Informazione
(Referat na sastanku koordinacionog odbora komunističkih i radničkiha partija s prostora bivše Jugoslavije, 28.04.2012. godine u Beogradu)
Što su bili ključni unutarpartijski uzroci poraza socijalizma i razbijanja Jugoslavije je svakako jedno od pitanja kome se moramo vratiti, ali nipošto sročeno na način kako je o partiji (SKJ) sve ovisilo. Mi teško možemo uzroke poraza revolucije naći samo u greškama partije, ako ih je uopće i bilo. Ako bi tako postupili, mi bi smo praktički napustili Marxa i vratili se natrag Hegelu jer partija je doduše bila važan faktor u revolucionarnom procesu, ali subjektivni faktor, koja je djelovala u uvjetima koje je zatekla, a ne koje je željela, i s kojima nikada u potpunosti nije mogla ovladati. Zato ovom pitanju moramo prići znanstveno-marksistički i razloge tražiti najprije u povijesnim okolnostima koje su istovremeno utjecale i na razvoj društva i u cjelini, i na samu partiju, pa su i eventualne greške partije plod tih okolnosti. Da se podsjetimo, društvene promjene nisu plod slučajnih težnji, pa ni nastajanja šake revolucionara, nekih talenata, zabluda i grešaka, pa ni izdaje nekih vođa, već za to trebaju postojati neke socijalne potrebe. Promjene su dakle plod općeg socijalnog stanja i životnih uvjeta u kojima se društvo nalazi, što znači da se isključivo subjektivno, uz najbolju volju društveni faktori ne mogu kontrolirati i uvjetovati. Zato se moramo pitati što se dogodilo sa našom partijom, našim vođama, ali jednako tako i što se dogodilo sa našom nacijom, narodom i našom poviješću, jer ako to ne činimo padamo u subjektivizam i dogmu da smo sve morali vidjeti i spriječiti, a tobože nismo, i time bi dali čudovišnu moć i samoj partiji koju ona ipak nema.
Krajnje pojednostavljeno rečeno, date su povijesne okolnosti u našem slučaju dovele do socijalističke revolucije koju je partija nesumnjivo artikulirala, ali su isto tako date povijesne okolnosti na jednom drugom stupnju razvoja omogućile prolaz kontrarevolucije unatoč prisustvu partije. Tu je naprosto riječ o dijalektici, o borbi suprotnosti, a o greškama tek uvjetno. Zato naši drugovi iz Srbije u svojoj analizi nisu uzroke poraza našli u pogrešnoj politici partije (nacionalno pitanje, kadrovska politika, samoupravljanje, vanjska politika i slično). Naprotiv ta politika rezultirala je visokim društvenim ostvarenjima. Tako na primjer, politika bratstva i jedinstva i federalno uređenje Jugoslavije u jednom je trenutku odbačena što nipošto ne znači da je bila pogrešna. I samoupravljanje kao neposredni oblik ostvarivanja vlasti od strane radničke klase je odbačeno, iako činjenice govore da je Jugoslavija u tom periodu ostvarila najveći stupanju sloboda, društvenog blagostanja i stopu rasta.
Pa gdje je onda problem, nameće se daljnje pitanje. Problem je u gubitku sposobnosti same partije da i dalje ostvaruje svoje vlastite, visoko postavljene ciljeve, da se ti ciljevi i dalje održavaju i ostvaruju. Krucijalno je dakle pitanje, kako se dogodilo da je partija u jednom trenutku ostala bez dovoljno revolucionarne energije da i dalje kroči svojim putem i ostvaruje postavljene ciljeve koje je djelom već bila pretvorila u tekovine. Koje su je to sile nadvladale do te mjere da je gotovo isčezla sa društvene scene i da je društveni razvoj krenuo drugim tokom.
Neki rijetki pojedinci su te sile i te procese možda i vidjeli, ali što vrijedi kad većina nije i te su sile nadvladale. Ne treba se sada opterećivati jesmo li tu nešto mogli učiniti jer da jesmo, vjerojatno bi to i učinili. Ali pouku za budućnost treba svakako izvući.
Ova konstatacija naravno nije pledoaje za isključivanje važnosti subjektivnog faktora, čemu je naša partija inače davala veliki značaj, ili za oportunizam protiv kojeg se partija također borila, već naprotiv, ukazivanje na ono što je temeljeno u određivanju smjera društvenih kretanja, a to su objektivne socijalne okolnosti. Prenaglašavanje subjektivnog vodi u idealizam koji zamagljuje realnost i čini nas nesposobnim da realno sagledamo društvena kretanja i umanjenje sposobnosti da na njih uspješno djelujemo.
Pa koje su to onda krucijalne životne okolnosti i procesi u kojima se naša revolucija ostvarivala, koji su određivali njeni tok i odredili njenu sudbinu. Izgradnja socijalizma kod nas (i ne samo kod nas) odvijala se u uvjetima povijesne nedozrelosti za apsolutnu socijalističku preobrazbu. Revolucija je s jedne strane postavila suštinski zahtjev jednakosti, a istovremeno se morala služiti buržoaskim pravom nejednakosti kako bi brže mogla prevladavati elemente nerazvijenosti. Bilo je tu i drugih suprotnosti koje su proizlazile iz kulturološkog, etničkog i vjerskog elementa i uopće razlike u sveopćoj razvijenosti pojedinih sredina i dijelova zemlje. To je neizbježno bilo rodno mjesto raznih izama, a birokratizma, tehnokratizma, nacionalizma i potrošačke svijesti naročito. Eliminirana je doduše stara buržoaska klasa, ali su vremenom nastajale nove socijalne strukture koje su usporavale procese društvene homogenizacije. Stalno su bili prisutni ostaci stare konzervativne svijesti (privatni posjednik zemlje i sredstava za proizvodnju). Tehnokracija s vremenom postala je novi entitet koji je artikulirao svoje specifične interese. Radnička klasa, iako je u jugoslavenskom samoupravljanju ostvarila najveći utjecaj na društvena kretanja klasne i ljudske emancipacije u ljudskoj povijesti, nikada nije u potpunosti ovladala cjelinom procesa društvene reprodukcije. Ona se tek konstituirala kao klasa «po sebi», a nipošto još kao klasa «za sebe» i nije bila svjesna svojih historijskih interesa. Iako je Partija njegovala kult odvojenosti od države, djelujući više kao moralni faktor, nije mogla biti pod staklenim zvonom.. Naprotiv, ona je kao kadrovska partija i sama sve više postajala preslika socijalnih i idejnih proturječja i deformacija, gubitka dosljednosti i čvrstine u reprezentiranju i ostvarivanju historijskih interesa radničke klase čiju je avangardu i predstavljala. Sve je manje bila avangarda, sve propulzivnija tehnobirokratskom mentalitetu i elementima liberalizma i sve nesposobnija za ostvarivanje svojih visokih revolucionarnih ciljeva.
Silno je važno naglasiti da je ovdje riječ o negativnim procesima, a manje o nekim pogrešnim odlukama. Činjenica je da je partija krajem osamdesetih, uslijed tih objektivnih procesa, bila krajnje oslabljena. Njeni ciljevi sve su više postajali revolucionarna fraza, a ona sama se sve više upuštala u doktrinarne eksperimente, što je neka vrsta nastojanja da se ciljevi ostvaruju iza leđa društva. To su već bili prvi sindromi poraza revolucije kada se njene snage povlače u revolucionarnom pozadinu.
Još pod okriljem Partije, promijenjen je Zakon o udruženom radu, ukinuto integralno samoupravljanje i uveden višepartijski sistem. To su bile pogrešne odluke, ali se postavlja pitanje u kojoj mjeri je SKJ u tim trenucima već bio izvorno Komunistička partija. Time je radnička klasa eliminirana kao vodeća snaga društva i ostavljeno joj je samo samoupravljanje u poduzeću, a vlast u društvu mogle su preuzeti i druge snage, što se i dogodilo. Stagnantna privreda i razapeta između samoupravljanja i etatizma, počela se liječiti neoliberalnim sredstvima. Poredak (tehnobirokracija) se već vidno odvojio od pokreta (radnička klasa i njeni historijski interesi). U taj prostor ušle su ostale snage kontrarevolucije koje možda i ne bi imale šansu da na stranu kontrarevolucije nije prešla tehnobirokracija. Partija više nije imala snage boriti se protiv tih deformacija jer je i sama, prije svega kadrovski, a time i idejno, bila prožeta tim stremljenjima. Komunisti su u samoj partiji ostali u manjini. Partija se naprosto raspala (14. Kongres). To je bio kraj stare ljevice koja je izvojevala i nosila revoluciju i poslijeratnu izgradnju. Najveći dio njenih aktualnih vođa završio je u renegatstvu (Milošević, Račan, Kučan…).
