Informazione
http://contropiano.org/interventi/item/30907-sul-futuro-dell-anpi-e-dell-antifascismo-in-italia-una-riflessione-a-bocce-ferme
Inizio messaggio inoltrato:Da: Andrea MartocchiaOggetto: Sul futuro dell'ANPI e dell'antifascismo in ItaliaData: 21 maggio 2015 19:58:25 CESTA: Carlo Smuraglia, Saverio Ferrari
Sul futuro dell'ANPI e dell'antifascismo in Italia
– la prima riconduce l'ANPI ad una associazione combattentistica (ed in tal caso il suo ruolo sarebbe già pressoché esaurito) o comunque a realtà meramente testimoniale (e perciò sempre meno influente nella politica e nella società, e sempre meno interessante anche per lo storico professionista che si occupa di Resistenza);
– la seconda, pur rivendicando all'ANPI la sua origine di testimone, ne sottolinea la funzione attuale come soggetto guardiano della Costituzione e/o, più genericamente, dell'etica della politica.
L'ANPI si trova di volta in volta presa in mezzo a tensioni da parti opposte, sulle questioni più diverse e tutte potenzialmente laceranti: dai reiterati casi di revisionismo storico fino allo scontro israelo-palestinese, dalla TAV alle nuove guerre, dalle "foibe" all'antifascismo militante... al contempo essa subisce gli scossoni provocati dalla deriva politica (indubbiamente verso destra) dell' "azionista di riferimento", cioè il Partito Democratico in quanto principale erede delle forze politiche egemoni nel processo di costituzione dell'Italia repubblicana.
Saverio Ferrari: L’ANPI BATTA UN COLPO VERSO I NUOVI MOVIMENTI
L’antifascismo è oggi sempre più stretto fra due derive opposte. Tra la parte istituzionale, incarnata dall’Anpi, da un lato, e l’antifascismo antagonista e giovanile, dall’altro.
L’Anpi in questi ultimi anni ha cercato di rinnovarsi. Un’operazione riuscita a metà. Sono arrivate nuove iscrizioni, spesso di militanti in fuga dai partiti di sinistra, e si è assistito a una ripresa di vitalità. Ma in diverse situazioni si sono anche manifestate chiusure e indisponibilità al dialogo con le nuove generazioni. Un panorama vario e articolato, città per città. Prevalente è stato però, nel complesso, l’affermarsi di un profilo marcatamente istituzionale, con un’attività di tipo celebrativo quasi esclusivamente rivolta al passato. Lontano dal cogliere nella sua portata l’attualità e il pericolo delle nuove spinte xenofobe e razziste, quanto dell’irrompere sulla scena di nuove destre, nostalgiche e populiste. Emblematico il caso milanese, dove l’Anpi ha considerato “pericoloso” mobilitarsi il 18 ottobre scorso contro la manifestazione nazionale della Lega e di Casa Pound, con migliaia di camicie nere e verdi in piazza Duomo. Sistematica la rinuncia, anche in seguito, a contrastare ulteriori iniziative dell’estrema destra, tra l’altro in piazza Della Scala, sotto il comune, come di recente accaduto. L’opposto di Roma dove, invece, l’Anpi è scesa in piazza, senza tentennamenti, sempre contro Lega e Casa Pound, a fianco dei centri sociali, in un vasto schieramento antifascista, mobilitando decine di migliaia di persone. Due linee.
UNA REPUBBLICA ANCORA ANTIFASCISTA?
Vi sono certamente, sullo sfondo, le difficoltà del gruppo dirigente nazionale dell’Anpi a comprendere appieno alcuni mutamenti in corso nelle stesse istituzioni, sempre meno rispondenti al dettame costituzionale. In tutta Italia si tengono da anni iniziative pubbliche apologetiche del “ventennio”, con il costituirsi di formazioni apertamente neofasciste e neonaziste, con tanto di corollario di atti violenti, senza alcun vero contrasto istituzionale (si perseguono solo “i casi limite”). Ciò a prescindere dal succedersi di governi, ministri dell’interno, questori e prefetti, in una sorta di assoluta continuità. Un dato di fatto. Come la sospensione dell’applicazione di leggi ordinarie, in primis la legge Mancino, istituita proprio per contrastare l’istigazione all’odio razziale, etnico e religioso. Alla stessa Anpi, quando protesta, si replica asserendo la legittimità di tutti a esprimersi, fascisti compresi. Allo stesso modo si risponde alle interrogazioni parlamentari, a volte di deputati e senatori del Pd, paradossalmente da parte di altri esponenti del Pd al governo. Una rilegittimazione dei fascisti ormai avvenuta. Una nuova fase nella storia della Repubblica, al passaggio epocale del cambiamento della sua carta costituzionale. Affidarsi alle istituzioni democratiche per combattere i fenomeni neofascisti sta divenendo un evidente controsenso. Bisognerebbe prenderne coscienza. La crisi dell’antifascismo passa anche da qui.
Lo stesso futuro dell’Anpi appare incerto all’avvicinarsi del suo prossimo congresso nazionale. L’opposizione manifestata alle riforme in campo, sia elettorali sia costituzionali, sta producendo continui tentativi di contenimento, soprattutto attraverso l’azione del Pd ai livelli locali, volta a depotenziare, sfumare, se non apertamente intralciare, la linea ufficiale. Il rinnovo, in programma, del presidente nazionale dell’associazione sarà probabilmente l’occasione per cercare di “riallineare” l’Anpi, confinandola definitivamente a funzioni meramente celebrative. Un’eventualità più che concreta.
L’ALTRO MOVIMENTO
Lontano dall’antifascismo istituzionale si muove ormai da diversi anni un’area composita di giovani organizzati in centri sociali, collettivi e associazioni, presente su una parte importante del territorio nazionale. Quasi un mondo a parte con cui l’Anpi il più delle volte rifiuta il dialogo. A questa realtà si deve spesso l’iniziativa di contrasto, in tantissime città, delle iniziative razziste e neofasciste. La loro generosità ricorda da vicino i «reietti e gli stranieri» di cui parlava negli anni Sessanta Herbert Marcuse ne L’uomo a una dimensione, quando negli Stati Uniti scendevano nelle strade per chiedere «i più elementari diritti civili», affrontando «cani, pietre e galera», a volte «persino la morte» negli scontri con la polizia. Rappresenta nel suo complesso una realtà antifascista di tipo diverso, per nulla istituzionale e poco propensa al perbenismo, cresciuta con propri simboli (le due bandiere dell’“antifa” sovrapposte, mutuate dalle battaglie di strada dei comunisti tedeschi a cavallo degli anni Trenta contro le squadre d’assalto naziste) e propri modelli storici, gli Arditi del Popolo, in primo luogo, espressione di un’unità dal basso dei militanti di sinistra oltre le appartenenze politiche.
Come nel caso recente di Cremona (gli scontri a gennaio dopo il ferimento quasi mortale di un militante di un centro sociale da parte degli squadristi di casa Pound), quest’area, a volte, fa prevalere l’azione diretta rispetto a ogni altro calcolo politico, restando priva di sbocchi e isolata anche dalla sinistra politica.
L’esigenza di un nuovo movimento antifascista è più che matura. Un movimento necessariamente plurale, aperto alle nuove generazioni, privo di steccati e istituzionalismi fuori tempo, in grado di relazionarsi con il presente e i pericoli rappresentati dagli attuali movimenti razzisti e neofascisti. La stessa capacità di trasmettere la memoria della Resistenza non può che partire da qui, per non ridursi a vuota retorica. Un rischio già presente. Questo nuovo movimento non può che nascere dal confronto e dalla capacità di dialogo fra i diversi antifascismi. Sarebbe il caso che per prima l’Anpi battesse un colpo.
SAVERIO FERRARI
Milano, 3 marzo 2015
*********************************+
ANPI NEWS n. 157 – 31 marzo/7 aprile 2015:
NOTAZIONI DEL PRESIDENTE NAZIONALE ANPI CARLO SMURAGLIA:
Quasi un mese fa, ho letto un articolo di Saverio Ferrari su “il manifesto”, intitolato: “Appello all’ANPI: guardi ai nuovi antifascisti”. Un articolo molto ampio, in cui si fornisce un quadro non proprio esatto dell’ANPI di oggi e del suo antifascismo, contrapponendogli un quadro di “nuovi” movimenti antifascisti, a cui si dovrebbe, praticamente - secondo l’A. - l’unica vera ed efficace iniziativa di contrasto del riemergente neofascismo e neonazismo. Non occorrono molte
parole per confutare un simile assunto.
Anzitutto, ragioniamo sull’immagine dell’ANPI, che avrebbe cercato – senza riuscirci – di innovarsi, mantenendo tuttavia uno spiccato carattere “istituzionale” e “collaborativo”.
Strano che Ferrari, che pure è stato – fino a poco tempo fa – componente anche di un organismo dirigente periferico (dell’ANPI), ci conosca così poco.
Teniamo viva la memoria, è vero, ma è nostro dovere (altrimenti, chi lo farebbe?), e comunque ci sforziamo di renderla attiva, per aiutare soprattutto a conoscere i fatti della storia, anche perché servano di esempio e di monito per il futuro e favoriscano la riflessione storica.
Ma facciamo anche tante altre attività; ci occupiamo della scuola e della “cittadinanza attiva” (vedi il protocollo di intesa sottoscritto col MIUR il 24 luglio 2014 e in corso di attuazione), ci occupiamo delle stragi nazifasciste degli anni ‘43-‘45, non solo partecipando alle iniziative di ricordo, ma anche promuovendo seminari e convegni per irrobustire, con gli storici, la conoscenza di tutto quanto è accaduto; mettendo in cantiere un “Atlante delle Stragi”, che sarà d’importanza storica e per il quale siamo riusciti ad ottenere un finanziamento da parte della Germania; ci occupiamo delle riforme costituzionali, contrastando con forza ed energia quelle che ci appaiono non come modifiche, ma come stravolgimenti della Carta costituzionale; ci occupiamo di diritti, di pace, di lavoro, esercitando quella “coscienza critica” che ci è stata indicata come un dovere primario da parte del Congresso nazionale del 2011;
ci occupiamo di donne, di emancipazione, di libertà e uguaglianza; e tantissimo, di formazione non solo dei giovani ma anche dei nostri dirigenti.
