Informazione
Ciao,
desideriamo farti sapere che, nella sezione File del gruppo
crj-mailinglist, troverai un nuovo file appena caricato.
File : /Prima Video Grimaldi.jpg
Caricato da : jugocoord <jugocoord@...>
Descrizione : Locandina della Prima Nazionale dell'ultimo video di Fulvio Grimaldi
Puoi accedere al file dal seguente indirizzo:
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/files/Prima%20Video%20Grimaldi.jpg
Per ulteriori informazioni su come condividere i file con gli altri
iscritti al tuo gruppo, vai invece alla sezione di Aiuto al seguente
indirizzo:
http://help.yahoo.com/help/it/groups/files
Cordiali saluti,
jugocoord <jugocoord@...>
desideriamo farti sapere che, nella sezione File del gruppo
crj-mailinglist, troverai un nuovo file appena caricato.
File : /Prima Video Grimaldi.jpg
Caricato da : jugocoord <jugocoord@...>
Descrizione : Locandina della Prima Nazionale dell'ultimo video di Fulvio Grimaldi
Puoi accedere al file dal seguente indirizzo:
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/files/Prima%20Video%20Grimaldi.jpg
Per ulteriori informazioni su come condividere i file con gli altri
iscritti al tuo gruppo, vai invece alla sezione di Aiuto al seguente
indirizzo:
http://help.yahoo.com/help/it/groups/files
Cordiali saluti,
jugocoord <jugocoord@...>
Romania in ethnic tiff
BUCHAREST (AFP) - Romania's new government yesterday sparked protests from
nationalists by appointing members of the large ethnic Hungarian minority to
posts of governors in three local regions.
Incoming Prime Minister Calin Tariceanu said that the new governors of the
Covasna, Bistrita Nasaud and Maramures regional authorities, all home to
large Magyar or ethnic Hungarian populations, would be members of the
Hungarian community.
However some politicians from the regions involved have said that the
appointments could threaten Romania's territorial integrity by encouraging
hopes for secession among some Magyars. There have also been charges that
the government was discriminating against ethnic Romanians.
"The appointment of a Magyar-origin governor in Covasna is the result of the
political changes seen in recent years, and shows that we do not have any
taboos as regards nationality," Tariceanu said.
"The governor of Covasna is bound by Romanian laws. If he does not respect
those laws, he will have to pay for it, as anyone else would," he added.
Officials from Covasna who are members of Tariceanu's own Justice and Truth
Party, and also members of the Humanist Party, a government ally, wrote
early this week to President Traian Basescu to ask him to oppose the
appointments.
The politicians claimed that the move would encourage the Magyar Democratic
Union of Romania (UDMR), which is also a member of the coalition, to "impose
territorial autonomy on ethnic grounds" in regions with very large Magyar
populations.
Romania's Magyar community makes up some 7 percent of the population, or 1.4
million people.
BUCHAREST (AFP) - Romania's new government yesterday sparked protests from
nationalists by appointing members of the large ethnic Hungarian minority to
posts of governors in three local regions.
Incoming Prime Minister Calin Tariceanu said that the new governors of the
Covasna, Bistrita Nasaud and Maramures regional authorities, all home to
large Magyar or ethnic Hungarian populations, would be members of the
Hungarian community.
However some politicians from the regions involved have said that the
appointments could threaten Romania's territorial integrity by encouraging
hopes for secession among some Magyars. There have also been charges that
the government was discriminating against ethnic Romanians.
"The appointment of a Magyar-origin governor in Covasna is the result of the
political changes seen in recent years, and shows that we do not have any
taboos as regards nationality," Tariceanu said.
"The governor of Covasna is bound by Romanian laws. If he does not respect
those laws, he will have to pay for it, as anyone else would," he added.
Officials from Covasna who are members of Tariceanu's own Justice and Truth
Party, and also members of the Humanist Party, a government ally, wrote
early this week to President Traian Basescu to ask him to oppose the
appointments.
The politicians claimed that the move would encourage the Magyar Democratic
Union of Romania (UDMR), which is also a member of the coalition, to "impose
territorial autonomy on ethnic grounds" in regions with very large Magyar
populations.
Romania's Magyar community makes up some 7 percent of the population, or 1.4
million people.
