Informazione
December 6, 2016
Jerusalem – The Simon Wiesenthal Center today denounced the use of an Ustasha (Croatian fascist) slogan on a memorial plaque to Croatian soldiers who fell in the 90s, in the village of Jasenovac, site of the largest concentration camp in the Balkans, where close to 100,000 Serbs, Jews, Roma, and anti-fascist Croatians were murdered by the Ustasha.
In a statement issued here today by its director for Eastern European affairs, Dr. Efraim Zuroff, the Center noted that the use of slogans which incite to violence is forbidden by Croatian law, and that Za dom spremni (for the Homeland, ready) was an integral part of the propaganda accompanying the Ustasha genocidal campaigns against Serbs, Jews and Roma.
According to Zuroff:
"It is hard to believe that an incendiary slogan like Za dom spremni can be publicly displayed in a country which is a member of the European Union. Such slogans are an insult to the survivors of the Ustasha terror and part of an attempt to distort the history of World War II and the Holocaust, turning perpetrators into heroes."
For additional information please contact the Israel Office of the Wiesenthal Center, 972-2-563-1274 or 972-50-721-4156, join the Center on Facebook, www.facebook.com/simonwiesenthalcenter, or follow @simonwiesenthal or @EZuroff for news updates sent direct to your Twitter feed.
The Simon Wiesenthal Center is one of the largest international Jewish human rights organizations with over 400,000 member families in the United States. It is an NGO at international agencies including the United Nations, UNESCO, the OSCE, the OAS, the Council of Europe and the Latin American Parliament (Parlatino).
NOVA USTAŠKA PROVOKACIJA: "Za dom spremni" usred Jasenovca
OD STALNOG DOPISNIKA: ZAGREB
U neposrednoj blizini mesta gde je u ustaškoj NDH bio zloglasni logor Jasenovac, postavljena je tabla na kojoj su isklesana imena 11 pripadnika Hrvatskih odbrambenih snaga uz napis "Za dom spremni". Tabla je u centar Jasenovca stavljena pre mesec dana, na pročelje zgrade na Trgu kralja Petra Svačića, ali do sada niko nije reagovao. Na tabli piše da su je postavili veterani HOS-a iz Jasenovca i Zagreba, a na postavljanju su bili brojni hrvatski političari.
"Novostima" je rečeno da postoje sve potrebne dozvole za postavljanje table i da nijedna gradska služba nije imala nikakav prigovor - ni na tekst koji je ispisan na tabli, ni na hrvatski grb koji se koristio u vreme NDH, kao ni na ustaški pozdrav "Za dom spremni".
U vreme ratova devedesetih pripadnici HOS-a, koji su delovali kao paravojska, koristili su ustaška obeležja, a njihove jedinice nosile su imena najvećih koljača.
Do sada tabla nije izazvala pažnju van Jasenovca, jer hrvatski mediji nisu o tome pisali, i jedina informacija pojavila se u zagrebačkim "Novostima" koje izdaje Srpsko narodno veće.
Reč je, kako tvrdi istoričar Hrvoje Klasić, i o postupku koji zaslužuje kazneno gonjenje, jer je istaški pozdrav "Za dom spremni" zakonom zabranjen.
STRAŠNI GOVOR
NA postavljanju table govorio je, uz predstavnike Jasenovca, i Hrvoje Niče, predsednik HSP-a Ante Starčevića, spomenuvši da je "zločinac Tito 21 godinu posle Drugog svetskog rata postavio velelepni spomenik 'Kameni cvet' Bogdana Bogdanovića u Jasenovcu, a mi tek sada, 21 godinu nakon Domovinskog rata, a postavljamo tablu našim palim bojovnicima".
Piše: Salomon Jazbec (1)
Povijest interneta predstavlja kratku povijest manipulacije javnim mnijenjem. Koliko god pružao korisnih, značajnih i konkretnih podataka, toliko ujedno sadrži laži, obmana, opasnih i štetnih izobličavanja činjenica, pri čemu je historija omiljena meta iživljavanja mnoštva anonimnih pojedinaca i grupa. Čini se da gotovo i nije potrebno elaborirati taj fenomen, jer svatko intuitivno osjeća kako je u nekom dijelu svojeg korištenja web-a bivao žrtvom internetske podvale ili pak svjedočio iskrivljavanju povijesne istine elektronskim putem. Povijesni je revizionizam u internetu pronašao svoj hram.
Svakog se dana na oltaru tog hrama obavlja pogansko žrtvovanje Mnemozine, majke muza i božice pamćenja. Mnemozina u grčkoj mitologiji bješe božanstvo, no u ovom slučaju antičkog prokletstva za XXI. stoljeće lišena je svoje nedodirljive božanske prirode te poganskom pretvorbom preobličena u životinju. Svećenici i svećenice internetskih sljedbi svakodnevno kolju i pale Mnemozinu na sjajnom žrtveniku, da bi je – čudotvorno oživljenu – već sutradan nanovo ubijali. I ubijat će je tako iznova sve dok bude sredstava i načina. Za interes nema bojazni. Svjetina, sada „računalno opismenjena“ – no i dalje polupismena (s nepismenošću višeg reda) – tražit će i nadalje svoju porciju dnevne opsjene. Nebeska zaštitnica povijesti postade priklana junica.
Kineski matematičari iskoristiše samozatajnost ruskog matematičkog genija da ga ponize na globalnom nivou i njegove znanstvene rezultate pripišu sebi, iako nikakva stvarnog udjela u svemu tome ne imahu. Zbog toga je petrogradski matematičar dr. Griša Pereljman odbio primiti sve počasti i milijunske novčane nagrade koje su bile namijenjene onome tko razriješi jedan od najtežih i najprovokativnijih problema matematičke znanosti, postavljen 1904. godine. Tim činom ukazao je na činjenicu, koliko je u sadašnjem trenutku lako uprljati čitav jedan – po defaultu uzvišen – akademski svijet. Da, i prije su se događale takve stvari, ali nikad ovako široko, ovako duboko, ovako dalekosežno i ovako brzo kao danas, kad se jednim klikom miša može plasirati neistina na milijardu adresa, kad se s dva-tri posta pred oči svijeta može postaviti burleskna predstava na portalu svjetske informacijske prvostolnice.
Ovisno o odsutstvu ili unosu ideološkog napitka, jedna te ista „povijest“ može biti doktor Jekyll i mister Hyde. Vrhunac tog procesa ogleda se u internetskoj enciklopediji pod imenom wikipedija.
Što nam hrvatska wikipedija, primjerice, piše o Juri Francetiću? „Hrvatski političar i vojnik, veliki rodoljub, osobno neobično hrabar i pošten.“ (2) O Anti Paveliću i njegovoj vladavini? „Hrvatski radikalni nacionalistički političar, razni pjesnici pišu pjesme posvećene njemu, nastaju slike i skulpture, status Srba u NDH se poboljšao, posebice u urbanim dijelovima.“ (3) O Vjekoslavu Maksu Luburiću? „Čovjek koji se na svoj način posvetio borbi za Hrvatsku, spašava desetke pravoslavne siročadi i smješta u institucije koje o svom trošku održava Ustaška obrana.“ (4) O Jasenovcu? „Partizani su fotografirali ljude koje bi sami pobili i navodili da su to žrtve ustaškog režima. Tamo je stradala 481 osoba.“ (5)
Rad za 6. međunarodnu konferenciju o Jasenovcu, Banja Luka 18-20. 05. 2014. godine.
2. Prema stanju od 10. rujna 2013. Navodi su uzeti iz članka novinara „Jutarnjeg lista“ Gorana Penića „'NDH NIJE BILA TOTALITARNA, A ŽRTVE U JASENOVCU POBILI SU PARTIZANI’ – Desničari preuzeli uređivanje hrvatske Wikipedije“; s uvodnim tekstom: „Ustaški pokret nije bio svjesno desno-radikalan, rasistički i totalitaran, za pojavu ustaške ikonografije u modernoj Hrvatskoj krivi su masoni, antifašizam je ograničavanje svih osnovnih ljudskih sloboda, partizanskih zločina bilo je triput više nego ustaških, a u Hrvatskoj se redovito organiziraju antifašističko-četničke proslave na račun poreznih obveznika.“
3. http://www.jutarnji.hr/radikalni-desnicari-preuzeli-uredivanje-hr-wikipedije–ndh-nije-svjesno-bila-totalitarna–a-antifasizam-se-bori-protiv-svih-sloboda-/1125398/ (prema dostupnosti internetskog članka na dne 4. svibnja 2014. godine)
4. Ibid.
5. Ibid.
6. Ibid.
7. Doktor povijesnih znanosti i znanstveni savjetnik na Hrvatskom institutu za povijest u Zagrebu. (U doba nastajanja leksikona „Tko je tko u NDH“ magistar znanosti i znanstveni asistent u Hrvatskom institutu za povijest.)
8. Doktor političkih znanosti i redoviti profesor na Katedri za sociologiju Pravnog fakulteta Sveučilišta u Zagrebu, urednik Hrvatske opće enciklopedije. (U doba nastajanja leksikona „Tko je tko u NDH“ magistar znanosti i urednik u Leksikografskom zavodu „Miroslav Krleža“.)
9. Pjesnik, prevoditelj, esejist i publicist iz Zagreba. Od 1959. do 1991. novinar „Vjesnika“; od 1991. do umirovljenja 2004. godine kolumnist zagrebačkog tjednika „Globus“.
10. Novinar i publicist iz Zagreba. Bivši glavni urednik omladinske revije za mlade „Polet“, zabavnog časopisa „Pop express“ i tjednika „Arena“. Pomoćnik glavnog urednika dnevnog lista „Vjesnik“ od 1985. do 1993. Od 1997. do umirovljenja 2007. godine glavni tajnik Hrvatske enciklopedije Leksikografskog zavoda „Miroslav Krleža“.
12. Prosječna brzina čitanja odraslog čovjeka iznosi 250 riječi u minuti. Kontinuirano svladavanje tog teksta je, dakle, običnom smrtniku nemoguće.
13. Wikipedije su svrstane prema jezicima na kojima su bile pokrenute i dalje nastaju. Wikipedija u sadašnjem času djeluje na 285 jezika, tj. postoji sveukupno 285 zasebnih wikipedija.
14. Prema studiji objavljenoj u časopisu Nature iz 2005. godine. To je istraživanje osporeno od strane predmetne tiskane enciklopedije, s argumentom da je tokom analize premali broj stručnjaka analizirao premali broj usporednih članaka na wikipediji i Britannici.
17. Problem je s medicinskim pojmovima, jer diletantski upisi mogu prouzročiti znatnu štetu, s obzirom da se primjećuje trend traženja medicinske samopomoći putem interneta, kod čega je wikipedija jedna od važnijih štacija za iznalaženje zdravstvenih savjeta o bolestima i njihovom liječenju. (Prema članku Julie Beck na portalu The Atlantic, 72% posjetitelja interneta je kroz proteklu godinu potražilo zdravstveni savjet na internetu, uključujući tu i same liječnike.) http://www.theatlantic.com/health/archive/ 2014/05/can-wikipedia-ever-be-a-definitive-medical-text/361822/ (dostupnost članka na dne 11. svibnja 2014. godine)
18. http://www.h-alter.org/vijesti/mediji/nezavisna-wikipedija-hrvatska (prema dostupnosti na dne 4. svibnja 2014. godine)
19. Ibid.
20. Ibid. Potcrtavanje moje.
21. https://www.facebook.com/ndh.wikipedia?fref=ts (prema dostupnosti na dne 11. svibnja 2014. godine)
22. http://www.safaric-safaric.si/materiali_cro/stefan_ljubica (prema pregledavanju natuknice „Logor Jasenovac“ na hr.wikipediji 11. svibnja 2014. godine; referiranje na taj link dano je u predmetnom tekstu kao fusnota br. 11, u okviru navoda: „Skrivajući se iza teških nedjela koje je ovdje počinio osovinski satelitski režim i koje je javno osudio nadbiskup Alojzije Stepinac, jugokomunistički je režim nastavio služiti se kapacitetima ovog logora sve do 1947./1948. godine. Ova je činjenica skoro više od pola stoljeća bila tajnom za koju je znao samo vrh vlasti, osoblje logora, okolni stanovnici i obitelji preživjelih logoraša. I nakon toga, komunističko korištenje kapaciteta ovog logora bilo je znanstvenim tabuom. Sabirni logor Jasenovac je stoga bio logor dva totalitaristička režima: prvo ustaškog od 1941. do travnja 1945., a od svibnja 1945. do 1947./1948. komunističkog. Raščišćavanje logorskog prostora trajalo je sve do 1951.“)
23. http://croative.net/index.php/vijesti/item/3266-tvrtko-dolić-isus-je-bio-hrvat (prema dostupnosti članka na dne 11. svibnja 2014. godine)
24. http://www.jutarnji.hr/index-hr-uklonio-ustaskog-blogera-sa-svojih-stranica/1142344/ (prema dostupnosti članka na dne 11. svibnja 2014. godine)
25. http://www.dnevno.hr/kolumne/tvrtko-dolic/117776-istina-o-jasenovcu.html (prema dostupnosti članka na dne 11. svibnja 2014. godine)
26. http://www.jutarnji.hr/sokantan-ispad-bloger-indexa—jasenovac-nije-bio-tako-los–a-ndh-je-isti-kao-rh–/1142224/ (prema dostupnosti članka na dne 11. svibnja 2014. godine) Prema tom članku, Tvrtko Dolić – na kojeg se poziva hr.wikipedija – je također autor tekstova „Četnički smrad Boba Dylana“ i „Milanović je dokaz da kršćanski bog ne postoji“. Mislim da to dovoljno ilustrira ozračje hrvatske wikipedije.
27. http://shp.bizhat.com/T.jasenovac.html (prema dostupnosti članka na dne 11. svibnja 2014. godine)
28. http://hr.wikipedia.org/wiki/Logor_Jasenovac (prema dostupnosti članka na dne 11. svibnja 2014. godine)
29. http://www.jutarnji.hr/radikalni-desnicari-preuzeli-uredivanje-hr-wikipedije–ndh-nije-svjesno-bila-totalitarna–a-antifasizam-se-bori-protiv-svih-sloboda-/1125398/ (dostupnost članka na dne 4. svibnja 2014 – kurziv moj) Manevre oko wikipedije možda objašnjava činjenica da je 91% kontributora muškog roda, iako je primijećen trend porasta suradnica u wikipedijskom miljeu.
30. Srpskohrvatska wikipedija postoji od kraja 2001. godine i ima 140 tisuća članaka, a pretpostavlja se da je može koristiti/razumjeti 23 milijuna ljudi, dok na njoj radi 46 urednika – no ima prosječnu posjećenost od samo 14 i pol tisuća posjeta na sat. Bosanska wikipedija ima skoro pedeset tisuća članaka, a prosječna posjećenost joj je šest tisuća posjeta na sat. Latinska wikipedija ima 105 tisuća članaka, a starocrkvenoslavjanska 540 članaka. Jidiš wikipedija ima šest urednika, jedanaest i pol tisuća članaka, tisuću posjeta na sat, a obraća se milijunu ljudi. Ladino wikipedija ima tri tisuće članaka, dva urednika, četiristo posjeta na sat, a obraća se stotini tisuća ljudi.
31. Ilja Erenburg Putevima Evrope; III. poglavlje „Jugoslavija“, 2. dio, str. 59 – prijevod: S. Danilevska i N. Kolčevska. (Primjerak u vlasništvu S.J.)
“As the leading Catholic priest in the Independent State of Croatia (NDH), Stepinac’s responsibility was to speak out on behalf of the innocent victims of the Ustasha, not to lend spiritual support to their murderers,” said the SWC’s top Nazi hunter, Dr. Efraim Zuroff.
“The genocidal campaign waged by the Ustasha against Serbs, their active participation in Holocaust crimes against Jews, and the murder of Roma and anti-fascist Croatians carried out in their network of concentration camps are among the most heinous crimes of World War II. No person who supported that regime should have their conviction annulled.”
The Zagreb County Court judge Ivan Turudić overturned the verdict last week, saying it had violated the right to a fair trial, the prohibition of forced labor and the rule of law.