E tutto questo non è né statico né tanto meno “istituzionale” (ma cosa vuol dire, alla fine, questa espressione?).
Ci occupiamo, e molto, piaccia o no a chi chiede che l’ANPI “batta un colpo”, di antifascismo, non solo perché siamo sempre attivi nel richiamare gli organi istituzionali ed elettivi al ruolo che loro è assegnato da una Costituzione profondamente e nettamente antifascista, in tutte le sue norme, i suoi princìpi ed i valori che esprime, ma anche perché cerchiamo, in tutte le forme possibili, di contrastare i movimenti neofascisti e neonazisti, che si stanno sempre più
espandendo, nonostante le nostre iniziative e nonostante gli sforzi di quello che Ferrari definisce come “l’altro movimento”.
Non a caso, abbiamo tenuto un Seminario, su questi temi, con l’Istituto Cervi e nella sua sede; non a caso abbiamo tenuto un Convegno, a Roma, nell’aprile 2014 proprio sul modo di contrastare questi fenomeni. A quel Convegno avevamo invitato tutte le istituzioni (dico tutte) e sono venuti solo due parlamentari! Poi abbiamo pubblicato e diffuso un opuscolo che riassume i contenuti di quel Convegno e in cui sono collocate, in appendice, due sentenze
della Corte di Cassazione che considerano reato il saluto romano in luogo pubblico, fornendo così indicazioni precise ai nostri organismi periferici perché si attivino sempre, contattino Sindaci, Prefetti, Questori, facciano denunce all’Autorità giudiziaria, insomma scuotano il silenzio e l’indifferenza con cui il nostro Paese affronta (o meglio, non affronta) un problema che è grave, storicamente e politicamente, e denso di incognite per il futuro.
Certo, noi preferiamo i presìdi agli scontri frontali, evitiamo le occasioni di contrasto violento, cerchiamo di coinvolgere i cittadini e non di allontanarli, ma non manchiamo di adottare, in ogni occasione, le iniziative che riteniamo utili, o anche solo opportune. Bisogna riconoscere che gli esiti di questo impegno sono, a tutt’oggi, ancora limitati. Ma ottiene qualcosa di più “l’altro movimento”? Un corteo, uno scontro, sono più efficaci di un presidio? La realtà ci dice di no e ci insegna che ciò che conta è non rassegnarsi mai e contestare sempre le iniziative neofasciste, assumendo per primi le iniziative necessarie per controbatterle, per ottenere che vengano impedite, per suscitare le reazioni che dovrebbero provenire proprio dagli organi dello Stato e dagli Enti locali.
Tutto questo è un “calcolo politico”, come sembra sostenere l’articolo? Non è così, anche se è ovvio che bisogna dotarsi, contro un fenomeno grave e pericoloso, di una qualche strategia.
Non la intravvedo, questa strategia, nell’articolo, anche se presentata con una certa enfasi, ma in realtà limitata ai cortei, che talora sono utili, se richiamano l’attenzione e coinvolgono i distratti, ma sono semplicemente rischiosi se conducono ad uno scontro, quanto meno privo di effetti positivi. Che sia meglio unire le forze, non è dubitabile, ma bisogna farlo con un minimo di umiltà e di vera disponibilità, senza essere convinti di essere gli unici detentori della verità. Ci si chiede di “battere un colpo”; ma su che cosa, se siamo già in campo da
sempre e continuiamo, doverosamente e quotidianamente, ad interrogarci se quanto facciamo è sufficiente o possiamo e dobbiamo fare qualcosa di più efficace e come?
Io sono convinto che il problema principale stia in questo Stato, che non riesce a diventare antifascista, che non sente la memoria come un valore da coltivare, che non si pronuncia neppure di fronte ai fenomeni più gravi e appariscenti. Sono convinto che se il Ministero degli Interni desse direttive precise e conformi alle linee ed ai valori della Costituzione, se i rappresentanti periferici dello Stato si adeguassero, se tutti i Sindaci facessero capire con chiarezza che nel territorio che amministrano, i fascisti e i nazisti, comunque si chiamino, non sono graditi, qualcosa comincerebbe a cambiare. E sono convinto che bisogna superare quel muro di indifferenza e disimpegno che caratterizza tanta parte degli italiani. Se su questo si è disposti a svolgere un’azione comune, noi siamo già in campo e non abbiamo alcun bisogno di inventare nuovi organismi, mentre sentiamo forte l’esigenza di un antifascismo diffuso.
Non a caso in molte città esistono da tempo “Comitati antifascisti”, nei quali c’è sempre l’ANPI, che cercano di realizzare il coordinamento di azioni e unità di intenti; soprattutto c’è l’ANPI, che ha aperto dal 2006 agli “antifascisti” e ne ha tratto enorme vantaggio, non per i numeri ma per la crescita delle idee, dei confronti, delle proposte, delle iniziative.
Se abbiamo ancora bisogno di “crescere”, come sostiene l’articolo, ci si dia un contributo di idee e di proposte, ma non si pretenda di risolvere il problema contrastando proprio la forza più determinata e forte che è impegnata, su questo terreno, praticamente dalla Liberazione.
Non c’è da inventare nulla di nuovo; abbiamo suggerito di prendere sempre le iniziative più “tempestive”, di organizzare presìdi quando occorre e di fare manifestazioni quando sono idonee non solo a richiamare l’attenzione, ma anche ad allargare il fronte antifascista, anziché rinchiuderlo in un recinto. Abbiamo anche fornito gli strumenti per investire l’Autorità giudiziaria dell’esigenza di far applicare le leggi che ci sono, checché se ne pensi; stiamo organizzando un incontro di riflessione per capire meglio che cosa attrae i giovani e che cosa può suscitare in loro positivi ed efficaci entusiasmi, nel solco della Costituzione. Possiamo sbagliare, possiamo avere incertezze e dubbi sulle iniziative da intraprendere, ma cerchiamo di fare sempre meglio e di più, senza avventure. Se esiste un problema dei giovani (che dobbiamo cercare di capire noi, prima di ogni altra cosa), bisogna affrontarlo con serietà e approfondimento, nello sforzo di individuare una strada, suscitare interessi, proporre precise scelte di campo, rendendoci conto che anche fra loro ci sono differenze, modi di vedere ed agire diversi; e soprattutto che nessuno ne può rivendicare il monopolio. Nelle loro mani sta il futuro del Paese: sono loro che dovranno combattere le battaglie necessarie per preservare la democrazia da ogni pericolo; anche loro, però, dovranno fare le loro riflessioni e mettere in campo ricerche di identità e di prospettive. Noi possiamo confrontarci, anche richiamandoci alle nostre esperienze, per quel che valgono e fornire qualche spunto di riflessione, però con l’umiltà di chi ha sperimentato in concreto il valore e il significato delle “scelte” e non pretende che vengano adottate come modello, ma al più siano oggetto di conoscenza e di riflessione. Siamo di fronte a fenomeni che sembravano inimmaginabili, in una Europa che ha vissuto gli orrori della dittatura, della persecuzione dei “diversi”, della barbarie più disumana.
Tutto questo non è bastato a vaccinarci, tutti, contro il pericolo di ritorni al passato, anche se in forme diverse. Dobbiamo, dunque, fare di più e meglio, dobbiamo capire come e perché nascono certi movimenti e perché suscitano attenzione anche da parte dei giovani; e dobbiamo cercare di combatterli in forme unitarie, ma capaci di ampliare il consenso. Lo facciamo, tutto questo, senza iattanza, ma con convinzione e fermezza e con la ricerca continua di andare oltre gli schemi che già conosciamo, soprattutto per creare, nel Paese, un vero “clima “ antifascista . Siamo pronti, come indica il documento politico del Convegno di Torino, ad essere la “casa degli antifascisti” se sono disponibili anche al confronto e se considerano con attenzione tutto ciò che, talora faticosamente e magari qualche volta sbagliando, cerchiamo di fare. Non c’è bisogno, dunque, di case “nuove”, perché una l’abbiamo già e da molto tempo ed è una casa aperta per tutti coloro che vogliono, sinceramente e lealmente, perseguire l’obiettivo di un Paese più intimamente e profondamente antifascista e caratterizzato da una più solida democrazia.
*********************************+
COMMENTO FINALE DI SAVERIO FERRARI:
La risposta del presidente nazionale dell’Anpi Carlo Smuraglia in realtà è una non-risposta. Dopo più di un mese si è solo degnato di un commento sul bollettino interno dell’Anpi. Come dire: quell’articolo un dibattito pubblico non lo merita. Un atto di supponenza.
Per altro, con ogni evidenza, l’articolo uscito sul Manifesto, non è stato nemmeno davvero letto, preferendo procedere attraverso il metodo della caricatura. Lo schema è il seguente: da un lato c’è l’Anpi che agisce a tutto campo e che si impegna anche nei confronti delle istituzioni, ammettendo comunque non solo di non aver più sponde politiche in Parlamento, ma anche di non aver in questo campo conseguito alcun risultato, non traendo però l’ovvia conclusione che forse le stesse istituzioni stanno mutando natura (una delle considerazioni su cui si invitava a una riflessione), dall’altro si muove un informe movimento attraversato da pulsioni violente con cui nulla si vuole aver a che fare.
Conclusione: c’è solo l’Anpi, non esiste nessuna altra realtà antifascista, tantomeno nata fra le nuove generazioni, qualora esistesse, è solo il frutto di un’invenzione o parte di una combriccola di teppisti, rimaniamo nella nostra torre d’avorio, autosufficienti e autoreferenziali. Non discutiamo, infine, con nessuno che ci pone problemi o mette in discussione le nostre certezze.
Peccato. Si tratta dell’ennesima occasione mancata per mettere l’Anpi in sintonia con la realtà. Fino a quando si penserà di poterlo fare?
