Informazione
Da: jasmina
Oggetto: Permesso di soggiorno per merito
Data: 14 febbraio 2010 22:29:46 GMT+01:00
Cari amici,
vi prego di leggere la storia di questo nostro amico Rom, Jovica Jović di Rho e di firmare l'appello on line perchè gli si conceda il permesso di soggiorno per meriti artistici.
E' un artista e ha collaborato con la nostra associazione ("Un Ponte per..." ) nell'occasione della mostra fotografica su Jasenovac che abbiamo realizzato con la Provincia di Milano nel 2007, onorandoci della sua presenza. La sua fisarmonica evocava meglio di molte parole il sentimento che accompagnava la mostra sull'olocausto dei serbi, ebrei e Rom nei Balcani durante la seconda guerra mondiale. Ha suonato sul Binario 21 nel giorno del ricordo a Milano, ha collaborato con Ovadia e Fo, con Bregović.
Si commemorano le giornate del ricordo sulla Shoah e sul Porrajmos di 65 anni fa, sono presenti i rappresentanti delle Istituzioni milanesi, Jovica suona le melodie strazianti e poi... due giorni dopo, altre Istituzioni milanesi vogliono espropriargli la casa e deportarlo fuori dall'Italia perchè non ha il permesso di soggiorno... La storia di ieri non solo non ci ha insegnato nulla ma in altri modi si ripete anche oggi, accanto a noi.
La vita di Jovica somiglia molto ad un film di Kusturica... Ecco, affinchè il nostro amore per gli stili di vita "altri e alternativi" non si limiti solo al mero esotismo , abbiamo tutti l'occasione di aiutare il nostro concittadino onesto ad ottenere un pezzo di carta che possa garantire la sua dignità e un tetto sopra la testa. Perchè un domani non dovremo vergognarci dicendo che "non sapevamo"...
http://milano.repubblica.it/dettaglio/milano-lodissea-del-musicista-in-fuga-suono-con-pelu-ma-devo-nascondermi/1852184
vi prego di leggere la storia di questo nostro amico Rom, Jovica Jović di Rho e di firmare l'appello on line perchè gli si conceda il permesso di soggiorno per meriti artistici.
E' un artista e ha collaborato con la nostra associazione ("Un Ponte per..." ) nell'occasione della mostra fotografica su Jasenovac che abbiamo realizzato con la Provincia di Milano nel 2007, onorandoci della sua presenza. La sua fisarmonica evocava meglio di molte parole il sentimento che accompagnava la mostra sull'olocausto dei serbi, ebrei e Rom nei Balcani durante la seconda guerra mondiale. Ha suonato sul Binario 21 nel giorno del ricordo a Milano, ha collaborato con Ovadia e Fo, con Bregović.
Si commemorano le giornate del ricordo sulla Shoah e sul Porrajmos di 65 anni fa, sono presenti i rappresentanti delle Istituzioni milanesi, Jovica suona le melodie strazianti e poi... due giorni dopo, altre Istituzioni milanesi vogliono espropriargli la casa e deportarlo fuori dall'Italia perchè non ha il permesso di soggiorno... La storia di ieri non solo non ci ha insegnato nulla ma in altri modi si ripete anche oggi, accanto a noi.
La vita di Jovica somiglia molto ad un film di Kusturica... Ecco, affinchè il nostro amore per gli stili di vita "altri e alternativi" non si limiti solo al mero esotismo , abbiamo tutti l'occasione di aiutare il nostro concittadino onesto ad ottenere un pezzo di carta che possa garantire la sua dignità e un tetto sopra la testa. Perchè un domani non dovremo vergognarci dicendo che "non sapevamo"...