Zuroff was dismissive of accounts that Stepinac later condemned Ustasha atrocities against Jews and Serbs.
“Bottom line is he was [NDH leader] Ante Pavelić’s priest, that says it all and it’s totally unforgivable,” he told The Jerusalem Post Monday. “He openly supported the regime, which committed mass murder and afforded them spiritual comfort and support,” he continued, saying the stance Stepinac took was of “huge significance.”
He says that for this reason, the annulment of the verdict is cause for celebration for nationalist and ultra right-wing Croatians. “Right now in Croatia there is a cultural, ideological war,” he states, saying that the latter are seeking to whitewash or modify the crimes of the Ustasha. “There are many people who view them as heroes because of their fierce patriotism and&
(Message over 64 KB, truncated)
RETE VOLTAIRE | 18 DICEMBRE 2016 – Gli jihadisti di Aleppo-Est sono stati autorizzati a raggiungere, a loro scelta, Idleb (Al Qaeda) o Rakka (Daesh), oppure possono costituirsi prigionieri. Sono portati a destinazione con autobus, sotto responsabilità di Siria e Russia e alla presenza di rappresentanti dell’ONU.
Il deputato e presidente della Camera di commercio di Aleppo, Farés Shehabi, ha pubblicato una prima lista non esaustiva di 14 ufficiali stranieri fatti prigionieri nel bunker della NATO. Sono:
Mutaz Kanoğlu – Turchia
David Scott Winer – Stati Uniti
David Shlomo Aram – Israele
Muhamad Tamimi – Qatar
Muhamad Ahmad Assabian – Arabia saudita
Abd-el-Menham Fahd al Harij – Arabia saudita
Islam Salam Ezzahran Al Hajlan – Arabia saudita
Ahmed Ben Naoufel Al Darij – Arabia saudita
Muhamad Hassan Al Sabihi – Arabia saudita
Hamad Fahad Al Dousri – Arabia saudita
Amjad Qassem Al Tiraoui – Giordania
Qassem Saad Al Shamry – Arabia saudita
Ayman Qassem Al Thahalbi – Arabia saudita
Mohamed Ech-Chafihi El Idrissi – Marrocco.
Si tratta di ufficiali che hanno declinato le loro generalità. Evidentemente, ci sono altri prigionieri che rappresentano altri Stati coinvolti nella guerra contro la Repubblica araba siriana. Conformemente alla Convenzione di Ginevra, non saranno pubblicate immagini.
A febbraio 2012 una quarantina di ufficiali turchi e una ventina di ufficiali francesi erano stati restituiti all’esercito di provenienza, grazie sia all’intermediazione di Mikhail Fradkov (direttore dell’intelligence russa), sia all’intervento diretto alla frontiera libanese dell’ammiraglio Edouard Guillaud (capo di stato-maggiore francese).
Fonte: http://www.voltairenet.org/article194622.html
Traduzione: Rachele Marmetti, Il Cronista
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=Zs8D7flSn7s
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=gBmxT3xrI08
http://www.lantidiplomatico.it/dettnews-nessuna_traccia_di_bombardamenti_sullospedale_pediatrico_di_aleppo_est/6119_17913/
http://www.lantidiplomatico.it/dettnews-lultimo_ospedale_pediatrico_di_aleppo_e_la_bufala_continua/6119_17885/
From: S. K. <srebrenica.historical.project @ gmail.com>
Date: Monday, 21 November 2016
Subject: Srebrenica denial law in Serbia
Stephen Karganovic
SERBIA TO ADOPT REPRESSIVE LAW AGAINST “DENIAL OF SREBRENICA GENOCIDE”
A process of revision of Serbia’s Criminal Code has been going on for quite a while. It recently emerged that a government Task Force was set up for the purpose. Nothing is publicly known about the composition of this committee or its brief.
One of the Task Force’s goals (or directives) apparently is to introduce a change in the Criminal Code that would make Srebrenica “genocide denial” a crime in Serbia. Accordingly, theexisting article 387 of the Criminal Code was revised and supplemented with a new clause (5) that would make such denial prosecutable with a maximum punishment of five years in prison.
The proposed draft of article 387 (5), which will be up for a vote in Parliament sometime this week, reads:
“Whoever publicly approves, denies, or significantly diminishes the gravity of genocide, crimes against humanity or war crimes committed against groups of persons or individual members of a group based on their race, skin color, religion, origin, or state, national, or ethnic affiliation, in a manner that could lead to violence or incitement to hate toward such a group or group-member, if such criminal acts have been adjudicated in a final judgment of a court in Serbia or the International Criminal Court, will be subject to imprisonment for a term from six months to five years.”
Information about the proposed revision of the Criminal Code became known to a limited segment of the Serbian public only on Wednesday of last week, when the text was circulated on the internet. The mass media had not reported a single word about this significant legal development up to that point.
On Wednesday, we called Miloš Jovanović, a professor of law and also vice-president of the Serbian Democratic Party, a small parliamentary group with three deputies in Parliament, to ask him what his party was planning to do about this. His response was that he had no idea of what we were talking about and had not even heard that such a thing was afoot at all. Once we informed him and sent him the text of the proposed new legislation, he called a press conference to express his party’s vehement opposition to this project.
The following day, something resembling a debate took place in parliament, with various parties taking positions in favor and against the “genocide denial” law. The ruling Serbian Progressive Party, which has a majority in parliament, was studiously silent, leaving advocacy for this obnoxious law to its junior coalition members.
However, probably taken aback by the ensuing uproar, the minister of justice, Nela Kuburović, finally made a public statement on this issue. She said that adoption of a “genocide denial law” was Serbia’s “European obligation.” She did not cite a specific source for her claim.
With a bit of internet research, however, we established the convoluted origin of this attempt to criminalize an important aspect of free speech in Serbia. It is the “Framework Decision on Racism and Xenophobia,” adopted by the Council of Europe on 28 November 2008 (see full text and further references in footnote).[1] It deals with genocide denial only in passing, mainly focusing instead on thetopics indicated in its title. But more importantly, it clearly states that whatever the directive requires is applicable only to EU member-countries, which Serbia is not. Therefore, minister Kuburović’s assertion that the new law is a “European obligation” was patently false.
Additionally, the Framework Decision contains wording with reference to genocide denial which the Serbian Task Force obviously transcribed practically without revision or adaptation, i.e. simply translated and incorporated it as such into “their” proposed draft. A more striking example of slavishness is difficult to imagine.
According to the 2015 Council of Europe compliance report, of 28 EU member countries, thirteen did not follow the directive in the Framework Decision of 2008 and as of last year did not introduce the required legislation. No punishment for such countries was indicated or envisaged. That makes Serbia’s rush to comply with a non-binding directive all the more bizarre. Just as incomprehensibly, while as the draft currently stands it will be permissible in Serbia to deny the well-established account of the persecution of the Jewish people during World War II, critical questioning of the controversial Srebrenica “genocide narrative” would be subject to imprisonment for up to five years.
Also pertinent is a 2015 judgment of the European Court of Human Rights which held that a Turkish public figure could not be prosecuted in Switzerland for denying the Armenian genocide because the right to articulate such a position was a legitimate exercise in free speech.[2] That raises the question of whether the Serbian regime’s legal advisors are aware that their proposed genocide denial law may be subject to nullification once it is brought on appeal before the European court?
There is also a distinct possibility that the proposed Serbian law is not only contrary to the provisions of the European Convention of Human Rights, but is unconstitutional in Serbia as well. Articles 18 and 43 of the Serbian Constitution guarantee freedoms of conscience and public expression.
If you have concerns about this repressive legislation, please address them to the following institutions:
(1) Parliament of Serbia Department of Public Relations:
(2) Serbia’s Human Right Ombudsman:
Thank you for supporting the rule of law in Serbia.
Il 23 ° Congresso del Partito Comunista della Svizzera si è svolto a Lugano il 26 e 27 Novembre.
Il tema del Congresso è stata la discussione della Risoluzione Politica dal titolo: “Unione Europea, flussi migratori, anti-imperialismo, cooperazione internazionale e multipolarismo: una prospettiva socialista e scientifica”) e del Documento Politico dal titolo: “ Insistere sull’organizzazione, costruire “community”.
Alla prima giornata sono stati presenti ospiti, anche stranieri, mentre alla seconda giornata erano ammessi solo i delegati: il segretario del partito è stato eletto dai delegati.
L’attuale Partito Comunista Svizzero (PC) era la sezione ticinese del Partito Svizzero del Lavoro (PSdL). Al Congresso del PSdL nel 2007, la sezione ticinese dunque cambia nome e, proprio nel momento in cui nessuno vuole più essere comunista, diventa “Partito Comunista” (e non solo Partito Comunista del Canton Ticino). Nel 2014, il PSdL espelle la sezione ticinese, e il PC diventa il fulcro per la ricostruzione del Partito Comunista di tutta la Svizzera, avendo peraltro sede a Lugano.
Il Partito Comunista è formato da militanti e dirigenti molto giovani (età media intorno a 30 anni, forse meno) e soprattutto molto preparati, con un alto profilo culturale.
Il Congresso si è aperto con la commemorazione di Fidel Castro (la bandiera rossa del Partito era bordata a lutto), e con il canto dell’Internazionale. Numerosi gli ospiti presenti tra i quali: rappresentanti del Partito Popolare Rivoluzionario del Laos, membri dell’Ambasciata in Svizzera della Corea del Nord, un rappresentante del Partito del Progresso e Socialismo del Marocco, Ivan Pavičevac come rappresentante del Partito Socialista Operaio di Croazia (SRP), che ha ottenuto molti applausi, un rappresentante del partito comunista della Turchia, che ha tra l'altro a lungo parlato del fallito colpo di stato americano in Turchia. Tra gli Italiani, Fosco Giannini, che ha ribadito l’importanza della preparazione, dello studio e del coraggio intellettuale per una organizzazione comunista, quale quella ticinese.
Sono intervenuti anche alcune Associazioni e Organizzazioni internazionali, tra cui la nostra CNJ. In tal senso, a nome di CNJ ho ribadito l’importanza della aggressione alla Jugoslavia come paradigma delle neo-guerre che stanno infestando il mondo.Numerosissimi i messaggi dalla Svizzera e dall'estero.
Il Segretario politico, Massimilano Ay, che ha 34 anni, rieletto per la quarta volta, ha svolto una lunga relazione molto approfondita ed articolata, che ha messo in evidenza il carattere dell’organizzazione, profondamente anti-imperialista per quanto riguarda la politica estera, e anticapitalista all’interno, ma anche capace di approfittare di ogni possibile alleanza all’interno della società civile e politica svizzera.
Centrale è la difesa della sovranità statale contro ogni interveto ed intromissione imperialistica, mascherata da qualsiasi ipocrisia, altresì importante è la consapevolezza del ruolo dei paesi BRICS. In particolare, la lotta contro la NATO, fa parte della tradizionale neutralità svizzera.
23. KONGRES KP ŠVICARSKE
U Luganu je 26. i 27. novembra održan 23. kongres Komunističke partije Švicarske.
Tema kongresa bila je rasprava o političkoj Rezoluciji naziva „Evropska unija, imigracioni tokovi, antiimperijalizam, međunarodna suradnja i multipolarnost: znanstvena i socijalistička perspektiva“ i o političkom Dokumentu naziva „Inzistirati na organizaciji, graditi zajednicu“.
Prvog dana predstavljeni su domaći i inozemni gosti dok su drugi dan učestvovali samo delegati, koji su izabrali sekretara partije.
Aktualna KP Švicarske bila je sekcija Švicarske partije rada (PSdL) kantona Ticino. Na kongresu PSdL-a 2007. godine, sekcija kantona Ticino mijenja ime, u trenutku kada nitko više nije želio biti komunist, i postaje „Komunistička partija“, ne samo kantona Ticino.
2014. godine, PSdL istjeruje sekciju kantona Ticino i KP postaje oslonac rekonstrukcije Komunističke partije za cijelu Švicarsku, štoviše ona seli sjedište u Lugano.
KP Švicarske čini vrlo mlado rukovodstvo i aktivisti, prosječne dobi 30 godina ili manje, dobro politički izgrađeni izrazitog kulturnog profila.
Kongres je otvoren odavanjem počasti preminulom kubanskom revolucionaru Fidelu Kastru s crvenom partijskom zastavom optočenom crnim florom i uz zvukove Internacionale.
Kongresu su prisustvovali brojni inozemni gosti, a među kojima i: predstavnik Revolucionarne narodne partije Laosa, članovi ambasade Sjeverne Koreje u Švicarskoj, predstavnik Partije socijalizma i progresa iz Maroka, naš Ivan Pavićevac iz Rima, predstavnik Socijalističke radničke partije Hrvatske – čija je intervencija popraćena velikim aplauzom, predstavnik KP Turske, koji je govorio o propalom američkom pokušaju državnog udara u Turskoj. Od Talijana, Fosco Giannini istakao je značaj priprave, izučavanja i intelektualne hrabrosti za komunističku organizaciju poput ove iz Ticina. Nastupile su i neke inozemne udruge i organizacije, između ostalih i naš Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia (CNJ). U tom smislu, u ime CNJ potvrdila sam značaj agresije na Jugoslaviju kao paradigmu neoratova koji su preplavili svijet. Pročitane su i brojne poruke podrške iz Švicarske i inozemstva.
Tridesetčetverogodišnji politički sekretar Massimiliano Ay, koji je reizabran po četvrti put, podnio je vrlo temeljit i artikuliran izvještaj u kome je naglašen duboko antiimperijalistički karakter organizacije na međunarodnom planu i antikapitalističke na unutrašnjem, koja je spremna iskoristiti sve prednosti svakog mogućeg saveza unutar civilnog i političkog društva Švicarske. Centralno mjesto zauzima obrana državnog suvereniteta protiv svake imperijalističke intervencije i uplitanja sa strane, važna je i svijest o ulozi država pripadnica BRICS-a, naročito borba protiv NATO-a kao dijela tradicionalne Švicarske neutralnosti.
Tamara Belone
INTERVENCIJA IVANA PAVIĆEVCA NA XXIII. KONGRESU KOMUNISTIČKE PARTIJE ŠVICARSKE
Poštovani drugovi!
U ime Socijalističke radničke partije Hrvatske, u ime Koordinacije komunističkih i radničkih partija sa jugoslavenskog prostora i u svoje lično ime, upućujem drugarski pozdrav svim prisutnima. Zahvaljujem organizatorima na pozivu, čime mi je učinjena čast da vam se mogu obratit. Želim i pun uspjeh kongresu i u daljnjem radu Komunističkoj partiji Švicarske prema zajedničkom cilju: ukidanju eksploatacije čovjeka po čovjeku, preuzimanja vlasništva nad sredstvima proizvodnje u ruke onih koji njima stvaraju novu vrijednost i ostvarenju pune emancipacije ljudskog roda.
Kriza kojoj svjedočimo nije od 2008. godine kako neki misle, već je ona prisutna od tektonskih društvenopolitičkih procesa 90-ih godina prošlog stoljeća. Ona ugrožava radne ljude i većinu građana i u samoj EU i ne posustaje. Zaduživanja i nezaposlenost rastu, a stečena radna i socijalna prava se reduciraju.
Neke zemlje, poput Grčke, Portugala i Španjolske, tlači se do iznad granica izdržljivosti. Njemačka nastoji ostaviti utisak da je krizu prevladala, ali krijući istinu o stanju nižih slojeva svojih građana.
Nekoliko je argumenata zbog kojih ne prihvaćamo tumačenje vodećih imperijalističkih krugova da se radi o monetarnoj ili financijskoj krizi. Prvo: ona traje predugo i da se radi isključivo o financijskoj krizi, bila bi već prevladana. Drugo: ne radi se o nedostatku novca, jer njega ima više nego ikada. Samo što se on ne koristi kao nekada u Gadafijevoj Libiji ili Chavezovoj Venezurli, za dobrobit širokih slojeva stanovništva, već se višak vrijednosti u obliku profita sliva u džepove plutokracije na čelu moćnih financijskih institucija.