SAVERIO FERRARI
Milano, 7 aprile 2015
http://www.beoforum.rs/komentari-beogradskog-foruma-za-svet-ravnopravnih/697-sta-je-yapad-dobio.html
Шта су САД и ЕУ хтеле а шта добиле санкцијама
Живадин Јовановић
- Изводи из одвојених изјава листовима Франкфуртске „Всти“ и „Дневник“ -
Комесар ЕУ за спољну политику и безбедност ЕУ Фредерика Могерини доилази у Београд да појача притисак и захтеве за нове уступке српске Владе гарнитури у Приштини, као и за увођење санкција Русији. Руски министар иностраних послова Сергеј Лавров долази у Београд да подржи суверенитет и територијални интегритет Србије, проширује обострано корисну сарадњу – сматра Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних и бивши југословенски министар за иностране послове. Јовановић додаје да је теза о немогућности седења на две столице виртуелна справа за ломљење кичме Србије како би се потпуно предала Западу.
Он сматра да не постоји јединствена спољна и безбедносна политика ЕУ и питање је да ли ће се икада успоставити. Разлике међу чланицама ЕУ се умножавају и продубљују као што расту национални егоизми, евроскептицизам и криза система ЕУ. Иронично је да комесари ЕУ захтевају од Србије, са којом у недоглед одлажу тзв.отварање поглавља, да поштује непостојећу спољну политику ЕУ. Не очекују, ваљда, да Србија непрекидним одрицањем од својих животних интереса плаћа успостављање непостојећег јединства ЕУ. Југославија јесте платила успостављање (привидног) јединства ЕУ уочи Мастрихта 1992. али је потом разбијена. Не верујем да ће Србија поновити ту грешку. А и услови и односи данас битно су другачији него пре две деценије. На светској сцени у међувремену су се појавили неки нови феномери и распореди.
Америчка стратегија изолације и кажњавања Русије доживела је неуспех. Прво, тако велика тероторија не може се држати под санкцијама и изолацијом, јер Русија има огромно унутрашње тржиште, ресурсе и стратешке партнере, као што су земље БРИКС-а, друге да не помињемо, којима не пада на памет да је кажњавају. Друго, Русија се брзо преоријентисала на развој сопствене индустрије и производње хране смањујући на тај начин зависност од увоза са Запада (ЕУ). Треће, покушаји кажњавања и изолације Русије, лишили су западни бизнис приступа како руском тржишту за које немају рационалну алтернативу (близина), тако ресурсима стратешких сировина. Четврто, дошло је до убрзања и ширења сарадње Русије и Кине, као стратешких партнера - у развоју, енергетици, инфраструктури (нафтовод, гасовод, железнице), наоружању, финансијама (банкарству). И, пето, отворено је питање колико је политика беспоговорног прихватања америчке политике корисна, а колико штетна за Европу (ЕУ).
Шта је од побројаних последица била намера и циљ америчко-ЕУ санкција против Русије? Које од горућих међународних проблема, од Украјине преко Сирије, Либије, Блиског и Средњег Истока, до међународног тероризма, организованог међународног криминала и пиратства –Запад може решити без истинског партнерства и сарадње са Русијом, Кином, Индијом? Бумеранг санкција је очигледан.
Јовановић је нагласио да Србија треба да се окрене себи, својим људским, економских, научним и природним ресурсима, да више у пракси уважава своја посебна историјска искуства, посебно она из два светска рата и да учвршћује политику неутралности у коју, пре свега, сама мора дубоко веровати. Политика уравнотежених односа са свим важним међународним чиниоцима није илузија, већ прави пут који успешно следе многе земље света. Србија је слободна и мирољубива земља која може успешно да сарађује и са чланицама НАТО и ОДКБ, као и са нечланицама, поготову са неутралним и несврстаним земљама, без обзира да ли су у суседству, или удаљене. Верујем да Србија не жели да се конфронтира са било којом земљом или интеграцијом, то јој свакако није у интересу. Београд треба да остане отворен за евроинтеграције, да усваја универзалне стандарде, али је погубно да чланство у ЕУ третира као питање живота, или смрти. Треба ли уопште подсећати да се ЕУ не може похвалити историјатом разумевања за било који легитимни интерес Србије у последње две и по деценије. Како се ЕУ огледала и како се данас огледа у огледалу Косова и Метохије, да ли поштује резолуцију СБ УН 1244 за коју је листом гласала, колико поштује и колико се залаже за примену Дејтонског, Ердутског, Бриселског или било којег другог споразума када је реч о интересима Србије и српског народа, Колико је Еулекс „статусно неутралан“, шта је ЕУ предузела, или шта предузима за слободан и безбедан повратак 250.000 протераних Срба и других неалбанаца у своје домове на Косову и Метохији, уз каквој су пропорцији њене неумерено извикане донације према више десетина милијарди евра које су из Србије исисале њене банке и корпорације од 2001. до данас?... Наша економија јесте доста везана за трговину и сарадњу са немачким и фирмама земаља ЕУ, али зашто се не постави и питање – када ће Србија из те сарадње зарадити, на пример 50 милијарди евра колико су у процесу приватизације и куповине српског тржишта, посебно финансијског, зарадиле фирме са Запада? Запад има и текако велики економски интерес, да не помињемо геостратешки, да задржи Србију уз себе, да је још тешње привуче, ако хоћете, и да је колонизира. Због свега тога, чудна је теза која, мање или више, доминира у наративима српских политичара, како су ЕУ и Запад уопште, потребнији Србији, него што је Србија потребна ЕУ и Западу! Крајње је време да представници Србије схвате и у односима са свим другим земљама и интеграцијама, прихвате начело реципропцитета, истину да су други потребни Србији само онолико колико ти други кроз праксу покажу, да је Србија потребна њима.
Озбиљна политика и озбиљни политичари никада не говоре да су без алтернативе на међународном плану. Никада се никоме не заклињу на беспоговорну лојалност. То би посебно било непримерно када се ради о односима Србије према земљама које се кроз историју, укључујући и најновију, нису држале пријатељски, конструктивно, па чак ни неутрално, које су, напротив, увек биле на страни противника Србије, или су саму Србију третирале, чак и разарале, као свог непријатеља.
Ко жели да, због доказивања свог прагматизма, модернизма, европеизма, или било којих сличних изама, избегне, заборави или заобиђе историју, она ће га кад-тад сустићи. А историја није оно што тврде непријатељи, агресори, њихови пропагатори или њихови српски трабанти. Историја су чињенице које су документовали и утврдили, или ће тек утврдити, научници, историчари. Није посао политичара да векове српске историје проглашавају као „српске грешке“. Зар не схватају да тиме себе проглашавају богомданим спасиоцима, избавиоцима, бољим и далековидијима од плејаде славних и тешко достижних државотвораца, ослобиодилаца, дипломата и умова.
Рецимо да су сви бриселски комесари, изасланици, саветници, министри, председници и премијери искрени и јединствени кад хвале српске саговорнике, њихову посвећеност, европску опредељеност, окренутост будућности, предвидивост, реформски курс и све друге предивне особине, што у принципу може,али и не мора да буде тако, неопходно је све то примити са подоста соли, а по могућности и са још више резерви. Далеко већу пажњу треба посветити шта они после тих силних комплимената чине, да ли у пракси показују да су схватили потребе и интересе Србије.
Дакле, неопходно је да Србија, себи самој покаже да је озбиљна држава и на тај начин што ће имати у виду и припремати се и за могућност да, из неког разлога, не буде примљена у чланство ЕУ. Није довољно, а ни нарочито мудро, рећи само – ми смо своје урадили, сада све зависи од неког у Брислу, или што је, у датим реалностима, коректније, од неког - у Вашингтону (ван ММФ и ИБРД)! Бескрајна листа условљавања, уцењивања и директног понижавања Србије, поодавно упшућује на таква закључак. Постоји још један разлог размишљања о алтернативи који још увек није ни примећен тамо где је то највише потребно. Тај разлог је записан у писму угледног немачког политичара Вили Вимера упућеног канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године, опредмећен је у ставу представника Вашингтона који гласи: „Србију треба трајно држати ван европског развоја“. Засад се зна једино да је то поштовано пуних 15 година, још колико дуго ће се поштовати – зависи од држања дате речи.
СТРАТЕГИЈА ПОКОРАВАЊА ЕВРОПЕ
Живадин Јовановић
СРБИЈУ ТРАЈНО ДРЖАТИ ИЗВАН ЕВРОПСКОГ РАЗВОЈА
15 година једног писма Вилија Вимера канцелару Герхарду Шредеру.
Овог месеца навршило се 15 година од једног пророчанског писма значајног за разумевање политике САД према Србији, али и према Русији, Европи и свету уопште. Пролазиле су године, низали се ратови вољних и невољних, расправљано о теоријама завера и краја историје, мењане су владе и лидери, отварале се и кризе и перспективе а текст од непуне две странице је остао и сведочанство и актуелно предсказање. Реч је о писму познатог немачког политичара, посланика Бундестага (ЦДУ), државног подсекретара за одбрану, потпредседника Парламентарне скупштине ОЕБС-а Вилија Вимера, упућеног немачком канцелару Герхарду Шредеру 2. маја 2000. године. Вољом аутора, писмо је постало јавни докуменат 2005. године.
Да би било јасније о каквом се документу ради, ево његовог интегралног текста:
„Берлин, дана 02. мај 2000.
Веома цењени господине Канцелару,
Крајем протекле недеље био сам у прилици да у словачком главном граду Братислави присуствујем Конференцији, коју су заједнички организовали Министарство иностраних послова САД и Спољнополитички институт Републиканске странке. Главне теме скупа биле су Балкан и проширење НАТО.
Конференцији су присуствовали високи политички представници, на што указује присуство великог броја председника влада, као и министара иностраних послова и министара одбране из тог региона. Међу бројним важним тачкама, о којима се расправљало, неке од тема заслужују да их се нарочито истакне:
1. Организатори Конференције су захтевали да се у кругу савезничких држава што је могуће брже изврши међународно признање независне државе Косово.
2. Организатори су саопштили да се СР Југославија налази изван сваког правног
поретка, а пре свега, изван Завршног документа из Хелсинкија.
3. Европски правни поредак представља сметњу за спровођење планова НАТО. У том смислу, за примену и у Европи, знатно је погоднији амерички правни поредак.
