takvu afirmaciju koje je sam sposoban stvarati, a to znači i da pored političke i kulturne samostalnosti raspolaže viškom svog društvenog rada i slobodno upravlja cjelokupnom društvenom reprodukcijom – što SR Hrvatska uspijeva u cjelini ostavarivati.
Jedinstvo naroda i narodnosti Jugoslavije nije građeno samo na nekoj goloj ekonomskoj i političkoj računici; njih povezuje dobar dio zajedničke povijesti, duboki osjećaj sudbinske povezanosti, etničke bliskosti većine njih i prije svega zajednička svijest koju je izgradila socijalistička revolucija i zajednička borba za demokratsko socijalističko samoupravno društvo. Mnogonacionalnost i afirmacija pluralizma nacionalnih interesa nije nikakav hendikep ili nesreća Jugoslavije; naprotiv, to je snažan progresivan faktor demokratizacije samoupravnog razvoja. U socijalističkoj samoupravnoj zajednici (kakva je Jugoslavija i u njoj Hrvatska) evidentne nesuglasice se obično ispoljavaju kroz međunacionalne protivrječnosti. Produbljavanjem samoupravljanja, jačanjem delegatskog sistema, razvijanjem humanih odnosa među ljudima, narodima i narodnostima – na osnovama pune ravnopravnosti – stvaraju se pretpostavke za razrješavanje društvenih, a time i međunacionalnih protivrječnosti u pravcu društvenog progresa.
a) pluralizam ekonomskih nacionalnih interesa;
b) pluralizam nacionalnih intersa u političko-pravnoj sferi;
c) pluralizam nacionalnih interesa u kulturnoj sferi i afirmaciji ravnopravnosti jezika.
U uvjetima suvremenih socijalističkih ekonomskih odnosa koji se zasnivaju na raspodjeli prema radu i sve snažnije se ispoljavaju kao društveno samoupravljanje radnog čovjeka, polazna tačka ekonomske samostalnosti naroda može biti samo u primjeni tog istog principa raspodjele prema radu i u međunacionalnim ekonomskim odnosima. Uzajamni odnosi među narodima u Jugoslaviji zavisili su od toga koliko je svako od njih razvio proizvodne snage, raspodjelu prema radu i unutrašnje tržište. Svi narodi i narodnosti imaju svoje interese i svoja prava da se razvijaju u skladu s rezultatima svoga rada i da nikakve druge snage (birokratizam, tehnokratizam, oblici nacionalizma) van njih ne mogu raspolagati plodovima rada. Nacija se u ostvarivanju svojih interesa naslanja na bazične društvene procese, a ne na njihovu nadgradnju. Baza nacije postaje samoupravljanje, jer je samoupravni sistem na taj način dao sasvim novu demokratsku sadržinu naciji i republikama – međunacionalnim odnosima. Kroz prevladavanje sopstvenog osamostaljivanja nacija se, kao oblik jugoslovenske zajednice, vraća svom radnom mjestu – radu – a nacija postaje prirodnija zajednica.
Realnost društvenog bića nacionalnih interesa u Jugoslaviji protkana je i osamostaljujućim i udružujućim tendencijama na socijalističkoj samoupravnoj osnovi, ali i jakim dezintegracionim i monopolističkim tendencijama na etatističko-tehnokratskoj i građanskoj osnovi. U odnosu na to koliko je udruživanje rada njihovo oružje zavisi domet, stupanj i brzina prevladavanja udružujućih nad dezintegracionim i osamostaljujućih nad centralističkim tendencijama. Otuda bi bile konzervativne i antihistorijske one posebne razvojne strategije koje ne bi, u mjeri koja je suglasna istorijskim interesima svakog ponaosob, uvažavale istorijske interese svih zajedno unutar Jugoslavije.
U toku revolucije narodi i narodnosti Jugoslavije su ostvarivali svoj nacionalni suverenitet, ravnopravnost i afirmaciju konstituirajući se (nacije) kao političko pravna posebnost izražena u narodnoj republici, a zajedništvo im je oličeno u federaciji. Suština nacionalnih interesa u političko-pravnoj sferi bila je uspostavljanje i razvijanje nacionalnih odnosa u duhu pune ravnopravnosti, nezavisno od toga kolika je veličina naroda ili narodnosti, kakva je ekonomska moć naroda ili narodnosti, bez obzira na veličinu teritorijalnog prostranstva na kojima su egzistirali. Neosporno je da je vitalni interes naroda i narodnosti Jugoslavije da se međusobni odnosi razvijaju bez ikakvih:
a) privilegija;
b) diskriminacije;
c) hegemonizma i
d) nacionalne supermacije.
Sredinom i potkraj pedesetih godina u javnom političkom životu gotovo je prestala rasprava o problemima međunacionalnih odnosa u Jugoslaviji. Upravo u tom istom vremenu dolazi do oživljavanja unitarističko-centralističkih tendencija u kojima dominira borba protiv nacionalnog faktora u društvenom razvoju, a položaj republika se svodi na puku formu i administrativno-teritorijalnu stepenicu centralističkog društvenog sistema. Posljedice birokratsko-centralističkih tendencija počele su se naročito osjećati u odnosima prema nacionalnim manjinama:
- potiskivanje njihovih pripadnika s odgovornih političkih funkcija;
- proturanje teze da je za budućnost nacionalnih manjina bolje da se što više koriste srpskohrvatskim jezikom, jer im olakšava napredovanje itd.
SKJ zauzima energičan i odlučujući stav: „Nacionalne manjine se tretiraju kao potpuno ravnopravni faktor sa svim drugim jugoslovenskim narodima. Svoja suverena prava prema Ustavu SFRJ od 1963. godine ostvaruju u federaciji kada je to u zajedničkom interesu, a u svim ostalim odnosima u socijalističkim republikama.“
U cilju otklanjanjanja protivrječnosti na relaciji međunacionalnih odnosa, a sa stanovišta afirmacije pluralizma nacionalnih interesa u političko-pravnoj sferi, u Ustavu SFRJ je konstatirano da se federacija ne izgrađuje po nekim statističkim državno-pravnim formulama, nego kao specifična socijalistička, kako kao država tako i samopravna zajednica, koja u prvom redu mora odgovarati potrebama, uvjetima i perspektivama socijalističkog i samoupravnog razvoja svakog naroda, a u okviru zajedničkih i političkih interesa i potreba naroda i narodnosti Jugoslavije. Bitno obilježje Ustava čine principi prema kojima se suverena prava ostvaruju u republikama, odnosno pokrajinama, a u federaciji samo ona suverena prava koja su Ustavom izričito utvrđena i to na osnovu suglasnosti svih republika i autonomnih pokrajina.
Slobodan razvoj kulturnog života, stvaralaštvo i obrazovanje radnih ljudi, naroda i narodnosti Jugoslavije ne vodi zatvaranju u nacionalne okvire, već oslobođenju prirodnih težnji svih naroda i narodnosti da se povezuju i uzajamno obogaćuju međusobnim uticajem. Ravnomjerni kulturni razvoj svake pojedine nacije predstavlja značajan uvjet daljnjeg razvoja, zbližavanja, ujedinjavanja i ispomaganja naroda i narodnosti. To je pretpostavka spoznaje druge kulture kada se sama obogaćuje vrijednostima drugih kultura, a uvijek stagnira kada se zatvara u sebe. Kulturne vrijednosti svake pojedine nacije i narodnosti imat će pravu veličinu ako isti odnos razumijevanja i poštovanja svako od njih pokazuje prema tekovinama kulture drugih nacija i narodnosti. U Jugoslaviji ne postoji neka nadnacionalna ili anacionalna kultura, ali to ne znači da se pojam „jugoslovenska kultura„ ne može upotrebljavati za označavanje svega onoga što je od zajedničkog interesa svih jugoslovenskih naroda i narodnosti. Proces povezivanja kultura nacija na osnovama pluralizma interesa nacija u sferi kulture nije suprotan idejama samoopredjeljenja, slobode, samodjelatnosti, nezavisnog razvitka i ravnopravnosti naroda. Nasilno kulturno zajedništvo može imati samo reakcionarne posljedice.