Stoga na osnovu svih relevantnih pokazatelja zaključujemo da se radi o krizi sistema kao takvog u cjelini.
Urušavanjem socijalizma u Istočnoj Evropi, nestale su mnoge energije iz kojih je snagu crpio radnički i sindikalni pokret evropskog zapada. Osim toga, restrukturiranjem privrede, sve većim udjelom servisnog udjela rada u odnosu na onaj proizvodni, nepovoljno utiče na nivo revolucionarne svijesti zaposlenih. Rast nezaposlenosti, pad broja zaposlenih, sve veći udio zapošljavanja na određeno radno vrijeme u odnosu na neodređeno, obnavljanje radnih ugovora, često i na vrlo kratke intervale, uzrokuje trajnu nesigurnost radnika i dovodi do neprestanog smanjenja broja organiziranih radnika. Društvene mreže i spontane, često vrlo masivne akcije radnika i nezadovoljnih građana, nisu dovoljna zamjena za nedostatak svijesti i radničke solidarnosti koji su danas, na puno nižoj razini od one prije jednog stoljeća pa imamo primjere jačanja ekstremističkih grupa, sve do eksplicitno fašističkih.
Socijalistička ideja se stigmatizira na svim razinama, a u tome prednjače zemlje nekadašnjeg istočnog bloka, dodvoravajući se svojim novim gospodarima. To vrijedi i za Hrvatsku, uz napomenu da je to sve još intenzivirano rigidnim nacionalizmom i obnavljanjem poražene ustaške ideje iz II. svjetskog rata koja prodire u sve društvene slojeve, često i u vrlo eksplicitnom obliku.
Vojne intervencije imperijalnih centara moći na čelu sa Amerikom širom svijeta, rušenje legitimnih vlada, instaliranje marionetskih poslušnika čiji je zadatak bio omogućiti pljačku vlastitih prirodnih resursa i infrastrukture u korist svojih mentora, postala je permanentna praksa od završetka II. svjetskog rata pa do danas.
Ta je praksa eskalirala nakon pada Berlinskog zida i po svojoj masovnosti i materijalnoj i ljudskoj destrukciji nadmašila je mnoge dotadašnje, nastojeći nametnuti kontrolu iz jednog centra moći ostatku ljudske civilizacije.
Uništen je čitav niz država: Afganistan, Irak, Libija, Sirija, a prije toga Jugoslavija. Stvorene su, naoružane i financirane mnoge terorističke organizacije koje su postala prijetnja i Evropskoj uniji.
Vrhunac tragedije čini veliki izbjeglički val koji je preplavio Evropu, neusporedivo veći i od egzodusa jugoslavenskih građana prilikom secesionističkih ratova u Jugoslaviji 90-ih godina prošlog stoljeća. Milijuni ljudi u očaju napuštaju ono što je ostalo od njihovih domova i riskirajući vlastiti život bježe u Evropu. Na tom putu mnogi stradavaju pa i sasvim mala djeca.
Evropa nema pravo da se proglašava žrtvom terorističkih napada ili poplavom izbjeglica. To joj se samo poput bumeranga vraća ono u čijem stvaranju je i sama sudjelovala. Vjerno je izvršavala volju Amerike i podržavala i učestvovala u svim prljavim ratovima protiv suverenih država, a prije toga je stoljećima kao kolonijalna sila izrabljivala širom Afrike, Bliskog Istoka i Azije.
Dakle, kapitalizam, koji je ispunio svoju povijesnu misiju, ne nudi više odgovore na potrebe čovječanstva i on stvara sve dublje društvene, političke, ali i ekološke krize čime se određuje kao destruktivan poredak. Analiza te destrukcije nameće potrebu pomaka težišta akcije iz esencijalne sfere u egzistencijalnu. Ne uspije li čovječanstvo ukinuti kapitalizam, ukinut će on čovječanstvo. Naime, još prije jednog stoljeća, Rosa Luxemburg je ustvrdila da je budućnost čovječanstva socijalizam ili barbarstvo.
Pred sobom imamo jedan vrlo organizirani stroj s jako dobro osmišljenom tehnologijom vladanja ljudima i borba protiv njega ne može biti stihijska nego organizirana.
Budući da su kritika i samokritika ugrađeni u same temelje djelovanja revolucionarne ljevice, moramo pogledat istini u oči i ocijenit naša udio u odgovornosti za postojeće stanje. Sveprisutna nesloga, rivalstvo, personalne ambicije, fragmentacija do atomizacije na ljevici, multipliciranje broja organizacija s malobrojnim članstvom, oportunizam, skretanje s revolucionarnog puta i priklanjanje reformizmu i socijaldemokraciji uz eksplicitnu podršku pojedinih komunističkih partija vojnim intervencijama, čini nas nepouzdanim i neozbiljnim osloncem za široke mase. Time direktno radimo u korist vlastite štete i pomažemo svojem klasnom neprijatelju. Conditio sine qua non bilo kakvog pomaka u toj borbi je prevladavanje postojećih podijeljenosti na klasnoj osnovi.
Poštovani drugovi, dozvolite mi jednu digresiju! Koristim priliku da istaknem jednu partikularnu akciju švicarskih ljevičara koja je usko povezana s Hrvatskom. U Schlierenu je 4. septembra trebao biti održan koncert hrvatskog pjevača, ultranacionalista i poklonika ustaške ideologije, Marka Perkovića Thompsona. Kako smo informirani, na zahtjev nekoliko ljevičarskih subjekata, fondacija i grupa građana, gradske vlasti Schlierena zabranile su planirani nastup Thompsona. Ovim putem upućujem zahvalnost gradskim vlastima Schlierena na moralnoj odluci. Također zahvaljujem se svima koji su svojim javnim nastupom doprinijeli da takva odluka bude donesena. To nije prvi put da problematičnom pjevaču nije dozvoljen nastup. To se događalo već i u Njemačkoj i u Holandiji. Želim vjerovati da će se progresivne asocijacije i pojedinci angažirati i u buduće na tom planu.
Hvala na pažnji!
U Luganu, 26. XI. 2016.
Merkel und Hollande geht der Friedensprozess in der Ukraine zu langsam: Jetzt haben sie sich für eine Verlängerung der Sanktionen gegen Russland ausgesprochen. Ihre Regierungen wollen außerdem in weiteren Punkten kooperieren...
http://www.faz.net/aktuell/wirtschaft/wirtschaftspolitik/angela-merkel-und-hollande-wollen-russland-sanktionen-verlaengern-14572425.html
Merkel e Hollande vogliono l'estensione delle sanzioni alla Russia. Gentiloni?
14/12/2016 – Durante l'incontro di ieri con il presidente francese François Hollande, il cancelliere tedesco Angela Merkel ha detto, "Sarà necessario estendere le sanzioni nei confronti della Russia, ancora una volta," e ha criticato la mancanza di progressi nel porre fine al conflitto armato in Ucraina orientale.
Hollande ha aggiunto: "L'accordo di Minsk deve essere attuato ... sostengo l'estensione delle sanzioni fino a quando non vi saranno progressi." I leader dell'UE discuteranno delle sanzioni russi durante il Consiglio europeo di domani.
pagine: 188
formato: 14 x 21
ISBN: 978-88-548-9245-3
collana: Iconografie d’Europa | 1
Sebbene molto sia stato scritto sull’ex-Jugoslavia e su Josip Broz “Tito”, non sono altrettanto numerosi i libri o gli approfondimenti dedicati ai principali collaboratori del Maresciallo e spesso questi sono scritti in lingue diverse dall’Italiano.
Ecco perché l’appassionato di storia Balcanica, dei Servizi Segreti o della politica est-europea potrà trovare interessante il primo libro pubblicato da Luca Susic (collaboratore di Analisi Difesa) per Aracne Editrice e primo testo della nuova collana Iconografie d’Europa.
“Aleksandar Ranković e la Jugoslavia Socialista: dalla Guerra di Liberazione al Plenum di Brioni” è un saggio inedito che affronta appunto la figura di Ranković, creatore dell’OZNA/UDBA (l’intelligence jugoslava), braccio destro di Tito e vice-Presidente della Jugoslavia, caduto improvvisamente in disgrazia e rimosso da tutte le cariche nel 1966.
La sua figura fu cruciale sia nel corso del II Conflitto Mondiale che negli anni successivi, in quanto garantì alla leadership socialista gli strumenti per assicurarsi il potere e resistere alle pressioni interne ed esterne volte a rovesciare l’ordine costituito.
In particolare, egli guidò la guerra di spie che la Jugoslavia combatté contro l’URSS in seguito alla rottura del 1948, quando Belgrado era ormai sicura di essere prossima a subire un’invasione sovietica.
Nonostante questo ruolo, Ranković uscì dalla vita politica senza potersi opporre al disegno che era stato ordito alle sue spalle, patendo quella che si potrebbe definire una vera e propria damnatio memoriae e venendo accusato, nelle poche occasioni in cui il regime o gli stati successori si ricordavano di lui, dei principali crimini commessi dalla Jugoslavia, indipendentemente dal fatto che questi gli fossero realmente imputabili o meno.
La peculiarità del libro, comunque, è da ricercare nel fatto che questo può vantare numerose fonti inedite in Italia, una bibliografia in serbo-croato, sloveno, inglese, francese e russo, nonché numerose interviste esclusive.
Luca Susic, triestino laureatosi in Scienze Internazionali e Diplomatiche all’Università di Trieste, Polo di Gorizia, si occupa come analista e opinionista di Europa Orientale e si interessa in particolare delle questioni politiche, militari ed energetiche dell’area Balcanica ed ex Sovietica. Collabora con Analisi Difesa e altri media.
Da: Comité Surveillance Otan <info @ csotan.org>
Oggetto: Fw: NON A LA RATIFICATION DE L'ADHESION DU MONTENEGRO A L'OTAN
Data: 9 dicembre 2016
Non à la ratification par la Belgique de l'adhésion du Monténégro à l'Otan!
Le Parlement Belge se prépare à ratifier ce nouvel élargissement de l'Alliance, avant la fin 2016. Le projet de loi à ce sujet a déjà été adopté à la Commission Affaires Etrangères depuis une semaine. Les medias restent silencieux. Mis à part un communiqué de Belga repris par la RTBF le 7 décembre seulement.
En Belgique, ce projet de loi risque de passer au parlement comme une lettre à la poste, comme une question d'ordre technique et secondaire, alors que ce nouvel élargissement de l'Otan ne fait qu'exciter les tensions internationales et fait partie d'un plan très agressif de l'Alliance visant l' encerclement et une escalade de guerre vis-à-vis de la Russie.
Au Monténégro, cette adhésion est contestée par une grande partie de la population qui demande un referendum à ce sujet, et a été le principal thème de la récente campagne électorale qui s’est soldée par la défaite, d’extrême justesse et dans des circonstances troubles, de la coalition anti-OTAN.
L'Otan est devenue la machine de guerre la plus puissante de l'histoire.
Elle impose à ses membres des dépenses militaires accrues, un modèle économique fondamentalement injuste, des partenariats et des coalitions internationales portant la guerre sur tous les continents et elle oblige la Belgique à y participer.
La ratification par notre pays de l'adhésion du Monténégro à l'Otan est une imposition de plus. Elle est inacceptable.
Le 8 décembre 2016 Le Comité de Surveillance Otan
www.csotan.org – info@...
L'Europe est morte à Pristina. Chronique du Kosovo
Žak Ogar: Evropa je pred mojim očima umrla u Prištini (Goran ČVOROVIĆ | 19. oktobar 2014.)
ЕВРОПА ЈЕ УМРЛА У ПРИШТИНИ (Драгомир Вучићевић, 17 март 2015)
Пише: Комнен Бећировић
Како управо путујем у Црну Гору, почео бих овај наш разговор оним што ме највише тишти као Црногорца, односно Србина из Црне Горе, наиме уласком Црне Горе у НАТО. Јер, ево већ дуже времена како црногорска власт, увијек иста већ четврт вијека, настоји свим силама да Црна Гора постане чланица Атлантског савеза. У својој пропаганди, режим иде тако далеко да представља НАТО као гарант мира, демократије, сигурности и напретка, малтене као Војску спаса.
Међутим, већина становника Црне Горе никако не види НАТО тим очима самом чињеницом што су прве бомбе НАТО-а 1999. пале управо на Црну Гору усмртивши људе, жене и дјецу, што је братска Србија била тешко рањена током тромјесечног дивљања НАТО авијације, шо је НАТО одузео Србији и свом српском народу свештено им Косово, и што је циљ НАТО-а да сломи и уништи Русију према којој Црногорци вјековима осјећају синовску љубав. У ствари, они виде у НАТО-у оно што јесте: топуз америчког империјализма за освајање свијета, као што свједоче о томе, након Србије, Авганистан, Ирак, Либија, Сирија, Украјина… Упркос томе, власт истрајава у свом опредјељењу и хрли у НАТО.
Ни у ЕУ, ни у НАТО
Господине пуковниче, шта бисте Ви рекли Црногорцима? А Ви сте за то сасвим мјеродавни, будући да сте командовали француским контигентом у саставу НАТО снага на Косову љета 1999, те добро знате ко је и шта је НАТО.
„Јесте, ја сам командовао 1999. г. Међуармијском групом француских специјалних снага прво у Македонији, а затим на Косову. Та елитна јединица била је саставни дио CISOTF-a (Combined Joint Special Operations Task Force) којим је командовао британски генерал Малколм Месон подређен главнокомандујућем НАТО трупа генералу серу Мајку Џексону.
У моменту кад је Велика Британија референдумом управо донијела историјску одлуку да поврати свој суверенитет и своју независност напустивши Европску унију, не могу а да не пожелим као патриота да то исто уради и моја земља Француска. Исто тако желио бих да она напусти НАТО, који је заиста оружана рука Сједињених Америчких Држава и њиховог врло послушног вазала Европске уније. Ако је НАТО имао разлог постојања у вријеме кад су Исток и Запад били супротстављени, наспрам Варшавског пакта и комунистичке опасности, данас више нема никаквог разлога да постоји, осим да служи интересима Сједињених Америчких Држава.
Дакле, не бих желио ни једној земљи, па ни Црној Гори, која држи до свога идентитета, до своје слободе, до свога суверенитета и до своје независности да уђе у НАТО, као што јој такође не бих желио да уђе у Европску унију! Са Брегзитом је сасвим могуће да је то почетак краја Европске уније. Плод је зрио и неће дуго потрајати док падне. Видјећемо у наредним мјесецима и годинама друге одласке земаља које не могу више да трпе бреме и антидемократску бирократију Европске уније што их притискају и осиромашују у свим доменима.“
НАТО је ратна машина, а не снага мира
А НАТО у свему томе? Aко не успије да изазове Трећи свјетски рат, чега се веома бојати, нарочито ако једна Хилари Клинтон буде изабрана у Бијелу кућу, НАТО би морао да напусти европско тло, немајући више изговора да на њему остаје. Чак иако неке земље, као Пољска и Балтичке државе, у њиховој наивности и њиховом неоправданом, ирационалном страху од Русије, још увијек желе да буду под америчким кишобраном.
„Да, треба заиста жарко жељети да народи или режими који их воде и маштају да ће им статус вазала америчке моћи обезбиједити срећну будућност, схвате стравичне посљедице тога. Уствари, НАТО је ратна машина, а не снага мира. То се добро види на примјеру Украјине и недавним војним маневрима у Пољској. Јасно је да су ти маневри којима је услиједио самит НАТО-а у Варшави и одлуке на њему донешене, намјерно провоцирање Русије и показују зле намјере НАТО-а према Русији.