4. Рат против СР Југославије вођен је да би се исправила погрешна одлука генерала Ајзенхауера из доба Другог светског рата. Због тога се из стратешких разлога тамо морају стационирати амерички војници, те да се тако надокнади оно што је пропуштено 1945.г.
5. Европски савезници су учествовали у рату против Југославије, да би, де факто, превазишли препреку и дилему, насталу после усвајања „Концепта нове стратегије“ Алијансе, у априлу 1999. године, односно настојањем Европљана да се претходно добије мандат УН или КЕБС-а.
6. Не умањујући важност накнадне легалистичке интерпретације Европљана, да је, наиме, код ширења задатака НАТО преко граница законски договореног подручја у рату против Југославије, била реч само о изузетку, ипак је јасно да је у питању преседан, на који се у свако доба свако може позвати, и тако ће многи убудуће и да поступају.
7. Ваљало би да се приликом садашњег ширења НАТО поново успостави територијална ситуација од Балтичког мора до Анадолије, каква је постојала у време Римског царства, кад је оно било на врхунцу моћи и заузимало највеће територијално пространство.
8. Због тога Пољска мора да буде окружена са севера и са југа демократским државама као суседима, а Румунија и Бугарска да обезбеде копнену везу са Турском. Србија (вероватно због обезбеђивања несметаног војног присуства САД) трајно мора да буде искљученаиз европског развоја.
9. Северно од Пољске треба да се оствари потпуна контрола над прилазима Санкт Петербурга Балтичком мору.
10. У сваком процесу, праву народа на самоопредељење треба дати предност над свим другим одредбама или правилима међународног права.
11. Тврдња да је НАТО приликом напада на СР Југославију прекршио сва међународна правила, а нарочито све одговарајуће одредбе међународног права - није оспоравана.
После ове конференције, на којој се расправљало веома слободно и отворено, не може да се избегне важност и далекосежност њених оцена, нарочито када се има на уму висок и компетентан састав учесника и организатора.
Америчка страна, изгледа, свесна је и спремна да у глобалном оквиру, због остваривања својих циљева, поткопа и укине међународни правни поредак, који је настао као резултат Другог светског рата у прошлом веку. Сила има да стоји изнад права. Тамо где међународно право стоји на путу, треба га уклонити.
Када је сличну судбину доживело „Друштво народа“, Други светски рат није више био далеко. Начин размишљања, који води рачуна само о сопственим интересима, може да се назове само тоталитарним.
С пријатељским поздравом,
Вили Вимер“
Шта рећи о овој конференцији и писму Вилија Вимера 15 година после?
Конференција у Братислави одржана је на иницијативу америчке стране (Администрације) и то 10 месеци након окончања агресије НАТО против Србије (СРЈ). Из садржине писма јасно се види повезаност тема о којима се расправљало и агресије НАТО. Једнако се види амерички став да је агресија НАТО извршена као саставни део глобалне стратегије САД ради: 1. Трајног распоређивања америчких војника на Балкану (Бондстил, 4 нове базе у Бугарској, 4 нове базе у Румунији) као фазе остваривања политике ширења према руским границама; 2. Обавезивања европских савезника (укључујући тадашње кандидате за чланство у НАТО) да следе експанзионистичку политику САД; 3. Легализовање, у кругу савезника, агресије против Србије (СРЈ) као преседана за војне интервенције без сагласности Савета безбедности УН; 4. Разбијања свих мишељења, или илузија о вредности међународног права, па и читавог међународног правног поретка успостављеног на резултатима Другог светског рата; 5. Изоловања Русије од ЕУ и ЕУ од Русије успостављањем одговарајуће „просторне ситуације“ од Балтика до Анадолије.
За Србију су посебно важна три става: Први, да су амерички представници пре равно 15 година захтевали од својих савезника хитно признавање Косова (и Метохије) као неѕависне државе. Други, да се СР Југославија налази „изван сваког правног поретка“ (треба је укинути, прим. аут.). Трећи, да је циљ агресије био исправљање грешке Ајзенхауера из Другог светског рата, а не нека заштита Албанаца од „масовног кршења“ људских права. И четврти, став САД - да Србију треба трајно држати изван европпског развоја.
Где смо данас, 15 година после? Пођимо од тачке до тачке Вимеровог писма Герхарду Шредеру.
Ад 1)
Врхушка тзв. ОВК прогласила је 2008. године независност, односно, једнострано отцепљење од Србије. САД-у и њеним савезницима, није требало времена да одмах признају „независно Косово“, без обзира што је српска покрајина и тада и данас под окупацијом. Користећи себи својствене методе, САД су „убедиле“ и велики број несавезничих земаља (изван НАТО и ЕУ) да такође признају једнострано отцепљење дела државне територије Србије. Српске проамеричке власти су потом, под маском борбе за заштиту српских националних и државних интереса учиниле много кардиналних, неопростивих грешака. Прва и суштинска грешка је прихватање трговине – Косово и Метохија за путовање ка Европској унији. Из те основне, уследиле су конкретне грешке и понижавајуће концесије: Решавање питања статуса, као суштинског,српске власти су изместиле са колосека УН и предале на колосек ЕУ, одричући се тако постојане подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, „у корист“ уцена САД, ВБ и Немачке у Брислу; успоставиле граничне прелазе на којима ускоро треба и монтажне објекте да замене трајним бетонским; закључиле серију бриселских тзв. споразума који су против Устава Србије и против Резолуције СБ УН 1244; потписале одрицање од важења уставног система Србије и прихватиле устав и законе илегалне творевине коју, наводно, не признају; укинуле све постојеће српске институције на северу Косова и Метохије, од судова и полиције до тужилаштва, цивилне заштите и других јавних служби. Све то и много другога, у интересу наводне заштите „нашег народа“.
Крајње је време да Србија преиспита досадашњу политику отворене трговине интересима на Косову и Метохији за отварање преговарачких поглавља и да размотри стратешке алтернативе. Досадашња политика непрекидног узмицања и једностраних концесија носи опасност да Србија испоручи све што се од ње тражи (и што ће се тек тражити) а да не добије ништа. Влада би релативно лако могла да дође до таквог закључка уколико бар покушала да направи биланс досадашњих такозваних преговора о Косову и Метохији од Ђинђића, Коштунице , Тадића и Јремића до Вучића, Николића и Дачића.
Ад 2)
Знало се од раније да САД нису признавале СРЈ. У Београду су, уместо амбасаде, имале „представништво САД“ на чијем челу није био амбасадор, нити отправник послова, већ „шеф представништва САД“. Практично, од 27. априла 1992. године, било је јасно да САД не желе Србију ни у смањеној Југославији, нити у заједници са било којом другом бившом југословенском републиком, поготову не са Црном Гором, која има излаз на Медитеран и чије се становништво највећим делом, осећа српским, братским са Србима у Србији. Сада је јасно да су представници САД на Конференцији у Братислави о којој Вили Вимер извештава канцелара Герхарда Шредера, само изрекли раније донету пресуду – да се, после разбијања СФРЈ, и СРЈ, као заједница Србије и Црне Горе, мора такође разбити. Ту пресуду ће уверљиво и дисциплиновано извршити Хавијер Солана, бивши генерални секретар НАТО, потоњи комесар ЕУ за спољну политику и безбедност, 14. марта 2002. године, потписавши тада заједно са Војиславом Коштуницом и Милом Ђукановићем „Полазне основе за преуређење односа Србије и Црне Горе.“ Ово „преуређење односа“ ће, у више фаза, омогућити каснији „демократски референдум“ са испланираним резултатом и коначно - излазак Црне Горе из „Државне заједнице“ са Србијом. САД и њихови врли европски савезници могли су да одахну јер је Хавијер Солана отклонио кључни део опасности од „великосрпског хегемонизма.“ Ко би рекао да су Јосип Броз Тито, у визури Запада, комунистички вођа и Бил Клинтон, у тој истој визури, предводник демократизације на планети, имали идентичне погледе на „великосрпску опасност!“
Ад 3)
Kакве је то планове НАТО имао 2000. године за чије спровођење је европски правни поредак, по оцени америчких представника, представљао сметњу? Одговор је утолико важнији, али и тежи кад се тврди (понегде, чак, и верује) да је НАТО, не само војна већ и политичка, организација „демократских“ стандарда и вредности, априори изван свих „теорија завера“ или подривања таквих тековина као што су, на пример, УН, међународно право, суверенитет и територијални интегритет држава. Ту и тамо чује се поређење - да су САД најмоћнија сила света, али да мудрост, ипак, столује у Европи, колевки европске цивилизације. Став представника САД на Конференцији у Братислави да је амерички правни поредак погоднији и за примену у Европи доводи у питање поменуту компарацију сводећи је на пуку малициозност уображених Европљана. Али, оставимо да то процене сами Европљани јер је очигледно да су многе америчке изуме и методе, управо Европљани, прихватили као своје, да су,на пример, на својој територији прихватили „мини Гвантанама“, да су одмакли у међусобном прислушкивању телефона и интернета, да амерички војници у Европи уживају дипломатски статус, да у европским медијима доминирају НАТО и америчке вредности, да америчке корпорације у Европи одговарају по америчким законима...
Ад 4)
СРЈ и њени представници одувек су истицали да проблем Косова и Метохије није у „масовном кршењу људских права“ припадника албанске националне мањине, већ у територијалним аспирацијама, сецесионизму и тероризму чији је основни циљ отцепљење Косова и Метохије од Србије и стварање тзв. Велике Албаније. Циљ САД и њихових врлих европских савезника био је и остао територијално смањивање и опште слабљење Србије као државе и српског народа као политичког фактора на Балкану. Јасно је да је такав циљ одговарао сепаратистичко-терористичком вођству косово-метохијских Албанаца. Још је јасније да се САД и НАТО нису могли отворено и јавно ангажовати у прилог албанског сецесионизма и тероризма. Зато су, да би придобили своју јавност, покренули су огромну пропагандну машинерију са тезом да је њихов циљ заштита људских права и спречавање „хуманитарне катастрофе“. Из писма-извештаја Вимера Шредеру се види да је амерички циљ био да се ратом против СР Југославије „исправи једна погрешна одлука генерала Ајзнехауера из Другог светског рата“, односно, да се на тероторији Косова и Метохије, односно Србије, накнадно распоредиле америчке оружане снаге. У чему је генерал Ајзенхауер својевремено погрешио? Вероватно се његова одлука 1944. о искрцавању савезничких снага у Нормандији сматра погрешном зато што је Нормандија превише удаљена од ондашњег Стаљиновог СССР-а. Садашњи стратези САД и НАТО вероватно оцењују да је било далеко боље да је Ајзенхауер донео одлуку о искрцавању савезника на Балкану јер би ту, далеко ближе СССР-у заувек остали. Уз то, Балкан је стратешки веома атрактивна интерконтинентална раскрсница.