Radnička klasa nije bila organizirana i osposobljena da neposredno preuzme vlast bez partije. Čak što više, ona se ponijela veoma nepolitično i na prvim višestranačkim izborima kaznila partiju dajući svoje glasove snagama kontrarevolucije, kaznivši praktički samu sebe, što je daljnji razvoj događaja jasno pokazao.
Snage kontrarevolucije preuzele su vlast u svim republikama pretvorivši ih u svoje instrumentarije kapitalističke restauracije. Zajednička država Jugoslavija za to im nije bila potrebna. Jugoslavija je bila osuđena na nestanak, ali sa strašnim posljedicama, ne samo zbog neizbježnog građanskog rata, ratnih razaranja i privrednih gubitaka, nego i dugoročno, gubitkom uvjeta optimalnog razvoja svake separatne države.
Ratovi koji su neizbježno uslijedili nisu bili u osnovi ni etnički, ni domovinski, ni obrambeni, mada je u njima bilo i tih elementa, već duboko klasni u kome je nova vlasnička klasa u nastajanju porazila radničku klasu preuzevši njeno (društveno) vlasništvo u svoje privatno kapitalističko vlasništvo i organizirala novi sistem vladavine po mjeri i interesu vladavine nove kapitalističke klase. Novi kapitalisti postali su bivši tehnobirokrati, sinovi bivše buržoazije i strane multinacionalne korporacije i banke. Radnička klasa završila je na ulici, i doslovno i simbolički.
Posrnuli etatizam u tzv. istočnom lageru, na čelu sa SSSR-om, još je više bio prožet elementima kontrarevolucije, pa se može reći da je raspad Jugoslavije bio neka vrsta kolateralne žrtve raspada SSSR-a.
Svi ti procesi odvijali su se i pod snažnim imperijalističkim pritiskom razvijenog kapitalističkog centra koji je također u borbi za svoj opstanak izlaz tražio bezobzirnim prodorom na istok u potrazi za jeftinijom radnom snagom kako bi se sanirao tendencijski pad profitne stope i odgodio krah kapitalizma kao vladajućeg načina proizvodnje. Time dolazimo do istine da taj snažni nasrtaj kapitalizma na posrnuli etatizam nije bio plod životne snage kapitalizma, nego njegove agonije. Devedesetih dakle nije definitivno pobijedio kapitalizam, i poražen socijalizam kao svjetski proces, nego se kapitalizam iskolebao iz jedne umiruće krize koja ga je zahvatila sedamdesetih minulog vijeka, da bi u još težu uletio već sredinom prvog desetljeća nakon dvijetisućete godine i time inicirao novu svijest i procese socijalizacije kao nužnosti, i to ne samo na lokalnim razinama, nego i na svjetskoj razini i otvorio nove perspektive socijalizma u 21.stoljeću.
Za nas koji smo djelatni sudionici izgradnje socijalizma i koji događaje emotivno doživljavamo, navedene činjenice su možda slaba utjeha, ali ako želimo ostati marksisti moramo ih prihvatiti jer su znanstvene. Zato se vraćam Marxu i njegovom poimanju revolucije i revolucionarnih procesa kako bi shvatili da se ni u našem slučaju nije dogodilo ništa izvan marksovog tumačenja povijesnog kretanja. Nakon što je u 18. Brimeru objasnio da su buržoaske revolucije kratkotrajnog dometa jer građanska klasa nema svijesti o historijskim ciljevima i nema interesa da mijenja svijet u ljudskom smislu, već samo svijest o svojim klasnim interesima i uspostavi svoje vlasti, Marx je utvrdio «Naprotiv, proleterske revolucije kao što su revolucije 19. vijeka, stalno kritiziraju same sebe, neprekidno se prekidaju u svom vlastitom toku, vraćaju se na ono što je prividno svršeno da bi ga iznova otpočele, temeljno ismijavaju polovičnosti, slabosti i kukavnosti svojih prvih pokušaja; one kao da svog protivnika obaraju samo zato da bi on iz zemlje crpio nove snage i moćnije se ispravljao prema njima; one stalno iznova izmiču pred neodređenom gorostasnošću svojih vlastitih ciljeva sve dok se ne stvori situacija koja onemogućava svaki povratak i dok same okolnosti ne uzviknu :»Hic Rodos hic Salta».
Iako se Marx ovdje poslužio gotovo mitskim slikama, poruka je vrlo jasna. Revoluciji su imanentni i usponi i padovi sve dok se u potpunosti ne ostvari. Jer, govorio je, svaka čast subjektivnom nastojanju, same okolnosti moraju reći ovdje je otok, ovdje skoči.
Ali mi komunisti kao da to nismo znali ili smo zaboravili. Mislili smo da je pobjedom revolucije u ratu sve svršeno, a u to su nas uljuljkivali poslijeratni rezultati. Postali smo dio potrošačke uspavanke koji je nosio razvoj, gradili vikendice, kupovali haljine u Trstu, tjerali karijere, iako je teško vjerovati da je taj manjak asketizma bitno utjecao na povijesne tokove, ali da je negativno utjecao gubitkom vjere u Partiju to je sigurno, da bi i pad devedesetih doživjeli kao smak svijeta, a mnogi bacili koplja u trnje, dakle također nemarksistički.
Sada kada smo već izgubili prvu bitku, ne ostaje nam ništa drugo nego da krenemo iznova, upravo ono što i sam Marx kaže. A predah između završetka prvog i početka drugog čina pokreta daje nam dovoljno vremena da obavimo nužan dio posla, da proučimo uzroke koji su učinili neizbježnim sve naše uspjehe i sam poraz, uzroke koje kako smo već objasnili ne treba tražiti u slučajnim težnjama, u talentima i greškama i izdajama, već u općem socijalnom stanju i životnim uvjetima društva, u minulom razdoblju. Jer, da se opet vratimo Marxu, u porazima ne propada sama revolucija «nego samo ostaci tradicije iz doba prije revolucije i rezultati društvenih odnosa koji se još nisu bili zaoštrili u oštre klasne suprotnosti ličnosti, iluzije, ideje i projekti od kojih se nije moglo osloboditi ni uz pobjede, nego samo u nizu poraza koji su se dogodili». Porazi su dakle imanentni revoluciji koja traje. U tome sazrijeva i sama partija koja inicira promjene. Pri tome, nije važno kako se ona zove.
Nema nikakve sumnje da je SKJ odigrao svoju veliku povijesnu ulogu. To uza sva nastojanja, klevete i laži neće moći zasjeniti kontrarevolucija koja je u toku. Ali ta etapa, pa i oblici organiziranja i oblici borbe su iza nas. Sada se postavlja važno pitanje kako dalje. Pored mnogih otvorenih pitanja neka su ipak jasna. Radnički i socijalistički pokret na ovim prostorima mora se temeljiti na pozitivnim ostvarenjima SKJ, a naročito socijalističkog samoupravljanja i neposredne socijalističke demokracije, a u svojoj organiziranosti zbog brojnih poveznica, geografskih, jezičnih, kulturoloških, zajedničke antifašističke borbe i poslijeratne izgradnje, ne smije napustiti jugoslavensku razinu. Početak te organizacione razine je naša koordinacija.
Sistem koji je nastao na kritici onoga samoupravnoga i socijalističkog, jer da je suviše koketirao sa čovjekom radnikom, da je paternalistički i zato neefikasan, u svojoj inauguraciji, eto, pokazuje lice svoje ubilačke efikasnosti. On čovjeka kao slobodnog i stvaralačkog bića, njegov um, talente i životne strasti pretvara u jeftinu robu, a kada ta roba ne biva korištena od kapitala čini je bezvrijednom , a ljudsko biće koje je u nju pretvoreno baca u očaj. Kapitalistički sustav u Hrvatskoj ubija dakle najprije dostojanstvo a onda i fizički život.