[ Izlaganje: Vladislav Jovanovic
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-11-30_1.html
Izlaganje: Prof. dr. Oskar Kovac
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/4115
Izlaganje: Rade Drobac
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-12-22.html ]
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2005-01-05.html
BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Beograd, 27. novembar 2004. godine
ETNOGRAFSKI MUZEJ
Okrugli sto na temu: MEDJUNARODNI POLOZAJ SRBIJE I CRNE GORE I
STRATEGIJA NJENE SPOLJNE POLITIKE
Izlaganje Živadina Jovanovica
ELEMENTI SPOLjNO-POLITICKE STRATEGIJE
Stanje unutar bilo koje države, njena stabilnost i tempo razvoja
odlucujuce uticu na njen medunarodni položaj, ugled i uticaj. I
obratno. Rezultati spoljne politike i diplomatije mogu se pouzdano
meriti samo kvalitetom života gradana, stanjem u privredi,
investicijama, obimom i bilansom spoljne trgovine, zapošljavanjem, kao
i odnosom kljucnih medunarodnih cinilaca prema legitimnim interesima
zemlje.
Položaj i ugled bilo koje zemlje koja ne kontroliše sve delove svoje
teritorije, koja živi u neizvesnosti gde ce joj biti granice kroz
godinu dana, da li ce, na primer, imati izlaz na more ili nece, koja je
suocena sa više otvorenih, ili zakamufliranih separatizama,teško se
mogu oceniti kao dobri. Ako se tome dodaju stopa nezaposlenosti od oko
30%, enormni trgovinski i platni deficit, korupcija, beda i siromaštvo,
svakodnevne svade u vrhu vlasti, nepoštovanje ustava i zakona, onda se
jedino može zakljuciti da su položaj i ugled zemlje u ozbiljnim
problemima. Njena rec u medunarodnim organizacijama i medunarodnim
odnosima retko kad se uvažava, a njeni interesi su podcenjeni.
Dakle, stanje u Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora daleko je od
normalnog. Ono se pre može okarakterisati kao stalna proizvodnja zbrke
u kojoj je gradanima teško da razumeju šta se i zašto dogada, a još
teže da na bilošta uticu.Tu je sve pomešano - i državno i partijsko, i
nacionalno i nacionalisticko, i diplomatija i servilnost, i reforme i
destrukcija, i privatizacija i grabež, i otvorenost za saradnju i
kapitulantstvo.
Imamo li državu ?
Narode i njihove interese na unutrašnjem, a pogotovu na medunarodnom
planu, štite i ostvaruju države u saradnji sa drugim državama i
medunarodnim organizacijama. Prvo i pravo pitanje je - imamo li državu?
Jer, jasno je da bez države teško može biti reci o demokratiji,
spoljnoj politici, strategiji razvoja, odbrani ili bilo kom drugom
postuplatu suverenosti.
Polaznim osnovama za uredenje odnosa izmedu Srbije i Crne Gore, koje su
potpisali tadašnji celnici dve republike, federacije i Visoki
Predstavnik EU, Havier Solana,14. marta 2002. godine u Beogradu,
ukinuta je SR Jugoslavija i oktroisana Državna zajednica Srbija i Crna
Gora. Time je, ustvari, ukinuta jedna država, makakve i makoliko
slabosti da je imala, a na njeno mesto nije stvorena nova. Nametnuta na
separatistickoj opciji crnogorske oligarhije, koja uživa nesumnjivu
podršku odredenih medunarodnih faktora, i uz pristanak srpske
oligarhije, ta tvorevina na odredeno vreme i bez presedana ohrabrila je
kako njene idejne tvorce tako separatisticke snage na drugim stranama
da idu dalje sa fragmentacijom i Srbije i Crne Gore. To znaci, pre
svega, na Kosovu i Metohiji, a zatim u Raškoj oblasti (Sandžaku), u
opštinama na jugu Srbije (Preševo, Bujanovac, Medveda), u Vojvodini.