Код Урошевца је никао Бондстил, једна од највећих америчких војних база у свету. Била је то само прва карика у ланцу нових америчких војних база, од којих је свака нова бивала све ближе и ближе руским границама. Прогнозе да ће после агресије на Југославију 1999.године доћи до прераспоређивања америчких и НАТО база и потенцијала из Централне Европе ка њеном југоистоку, само су се делимично оствариле: дошло је до милитаризације југоистока континента, али није дошло до демилитаризације ни централне ни западне Европе. Колико је познато, тамо нису затворене ни америчке ни НАТО војне базе. Што се тиче североистока, или тзв. Нове Европе, то подручје је доживело најинтензивнију милитаризацију. Поред класичних, отворене су и посебне америчке војне базе тзв. антиракетни штитови, успостављено је пет регионалних команди снага за брзе интервенције, испланиране су и делом распоређене снаге за брзе интервенције до 20.000 војника. Посебну пажњу изазива успостављање ваздушне војне контроле НАТО авијације читавог простора од Балтичког мора до Босфора. Није посве јасно да ли је интензивна милитаризација Европе, посебно њеног истока и југоистока, изазвана грађанским ратом у Украјини, или је грађански рат у Украјини покриће за милитаризацију и одвајање Европе од Русије, као њеног природног стратешког партнера?
Ад 5)
Потврђено је да између САД и европских савезника постоје разлике у погледу предпоставки за употребу НАТО-а које Американци третирају као „дилему“ европских савезника. САД сматрају да је та „дилема“ решена ратом против СР Југославије. Да ли „решење дилеме“, у суштини значи сламање, или дисциплиновање европских савезника да беспоговорно учествују у свим будућим интервенцијама по одлуци САД, разуме се, без одлуке СБ УН – није једноставно закључити.Међутим, каснији развој и понашање европских савезника у конфликтним и кризним ситуацијама, ипак, говори да је агресија НАТО против СРЈ 1999. године била тачка преокрета. Утицај Европе је ограничен, маргинализован а интервенционизам, по вољи САД, је глобализован. Европа је прихватила, не само начелно да следи политику и интересе САД, већ да их следи и кад САД крше основне принципе међународних односа и међународног права. Европа је касно и половично схватила да је 1999. године учествовала у агресији против себе саме. Зато је данас, 16 година после тога, Европа пред тако тешком ситуацијом око грађанског рата у Украјини. Иако зна ко је одговоран за Мајдан, преврат и сукобе, принуђена је да јавно осуђује Русију и да санкцијама сама себи наноси огромну штету. Применом санкција које су у америчком стратешком интересу, Европа поново учествује у једном, засад, економско–политичком рату, против себе саме.
Ад 6)
Карактеришући покушаје Европе да се напад на СР Југославију не претвори у праксу просторно и временски неограниченог ионтервенционизма, Американци их у Братислави багателишу као заробљенике „накнадне легалистичке интерпретације“. Ако су Европљани, ипак, легли на руду и прихватили понижење, онда је њихова тобожња љутња на Викторију Нуланд, која им је деценију и по после тога, поводом Украјине, скресала – нека се носе, у најмању руку –лицемерна! Оцена југословенског државног врха, да су САД агресијом 1999. године, имале за циљ ширење на Иасток и успостављање преседана за нове интервенције без одлуке СБ УН дочекивана је на нож од осокољених српских атлантиста, сорошеваца, досоваца и отпораша који су се невероватно брзо уживели у улогу „изнад свих других“. Како се осећају, ако ишта осећају, након што је њихов газда рекао - „јасно је да се ради о преседану који ће се користити“ увек када затреба, дакле, да за носиоце „демократизације“ не важе никаква правила, ограничења или стандарди. Демократија је кроз праксу НАТО прерасла у покриће освајачке, неоколонијалистичке политике.
Ад 7)
САД теже да преко НАТО успоставе такву „просторну ситуацију између Балтичког мора и Анадолије“ каква је постојала на врхунцу Римског царства. Какав бенигни израз за ненадмашну идеју о новој, овог пута, „демократизованој“ и „хуманозованој“ гвозденој завеси! Погледајте само илустрацију колико је дуг и колико широк појас на том правцу. Погледајте које су земље унутар појаса, које су источно, а које западно. Ко је у изолацији – територијално невелика и, у извесном смислу, дезоријентисана Европа, њена деградирана цивилизација и разорен морал, или Русија, са огромним пространством и још огромним ресурсима? А шта тек рећи о менталној структури месија, богомданих просветитеља, са друге стране Атлантика, који себе доживљавају као императоре најнапредније империје у историји?!
Ад 8)
Где се деде српска елита, пословично препуна себе, која би разумела шта значи став америчких представника изречен на самиту савезника у централној Европи – да Србија трајно треба да буде искључена из европског развоја?Ко је Србију сатерао у мишју рупу из које не сме да провири? Ако су то, на пример, Американци, што би било најлогичније, јер су најмоћнији на планети, знају да искористе уцењене, начете, користољубиве, имају новац, агенције, обавештајце, поставља се питање – откуда толика плима рајинског менталитета? Зар и прошлонедељни сукоби са албанским терористима у Македонији (Тетову), учестале поруке о „природном јединству свих Албанаца“, све теже подношљиви притисци на Републику Српску, подстицање опасних подела у српском националном бићу, ревизија историје и други злослути процеси нису озбиљна опомена и позив да власт размисли о алтернативној стратегији Србије? То би значило: окретање себи, сопственим људским, економским, природним и геополитичким ресурсима; заустављање пљачкашке приватизације одустајањем од даље распродаје преосталих ресурса (Телекома, ЕПС-а, пољопривредног земљишта); добросуседство са свима, укључујући ЕУ; уравнотежени односи и неутрална политика са свим факторима; очување односа са Западом, уз бржи развој сарадње са Русијом, Кином и целим БРИКС-ом. Политика без алтернатива је све друго осим озбиљна политика.
Ад 9)
Каква случајност! Априла 2000. Американци захтевају од Европљана (или, боље – саопштавају им) да је потребно успоставити „потпуну контролу над прилазом из Санкт-Петерсбурга у Балтичко море“. Петнајест година касније - преврат па, грађански рат у Украјини, гомилање трупа НАТО у Балтичком приобаљу, потпуна контрола копненог, морског ваздушног простора, тзв. антиракетни штитови, ротирајуће команде снага за брзе интервенције. НАТО пропаганда се преусмерава са тезе о опасности од „осовине зла“ (Техеран – Пјонгјанг) на тезу о „руској опасности“. А шта рећи тек о конзистентности САД/ЕУ/НАТО политике: агресија НАТО 1999. Уз најгрубље кршење Повеље УН и основних принципа међународног права, као и једнострано отцепљење Косова и Метохије кршењем међународног права, резолуције СБ УН 1244 и Устава Србије, уз подршку САД и целог Запада 2008., били су прихватљиви и исправни. Међутим, референдум на Криму и враћање полуострва матици Русији којој је вековима припадало, по оцени тих истих фактора, представља кршење међународног права и није прихватљиво! Принципијелно, нема шта!
Ад 10)
Предност има право на самоопредељење, изнели су представници САД пре 15 гопдина на конференцији у Братислави. Подразумева се – ако то одговара интересима САД. У супротном, то право не васжи. Поготову, по америчким стандардима, то не важи за Србе било где да се налазе у региону ван Србије. Србе у Републици Српској третирају као реметилачки фактор који наводно отежава европску функционалност БиХ. То што основни проблеми у БиХ потичу из неуређених односа иузмеђу Муслимана и Хрвата, што Хрвати неће бити задовољни док не добију свој самостлни ентитет сви би желели да ставе под тепих. Не прихвата се да за било шта може бити одговоран неко други, осим Срба!
Закључци на крају писма Вили Вимера су више него јасни и не захтевају коментар. Развој у протеклих 15 година само је потврдио њихову основаност и вредност.
Вили Вимера сам упознао 1996. године на предлог југословенске амбасаде у Бону. Амбасада је оценила да се ради о конструктивном и утицајном немачком политичару из ЦДУ, добром познаваоцу Југославије и прилика на Балкану и, што је било одлучујуће, о блиском сараднику тадашњег немачког канцелара Хелмута Кола. То је време великих напора југословенске дипломатије да, после Дејтона, убрза нромализацију односа и билатералне сарадње са земљама најважнијим партнерима. У годинама које су уследиле имали смо више прилика за формалне и неформалне разговоре и у Београду и у Бону, па чак и за дружења која су обухватала посете Јагодини, Ћуприји, Параћину, Крагујевцу, Крушевцу, Јастрепцу, Каленићу. Пар пута присуствовао сам Вимеровим разговорима са пок. Председником Слободаном Милошевићем. Вимер и Милошевић су један другог поштовали. Што се Вимеровог односа тиче, он се може разазнати и из делова књиге „Повратак Хазардера“ посвећене разговорима са Милошевићем. Књига је издата 2014. у Немачкој, поводом 100. годишњице почетка Првог светског рата.
Као добри познаници, сретали смо се и после преврата у Београду октобра 2000. када је Вимер, посећивао Београд ради разговора са лидерима ДОС-а Председником Војиславом Коштуницом и пок. Премијером Зораном Ђинђићем. Једном таквом приликом уручио ми је копију свог писма Герхарду Шредеру од 2. маја 2000. Предајући ми писмо лаконски, ненаметљиво, како иначе разговара, пропратио је тај гест рекавши да ће ме садржина вероватно интересовати. Тек када сам дан или два након тога обезбедио превод писма на српски језик схватио сам о каквом се документу ради. У својој дипломатској каријери, нисам имао прилике да прочитам краћи и садржајнији текст. Читава стратегија САД, у то време једине супер-силе на свету, не само према Србији, односно, СРЈ, нити према Балкану, већ према целој Евро-Азији, а делом и америчка глобална стратегија.
