01/05/15

05/05/15

16/06/15

In seguito al disgregarsi di quella che dal 29 aprile 1945 era stata la Repubblica Socialista Federale di Jugoslavia, governata per gran parte della sua storia dal Maresciallo Josip Broz Tito, presidente fino alla morte sopraggiunta il 4 maggio 1980, le differenze fra le varie etnie presenti nel paese portarono alla nascita di nazionalismi costantemente repressi dal regime socialista e ora invece fomentati dalle politiche dei nuovi governi delle diverse entità costituenti la Federazione. È il caso soprattutto di quello serbo e di quello croato, guidati rispettivamente da Slobodan Milosevic e Franjo Tudjman, i quali attraverso il controllo della stampa diedero inizio ad una campagna mediatica che fomentò l’odio interetnico e portò in pochi anni serbi e croati a vedersi l’un l’altro come nemici da annientare.
L’obbiettivo di Milosevic di costituire una Grande Serbia, uno stato che riunisse entro i propri confini tutti i serbi dell’ex Jugoslavia, e l’analogo progetto di Tudjman per una Grande Croazia portarono i due popoli allo scontro armato, sia nelle regioni croate di Krajina e Slavonia, che furono occupate dall’Armata Popolare Jugoslava (di fatto l’esercito di Belgrado) che, soprattutto, in Bosnia ed Erzegovina, un paese la cui popolazione era suddivisa in maniera pressoché equivalente tra cittadini croati, serbi e musulmani, distribuita su tutto il territorio nazionale in maniera promiscua. Cosa evidente al punto tale che, per quanto fosse grossomodo possibile individuare aree in cui un gruppo era prevalente, la presenza di altre etnie nella zona era comunque tutt’altro che trascurabile.
Questo fatto portò, oltre alle devastazioni della guerra, a violenti episodi di pulizia etnica da parte delle forze occupanti contro quei gruppi che nell’area erano minoritari.
La guerra si concluse il 14 dicembre 1995 con la firma dell’Accordo di Dayton, in cui era prevista la cessazione delle ostilità, l’intangibilità delle frontiere così come erano definite al tempo della Repubblica Socialista Federale di Jugoslavia, il ritorno della Slavonia, ancora in mano ai serbi, alla Croazia e la divisione della Bosnia ed Erzegovina in due entità amministrative, la Federazione Croato-Musulmana, consistente nel 51% del territorio nazionale e la Repubblica Serba di Bosnia ed Erzegovina (Republika Srpska), che avrebbe controllato il 49% della superficie del paese.
Uno dei protagonisti di questo conflitto fu Radovan Karadzic, primo presidente della Republika Srpska che ricoprì questo ruolo dal 7 aprile 1992 fino al 19 luglio 1996, anno in cui venne emesso dall’Interpol un mandato contro di lui per crimini contro l’umanità.
Personaggio di primo piano negli avvenimenti che interessarono la Bosnia ed Erzegovina, fu arrestato nel luglio 2008 dopo oltre 12 anni di latitanza; detenuto al carcere speciale dell’Aja è ora sotto processo al Tribunale penale internazionale per l’ex Jugoslavia (Icty) con l’accusa di genocidio, crimini contro l’umanità e crimini di guerra. Stigmatizzato duramente dai suoi detrattori, soprattutto da quelli che in quella guerra furono i suoi nemici, Notizie Geopolitiche lo ha intervistato per conoscere qual è invece la sua versione dei fatti.

– Dottor Karadzic, qual è stato secondo Lei il motivo scatenante e chi sono stati i responsabili della guerra che portò alla devastazione della Bosnia Erzegovina e dell’intera Jugoslavia nel periodo ’91, ’95?

Ratko Mladic, now at The Hague facing charges of genocide, has largely been silent since his recent arrest. Back in 1995, however, he gave a candid interview explaining his side of the Srebrenica story, which RT can now reveal.

After more than 10 years in hiding, today Mladic looks more like an ill old man than the person who was allegedly responsible for the largest mass murder in Europe since WWII.

In 1995, just one month after the Srebrenica massacre and three weeks after The Hague Tribunal pressed charges against Mladic, a Western TV crew managed to meet with the general for an interview. But despite the obviously high level of importance and the exclusivity, the interview was never aired.

The tapes remained in Bosnia and Herzegovina in private archives and only now is the conversation being released to the public after RT managed to gain access to the materials.

According to the Tribunal, the Srebrenica massacre refers to the killing of more than 8,000 Bosnian Muslims, mainly men and boys, in and around the town of Srebrenica in Bosnia and Herzegovina in 1995.