To stanje nedržave legalizovano je usvajanjem Ustavne povelje u sva tri
postojeca parlamenta. Takva kakva je, sa minimalnim zajednickim
nadležnostima u oblasti spoljne politike, odbrane, unutrašnjim i
spoljnim ekonomskim odnosima i ljudskim pravima - Ustavna povelja se ne
sprovodi. Politicka oligarhija Crne Gore koristi svaku priliku da
opravda i legalizuje nepoštovanje svojih izricitih obaveza utvrdenih
Poveljom. Nažalost, za takvu opstrukciju nalazi hranu u stavovima i
ponašanjima dela srpske oligarhije. Namece se cak i utisak da pojedini
politicari, nevladine organizacije i mediji u Beogradu deluju kao
lobisti crnogorskih separatistickih vlasti. To lobiranje najcešce je
zakamuflirano kritikom stavova crnogorskog rukovodstva, "ukazivanjem"
na nepoštovanje dogovora, na velike troškove izdržavanja zajednickih
službi koji padaju na pleca poreskih obveznika iz Srbije i sl. Sve je
sroceno tako da javnosti u Srbiji ostaje samo jedan zakljucak - ako
nece sa nama, onda je najbolje da se razdvojimo i da svako bude na
svome.
Crnogorskom rukovodstvu, razume se, ne smeta mnogo kritika, kao ni bilo
šta drugo, ukoliko pomaže da ostvari svoj osvnovni cilj - nezavisnost.
Prioritet daje nezavisnosti bez i pre referenduma cije održavanje nosi
rizike jer bi rezultati mogli biti i kobni po opstanak sadašnje
garniture na vlasti. To što bi proglašenje nezavisnosti Crne Gore,
odnosno "razdruživanje", kako se u novije vreme to naziva, koincidiralo
sa vremenom za tzv. "konacno rešenje" za Kosovo i Metohiju i što bi
svakako oslabilo pregovaracku poziciju Srbije, zagovornike razdvajanja
(po "modelu Ceške i Sloveceke") ne zanima previše. Oni su jednostavno
za "ciste racune". A to je kriterijum ciju ispravnost ne treba
dokazivati. Bar od vremena izbijanja jugoslovenske krize.
Crna Gora ne prihvata da bude talac nesaradnje Srbije sa medunarodnom
zajednicom, posebno sa Haškim tribunalom - svakodnevno ponavljaju
predstavnici vlasti iz Podgorice. Dodaju da bi "razdruženi" od Srbije
gotovo odmah pristupili Partenrstvu za mir i clanstvu u NATO i merkaju
koliko im zbog "principijelnosti" raste rejting u Vašingtonu i Brislu.
Tzv. mdunarodna zajednica sve ociglednije igra dvostruku igru. Evropska
unija, koja je bila aktivno angažovana u procesu ukidanja države SRJ i
koja je kumovala stvaranju nedržave SCG, ponaša se kao da je zaboravila
na ulogu i doprinos svog Visokog predstavnika. Najpre je, "u ime
politickog realizma" odstupila od svog angažovanja na harmonizaciji
privrednih sistema republika clanica i uvela dva odvojena koloseka za
ekonomsko približavanje EU.
Zatim, po izbijanju javnog sporenja Podgorice i Beograda da li da
izbori za Skupštinu Državne zajednice budu neposredni kako je
predvideno Ustavnom poveljom, ili ponovo posredni kako insistira
rukovodstvo Crne Gore, EU se formalno izjašnjava za poštovanje Povelje,
jer tako nešto teško može izostaviti, ali uvodi novi elemenat - da ce
poštovati svaki dogovor koji postignu Beograd i Podgorica. Jasno je šta
ta "dopuna" u prilog "politickog dogovora", umesto poštovanja jasnih
odredaba Ustavne povelje, znaci i cemu i kome ide u susret.
Kad je rec o stavu SAD on izgleda još jasniji - radi se o "unutrašnjem
pitanju" koje Beograd i Podgorica treba sami da reše politickim
dogovorom. One, SAD ce podržati svako dogovoreno rešenje. Da li se neko
seca "evolucije" stavova SAD uoci i tokom razbijanja SFRJ?
Pravna država, stabilnost državnih institucija, odgovornost aktera
prema obavezama koje su preuzete i pred medunarodnom zajednicom (šta,
inace, treba da znaci potpis Havijera Solane na Polaznim osnovama od
14. marta 2004.!) i za EU i za SAD su ocigledno, bar u ovom slucaju,
manje važne kategorije od politickog dogovora. Pa makar takav dogovor
znacio dalje slabljenje Državne zajednice i ubrzavanje i njenog
ukidanja. Ili, možda, baš zbog toga?
Jedna stolica - dva ministra
Državna zajednica je subjekat medunarodnog prava i medunarodnih odnosa
- clanica je medunarodnih organizacija, ima jednu stolicu u UN,
zakljucuje medunarodne sporazume, prima strane predstavnike i šalje
svoje u druge države.