To što se pripadnici naroda i narodnosti Jugoslavije često u svakodnevnom komuniciranju međusobno sporazumijevaju na srpskohrvatskom jeziku ne znači da su pripadnici naroda i narodnosti, kojima to nije maternji jezik, dužni i obavezni da se njime služe. Nasuprot, njihovo je neotuđivo pravo da se javno služe svojim jezikom i da ga upotrebljavaju u svim oblicima komuniciranja. (1)
PUT R HRVATSKE KA NEOLIBERALIZMU I OSAMOSTALJENJU
Smatra se (u znanstvenim krugovima, a onda i u praksi) da je suvremeni razvoj hrvatskog društva pod izrazitim utjecajem sustava vrijednosti i života koji su prevladavali u socijalističkoj Hrvatskoj. Govori se o takozvanom komunističkom mentalitetu koji danas preovladava u društvenoj svijesti. Ovom sintagmom se često koriste političke stranke desne provijencije, te katolički teolozi i znanstvenici bliski Katoličkoj crkvi, a da nedovoljno precizno definiraju sam pojam. Drugi su pak skloni prenaglašavati rat i ratne okolnosti obnavljajući na taj način obilježja tzv. plemenske kulture koju karakteriše sklonost upotrebi nasilja, netolerantnosti, sklonost pljački i otimačini (hajdučki mentalitet itd.)
Tuđmanova osnovna pretpostavka za uspostavu samostalne hrvatske države jeste pomirba svih političkih različitosti unutar hrvatske nacije, a prije svega ustaša i partizana – dviju oštro sukobljenih ideološko-političkih struja u Drugom svjetskom ratu. Ta se pomirba ponajprije trebala izraziti u saglasnosti oko osnovne ideje – uspostavi samostalne hrvatske države. Vrlo brzo će se pokazati da sama saglasnost oko te ideje nije dovoljna što i sadašnja zbivanja sama po sebi dokazuju. Da bi se razbila i izmijenila izrazito negativna slika o ustaškom pokretu (zločinima) trebalo je afirmirati mišljenje da je ustaški pokret, bez obzira na sve slabosti njegove ideologije (minimiziranje zločina do njihovog opravdavanja), pa i istorijske prakse, zauzimajući se za stvaranje samostalne hrvatske države, zapravo simbolizirao „iskonsku težnju hrvatskog naroda za vlastitom državom“ (Tuđman). Sa druge strane, ono čega se treba odreći jeste partizanski pokret i njegov doprinos Narodno oslobodilačkoj borbi. Ideja svehrvatskog pomirenja jest sveobuhvatno prihvaćanje hrvatske države, a slobodna odluka o ulasku hrvatskog naroda u jugoslovensku zajednicu naroda bio je istorijski promašaj.
Što se tiče tipa gospodarskog sistema koji će se razvijati u osamostaljenoj hrvatskoj državi, Tuđmanov projekt predviđa uspostavu neoliberalizma. Proces pretvorbe i privatizacije društvenog bogatstva treba iskoristiti za formiranje nove kapitalističke klase koja će omogućiti gospodarski prosperitet Hrvatske, a to je nužno stvaranje 200-300 bogatih porodica koje će biti okosnica nove kapitalističke klase, ostalo je, prema Tuđmanu, „stoka sitnog zuba“. U duhovno-ideološkom i kulturnom smislu samostalna hrvatska država treba se utemeljiti na nacionalističkoj ideologiji s osnovnim ciljem da se u relativno kratkom vremenu ostvari jedinstvena nacionalna svijest Hrvata koji će nesmetano i slobodno isticati svoje hrvatstvo. To je neophodno potrebno zato što su u dosadašnjoj istoriji pojedini dijelovi hrvatskog naroda bili teritorijalno, kulturno i duhovno podijeljeni, pa čak i međusobno sukobljeni, a u interesu drugih nacija i državnih tvorevina koje su vladale Hrvatima. Posebnu pažnju treba posvetiti nacionalnoj baštini i tradiciji kako bi se današnjim i budućim generacijama Hrvata pokazalo da je hrvatska nacija, iako brojčano mala i dugo bez vlastite države, jedna od najstarijih nacija i „Božji narod“, vrijedna poštovanja (i straha) i da je zaslužila vlastitu državu.
Stvaranje samostalne hrvatske države pretpostavljalo je posebnu ulogu katoličke religije, odnosno crkve s obzirom na njezinu iznimnu ulogu u duhovno-kulturnom razvoju i opstanku hrvatske nacije. Ona mora biti, ne samo duhovno-moralna i svjetonazorska okosnica svekolikog društvenog života, nego i bitan element legitimnosti same državne vlasti i države kao takve – dolazi do poistovjećivanja hrvatstva i katoličanstva.
U pogledu ljudskog sastava novostvorena vladajuća gospodarska i politička elita doživljava veliku promjenu. Političku nomenklaturu uglavnom čine novi ljudi koji su za vrijeme socijalizma bili u emigraciji. Karakteristično je da ta elita ima veliku društvenu i političku moć kojom se koristi za vlastito ekonomsko zbrinjavanje uz visoke plaće i druge povlastice, a veliki broj njih ostvario je to nelegalnim putem (mito, korupcija, ratno profiterstvo). Uz poznate „tajkune“ (kapitalističku klasu) ubrajaju se i mnogi drugi, u javnosti manje poznati, većinski vlasnici proizvodnih i drugih organizacija (banke, osiguravateljska društva, hotelijeri...) i u snažnoj su političkoj sprezi sa novom političkom nomenklaturom.
a) nagli prjelaz iz socijalističke planske ekonomije u robnonovčanu i tržišnu ekonomiju s obilježjima prvobitne akumulacije kapitala praćene pljačkom;
b) nepostojanje ili nerazvijene institucije civilnog društva kao i nerazvijenost efikasnih mehanizama javne kontrole vlasti;
c) specifičan načina regrutiranja novih političkih elita čiji pripadnici obnašanje političkih funkcija shvaćaju kao normalan način sticanja materijalnih dobara;
d) neprimjerena čistka u svim institucijama putem lustracije.
„Ono što se u ratu i poslije rata događalo s pravosuđem, ali i s drugim državnim i društvenim ustanovama Hrvatske može se u obliku čvrste hipoteze nazvati nacionalističkom revolucijom: nacionalističkom zbog političkog sadržaja izvedenih promjena, a revolucijom zbog protupravnosti, nasilnosti i razornosti načina izvođenja tih promjena. Hrvatsko pravosuđe je devastirano političkim udarom, što je dovelo do toga da su iz pravosuđa izbačene gotovo sve osobe srpske nacionalnosti i mnoštvo osoba osumnjičenih za političku nelojalnost po kriterijima nacionalizma. Pravosuđe u novom stanju, a ponajprije Državno odvjetništvo, vojni sudovi i novoimenovani predsjednici sudova, postali su ravnodušni promatrači i akteri bezbrojnih nezakonitosti i zločina političke i parapolitičke prirode – tako što nisu gonili ili nisu kažnjavali, a to znači da su tolerirali i pasivnošću poticali ubojstva, uništavanje imovine, izbacivanje s posla, nezakonite deložacije, nepriznavanje državljanstva i drugih prava stotina tisuća ljudi (dr.prof. Nikola Visković, Novi list, 2001, 5).
Ako se kritički promatra i struktuira korupcija u hrvatskom društvu, iluzorno je očekivati da će vlast ozbiljnije započeti borbu protiv mita, korupcije i organiziranog kriminala, bez obzira što u članku 31. Ustava R Hrvatske piše: “Ne zastarjevaju kaznena djela ratnog profiterstva, kao ni kaznena djela iz procesa pretvorbe i privatizacije počinjene u vrijeme Domovinskog rata i mirne reintegracije, ratnog stanja i neposredne ugroženosti neovisnosti i teritorijalne cjelovitosti države propisane zakonom ili ona koja ne zasterjevaju prema međunarodnom pravu. Imovinska korist, ostvarena tim djelima ili povezana s njima oduzet će se .“
Split, juli 2016. godine
ЉУБАН КАРАН
Зашто упућивање хрватске јединице на границу Русије изазива еуфорију и одушевљење код већине Хрвата?