НАТО ће нас увући у Трећи свјетски рат, ако не будемо довољно пазили. Јасно је да Алијанса погрешно означује Русију као непријатеља, иако је Русија објективно савезница Европе наспрам опасности од обнове Отоманског царства на чему ради муслимански брат Реџеп Тајип Ердоган који води Турску, пуноправну чланицу НАТО-а, у радикални ислам.“
„Европа је скончала у Приштини“
Да ли бисте могли да нас укратко подсјетите на ваше искуство на Косову које сте описали у својој чувеној књизи „Европа је скончала у Приштини“? На примјер саучесништво америчког, енглеског, њемачког контигента са терористичком организацијом званом Ослободилачка војска Косова (ОВК), препуштање Албанцима да раде шта хоће, убиства Срба, егзодус, пљачка и разарање српских добара, рушење храмова... Поступивши као што сте учинили у одбрану Срба, ви сте то учинили на своју руку, супротставивши се својим надређенима у војној хијерархији…
„Моје косовско искуство било је кратко али довољно интензивно да потпуно схватим колико су коцке биле намјештене. Агресија НАТО-а већ била је у припреми у преговорима у Рамбујеу. НАТО је само наизглед тражио мирно решење сукоба, док је стварност била сасвим друкчија. Наиме, НАТО је хтио рат и тражио је начин да га учини легитимним. Наравно водеће нације у том рату против Србије биле су Сједињене Америчке Државе, Њемачка и Велика Британија. Француска – јадна Француска! – она се задовољила да послушно слиједи став који јој био наметнут као чланици НАТО-а и Европске Уније, став који она није била способна да одбије јер није имала од смрти Франсое Митерана правог државника на своме челу.
Лично припадајући породици која воли историју, али ону праву гдје се настоји подсјетити одакле се долази како би се знало куда се иде, знао сам да ствар није тако манихејска као што су је приказивали западни лидери и њихови медији. Брзо сам се могао увјерити огромну деизинформацију које су Срби још једном били жртва поводом Косова.
На крају, рат против Србије био је објављен под изговором да се ‘геноцид’ одвијао на Косову, који је већ достигао ‘бар 100.000 мртвих’, како су лажно изјављивали Медлин Олбрајт и Бил Клинтон да би учинили легитимним почетак бомбардовања. Зна се данас да је број мртвих, званично признат од стрaне самог НATO-а 2000. године, током читавих косовских догађаја, између јануара и јула 1999., био нешто више од 4000 мртвих, што је наравно 4000 одвећ! Али што нема никакве везе са ‘бар 100.000 мртвих’. Поготово кад се сада зна да је већина тих 4000 пострадалих жртва ОВК и њених НАТО савезника!
У тој веома посебној ситуацији, вршио сам своју дужност француског и хришћанског официра. Чинио сам што сам боље могао да пружим помоћ угроженим особама које су биле у великој већини Срби или Роми, као и да притекнем у помоћ монасима и монахињама прије свега што су били Срби и што отјеловљују хришћанску вјеру. Затим, наравно, да се сачува непроцјењива хришћанска баштина Косова и Метохије, манастири, посебно манастир Девич, жртва са својим монахињама најгорих непочинстава од стране ОВК у јуну 1999. године.
Интервенишући војно против ОВК, сваки пут кад сам морао да то учиним, јер смо хватали терористе на дјелу најгорег насилништва, имао сам осјећај да сам само вршио своју дужност. Ако је то могло да онерасположи и чак наљути моје претпостављене британске и америчке у команди НАТО-а, напротив увијек сам наилазио на ослонац и подршку мојих надређених француских војних личности. Посебно француског генерала команданта Специјалних операција, Жана Салена, данас преминулог, који ми је увијек рекао да сам добро урадио поступајући као што сам чинио. Не знам шта су могли мислити наши тадашњи политичари. Да право кажем, то ме и не занима.“
Дјеловање Русије у Сирији
Крајем прошле године, посјетили сте Сирију у друштву неколико француских личности гдје сте срели предсједника Асада. Шта можете да нам кажете о мучеништву Сирије, жртви наопаке политике западних лидера? У ствари, ДАЕШ је, као прије тога Ал Каида, њихово чедо, они су подњивили пошаст која се сада окреће против њих, као што су показали покољи у Француској, у Белгији и недавно у Америци. Дух је побјегао из боце.
„Јесте, ја сам у новембру мјесецу, у моменту исламистичких напада у Паризу, учествовао са пет храбрих посланика Народне скупштине и неколико независних новинара, у четвородневној посјети Сирији. Доиста, срели смо предсједника Асада кога сам нашао врло различитог од систематског карикатуралногног приказивања распрострањног међу западним политичарима и медијима. За неколико дана схватили смо колико се америчка и европска политика тешко преварила у Сирији.
Кад помислимо да је Француска господе Оланда и Фабијуса подржавала политички, дипломатски, финансијски и војнички исламистичке групе као Џабат Ал Носра, филијале Ал Каиде у Сирији, кад се виде страхоте почињене од стране тих варвара над људима и њиховим добрима, посебно над хришћанима Сирије који су наравно прве означене жртве, има се страшно осјећање стида. Стида да се припада једној земљи савезници Сједњених Држава, Турске и Катара који су се острвили на једини световни мултиконфесионални режим гарант вјерских слобода у региону, зарад прије свега стратешких, хегемоних и економских интереса!
Супротно томе, вратио сам се са великим дивљењем према дјеловању младих добровољаца из француских асоцијација као што је SOS Chrétiens d’Orient на примјер. Мала али лијепа утјеха за мене као Француза. Али огромно задовољење је за мене као Европљанина што видимо у Сирији моћну и ефикасну интервенцију Русије, обновљене под вођством њеног видовитог шефа државе Владимира Путина. Данас је Путин тај који заслужује звање које су некад имали француски краљеви ‘Заштитника Хришћана, Блиског и Средњег Истока’!
Вративши се из Сирије, написао сам за ‘Фигаро’ чланак износећи све те утиске и убјеђења. Пошто је Фигаро одустао да га објави, вјероватно нашавши да је без уступака устаљеном једноумљу, текст су коначно објавили многи сајтови.“
Однос НАТО-а и Русије
Но вратимо се за крај на однос НАТО-Русија: мислите ли, имајући у виду необуздану западну пропаганду против Русије, али и војне подухвате, као прављење база, посебно ракетног штита НАТО-а у земљама пограничним Русији, да ће западни политичари ићи тако далеко у њиховој застрањености, у њиховом неразуму да би могли кренути на Русију и изазвати рат који може бити само нуклеарни, што би значило катастрофу за свијет?
„Очито је да се одвија у оквиру НАТО-а извјесна радикализација крајње опасна по свјетски мир. Та радикализација се може констатовати кроз нимало дипломатске изјаве шефова НАТО-а. На примјер, она генерала Ричарда Шерифа, бившег команданта Saceur-a (Supreme Allied Commander in Europe), аутора књиге „2017 War with Russia“ (2017 рат са Русијом). Или пак скорашње изјаве генерала Бен Ходџеса, шефа пешадијских снага НАТО-а у Европи, које свједоче о једном у најмању руку ратоборном стању духа на Западу према Русији.
Последња распоређивања снага НАТО-а у Источној Европи могу сe сматрати као провокација или као као потез пред наводном пријетњом од стране Русије. Као што је недавно рекао руски предсједник, НАТО се комеша на нашим границама, док ми не идемо на ничије границе! То је разлог због кога Владимир Путин знатно појачава рускe нуклеарнe снаге и уопште руски војни буџет који износи убудуће 21% од укупног буџета.
У том контексту, неодговорни став Хилари Клинтон која би лако могла да постане будући предсједник Сједињених Држава (пошто је била First Lady) не може а да не узнемири мислеће људе.
До сада је предсједник Путин пружао доказе врло велике уздржаности наспрам разних провокација сваке врсте, како у Украјини тако на Блиском и Средњем Истоку. Уствари, он је сасвим с разлогом учинио својом девизом пословицу: Si vis pace, para bellum! (Ако хоћеш мир, спремај се за рат).“
(Биографија: Пуковник Жак Огар (Jacques Hogard) рођен је 1955. г. у Сен Мандеу у официрској породици: дјед и отац, као и ујак му, били су генерали. Пошто је завршио престижну Војну академију Сен-Сир, Жак Огар је распоређен на дужност официра у падобранским јединицама у Легији странаца у неколико афричких земаља.
Дужност на којој је провео 26 година година, вративши се у Француску већ одавно у чину пуковника. Затим је упућен као командант Специјалних француских јединица у Македонију па онда, након престанка бомбардовања Србије од стране НATO-а и Кумановског споразума од 9. јуна 1999.г., на Косово као командант француског контигента у саставу окупатирских снага Натоа. Убрзо је НАТО погазио тај споразум којим се предвиђала заштита свих становника Косова те су косовски Срби били препуштени на милост и немилост шиптарским терористима.
Тада се у пуковнику Огару побунио човјек од савјести, правде и истине тим прије што је био упућен у српско-француску епопеју на Балкану у Првом свјетском рату те је стао самоинцијативно са својим војницима да колико је могао штити Србе и њихове светиње, као манастир Девич који спасио од сигурног разарања, на територији која је била у његовом домену. За то његово изузетно херојско држање биће му додијељен, по одласку у пензију 2000.г., највеће српско одликовање Орден Светог Саве. 2005.г. објављује књигу „Сузе части“ поводом трагичних збивања у Руанди 1994. г. којима је такође кумовала кобна Медлин Олбрајт, тада америчка Амбасадорка у Уједињеним нацијама, као што ће затим, као Државни Секретар, још горе кумовати злу на Косову.
Носећи годiнама у себи свој тешки доживаљај страдања српског народа на Косову, ријешио је да о томе јавно свједочи књигом L’Europe est morte à Prichtina (Европа је скончала у Приштини), изашлој 2014.
Био је то такође директан одговор озвијереним хуманистима који су током читаве југословенске драме из својих медијских јазбина завијали на Србе, а од којих се један од најгрлатијих, Андре Глуксман, након скоро тромјесечног разбојништва НАТО-а над српским народом, огласио у Монду урликом Европа је рођена на Косову! Док је друга позната хуманистичка хијена звана Бернар-Анри Леви, завијала у истом листу хвалећи срмотоносне птичурине НАТО-а над Србијом као авионе људских права и демократије.
Огарова књига истине утолико је драгоцјенија што је свједочанство једног од учесника косовских збивања, здушно је поздрављена у слободно мислећим круговима, имала је низ промоција, мноштво приказа на мрежи, доживјела поновно издање, док супротна страна наставља да се гуши у већ одавно учмалој баруштини једноумља и конформизма. Наравно да је преведена и на српски којим поводом је наш пријатељ гостовао у Београду и Подгорици, јуна 2015.)
dalle ore 16:30 in Via dell’Aeroporto 129
ODESSA NON DIMENTICA
Il Dipartimento Internazionale USB in collaborazione con la Banda Bassotti
ospita un sopravvissuto dell’assalto alla Casa dei Sindacati di Odessa dove sono stati trucidati 55 sindacalisti nel totale silenzio dell’Europa e della politica Italiana
*E' gradita la conferma della partecipazione alla cena* (comandantegiacca @ libero.it).
evento FB: https://www.facebook.com/events/1610523872583255/
Kiev: la popolazione del Donbass “geneticamente impura”
Forse anche per questo, a Kiev si studia così attentamente il metodo croato di pulizia etnica nella ex Republika Srpska Krajina, con le relative fasi dell'operazione “Tempesta”, con cui 150.000 soldati croati ebbero la meglio su 27.000 miliziani serbi e deportarono poi più di 250.000 civili serbi, distruggendo oltre 20.000 loro abitazioni.
Il paragone tra le mosse dei golpisti ucraini nei confronti del Donbass è fatto da Evgenij Krutikov, che su Vzgljad scrive di come l'ex consigliere presidenziale e attuale procuratore generale ucraino, l'elettrotecnico Jurij Lutsenko, inviti a studiare l'esperienza della “pacifica reintegrazione dei territori occupati” della Krajna e, allo scopo, abbia addirittura dato vita a una commissione mista croato-ucraina. Tutto, pur di non attuare nemmeno uno dei punti degli accordi di Minsk sulla soluzione pacifica della questione del Donbass; d'altronde, il comandante delle truppe di Zagabria che vent'anni fa guidò l'operazione “Tempesta” era un ucraino, il generale Zvonimir Červenko.
Già nel 2014 Lutsenko aveva suggerito, sull'esperienza croata, di utilizzare gli intervalli di cessate il fuoco per raccogliere le forze, grazie anche agli ingenti aiuti tedeschi e statunitensi, prima di sferrare un attacco su larga scala. Al netto di quanto ascritto a Milosevic, secondo cui egli avrebbe “scambiato” la Krajna con la fine delle sanzioni alla Serbia, sta di fatto che, in ogni caso, Zagabria, all'epoca, non aveva nemmeno bisogno di ricorrere agli schemi del “Ministro” ucraino Zinkevič e di dimostrare che i serbi erano persone di rango inferiore: l'appoggio occidentale era comunque assicurato.
Ma, in attesa di tale “pulizia” etnica golpista, qualcuno, al di là dei confini ucraini, sta iniziando artigianalmente a fare la sua parte. Nelle città polacche di confine, in cui vive anche una parte di ucraini, questi ultimi vengono sempre più spesso fatti oggetto di aggressioni. L'ultimo episodio è del 19 novembre scorso, a Rudnik nad Sanem, nel voivodato della Precarpazia, circa 180 km a nordovest dell'ucraina L'vov. Anche se i media polacchi e gli stessi ucraini aggrediti intendono smentire ogni ragione etnica, tali incidenti si stanno ripetendo con progressione preoccupante. Una settimana prima, una rissa gigantesca tra ucraini e polacchi era scoppiata a Częstochowa, nel voivodato della Slesia.
D'altronde, qualche comune discendenza “veteronazista”, al di qua e al di là della Vistola, non può non riflettersi negli odierni “complimenti” polacco-ucraini; c'est la vie.
Fabrizio Poggi
23 novembre 2016
I Fontanot nella guerra antifascista europea
€ 23,00 – ISBN 9788897705437
Un altro ramo familiare si sposta in Francia, nella cintura parigina. Qui i Fontanot vivono la dura vita dell’operaio emigrante, ma svolgono anche attività politica in contatto con la direzione del Partito Comunista italiano. Dopo l’invasione tedesca della Francia, anche loro sono tuttii impegnati nella Resistenza francese. Con le formazione partigiane degli FTP ed anche nella leggendaria “banda Manouchian” che sparge il terrore tra i tedeschi ed i collaborazionisti a Parigi. Tre sono i giovani della famiglia catturati ed uccisi dai tedeschi, Una via centralissima di Nanterre, nella cintura parigina, è dedicata alla loro memoria
La straordinaria storia di questa famiglia è raccontata da una delle protagoniste, Nerina Fontanot, anch’essa combattente partigiana in Francia, che la ha ricostruita attraverso anni di lavoro e di raccolta di testomonianze ed interviste. Un esempio di scrittura femminile attenta sia alle vicende familiari e “private” che a quelle pubbliche e politiche in un momento drammatico della storia europea. (Marco Puppini)
Storia di una ONLUS anomala
a cura di Mariella Grande
Udine: KappaVu, 2016
collana Storia, pagine 208, euro 14
presso la Sala della Camera del Lavoro, Via Folonari 20
LECCO, Giovedì 15 dicembre ore 21:00
sala da definire
MONTEREALE VALCELLINA (PN), Mercoledì 14 dicembre ore 20.45
presso il Circolo Culturale Menocchio, Via Ciotti 1
UDINE, Lunedì 12 dicembre ore 18:00
presso la Libreria La Tarantola, Via Vittorio Veneto 20
GRADO (GO), Domenica 11 dicembre ore 18.00
presso la Sala conferenze dell’Hotel Astoria, Largo S. Grisogono, 3
SAN GIORGIO DI NOGARO (UD), Sabato 10 dicembre ore 18.00
presso la Sala della Misericordia della Bassa Friulana, Via Giulia 6
TRIESTE, Giovedì 8 dicembre ore 18.00
presso il Bar-libreria Knulp, Via della Madonna del Mare 7a
TRIESTE, Mercoledì 7 dicembre ore 18.30
presso la Casa del Popolo di Sottolongera, Via Masaccio 24 (autobus n. 35)
evento facebook
Danes so se v Jajcu spomnili 29. novembra, rojstnega dne nekdanje SFRJ. Spominske slovesnosti se je udeležil tudi ruski general Aleksander Kravčuk.
http://www.delo.si/svet/sosescina/nekoc-je-bil-delavec-spostovan-gospod.html
Jajce - Več kot 2000 ljudi se je danes zbralo v bosanskem mestecu Jajcu, ob sotočju Vrbasa in Plive, da bi obujali spomine na rojstvo nekdanje SFRJ pred 73 leti. Vihrale so zastave s peterokrako zvezdo. Borčevske organizacije iz vseh nekdanjih bratskih socialističnih republik so ob tej priložnosti polagale vence pred spomenik padlim partizanom.