Време је пролазило, а никако да добијем прилику да питам Вимера за сагласност да објавим његово писмо. Нисам желео да то чиним ни телефоном, ни Интернетом јер су то деликатна питања а електроника коликогод привлачна увек носи ризике. На страну ризик од прислчушкивања, тај ми није био одлучујући. Више сам се тих начина комуницирања клонио бојећи се неспоразума, да не помисли, како постављам неумесно питање, како не разумем делиокатност садржине писма и слично. Коначно, моје интерсовање за објављивањем писма пренео сам усмено, преко дипломате заједничког пријатеља. Вимеров одговор је гласио – да могу да објавим писмо, уколико оцењујем да то може користити његовим српским пријатељима. Писмо на немачком и на српском, уз коментар, било је спремно за објављивање крајем 2006. године. објављено је јануара 2007. у публикацији „Актуелна питања спољне политике“, у издању Београдског форума за свет равноправних. Паралелно је послато и редакцији НИН-а, као тада најозбиљнијем недељном листу у Југославији. Сећам се да ми је тадашњи главни и одоворни уредник „НИН-а“ Слободан Рељић телефонирао и питао да ли сам сагласан да Вимерово писмо објави у оквиру ширег прилога његовог дописника из Берлина Николе Живковића. Ценећи тадашњи НИН и Рељића као уредника и аутора убојитих коментара, сагласио сам се, без трунке колебања. И обрадовао – важан докуменат, од великог интереса за јавност, стручњаке и научнике, коначно, ће бити обелодањен како и заслужује – у најозбиљнијем недељном листу! И, заиста, „НИН“ је, поред интегралног текста писма, објавио врло садржајан коментар Николе Живковића, на неколико штампаних страница.
Одјек објављивања Вимеровог писма у публикацији Београдског Форума и у НИН-у, свакако је био позитиван. За многе је то било право откровење, доказ, corpus delicti да је агресија НАТО 1999. године део НАТО глобалне стратегије ширења на Исток, да НАТО није милосрдан како претендује да изгледа, већ напротив, грамзив, агресиван, безобзирна освајачка машинерија, коју је брига за било чија људска права колико за лањски снег. Други су вртели главом јер им се садржина чинила невероватном, претераном. Замислите, тако озбиљна, (назови) одбрамбено-политичка, демократска алијанса, па неко говори, чљак, и пише да та анђеоска организација жели да успостави такву „просторну ситуацију каква је постојала када је Римско царство било на врхунцу моћи“. Ајте, молим вас, коме ви то?! Нисмо ми од јуче да наседамо припадницима „бившег режима“ и, уоште, ретроградним појединцима, у земљи или иностранству. Или сличне реакције! А највећа реакција је била – ћутање!
(Message over 64 KB, truncated)
Hrvatski dragovoljci upravo su mi se javili iz Ukrajine, gdje se bore na strani naše ukrajinske braće protiv ruskih okupatora, separatista i četnika. Javio mi se hrabri prijatelj Miroslav Mašić, trenutačno su u jednom kampu, a uskoro odlaze na prvu liniju u Mariopolj. Bore se za slobodu Ukrajine, u sastavu pukovnije "Azov". U telefonskom razgovoru su izrazili nadu da će na liniji - s druge strane - možda sresti nekog četnika iz Srbije pa da "malo porazgovaraju"!
Bude li sve ok, gledatelji Bujice mogu uskoro očekivati ekskluzivnu reportažu iz Mariopolja, s prve linije fronte...
PHOTO: Miroslav Mašić i ostali hrvatski dragovoljci bore se u Ukrajini u sklopu pukovnije Azov! >>
Fotogalerija boraca za "europsku" i "demokratsku" Ukrajinu bojne "Azov" (V. Popov, 08. 03. 2015)
http://www.altermainstreaminfo.com.hr/vijesti/fotogalerija-boraca-za-europsku-i-demokratsku-ukrajinu-208
Serbian volunteers fighting for Novorossiya are threatened with a jail time back home in Serbia (Russia Insider, 22 mar 2015)
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=8F5kLQsY774&feature=youtu.be
Original video Tsargrad channel: https://www.youtube.com/watch?v=aK8_A4FUZgk
Putinova naredba: Hrvatskog generala mi dovedite živog
Kada je ministrka spoljnih poslova Vesna Pusić otvoreno priznala da hrvatski ratni dobrovoljci učestvuju u ratnim akcijama protiv proruskih snaga na teritoriji Ukrajine, službeno je reagovalo Ministarstvo spoljnih poslova Ruske Federacije, koje je zbog toga izrazilo "uznemirenost".
- Ne dovodi se u pitanje zakonitost učestvovan hrvatskih građana u operacijama ukrajinskih vojnih struktura. Pozivamo Zagreb i čelnike drugih država, čiji su građani vrbovani u oružane snage Ukrajine, da spreče tu praksu - stoji u depeši ruskog Ministarstva unutrašnjih poslova.
Na zlom glasu
Postavlja se pitanje zašto je Moskva neobično oštro kritikovala Hrvatsku i pozvala je da spreči odlazak hrvatskih plaćenika u Ukrajinu.
Prema ruskim izvorima, Moskvi je zapala za oko, ne brojnost, nego položaj pojedinih plaćenika za koje se sumnja da su iz Hrvatske. Naime, ruske službe su presrele razgovore između nekoliko jedinica iz "Azov" brigade, koja je uglavnom sastavljena od stranih plaćenika, a koja se bori na strani Kijeva i ima zloglasan ugled među proruskim snagama.
Konkretnije, komandant 13. rezervnog bataljona unutar brigade "Azov" često sa drugim komandantima koji se nalaze na terenu komunicira na jeziku za koji Rusi pretpostavljaju da je hrvatski. Još uvek nije poznat identitet tog komandanta, a proruski vojnici su mu dali kodno ime "Horvat", odnosno "Hrvat".
Taj neznanac se nedavno telefonski uključio uživo u program televizijske stanice "Ukrstream TV", gde je na ukrajinskom jeziku govorio o uspesima svojih vojnika.
Poslednji uspesi te jedinice su bile borbe za mesta Širokine, Pavlovo, Kominternovo i Novoazovsk, gde su proruske snage bile primorane na povlačenje. Ipak, dalje od te crte nisu mogli da napreduju jer su proruske snage bile dobro ukopane, sa većim arsenalom oklopnih vozila i dalekometnog naoružanja.
Oprost za zločine
Zbog velikih uspeha 13. rezervnog bataljona u borbama protiv separatista, proruski komandanti su organizovali posebnu jedinicu koja će, barem dok službeno ne stupi primirje, pokušati da uhvate komandanta "Horvata" i da ga živog privedu.
Ipak, prema novoj verziji mirovnog sporazuma iz Minska, brigada "Azov" će biti raspuštena, a eventualni ratni zločini neće biti procesuirani. Ako u Ukrajini sada utihnu topovi, nameće se pitanje koja je sudbina "Horvata", za kojeg Rusi veruju da je Hrvat. Hoće li se vratiti u domovinu, ili će, otići u neke nove ratne avanture?
(Slobodna Dalmacija)
=== 2 ===
UKRAINE AND BEYOND - SOME FACTS
• It is 40 years since Helsinki Final document;
• Destruction of SFR of Yugoslavia 1992.- 1995. aided by USA/NATOwas violation of
Helsinki Final document, especially of the principle of inviolability of international borders;
• Bypassing UN Security Council, NATO violated sovereigntyandterritorial integrity of
Serbia (FRY) in 1999. NATO conducted military aggression against an independentsovereign country. It was brutal violation of the basic principles of international laws, including UN Charter. It was precedent for a number of ensuing USA/NATO interventions (Afghanistan, Iraq, Libya, Mali);
• At the NATO conference in Bratislava, in April 2000, USA representatives presented
plan to establish strategic control of the whole space from Baltic Sea to Anatolia (Turkey). They said that wherever the law appears as an obstacle to the NATO objectives it should be removed.(Willy Wimmer report to the Chancellor Gerhard Schroeder, dated May 2nd, 2000, Current Issues of Foreign Policy, Belgrade Forum for a World of Equals, Belgrade, 2007. p. 73-7);
• 2006 dissolution of FR of Yugoslavia (Serbia and Montenegro) was directly
engineered by Javier Solana, NATO Secretary General at the time of NATO aggression on FR of Yugoslavia (1999);
• 2008 unilateral secession of Serbia’s Province of Kosovo and Metohija from Serbia
was violation of Helsinki, UN Charter and UN SC resolution 1244, openly aided and lobbied by USA/NATO/EU, while the Province has been under their military occupation. It has been and, unfortunately, will be precedent for future secessions in Europe;
• USA/NATO strategy of expansion toward East, i.e. towards Russian boarders is
background of the Ukrainian conflict;
• At 2008 NATO summit in Bucharest Germany and France resisted USA initiative to
invite Ukraine to join NATO membership, considering that it would provoke Russia and that confrontation with Russia would not be in Europe’s best interest;
• Chain of new USA bases in Europe started with 1999 erection of Bondstil base in
occupied Serbian Province Kosovo and Metohija. It was followed by four USA new bases in Bulgaria, four in Romania and so on;
• Strategy of encircling Russia and dividing EU from Russia led to erecting network of
new USA network of anti-ballistic bases;
• New six permanent NATO bases with 30.000 troops for fast reaction, in Poland, Baltic
and other states are results of 2014 Wells NATO summit;
• Much before Maiden coup in Kiev and referendum in Crimea, the whole of Europe,
especially Eastern parts of the Continent, was covered by unprecedented network of new USA/NATO military bases, Europe has been militarized.