http://milano.repubblica.it/dettaglio/milano-lodissea-del-musicista-in-fuga-suono-con-pelu-ma-devo-nascondermi/1852184
Per firmare la petizione: http://www.petizionionline.it/petizione/maestro-jovica-jovic/728
Grazie a tutti per il vostro tempo
Jasmina Radivojević e Rochi Dommarco
(Di seguito il testo di un intervento sulla politica estera della Serbia, tenuto da Z. Jovanovic del Forum di Belgrado per un Mondo di Eguali ad una tavola rotonda nella capitale serba lo scorso 8.12.2009)
Живадин Јовановић, председник Београдског форума за свет равноправних
Прилог стратегији спољне политике Србије (*)
У Београдском форуму као и у широком кругу независних, слободно мислећих људи, како унутар Србије тако и у српском расејању, постоји сагласност да је Србији потребна стратегија дугорочне спољне политике. Oва потреба произилази из дубоких промена у региону током протекле две деценије, нових трендова у Европи и на глобалном плану. Вреднујући објективно историјска искуства и штитећи национални, културни и духовни идентитет као приоритетне вредности, стратегијом треба пројектовати дугорочне циљеве, путеве и ослонце за њихово остваривање. Сагласност постоји и у оцени да су у најбољем, дугорочном интересу Србије уравнотежении односи са свим важнијим европским и ваневропским чиниоцима и партнерима, без везивања за било који војни блок или савез. Неутралност дефинисану Резолуцијом Народне скупштине Србија треба да учврсти усвајањем овог опредељења као уставног принципа. Израда стратегије је обавеза надлежних државних институција, док научним, стручним и другим организацијама, као и удружењима грађана, треба пружити могућност да том важном државном и националном пројекту дају свој допринос. Београдски форум је, у складу са својим могућностима, заинтересован и отворен за сарадњу у томе.
Односи Србије са суседима имају стратешки значај. То је природно и објективно, у интересу свих народа и држава у региону. Да би се велики потенцијал добро-суседске сарадње остварио неопходно је да се односи поставе на јасне и здраве основе. То, пре свега, значи - поштовање принципа суверенитета и интегритета, неповредивости међународно признатих граница, немешања у унутрашње послове других и, посебно, уважавања узајамних интереса, или принципа реципроцитета.
Досадашња пракса једностраних концесија Хрватској и Словенији била је врло штетна за Србију, за њене економске и политичке интересе. Уколико Србија жели да заштити и реализује своје легитимне интересе, она мора обезбедити реципрочно уважавање њених интереса од стране свих суседа. Србија, као матична држава, има обавезу да се суштински, а не само вербално, бави озбиљним проблемима систематске дискриминације делова свог народа у окружењу, посебно у Хрватској, Словенији, и Црној Гори. Опортунизам и небрига према деловима српског народа којима се крше основна права не доприносе добросуседству, још мање уважавању Србије и путу ка чланству у ЕУ. Потребно је да се Влада и државно руководство суоче са чињеницом да су припадници српског народа у поменутим државама дискриминисани и да им је неопнодна делотворне политичка подршка Србије као матичне државе да би несметано остваривали своја људска и национална права у складу са европским стандардима.
Посебан је проблем обесправљост Срба у покрајини Косово и Метохија. Српска влада није нашла начина да заштити елементарна права свог народа на делу своје територије под управом УН, нити да се отвори процес за слободно и безбедно враћање расељених. Досадашња политика, укључујући прихватање ЕУЛЕКС-а, као наводно «статусно неутралног» - нису дале резултате у погледу заштите права Срба и других неалбанаца на Косову и Метохији.
Петнаест година после Дејтона и Ердута, једанаест година после резолуције СБ 12 44, Србија је и даље земља са далеко највећим бројем избеглица и расељених лица у Европи. Само са Косова и Метохије има 220 000 расељених лица. Десетине, ако не и стотине хиљада избеглица из Крајине, Западне и Источне Славоније и даље не могу слободно и безбедно да се врате на своја вековна огњишта. Стотинама хиљада људи - расељених лица и избеглица српске националности ускраћују се основна људска права на слободан и безбедан повратак на имовину, на слободу кретања, образовање, вероисповедање.
Запад јавно изражава комплименте политичарима у Београду а истовремено показује незаинтересованост и дволичност у односу на проблем српских иѕбеглица и расељених лица.
На односу ЕУ и САД према праву на слободан и безбедан повратак расељених лица и српских избеглица одражава стратегија тих земаља и интеграција према Србији и српском народу у целини.
Србија има дужност да на озбиљан и достојантвен начин захтева прекид дискриминације делова српског народа у суседним државама, посебно у Хрватској, Словенији и Црној Гори, као и ефикасно остваривање права на слободан, достојанствен и безбедан повратак свих избеглица и расљених лица на њихова вековна огњишта. Не може бити у интересу Србије мирење са неодговорним односом односних држава и политиком различитих стандарда међународних чинилаца.