Хрватска предсеница Колинда Грабар Китаровић не крије своје одушевљење по повратку из Варшаве, где је присуствовала самиту лидера НАТО. Она само репрезентује одушевљење комплетне хрватске нације, јер, како сама каже, очекује консензус око слања контингента хрватских војника на руску границу. Под насловом На исток иде сатнија објављена је ударна вест на Хрватској телевизији. Шта је то дефектно у овом наслову и које су његове скривене пруке хрватској нацији? Ради се о елитној јединици Хрватске војске, која је интегрисана у немачко-холандски контингент стациониран у Немачкој и која ће вероватно бити распоређена у неку од балтичких земаља у скаду са најновијим одлукама челника НАТО.
Шта је то сатнија и да ли ће та јединица значајно увећати снагу НАТО на Истоку? Многима ван Хрватске овде треба објашњење јер је ова држава усвојила формацију, назив јединица и чинове у војсци по узору на усташку војску НДХ Анте Павелића. Тако је сатнија јединица величине чете а официр који њом командује има чин сатника, што је у рангу капетана. Значи, хрватско учешће у престројавању НАТО снага према границама Русије са циљем војног притиска на ту земљу је симболично, јер једна чета може променити однос снага само када би била сучељена два батаљона а не две најјаче војне силе на свету – НАТО и Русија. Чему онда толико одушевљење у Хрватској?
Симболика је у питању. Да би се разумело хрватско одушевљење новом улогом у глобалном војном сучељавању, у помоћ би требало позвати хрватску историју и традицију. Јер није њима први пут да шаљу војни контингент на Исток, и тога се већина Хрвата са носталгијом и, како знају да кажу, „са посебним пијететом“, сећају. Прва јединица која је својевремено из Хрватске упућена на Исток била је 369. појачана пјешачка пуковнија усташке војске. Пуковнија је 1941. године, такође из Немачке, као и садашња сатнија, упућена на Исток, у сучељавање са Русима. Додуше, не као сада у балтичке земље (Естонија, Летонија и Литва), него много јужније – под Стаљинград, где је немачка нацистичка војска водила једну од најтежих битака у Другом светском рату. Али симболика је иста.
ЛЕГЕНДА ТРАЈЕ
Била је то најелитнија јединица тадашње Павелићеве војске и као таква понос проусташког дела нације. Није случајно да је ову јединицу на бојишту у Русији обишао Павелић лично у друштву са најпознатијим и најопеванијим усташким командантом Јуром Францетићем. Хрватско учешће на Источном фронту са Вермахтом и тада је требало бити симболично. Међутим, да ли због пропаганде или стварног хрватског расположења у то време, на позив поглавника за одлазак на Источни фронт јавило се 5.000 добровољаца, далеко више него што су очекивали, јер се знало да иду у тешке битке. Тако је пала одлука да се формира већа јединица – пуковнија. Изабрано је 3.865 добровољаца који су распоређени у три бојне (батаљона) ове јединице. Прва бојна је формирана од добровољаца из Сарајева, а друге две из Загреба и Вараждина. Војну обуку су завршили у Немачкој а затим упућени под Стаљинград у састав 100. лаке ловачке дивизије, 17. немачке армије у Групи армија југ. Били су познати под именом Хрватска легија, са геслом: „Шта бог да и срећа јуначка“.
Ова јединица је у проусташком корпусу Хрватске постала легендарна, са угледом који ни приближно никада није имала ниједна друга. О њој су певане песме и испредане приче. Иако је ју је комплетну (или оно што је од ње остало) заробила 1943. године Црвена армија, ушла је у легенду. Има ту један апсурд, јер у том величању никада се не прича шта се десило са овом легијом након заробљавања. Чак би се могло рећи да је то лажна хрватска легенда. Њен последњи командант, који је заробљен са око 700 легионара, био је артиљеријски пуковник Марко Месић (на слици испод у црвеном кругу) – стриц далеко познатијег Стјепана Месића, хрватског политичара који је био последњи председник Председништва СФРЈ и који је на крају рекао: „Мој посао је завршен, Југославије више нема“.
Марко Месић је са већином својих војника преврбован у заробљеништву, тако да је постао командант Прве југословенске бригаде која је са Црвеном армијом под борбама са Немцима дошла на подручје Југославије и где је ушла у састав 23. српске дивизије 14. корпуса НОВЈ. Тако су се Месић и његове елитне усташе на крају рата, као партизани, борили против своје усташке сабраће, док су их они славили и величали и од њих направили легенду. Било је помало и смешно што су усташке главешине у Загребу доделиле Месићу једно од највиших одликовања, јер су били убеђени да је погинуо под Стаљинградом. Тако је потпуни апсурд да је ова легија у Хрватској постала легенда јер од тада постоји термин „Црвене усташе“. Али управо тако се догодило – то је најцењенија и најпоштованија војна формација у Хрватској свих времена.
„ЦРВЕНЕ УСТАШЕ“
Њену популарност код Хрвата није тешко доказати. Већ у Другом светском рату једна домобранска војна формација носила је име ове контроверзне пуковније, да би јој проласком времена популарност расла. Нису тачна нека писања да је легија била домобранска јединица, једноставно зато што су домобранске формације чинили мобилисани људи, а усташке јединице добровољци. До грађанског рата у Хрватској легенда је вишеструко надувана, тако је у Хрваткој и БиХ било више јединица под називом 369. бојна. Сматрало се за велику част распоређивање у такве јединице. Већ то је био сигуран знак и показатељ да нова хрватска власт у лику ХДЗ неће бити опредељена за антифашизам, него управо за фашизам и усташке традиције. Чак ни левом крилу ХДЗ, које је предводио Фрањо Туђман, није сметало што се њихова борба ослања на усташке легенде јер су са усташком емиграцијом ушли у чврст савез на идеји стварања независне Хрватске државе. Када се размишља и анализира како је уопште могуће да су се повезали и договорили усташка емиграција и партизански и левичарски део Хрватске, требало би имати на уму следбенике Марка Месића и такозване „Црвене усташе“.
И не само то. Веза усташа и комуниста у Хрватској датира још из времена Краљевине Југославије, значи још пре Другог светског рата, јер су се истовремено и заједно налазили у затворима по основу истих кривичних дела против државе. Без обзира на политичка определења, од ултралевих до ултрадесних, у затвору су успостављана пријатељства која су настављана по изласку из затвора. Ако се нису могли дружити због различитих политичких погледа, тајно су се веома поштовали и увек су били спремни да помогну једни другима, па и да тајно постижу договоре и савезе. Нема ту ништа чудно. Нешто слично се недавно дешавало у притвору Хашког трибунала, где су високи официри и политичари, који су у рату били на супротним странама, у притвору склапали пријатељства, међусобно се поштовали и били спремни да помогну један другоме и у приватном животу и у одбрани пред судом.
Зато не би требало да чуди одушевљење у Хрватској због слања сатније на границу Русије, јер је већинско мишљење у тој земљи да ова јединица наставља традиције „славне“ Хрватске легије. Сувише је примера да је то управо тако, а навешћу само један – однос према војсци Краљевине Југославије и касније према ЈНА у СФРЈ. Ниједну од ове две војске већина Хрвата никад није сматрала својом и увек су је притајено сматрали непријатељском. Војску Краљевине Југославије (Краљевине СХС) искористили су да врате своје изгубљене територије које су заузели Италијани, Аустријанци и Мађари. Војску СФРЈ искористили су да прикрију своју искрену активну улогу у фашистичком покрету. Зато је у време Југославије био латентно присутан проблем одзива Хрвата и пријављивање у војне школе. За ЈНА је то био велики проблем због фамозног кључа и дефинисаних процената официра и подофицира у складу са бројношћу нација у Федерацији. Конкретно за Хрвате тај проценат је пеглан тако што су далеко више од дефинисаног процента примани у Ратно ваздухопловство и Ратну морнарицу, јер је једино у тим видовима одзив био прихватљив. Солуција је била – ако већ неће у копнену војску, примај их тамо где хоће. Наравно да је то пеглање ишло на штету других нација.