Humanističko antropološko i političko je pitanje, kako ovaj tragičan slučaj koji simbolizira položaj radničke klase ali i drugih slojeva danas u Hrvatskoj, barem valorizirati da se očajni radnici ne ubijaju već politički organiziraju i sa svojih leđa skinu ubilački sustav. A za to je naprotiv potrebna hladna glava i puno života, jer iza tog sustava stoji dobro obrazovana, sebeljubiva i moćna klasa, kojoj naravno nije ni u primisli da je ubilačka, već sebi i drugima tepa, da je bogom dana prosvjetiteljska i nosilac svekolikog napretka, a radnike koji pate, pa čak sebi oduzimaju život, smatra glupim očajnicima koji se u slobodi i demokraciji naprosto nisu snašli. U toj maniri ovaj tragičan slučaj popratili su i mediji koji su u funkciji toga sustava. Umjesto u funkciju cijeloga društva i dobrobiti svih ljudi ona je sve dosadašnje čovjekove tekovine upregla u svoj bitak. Ona se služi najsofisticiranijim proizvodima radničkih ruku a ne radnici koji ih stvaraju. Njeni predstavnici šepure se među mnoštvom kao pijetlovi. Tog svog položaja ona se, naravno, neće lako odreći i mirno će nastaviti proizvoditi očaj.
Radnik očajnik mora konačno shvatiti da je on naprosto druga klasa, radnička, da je njegov klasni položaj određen njegovim inferiornim položajem u raspodjeli dohotka koga stvara, ali koga moćna vlasnička klasa prisvaja, a time i politički inferioran, da je time i sudbina svih radnika ista bez obzira gdje rade, pa je time i njihov politički interes isti.
Od tog robovskog položaja radnici se moraju sami osloboditi kao klasa. Za njih to neće učiniti sadašnja država ma koliko ona sebi tepala da je pravna i svih građana, jer ona u stvari nije ništa drugo nego ta moćna klasa organizirana kao država da bi štitila svoje interese. I radnička klasa dakle, ako želi ostvariti svoje interese, mora se organizirati kao država, a to je socijalna revolucija koja se ne mora nužno dogoditi na ulici nego na izborima.Tlačiteljsku klasu treba eliminirati njenim sredstvima – demokracijom, i njenu formalnu demokraciju pretvoriti u punu ekonomsku, socijalnu i političku demokraciju, a to je socijalizam.
Radnicima se mora upaliti klasna lampica ( da su klasa“ za sebe a ne samo po sebi „) da iznad sebe imaju drugu klasu koja je i politički organizirana, a to su sve stranke u Saboru, bez obzira što se neke prikazuju da su lijeve, jer sve one stoje iza sadašnjeg kapitalističkog poretka, te da se i radnici trebaju organizirati u svoju stranku i pobijediti na izborima. To što ujedinjeni i osviješteni radnici mogu učiniti na izborima ne može niti jedna druga društvena sila. Bez radničkih glasova, koje po ničem ne zaslužuju, sadašnje parlamentarne stranke, pa i one tobože velike, bile bi čista minijatura.
Taj politički program već je napisan. To je program Socijalističke radničke partije.
Ako bi očajničko samoubojstvo radnika Gredelja upalilo tu lampicu, ono ne bi bilo uzaludno. On bi postao lice iz povijesti, a radnička klasa bi krenula putem svog oslobođenja.
U Zagrebu 27. rujna 2012. godine
Predsjednik
Ivan Plješa
Sa prizvukom skandala naši su kapitalistički mediji pohitali priopćiti javnosti da imamo 260 milijardera ne bi li sablaznili narod i podstakli ga na kupovanje njihovih novina. Pitamo se zašto prizvuk skandala, zašto sablazan naroda.? Pa to je tekovina domovinske kontrarevolucije (tranzicije), projekt od 200 bogatih obitelji i „stoci sitnog zuba“ premilog nam oca domovine Franje Tuđmana kome je narod, na izboru za Predsjednika, dao kvalificiranu većinu i time projekt praktički odobravao i nakon što je on taj isti narod, doduše, sa barabama iz drugih naroda bivše Jugoslavije, uveo u građanski rat sa svim već tada viđenim krvavim posljedicama i bez kojega se taj pakleni projekt i nije mogao ostvariti. Ne može tu dakle biti skandala. Neće tu biti previše ni sablažnjavanja, jer milijarderi su meduzino lice tog projekta podržanog glasovima većine. Prema tome što je stabilniji kapitalizam to jači milijarderi, a što jači milijarderi to veće siromaštvo masa, jer akumulirano bogatstvo tajkuna nije ništa drugo nego neisplaćeni višak rada radnika . Upravo je to taj mehanizam koga većina birača ne razumije. To osobito vrijedi na kapitalističkoj periferiji gdje spada i Hrvatska, jer zakoni kapitalističkog načina proizvodnje nemaju isti učinak na periferiji i razvijenom centru u koga naš glasač naivno gleda. Na periferiji je kapitalizam nemilosrdniji i pogubniji, kako za radnika, tako i za ukupni razvoj.
Treba li onda u to čedo naše borbe (kontrarevolucije) bacati kamenje? Pa oni su samo koristili tekovine te borbe, a to je kapitalističko vlasništvo nasuprot društvenom, ukinutom , kasarnski rad radnika u kapitalističkom poduzeću, nasuprot udruženog rada i samoupravljanja. Milijarderi dakle nisu bogatstvo stekli samo zato što nisu poštivali zakone nego naprotiv, prije svega zato, što su se držali zakona, ali to su zakoni (poredak) koji ne priznaju da je nova vrijednost samo rezultat živog rada, a to znači svih koji rade, a ne samo vlasnika, odnosno da vlasnik po tim zakonima, nakon što je radnicima isplatio samo dio njihove novostvorene vrijednosti (plaća), ostatak prisvaja i što cilj kapitalističke proizvodnje nije stvaranje novostvorene vrijednosti (dohotka), zapošljavanje radnika i zadovoljenje društvenih potreba, nego stvaranje viška vrijednosti (profita) i njegovo prisvajanje od kapitalističkih vlasnika, a to znači eksploatacija radnika.
Eto naši slavni milijarderi nisu ništa drugo ni činili, pa zašto onda kamenje na njih. Ako se milijarderi možda negdje i nisu držali zakona, a vjerovati je da nisu, tu će ih dočekati Linić, jer to je već nepoštivanje zakona, ali to je posve druga tema.
Osim toga njihove glave su učene. Oni su odreda sposobni ljudi, pa bi ih bilo korisnije koristiti kao menadžere ali na nekoj drugoj osnovi, recimo na društvenoj, nego ih razbijati Kamenje bi trebalo bacati na ideologe poretka, kako one koji su ga projektirali i izveli, tako i one koji ga i danas dalje održavaju u životu..
Što se bogatstva tiče, koje se pripisuje milijarderima, ono ionako nije njihovo, jer oni ga nisu stvorili sami nego daleko više od njih svi radnici. Zato ono nije ni državno već društveno, odnosno svih radnika i građana čiji je minuli rad direktno ili indirektno, opredmećen u njemu
Za valorizaciju te istine potreban je samo jedan jedini zakon, a to je Zakon o ukidanju pretvorbe i privatizacije i svu pretvorenu društvenu imovinu vratiti na upravljanje zaposlenima, a nadzorne odbore, kao predstavnike tobožnjeg vlasnika, zamijeniti radničkim savjetima, kao predstavnicima neposrednih stvaraoca te imovine, a redovni sudovi neka po službenoj dužnosti raščišćavanju sporna imovinsko-pravna pitanja . Sistem koji pravi milijardere, gospodo iz medija, treba promijeniti, a ne milijardere skandalizirati. Ali to je socijalna revolucija, odnosno istinska tranzicija, a ono devedesetih nije bila tranzicija nego kontrarevolucija.
Vrijeme je za tu socijalnu revoluciju, a ne za lažno skandaliziranje milijardera i sablažnjavanje masa radi boljeg tiraža.
Zagreb 03.10.2012. Ivan Plješa
No alle guerre imperialiste!
Traduzione a cura di Marx21.it
I partiti che hanno partecipato all'Incontro Comunista Europeo, organizzato per iniziativa del KKE a Bruxelles il 1-2 ottobre 2012 denunciano l'intervento imperialista degli USA, della Nato e degli stati dell'Unione Europea negli affari interni della Siria e affermano che la soluzione dei problemi di questo paese è prerogativa del suo popolo.
Denunciano anche le minacce di Israele di un attacco militare contro l'Iran e le misure economiche e di altro genere che sono state prese contro questi due paesi (Siria e Iran) e le minacce di intervento militare. Queste vengono usate dalle potenze imperialiste con vari falsi pretesti che avevano giù utilizzato per preparare le guerre contro l'Afghanistan, l'Iraq e la Libia.
I partiti Comunisti e Operai che firmano la risoluzione esprimono la volontà di dedicare tutte le loro forze e di contribuire a prevenire una nuova guerra imperialista contro la Siria e l'Iran.
Ancora una volta è stato dimostrato che i pericolosi sviluppi nel Mediterraneo Sud-Orientale e in una più estesa regione sono collegati con l'aggressività imperialista in fase di crescita nelle condizioni di crisi capitalista e di competizione per il controllo dei mercati e delle risorse naturali della regione.