Став представника српске владе да ће питање Косова и Метохије као спорно у односима са Америком, Немачком и другим земљама Запада држати по страни од текућег политичког дијалога («успешно смо изоловали то питање») да би се сарадња раѕвијала у областима у којима нема разлика је, у најмању руку, проблематичан. Такав став произилази из схватања да је проблем Косова и Метохије само једно од многих питања у односима са САД и другим ѕемљама и организацијама Запада. То је погрешан прилаз. Однос САД и већине других ѕемаља Запада према Косову и Метохији представља суштину њиховог односа према Србији као држави и према целом српском народу, према њиховом националном, културном и духовном идентитету, према њиховој садашњости и будућности, према њиховом месту у Европи.
Проблем Косова и Метохије не сме се гурати под тепих, поготову се не сме проглашавати за успех «изоловање проблема Космета» из агенде дијалога са најутицајнијим земљама и организацијама.
Прихватање „изоловања“, односно изостављања, проблема Космета“ из редовног дијалога у суштини би значило прихватања једностране обавезе Србије да њени представници неће то питање покретати. Јер, потпуно је извесно да САД, од посете потпредседника Џозефа Бајдена Србији на даље, траже „конструктивност“ и „кооперативност“ Србије бар око четири, ако не и знатно више, питања везаних за Косово и Метохију: прво, од Србије се тражи да допринесе укидању „паралелних“ институција српског народа на (северу) Покрајине; друго, да прихвати учешће Тачијеве „владе“ у регионалној сарадњи; треће, да призна резултате локалних избора у организацији Хашима Тачија, који су против интереса српског народа; и, четврто, да прихвати директни дијалог са „косметским институцијама“ о решавању „практичних, свакодневних“ питања. Очигледно је да би изоловање овог питања ставило Србију у пасиван, подређен положај, што би било врло штетно.
Зато, Србија, зависно од прилика и конкретних околности, треба да држи сталну политичку и дипломатску иницијативу у вези са проблемом Косова и Метохије, укључујући и у дијалогу са САД, чланицама Европске уније и НАТО, не пропуштајући ни једну прилику да нагласи да је питање статуса за њу отворено и да се може решити компромисом поштујући резолуцију СБ УН 1244, принципе Повеље УН и Хелсиншког документа ОЕБС-а. Потребно је да адекватно и јасно реагује на све кораке и потезе било које државе или међународне организације којима се крши резолуција СБ УН 1244. Ни чекање на мишљење Међународног суда правде не сме да ослаби принципијелни и активни однос Србије према свим важнијим чиниоцима међународних односа.
Када је реч о стубовима спољне политике Србије, њих не би требало мешати са приоритетима. Логично је да развој добрих односа са Бриселом, Москвом, Пекингом и нормализација односа са Вашингтоном, поред односа са суседима, буду међу приоритетима спољне политике Србије. Али, ако је реч о стубовима, није логично да се они траже изван Србије, поготову, не на начин који сугерише исту „носивост“, исти и значај и допринос тих тзв. стубова виталним интересима Србије и српског народа. Стубови сваке стратегије па и стратегије спољне политике, налазе се унутар Србије.
Једноставно, нема стубова изван Србије који могу обезбедити кредибилитет спољне политике, уважавање њених интереса и углед државе као што су – унутрашња политичка и социјална стабилност, привредна моћ, националне оружане снаге довољно опремљене и оспособљене за функцију одвраћања и култура и наука. Окретање унутрашњим ресурсима избавило би Србију из психологије немоћи и политичке трговине по принципу: бирократска уцена – стратешка концесија. Србија је заиста суочена са великим социјалним проблемима. То, ипак, не значи да ради тзв. бољег живота, после распродаје привреде и тржишта, треба прећи на распродају виталних државних и националних интереса.
Нормализација односа са САД је важна за међународни положај и интересе Србије. Једнострано сврставање САД на страну противника Србије током протекле две деценије, водећа улога у агресији НАТО 1999. и одлучујући допринос илегалној независности Косова и Метохије оставили су и још увек повећавају оптерећење у међусобним односима. Зато, процес нормализације захтева време, обазривост Србије и обострана прилагођавања. Журба и лакомисленост, чему је склон, утицајни део српске политичке елите, тешко да у том процесу могу бити корисни за Србију.
Није природно да се односи са САД форсирају, поготову да војни буду испред политичких. Војни односи и сарадња увек долазе као природни израз високог међусобног поштовања и дубоког поверења у политичким односима. Другачији редослед није познат, ако уопште постоји, у пракси међународних односа.
Питања војне сарадње морају се третирати као усклађени, интегрални део спољне политике, а не као ствар ресорског или паралелног одлучивања. Политичка и војна дипломатија Србије треба да се ускладе.