Zivadin Jovanovic
E’ evidente che queste mosse hanno come sfondo la politica USA di rafforzare le sanzioni contro la Russia, Washington sta costantemente esercitando una sempre più crescente pressione sugli stati del sud-est europeo, ultima la Croazia, ma in particolare l’Ungheria che recalcitrante alle imposizioni della UE e degli Stati Uniti, ha concluso numerosi contratti e progetti di sviluppo con la Russia. L’obiettivo delle politiche occidentali è quello di ostacolare al massimo la cooperazione con i paesi di quella regione nei settori dell'energia e negli ambiti delle tecnologie militari. Chiaramente queste pressioni, più appropriatamente definibili ricatti, fanno capire bene come e qual è, la concezione “democratica occidentale” del rispetto delle sovranità e indipendenza di ciascun paese, in un ottica di sviluppo e progresso nazionale. Inoltre sono in palese violazione di qualsiasi norma usualmente riconosciuta circa la cooperazione internazionale.
Mentre il governo croato è in aperta difficoltà nel prendere decisioni di questo tipo, che potrebbero rivelarsi anche disastrose per la sua già difficile situazione economica, sul fronte europeo è di ottobre la notizia rivelata d un comunicato dell’Ambasciata ucraina in Croazia, dove viene ufficializzato un accordo tra al Giunta golpista di Kiev e Zagabria, per la cura nel paese della ex Jugoslavia, dei feriti membri della Guardia Nazionale ucraina ( come documentato, in pratica i neonazisti ucraini). "…Secondo l’accordo tra la parte croata e in seguito ad una incontri dell'ambasciatore ucraino Oleksandr Levchenko presso il Ministero degli Affari esteri ed europei e il Ministero della Salute della Repubblica di Croazia, è stato raggiunto l'accordo che la Croazia fornirà cura e riabilitazione per i soldati della Guardia Nazionale dell'Ucraina, che sono rimasti feriti nelle operazioni militari nella parte orientale del Paese.. ", dice la nota. Nel protocollo siglato le parti hanno convenuto che la Croazia fornirà supporto medico e psicologico ai combattenti ucraini, che hanno partecipato o sono stati feriti; con la parte croata che coprirà tutte le spese di trasporto e di riabilitazione.
Da questo punto di vista l’accordo è in continuità e sintonia tra le radici storiche comuni e perfettamente affini, tra gli eredi dei banderisti ucraini e quelli degli ustascia croati.
Ieri come oggi con conclamate e rivendicate radici nazifasciste criminali.
E’ impressionante quante similitudini e parallelismi politici, culturali e fideistici, di ferocia, fanatismo, disumanità hanno avuto ed hanno nei reciproci discendenti, le bande neonaziste in Ucraina con i secessionisti croati degli anni ‘90. Un dato su tutti, tratto dai documenti storici: il comandante nazista dell’Adriatisches Kustenland in Croazia, che invitava Berlino ad intervenire per fermare la “ferocia spropositata” degli ustascia croati e lo stesso, negli stessi anni faceva da Kiev, il nazista comandante la “piazza” ucraina, che inviava ai comandi di Berlino rapporti dove chiedeva di intervenire per frenare le atrocità dei banderisti ucraini.
Per comprendere cosa sono stati gli Ustascia nella storia della Jugoslavia e per comprendere il fanatismo, l’odio e il razzismo insiti dentro questo fenomeno storico atroce, ecco alcuni stralci di discorsi di esponenti religiosi della chiesa Cattolica, nella stragrande maggioranza non solo fiancheggiatrice, ma parte del governo ustascia, non dimentichiamoci del cardinale Stepinac, criminale di guerra, complice del massacro di 700.000 mila serbi, ortodossi, ebrei, zingari, comunisti e antifascisti nel campo di concentramento di Jasenovac in Croazia.
Esclusi alcuni padri cattolici croati eroici, che in solitudine stettero al fianco della popolazione senza discriminazioni razziali o religiose, in gran parte pagandone il prezzo con la loro stessa vita. E anche qui in perfetta sintonia con la chiesa Uniata ucraina, schieratasi al fianco dei “liberatori” nazisti e diventando parte dei piani di massacro in quella terra.
Estratti dal discorso pronunciato dal cardinale cattolico Dr. Viktor Gutic, tenutosi in una raduno a Sanski Most, il 28 maggio 1941. Il discorso fu pubblicato su "Hrvatska Krajina" n° 19, del 30 maggio 1941. "…L'esercito serbo non esiste più. Non ci sono più serbi. Non dobbiamo più avere a che fare con quei contadini assetati di sangue. La dinastia dei Karadjordjevic è scomparsa e presto dalle nostre parti, non ci saranno più da vedere alcun serbo, perché saranno scomparsi. Ho dato drastici ordini per la loro distruzione economica completa e nuovi ordini saranno emessi per il loro sterminio totale. Non siate deboli nei confronti di nessuno di loro. Non dimenticate mai che essi sono i nostri nemici più radicali. Distruggeteli ovunque entrate in contatto con loro e la benedizione del nostro Capo dello Stato e la mia saranno eterne...
I serbi non devono sperare in nulla ed è meglio per loro di andarsene via, devono scomparire dalle nostre regioni e dalla nostra patria… ".
Sempre il cardinale Gutic dichiarava ad un altro raduno ustascia a Banja Luka: "…Ma domani io prenderò le redini. Gli romperò la schiena. Ditelo ai nostri amici. Dite loro che le loro schiene saranno rotte e quindi la purificazione avrà inizio... Nessuna pietà ... Il capo dello Stato e i ministri croati non vedono l'ora di entrare in una Banja Luka purificata e questo sta per essere fatto molto velocemente. Ho intenzione di essere un manico di scopa di ferro e posso dirvi che non permetterò a nessuno di venire da me a supplicare per salvare qualche nostro nemico... "
Il 9 Giugno 1941 Gutic ha detto in una manifestazione a Prnjavor: "…Dichiaro al nido serbo in Prnjavor che io darò a me stesso 24 ore per spazzare via questo nido serbo. Io comincerò ad ucciderli e voi mi seguirete…."
Nel giugno 1941, il Frate Srecko Peric, un francescano del monastero di Livno, dall'altare della chiesa del monastero di Gorica, invitò i croati a cominciare il massacro dei serbi:
"…Fratelli croati, andate e massacrate tutti i serbi. Prima uccidete mia sorella perché lei è sposata con un serbo e poi trattate tutti gli altri serbi nello stesso modo. Al termine di questo lavoro venire da me nella mia chiesa, dove ascolteremo le vostre confessioni e vi sarà data la comunione e così tutti i vostri peccati saranno perdonati... ".
A cura di Enrico Vigna, Forum Belgrado Italia.
ŠTO SE ZAPRAVO DOGODILO 1945. GODINE?
Kako je stvaran bleiburški mit o izdaji nevinih
Objavljeno: 16.05.2015
Za svaku sigurnost, dva do tri sata nakon prvog poletio je i drugi avion, također s primjerkom rečenog Memoranduma, koji je nosio osobno jedan od potpisnika, ministar Vjekoslav Vrančić. Ustaška vlada u tom dokumentu izjavljuje da “slobodno područje Hrvatske” stavlja pod zaštitu zapovjednika Savezničke vojske u Sredozemlju i predlaže da se u to područje uputi vojska pod njegovom komandom, “kojoj će se pridružiti hrvatske oružane snage”. Vjerovali ili ne, točno tako: ustaše će se pridružiti - ponavljam, pridružiti, a ne predati - Savezničkoj vojsci, i to na slobodnom području Hrvatske; znači, oslobođene od partizana, koji su inače komunisti, pa kao takvi valjda ipak oni pravi neprijatelji zapadnih saveznika, dok su ustaše - valjda zbog “sličnog načina razmišljanja” - oni pravi saveznici. Nevjerojatno, ali doista tako, crno na bijelo, pa zato već i Bekić u svom prikazu tog Memoranduma osjeća potrebu komentirati: “Nakon što su četiri godine bili najvjerniji sluge Hitlerove Njemačke, i kao takvi objavili rat zapadnim silama, nakon što su u vlastitoj zemlji počinili besprimjerne zločine, i osramotili hrvatski narod, ustaški su kvislinzi smatrali da se mogu pozivati na Atlantsku povelju zapadnih demokracija, i to u ime hrvatskog naroda!”
Odmah nakon što je taj jadni Memorandum odaslan, ta ista ustaška vlada donosi odluku - kao da je već samom tom odaslanom ponudom sve sređeno! - da sljedećeg dana započne sveopći odlazak vojske i civila prema austrijskoj granici i Vinko Nikolić zapisuje u svoj dnevnik kako će ih “na granici prihvatiti Angloamerikanci. Tamo ćemo biti preuređeni i naoružani, opskrbljeni svim potrebnim sredstvima modernog rata, pa onda krenuti natrag u borbu za oslobođenje, što bi imalo uslijediti za nekoliko dana, dapače, neki misle da bi Englezi mogli u Hrvatsku stići i prije”. Da je takvo uvjerenje, posijano od ustaških predvodnika, bilo sveopće rašireno svjedoči nam i pjesnik Srećko Karaman (izneseno na stranici 289 knjige Bleiburška tragedija hrvatskog naroda) kako “čim pređemo granicu Austrije opasnost je minula. Tamo su Saveznici, nema komunista ni Titovih partizana. Dolazimo svijetu koji misli kao i mi”.
Prema saveznicima
Znači, u tom mnoštvu tisuća i tisuća vojnih, političkih, civilnih bjegunaca, koji su dva dana prije svršetka Drugog svjetskog rata napuštali Zagreb pred Titovom vojskom, postojalo je uvjerenje da oni ustvari bježe ususret onima “koji misle kao i mi”. Doslovno tako - kao da su Amerikanci i Englezi njihovi saveznici, budući da su im razmišljanja sličnija njihovom nego “partizanskom”, pa ih čekaju raširenih ruku kao spas. Nije to bilo pojedinačno mišljenje; u istom mnoštvu bjegunaca nalazi se i 16-godišnji Drago Truhli koji poslije iznosi (na strani 235 knjige Otvoreni dossier Bleiburg) kako se “nekakva priča širila, da je to, zapravo ugovoreno, da je ugovoreno da ćemo se mi predati Englezima”. Istovremeno je, negdje u toj približno 50 kilometara dugoj koloni, i 19-godišna Slavica Kumpf iz Vukovara, koja poslije iznosi (na strani 251 iste knjige) kako im je rečeno da su “krenuli u susret Englezima”.