I partiti Comunisti e Operai sostengono che ogni nuova guerra imperialista arrecherà nuovi tormenti ai popoli, causerà nuove ondate di immigrati e di rifugiati e accrescerà i pericoli di una guerra generalizzata.
Essi chiamano i popoli di ogni paese a resistere in modo decisivo ai piani e alle pratiche aggressivi di USA, NATO e UE come pure degli stati e governi che partecipano alla preparazione della guerra contro la Siria e l'Iran.ù
La realtà conferma che il capitalismo genera guerre imperialiste e crisi e i partiti Comunisti e Operai chiamano i popoli a sviluppare la lotta antimperialista avendo come criterio gli interessi dei popoli e della classe lavoratrice, fino a quando le cause sociali, economiche e politiche delle guerre imperialiste saranno sradicate, e a rafforzare la lotta per il rovesciamento delle forze che operano contro i popoli e i loro interessi.
Perché i popoli vivano in pace, in modo costruttivo e utilizzino le risorse naturali a loro esclusivo beneficio e per soddisfare i propri bisogni.
Nessuna partecipazione, nessun coinvolgimento nelle guerre imperialiste. Per il rafforzamento della lotta per il disimpegno dei paesi dalla NATO e per il suo scioglimento.
SASTANAK KOMUNISTIČKIH PARTIJA EVROPE, BRISEL, 1.-2. OKTOBAR 2012.GODINA: POZICIJA KOMUNISTIČKIH I RADNIČKIH PARTIJA PREMA KRIZI:ILUZIJE O NARODNOM UPRAVLJANJU KRIZOM I BORBA KOMUNISTA ZA INTERESE RADNIKA I RADNIH LJUDI, ZA RUŠENJE KAPITALISTIČKE VLASTI,ZA IZGRADNJU SOCIJALIZMA!
1. NASTUP PREDSTAVNIKA NOVE KOMUNISTIČE PARTIJE JUGOSLAVIJE:
Drage drugarice i dragi drugovi,
Upućujem Vam srdačne pozdrave u ime Nove komunističke partije Jugoslavije!
Aktuelna kriza koja je začeta u SAD krahom finansijsko -kreditnog sektora posledica je anarhičnog razvoja kapitalizma, produkt truljenja i parazitizma kapitalizma čiju je suštinu osvetlio veličanstveni um Vladimira Iliča Lenjina, čija marksistička analiza i kritika ni do danas ne bledi.
Kriza jasni je pokazatelj neizbežne sudbine svih kapitalističkih ekonomija što je jasni dokaz da kapitalizam nije svemoguć uprkos pokušajima kapitalista da ogromnom mašinerijom ubede radne mase kako je kapitalizam savršen i da ga bespogovorno treba slediti. Osnova kriza leži u samom sistemu kapitalističke privrede. Krize su imanentno svojstvene kapitalizmu, kapitalizam ne može da se razvija bez kriza. Da bi se uništile krize, treba uništiti kapitalizam.
Neoliberalizam je ideologija multinacionalnih kompanija. Njegova suština je da oni kojisu bogati budu još bogatiji, dok su siromašni postajali sve siromašniji. Tu svoju ideologiju su umotali u propagandu o globalizaciji, slobodnom tržištu i civilnom društvu tvrdeći da ce tako svetu doneti mir i blagostanje, a zapravo se jasno razobličuje karakter neoliberalizma kao integralnog dela poslednje etape u razvitku kapitalizma – imperijalizma. Ipak svedoci smo da ekonomski poredak koji je svetu nametnuo neoliberalni globalizam neumoljivo čovečanstvu naplaćuje žrtvama miliona ljudi u najsiromašnijim zemljama sveta.
Nezaposlenost, slom i ogromni gubitci dobara i bogatstava, su nerazdvojne saputnice slepih zakona tržišta koji danas vladaju svetskom privredom. Milijardi ljudi u svetu pate od neznanja, nezaposlenosti, nerazvijenosti bolesti koje skraćuju njihov život na dve trećine ili polovinu, a ponekad i manje, od onih u bogatim zemljama. Na stare probleme dodaju se novi kao trgovina drogom, organizovani kriminal, krađa mozgova i ilegalna emigracija. Čak i ljudske umove nastoje da pokore preko sredstava masovne komunikacije i najmodernijih tehnika takozvane industrije zabave.
Neoliberalni kapitalizam rušio je sve prepreke pred sobom ne štedeći novac i silu. Kao prva žrtva direktne izdaje pala je prva zemlja socijalizma SSSR što je otvorilo vrata globalizaciji, vrata krvavom pljačkaškom pohodu kapitalizma širom planete.
Razbijanje SSSR-a i socijalističkog pokreta u Evropi nanelo je teške posledice po ceo komunistički pokret. Pokušaj «konačnog» uništenja komunističkih i revolucionarnih snaga u svetu započet 1989. godine, još nije prošao. Ipak iskustvo godina koje nas dele od pada Berlinskog zida opovrgavaju tezu da je kraj SSSR-a i socijalističkog bloka zemalja u Evropi značio kraj komunističkog pokreta i nestanak komunističkih partija. Uprkos vrlo dramatičnim i regresivnim situacijama u nekim zemljama, posebno u bivšim socijalističkim evropskim zemljama, na internacionalnom planu vidljivi elementi da je napad izdržan i da su na vidiku pozitivne revolucionarne promene: u Aziji, u Africi, u Evropi i najviše Latinskoj Americi.
SAD u cilju spasavanja od narastajuće krize pribegava paternalizmu u cilju finansijskog oporavka. Odgovor vodećih kapitalističkih zemalja –a posebno Sjedinjenih Država – sadrži se u pokušaju obuzdavanja finansijskog sistema putem ogromnih državnih intervencija, tu uključujući i nacionalizaciju i spašavanja velikih banaka i ostalih finansijskih institucija koje organizuju njihove vlade. Cilj ovih intervencija nije zaštita zaposlenja, životnog standarda ili plata i penzija radnih ljudi, ove intervencije za cilj imaju da održe kapitalistički sistem koji je svet gura iz krize u krizu svojom kazino ekonomijom.
Ponekada smo opterećeni donošenjem velikog broja deklaracija i rezolucija, koje kao preciziranje naših stavova imaju svoj smisao i ulogu, ali koje često ostaju mrtvo slovo na papiru. Socijalizam nije samo stvar teorije, on je pre svega stvar praktične borbe radničke klase za ostvarivanje njegovih klasnih interesa, za ostvarivanje društva bez eksploatacije.
Partija nije samo vodeći organ radničke klase. Ako ona doista hoće da rukovodi borbom klase, ona istovremeno mora biti i organizovani odred svoje klase – govorili su Lenjin i Staljin.
Da bi komunisti postali stvarno avangarda oni ne smeju biti po strani društvenih zbivanje i komentatori događaja, ne mogu rešavati svakodnevna složena pitanja rezolucijama i saopštenjima već konkretnim rešenjima i alternativom.
Protivrečnosti koje donosi kapitalizam stalno se povećavaju. Kapitalizam ne rešava probleme, on stvara nove. Služi se svim sredstvima koja su mu na raspolaganju sa ciljem da deluje na svest ljudi kako bi amortizovao bilo kakvo nezadovoljstvo postojećim stanjem. Narod je pritisnut represijom medija i masovne kulture. Na delu je ideološka manipulacija. Buržoazija stvara novu istoriju u kojoj su komunisti veće zlo čovečanstva od nacizma, u kojoj su komunisti veće zlo od kolonijalizma. Moramo se suprotstaviti.
Savremeni kapitalizam višak kapitala ne koristi za podizanje standarda svojih građana, već izvozi kapital u inostranstvo, pre svega u nerazvijene zemlje. U tim zemljama plate male, zemljište i sirovine jeftini, brojne su poreske olakšice, što sve zajedno profitnu stopu čini izuzetno visokom i koja se u njihovim matičnim zemljama ne bi nikada mogla ostvariti. Izvoz kapitala u takvim uslovima ostvarljiv je zato što je, sa jedne strane, u tim zemljama obično na vlasti kompradorska elita, koja je najčešće potkupljena sitno sopstveničkim interesima i tako upletena u svetsku mrežu kapitalizma. Ovo je parazitski, rentijerski kapitalizam koji najveći broj zemalja dovodi u vazalni odnos u kakvom su danas većina bivših socijalističkih zemalja u Evropi.