Given that Mladic’s story was totally different from that put forward by The Hague Tribunal and most Western media, the correspondent asked how the general felt after being branded as a war criminal. 

Mladic remained calm and said he had been partially following The Hague’s case against him, but claimed he did not feel like he needed to defend himself.

“I don’t recognize any trial except the trial by my own people. I don’t need to defend myself, because these idiotic accusations have come from those centers which have been churning out lies through PR and similar organizations, creating such a chaos in these territories that the world community doesn’t know, doesn’t see or simply doesn’t want to see a way out of all this,” he insisted.

“My people have never been occupiers,” was one of the main ideas put forward and reiterated by Ratko Mladic throughout the entire conversation. The general claimed he had been strictly protecting his nation, while the West and even Iran had sent weapons and “high-quality experts” to arm his enemies.

“Unfortunately, the bad image of the Serbs and the Serbian people in general created by some media outlets has led to unequal and biased approach to the sides in conflict by part of the world community who took the side of the Croats and Muslims, who actually started this bloody war in the territory of the former Yugoslavia,” Mladic said.

Currently, prosecutors at The Hague Tribunal are thinking about dividing the process against Ratko Mladic into two parts – Srebrenica in one separate trial and other war crimes the former general is accused of in another. However it is unclear exactly what the condition Mladic’s health is. Any information on that is made public only with his prior consent. According to his relatives, he is suffering from the effects of a stroke and had several heart attacks. Recently Mladic had hernia surgery and even refers to himself as “a very sick person”. The Tribunal’s chief prosecutor, Serge Brammertz, openly stated that the defendant’s health could deteriorate, which may affect the Tribunal’s ability to complete the trial.

An interview with wars crimes suspect Ratko Mladic carried by RT two weeks ago seems to have been news not only to the public, but also to the one international body which is supposed to be most aware Balkan war-related matters - The Hague Tribunal.

At least this is what RT judges from an inquiry about the interview and how it came into RT’s possession, ordered by a criminal investigator of the Tribunal.

RT will naturally co-operate with the investigation in the interests of justice, although the fact that such an important piece of evidence was missing from the Tribunal’s materials is somewhat surprising, especially since the interview dates back to 1995 and was done by a Western TV channel.

The interview with Mladic, a former general of the Yugoslav army and later the army of the Republika Srpska, was recorded shortly after the Srebrenica massacre, the mass killings of Bosnian Muslims which the Tribunal has defined as genocide. In it, Mladic voiced several serious allegations against the UN peacekeeping force.

“Instead of disarming the Muslim formations, as they had committed themselves to doing… the United Nations forces turned those safe areas into terrorist and fundamentalist bases from where our villages and towns were attacked,” he said

The ex-general also accused the UN of smuggling weapons into the supposedly demilitarized zone.

“Sometimes, they even used helicopters to airlift weapons from Iran and other combat hardware. We knocked down one such helicopter on the outskirts of Zepa two or three months ago,” he said.

Mladic, who was arrested in May 2011, is standing trial in The Hague for this episode and other alleged war crimes. He is the final prominent Serb leader to face this fate. The last Yugoslav President Slobodan Milosevic stood in the dock for five years before dying in the Tribunal’s custody, while the President of Republika Srpska Radovan Karadzic has been on trial in The Hague since his arrest in 2008.

The International Criminal Tribunal for former Yugoslavia (ICTY) was established in 1993, when the series of bloody armed conflicts in the Balkans was far from over. The UN Security Council formed the body to prosecute the gravest atrocities committed by all the warring parties.

Over the 18 years of its existence it has drawn a lot of criticism. It faced allegations of bias based on the fact that almost 70% of indictments it issued were against Serbs. Its fiercest critics called the Tribunal a political show rather than a court of law.

Some of ICTY’s sentences were seen as astoundingly mild, as was the case with Bosnian military commander Naser Oric, who was tried for raiding Serbian villages and torturing prisoners, and was sentenced to merely two years and then totally acquitted of all charges on appeal.

There is also criticism over the ICTY’s lack of will to investigate atrocities allegedly committed by non-Serbs. The most widely-publicized case is the allegation of trafficking of donor organs harvested from kidnapped Serbs during and shortly after the war in Kosovo. The suspected crimes had been investigated by the UN as early as 2004, but were not given due coverage until 2008, when former ICTY Chief Prosecutor Carla Del Ponte published a book on them.

More generally, some argue, the Tribunal’s activities have not served the interests of reconciliation in the Balkans. It is viewed with suspicion by Serbs and Croats alike, who doubt the ICTY’s integrity and call its decisions biased, although in cases where both parties are involved, the direction of the alleged bias would often be opposite depending whose side you talk to.