U stvarnom životu sadržina odnosa koje Državna zajednica SCG ima sa
drugim subjektima medunarodnog života u mnogo cemu ne odgovara formi
pomenutim pravnim postulatima. Princip "jedne stolice", na primer, nije
sprecio da se na nedavnom zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih
nacija u Njujorku istovremeno nadu dve ministarske dlegacije - jedna iz
Beograda, u ime Državne zajednice, druga iz Podgorice, u ime Crne Gore.
Iako su obe delegacije iz jedne clanice UN, iako su desetak dana
boravile u istom gradu, u istoj zgradi - sedištu UN na Ist Riveru -
vodile razgovore sa istim ministrima drugih zemalja, one se cak nisu
medusobno ni srele, a kamo li da su uskladile nastup! Kakav to odraz
ima na ugled i položaj Državne zajednice, koliko se takvim ponašanjem
mogu pridobiti simpatije i podrška drugih država u rešavanju poznatih
naših problema u svetskoj orgnizaciji - suvišno je komentarisati.
Nešto drugaciji, ali u suštini isto tako ilustrativni primer stanja u
Državnoj zajednici, predstavljaju nedavni odvojeni prijemi premijera
Vojislava Koštunice i Mila Đukanovica, jedan za drugim, kod nemackog
kancelara Gerharda Šredera. Predpostavljamo - prvi, da traži podršku
Državnoj zajednici, drugi, "razdruživanju", odnosno, njenom ukidanju.
Pošto su prijemi ostvareni nakon medunarodne konferencije posvecene
razvojnim temama, iskrsava pitanje - nije li ovo bilo simbolicno
prenošenje "dva koloseka" EU sa privrednog na politicko podrucje i
najava cetiri koloseka - po dva na ekonomskom i politickom podrucju!
Crna Gora ima samostalnu, paralelnu diplomatiju - Ministarstvo za
inostrane poslove, stalne misije u vecim medunarodnim centrima, kao na
primer, u Vašingtonu, Brislu i drugde koje deluju nezavisno, da ne
kažemo, suprotno od diplomatskih misija Državne zajednice u istim
centrima. Ambasadori i šefovi misija Državne zajednice koji se, u
skladu sa paritetom za najvažnija mesta, delegiraju iz Crne Gore, ne
retko se izjašnjavaju za samostalnu Crnu Goru. Jasno je da oni ne
veruju u svrsishodnost Državne zajednice koju predstavljaju i da nece
iskreno zastupati njene interese, vec da ce svoje pozicije koristiti za
lobiranje u prilog nezavisne Crne Gore. Paradoksalno je da ambasador
Državne zajednice u Rimu, na primer, preko medija nudi sebe kao lidera
pokreta za nezavisnu Crnu Goru, a da niko na to ne reaguje - ni Savet
ministara koji mu je izdao akreditive, ni resorni ministar, ni odbori
za spoljnu politiku parlamenata, ni mediji. Jesmo li se mi to sasvim
saživeli sa paradoksima?!
Što se tice medunarodnih sporazuma koje su predstavnici SCG potpisali
tokom poslednje cetiri godine tek bi analiza pokazala koliko je SCG u
tim sporazumima tretirana kao ravnopravni partner. Ono što je poznato
najveci boj ratifikovanih sporazuma u tom periodu (41) predstavljaju
sporazumi o zaduživanju. Interesantna je klauzula u vecini tih
sporazuma - da obavezu vracanja duga imaju, pored SCG, i "njeni
sukcesori" što svaako nije puki formalizam, ili izraz standardne
bankarske obazrivosti, vec govori o krizi i .stepenu (ne)poverenja
zajmodavaca u Državnu zajednicu. Umesto da ojacaju medunarodni položaj
zemlje, ti sporazumi nas nepogrešivo, vec od 2005. vode u dužnicku
Posete stranih državnika SCG i predstavnika SCG inostranstvu, ncelno su
dobar znak. Suština ipak nije u samoj ucestalosti, pa ni u visokim
nivoima posetilaca, vec u dnevnim redovima i rezultatima razgovora.