Odkar od leta 2008 poteka manifestacija v Jajcu, je danes položilo vence k spomeniku padlih domoljubov rekordnih 50 delegacij iz vseh nekdanjih jugoslovanskih republik, med njimi tudi tri iz Srbije. Najštevilčnejša je bila delegacija slovenske ZZB za vrednote NOB, ki jo je vodil Milan Gorjanc. Na vprašanje spletnega Dela, kaj mu 73 let po drugem zasedanju Avnoja pomeni ta nekdanji praznik, je odgovoril, da smo bili skupaj v isti državi sedem desetletji, zato je prav, da ljudje ne pozabijo. Zato takšno druženje tudi osebno podpira.
Gorjanc meni, da pri vsem tem ne gre za jugonostalgijo in da Slovenci, ki so danes prišli v Jajce, niso nobeni jugonostalgiki, ampak so preprosto naveličani Nata in Evropske unije. Gorjanc je prepričan, da če Avnoja ne bi bilo, danes tudi Slovenija ne bi obstajala, saj bi bila razdeljena med Avstrijo, Italijo, Madžarsko in delno tudi med Hrvaško in kot narod bi bili izbrisani z obličja zemlje. Na spominski slovesnosti v muzeju Avnoja pa je Gorjanc z mesta, kjer so predstavniki vseh jugoslovanskih narodov 29. in 30. novembra leta 1943 sprejeli usodne odločitve, pred nabito dvorano med drugim vzkliknil: »Ubili so nam Jugoslavijo, ne pa tudi jugoslovanskega duha.« Za izrečene besede je požel ogromen aplavz navzočih.
Kapitalist iz Zenice, ki to menda ni
Lastnik bosanskega podjetja DDI doo Jasmin Halilović, ki se je tega antifašističnega zborovanja udeležil s polnim avtobusom sovražnikov fašizma iz Zenice, je povedal, da se tradicionalno udeležujejo vseh manifestacij v krajih, kjer se je nekoč gradila SFRJ. »Morda tega ne bom doživel, ampak zagotovo se bodo narodi Jugoslavije nekoč spet združili,« je prepričan Halilović, ki mu je zelo žal, da je pred četrt stoletja razpadla država, ki je svojim državljanom omogočala brezplačno šolstvo, socialno in zdravstveno zavarovanje in kar je po njegovem trdnem prepričanju še posebej pomembno, ljudje so se imeli radi, ne glede na nacionalno pripadnost.
»Če bi imel možnost, bi rad vprašal naše politike iz vseh jugoslovanskih držav, kaj so nam lepega naredili s to njihovo demokracijo in zakaj prodajajo tisto, kar so desetletja ustvarjale generacije, in zakaj ne tistega, kar je njihovo. Banda nas je okradla,« je prepričan Halilović, ki noče slišati, da je tudi sam postal kapitalist, saj je lastnik podjetja s 35 zaposlenimi. »Poslušaj, ti novinar. Moji delavci imajo po 800 evrov plače na mesec in so prosti za novo leto, bajram, božič in tudi sam plačam avtobus za protifašistično zborovanje v Jajcu. Jaz mojih delavcev ne izkoriščam, kakor to počno tisti pravi kapitalisti,« je pribil Halilović.
Zametek tretje Jugoslavije?
V Jajcu so danes povsem neodvisno od spominske slovesnosti in skoraj v ilegali komunistični pripadniki iz vseh šestih nekdanjih jugoslovanskih republik ustanovili Centralni komite Zveze komunistov Jugoslavije. Kakor je za spletno Delo tik pred tem dogodkom povedal slovenski predstavnik A. S. iz Cerknice, želijo komunisti vnovič združiti vse jugoslovanske narode v skupno državo in nasprotujejo imperialistični politiki zahodnih sil, ki da želi povsem zasužnjiti jugoslovanske narode.
»V Sloveniji je bilo veliko komunistov, za katere se je izkazalo, da so to bili zato, da so postali izkoriščevalski kapitalisti. Vsi pripadniki t. i. levih in t. i. desnih strank so za nas izdajalci in tudi lažna levica je kriva, da je pred četrt stoletja razpadla Jugoslavija. Evropsko unijo smo v okviru Jugoslavije že imeli in to hočemo ponovno ustvariti,« je povedal sogovornik iz Notranjske, ki ne želi biti imenovan. Dodal je, da z Rusko federacijo, kakor tudi s kitajsko komunistično partijo gradijo odnose na enakopravnih temeljih.
Zaboravljena povijest
U medijskoj tišini, ignoriran u javnosti protekao je još jedan 29. novembar, značajan datum iz naše suvremene povijesti koji je obilježio više od pet desetljeća života na nekadašnjem jugoslavenskom prostoru. Temeljni događaj koji je odredio taj dan 29. XI. 1943. bilo je II. zasjedanje AVNOJ-a, Antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Jugoslavije, vrhovnog vojnog i političkog tijela Narodnooslobodilačke borbe. Na tom su zasjedanju predstavnici jugoslavenskih naroda, usred rata i usred okupirane Evrope, u malom bosanskom gradu Jajcu, na oslobođenoj teritoriji, udarili temelje buduće slobodne države s novim društveno-političkim odnosima.
Nakon završetka rata, 29. novembar obilježavao se kao Dan republike i bio je najznačajniji praznik nove mlade države koja se u revoluciji izborila za socijalističko uređenje. Na tom se nije stalo, po prvi put u povijesti implementirana je Marxova misao „tvornice radnicima – zemlja seljacima“ u formi samoupravljanja. Neki kažu preuranjeno. Možda i da, ali je polučilo epohalne rezultate. Nikad do tada ljudi s ovih prostora nisu postigli tako dinamičku preobrazbu i takvu kvalitetu života. Obnovljena je u ratu porušena zemlja sa stopom razvoja u samom svjetskom vrhu. Obrazovanje, zdravstvene usluge i stanovanje bili su dostupni svima, ali ne besplatno kako to neki danas paušalno tumače, već na osnovu solidarnog financiranja. Na međunarodnom planu su narodi s ovih prostora, nakon mračnih stoljeća podčinjenosti tuđim gospodarima, konačno uživali suverenost u punom smislu te riječi. Nikome podčinjeni, nikome poslušni.
Nakon kontrarevolucije i secesije 90-ih ta je struktura uništena u međuetničkom i međukonfesionalnom oružanom sukobu s elementima građanskog rata. Nove elite koje su došle na vlast uz tuđu pomoć ukinule su vrijednosni model koji je iniciran 29. novembra 1943. godine u Jajcu, a sproveden nakon pobjede u ratu. Poništile su sve njegove odluke i kasnije rezultate, a zadržale samo one koje govore o AVNOJ-evskim granicama. Jedino što nisu poništili je vlastito obrazovanje i beneficije društvene nadgradnje koje su stekli u tom vremenu koji su im poslužili kao benefit u pohodu na nove pozicije.
Ignoriranjem i prešućivanjem događaja koji su obilježili i dio njihovog života je kukavičluk i oni nemaju hrabrosti odgovoriti zašto to čine, a nemaju hrabrosti niti kritički se osvrnuti na te činjenice koje su postojale u realnom vremenu. Prešućivanje povijesnih događaja, koji su se dogodili u ne tako dalekom vremenu, predstavlja zločin prema povijesti.
predsjednik SRP-a
Vladimir Kapuralin
Dan koji je umro: Dan Republike
Danas me na e-mailu podsjetiše neki poznanici i neki drugovi čestitajući mi Dan koji se više ne slavi.
Dan koji je umro zajedno sa zemljom u kojoj sam živio 45 godina. Živio i radio. Živio, pa recimo dobro, čak i puno bolje nego danas. Radio u radnom odnosu koji mi je davao neizmjerno veća prava nego ih uživa radnik danas.
Da, na današnji dan udareni su temelji države u čijem smo sastavu bili i mi, za čiju je slobodu od okupatora i domaćih izdajica izgubilo živote više od 1.300.000 ljudi. Podsjetih se na državu i njene stvaraoce koji nas već 1975. godine uvedoše u srednje razvijene evropske zemlje. Stvaraoce koji ne htjedoše niti u jedan blok. Stvaraoce koji i ponudu Europe odbiše riječima “ne, hvala; vi ste Europa kapitala, mi zemlja rada”.
Prisjetih se tko je bio čovjek koji je na današnji dan otvorio zasjedanje; otvorio i vodio II. zasjedanje AVNOJ-a.
Bio je to Ivan Ribar (1881.-1968.). Čovjek, velikan onog i ovog vremena.
Prije zasjedanja, na odluku rukovodstva partije da mu se saopći istina – njegova tragična istina; prilazi mu Tito. “Ivane moram ti reći tragičnu vijest. Lola ti je poginuo na Glamoč polju. Nije stigao u Kairo.”
Smrknu se lice. Zasuziše oči; tek prozbori: „Jeste li javili Jurici“? Zastala je riječ u grlu Titu. Pogled i suza rekoše sve. Ribar: “Zar i on?” Tito: “Da, na Kolašinu. Hoćeš li moći otvoriti i voditi zasjedanje?” Ribar: “Svaka revolucija nosi svoje žrtve. Hoću, moram, to od mene traže i Ivo i Jurica.”
Svake godine na Dan mrtvih palim svijeće na grobu svojih roditelja, ali i na Ribarev i Nazorov – ponosa svakog poštenog građana ove zemlje.
Zapalio sam im svijeće i 1991. g. Jedna svijeća, a nas dvoje – sestra i ja.
Danas ih ima nešto više. Poneko se sjeti. Poneko se sjeti, al’ nema kome reći da je to bila vojska koja nam donese slobodu. Prvu federalnu državu Hrvatsku u sastavu federativne države Jugoslavije. Državu koja nam uspostavi današnje granice vrativši poklonjenu Dalmaciju pripojivši Istru, Međimurje, Baranju i Srijem.
Gojko Maričić
Storia di una ONLUS anomala
Il libro sarà oggetto di diverse presentazioni nel Nord-Est italiano nei prossimi giorni, alle quali parteciperanno anche Rajka Veljovic e Rajko Blagojevic del Sindacato Samostalni di Kragujevac, con il quale si sono sviluppate le iniziative della ONLUS in tutti questi anni.
Acquistando il libro direttamente da Non Bombe Ma Solo Caramelle si può contribuire al finanziamento del viaggio in Italia dei sindacalisti di Kragujevac – per ordinazioni e informazioni: Gilberto Vlaic – gilberto.vlaic @ elettra.eu
2) una descrizione del contenuto del libro.
TRIESTE, Mercoledì 7 dicembre ore 18.30
TRIESTE, Giovedì 8 dicembre ore 18.00
SAN GIORGIO DI NOGARO (UD), Sabato 10 dicembre ore 18.00
UDINE, Martedì 13 dicembre
BRESCIA, Venerdì16 dicembre ore 18.00
Alcuni anni fa, insieme a Mariella Grande che cura questo libro, abbiamo iniziato a riflettere su questa esperienza, sul suo significato per noi italiani e per i nostri amici e compagni serbi, sul perché a distanza di tanti anni una associazione così piccola riesce ancora a mobilitare coscienze e persone, e addirittura ad aumentare la propria capacità di intervento a favore di una realtà che non è certo ‘’di moda’’.
Da questi interrogativi è nato questo libro, che non nasce per dare una ricetta valida per tutti e in tutte le situazioni, ma che analizza a fondo quali sono state le tappe fondamentali che ci hanno fatto nascere e quali sono gli strumenti politici e operativi che ci hanno portato al punto in cui siamo.
E questa è la prima parte.
Poi segue una descrizione accurata e dettagliata su molti dei progetti che abbiamo portato avanti e sulle ricadute che hanno avuto per la popolazione di Kragujevac.
Infine una terza parte raccoglie le riflessioni (attraverso interviste di Mariella o tramite contributi scritti che ci sono arrivati) di un vasto gruppo di persone assai diverse tra di loro che hanno partecipato a viaggi a Kragujevac e in vario modo ai nostri progetti.
E’ stato un lavoro lungo, difficile ma avvincente che finalmente vede la luce.
Siamo nati nel 1999, in opposizione ai bombardamenti della NATO sulla Repubblica Federale di Jugoslavia e in risposta all’appello dei lavoratori della complesso metalmeccanico Zastava di Kragujevac, le cui fabbriche furono rase al suolo da quei bombardamenti. Quando si distruggono i luoghi del lavoro c’è la volontà politica di distruggere un popolo e il suo Paese, di negargli il futuro.
Nella società contemporanea, dove si perdono o si travestono quotidianamente i valori della solidarietà, abbiamo pensato avesse giusto spazio un libro come questo. Lontani da ogni tentativo di autoreferenzialità o vanagloria proponiamo il racconto di ciò che facciamo e soprattutto di come lo facciamo, una testimonianza. Non Bombe Ma Solo Caramelle vive un’esperienza che dura da quasi venti anni, in una situazione non più di emergenza ma di fortissimo disagio, quale è il paese Serbia.
Siamo consapevoli di non poter esportare modelli preconfezionati, e siamo convinti che ogni operazione politica, sociale, culturale deve nascere nel contesto che è in grado di volerla e di sostenerla. In una realtà come la Serbia così poco e male conosciuta – anche per il disinteresse dei media, puntati sulle continue emergenze del mondo – la nostra azione ha in sé valori e metodi che ne giustificano la durata. Per noi vuol dire dare valore alla quotidianità della vita concreta delle persone e dei gruppi sociali, perché le crisi di qualsiasi natura (economiche, geopolitiche, militari) non devono minare la solidarietà materiale tra lavoratori e popoli, ma anzi rafforzarla, non devono dividere ma unire, in nome di una globalizzazione dei diritti per contrastare le guerre tra i poveri e la disgregazione sociale.
Gilberto Vlaic
Regia: Santiago Alvarez, Casa di produzione: ICAIC, Anno: 1977 –– Abstract: Incontro (colloquio/intervista) tra Fidel Castro e Salustiano Leyva, un vecchio campesinos di Guantanamo, che all'età di 11 anni conobbe di persona José Martì e il generale M. Gomez
Regia: Fernando Perez e Jesus Diaz - Casa di produzione: ICAIC - Anno: 1975 -- Abstract: Notiziario speciale realizzato con materiale parzialmente inedito sulla rivoluzione cubana; contiene comizi e discorsi di Fidel Castro e interviste a cittadini cubani. Tra gli altri comizi si segnala il discorso di Castro sui fatti di Playa Giron. Efficaci le immagini di miliziani e cittadini nella campagna di alfabetizzazione; quelle dei funerali delle vittime dell'attentato alla nave francese La Coubre (4 marzo 1960); della nazionalizzazione delle compagnie americane; della cacciata del personale diplomatico USA dalla ambasciata americana a La Habana...
Documental del periodista italiano Gianni Minà, basado en una entrevista realizada al Comandante Fidel Castro el día 27 de junio de 1987...