Отворено писмо 400 студената председнику Републике и Владе Србије у вези са Сребренице

Председнику Републике Србије Томиславу Николићу
Председнику Владе Републике Србије Александру Вучићу

Уверени да заступамо став већине српскога народа, овим писмом желимо да апелујемо на вас да не учествујете у актуелној демонизацији сопственог народа могућим одласком у Поточаре 11. јула. Ваш одлазак у Поточаре имао би далекосежне последице по српски народ: имплицитно признавање наводног геноцида; сврставање српских жртава Сребенице на нижи ранг вредности; давање оправдања британској резолуцији у Савету безбедности и проглашавње српског народа геноцидним; учествовање у директном удару на Републику Српску са крајњим циљем да се укине као творевина настала на наводном геноциду.

Нељудски је негирати злочин, но, нико поштен и истинољубив не може прихватити и рећи да је то био геноцид. Један од таквих јесте и Ефраим Зуроф, директор центра "Симон Визентал" у Јерусалиму, који је у интервјуу за "Политику" (18.06.2015) нагласио, поредећи са Руандом и Холокаустом, да се Сребреница не може окарактерисати као геноцид. Познате су вам контраверзе око овог злочина, које теорију геноцида доводе у питање од тога да ли су, и колико, убијени стрељани или погинули у пробоју ка Тузли у борби са Војском Републике Српске, преко тога да велики број "стрељаних" и данас живи широм света или су убијени пре ових догађаја и тога да је Ибран Мустафић, оснивач СДА у Сребреници и ратни председник Извршног одбора у Скупштини општине Сребреница, тврдио да су сами, из својих разлога, убили 500-1000 људи, до последње пресуде генералу Толимиру у којој се тврдњом од 4700 убијених негира званична верзија од преко 8000 наводно стрељаних. Један убијен је много, али овде је и много недоследности да би се тек тако прихватила теорија о геноциду.

Оно што највише боли српски народ јесте да сви они који данас учествују у његовој демонизацији не виде или намерно не желе да виде преко 3000 српских жртава у Сребреници убијених у периоду од 1992. до 1995. Напомињемо да је од овог броја преко 70% цивила и то, већином, масакрираних хладним оружјем. Ове злочине признао је наредбодавац и извршилац Насер Орић на прослави двогодишњице оснивања муслиманске војске у Сребреници, када је набројао српска села која је разарао. Све жртве су једнаке, али данас видимо тенденцију да се српске жртве прикажу као неједнаке, безвредне помена, обележја и резолуције. Да не набрајамо друге злочине над Србима о којима се ћути, као што су у Сарајеву, Возући, Купресу, Сијековцу и другим местима.

Ми смо свесни, а верујемо и ви, да резолуција у Савету безбедности нема за циљ помирење на овим просторима, већ утемељење препреке ка могућем помирењу два народа. Геноцид у Сребреници је измишљен да се два народа никада не помире. 
Резолуција у Савету безбедности је директан удар на српски народ са намером да се као такав прогласи геноцидним, као и на Републику Српску са крајњим циљем да се она укине као творевина наводног геноцида одузимањем надлежности и утапањем у унитарну државу, чиме би се додатно обезвредило преко 3000 српских жртава Сребенице, крвљу утканих у њену слободу и стварање. Ми, српски студенти овде потписани, не желимо да стојимо по страни док се одвијају перфидни напади на основе државности Републике Српске. Српски народ не жели да својим поступцима допринесе тим нападима. Стога вам се обраћамо са пуном моралном, материјалном и физичком подршком да следите политику државног разлога и одбраните интересе српске државотворне идеје, да одбраните интересе Републике Српске и српскога народа који тамо живи. 

Ви се налазите у историјском тренутку у којем својим поступцима можете спречити да будућа поколења широм света о српском народу уче као о геноцидном, да се његове, такође велике, жртве у том рату забораве. Ви можете спречити давање легитимитета вишедеценијској демонизацији. Представници Србије већ су ишли у Поточаре и извињавали се за наводни геноцид. Да ли је српском народу узвраћено извињењем за његове жртве? Да ли су муслимански представници и представници западних земаља обележили српско страдање у Братунцу? Ви немате разлога, као представници Републике Србије, да поново идете тамо. Због свега наведеног ми вас позивамо да не идете у Поточаре 11. јула и да позовете Руску Федерацију да стави вето на резолуцију о Сребеници у Савету безбедности.

У Београду, 23.06.2015. г.