Osnovni problem sa stanovišta interesa naše zemlje sastoji se u tome
što predstavnici SCG u vecini tih kontakata i razgovora imaju
podredenu, pasivnu ulogu, nemaju jasan koncept i agendu svojih tema i
interesa, nastupaju neuskladeno cak i o vitalnim pitanjima. Reaguju
posledicno, kad je vec kasno, na pobude iz inostranstva, a ne na osnovu
sopstvenih analiza i stvarnih interesa zemlje. Pogotovu dugorocnih.
Zato jaki pravni, politicki, geostrateški, bezbednosni, tržišni i drugi
argumenti u prilog SCG, u prilog legitimnih interesa Srbije, prolaze
neiskorišceni. Sudeci po saopštenjima i izjavama nakon dobrog dela
razmenjenih poseta njihov smisao se, uglavnom, svodi na vršenje
pritisaka predstavnika tzv. medunarodne zajednice u vezi sa
izrucivanjem optuženih Haškom tribunalu, povlacenjem tužbe protiv 10
zemalja clanica NATO pred Medunarodnim sudom pravde, problemom Kosova i
Metohije, "reformom" vojske i policije i sl. Obaveze, pritisci, ucene -
lista bez kraja. Cim se jedne ispune, lista se dopunjava novim.
Stavovi stranaca - kao državni i nacionalni interesi SCG
Kod dela visokih predstavnika SCG, odnosno Srbije, odomacaila se praksa
da stavove svojih stranih sagovornika, narocito iz NATO, SAD, VB i
Haškog tribunala, promovišu u domacoj javnosti kao svoje izvorne,
dajuci im, cak, epitet naših "nacionalnih i državnih interesa". Ne
retko takvi pojedinci na visokim ili najvišim dužnostima, idu cak i
ispred zahteva stranih faktora u nudenju ustupaka, ili raznih
pogodnosti koje zadiru u suverenitet zemlje. Setimo se, na primer, kada
je prethodni premijer Srbije zatekao svoje americke sagovornike u
Vašingtonu ponudom da kontigenti naše vojske ucestvuju u "mirovnim
misijama" u Avganistanu i Iraku.
Iznenadeni tolikom predusretljivošcu svoga gosta, Amerikanci su
odgovorili da ce ponudu razmotriti. U našoj javnosti bilo je i oštrih
kritika tog gesta, pa je Premijer bio prinuden da svoju ponudu naknadno
pojasni da je, ustvari, imao u vidu ucešce naših snaga iskljucivo u
misijama sa mandatom UN. Ostalo je nedoreceno zašto onda o tome nije
razgovarao u Njujorku, u sedištu UN, vec u Vašingtonu, i da li Premijer
Srbije ima ustavnih ovlašcenja da tako nešto obecava bilo kome.
Prethodni ministar odbrane SCG doveo je sebi za savetnike strana vojna
lica, medu kojima i generala oružanih snaga Velike Britanije, da bi
nadgledali i usmeravali reformu naše armije. Da li je to nacin da se
iskaže otvorenost za saradnju i demonstrira prijateljstvo? Svež primer
je najava Predsednika SCG Svetozara Marovica da ce pozvati strne
predstavnike (strucnjake), da u svojstvu supervizora utvrde šta se i
kako zbilo na Topcideru, kada su stradala dva pripdnika Garde Vojske
SCG.
Sindrom nemoci
Takvi i slicni postupci i držanje karakteristicni su za stanje svesti
dobrog dela sadašnjih politicara po kojoj je sve strano bolje,
objektivnije, naprednije. Godinama u javnosti šire defetizam, kompleks
krivice i sindrom nemoci. Za njih su Srbi odgovorni za izbijanje
gradanskih ratova u Hrvatskoj i BiH, Srbi su zlocinci, odgovorni za
kršenje ljudskih prava Albanaca na KiM, "režim Slobodana Miloševica" je
odgovoran za agresiju NATO 1999., dakle, i za žrtve kasetnih,
uranijumskih i grafitnih bombi. Njihova je logika - NATO je jak i nije
odgovoran ni za šta, ni za ratnu štetu, ni za ubistva civila, ni za
devastaciju prirode, ni za podršku teroristima na KiM. U Srbiji i SRJ
pre oktobra 2000. ništa nije bilo dobro, niti vredno - ni privreda,
tehnologija, obrazovanje, nauka, ni saradnja sa Rusijom, Kinom,
Indijom, arapskim zemljama, Azijom, Afrikom, Latinskom Amerikom...Prema
takvim politicarima, Srbiji i Srbima jedino preostaje da slušaju druge,
da ponavljaju da su u svemu grešili, da klece, puze i mole za mlost i
donacije. Takva filozofija novopecenih demokrata vec se ustolicila u
dobrom delu medija, a pod vidom reformi, postepeno se uvlaci i u sistem
obrazovanja.