Mnoštvo glasina
Da to nije bila nekakva maštarija samo mladih ili neupućenih svjedoči nam opet Vinko Nikolić, koji opisujući treći dan svojeg bjekstva iz Zagreba prema Bleiburgu (u knjizi Tragedija se dogodila u svibnju, str. 97) kaže da “jedino što je u tom našem stanju djelovalo utješno bile su glasine: Englezi su već tu blizu, pa ćemo možda već i danas natrag u Zagreb”. Nikolić tada nije bilo tko, nego poznato ime kulturnog života Hrvatske, prilično upućen u namjere vodstva njegove države, koja čini pravi zločin prema vlastitom narodu, odvodeći ga prevarom u bjegstvo iz domovine. Još i upućeniji od njega je ustaški pukovnik Danijel Crljen, koji je tada u samom komandnom vodstvu te kolone od približno 150 tisuća očajnika, među kojim je značajan broj žena i djece, kao doista sramotna zaštita zločinačkog kukavičluka. Prema njegovim zapisima, na osnovu vlastitog dnevnika (objavljenog u Hrvatskoj reviji 1966., str. 274), on navodi “moramo sebi prokrčiti put do Engleza ili Amerikanaca, makar i uz cijenu očajničkih okršaja”.
Crljen dalje nastavlja kako su ih zaustavile partizanske jedinice na granici kod dravskog mosta i postavile ultimatum bezuvjetne predaje. Iz kolone u žurbi prikupljeni dijelovi ustaške legije odgovaraju žestokim napadom, odbacuju partizansku ili jugoslavensku vojsku, nanoseći teške gubitke u mrtvima i ranjenima - što se događa nekoliko dana nakon svršetka Drugog svjetskog rata u Europi - i tako se borbenošću očajnika probiju preko granice u Austriju, do Bleiburga. Još tog istog dana 14. svibnja Tito, shvaćajući valjda kakvi sve neobuzdani bjesovi mogu biti izazvani ovakvim pogibijama, ponavlja svoje upozorenje od prije desetak dana doslovce riječima: “Poduzmite najenergičnije mjere da se po svaku cijenu spriječi ubijanje ratnih zarobljenika...”. Sljedeći dan u utorak, 15. svibnja 1945., u podne, već spomenuti Crljen napokon stigne do engleskog genarala Scotta, koji kaže hladno i kratko “da nas engleska vojska ne može primiti, da bi s nama trebalo postupati kao s ilegalnim bandama, jer smo po ugovoru o primirju trebali već prije osam dana položiti oružje pred partizanskim jedinicama, a mi smo nastavili borbom”. Zaprepašten neočekivanom hladnoćom i odbojnošću ovih riječi, Danijel Crljen - koji ih je osobno zapisao - na kraju dodaje, s očitim nerazumijevanjem dalekosežnog značaja onoga što zapisuje: “Začudilo me je, da nitko nije vodio nikakav zapisnik”.
Izuzetno snažna šokantnost takvog doživljaja nije jedini razlog Crljenovom trenutačnom nesnalaženju ili nerazumijevanju zašto je taj kratki razgovor vođen bez službenog zapisnika. On, naime, nije mogao znati da je onaj primjerak Memoranduma ustaške vlade, s kojim su odletjela dva američka pilota prije deset dana rano u zoru 5. svibnja, već prijepodne istog dana stigao u Casertu do Savezničkog komandanta Sredozemlja maršala Alexandera. U dogovoru sa tamo prisutnim ministrom britanske vlade Haroldom McMillanom, on odmah Memorandum šalje u Beograd britanskom ambasadoru Stevensonu, da to hitno uruči osobno maršalu Titu.
Sramotna ponuda
Na taj su način maršal Alexander i ministar McMillan željeli pokazati Titu, ne toliko samu hitnoću ili važnost te doista sramotne ponude, koliko svoje potpuno odbijanje da uopće prime nešto takvo na razmatranje. Zato i ne uručuju samo uobičajenu diplomatsku obavijest o tom dokumentu i njegovo odbijanje, nego čine presedan u diplomaciji (čak i kada su u pitanju Saveznici), šaljući tako jedva taknuti Memorandum ustaške vlade, kojeg je ambasador Stevenson stigao još isti taj dan 5. svibnja nešto poslije 6 sati uvečer staviti na stol pred maršala Tita.
Prije nego je iz Zagreba uopće krenulo mnoštvo u bjekstvo prema austrijskoj granici - predvođeno doista i pravim zločincima na čelu s Luburićem, prvim komandantom Jasenovca - Vrhovni zapovjednik Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije maršal Tito imao je već u rukama dostavljenu ustašku ponudu britanskoj armiji za pregovore o predaji ili pridruživanju, i to originalni primjerak. Bio je to razumljivo najbolji dokaz da tako nešto za zapadne saveznike uopće ne dolazi u obzir. Zato je 10 dana kasnije kod Bleiburga ustaškom pukovniku Crljenu izrazito uočljivo nepostojanje bilo kakvog zapisnika trebao biti određen i jasan znak ili potvrda da se odbijaju čak i sami pregovori o predaji. Malo zatim postalo je sve itekako blistavo jasno i razumljivo (prema sjećanjima i Crljana osobno i prisutnog pregovarača NOV-a za predaju, potpukovnika Milana Baste) kad je general Scott, da prekine svaki daljnji razgovor s ustaško-domobranskim izaslanicima, naglo ustao i okrenuvši se Basti rekao: “Gospodine potpukovniče, moji tenkovi su vam na raspolaganju!”.
Bijele zastave
Partizanski potpukovnik Basta na tomu se zahvalio, da mu tenkovi nisu potrebni, a niti sat vremena nakon toga, negdje oko 4 sata poslijepodne, tog utorka 15. svibnja 1945. posvuda naokolo Bleiburškog polja - na koje je u tom trenutku dospjela niti polovina putem proređene kolone dugačke preko 40 km, ili oko trećine od onih koji su krenuli iz Zagreba - počele su se pojavljivati bijele zastave, odnosno razne svijetle krpe, košulje, majice. Prve žrtve Bleiburga, prema nekim vjerodostojnim iskazima, dogodile su se u nekoliko međusobnih obračuna zarobljenih očajnika: jedni su bili za predaju, drugi za bjekstvo. Njima treba pribrojiti nekoliko desetaka onih koji su stradali u stražarskom pripucavanju na pojedince ili čitave grupe u pokušaju bjekstva. Ali je svakako mnogo veći broj onih koji su živi i zdravi uspjeli dospijeti do Južne Amerike i tamo počeli pričati svoje snove kako su poginuli za domovinu.
Dakle, prema svim mogućim podacima o svim mogućim zbivanjima na polju pred Bleiburgom tog 15. svibnja 1945., broj mrtvih teško da je troznamenkasti. O nekakvom masovnom ubijanju na tom mjestu niti jedan vjerodostojni dokument nema ni slova; ostaju samo rekla-kazala priče proizvedene u dalekoj Latinskoj Americi, potrebne za izgovor naknadnih okupljanja na komemoracije posljednjoj i najodanijoj fašističkoj tvorevini u Drugom svjetskom ratu, a ne nevinima, čijih kosti ondje niti nema. Nikada ih nije ni bilo, pa se zato može reći kako nečiji službeni odlazak tamo otvoreno pred čitavim svijetom Hrvatsku proklamira kao neofašističku državu.
Predaja raznih ustaških i drugih neprijateljskih jedinica odvijala se i dalje ubrzano - nikom drugom nego onima kojima se očajnički uporno nikako nisu htjeli predati, pa se i dan danas tvrdi kako to nikada nisu ni učinili. Stariji civili, žene i djeca, od kojih hvala Bogu neki i danas žive da svjedoče kako su tamo potjerani kućama, dok je približno 40.000 zarobljenika odvedeno preko Celja u Maribor, gdje su koji dan poslije počinjeni doista brojni zločini.
Izdaja Britanaca
Ovdje se mora reći da čitava literatura o bleiburškoj mitologiji već godinama na stotine načina ponavlja i varira kao glavnu krivicu za hrvatsku sudbinu na tom polju takozvanu izdaju britanske vojske, odnosno britanske politike prema Hrvatima. Znači, ne samo da je krivac onaj koji počini djelo izdaje nego - što je još i važnije - da je onaj nad kojima je počinjeno djelo izdaje žrtva, pa je zato i nevin. Međutim, da bi se taj smisao mogao održati potrebno je spomenute neistine posložiti u konstrukciju cijelog niza kauzalnih neistina, počevši od ustaško-domobranske predaje engleskoj vojsci, pa se onda činjenica njihove stvarne predaje Jugoslavenskoj armiji može nazivati izručenjem, što je također neistina, nakon koje slijedi kako je takvo izručenje ustvari izdaja, što je dodatna neistina, iz koje slijedi da su oni koji su na taj način izdani, logično i nevini, što je još jedna neistina, a budući su tako nevini izručeni njihovim progoniteljima, pa je to onda još i zločin. A onaj nad kojim se vrši zločin je žrtva i zato ne može biti zločinac, pa je tom logikom valjda i amnestiran od svih zločina počinjenih u prethodne četiri godine! Ostaje tako na Bleiburškom polju za budućnost duh časne i slavne ustaške vojske Nezavisne Države Hrvatske, koja se zapravo nikome nikada nije predala, a zločinci su jedino oni koji su je tamo izdali i zarobili.
Evo, to je smisao mitologije o Bleiburgu. Jer ako je na tamošnjem polju izvršeno tek jedno sramotno zarobljavanje i, zapravo, završio Drugi svjetski rat u Europi - onda Jasenovac, ovako bez svojeg uobičajenog bleiburškog prekrivača, postaje ono što je uvijek i bio: stravično ogoljen i neusporediv zločin u povijesti naroda Hrvatske. Suočiti se s tom istinom nije lako, ali je časno i korisno zbog zdravlja onih kojima je bleiburška mitologija značila čitavo njihovo hrvatstvo.