Унутар Форума, а како анализе расположења јавности показују, и најшире у друштву, постоји сагласност да Србији није место у НАТО-у. За то су, по свему судећи, најбитнија два разлога: први, јер је НАТО 1999. године извршио оружану агресију на Србију (СРЈ) грубо кршећи међународно право и основне принципе међународних односа, заобилазећи Савет безбедности, разоривши читву земљу и изазвавши ненадокнадиве људске жртве; и други, јер је НАТО управо агресијом на Србију (СРЈ) променио своју суштину, прелазећи од одбрамбеног у офанзивни, освајачки војни савез. То ће касније бити потврђено окупацијом Ирака, под лажним изговором трагања за оружјем за масовно уништавање. Србији као мирољубивој европској земљи која никада у прошлости није припадала ни једном војном пакту, тешко да може бити у интересу да буде чланица савеза који крши међународно право, окупира туђе територије и, уз то, подржава илегално оптцепљење српске постојбине Косова и Метохије.
Србија је суочена са тактиком да Влада, формално поштујући војну неутралност и одлуку Народне скупштине о томе, корак по корак, уводи Србију у НАТО, ка тачки без повратка када ће бити потпуно неважно да ли Србија каже ДА или НЕ уласку у НАТО. Представници Владе Србије су већ до сада прихватили низ обавеза и самоограничења државе према НАТО-у него што их има већи број пуноправних чланица НАТО. Док се у јавности води полемика да ли је покретање референдума преурањено или није, иза завесе, одвија се процес интеграције земље у НАТО, без увида јавности и стварне контроле Народне скупштине.
На Републику српску врши се снажан притисак да прихвати ревизију Дејтонско-париског споразума на сопствену штету. САД и ЕУ траже од Србије да се, у суштини, придружи том притиску. Србија не би смела да то прихвати, не само зато што је потписница и гарант тог Споразума, већ првенствено зато што би ревизија Дејтонско-париског споразума била на штету виталних интереса Републике српске и српског народа на Балкану. За Србију не може постојати никаква корист на путу ка ЕУ која би оправдала стратешки губитак услед даљег развлашћивања РС.
Прихватамо став доајена југословенске и српске дипломатије, амбасадора Ђере Петровића у вези са новим системом безбедности у Европи. Треба рећи да је Европа дуже време без свеобухватног, демократски изграђеног и ефективног система безбедности који гарантује једнаку безбедност свим државама на континенту. Таква стварност коштала је СФР Југославију разбијања 1992, СРм Југославију агресије НАТО 1999. а Србију одузимања Косова и Метохије 2008. ОЕБС је на примерима СФРЈ, СРЈ и Србије показао удаљавање, па чак и отворено кршење, неких од основних принципа свог сопственог устава – Завршног документа из Хелсинкија. Насупрот универзалности норме о консенсусу, СФРЈ је 1992. суспендована из ОЕБС-а по систему «косензус минус један». Идеје које полазе од тога да ОЕБС треба да позајми своју универзалност НАТО-у, а да за узврат, НАТО буде гарант безбедности на Континенту, нису логичне јер је НАТО ужа, регионална организација, са ужим интересима. Уз то НАТО је постао офанзивни војни, агресивни војни савез. То није прихватљиво за низ европских земаља које су чланице ОЕБС, али не и НАТО-а, а које су, и те како релевантне за безбедност на евро-азијском простору. Дакле, потребно је подржати иницијативе за разматрање успостављања новог система евро-азијске безбедности који ће реафирмисати равноправност и једнаку безбедност свих држава без обзира да ли су чланице неког војног савеза или нису. У том смислу, иницијатива руског председника Дмитрија Медведева за закључивање новог уговора о евро-азијској безбедности, коју је на Округлом столу Београдског форума образложио амбасадор Русије Александар Конузин, по нашем уверењу, заслужује озбиљан прилаз и подршку.
Однос према српском расејању је стратешка тема. Не само због тога што између 4 и 5 милиона Срба и њихових потомака живи у окружењу и расејању, што је то огроман политички и економски потенцијал за будућност, него и због прагматских разлога. Захваљујући расејању Србија лакше савладава трговински дефицит, лакше одржава девизне резерве. Захваљујући дијаспори Србија још увек нема свеопшту социјално-економско драму какву би, иначе, имала. Расејање је деценијама највећи појединачни донатор Србије. Из дијаспоре у 2009. години је стигло око 4 милијарди евра. Истина, не толико за развој колико за куповину социјалног мира. Шта би Србија да тога нема – тешко је и замислити. Србија се према расејанју мора односити као према стратешкој компоненти свог међународног положаја, економског и политичког развоја.