Ovakva psihoza nemoci širena je i širi se svesno, planski. Ona je deo
masovnog ispiranja mozga, "katarze" radi brisanja "starog",
"prevazidenog" sistema vrednosti i "narezivanja" "novog", "evropskog",
mondijalistickog, ustvari, neokolonijalnog. Ona je ujedno oslonac i
uslov opstanka oligarhije na vlasti jer narodu, posebno mladima,
usaduje nesigurnost, umanjuje samopouzdanje, nagriza zdravi razum.
Takva politika idolopoklonstva prema svemu što je tude, politika
sistematskog razaranja srpskog nacionalnog i duhovnog identiteta,
prevodenja i svodenja svih ljudskih vrednosti, ukljucujuci slobodu i
dostojanstvo, u skromne iznose dolara i evra, imala je, i nastavlja da
izaziva, po našem dubokom uverenju, razorne posledice nemerljivih
razmera koje ce biti teško otkloniti, cak i pod uslovom da se za to
stvori volja. Posledice širenja psihoze nemoci osetile su se itekako i
na slabljenju medunarodnog položaja i ugleda SCG, odnosno Srbije, u
nemoci da se na medunarodnom planu zaštite vitalni nacionalni i državni
interesi.
Zna se da Srbija i SCG nisu izvoznici nafte i gasa, da ne poseduju
nalazišta dijamanata, da nisu ni finansijska, ni tehnološka, ni atomska
sila i da zbog toga niko ne pati. Zna se, takode, da nikome od Srbije i
SCG ne preti nikakva opasnost - ni u susedstvu, ni dalje. Naprotiv,
Srbija i SCG vide svoju buducnost u ravnopravnoj saradnji,
integracijama i napretku i tim ciljevima mogu znacajno doprinositi.
Njihovi kapaciteti i interesi na tom usmerenju, medutim, u ogromnoj
meri su blokirani psihozom nemoci. Zato je od najveceg znacaja da se
prestane sa širenjem takve psihoze, da se narodu i zemlji vrati oduzeto
dostojanstvo i pokolebano samopouzdanje.
SCG i Srbija nemaju potrebe, ni interesa da se konfrontiraju sa bilo
kime, ali Srbija ne sme da cuti kada se njeni vitali interesi
ugrožavaju. Ako želi da bude poštovana, mora biti sposobna da svoje
interese zastupa i brani kao svaka druga evropska država. To, pored
ostalog, znaci, da je u vezi sa svakim ozbiljnim problemom koji je
predmet pregovora sa stranim ciniocima, neophodno utvrditi donju
granicu popuštanja.
Praksa i ponašanje ljudi za koje se predpostavlja da treba da nose
odgovornost za spoljnu politiku daju puno povoda za zakljucak da se kod
nas ne zna ni ko utvrduje, ni ko sprovodi spoljnu politiku, ni ko kome
i za šta odgovara. U takvoj situaciji, pojedini medunarodni
predstavnici uzimaju sebi slobodu da javno izricu pohvale pojedinim
politicarima, velicajuci njihovu felksibilnost, širinu i hrabrost (za
poziv Srbima na Kosovu i Metohiji da izadu na izbore, na pr.) i kritike
drugima za uskogrudost, nacionalizam, otpor reformama.
Ostavimo po strani "bisere" nediscipline, neprofesionalnosti i
štetocinskih izjava pojedinih ambasadora. Ostavimo takode po strani i
svakodnevno pro- dubljivanje razlika na liniji Beograd - Podgorica na
koje se domaca javnost vec navikla, da ne kažemo kojih se prezasitila.
Zadržimo se samo najkrace na par primera iz novije prakse državnog vrha
Srbije.