Čak su i mnogi radnici pod uticajem raznih socijalističkih i socijaldemokratskih partija na strani kapitalizma, a to znači – protiv sebe. Socijaldemokratska partija nemačke podržala je u Rajhstagu ratnu politiku Nemačke 1914. godine, glasajući za finansiranje rata, kao što su i neke levičarske vlade podržale agresiju na Jugoslaviju 1999. godine. Oni se samo deklarativno zalažu za prava radnika, socijalnu pravdu, pravičnu raspodelu, a zapravo su u službi kapitalizma, njegovi verni saveznici.
Borba protiv politike multinacionalnih kompanija i banaka i socijaldemokratske maske koja nema za cilj da fundamentalno promeni sadašnji ekonomski i politički sistem, predstavlja prazan reformizam i ne može da dovede ni do kakvog suštinskog napretka.
Da bi se pružio otpor takvoj manipulaciji, da bi se ostvarila sloboda i srušio kapitalizam neophodna je revolucija svesti, čiji bi cilj bio uvid u to da je socijalizam kao pravično društvo moguć i ostvarljiv.
Veliki deo radničke klase danas su ideološki paralisani i to ih onemogućuje u delovanju. Time se gubi kontakt sa masama. Pred nama je da stvarno jačamo povezanost sa masama i zato moramo pronaći konkretne i efikasne oblike i metode svakodnevne saradnje i borbe. Ne može žmuriti pred objektivnim problemima i baviti se demagogijom. Komunisti nisu nosioci demagogije. Komunisti su ljudi posebnog kova. Komunisti su jurišali na „nebo“ u ime srećnijeg života proletarijata. Danas sam je ponovo potreban onaj isti revolucionarni duh Velikog oktobra, duh Španskih internacionalnih boraca, duh komunista-partizana, duh koji je pod zastavom marksizma-lenjinizma stvarao novi i pravičniji svet. Socijalizam-komunizam nije prošlost, to je naša budućnost. Pred nama je velika obaveza i prema slavnoj prošlosti, ali i prema budućnosti i opstanku čovečanstva.
Uprkos ogromnim preprekama verujemo u snagu jedinstva radničke klase i imamo poverenja u sposobnost za borbu za novi, slobodan svet –svet socijalizma.
Istinske promene nemoguće su bez svakodnevne, klasno orjentisane, borbe. Protiv jedinstva kapitala samo jedinstvom radničke klase i radnih ljudi! Solidarno i jedinstveno u borbu! Kao što je govorio Engels: „Do velikih promena ne dovodi prolazan uzlet već trajna akcija velikih masa, čitavih klasa“.
Za svet bez eksploatacije!
Za novi svet socijalizma-komunizma!
Hvala!
2. REZOLUCIJE NOVE KOMUNISTIČKE PARTIJE JUGOSLAVIJE USVOJENE NA SASTANKU KOMUNISTIČKIH PARTIJA EVROPE
ANTIKOMUNIZAM JE NEPRIJATELJ NARODA
Tendencija da se kriminalizuje aktivnost koja je povezana sa komunističkom ideologijom u evropskim zemljama, posebno u bivšim socijalističkim državama odavno je državna politika buržoaskih režima. To se manifestuje u pravnim odlukama i zakonima koji su zasnovani na pokušajima da se izjednači komunizam sa fašizmom i nacizmom. To ni na koji način nema utemeljenja u objektivnoj istorijskoj analizi i sagledavanju prošlosti.
Komunisti su bili među prvima koji su se aktivno suprotstavili i borili protiv nacizma u svim njegovim aspektima u Nemačkoj i u istočnoevropskim država. Cena tog otpora bile su ogromne ljudske i materijalne žrtve. Danas se otvoreno manipuliše istorijom kako bi ona odgovara potrebama vladajućih klasa i elita koji se boje jačanja političkih snaga koje predstavljaju alternativu kapitalizmu. Nije slučajno što trenutni procesi koji imaju za cilj da zabrane propagiranje komunističke ideologije odvijaju u situaciji kada je kapitalistički sistem u dubokoj krizi i kada stalnim napadima buržoazije na radničku klasu život i rad svih radnika je sve teži.
Zabrana komunističkih simbola u zemljama EU pokazuje da se buržoaske vlade plaše novog kontranapada od strane radničkih i revolucionarnih pokreta, jer oni znaju od koliko je nepomirljivih protivrečnosti i ćorsokaka sastavljen kapitalizam, oni znaju da budućnost pripada društvu bez eksploatacije čoveka od strane čoveka - svetu socijalizma-komunizma.
Anti-komunizam ide ruku pod ruku sa napadima protiv radnih ljudi koji su pozvani da "plate" posledice krize kapitalističkog sistema, koji svedoče ukidanju svojih radnih i politička prava, povećanju nezaposlenosti i broja beskućnika, privatizaciji državnih preduzeća, obrazovanja i sistema zdravstvene zaštite, itd. Imperijalisti nastoje da izbrišu dostignuća socijalizma iz svesti naroda Evrope u celini. Iz tog razloga, oni proganjaju komunističku ideologiju u zemljama EU, posebno u bivšim socijalističkim zemljama, oni zabranjuju komunističke partije, oni besramno iskrivljuju istoriju, a oni kleveću socijalizam koristeći se velikim lažima i podvalama, oni pokušavaju da nametnu izjednačavanje komunizma sa fašizmom.
Mi izražavamo našu solidarnost sa svim komunistima u Evropi, posebno u bivšim socijalističkim zemljama, predstavnicima pokreta koji je pokazao svoje prednosti prilikom borbe sa fašizmom, a sada je usmeren prema Jedini izlaz iz krizne situacije - rešenje koje obezbeđuje dostojanstvo i napredak na svim radnim ljudima - ka socijalizmu.
REZOLUCIJA O BALKANU
1. Protiv nasilnog menjanja granica u Evropi;
2. Protiv jednostranog proglašenja “nezavisnosti” Kosova, koje je rezultat kriminalne agresije NATO saveza protiv SR Jugoslavije. Pozadina secesije Kosova je očigledna posledica imperijalističkih tendencija, pre svega ekonomskih i političkih interesa SAD, koji se promoviše ka svetski policajac i pokrovitelj svetskog kapitalističkog sistema, stoga, jedna vazalna država ne može biti garant istinskih interesa albanskog naroda;
3. Sve okupacione snage treba da napuste Kosovo i Metohiju. Svim prognanima omogućiti povratak u svoje domove. Da Kosovo i Metohija ostanu u sastavu Srbije;
4. Da Albanci, Srbi i ostali narodi na Kosovu žive ravnopravno, u prijateljstvu i miru;
5. Mir, sloga i napredak svih balkanskih naroda mogući su samo onda kada sa istorijsko-političke scene nestane imperijalizam;
6. Mir, sloga i napredak svih balkanskih naroda biće mogući samo onda kada imperijalistička dominacija pod sloganom "zavadi, pa vladaj", ustupi pred jedinstvom radnih ljudi Balkana, njihovim otporom i slomom imperijalističkih okupatorskih okova;
7. Istinski mir i saradnja mogući su jedino ako sve okupacione strane trupe odmah napuste Kosovo i Metohiju, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju I druge delove Balkana i povuke sve svoje trupe;
8. Balkan pripada Balkanskim narodima!
3. NASTUPI UČESNIKA SASTANKA KOMUNISTIČKIH PARTIJA EVROPE
http://inter.kke.gr/IntAct/int-meet/ecm2012/
4. FOTOGRAFIJE SASTANKA KOMUNISTIČKIH PARTIJA EVROPE
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/7418
LA VERGOGNA DEL MONUMENTO AD AFFILE PER L’UOMO CHE DEPORTÒ NEI LAGER CENTOMILA LIBICI
Quel mausoleo alla crudeltà
che non fa indignare l’Italia
Il fascista Graziani celebrato con i soldi della Regione Lazio
Rimuovere il ricordo di un crimine, ha scritto Henry Bernard Levy, vuol dire commetterlo di nuovo: infatti il negazionismo «è, nel senso stretto, lo stadio supremo del genocidio». Ha ragione. È una vergogna che il comune di Affile, dalle parti di Subiaco, abbia costruito un mausoleo per celebrare la memoria di quello che, secondo lo storico Angelo Del Boca, massimo studioso di quel periodo, fu «il più sanguinario assassino del colonialismo italiano». Ed è incredibile che la cosa abbia sollevato scandalizzate reazioni internazionali, con articoli sul New York Times o servizi della Bbc,ma non sia riuscita a sollevare un’ondata di indignazione nell’opinione pubblica nostrana. Segno che troppi italiani ignorano o continuano a rimuovere le nostre pesanti responsabilità coloniali.