(*) Завршна реч на округлом столу о спољној политици Србије одржаном 8.12.2009. у Етнографском музеју у Београду у организацији Београдског форума за свет равноправних. Зборник саопштења очекује се из штампе крајем фебруара 2010. године.
(english / italiano.
Na srpskohrvatskom: http://www.beoforum.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=109:pakmmalijas&catid=36:saopstenja&Itemid=65
Sullo stesso argomento: http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/6655 oppure https://www.cnj.it/documentazione/mihajlomarkovic.htm )
--- english ---
The Belgrade Forum for a World of Equals
7 February 2010
ACADEMICIAN MIHAJLO MARKOVIĆ PASSED AWAY
On 7 February 2010, in Belgrade, Academician Mihajlo Marković, Professor of the University in Belgrade, Serbian scientist and an internationally renown philosopher, passed away in his 87th year. He has been closely cooperating with other philosophers of the independent leftist provenience from other former Yugoslav Republics. He was one of the founders of the dissident Korčula Summer School, and an editor of the “Praxis” Magazine.
He authored several textbooks of philosophy, books, and memoirs. He published several hundred articles and analyses in national and foreign magazines and publications.
In addition to his professorship and tenure of a Dean of the Faculty of Philosophy of the University in Belgrade, he used to hold lectures at the universities in the USA, Germany, Belgium, Russia, France, and many other countries.
He used to work together with many eminent philosophers and scientists, including with Jean-Paul Sartre, Bertrand Russell, Noam Chomsky, Michel Chossudowski, and many more.
Mihajlo Marković was a persistent champion of the socialist thought and idea. He was a founder and among the first Deputy Presidents of the Socialist Party of Serbia. He was the author of the Program of the Socialist Party of Serbia.
He was a sharp critic of deformations in the government and political parties, and of conformism within the intellectual elite.
He was among the founders of an association of intellectuals called the Belgrade Forum for a World of Equals (in 2000), Member of its Steering Board, and President of the Program Council of the Belgrade Forum.
He was the author of papers published in more than 30 books comprising groups of authors from the Belgrade Forum, such as “National and State Priorities”, “Intellectuals and the Social reality”, “The Left in Serbia and the World”, “The Constitution of Serbia”, “Kosovo and Metohija – What Next”, and many more.
Mihajlo Marković was among the first to join the National Liberation Anti-Fascist War of 1941-1945 and holder of several wartime and peace decorations and medals. He has been publicly opposing the attempts of rewriting the history of the Anti-Fascist struggle and the history of the World War II.
He advocated the concept of human rights that embrace social, economic, political and civil rights, including the right to free education and free medical treatment.
He held NATO, USA and the West responsible for encouraging Albanian separatism and KLA terrorism in Kosovo and Metohija. He maintained that attempts at revising the Dayton-Paris Peace Agreement are aimed to deprive Republica Srpska of its constitutional rights, if not, abolish it all together, as the onlu guarantor for survival of Serbs as nation in Bosnia and Herzegovina.
Mihajlo Markovic was a signatory of the Initiative, supported by 200 intellectuals, on holding referendum on the issue of Serbia’s membership in NATO.
---
www.resistenze.org - associazione e dintorni - forum di belgrado - italia - 09-02-10 - n. 305
Forum Belgrado per un Mondo di Eguali
07 Febbraio 2010: E' morto a Belgrado l'accademico serbo Mihajlo Markovic
Il 7 febbraio 2010, a Belgrado, all'età di 87 anni, è morto l'accademico Mihajlo Markovic, professore presso l'Università di Belgrado, scienziato e filosofo serbo di grande fama internazionale.
Nato a Belgrado il 24 febbraio 1923, nel 1940 entra nell’organizzazione giovanile del Partito Comunista Jugoslavo, e nel 1944 diventa membro del Partito stesso,partigiano nella guerra di liberazione nazionale antifascista nel 1941-1945 e insignito di molte medaglie di guerra e di pace. Lavorando a stretto contatto con altri filosofi indipendenti di orientamento marxista, sia serbi che delle ex repubbliche jugoslave, fu uno dei fondatori della rivista "Praxis" nel 1964, e della cosiddetta scuola di Korcula (seminari estivi annuali di filosofia politica che si svolgevano sulla isola di Korcula, con studiosi internazionali).