ХРВАТСКА ПРЕД НАТО ДИСКРЕДИТУЈЕ СРБИЈУ
Општа је оцена да недавни самит лидера земаља НАТО пакта у Варшави није формалног карактера и да су донесене веома значајне одлуке – на Западу их представљају као искључиво одбрамбене, док се у Русији гледају као изразито офанзивне, до нивоа припрема за напад на Русију. Учињено је доста на општој мобилизацији и увезивању снага НАТО, као и пропагандном деловању на бољем разумевању опасности од Русије. У свему томе има и симболике – град у коме је основан Варшавски уговор сада је угостио шефове НАТО пакта.
Амерички председник Барак Обама био је веома конкретан и потпуно одређен када је позвао челнике НАТО да не попуштају пред све већом претњом Русије. Предложио је наставак санкција према Русији „док потпуно не прихвате прекид ватре у Украјини“, тако да нема дилеме да ли ће се санкције наставити иако неке земље под притиском властитих економских губитака стидљиво најављују њихово укидање. Ипак, најважнија ствар коју је самит донео јесте размештање нових НАТО снага на граници Русије, пре свега у балтичким земљама (где се нашла и хрватска сатнија), јер је то конкретан и провокативан војни потез који мора изазвати реакцију Русије. Управо тако се и догодило, јер је председник Русије Владимир Путин одмах потписао указ о повећању армије. Истовремено, врши предислокацију и распоред јединица Руске армије у складу са потезима НАТО.
Јавио се и гробар Совјетског Савеза Михаил Горбачов, који успаничено каже: „НАТО прича о одбрани, а припрма напад на Русе“. Горбачову би требало веровати, јер је увек имао добре везе на Западу, где је веома цењен. Његова узнемирност конкретним догађањима требало би да забрине. Он још каже: „Реторика у Варшави вришти од намера да практично прогласи рат Русији“.
Ко би рекао да ће хрватска председница, Колинда Грабар Китаровић у тако сложеној ситуацији покушати да усмери пажњу овог великог скупа, који увезује бар четвртину света, према Србији. Разрадила је тезу преко које је нашла начина да учесницима самита прикаже Србију као реалну и надолазећу опасност, која посебно забрињава Хрватску. Није то ни мало наиван напад, јер не може да се мери било која Колиндина изјава у Загребу са оним што је рекла о Србији пред 2.500 званичника, 2.000 медија, 28 чланица НАТО и 26 земаља партнера овог пакта. Овај потез се може третирати не само као перфидан него крајње злонамеран и подмукао, тако да заслужује адекватан одговор Србије. Инсистирала је да се мора зауставити продор Русије на Балкан преко Србије и образложила зашто је посебно брине војно повезивање Србије са Русијом. Према њој, та војна веза расте јер се најављују велике заједничке војне вежбе, међу којима је посебно поменула војну вежбу „Словенско братство“, која је најављена за октобар.
ГАЂАЈУ РУСИЈУ, ПОГАЂАЈУ СРБИЈУ
Основно питање није шта то Хрватска ради, него зашто то ради. На то питање Србија мора наћи одговор. Јер, ако неко у тако сложеној ситуацији, која би се без резерве могла назвати широка припрема за рат две најаче светске силе, које су истовремено светска опасност јер држе прст на нуклеарном окидачу, истакне Србију као светски проблем, његове намере нису чисте и треба их озбиљно схватити. Који је то интерес и који план Хрватске који може бити толико важан да занемарује своје тренутне економске интересе ради њега? Јер требало би знати да је број руских туриста у Хрватској последњих година увелико повећан. Да су они рекордери по просечном броју ноћења по једном туристи и галантни у трошењу новца. Сем тога, порастао је интерес руских купаца за некретнине у Хрватској. Зашто онда држави коју дрма и економска и политичка криза то није важно, него и даље одапињу отровне стреле према Русији. Уствари, када год у својим изјавама гађају Русију испадне да успут погоде Србију.
Ономе ко добро познаје усташки покрет и његове стратешке циљеве јасно је шта се крије иза сталних и перфидних напада на Србију – територијалне претнензије према Србији и Републици Српској. Само то је довољно важно да би се занемаривали важни економски интереси. Међутим, забринутост Хрватске није измишљена, она је стварна. Не зато што се плаши некаквог напада из Србије, него што осећа да би нека већа сила од Србије могла да осујети њихов прастари план – Хрватска до Дрине.
Није се у Хрватској пробудила носталгија само према 369. пуковнији на основу бојне која иде на Исток. Најмање пола године проусташке снаге и њихови познати ставови поново су потпуно овладали независном Хрватском, као пре 75 година. Симболи и узори младих постали су усташки хероји и викари а клерофашизам основна идеологија. Ствари су отишле до нивоа потпуне неприхватљивости не само од стране српског корпуса, који је тиме угрожен, него и неких поузданих хрватских савезника. Њихови савезници још увек толеришу понашање хрватске власти, али су све мање спремни да и сами учествују у фашизацији Хрватске. У последње време нема их ни на једној хрватској прослави где славе своје „велике победе“, у којима су почињени масовни ратни злочини.
(Message over 64 KB, truncated)
CNJ ONLUS - www.cnj.it
---
http://www.lantidiplomatico.it/dettnews-leggere_fidel__leggere_il_futuro/82_16845/
Leggere Fidel è leggere il futuro
( a cura di Marinella Correggia)
Buon compleanno al Presidente di tutti. A Fidel Castro che da tanti decenni è un uomo politico generoso e solidale con il mondo. In omaggio ai suoi 90 anni ecco una piccola antologia dai suoi discorsi e scritti, su temi di rilevanza mondiale.
Leggere (o ascoltare) Fidel è leggere il futuro. Perché spesso le sue proposte hanno precorso i tempi e le sue previsioni si sono avverate. Un reportage di Telesur conclude con queste parole: «Fidel cumple años pero también cumple sueños».
Contro le guerre
«Lottare per la pace è il dovere più sacro di tutti gli esseri umani, indipendentemente dalla loro religione, cittadinanza, colore della pelle ed età».
Fidel Castro si è sempre impegnato nella prevenzione e nella denuncia delle guerre imperialiste, in particolare a partire dall’intervento “Onu” in Iraq nel 1991. Nel 2009 chiede: «Perché Obama accettò il Nobel per la pace se aveva già deciso di portare la guerra in Afghanistan fino alle ultime conseguenze? Non era obbligato a compiere questo atto di cinismo.»
Libia: il 3 de marzo 2011 Fidel Castro spiega che la «colossale campagna di menzogne scatenata da tutti i mezzi di informazione ha provocato una grande confusione nell’opinione pubblica mondiale» e chiede «Perché questo impegno a presentare i ribelli libici come membri significativi della società che chiedono i bombardamenti di Stati uniti e Nato per uccidere libici?» Il 4 marzo, Fidel chiede al mondo di sostenere la proposta negoziale del presidente venezuelano Hugo Chávez : «Il presidente bolivariano, Hugo Chávez, sta compiendo uno sforzo encomiabile per trovare una soluzione che eviti l’intervento della Nato in Libia. Le sue possibilità di successo sarebbero maggiori se egli riuscisse nell’impresa di creare un ampio movimento di opinione a favore dell’idea, prima che si verifichi l’intervento armato e non dopo, per evitare che i popoli vedano ripetersi altrove l’atroce esperienza dell’Iraq»
La rivoluzione
(Discorso il 1 maggio 2000, Piazza della rivoluzione José Martí, L’Avana)
«La rivoluzione è il senso del momento storico; è cambiare tutto ciò che va cambiato; è uguaglianza e libertà piene; è essere trattati e trattare gli altri come esseri umani; è emanciparci grazie a noi stessi e ai nostri propri sforzi; è sfidare le potenti forze che dominano all’interno e all’esterno della nazione; è difendere i valori in cui si crede al prezzo di quasiasi sacrificio; è modestia, disinteresse, altruismo, solidarietà ed eroismo; è lottare con audacia, intelligenza e realismo; è non mentire mai e non violare principi etici; è la profonda convinzione che non esiste potere al mondo capace di schiacciare la forza della verità e delle idee. Rivoluzione è unità, è indipendenza, è lottare per i nostri sogni di giustizia per Cuba e per il mondo, questa è la base del nostro patriottismo, del nostro socialismo e del nostro internazionalimo».