Francesco Storace è arrivato a dettare all’Ansa una notizia intitolata «Non infangare Graziani» e a sostenere che «nel processo che gli fu intentato nel 1948 fu riconosciuto colpevole e condannato a soli due anni di reclusione per la semplice adesione alla Rsi». Falso. Il dizionario biografico Treccani spiega che il 2 maggio 1950 il maresciallo fu condannato a 19 anni di carcere e fu grazie ad una serie di condoni che ne scontò, vergognosamente, molti di meno.
È vero però che anche quella sentenza centrata sul «collaborazionismo militare col tedesco», era figlia di una cultura che ruotava purtroppo intorno al nostro ombelico (il fascismo, il Duce, Salò...) senza curarsi dei nostri misfatti in Africa. Una cultura che spinse addirittura Alcide De Gasperi e Palmiro Togliatti (un errore ulteriore che ci pesa addosso) a negare all’Etiopia l’estradizione di Graziani richiesta per l’uso dei gas vietati da tutte le convenzioni internazionali e per gli eccidi commessi e rivendicati. E più tardi consentì a Giulio Andreotti a incontrare l’anziano ufficiale, in nome della Ciociaria, senza porsi troppi problemi morali.
Per non dire dell’indecoroso sito web del Comune di Affile, dove si legge che l’uomo fu una «figura tra le più amate e più criticate, a torto o a ragione» del periodo fra le due guerre e un «interprete di avvenimenti complessi e di scelte spesso dolorose». Che «compì grandiosi lavori pubblici che ancor oggi testimoniano la volontà civilizzante dell’Italia». Che «seppe indirizzare ogni suo agire al bene per la Patria attraverso l’inflessibile rigore morale e la puntigliosa fedeltà al dovere di soldato».
«Inflessibile rigore morale»? «Rodolfo Graziani tornò dall’Etiopia con centinaia di casse rubate e rapinate in giro per le chiese etiopi», racconta Del Boca. «Grazie a lui il più grande serbatoio illegale di quadri e pitture e crocefissi della chiesa etiope è in Italia». Certo, non fu il solo ad avere questo disprezzo per quella antichissima Chiesa cristiana fondata da San Frumenzio intorno al 350 d.C. Basti ricordare le parole, che i cattolici rileggono con imbarazzo, con cui il cardinale di Milano Ildefonso Schuster inaugurò il 26 febbraio 1937 il corso di mistica fascista una settimana dopo la spaventosa ecatombe di Addis Abeba: «Le legioni italiane rivendicano l’Etiopia alla civiltà e bandendone la schiavitù e la barbarie vogliono assicurare a quei popoli e all’intero civile consorzio il duplice vantaggio della cultura imperiale e della Fede cattolica ».
Fu lui, l’«eroe di Affile», a coordinare la deportazione dalla Cirenaica nel 1930 di centomila uomini, donne, vecchi, bambini costretti a marciare per centinaia di chilometri in mezzo al deserto fino ai campi di concentramento allestiti nelle aree più inabitabili della Sirte. Diecimila di questi poveretti morirono in quel viaggio infernale. Altre decine di migliaia nei lager fascisti.
E fu ancora lui a scatenare nel ’37 la rappresaglia in Etiopia per vendicare l’attentato che gli avevano fatto i patrioti. Trentamila morti, secondo gli etiopi. L’inviato del Corriere, Ciro Poggiali, restò inorridito e scrisse nel diario: «Tutti i civili che si trovano in Addis Abeba hanno assunto il compito della vendetta, condotta fulmineamente con i sistemi del più autentico squadrismo fascista. Girano armati di manganelli e di sbarre di ferro, accoppando quanti indigeni si trovano ancora in strada... Inutile dire che lo scempio s’abbatte contro gente ignara e innocente».
I reparti militari e le squadracce fasciste non ebbero pietà neppure per gli infanti. C’era sul posto anche un attore, Dante Galeazzi, che nel libro Il violino di Addis Abeba avrebbe raccontato con orrore: «Per tre giorni durò il caos. Per ogni abissino in vista non ci fu scampo in quei terribili tre giorni in Addis Abeba, città di africani dove per un pezzo non si vide più un africano».
Negli stessi giorni, accusando il clero etiope di essere dalla parte dei patrioti che si ribellavano alla conquista, Graziani ordinò al generale Pietro Maletti di decimare tutti, ma proprio tutti i preti e i diaconi di Debrà Libanòs, quello che era il cuore della chiesa etiope. Una strage orrenda, che secondo gli studiosi Ian L. Campbell e Degife Gabre-Tsadik autori de La repressione fascista in Etiopia vide il martirio di almeno 1.400 religiosi vittime d’un eccidio affidato, per evitare problemi di coscienza, ai reparti musulmani inquadrati nel nostro esercito.
Lui, il macellaio, quei problemi non li aveva: «Spesso mi sono esaminato la coscienza in relazione alle accuse di crudeltà, atrocità, violenze che mi sono state attribuite. Non ho mai dormito tanto tranquillamente ». Di più, se ne vantò telegrafando al generale Alessandro Pirzio Biroli: «Preti e monaci adesso filano che è una bellezza».
C’è chi dirà che eseguiva degli ordini. Che fu Mussolini il 27 ottobre 1935 a dirgli di usare il gas. Leggiamo come Hailé Selassié raccontò gli effetti di quei gas: si trattava di «strani fusti che si rompevano appena toccavano il suolo o l’acqua del fiume, e proiettavano intorno un liquido incolore. Prima che mi potessi rendere conto di ciò che stava accadendo, alcune centinaia fra i miei uomini erano rimasti colpiti dal misterioso liquido e urlavano per il dolore, mentre i loro piedi nudi, le loro mani, i loro volti si coprivano di vesciche. Altri, che si erano dissetati al fiume, si contorcevano a terra in un’agonia che durò ore. Fra i colpiti c’erano anche dei contadini che avevano portato le mandrie al fiume, e gente dei villaggi vicini».
Saputo del monumento costato 127 mila euro e dedicato al maresciallo con una variante sull’iniziale progetto di erigere un mausoleo a tutti i morti di tutte le guerre, i discendenti dell’imperatore etiope, come ricorda il deputato Jean-Léonard Touadi autore di un’interrogazione parlamentare, hanno scritto a Napolitano sottolineando che quel mausoleo è un «incredibile insulto alla memoria di oltre un milione di vittime africane del genocidio», ma che «ancora più spaventosa» è l’assenza d’una reazione da parte dell’Italia.
Rodolfo Graziani «eseguiva solo degli ordini»? Anche Heinrich Himmler, anche Joseph Mengele, anche Max Simon che macellò gli abitanti di Sant’Anna di Stazzema dicevano la stessa cosa. Ma nessuno ha mai speso soldi della Regione Lazio per erigere loro un infame mausoleo.
30 settembre 2012
http://www.b92.net/eng/news/society-article.php?yyyy=2012&mm=09&dd=13&nav_id=82203
B92, RTS, Tanjug - September 13, 2012
Worker killed in cluster bomb explosion
MT. KOPAONIK: A man engaged in a mine clearing operation on Mt. Kopaonik, central Serbia, died on Thursday in an explosion of a cluster bomb.
The device exploded near a military base on Pančić's Peak, Tanjug is reporting.
According to the public broadcaster RTS, which is quoting sources from the Serbian police (MUP), the deadly accident happened at 10:30 CET.
The 49-year-old victim, who has not been named, was working for a private company contracted to clear the area of mines and explosive devices.
B92 has learned that he died in an area "that is not a military facility".
The explosion also started a fire that firefighters are now working to put under control. The scene will be investigated once the blaze has been put out.
The MUP have confirmed that the fire had spread to 20 to 40 square kilometers of land contaminated with mines, and that two police helicopters and a Russian waterbomber from Niš have been called in to help contain it.
On August 1, two Serbian Army (VS) NCOs died in a cluster bomb explosion near the same peak on Mt. Kopaonik. The device was a leftover from NATO's 1999 war against Serbia.
Associated Press - August 1, 2012
2 Serb Soldiers Killed in Cluster Bomb Explosion
BELGRADE, Serbia: Officials say two Serbian soldiers have been killed in the explosion of an old NATO cluster bomb on Serbia's border with Kosovo.
The defense ministry says the officers died Wednesday while clearing a mine field near their barracks on Mount Kopaonik in southern Serbia that was left over from the 1999 war in Kosovo.
Hundreds of mine fields, including unexploded cluster bombs, were left in Serbia following NATO's 78-day bombing campaign that ended the war and stopped the crackdown by Serb forces on Kosovo Albanian separatists.
Kosovo declared independence from Serbia in 2008.