Autore di numerosi libri di filosofia, politica e opere di memoria storica
Ha pubblicato centinaia di articoli e analisi su riviste nazionali e internazionali.
Oltre all'Università di Belgrado, dove è stato professore, ha anche insegnato presso università negli Stati Uniti, Germania, Belgio, Russia e altri paesi.
Ha collaborato con molti filosofi e scienziati di fama mondiale, tra cui Jean-Paul Sartre, Bertrand Russell, Noam Chomsky, Michel Chossudovski e altri.
Mihajlo Markovic è stato un coerente sostenitore del pensiero e delle idee socialiste. Fu tra i fondatori e primo Vice-Presidente del Partito Socialista di Serbia, oltrechè estensore del suo programma politico.
Con coerenza e coraggio fu tra i più fermi difensori del Presidente Slobodan Milosevic.
E' stato uno dei fondatori dell'Associazione di intellettuali e personalità "Forum di Belgrado per un Mondo di Eguali", nel 2000, di cui era membro del Consiglio di amministrazione e Presidente del Consiglio di programmazione dell'Associazione stessa.
Autore di articoli, ha pubblicato oltre 30 libri per il Forum Belgrado (sulle questioni nazionali e le priorità dello Stato, sul ruolo degli intellettuali nella realtà sociale, sulla sinistra in Serbia e nel mondo, sulla Costituzione della Serbia, sul Kosovo e Metohija ed il suo futuro, ecc.).
Mihajlo Markovic, fautore della necessità di un concetto più ampio dei diritti umani: che devono comprendere i campi sociali, economici, politici, civili, del diritto all'istruzione e dell'assistenza sanitaria gratuiti.
Fu primo firmatario di un'iniziativa di 200 intellettuali serbi per un referendum sulla questione dell'adesione della Serbia nella NATO.
Fino all’ultimo giorno della sua esistenza ha continuato la battaglia di verità e giustizia, per il popolo serbo e in difesa del Kosovo Metohija.
A cura del Forum Belgrado Italia
Febbraio 2010
sabato 20 febbraio 2010, h 17,30
palazzo della Cultura
via Marconi, Civitella d’Agliano (Vt)
Associazione Fata Morgana e Cp Anpi Viterbo
Organizzano la presentazione de:
L’Occupazione italiana dei Balcani, Crimini di guerra e mito della "brava gente" (1940-1943)
di Davide Conti
(Roma, Odradek, 2008)
Alla fine della seconda guerra mondiale il giudizio sui militari del Regio Esercito era diviso tra un'opinione pubblica internazionale che li considerava criminali di guerra e un'opinione pubblica interna incline a considerarli vittime della guerra fascista e “buoni italiani”.
Quali furono le cause che determinarono una percezione tanto difforme della realtà degli eventi legati alle guerre di aggressione dell'Italia fascista?
Dalla documentazione ricavata, in gran parte inedita, dall'Archivio Centrale dello Stato e da quello del Ministero degli Affari Esteri è emersa come la condotta delle truppe del Regio Esercito durante l'occupazione in Jugoslavia, Grecia ed Albania, negli anni 1940-’43 sia stata caratterizzata dalla snazionalizzazione, dalle repressioni contro i civili, dagli internamenti, dalle esecuzioni sommarie: crimini di guerra, appunto. Ciononostante essa rappresenta da sempre un tema sul quale l'opinione pubblica italiana si è misurata con difficoltà, se non con aperta reticenza. All'elaborazione critica del passato fascista è stato sostituito un generale processo di rimozione e autoassoluzione coniugato sul falso mito del “buon italiano”.
A seguire, prima proiezione di:
Pokret! (Avanti!)
Partigiani italiani nella Resistenza jugoslava (1943-45)
di Giuliano Calisti
(35’_dvd_Italia_2009)
Interviste a Rosario Bentivegna, Zarko Besenghi e Avio Clementi, con il contributo dello storico Davide Conti.
“Compagno! Guarda, guarda come canta Ricci con la Breda!"
Canto dei partigiani jugoslavi sulle gesta eroiche del carabiniere Mazzino Ricci
Intervengono:
Silvio Antonini (segretario e portabandiera Cp Anpi Viterbo)
Giuliano Calisti (autore del documentario)
Davide Conti (storico, autore della pubblicazione)
Coordina:
Silvano Calafati (associazione Fata Morgana)
A seguire piccolo aperitivo offerto dall’associazione Fata Morgana.
Per info: ac_fatamorgana@..., 333.3244660