Српским студентима:

Желимо да позовемо све српске студенте где год да живе, а желе да стану иза овог писма и потпишу се да нам се јаве и пруже подршку, као и све грађане да пруже подршку.Такође, позивамо све организације, партије и људе који желе да подрже истину о Сребреници.

Потписници: na http://www.beoforum.rs/saopstenja-beogradskog-foruma-za-svet-ravnopravnih/718-otvoreno-pismo-u-vezi-srebrenice.html 

Британска балканска политика и резолуција о Сребреници

Др Зоран Миливојевић, дипломата у пензији

Нацрт резолуције о Сребреници који је В.Британија поводом 20-то годишњице злочина предложила у СБ ОУН, изазвао је посебну пажњу својим садржајем и због британског ауторства тог текста. Међутим, пажљивије подсећање на историју и константе британске политике на Балкану почев од средине 19.века показује да британски ставови које одражава и могућа стратешка позданина овог нацрта резолуције, не би требало да буду изненађење. То подсећање, наиме, показује да је антируска политика В.Британије на Балкану константа до данашњих дана и да у тој политици лежи и добар део основа за одређену антисрпску политику.

Још отварањем Источног питања (распад Отоманског царства и подела утицаја великих сила у Европи) и Кримског рата 1853-56 кога је у коалици са Отоманским царством водила и В.Британија против Русије ради сузбијања њеног пробоја на Крим и Ц.Море, дефинисана је стратешка константа у британској антируској политици на просторима Југоисточне Европе. Она се у историографији означава као почетак русофобије у британском друштву и политици.Уз русофобију се у историји повезује и настанак србофобије која је у западном свету, како закључује академик Екмеџић у “Дугом кретању између клања и орања“, “само рукавац русофобије“. Ту је политику, као стратегију са дугорочним значењем, потом формулисао познати британски државник Дизраели који, како закључује Кисинџер у својој „Дипломатији“, није гајио никакве симпатије према словенским народима на Балкану, а који је иначе у данас важећој историографији познат по антисрпским ставовима.

Управо поводом дугорочне стратегије спречавања руског утицаја на Балкану В.Британија је у целом процесу распада Отоманског царства дипломатско-политички индиректно,а некада и директно, штитила османске интересе између осталог и на штету балканских словенских народа.То важи посебно и за српски народ који је својевремено идентификован као продужена рука руских утицаја и интереса на овом простору. Када је Србија у питању србофобија је нарочито оставила трага у британској политици деловањем познатог британског историчара Ситона Вотсона из краја 19 и почетка 20 века, који је имао великог утицаја на британску спољну политику. Познат је по томе што је на почетку Великог рата израдио меморандум о циљевима британске политике кога је 1.октобра 1914 упутио британском Министарству спољних послова. У меморандуму је утврдио да један од циљева рата треба да буде нужно стварање Југославије, али да би српско воћство у њој, како у цитираном делу наводи академик Екмеџић, представљало „британски пораз“. Овај меморандум је представљао и основ британске политике према стварању и функционисању Југославије после Великог рата, а С.Вотсон је све до своје смрти 1943 остао утицајан у В.Британији на линијама антисрпске политике. Своје антисрпске ставове С.Вотсон је промовисао после рата током развоја југословенске државе тако што је радио на њеној дестабилизацији између осталог и подржавањем хрватских националистичких тежњи, као и настојањима да се српски утицај на сваки начин у новој држави минимизира.
У антируској стратегији на Балкану британска политика се ослањала између осталог и на албански фактор подршком самопроглашењу албанске државе 1912 и њеном формалном признању 1913 на Лондонској конференцији. Та стратегија је укључивала и геополитички став да се Србији, као извесном ослонцу руских интереса, онемогући излаз на море, чији резултати су данас видљиви. У новије време британска тврда политика на Балкану према Србији манифестовала се током сукоба 90-тих, посебно у ставовима око примене и трајања санкција и НАТО агресије. Последњу значајну илустрацију тврдог британског става према Србији представља познати немачко-британски non-paper који је дефинисао основне принципе за израду преговарачког оквира за приступне преговоре Србије са ЕУ, у коме као посебан политичко -стратешки услов представља отворено питање статуса Косова и Метохије и однос Србије према том питању.

Ових пар илустрација британске политике на Балкану указују да извесне оцене о стратешко-политичкој позадини и дометима британског предлога резолуције о Сребреници, који се непосредно тичу односа према Србији, Републици Српској, руском утицају, даљем развоју у региону и односу према дејтонској БиХ, нису без основа имајући у виду неспорне константе те политике у дужем времену.

Др Зоран Миливојевић 
(Политика, 23. Јуни 2015.)