УРАНИЈУМ ЗА СРБЕ 4,5 МИЛИЈАРДЕ ГОДИНА
ЕКСКЛУЗИВНО - АМЕРИЧКИ НОВИНАР РОБЕРТ ПАРСОНС ОБЕЛОДАНИО "ВЕСТИМА" САКРИВЕНИ ИЗВЕШТАЈ УН !!!
Шокантан текст Сенегалца Бакари Кантеа, шефа мисије програма УН из 1999. о стравичним последицама бомбардовања Србије никада није објављен
У мају 1999. године Уједињене нације у целини су сакриле од јавности шокантан извештај Сенегалца Бакари Кантеа, шефа прве мисије УНЕП- а (Програм Уједињених нација за човекову околину) о еколошким последицама бомбардовања СР Југославије.
Овај текст УН никад нису објавиле, али су његови делови процурили у јавност захваљујући саговорнику "Вести", америчком независном новинару Роберту Парсонсу, извештачу из међународних институција у Женеви.
Он је успео да добије Кантеов извештај од свог извора у УНЕП- у и 17. јуна 1999. објави његове делове у женевском дневнику "Куријеу" (Le Courrier) под насловом "Скривен алармантни извештај о последицама бомбардовања Југославије: Отрови које УН неће да виде".
Роберт Парсонс ексклузивно за "Вести" сведочи о томе како су се у канцеларијама Уједињених нација, у атмосфери унутрашњег раздора, ценузирисали и "фризирали" извештаји о здравственим последицама употребе оружја са осиромашеним уранијумом на Балкану.
После 12 дана боравка у још бомбардованој СР Југославији, у мају 1999, где је био са мисијама других агенција из система УН, Бакари Канте је УНЕП- у поднео извештај који говори о еколошком ужасу: атмосфера и тло у бившој СР Југославији трајно су загађени отровним материјама због бомбардовања индустријско- хемијских комплекса и због употребе оружја са осиромашеним уранијумом. Извештај је категоричан у оцени да ће наредне генерације које живе на бомбрадованом тлу патити од канцерогених обољења, леукемије, биће повећан број спонтаних побачаја и деформитета новорођенчади.
У извештају Бакари Кантеа пише да су због бомбардовања природу у СР Југославији загадиле отровне супстанце међу којима су најопаснији полихлоробифенили (ПЦБ), висококанцерогени и одговорни за имунолошке болести. У извештају се наглашава да је један литар полихлоробифенила довољан да се загади милијарда литара воде. ПЦБ се налази у електричним трансформаторским станицама и у бројним нафтним рафинеријама које су биле мета НАТО- а. Додаје се да је бомбардовање и бројних фабрика у којима су употребљавани тешки метали изазвало, између осталог, и ширење кадмијума и метилизоване живе (најотровнији облик живе). Реч је о металима који остају отровни чак и ако се разнесу на простору од више хиљада километара. Резултат: Затрован је и Дунав
У осмом поглављу цензурисаног извештаја Бакари Кантеа говори се о загађењу које је проузроковала употреба оружја са осиромашеним уранијумом.
"Према расположивим подацима снаге НАТО- а употребиле су муницију са осиромашеним уранијумом гађајући војне и цивилне циљеве. Употребљена је муниција калибра 30 милиметара. Испаљивана је углавном из авиона типа "А-10", као и крстарећих ракета "томахавк". Ове ракете могу да пробију челик дебео 57 мм. Њихово пуњење је радиоактивно и сматра се да садрже уранијум 238, чија радијација износи око 3,4 Мbq.
Уранијум припада групи токсичних елемената који улазе у другу групу радионуклеида веома високе токсичности. Ова врста муниције је нуклеарни отпад и његова употреба је веома опасна по здравље. Употреба ове муниције има ужасне последице по становништво, јер поред телесних повреда проузрокује радиолошку контаминацију. Та контаминација има токсичне и радијацијске последице које узрокују канцер", пише у Кантеовом извештају, који је током маја 1999. године упућен Генералном директору УНЕП-а Kлаусу Топферу.
Канте даље наводи: "Приликом употребе (експлозије) оружја са осиромашеним уранијумом настаје уранијумски оксид (У308 и УО2) као и, између осталог, веома реактивни гасови радијум и радон. Оксидне честице су ширине између 0,5 и 5 микрона и ветар може да их разноси на удаљеност од више стотина километара. Пошто у региону Југославије најчешће дувају северозападни ветрови, то практично значи да загађење иде од Југославије ка Мађарској, Немачкој, Хрватској и Босни или ка Албанији, Бившој Југословенској Републици Македонији и Грчкој".
Швајцарци плаћали за ћутање
Роберт Парсонс каже да му је један непосредно упућени дипломатски извор пренео да је у јулу 1999. једна група швајцарских научника дошла до још драматичнијих закључака о последицама осиромашеног уранијума на Балкану, него оних које садржи забрањени извештај Бакари Кантеа, крајем маја исте године. Њихово истраживање било је део активности дипломатске групе ФОКУС (FOCUS) коју су чинили Швајцарска, Аустрија, Русија и Грчка).
- Пошто је Швајцарска била та која је покривала све трошкове, остали чланови групе су морали да ћуте - каже Роберт Парсонс.
Аутор забрањеног текста упозорава: "Радиолошка и хемијска контаминација "не праве разлику" између војног особља које употребљава те ракете, између циљева, територија, невиних цивила, медија, група које су тамо како би указале разне врсте помоћи, нити се та контаминација зауставља на државним рампама, нити је временски ограничена. Време полураспада осиромашеног уранијума је 4,5 милијарди година".
Боравећи у Југославији у мају 1999. док још траје бомбардовање, Канте је сведок еколошке катастрофе. "Озбиљна штета нанесена је човековој околини уништавањем нафтних рафинерија, нафтно- хемијског комплекса, хемијским и фабрикама вештачког ђубрива, фармацеутским и другим индустријским постројењима. Већ постојеће и потенцијалне последице сукоба тешке су по човекову околину и погађају, углавном, српски део СР Југославије. На Балкану би могли да буду у опасности како становништво, тако и природа. Ако загађење пређе југословенску границу, оно би могло да погоди и друге земље у региону. То такође може да закомпликује трагичну ситуацију избеглица у неким суседним земљама", пише он у извештају који никада званично није објављен.
"Насеља су најтеже погођена на Косову", истиче Бакари Канте. Он закључује да "су различите врсте циљне међународне помоћи потребне" како би се СР Југославија суочила са последицама које је бомбардовање нанело како човековој околини тако и становништву.
Озрачена храна
У цензурисаном извештају Бакари Канте је такође упозорио: "Бомбардовање НАТО- а догодило се у време сетве пољопривредних култура од животног значаја за становништво - кукуруза, сунцокрета, соје, шећера, шећерне репе и поврћа. Бачени осиромашени уранијум утицао је на квалитет ваздуха, тла, воде, што је имало, како дугорочно, тако и краткорочно негативне последице по ланац исхране".
ЛАЖИ ФУНКЦИОНЕРА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА
• Клаус Топфер, генерални директор УНЕП- а, наредио је да се од јавности склоне сазнања о еколошкој катастрофи у Србији без преседана у европској историји
ИСТИНА СЕ НЕ МОЖЕ САКРИТИ: Роберт Парсонс
Независни амерички новинар Роберт Парсонс открио је "Вестима" сакривени извештај УН, који је написао још у мају 1999. године Сенегалац Бакари Канте, тадашњи шеф мисије Програма УН за животну средину (УНЕП), а у коме се упозорава на стравичне последице бомбардовања Србије муницијом пуњеном осиромашеним уранијумом.
Роберт Парсонс, са којим смо разговарали у седишту УН у Женеви, каже да је лако погодити зашто је извештај Кантеа склоњен од јавности по наређењу Клауса Топфера, генералног директора УНЕП- а.
- Док је НАТО на све стране трубио о својој "хуманитарној интервенцији" извештај о коме је реч, говорио је о еколошкој катастрофи без преседана у европској историји - каже Парсонс.
Он подсећа да су у мају 1999. године представници различитих организација УН, међу којима и УНЕП, отишли у мисију у СР Југославију и да је након тога свака агенција осталима требало да пошаље свој извештај.
- Догодило се нешто необично - о извештају мисије УНЕП- а нико није говорио. Чим је предат, извештај је класификован у УН и склоњен од јавности и вероватно завршио у седишту УНЕП- а у Најробију. Ниједна од хуманитарних организација у Женеви није била у току догађаја, па чак ни запослени у седишту УНЕП- а у Женеви - тврди Парсонс.