( Fidel Castro, Ecología y desarrollo. Selección temática 1963-1992, Editora Política, La Habana). «Solo il socialismo può salvare l’umanità dai pericoli spaventosi che la minacciano: l’esaurimento delle risorse naturali che sono limitate, il crescente inquinamento ambientale, l’aumento incontrollato della popolazione, la tragedia della fame e la catastrofe delle guerre» (1974).
Sul dollaro, radice di molti mali
«L’impero ha dominato il mondo più con l’economia e la menzogna che con la forza. Aveva ottenuto il privilegio di stampare valute convertibili alla fine della Seconda guerra mondiale, monopolizzava l’arma nucleare, disponeva di quasi tutto l’oro del mondo ed era l’unico produttore su vasta scala di beni intermedi, beni di consumo, alimenti e servizi a livello mondiale.
Tuttavia, c’era un limite alla sua possibilità di stampare moneta: il collegamento con l’oro, al prezzo costante di 35 dollari l’oncia. Andò avanti così per 25 anni, finché il 15 agosto 1971 un ordine presidenziale di Richard Nixon ruppe unilateralmente questo impegno internazionale: truffando il mondo. Non mi stancherò mai di ripeterlo. In questo modo furono trasferiti sull’economia mondiale i costi del riarmo e delle avventure belliche, specialmente la guerra del Vietnam.
Oggi un milione di dollari vale 30 volte più di quanto valeva quando Nixon sospsese la convertibilità del dollaro in oro. (…) Se non si tiene conto di questo, le nuove generazioni non avranno un’idea chiara della barbarie imperialista. In virtù del privilegio di Bretton Woods gli Stati uniti, cancellando unilateralmente la convertibilità,pagano con pezzi di carta i beni e i servizi che comprano al resto del mondo. E quest’ultimo ha dovuto subirne le spese: le sue risorse naturali e il suo denaro hanno supportato il riarmo e coperto gran parte dei costi delle guerre imperiali.»
(tratto da Granma e Cubadebate)
La fame, lo sfruttamento e gli sprechi
Discorso al Vertice mondiale Onu sull’alimentazione - Roma 1996:
«La fame, inseparabile compagna dei poveri, è figlia dell’iniqua distribuzione delle ricchezze e delle ingiustizie di questo mondo.
(…) Il colonialismo non è estraneo al sottosviluppo e alla povertà di cui oggi soffre gran parte dell'umanità. Così come non gli sono estranei l'opulenza oltraggiosa e lo spreco delle società di consumo espresse da quelle antiche potenze coloniali che avevano sfruttato la maggior parte delle nazioni. Per lottare contro la fame e l'ingiustizia sono morte nel mondo milioni di persone. (…)
Quale cura applicheremo affinché entro i prossimi venti anni gli affamati siano 400 milioni anziché 800 milioni? Questi obiettivi, così modesti, sono una vergogna! (…) Se il mondo, giustamente, si commuove quando si verificano disastri, catastrofi naturali, o sociali che uccidono centinaia o migliaia di persone, perché non si commuove nello stesso modo di fronte a questo genocidio che ha luogo ogni giorno davanti ai nostri occhi? (…)
Sono il capitalismo, il neoliberismo, le leggi di un mercato selvaggio, il debito estero, il sottosviluppo, lo scambio ineguale a uccidere tante persone. (…) Perché si investono 700 miliardi di dollari ogni anno nelle spese militari e non si utilizza una parte di queste risorse per combattere la fame e frenare il degrado dei suoli, la desertificazione e la deforestazione di milioni di ettari ogni anno, il riscaldamento dell'atmosfera, l'effetto serra che incrementa cicloni, penuria o eccesso di pioggia, la distruzione dello strato d'ozono e altri fenomeni naturali che danneggiano la produzione di alimenti e la vita dell'uomo sulla Terra? (…)
Perché va avanti la produzione di armi sempre più sofisticate benché la guerra fredda sia finita? Per cosa si vogliono produrre queste armi, se non per dominare il mondo? Perché questa feroce concorrenza nel vendere armi a Paesi sottosviluppati - armi che non li renderanno più forti nel difendere la loro indipendenza-, dove quello che c'è da uccidere è la fame? Perché sommare a tutto questo politiche criminali, blocchi assurdi che comprendono alimenti e medicine per uccidere di fame e malattie popoli interi?
Dov'è l'etica, la giustificazione, il rispetto dei diritti umani più elementari, qual è il senso di tali politiche? Regni la verità e non l'ipocrisia e la menzogna. Prendiamo coscienza che in questo mondo devono cessare le tendenze egemoniche, l'arroganza e l'egoismo. Le campane che oggi suonano per coloro che muoiono di fame ogni giorno, suoneranno domani per l'umanità intera se non vorrà, non saprà o non potrà essere sufficientemente saggia per salvare se stessa. »
«In questo periodo l’umanità sta affrontando problemi gravi e senza precedenti. (…) Mi riferisco alla crisi alimentare provocata da fattori economici e dai cambiamenti climatici di origine antropica che apparentemente sono già irreversibili, ma che la mente umana ha il dovere di affrontare con rapidità. (…) I problemi hanno preso forma d’improvviso, con fenomeni che si stanno verificando in tutti i continenti.(…) I raccolti di frumento, soia, mais, riso e diversi altri cereali e leguminose, la base alimentare del mondo (…), sono colpiti gravemente dai cambiamenti climatici, con problemi gravissimi. (…) Oltre 80 paesi, tutti nel Terzo mondo, e quindi già afflitti da difficoltà reali, sono minacciati di vere e proprie carestie. I problemi sono drammaticamente seri. Tuttavia, non tutto è perduto. (…) Se i milioni di tonnellate di soia e mais che si vorrebbero investire nella produzione di agrocarburanti saranno invece destinati a produrre alimenti, gli i nusitati aumenti dei prezzi delle derrate rallenterebbero, e gli scienziati troverebbero soluzioni.»
L’urgenza del clima e l’ingiustizia ecologica
Discorso pronunciato a Rio De Janeiro nel 1992, alla Conferenza delle Nazioni unite su ambiente e sviluppo
«(…) Occorre far rilevare che sono le società di consumo le grandi responsabili della gravissima distruzione ambientale. Nate dalle potenze coloniali e dalle politiche imperiali, a loro volta hanno generato l'arretratezza e la povertà che oggi flagellano l'immensa maggioranza dell'umanità.
Con il solo 20 % della popolazione mondiale, le società abbienti consumano i due terzi dei minerali e i tre quarti dell'energia che si producono nel mondo. Hanno avvelenato mari e fiumi, contaminato l'aria, assottigliato e bucato la fascia di ozono, saturato l'atmosfera di gas climalteranti con effetti catastrofici che già si fanno sentire. I boschi spariscono, i deserti si espandono, migliaia di milioni di tonnellate di terra fertile vanno a finire ogni anno in mare.
Diverse specie sono in via di estinzione. La pressione demografica e la povertà portano a sforzi disperati per sopravvivere, anche a spese della natura. Non è possibile gettare la colpa di tutto ciò sui paesi del Terzo Mondo, ieri colonie, oggi nazioni sfruttate e saccheggiate da un ordine economico mondiale ingiusto. La soluzione non può essere quella di impedire lo sviluppo a chi ne ha più bisogno. Tutto ciò che oggi contribuisce al sottosviluppo e alla povertà è una violazione flagrante dell'ecologia. Ne muoiono ogni anno nel Terzo mondo decine di milioni di uomini, donne e bambini (…).