Živadin Jovanović
Krajem avgusta 2000. bio sam u zvaničnoj poseti Kubi. Poseta je istvarena u okviru turneje po zemljama Latinske Amerike. Posle Kube posetio sam Brazil (Sao Paolo) i Peru. Paralelno je tekla i poseta privredne delegacije koju je predvodio pomocnik ministra, ambasador Zoran Jeremic. Bilo je to nešto više od godinu dana posle agresije NATO na našu zemlju i, nepuna dva meseca pre oktobarskog prevrata u Beogradu. Predsednik Kastro me je primio 28. avgusta 2000. kasno po podne (Velika Gospojina, sabor u Kaleniću), zajedno sa mojim domaćinom kubanskim MIP-om Felipe Rokeom. Posle otprilike jednočasovnog razgovora utroje, pridružili su se i drugi članovi jugoslovenske delegacije među kojima je bio i pomoćnik SMIP-a za sektor bilateralnih odnosa, ambasador Ivan Mrkić. Razgovori su se nastavili tokom večere koju je priredio Predsednik Kastro i trajali do posle ponoći. Prvi deo razgovora vodjen je za stolom u skromnoj nameštenoj sali za sastanke, a večera je bila u izuzetno lepoj trpezariji u krugu Predsedničke palate, punoj cveća i ukrasnih tropskih biljki. Od cveća i zelenila imao sam utisak kao da se nalazimo u lepo uređenoj bašti, a ne u predsedničkoj rezidenciji. Zahvaljujući neposrednosti, jednostavnosti i nenametljivosti domaćina, razgovor je tekao lagano, neusiljeno, u vrlo prijatnoj atmosferi, tako da je tih pet, ili šest časova, proteklo neprimetno. Comandante Kastro, kako ga obično oslovljavaju, izgledao je upravo onakav kakvog ga javnost zna sa fotografija i TV snimaka - visok, vitak, jedva primetno povijenih ramena, rečit, neposredan, kao da goste iz Beograda poznaje od vajkada. Bio je u svojoj uobičajenoj, lepo ispeglanoj SMB uniformi. Delovala istovremeno jednostavno i svečano. Da li je od istog materijala kao i uniforme kubanskih vojnika, oficira, generala? Moguće da je bila od kvalitetnije tkanine, tu i tamo se presijavala na svetlu.
Važnije je od toga, kažem sebi, to što razgovaraš sa čovekom legendom, hvaljenim i istovremeno osporavnim državnikom, jednim od državnika svetskih simbola na razmeđu 20. i 21. veka. Ustvari Comandante Fidel nema premca za poređewe. Taj čovek je najpre izborio slobodu za svoj narod, a zatim rukovodio relativno malom, siromašnom ostrvskom zemljom u uslovima totalne blokade nametnute od strane najmoćnije sile modernog doba, čije su granice, takoreći, na puškomet od Havane. I tako, punih pet decenija. Nebrojeno puta pokušavali su ne da ga zbace sa vlasti, već da ga ubiju, da ga otruju, da ga nema. Nije se bojao, nije se kolebao, čak ni onda kada je ostao bez podrške SSSR-a za koji se decenijama verovlo da je zaštitnik Kube i Kastra. Retko ko je i pomišljao da Kastro i Kuba sa Kastrovom filozofijom i politikom nezavisnosti, može preživeti slom SSSR-a. Taj čovek s kojim razgovaraš, kome si u gostima - podsećam sebe dok pratim njegove bistre oči - pre manje od mesec dana, razgovarao je sa Papom Pavlom II, možda baš ovde gde sada sedimo, ili na nekom drugom mestu, svejedno. Za desetak dana Comandante ovde prima u goste Putina koji simbolizuje jednu drugačiju Rusiju, ovu koja se, posle Jeljcina, Kozirjeva i sličnih, podiže sa kolena. Shvataš li? Ne, budi siguran u privilegiju koju imaš, kažem sebi, ništa ne preuveličavaš, refleksije su ti na mestu, nisu plod preterane impresioniranosti, najmanje kompleksa inferiornosti. To jeste privilegija.
Komandante je govorio španski, naša delegacija engleski. Bilo je primetno da razume engleski bar koliko članovi naše delegacije španski, ali je vodio računa da brzinu izlaganja prilagodi mogućnostima izvrsnog simultanog prevodioca, simpatične Kubanke da prevođewem prati ritam razgovora. Neodoljivo me je podsećala na Lijanu Tambaču, prevodioca predsednika Tita za engleski, francuski, italijanski. Bila je sjajni prevodilac. Sećam se da je tokom prevođenja razgovora Tito – Nikson u Belom Dvoru, Amerikanac u jednom casu rekao Titu da ne zna kolika je zarada Lijane, ali da koliko god da je plaća, to za taj nivo prevođenja nije dovoljno.
U toku razgovora utroje predao sam Komandante-u neobican suvenir u jednoj plavoj koverti. Ni neobicnijeg suvenira, ni prozaicnijeg pakovanja. Kada sam mu preko dosta širokog stola pruzio kovertu, uz reci da mu donosim mali suvenir iz Beograda, rekao bih da je bio malo iznenadjen. Prihvatio je kovertu, otvorio je i iz nje izvadio omanji komadic lima od aluminijuma, ili slične legure. iz Pre rastanka Kastru sam uručio suvenir, kristalnu vazu, a on muškom delu delegacije po jednu kutiju famoznih „Cohiba“ cigara. Posebnu kutiju cigara uručio je za Predsednika Slobodana Miloševića. Na večeri je bilo desetak članova jugoslovenske delegacije, uključujuči Mišu Lalovića, jugoslovenskog ambasadora u Havani, sa suprugom.
- Kakva je tada bila svetska scena, kakav je bio položaj Jugoslavije?
Odgovor: Svetske odnose karakterisala je unipolarnost, puna dominacija SAD na vojnom, političkom, ekonomskom, medijskom planu. Rusija Borisa Jeljcina je bez državnog samopouzdanja, kooperativna prema SAD i NATO na sopstvenu štetu, gotovo počašćena verbalnim uvažavanjem od strane Vašingtona. Kina ne zaboravlja provokativno bombardovanje njene ambasade u Beogradu, ubrzano osvaja nove tehnologije i koncentriše se na reintegraciju Makaoa, Hong Konga i Tajvana. Evropa bez lidera i vizionara, SAD su izrazito prva, ako ne i jedina evropska sila. Nije presrećna arogantnim odnosom Vašingtona, ali svejedno ga prati u svim pohodima. Evropa bez inicijativa. Tonove takvom držanju, dobrim delom, daju London i visoki činovnici u Brislu koji su svoju posvećenost američko-britanskoj viziji novog svetskog poretka na pravu jačega iskazali na visokim dužnostima u NATO-u tokom agresije 1999.
Jugoslavija u izolaciji i pod enormnim ekonomskim, političkim, propagandnim i subverzivnim pritiscima. SAD smatraju da SRJ opstaje suprotno principima međunarodnog prava i pripremaju odvajanje Crne Gore od Srbije. Saveznike i kandidate za članstvo u NATO-u ubeđuju da Kosovo i Metohiju treba što pre priznati kao nezavisnu državu. Taj zahtev direktno postavljaju na konferenciji u Bratislavi 28. i 29. aprila 2000. pred šefovima država, vlada, ministrima inostranih poslova i odbrane . SAD pokreću akciju u Njujorku da se SR Jugoslavija i formalno isključi iz Ujedinjenih nacija, procenjujući da bi tako srušile zvanični stav Beograda o pravu SRJ na kontinuitet, a potom lakše izvršile njeno razbijanje ili, kako su isticale, okončale proces desolucije Jugoslavije. Akcija se formalno vodi kao „Hrvatska inicijativa“, iza scene, njom rukovodi američki ambasador Ričard Holbruk. U isto vreme, drugi američki ambasador, Vilijam Montgomeri sa privremenim sedištem u Budimpešti, intenzivno radi na „demokratizaciji Srbije“. Ustvari, priprema svrgavanje Slobodana Miloševića „demokratskim i fer izborima“ koji će uslediiti septembra 2000. Budimpešta vrvi od američkih štabova, specijalista za propagandu i subverzivne delatnosti, kao i od srpskih aktivista tzv. nevladinih organizacija koji u smenama prolaze najrazličitije kurseve da bi savladali najnoviju američku tehnologiju „demokratizacije“ nepodobnih država.
Na unutrašnjem planu ograničena materijalna sredstva su usmerena na obnovu porušene zemlje, prvenstveno infrastrukture. Srpsko rasejanje daje dragocenu finansijsku pomoć kojom se grade ili rekonstruišu mostovi na Dunavu, Velikoj i Zapadnoj Moravi. Diplomatija se bori za proboj izolacije i ukidanje sankcija. Dok članice EU i NATO, pod pritiskom SAD, ostaju odbojne, razvijaju se ili obnavljaju veze i saradnja sa Rusijom, Kinom, sa zemljama koje su se boje presedana agresije, secesije i legalizacije vojnih intervencija. Razgovori sa stranim delegacijama tokom dva zasedanja Generalne skupštine UN u Njujoprku nedvosmisleno pokazuju nepoverenje u politiku intervencionizma SAD i NATO, posebno u „humanitarne“ motive. To su u prvom redu zemlje u razvoju koje su nam uvek bile značajni politički, ali i ekonomski partneri. (Primera radi, posle Kube, naša delegacija je posetila Peru i gradilište „Energoprojekta“ na hidrosistemu „Ćira Pura“ vrednog 1,2 milijarde dolara).
- O cemu ste i u kakvoj atmosferi razgovarali?
Odgovor: U razgovoru koji je trajao oko 6 časova, razgovarano je o mnogo tema – političkih, ekonomskih, iz obrazovanja, masmedija. Usput je bilo reči I o pitanjima iz obicnog, svakodnevnog života. Razgovor je tekao prijateljski, neusiljeno, bez stroge zvaničnosti koja obično karakteriše razgovore I na mnogo nižim nivoima. Imao sam utisak kao da Kastra dugo poznajem, kao da nastavljamo razgovore o temama koje smo mnogo puta pre toga doticali. Bio sam gost, mlađi I po hijerarhiji I po godinama, pogotovu po političkom iskustvu. O ratnom I državničkom da I ne govorim. Zato je, razume se, za tu opuštenost I vrlo prijatnu atmosferu bio zaslužan domaćin, El Comandante. Ponašao se sasvim prirodno, upravo kao čovek koji je mnogo toga dobrog I teškog doživeo u životu, od gerilca I komandanta u borbi, do šefa države koja je po mnogo čemu jedinstven fenomen na globusu 20. I 21. veka. Čovek koji je rukovodio revolucijom, koji celog života vodio razgovore o najrazličitijim temama, od teoretskih I filozofskih do onih o ratu I miru, poljoprivrede I šećerne trske, obrazovanja, zdravstva, globalnog zagrevanja, sa ljudima svih svih nivoa odgovornosti u državnim poslovima, najrazličitijih iskustava, orijentacija I nivoa obrazovanja. Ne afektira, ni na koji način ne stavlja do znanja da je ispred, ili iznad. Govori jednostavnim rečima koje se lagano nižu zaokružujući misao, poentirajući cilj. Dok smo počinjali večeru primetio je da ne uzimam putera koji je poslužen na ledu. Izvinite, odgovorio sam, puter je sigurno izvrstan, ali nemam naviku da jedem puter, uz to pazim da ne unosim suvišne kalorije. – Ja isto, nemam tu naviku, retko uzimam puter, kaže El Comandante I, posle jedva primetne zadrške, dodaje polušaljivo: Ali, za goste puter uvek mora da bude na stolu.
Dok razgovaramo, prati me misao kako to da ovaj čovek, živa legenda, ničim ne pokazuje da ima druge poslove, ili druge obaveze. Samo nedelju dve unazad imao je u poseti Papu Pavla II, najavljena je skorašnja poseta ruskog premijera Putina, poznati su stalni problemi sa SAD, diverzije kubanskih emigranata, ekonomske, energetske teškoće… A on tu sa nama spokojno I sa puno uvažavanja razgovara, što bismo u Šumadiji rekli, na tenane, kao da su mu gosti iz Jugoslavije jedino što ga na svetu interesuje, do čega mu je stalo. Takvu pažnju I posvećenost gostima jedino sam primetio kod rodbine moje supruge ispod Kozare. Kakva lekcija za nas I nama slične koji se neprekidno nekuda žurimo, uvek smo u trci I frci, da ne zakasnimo, ne propustimo.
Služeći kao Ambasador SFRJ, a potom i SRJ, pet godina u Angoli (1988. – 1993.) sreo sam se sa Kubancima koji su bili više nego prisutni u toj velikoj I bogatoj afričkoj zemlji. Oko 20.000m kubanskih vojnika, uključujući I pilote borbenih aviona, branilo je Angolu od agresije rasističkog režima JAR. Bili su neustrašivi boric. Ne samo hrabri, već I mudri. U jednoj od odsudnih vazdušnih bitci na jugu Angole kod Kalueke, pustili su južnoafričke borbene avione da uđu dublje u vazdušni proctor Angole a onda, koristeći prostor Namibije MIG-ovima 21 zašli neprijatelju s leđa I zadali mu takve gubitke da se Južnoafrikanci više nikada nisu usudili da bombarduju Angolu, već su prihvatili pregovore. Još više Kubanaca radilo je u civilnom sektoru, posebno u zdravstvu i obrzovanju. Većina stranih diplomata lečila se kod kubanskih lekara I zubara I svi su bili veoma zadovoljni.
Tema Kubanaca bila je jedna od najprisutnijih medju diplomatama u Luandi. Razume se, I tema o Fidelu Kastru. Jednom prilikom, španski kolega ambasador Antonio Sančes Hara, vrsni profesionalac, vrlo duhovit čoovek, pita me da li znam da su Kastrovi roditelji rodjeni u Španiji, u pokrajini Galicija, da ljude iz Galicije zovu “Galjegosi”. Priznajem da ne znam, rekoh. Pitam ga da mi objasni koje su karakterne crte “Galjegosa”. Za ”Galjegose” je karakteristična velika obazrivost, nepoverenje prema drugima, kaže Hara I dodaje: - U Španiji kruži anegdota , ako “Galjegosa” sretneš na stepeništu on se instinktivno postavi tako da nisi siguran da li se penje, ili silazi niz stepenice.
Moram reći da tokom razgovora I večere tog 28. avgusta (sabor u Kaleniću) kod El Comandantea nisam primetio tu osobinu koja se pripisuje “Galjegosima”, iako mi je bila prisutna Harina priča.
-Koja pitanja ste vi pokrenuli tokom razgovora?
Odgovor: Najpre sam objasnio položaj u kome se nalazila Jugoslavija nakon agresije NATO-a. To mu je bila bliska tema s obzirom na višedecenijsku blokadu Kube I američke sankcije. Preneo sam molbu Vlade I Predsednika Slobodana Miloševića da Kuba, kao ugledna I uticajna članica PNZ, podrži kontinuitet članstva SR Jugoslavije u Pokretu nesvrstanih zemalja, odnosno, da se poništi suspenzija našeg učestvovanja na konferencijama PNZ koja traje od 1992. I drugo, da nam pomognu u lobiranju u Generalnoj skupštini UN da sprečimo Holbrukovu inicijativu za formalno isključivanje SRJ iz članstva u UN. Formalno Jugoslavija je I dalje bila članica OUN, imala je svoju stolicu u GS, stalne misije u Njujorku I Ženevi, redovno je plaćala članarinu, ali je njeno učešće u radu GS I tela bilo pod suspenzijom. Zamolio sam za posebno delovanje prema liderima latino-američkih I afričkih zemalja. Spremno je prihvatio sve molbe koje sam izložio dajući usput I po neku konkretnu sugestiju svom ministru Rokeu.
Kastro se interesovao za mišljenje zašto NATO nije krenuo u kopnenu ofanzivu, kakvi su bili odnosi unutar Alijanse uoči I tokom agresije, kakvu je ulogu imala Rusija I zašto nije pomogla isporukama vojne tehnike, kako je bila organizovana odbrana, kako napreduje obnova zemlje.
Upoznao sam ga sa pritiscima koje vrše I kojima upravljaju SAD, a čiji je cilj nastavljanje agresije drugim sredstvima.Naglasio sam da je agresija NATO-a imala globalne ciljeve I da je u suštini uperena protiv Rusije.
- A ekonomska saradnja?
Odgovor: Da, o tome je bilo nekoliko načelnih komentara, uz obostranu spremnost za unapređenje saradnje. Konkretna ekonomska pitanja, kao I naplatu nasih potraživanja kao delikatnog pitanja, ostavljena su za paralelne razgovore ekonomskih delegacija. Našu ekonomsku delegaciju od 15-ak privrednika koji su tada posetili nekoliko latino-američkih zemalja, u naporu da se širenjem saradnje sa zemljama koje ne poštuju američki “spoljni zid sankcija” ublaže efekti izolacije. Delegaciju je predvodio pomoćnik Ministra za ekonomske poslove, ambasador Zoran Jeremić koji se, pored ostalog, pokazao vrlo uspešnim u naplati više potraživanja od dužnika među ZUR.