Бачено 9,45 тона нуклеарног отпада
Роберт Парсон каже да су се већ у фебруару 2000. године подаци холандске владе у главним цртама подударали са подацима америчке невладине организације МТП (Military Toxic Project). МТП је, наиме, у јануару 2000. године тражила од владе САД да скине ознаку тајности са досијеа о употреби осиромашеног уранијума на Косову. МТП је добила досије 30. јануара 2000. године и на основу њега, ова НВО је израчунала да је на Косово бачено 9,45 тона нуклеарног отпада.
- Добио сам извештај Бакари Кантеа од мог контакта из УНЕП- а. Он ми је дао шифру за употребу машине за фотокопирање и ја сам брзо одштампао тридесетак копија. Женевски "Курије" 17. јуна 1999. уступио ми је читаву страну и ја сам пренео све што се налазило у овом цензурисаном тексту - открива Парсонс.
Пошто су прочитале чланак у "Куријеу", агенције УН које су учествовале у мисији у СР Југославији обраћају се овом новинару уместо УН, тражећи да им пошаље читав Кантеов извештај, јер су од УНЕП- а добиле непотпун текст. Затим је организована конференција за штампу на којој је наравно питао Клауса Топфера, генералног секретара УНЕП- а, зашто је Кантеов извештај склоњен од јавности.
- Топфер је одговорио да је извештај објављен и да ништа није сакривено од јавности. Ја сам онда рекао да је извештај објављен зато што сам га ја објавио. "Да. И у чему је проблем?", питао је Топфер. Рекао сам му да је тиме лишио друге агенције извештаја Бакари Кантеа, иако је мандат мисије УНЕП- а у СР Југославији захтевао да се тај текст свима пошаље. Топфер је на то одговорио да су све агенције добиле копију извештаја. "Па наравно да су га добиле кад сам им га ја послао!"- рекао сам на шта је Топфер хладно поновио: "Па добро, добили су извештај - у чему је проблем?"- износи детаље с конференције за штампу Роберт Парсонс.
Сећајући се ове неславне епизоде из хронике Уједињених нација, Парсонс додаје да је конференција за штампу, одржана у јуну 1999. у седишту УН у Женеви, трајала скоро сат времена и да је Топфер напустио салу мокар од зноја.
Исекли 72 странице текста
Првобитној верзији извештаја који је поднела Балканска радна група (БТФ), у завршном поглављу дугом 72 странице, "одсечено" је 70 страница. Тај део објављен је накнадно на Интернету али је требало знати пронаћи га. Требало је наћи сајт УНЕП- а, затим Балканску радну групу, а онда још две одреднице да би се дошло до тих 70 исечених страница које су објављене као анекс. Они који су читали званични извештај нису могли да знају да постоји део који недостаје и који је у анексу - објашњава Роберт Парсонс.
- Мислећи да га не чујем и не разумем рекао је на немачком свом сараднику: "Али они ми не верују." Узвратио сам на немачком: "Наравно да вам не верујем. Лажете!" - додаје амерички новинар.
Парсонсов текст објављен у женевском "Куријеу" очигледно је изнервирао генералног директора УНЕП- а Клауса Топфера, али већих последица није било. Извештај Бакари Кантеа у целини је цензурисан и никада се није појавио на званичној интернет презентацији УН, као да није ни постојао.
УНЕП је затим у јесен 1999. године основао Балканску радну групу - БТФ (Balkans Task Force) чији је задатак био да изради "дефинитивни извештај" о еколошким последицама бомбардовања. На чело ове групе именован је Пека Хависто, бивши фински министар екологије.
Роберт Парсонс каже да су и у случају овог другог извештаја радиле цензорске маказе.
- Овај други извештај такође је преправљао Роберт Бише, портпарол и десна рука Клауса Топфера, генералног директора УНЕП- а - тврди Роберт Парсонс.
ДЕЦА СЕ ИГРАЛА НА ОЗРАЧЕНИМ ТЕНКОВИМА
• Да би минимизирали налазе о последицама које доноси бачени уранијум на Србију, дозвољен приступ погођеним местима
НА ЛИСТИ ЗАТРОВАНИХ ГРАДОВА: Нови Сад током бомбардовања
Роберт Парсонс, амерички новинар, имао је бројне непријатности због обелодањивања извештаја УН, који је сакривен од јавности, а у коме се износе непобитне чињенице о стравичним последицама бомбардовања Србије муницијом пуњеном осиромашеним уранијумом.
8. октобра 1999. дошао у седиште Балканске радне групе (БТФ), која је имала задатак да направи дефинитиван извештај о еколошким последицама бомбардовања. Послу ове групе претходила су шокантна сазнања Сенегалца Бакари Кантеа до којих је дошао Парсонс и објавио их у швајцарском
листу "Курије".
Он је тог 8. октобра дошао у палату УН у Женеви како би добио копију извештаја Балканске радне групе пре објављивања. Лично га је у ходнику дочекао Роберт Бисе, портпарол и "десна рука" Клауса Топфера, генералног директора УНЕП-а (Програма УН за заштиту животне околине), чије су
маказе дебело цензурисале овај извештај. Бисе је том приликом Парсонсу забранио сваки контакт са екипом Пека Хависта, који је био на челу Балканске радне групе.
Написан у стилу "да, али...", овај званични извештај УНЕП-а садржи сасвим супротне закључке од оних који се могу прочитати у "забрањеном" Кантеовом извештају.
"Наши налази говоре да сукоб на Косову није изазвао еколошку катастрофу која је погодила област Балкана. Ипак, детектовано загађење је на неким одредиштима озбиљно и могло би да угрози људско здравље".
Наводе се Панчево, Крагујевац, Нови Сад и Бор као места у којима је утврђено загађење због бомбрадовања, али се наглашава да је део тог загађења настао "пре бомбардовања" због дугорочних пропуста у складиштењу опасних отпадака. Још се каже да је "у загађеним областима неопходно предузети мере заштите околине и чишћење како би се избегле штетне последице по људско здравље, као и дугорочне штете у животној средини".
Врхунац конфузије је препорука да треба онемогућити прилаз контаминираним местима после које се наводи да контаминирана места нису могла да буду идентификована. Притом, мисија УНЕП-а није са терена донела ниједан узорак тла или прашине са тенкова ЈНА на којима су се судећи према фотографијама западних агенција деца слободно играла.
СМРТ ПО СРБИЈИ СЕЈАЛИ "ТЕХНИЧКОМ ГРЕШКОМ"
• Тек после великог притиска јавности Американци признали да је муниција пуњена "прљавим" уранијумом, најопаснијим по људе и околину
ЗНАО ЧИМЕ СУ ПУЊЕНЕ БОМБЕ: Србија је бомбардована у време док је Бил Клинтон био у Белој кући
Кад је дошао на чело Балканске радне групе (БТФ), која је имала задатак да направи нови извештај о последицама бомбардовања Србије осиромашеним уранијумом током 1999. године, Пека Хависто је довео још два Финца, Хенрика Слотеа и Пасиа Ринеа.
- Била је то заиста изванредна екипа која је схватила суштину ситуације у којој се нашла, а која може да се сведе на следеће: док су они желели да објаве истину, НАТО је хтео да је сакрије. Кад год су покушали нешто да истраже, нашли су се на мети НАТО- а. УНЕП је, дакле, био под војним притисцима. Хависто и његови сарадници размишљали су на следећи начин: "Уколико покушамо да урадимо посао како треба, бићемо смењени и истраживање ће бити заустављено.Боље је онда да урадимо нешто, да откријемо бар део истине" - објашњава Парсонс.
Захваљујући таквом начину рада Хавистове екипе, управо је Балканска радна група у оквиру УНЕП- а била та која је 16. фебруара 2001. узбунила светску јавност објавивши да је на Косово бачен "прљави" уранијум. Тада је саопштено да је анализа 340 узорака тла, воде итд. показала присуство трансуранијумских елемената као У-236 и трагове плутонијума и фисионог процеса. Присуство плутонијума потврдиле су две лабораторије - Шведски институт за радиолошку заштиту и Швајцарска лабораторија АЦ- Спеитз.
Не могавши да порекне присуство високотоксичног плутонијума, Клаус Топфер, генерални директор УНЕП- а, покушао је да умири јавност добивши научно "покриће" за своје тврдње од швајцарске лабораторије АЦ- Спеитз.
"Према оцени швајцарске лабораторије АЦ- Спеитз ови најновији налази о саставу осиромашеног уранијума представљају небитне промене кад је реч о процени радиолошке ситуације и не треба да буду разлог за узбуњивање", написао је Топфер у званичном саопштењу УНЕП- а од 16. фебруара 2000. године.
Роберт Персонс