Lo scambio diseguale, il protezionismo e il debito estero attentato all'ecologia e favoriscono la distruzione ambientale. Se si vuole salvare l'umanità dall’autodistruzione, è necessario distribuire meglio le ricchezze e le tecnologie disponibili. Meno lusso e meno sperpero in pochi paesi perché si abbia meno povertà e meno fame in gran parte del mondo. Stop al trasferimento nel Terzo Mondo di stili di vita e abitudini di consumo rovinosi. Si renda più razionale la vita umana. Si instauri un ordine economico internazionale giusto. Si utilizzi tutta la scienza necessaria per uno sviluppo senza distruzione. Si paghi il debito ecologico e non il debito estero. Scompaia la fame e non l'essere umano.
Dal momento che le presunte minacce del comunismo sono sparite, e non ci sono più pretesti per guerre fredde, corse agli armamenti e spese militari, che cosa impedisce di destinare immediatamente queste risorse a promuovere lo sviluppo del Terzo Mondo e a combattere la minaccia di distruzione ecologica del pianeta? Basta con gli egoismi, basta con le egemonie, cessino insensibilità, irresponsabilità e inganno. Domani sarà troppo tardi per fare quello che avremmo dovuto fare da molto tempo.»
(11.8.2016)
1) Hague Tribunal Exonerates Slobodan Milosevic for Bosnia War Crimes Ten Years Too Late (by Andy Wilcoxson)
2) Момир Булатовић: ВЕЛИЧИНА СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА
3) Madeleine Albright's Criminal Enterprise (by William Dorich)
La Corte Penale Internazionale per l'ex Jugoslavia ha scagionato Slobodan Milosevic dalle responsabilità per i crimini di guerra della guerra bosniaca 1992-95...
http://www.pandoratv.it/?p=10499
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=6myryvlbuiY
Milosevic innocenté par le tribunal pénal international pour l’ex-Yougoslavie: une information censurée par les médias
L’ex président de la Yougoslavie Slobodan Milosevic innocenté par le Tribunal Pénal International pour l’ex Yougoslavie. En catimini, c’est l’une des conclusion du verdict de plus de 2000 page rendus par le Tribunal contre Radovan Karazic, président de la République Serbe de Bosnie durant la guerre en Bosnie. Dans le silence assourdissant des grands médias occidentaux, outils de propagande détenus exclusivement par l’oligarchie capitaliste.
Radovan Karazic, convaincu de crimes de guerres, a lui été acquitté de l’accusation de génocide. Le président du tribunal O-Gon Kwon pour être l’un des juges dans le procès Milosevic connait particulièrement les accusations et arguments de l’accusation par l’OTAN contre Milosevic. Le verdict dans l’affaire Karazic indique sans beaucoup de doute que si le procès de Milosevic était allé à son terme de façon impartiale il aurait probablement débouché sur une absence de condamnation de Milosevic.
Quelques citations du verdict du 24 mars : Milosevic innocenté par le tribunal pénal international
www.initiative-communiste.fr a pu consulter le verdict rendu par le TPI. Un verdict du tribunal rendu le 24 mars 2016 qui dégage toutes responsabilités de Milosevic dans un plan visant le nettoyage ethnique mené en Bosnie, verdict soulignant par ailleurs les responsabilités des leaders nationalistes des serbes de Bosnie, mais également des leaders nationalistes croates et bosniaques, identifiant d’ailleurs la déclaration unilatérale d’indépendance de la Bosnie par l’islamiste Itzebegovic comme l’événement déclencheur de l’escalade guerrière.
« Si l’on considère les preuves présentées dans cette affaire en relation avec Slobodan Milosevic et son adhésion à la JCE, le tribunal rappelle qu’il a partagé et adopté l’objectif politique de l’accusé et des dirigeants des Serbes de Bosnie de préserver la Yougoslavie et d’empêcher la séparation ou l’indépendance de la Bosnie Herzegovine et qu’il a coopéré de façon resserré avec l’accusé durant cette période. Le tribunal rappelle également que Milosevic a fourni une assistance sous forme de personnel, fourniture et armes au serbes de Bosnie durant le conflit. Toutefois, sur la base des preuves présentées aux tribunal, les intérêts divergeant qui sont apparus durant le conflit entre les dirigeants Serbes de Bosnie et les dirigeants Serbes en particuliers la désapprobation et les critiques répétées de la politiques et des décisions prises par l’Accusé (ndt Karazic] et les dirigeants Serbes de Bosnie, le tribunal n’est pas convaincu qu’il y aurait des preuves suffisantes présentés dans cette affaire pour jugé que Slobodan Milosevic était d’accord avec ce plan commun [NdT le plan d’épuration ethnique, de persécution et de génocide] » » Au début même de mars 1992, il y avait un désaccord manifeste entre l’Accusé et Milosevic lors d’une réunion avec des représentants internationaux durant laquelle Milosevic et d’autres leaders serbes ont ouvertement critiqué les leaders Serbes de Bosnie de commettre des « crimes contre l’humanité » et un « nettoyage ethnique » et de mener la guerre pour leur propre intérêt.
§3460 p1302 du jugement du 24 mars 2016 du TPI dans l’affaire IT-95-5/18-TLe Tribunal rappelle par ailleurs l’opposition de Milosevic à l’institution du république serbe de Bosnie en réponse à la proclamation unilatérale par Itzebegovic de l’indépendance de laBosnie-Herzégovine (§2685), le leader musulman soutenu par l’Occident proclamant ouvertement vouloir établir un état islamique. Ainsi que la ferme opposition de Milosevic à ce que les bosniaques musulmans pro yougoslaves soient écartés (§2687) et sont opposition catégorique à toutes discrimination ethniques. Devant les Serbes de Bosnie, Milosevic déclare en mars 1994 à Belgrade « les membres des autres nations et ethnies doivent être protégés » »‘l’interêt national des Serbes est l’opposé de la discrimination » (§3288 pa 1241). Milosevic s’oppose également aux visés des nationalistes serbes en matière d’expansion territoriale, mais sans grande influence sur eux, même si la Yougoslavie sous la direction de Milosevic tente d’imposer la paix aux leaders des serbes de Bosnie
« le Tribunal constate qu’alors qu’à l’origine Milosevic avait des intérêts similaire à ceux des Serbes de Bosnie, quand leurs intérêts ont divergé, son influence sur les leaders des serbes de Bosnie c’est réduite. Milosevic a ainsi mis en doute que le monde accepte que les Serbes de Bosnie puissent obtenir représentant 30% de la population de Bosnie puissent obtenir plus de 50% du territoire et a encouragé un accord politique. Il a déclaré que les serbes ont gagné la guerre, et qu’il n’y avait presque plus de bosniaques musulman en république serbe de Bosnie. Au mois d’aout 1994, les leaders serbe ont condamné les leaders serbes de Bosnie comme commettant des crimes contre l’humanité et poursuivant un nettoyage ethnique » §3290 p 1242
« En raison des différence de vues entre les leaders des serbes de Bosnie et les Serbes en 1993 et 1994, la République Fédérale de Yougoslavie a réduit son soutien à la République Serbe de Bosnie et encouragé les serbes de Bosnie a accepté des propositions de paix. Il faut également considéré que les dirigeants (ndt ie Milosevic) étaient très soucieux des vues extrême des leaders des serbes de Bosnie et qu’ils ne pouvaient pas soutenir leurs intentions, notamment le nettoyage ethnique. »
Face à l’extrémisme et la violence des leaders serbes de Bosnie refusant le plan de paix, le Tribunal (§3295) souligne que le gouvernement Yougoslave cesse ses relations économiques et politiques avec les leaders de la RSB et impose un blocus sur la rivière Drina. On est très loin de l’accusation portée par les procureurs du TPI en porte voix de l’OTAN, de Milosevic chef d’une conspiration criminelle visant au nettoyage ethnique des Croates et des musulmans de Bosnie, dans le but de réaliser son projet d’une « Grande Serbie. Le début de défense présenté par Milosevic à son procès – avant son décès brutale en prison – visait d’ailleurs à démontrer son engagement dans la préservation d’une Yougoslavie multiethnique et la continuité de sa constitution, tandis que la guerre et la fièvre nationaliste, en Slovénie et en Croatie, puis en Bosnie sont alors soutenus par l’Union Européenne et les capitales occidentales reconnaissant les proclamations armés d’indépendances et les épurations ethniques qui en découlent.