- Kojih drugih tema se sećate?
Odgovor: Krug tema je bio veoma širok. Kastro pritom ni jednoj ne prilazi načelno, strateški, već ulazi u sadržinu, tehnologiju rešavanja, pa pa čak I u detalje. Tako, na primer, u kontekstu suprotstavljanja američkoj propagandi, jednog časa kaže da je najbolje neprijatelja tući oružjem koje on koristi. Amerikanci šire propaganda I elektronikom, internetom. Zato su Kubanci nabavili veliki broj kompjutera (PC) na kojima se obučava I radi omladina koristeći internet. Uskoro će nabaviti još PC-a, instalirati ih u svim osnovnim I srednjim školama, na fakultetima I pripremiti mlade da ih koriste u obrazovanju, kasnije na poslu, ali I u odbrani od američke propagande. Po selima I gradovima već su formirali klubove za obuku i rad na kompjuterima. Dok izlaže, Kastro uzima papir I olovku I računa koliko je novca potrebno, na primer, za još 10.000 PC-a. Kao za sebe, kaže da Kuba nema mnogo novca, ali da kubanskoj deci, bar u toj fazi, nisu ni potrebne najnovije generacije PC-a, nego stariji modeli koji mogu da se nabave vrlo jeftino. I opet, kao za sebe – ono što Amerikanci eventualno postižu kompjuterima novijih generacija, Kubanci će nadoknaditi sa više rada I svakako, sa neuporedivo više motivacije. “Jer mi nikoga ne napadamno, mi samo branimo svoje pravo na slobodan razvoj” – kaže Kastro.
Govori tiho I kontinuirano, ali ne monotono. U tihom glasu ipak je prepoznatljiv je emotivni odnos prema temi, stavu, cilju. To se lako uočava iz intonacije i gestova.
Potom dugo govori o značaju jezika I nacionalne kulture za odbranu zemlje I naroda od svakog neprijatelja I svake subverzije. Iznosi detalje o tome kako Kuba kroz obrazovni sistem, nauku I institucije brani jezik I kulturni identitet od američkog slenga i pop-kulture što je okarakterisao kao perfidnu “kulturnu subverziju”. Dok to govori prisećam se nadhnutog “Zaveštanja jezika” koje Mile Medić pripisuje Stevanu Nemanji: “Jezik je, čedo moje tvrđi od svakog bedema… Bolje ti je izgubiti najveći I najtvrđi grad nego I najmanju riječ tvoga naroda”. Nažalost, sa malo praktičnog uticaja, jer su recitacije I najboljih recitatora I glumaca – nedovoljne da zaštite srpski jezik od poplave tuđinština, posebno, “srbo-engleskog” kojim umišljeni “Evropejaci” leče komplekse. Naviru mi asocijacije o stihijnom potiskivanju ćiriličnog pisma u Srbiji, čak I u šumadijskim I pomoravskim selima, o poplavi naziva firmi na engleskom jeziku, o mladima u Beogradu kod kojih je “in” sve što je strano, o nebrizi za čistotu srpskog jezika čak I u ozbiljnim medijima. Naravno, I pre svega, o tome da niko od pozvanih u svemu tome ne vidi degradaciju nacionalne kulture I identiteta te ništa I ne preduzima.
U sličnom stilu Kastro je govorio o zdravstvu, posebno o školovanju kadrova za zdravstvo I to ne samo za potrebe Kube, već I za potrebe prijateljskih zemalja u Latinskoj Americi I Africi. Sutradan, posle prijema kod Kastra, jugoslovenska delegacija je posetila jednu višu medicinsku školu u Havani I, zaista, je bila impresionirana onim što je videla I čula od studenata I nastavnika u učionicama I laboratorijama.
Kada sam Kastra u jednom času upitao kako uspeva da istovremeno vlada problemima I podacima za toliko različitih oblasti, od poljoprivrede I obrazovanja, do odbrane, kulture, elektronike, kao da je vec sretao takva pitanja, odgovara bez zadrške: stalni trening.
- Verovatno je bilo potsecanja na susrete sa Titom i da li ste ga doziveli kao "legendu koja hoda"?
Odgovor: Da. Više puta tokom razgovora Kastro je pominjao svoje susrete i razgovore sa Titom, posebno kada bi se pomenula tema Pokreta nesvrstanih zemalja. Bilo je pritom, priseća se, i ozbiljnih razlika u stavovima, ali su kroz razgovore, ipak, dolazili do zajedničkih stavova o strategiji Pokreta. Zahvaljujući tome Pokret je prevazilazio krizne situacije, a njegov uticaj je sačuvan sve do danas, kaže Kastro i nastavlja: Pokret i danas ima važnu ulogu. Dokle god se u svetu ne ukloni jaz između bogatih i siromašnih, eksploatatora i eksploatisanih, dok se hijerarhija sile ne zameni slobodom i ravnopravnošću za sve zemlje, biće potrebe za Pokretom, zaključuje Kastro. Priseća se i trenutaka opuštanja, šetnji i obeda sa Titom. Kaže da je upravo na ručkovima i večerama sa Titom zavoleo dalmatinski pršut i crnogorsko crno vino i da mu je Tito par puta slao ove delikatese u Havanu. On je Titu redovno slao kubanske cigare.
Kad Kastro pomenu cigare za Tita nisam mogao da mu ne ispričam o događaju iz susreta Tita i Ričarda Niksona 1972. godine u Belom Dvoru, čemu sam lično prisustvovao. Tito i Nikson stigli sa aerodroma „Beograd“ po podne, oko 17 časova. Beli dvor je bio premali da primi sve američke novinare koji su stigli predsedničkim „Boingom“ „dvojkom“ pre Niksona. A tu su se tiskali još jugoslovenski novinari, naša i američka bezbednost, zvaničnici, protokol. Ceremonija dočeka u Belom dvoru direktno je prenošena radio i TV vezama za američku javnost. Dva predsednika su sela u centralnom salonu radi predaha i poziranja TV i foto reportererima. Kako je prostor mali, a snimatelja mnogo, snimanje se produžilo. Tito, verovatno da bi skratio monotoniju, ili da bi iskazao pažnju gostu vadi cigare i nudi Niksonu. Nikson ljubazno odbija, a Tito će smešeći se blago kaže razgovetno na engleskom: „Zašto ne uzmete, to su najbolje na svetu, kubanske cigare“. U tom času salonom, a zatim u talasima,u predvorju, trpezariji, na unutrašnjim stepeništima prolama se spontani smeh. A potom komentari – pa to je čula cela Amerika!
Kastro se takođe smeje: Pa Tito je, kao i obićno, bio u pravu – kaže.
Fidel Kastro, zaista, jeste legenda koja hoda. Uzmite njegov životni put gerilca i revolucionara, ideologa i državnika koji je uspeo da osvoji i sačuva slobodu malog naroda i male ostrvske zemlje situirane, takoreći, na puškomet od najveće vojne i ekonomske sile na planeti koja decenijama nastoji da ga skloni, eliminiše, da povrati svoju dominaciju. Ona raspolaže svim sredstima koja se mogu zamisliti – od novca, agentura i satelita, do najmoćnije propagande i vojne baze na samom Ostrvu, a ipak, ne uspeva ukloni Kastra. I kada posle pada Berlinskog zida i okončanja hladnog rata ostaje bez podrške Sovjetskog Saveza (Rusije), kada sa scene u Evropi odlaze ne samo lideri koji nisu po volji SAD, već nestaju i velike evropske države, Fidel Kastro ostaje, Kuba nastavlja da brani svoju nezavisnost.
- Utisak o njemu, stavovima njegove tadasnje politike, kako na sam razvoj Kube, odnose njegove zemlje prema Rusiji, SAD, svetskim previranjima, OUN
Odgovor: Kastro je simbol međunarodnih odnosa druge polovine 20. I početka 21. veka. To mu priznaju I oni koji ne dele njegova ubeđenja I njegovu politiku. Upravo je snaga njegovih ubeđenja, umeće da njime “zarazi” ogromnu većinu svojih ko-patriota, kao I snaga njegove volje I upornosti – ono što ga čini jedinstvenim među liderima savremene civilizacije. Kastrova strategija, kako sam je razumeo, ima nekoliko važnih premisa: sloboda, razvoj, socijalna pravda i ravnopravnost u međunarodnim odnosima. Da to postigne, neprekidno je angažovan u radu sa masama bez čije podrške zna da nema rezultata ni u unutrašnjoj ni u spoljnoj politici. Sa Kastrom I njegovom politikom I životnom filozofijom možeš se složiti ili ne složiti, ali mu teško iko može osporiti doslednost, hrabrost, posvećenost idejama pravednih međunarodnih odnosa I progresa kako ga je shvatao u svom vremenu I svojim uslovima. Imao je mnogo sledbenika I prijatelja u svetu, naročito u periodu dekolonizacije. I danas, sve više je uvažavan u Latinskoj Americi, unutar i izvan Pokreta nesvrstanih, kod svih koji se ne slažu sa anglo-američkom uobraziljom da su od Gospoda pozvani da prosvećuju druge I da njima upravljaju. Ne može biti slučajno ni to da su ga posećivali I dočekivali u gostima I mnogi lideri sa Zapada, iz Rusije, Kine, pa I sam Papa Jovan Pavle II. Bilo je verovatno I onih koji su na taj način želeli da utiču na Kastra I sistem na Kubi za račun SAD, ali verujem da je bilo mnogo više onih koji su preko saradnje sa Kubom I Kastrom lično, slali signale neslaganja sa politikom Vašingtona na sasvim drugim stranama.
- Kuba je dugi niz godina izolovana. Kako u tom kontekstu ocenjujete politiku Kastra?
Odgovor: Kubu izoluju I sankcijama kažnjavaju SAD, a ne svet, UN, pa čak ni tzv. medjunarodna zajednica koju ni mi ne pamtimo po dobrom. SAD ne izoluju I ne napadaju Kubu da bi branile demokratiju, još manje ljudska prava Kubanaca, već zato što se boje širenja uticaja Kastrove politike slobode I nezavisnosti u Latinskoj Americi, ali I u drugim delovima sveta, posebno u Africi. Kakva je to odbrana ljudskih prava i briga zbog siromaštva običnih Kubanaca koja se izražava blokadom trgovine, otežavanjem proizvodnje hrane I lekova!
Kastro nije popuštao pod pritiscima, blokadom I sankcijama, nije sedeo skrštenih ruku, niti je “prodavao veru za večeru”. Nije naročito ni izazivao SAD jer je svestan da bi to bilo opasno. Tražio je olakšanja i izlaze na drugim stranama. Jačao je solidarnosti sa latino-američkim zemljama, oslonjao se na PNZ, otvarao saradnju sa Zapadom (EU, Španija, Kanada, Vatikan) I razvijao privilegovane odnose sa Rusijom, Kinom, Indijom. Kastro je polako odlazio sa političke scene ostajući prisutan u javnom životu onoliko koliko je potrebno da se zemlja poštedi efekata praznine u rukovođenju, potresa I da se sačuva suština nezavisne politike. Pomogao je uhodavanje novog državnog rukovodstva. SAD koliko god pred svojom javnošću retorički bile zadovoljne zbogh Kastrovog povlačenja I odlaska, toliko imaju razloga više da budu zabrinute. Došao je period kada kada će umesto jednog, ekonomski ne naročito snažnog, imati bar pola tuceta novih Fidela u Latinskoj Americi koji su se formirali I preuzimali kormila mnogo većih I bogatijih država pod većim, ili manjim uticajem El Comandante-a.
Fidel Kastro je svojom istrajnošću, po cenu velikih žrtava sopstvenog naroda, ipak doživeo početak nove ere u preporodu Latinske Amerike koju karakteriše pokret za većom slobodom I nezavisnošću od moćnog severnog suseda. Vreme će tek pokazati ukorenjenost I snagu, ili slabost tog pokreta. Sudeci po aktuelnim globalnim trendovima taj preporod ima šanse za uspeh.
- Da li ste stekli utisak da u njoj ipak ima i neceg diktatorskog - "revolucija je stalni proces", bez obzira sto u njoj kubanski narod zivi siromasno, slusajuci samo njega i njegove visecasovne govore naciji, tehnoloski se ne pomaknuvsi od rucnog secenja secerne trske, proizvodnje cigareta, ruma, a ipak igrajuci uz ritmove svoje prepoznatljive, i u svetu popularne muzike, ali bez mogucnosti da preko medija saznaju sta se u svetu, narocito u demokratskim procesima, dogadja?
Odgovor: Nije sporno da se Kuba u mnogo čemu razlikuje od drugih zemalja, u političkom sistemu, upravljanju državnim poslovima, privrednoj strukturi, tehnološkom razvoju, medijima… Sve to teško bi se moglo objasniti ukoliko bi se izgubilo iz vida da je ta mala zemlja izložena izolaciji i sankcijama najmocnije države sveta, ne godinu, ili dve, već decenijama. To, dakle,nisu izolacija I sankcije UN, vec SAD I grupe njihovih sledbenika. Sedam puta za redom Generalna skupstina UN usvaja rezolucije sa pozivom da se te sankcije ukinu kao neosnovane I nepravedne, ali za SAD koje sebe smatraju etalonom demokratije, pravde I prava ta volja ogromne vecine zemalja na Planeti ne znaci mnogo.
Ne verujem da bi bilo tako jednostavno dokazati da su Kubanci manje informisani, ili više dezinformisani o ostatku sveta, o “demokratskim procesima”, nego što je svet, uključujući Srbiju, informisan, ili dezinformisan o “diktaturi”, tehnološkoj zaostalosti I siromaštvu na Kubi. Nezavisno kakvi su državni mediji na Kubi, treba uzeti u obzir, da I pored svih restrikcija, moćni američki mediji prekrivaju čitavu Kubu I ne postoji sistem niti sredstva da neko isključi praćenje americkih medija – od CNN-a do radio I TV stanica sa Floride kojima formalno upravljaju kubanski imigranti a koje direktno, ili posredno, finansiraju americke drzavne agencije. Tačno je, Kubanci ručno proizvode cigare, ali su one I dalje najbolje I najtraženije na svetu. Možda delom upravo zato što se proizvode ručno. Slično je I sa rumom. Kubanska muzika je osvojila svet zahvaljujući svojoj izuzetnoj lepoti, ali zašto ne priznati da se ta muzika neguje I širi zahvaljujući podršci koju dobija od vlasti koja, kao I svaka ozbiljna drzava, shvata I finansira o;uvanje I sirenje svojih kluturnih vrednosti I nacionalnog identiteta. Kuba I Kastro, ubedjen sam, uživaju daleko veće simpatije u svetskoj, dakako, I zapadnoj javnosti, nego što bi se to zaključilo samo na osnovu informacija zapadnih medija za masovno komuniciranje. Valja bez predubeđenja razmisliti šta simboliše vojna baza Gvantanamo na Kubi, sa tajnim zatvorima u kojima ne važe ni američki niti bilo čiji drugi zakoni?
- Njegovim povlacenjem sa aktuelne politicke scene i dolaskom na celo "revolucije" njegovog brata Raula, ima li Kuba sanse za svoj sopstveni napredak, pre svega demokratski, mozda cak i osnivanjem nekih novih stranaka (tek sa Raulom dozvoljeni kompjuteri !?)
Odgovor: Kuba ima velike šanse za napredak. Što se ekonomije tiče, šanse su kako u tradicionalnim industrijama duvana, šećera, alkohola, tropskog voća, ribarstva, tako naročito u turizmu. Kuba ima najrazvijeniji sistem obrazovanja I zdravstvene zaštite u čitavoj Latinskoj Americi. Ti sektori su se razvili najpre kao izraz unutrasnje politike I unutrasnjih potreba, zatim, kao izraz solidarnosti sa drugim zemljama u razvoju kojima je Kuba nesebicno pomagala da razviju sopstvene sluzbe u tim oblastima. Danas oni yna;ajnim delom funkcionišu I kao izvozni. Desetine hiljada nastavnika, profesora, lekara, medicinskih sestara, na osnovu međudržavnih sporazuma, radi u velikom broju latino-američkih I afričkih zemalja ostvarujući za sebe I za državu značajne devizne prihode. Hiljade stranih studenata, po istoj logici, obrazuje se na Kubi.