Médiamensonge, démonisation et criminalisation : les méthodes de manipulations des impérialismes capitalistes pour lancer leur guerre
Tout au long des années 1990, dans une Europe loin d’être une Europe de paix, l’Union Européenne emmenée par l’Allemagne et les Etats-Unis et avec l’actif soutien de la France de Chirac ou de Jospin, c’est également à force de propagande et de média mensonge qu’a été pratiqué une politique interventionniste guerrière pour dépecer la Yougoslavie, afin de permettre à l’OTAN d’y établir ses bases et au Capital européen, en particulier allemand de faire main basse sur les entreprises publiques de la Yougoslavie socialiste. Par exemple, les médias dénoncent alors la mise en œuvre par Milosevic d’un plan d’épuration ethnique au Kosovo, le soit disant plan fer à cheval.Le ministre allemand de la Défense d’alors, Rudolf Scharping, indique le 9 avril 1999 que ce plan est exécuté depuis novembre 1998, appelant à une intervention de l’OTAN. Il prétend même connaitre le détail des unités militaires yougoslaves utilisées par ce plan. En 2000, un général de brigade allemand, Heinz Loquai, lache cependant le morceau : » Les contradictions dans l’argumentation du ministre de la Défense sont tellement importantes que l’on peut avoir de sérieux doutes sur l’existence d’un tel document « . Rudolf Scharping répliquait alors en indiquant que « le plan Fer à cheval est entre les mains du tribunal pénal international sur la Yougoslavie à La Haye » (..) c' »est l’une des preuves fondamentales de l’acte d’accusation contre Milosevic et sa clique ». C’est effectivement sur cette base qu‘un acte d’accusation secret était déposé par la procureur du TPI Louise Arbour le 22 mai 1999 contre Milosevic et plusieurs responsables de son gouvernement, acte d’accusation ensuite modifié en 2001 pour intégrer des accusations concernant les guerres yougoslaves en Bosnie et en Croatie. Un acte d’accusation faisant partie intégrante de l’intervention militaire contre la Yougoslavie. Une accusation politique.
C’est sur la base de ces accusations et en violation des résolutions de l’ONU qui n’autorisent aucunement le recours à la force que pendant 78 jours l’OTAN bombarde la Yougoslavie en 1999. Les 60 000 missions aériennes de l’OTAN bombarderont notamment le centre de la capitale Belgrade en visant délibérément les populations civiles. Des missiles de l’OTAN détruiront l’immeuble de la télévision serbe ainsi que l’ambassade de Chine et de très nombreuses infrastructures civiles, OTAN qui revendique viser spécifiquement les médias serbes. Alors que l’OTAN installe l’une de ses plus grandes bases au Kosovo, plus de 200 000 serbes, tziganes et autres minorités subissent l’épuration ethniques et sont chassés de leurs maisons et de leurs terres. Une épuration ethnique suivant celles menées en 1995 par l’armée croate en Krajina. Aucun responsable ni de l’OTAN ni des chancelleries occidentales n’a été poursuivi pour crimes contre l’humanité.
Livré en 2001 par les autorités serbes pro UE installés à la suite des bombardements de l’OTAN à Belgrade au Tribunal Pénal International pour la Yougoslavie, Milosevic meurt en prison alors qu’il prépare sa défense, dans des circonstances troubles, laissant suspecter un probable empoisonnement : le TPI refusant d’autoriser les soins préconisés par les médecins russes pour ses graves problèmes cardiaques, les médecins néerlandais mettant plusieurs mois à lui communiquer les résultats de test sanguins montrant la trace d’antibiotiques (rampicine) non prescrits annihilant les effets de ces médicaments pour le cœur. Les résultats des examens médicaux de Milosevic étaient pourtant communiqués à l’ambassade américaine par le TPI et ce dès 2003 comme en témoigne un cable wikileaks. En fin d’année 2005, Milosevic avait vu sa demande de faire paraître comme témoin T Blair et G Schoeder refusé par le tribunal. Le tribunal ne rendra pas de verdict. Cependant, le jugement rendu par le tribunal dirigé par O-Gon Kwon donne une indication très clair sur ce qu’aurait été son jugement.
En 2006, les Etats Unis font exécuter Saddam Hussein dans un simulacre de procès condamnés par l’ensemble des défenseurs des droits de l’Homme. Kadhafi sera lui lynché
Du mensonge sur les armes de destruction massive en Irak à la manipulation de Timisoara en passant par les couveuses du Koweit, il y a de nombreux exemples de ces médias mensonges, véritable armes de propagande de guerres utilisés par les médias de l’oligarchie capitaliste pour chauffer à blancs les opinions et ainsi faire taire le camps de la paix. Irak,Yougoslavie, Libye,Ukraine, Syrie… ce sont toujours les mêmes méthodes.
Plus de 15 ans après la mise en accusation par l’OTAN de Milosevic, le désaveu produit par le TPI lui même des accusations portées par des procureurs directement aux ordres de l’OTAN doit faire réfléchir. Rappelons par exemple que la campagne de presse massive en France pour lancer des bombardements sur Damas en utilisant une attaque au gaz Sarin attribué par le gouvernement français à Bachar Al Assad mais qui s’est révélée par la suite probablement menée par les terroristes islamistes ?
Des leçons à retenir et partager pour défendre la paix
En 1999, même ceux qui étaient contre la campagne impérialiste anti-serbes servant de justification aux bombardements de l’OTAN contre la Yougoslavie, se disaient souvent que quand même il y avait peut-être
un peu de vrai dans ces innombrables accusations contre Milosevic.
Maintenant le fait qu’il soit complètement innocenté aura de quoi surprendre même des gens jusque là très méfiants envers les médias et les politiciens du Capital, et montrer à quel point leur crédibilité est de zéro virgule zéro, à l’image du « Plus c’est gros, plus ça passe » de Goebbels. On pourra attendre longtemps les déclarations de regrets de la fausse gauche impérialiste, « radicale » ou pas qui fut complice de cette campagne de calomnies impérialiste servant à justifier des crimes de guerres
En 2011 en Libye c’est au prétexte de défendre la population de Benghazi que Sarkozy avec l’aide du Royaume Unis et le soutien des Etats-Unis a lancé une campagne de bombardement contre la Libye, faisant chuter le régime de Kadafhi, plongeant la Libye dans le chaos et déstabilisant l’ensemble de la région en alimentant le terrorisme islamiste. Les mêmes appels enflammés de BHL que lors des interventions de l’OTAN en Yougoslavie sont utilisés pour affaiblir l’opposition de l’opinion publique à la guerre. Comme en Bosnie, les islamistes sont utilisés pour faire exploser la Libye. En 2012, ce sont ces mêmes islamistes qui tuent l’ambassadeur américain en Libye, à Benghazi. 3 soldats des forces spéciales françaises sont églament tués en 2016 alors que leur hélicoptère est abattu par des islamistes rattachés à l’EI qui tiennent toujours la ville. Depuis une pétition a été lancée sur internet pour réclamer le jugement de Sarkozy par la Cour Pénal Internationale.
En 2011, les militants franchement communistes étaient bien seuls à s’opposer à la guerre impérialistes en Libye. Ils seront ensuite bien seuls pour réclamer que les impôts servent à défendrent les conquis sociaux, pas pour la guerre impérialiste en Syrie, bien seuls pour défendre les antifascistes, le parti communistes d’Ukraine et le peuple du Donbass fasse à la guerre et la répression fasciste de la junte pro UE mise en place en 2014 à Kiev par un coup d’état soutenu. Mais les faits leurs donnant raison, il est inévitable que les citoyens soucieux de défendre la paix les rejoignent pour faire front contre les guerres et interventions impérialistes dont les victimes directes se comptent désormais également par centaines sur le sol français.
JBC pour www.initiative-communiste.fr
Telesur : Milosevic innocenté par le tribunal pénal international pour
l’ex-Yougoslavie: les médias silencieuxtraduction www.initiative-communiste.fr
Le dernier dirigeant communiste de Yougoslavie était comparé à Hitler alors que son pays subissait des sanctions, était démantelé et alors que des milliers de gens furent tués par les USA et l’OTAN
Le 24 mars dernier , le tribunal pénal international pour l’ex-Yougoslavie a omis de tenir une conférence de presse ou d’annoncer que le président de la Yougoslavie puis de la Serbie Slobodan Milosevic n’avait aucune responsabilité pour les charges de crimes de guerre lors de la guerre de Bosnie de 1992-1995 dont il
avait été accusé.A la place, le tribunal a commodément enterré cette déclaration d’innocence au milieu du verdict contre Radovan Karazic. L’ancien président des serbes de Bosnie a été prononcé coupable de crimes de
guerre et condamné à 40 ans de prison en même temps que le tribunal a trouvé à l’unanimité que « Le tribunal n’a pas pu trouver suffisamment de preuves prouvant que Milosevic était d’accord avec ce plan commun. »[ de nettoyage ethnique des musulmans et croates de Bosnie]En réalité, le tribunal a trouvé que c’était exactement le contraire qui était vrai.
Tout comme lors du battage médiatique au sujet des « armes dedestruction de masse » menant en 2003 à l’invasion des USA en Irak, Milosevic était appelé le « Boucher des Balkans » lors du « procès dusiècle » et a été accusé de « crimes de guerre » au milieu du bombardement de la Yougoslavie en 1999.
Arrêté en mars 2001, Milosevic a fait face à un procès de cinq ans, en se défendant et déterminé à le gagner, quand il est mort en prison le 11 mars 2006, au milieu des rumeurs d’empoisonnement.
La décision du tribunal a fait part du fait que lors des rencontres entre Serbes et Serbes de Bosnie « Slobodan Milosevic déclara que « tous les membres des autres nations et ethnies doivent être protégés. et que « l’intérêt national des serbes est de ne pas faire de discrimination« . Milosevic déclara également que « tout crime doit être combattu avec détermination ».
Le tribunal déclara aussi que « Milosevic exprima également ses réserves sur une assemblée des serbes de Bosnie excluant les musulmans se déclarant pro-yougoslaves ».
Le tribunal TPIY continua en déclarant que « De 1990 à mi-1991, l’objectif politique de l’accusé Karadzic était la préservation de la Yougoslavie et d’empêcher la sécession de la Bosnie-Herzégovine, qui aurait pour résultat une séparation des serbes de Bosnie de la Serbie. »
C’est uniquement grâce aux recherches du journaliste Andy Wilcoxson, qui a découvert la décision du TPIY fin juillet , que le fait que Milosevic ait été innocenté a pu être connu, mais cependant les grands médias internationaux n’en parlent toujours pas.
Le dernier dirigeant socialiste de Yougoslavie fut démonisé et comparé sans cesse à Hitler par les grands médias pour justifier les sanctions des USA et de l’OTAN contre la Yougoslavie, la démanteler et y tuer
des milliers de gens.Cette dernière révélation vient dix ans après la mort de Milosevic.
Milosevic exonerated, as the NATO war machine moves on
Milosevic Exoneration: Radio Free Europe's Clumsy Attempt at Damage Control
www.slobodan-milosevic.org - August 9, 2016
Written by: Andy Wilcoxson
Gordana Knezevic of Radio Free Europe/Radio Liberty (RFE/RL) attacked me and she attacked Neil Clark for reporting that Slobodan Milosevic has been exonerated by the Karadzic trial chamber at the ICTY for crimes committed during the Bosnian war. According to Ms. Knezevic, the reporting done by Neil Clark and myself was "a perfect example of fact-bending journalism".
Ms. Knezevic argues that "The Trial Chamber did not in fact make any determination of guilt with respect to Milosevic in its verdict against Karadzic. Indeed, Milosevic was not charged or accused in the Karadzic case. The fact that a person is, or is not, found to be part of a joint criminal enterprise in a case in which he is not charged has no impact on the status of his own case or his own criminal responsibility. In short, the trial against Karadzic was against him and him only, and therefore has no impact on the separate case against Slobodan Milosevic."
To bolster her claim she cites correspondence she received from the ICTY, which reads:
"The Trial Chamber of the Karadzic case found, at paragraph 3460, page 1303, of the Trial Judgement, that 'there was no sufficient evidence presented in this case to find that Slobodan Milosevic agreed with the common plan' [to create territories ethnically cleansed of non-Serbs]. The Trial Chamber found earlier in the same paragraph that 'Milosevic provided assistance in the form of personnel, provisions and arms to Bosnian Serbs during the conflict'."
What Ms. Knezevic clearly fails to comprehend is the nature of the charges against Slobodan Milosevic and Radovan Karadzic. Milosevic and Karadzic were accused of being co-conspirators and together undertaking a joint criminal enterprise to ethnically cleanse Muslims and Croats from Bosnian-Serb territory.
Paragraph 9 of the indictment against Karadzic says: "Radovan KARADZIC participated in an overarching joint criminal enterprise to permanently remove Bosnian Muslim and Bosnian Croat inhabitants from the territories of BiH claimed as Bosnian Serb territory by means which included the commission of [crimes]." And in Paragraph 11 the indictment asserts that "Radovan KARADZIC acted in concert with other members of this criminal enterprise including [...] Slobodan MILOSEVIC".
Conversely, paragraph 6 of the indictment against Milosevic says: "Slobodan MILOSEVIC participated in the joint criminal enterprise [...] The purpose of this joint criminal enterprise was the forcible and permanent removal of the majority of non-Serbs, principally Bosnian Muslims and Bosnian Croats, from large areas of the Republic of Bosnia and Herzegovina, through the commission of crimes." And in Paragraph 7, "The individuals participating in this joint criminal enterprise included Slobodan MILOSEVIC, Radovan KARADZIC, [etc ...]".
Because we are talking about the exact same joint criminal enterprise, Ms. Knezevic is not correct when she says, "The fact that a person is, or is not, found to be part of a joint criminal enterprise in a case in which he is not charged has no impact on the status of his own case or his own criminal responsibility."
Although Milosevic wasn't officially "charged" in the Karadzic trial (he had been dead for two years before Karadzic was even arrested), it was the indictment's assertion that Radovan Karadzic and Slobodan Milosevic undertook the joint criminal enterprise together that prompted the Karadzic chamber to make findings regarding Slobodan Milosevic's culpability. The charges against Milosevic and Karadzic are inexorably linked. The Karadzic indictment accuses Slobodan Milosevic of participating in the very same joint criminal enterprise that he was charged for in his own trial. The Karadzic chamber's determination that there was insufficient evidence to find that Slobodan Milosevic was part of the exact same joint criminal enterprise he was charged for in his own trial impacts his criminal responsibility in a very direct and obvious way, especially considering that the presiding judge in the Karadzic trail was one of the judges who sat on the bench throughout the Milosevic trial.
The Karadzic chamber didn't stop at finding that the evidence against Milosevic was merely "insufficient" either. As I observed in my original article, the judges went beyond that and cited exculpatory evidence showing that he opposed ethnic cleansing and sought a political solution that was fair to the Muslims and the Croats, facts which Ms. Knezevic completely and dishonestly ignores in her argument.
Instead, she launches into an ad hominem attack on Neil Clark, calling him "a leading apologist ... for Serbian war crimes" without presenting one scrap of evidence that he has ever condoned war crimes committed by Serbs or anyone else. Then she tries her hand at amateur psychology saying "He seems to enjoy the notoriety of being contrarian, even if it means proclaiming the innocence of war criminals and mass murderers."Ms. Knezevic sneers that "Clark and his ilk can continue to imagine an alternate reality" ... then in the very next paragraph she claims that Slobodan Milosevic was the President of Yugoslavia in 1992 (he wasn't the president of Yugoslavia until 1997), which goes to show that the director of RFE/RL’s Balkan Service is a fool who doesn't even know basic facts about the country she's reporting on -- facts like the correct identity of the president.
She links to a bizarre rant against the Ron Paul Institute because she says it helps her "understand the background and motives of Milosevic&#
(Message over 64 KB, truncated)