Moguće da će doći I do uvođenja višepartijskog sistema. To ‘e zavisiti od sirih procena rukovodstva Kube. Ali, velike šanse Kube otvaraju se pre svega zbog jačanja saradnje I solidarnosti sa drugim latino-američkim zemljama I zbog toga što se era sankcija I izolacijaije bliži svome kraju jer postaje kontraproduktivna upravo za same SAD. Nije reč samo o povezivanju sa Venecuelom, Bolivijom, Ekvadorom, Nikaragvom gde su na vlasti dugogodišnji Kastrovi prijatelji, neki kazu – Kastrovi ucenici, već I sa većinom drugih zemalja u regionu, a pre svega, sa ekonomski I politički najmoćnijima, kao što su Brazil, Argentina, Meksiko I druge. One se takodje, sve vise osećaju sputane američkim egoizmom I dominacijom, zato traže I koriste svaku priliku da povećaju svoju nezavisnost I da svoje prirodne I ljudske resurse koriste za svoje potrebe, za bolji zivot svojih gradjana.
A što se tiče teze da se kompjuteri uvode tek sa dolaskom Raula Kastra, to je još jedna dezinformacija o Kubi.
- Posle svega vas rezime - Kuba juce, danas, sutra i odnos pre svega SAD prema njenom / citaj Raulovom /, diskretnom priblizavanju globalnoj stvarnosti i njegove blage, ali diskretno napredne, distance u odnosu na decenijske dogme brata Fidela
Odgovor: Kuba je sa Kastrom prošla dugi, težak, ali častan put sticanja I odbrane slobode I nezavisnosti. Taj put nije mogao biti bez teškoća, odricanja I žrtava. Ali jedno je sigurno: za Kastra nije bilo dileme šta je važnije – sloboda, dostojanstvo, identitet, ili bolji život po zamisli onih koji Kubancima nisu ostali u sećanju kao dobročinitelji. Bili su to kolonizatori, osvajači I eksploatatori koji se danas nameću kao borci za ljudska prava I demokratiju. Otvara se mogućnosti da se akumulirana iskustva Kube iz proteklih decenija materijalizuju, da se ostave po strani neke zablude I energija još više usmeri ka ekonomsko-tehnološkom napretku I podizanju životnog standarda. Takva perspektiva je realna. Bojim se, međutim, da bi bilo dosta uprošćeno I netačno ukoliko bi se takva perspektiv vezivala samo za promene na kormilu Kube. “Zasluge” imaju pre svega promene u regionu I na globalnom planu koje su, bar koliko se ovog casa može videti, potvrdile bar deo važnih ciljeva politike I filozofije Fidela Kastra.
Relja Milanovic, novinar Novog puta i dopisnik Politike iz Jagodine, a i svojevremeno saradnik jagodinskih (SPS) "Tokova".
Kada bi nebo bilo bijelo od papira…
“Kada bi nebo bilo bijelo od papira, a sva mora crna od mastila” ne bi se mogla opisati tuga revolucionara, a ima ih još mnogo, ne samo u Srednjoj i Južnoj Americi, jer je El Comandante, Fidel Castro, ostavivši pepelu tužne ostatke, otplovio u vječnost na jedrenjaku historije.
Castra nema više, ali legenda o Castru i pobjedničkoj Kubi, malenom otoku pred nosom onog lavljeg ždrijela, poznatom sa špice Metro-Goldwin-Mayera, uspjela prkositi više od šest decenija “carstvu zla”. Carstvu novca, grubosti, moći, rasizma i neznanja, što je od Kube napravila pod Fulgencijom Batistom otok poroka, gdje su se imućniji Amerikanci opijali, kockali i provodili sa ljepoticama crne i bijele puti, često malodobnim. Gdje su “zombiji” sjekli šećernu trsku za besramno niske nadnice, na čemu su vlasnici plantaža zarađivali milione. Gdje je Hemingway lovio ribu i pisao svoje posljednje priče, poput čuvene “Starac i more”. Sad je na njemu, u doba najcrnje konzervativne reakcije, koja se još uvijek prodaje svijetu pod etiketom liberalizma, cijedio vosak svijeće svojih posljednjih dana Castro, a priča o njemu danas slobodno bi se mogla nazvati “Starac i revolucija”.
Revolucija je na Kubi pobijedila i preživjela najgori i najduži embargo u povijesti čovječanstva. Nije se porekla ni odrekla marksističkih ideja i ideala kao Sovjetski Savez, nije poklekla pred neimaštinom i osamljenošću ni nakon 1990., kad je ostala praktički sama, jer se SSSR stropoštao u nigdinu. Bilo je to za Kubu isto, pa i mnogo teže, od onog što se dogodilo Jugoslaviji 1948. nakon prekida sa Staljinom i svađe s Informbiroom kad je zemlja ostala, kako rekoše njezini tadašnji rukovodioci, poput bolesnika koji je intubiran, a sad su mu iznenada iščupali sve cijevi – za kisik, za infuziju, za transfuziju… Tada je Jugoslaviji pomogao Zapad, jer mu je jedna tampon zemlja u južnoj Evropi bila dobrodošla, a možda se nadao da će se ono što se desilo po padu Berlinskog zida ovdje dogoditi još mnogo ranije.
Kuba je međutim ostala sama i oslonjena na vlastite sile. Nije bilo mlijeka za njezinu dojenčad, jer na Kubi, koja je vulkanski otok, teško je naći ispašu za krave. Savršen sistem medicinske njege ostao je bez lijekova, mnogi od nastavnika i znanstvenika uzornog obrazovnog i naučnog sistema više su voljeli izvući se bijegom ili nekim drugim načinom s otoka na kojem se počelo osjećati pomanjkanje svega. No Castro i Kubanci nisu posustali ni trenutka. U Venezuelu su poslali 25 hiljada liječnika da izliječe od privremenog sljepila ili trahoma na stotine tisuća Venecuelanaca, a za uzvrat su dobili benzin. Okrenuli su se i vlastitim unutrašnjim rezervama, počeli inzistirati na turizmu i tako se za gomile zapadnjaka otvorio otok sjajne ljepote, divnih plaža u vrijeme kad kod njih vlada pozna jesan ili zima i snijeg, a ondje topli dani, obilje riba, jastoga i rakova uz piće koje ulazi u cijenu konzumacije obroka. Gradovi su doduše bili oronuli, prijevozna sredstva prastara, dućani prazni, ali nije nedostajalo muzike, čuvenog kubanskog melosa, ni veselja, ni ljepotica. Neke su se od njih doduše udavale i za turiste starce, da bi se dokopale kapitalističkog obilja, ali zar im se to može predbaciti pred licem buduće prve dame Bijele kuće? I ta je priča stara koliko i svijet: još je Kranjčević pjevao: “…i djevojčice gole, a pokraj sita suca, ta imale bi stida, da nemaju želuca”. Tako je to bilo u XIX. vijeku. U dvadesetom stoljeću bilo je još teže, jer ako je glad u bukvalnom smislu postala manja, veća je postala premija slave i obilja pa je i Ruby Rubacuori (kradljiivica srdaca) od skromne kćeri uličnog prodavača, i lažne Mubarakove kćeri prema izjavi Berlusconija, došla na sve stranice svjetske štampe.
No Fidel Castro i Ernesto Che Guevara u jednom drugom vremenu, u doba borbi, nade i ideala proletarijata predstavljali su zvijezde sjajne na nebu revolucije koja će sigurno donijeti sretniju sutrašnjicu.
Od ideje i ideala ostalo je malo, gotovo ništa. Nekadašnji revolucionari, ako nisu okrenuli surak i ako ne napadaju i ne uništavaju dojučerašnje prijatelje i suborce, kao Mussolinijevi skvadristi novinare i tipografe časopisa “Avanti!” čiji je bio dugogodišnji direktor, moraju se skrivati i šutjeti poput Napoleonovih vojnika iz Grande Armeé ili Jean Valjeana iz “Jadnika”.
Daleko je lakše predočiti na ekranu orgastičku gomilu kubanskih izbjeglica s Floride, nego opisati snagu i nadu koju su Castro i Kuba značili za tisuće i tisuće revolucionara od kojih je ostala samo prašina. Kad je došlo do puča u Čileu svakom onom za koga se iz dokumenata ili na neki drugi način moglo doznati da je bio na Kubi, to je značilo sasvim sigurnu smrt. Na riječ „Kuba“, nemilosrdno su mučili i ubijali Videllini vojnici sadisti i tko da danas kaže i pokaže i na kojem to ekranu koliko je mladih ljudi, majki kojima su oteta djeca, sjajnih studenata i nesebičnih boraca širom Južne Amerike pobijeno samo zato što su u Castru i Che Guevari vidjeli uzor i ideale? Tko će pokazati i na kojem to ekranu kako su ne samo u Argentini, nego i u Urugvaju, mučili strujom Tupacamarose i pristaše Castra da bi im potom prišao liječnik s injekcijom. Ta injekcija nije donosila olakšanje od boli, nego san, da bi ih potom potrpali u vreće i, otvorivši rep vojnog aviona, pobacali u ocean. Ta bi slika svakako upečatljivije djelovala na TV publiku od neukusnih slika divljanja izbjeglica s Kube koje obilaze svijet. Tko je snimio pobunjene i pobijene radnike latifundija u Južnoj Americi, ubijene rudare u Boliviji, strašan život sirotinje u Venezueli? Nitko to nije snimio, a danas se situacija dosta izmijenila, i tko se još sjeća novinara Régisa Débrya i sramne optužbe da je izdao Ernesta Che Guevarru koja se pokazala sasvim netočnom? No nisu se pokazali netočnim uslovi njegovog zatočenja. Oriana Fallaci našla je potpuno slomljenog i izranjavljenog čovjeka u rukama bolivijske soldateske. Druga ličnost kubanske revolucije, Ernesto Che Guevara, liječnik iz Argntine, koji je osvojio na Kubi neprijateljsko uporište Santa Claru i zabio na njega crvenu zastavu nije se zadovoljio ugodnim položajem drugog čovjeka Kube. Otišao je da diže revoluciju u Africi: prvo u Francuskom Kongu, što mu nije uspjelo, a kasnije u Angoli, gdje je odolio navali rasističke soldateske iz Južne Afrike. A zatim se njegov veliki revolucionarni san o podizanju i uspjehu revolucije u cijeloj Južnoj Americi slomio u mjestu La Higuera u Boliviji gdje je uhvaćen i ubijen i gdje su mu odsječene ruke, a potom mu je tijelo izloženo u seoskoj školi.
Danas su i Bolivija i Čile i Argentina, pa i Venezuela demokratske zemlje u kojima se desnica i ljevica mijenjaju na vlasti, ali su još uvijek vrlo aktivni agenti specijalnog odijela CIA-e koji su i upriličili Guevarino hvatanje i ubijanje.
O situaciji na Kubi cijeli hor malograđana nadao je dreku, kako tamo revolucija nikada nije ni pobijedila (Lucia Annuziata), jer je narod živio teško. Žalosno je da se tom zaglušnom zboru malograđana pridružio i slavni filozof, sunarodnjak buduće prve lady SAD-a, jer ako je tome tako i ako se pobjeda mjeri ugodnim životom, zlatom optočenim stanom u Trumpovim neboderima, onda nema sumnje tko je iznio pobjedu: mala djevojčica iz beznačajne Sevnice.
Na grobovima crnaca pobijenim na zvjerski način u belgijskom Kongu ne plače ni pas, odnosno te su pogibije odavno oslikane i opisane u Zurlinijevom filmu “Seduto alla sua destra” (Sjedeći desno od mene), a za vrijeme rata u Angoli kružila je afričkim zemljama anegdota kako je kubansko meso najjeftinije… Tko da plače nad mladim ljudima bačenima u vrećama iz aviona u Argentini, nad pobijenima na stadionu u Čileu, ma tko oni bili, kako smo vidjeli u filmu “Missing” i za svima poginulim širom Južne i Srednje Amerike u raznim pokretima i gerilama kojim ni broja nema? Danas samo kolaju strašne priče o groznim obračunima soldateske s uhvaćenim gerilcima, o otimanju njihove djece i zavaravanju njihovih majki i rođaka.
Svega toga nije bilo na Kubi i mladi barbudos Castro šezdesetih godina za milione obespravljenih, ugnjetenih i poniženih u ljudskom dostojanstvu, značio je vjeru u pobjedu revolucije, nadu u mogućnost postojanja drugog, boljeg svijeta. Dva naočita, obrazovana i smjela “barbudosa” koja su očaravala duše i srca omladine širom svijeta vremenom su nestala. Jedan je poginuo u Boliviji, u oktobru 1968. pretvorivši se u legendu, a drugi, Castro, Fidel, što znači vjeran, stario je vjeran svojoj legendi. Ona je bljedila i trošila se, naočiti barbudos postao je drhtav starac koji je primao i Hruščova i Gorbačova i Mandelu, ali i dvojicu papa, osim slavnog nogometaša Maradone. Držao je kilometarske govore, više za marksiste svijeta kojih je bivalo sve manje, no za svoje vesele i crnopute Kubance koji su uspjeli posvuda doprijeti svojom neusporedivo melodioznom muzikom. Usprkos nestašici i dugotrajnom embargu, i Castro i Kubanci ostali su vjerni svojoj viziji marksizma i revolucije. Oni malodušni ili zlonamjerni što i mrtvom Castru predbacuju mnogo štošta: od skučenih prilika stanovnika Kube do gaženja ljudskih prava. Neka izbroje koliko je političkih zatvorenika bilo, ili još uvijek jeste, i u kojim prilikama u kubanskim zatvorima i neka taj broj usporede s Guantanamom, koji ni Obama nije uspio zatvoriti i gdje u groznim uslovima, poput životinja u kavezu, drže i muče ljude specijalisti za iznuđivanje priznanja. Također na Kubi, na dijelu otoka koji pripada SAD-u! A uz to se ne zna zašto su ti ljudi osumnjičeni, niti su ikada osuđeni, mada su neki u tom groznom zatvoru proveli i po desetak godina! El Comandante umro je u najnezgodnije vrijeme, u vrijeme duboke krize, ne samo materijalne, ne samo liberalizma, već i u vrijeme najveće duhovne krize – u prvom redu ljevice, a zatim i svih drugih pravaca mišljenja ili pojednostavljeno – mišljenja uopće. U vrijeme kad politike više nema, jer je ona postala transmisioni remen ekonomije i to liberalne ekonomije s koje je spala maska i krpe krabulje pa sad svijetu pokazuje i svoja nedolična i nepristojna mjesta. Umro je u doba najveće krize Evropske Unije i maloazijskih zemalja. U vrijeme tragedije Afrike u kojoj se vodi pet od sedam ratova globusa. Vrijeme Fidela Castra, njegovog zanosa i oduševljavajućih pobjeda otišlo je u nepovrat. Nije istina ni ono što uzvikuju: I poslije Castra – Castro! Kao što nije bila istina: i poslije Tita – Tito ili i poslije Lenjina – Lenjin!
Nažalost, došlo je nešto sasvim drugo. Treba se nadati da na Kubi neće na mjestu spomenika Che Guevari Trump sagraditi jedan od svojih mramornih i iznutra pozlaćenih tornjeva, ali sve je moguće. Jedina je istina da nakon revolucije dolazi opet revolucija i da usprkos pogibijama, mučenju, uništavanju, blaćenju i ocrnjivanju, nije moguće istrijebiti ni revoluciju ni revolucionare. U tome je pravo značenje riječi Fidela Castra:”Hasta la victoria siempre!”
Jasna Tkalec
(Message over 64 KB, truncated)
Jugocoord su Telegram
Jugocoord su Facebook