Narušavanje konsensusa o Kosovu i Metohiji
U javnosti su izbile na površinu suštinske razlike o vitalnim državnim
i nacionalnim pitanjima izmedu Vlade, odnosno Premijera i Predsednika
Republike. One se ogledaju u prilazu rešavanju takvih problema kao što
su Pokrajina Kosovo i Metohija, saradnja sa Haškim tribunalom,
donošenje novog ustava Srbije, sve do privatizacije onoga što je još
preostalo i reformi. Medustranacka borba toliko je pomracila svest
pojedinih lidera da nacionlna i državna pitanja koriste za medusobni
obracun, na opšte zadovoljstvo srpskih neprijatelja. Tzv. kohabitacija
u srpskom izdanju postala je ne samo barometar partijske države, vec
izvor sve dubljih podela u nacionalnom bicu i društvu uopšte. I tako,
umesto jacanja kohezije oko najvažnijih nacionalnih i državnih
interesa, umesto da državno rukovodstvo daje primer narodu, ono se
ponaša "ko u klin, ko u plocu".
Narušavanje konsensusa o konceptu rešenja za Kosovo i Metohiju
postignutog u Narodnoj skupštini Srbije, nanelo je velku štetu položaju
Srbije u procesu rešavanja tog složenog nacionalnog i državnog pitanja.
Navodna fleksibilnost i hrabrost onih politicara koji su pozvali Srbe
da izadu na izbore na KiM, uprkos odsustva elementarnih bezbednosnih i
drugih uslova za slobodne i fer izbore, nije bilo ništa drugo nego
odradivanje stavova istih onih medunarodnih cinilaca koji nose
odgovornost za poražavajuce stanje u Pokrajini (nastavljanje terorizma
i etnickog cišcenja, sprecavanje povratka proteranih, uzurpaciju
državne, privatne i crkvene imovine, nepreduzimanje mera za obnovu
porušenih i spaljenih crkava, manastira, grobalja, kuca i dr.).
O tome na kojoj osnovi treba da se rešava problem Kosova i Metohije,
Vlada i njen premijer imaju jedan koncept o kome je i u Narodnoj
skupštini postignut konsensus. Kljucni stavovi su da se mora poštovati
rezolucija Saveta bezbednosti 1244 (1999), suverenitet i integritet
Državne zajednice Srbija i Crna Gora, odnosno Republike Srbije, da se
poštuje princip OEBS-a o neizmenljivosti medunarodno priznatih granica.
Potpredsednik Vlade izlaže, medutim, svoj licni plan i to putem medija.
Pritom ne pominje rezoluciju SB 1244 (1999), ne osvrce se na princip
poštovanja medunarodno priznatih granica i predlaže medunarodnu
konferenciju kao "novi forum" ("novi" valjda u odnosu na Savet
bezbednosti UN ), sa vec fiksiranim mestom i datumom održavanja. Za
njega, pri svemu tome, nije važno hoce li Srbija uci u clanstvo
Evropske Unije sa Kosovom i Metohijom u svom sastavu, ili bez njega.
Jer, kako kaže, kad se jednom nadu tamo to ce biti nevažno. Dodaje, da
ce njegova partija, koja je inace clan vladajuce koalicije, pokrenuti
"diplomatsku ofanzivu" radi pridobijanja podrške tom konceptu.
Prvo što coveku padne na pament kad sve to procita, jeste da se zapita,
da li to potpredsednik Vlade javno inauguriše novu politiku suprotnu
politici Vlade i da li se to tako radi u normalnoj vladi i državi?
Drugo, da li ima problema da svoj koncept najpre proveri u Vladi, u
nadležnoj instituciji sistema, a da se eventualno potom, obrati
javnosti. "Solirajuci" o strateškom pitanju, zadao je udarac Vladi i
pomogao protivnicima njenog koncepta, kako albanskim separatistima na
Kosovu i Metohiji, tako i njihovim pokroviteljima na medunarodnom
planu. Braniti takvo ponašanje demokratijom, slobodom izražavanja
misli, ili tvrditi da se takav prilaz ne razlikuje mnogo od koncepta
Vlade predstavlja podcenjivanje zdravog razuma. Trece, šta znaci najava
da ce njegova stranka povesti "diplomatsku ofantivu" za pridobijanje
medunarodne podrške njegovom konceptu za Kosovo i Metohiju. Šta bi se
postiglo, na primer, ako bi po tom modelu, i sve druge strnke, svaka za
sebe, krenule u "diplomatske ofanzive", tražeci podršku za svoje
"koncepte" o KiM?! Cemu onda Vlada, skupštine, institucije uopšte!
Strategija moguceg i neophodnog
Postavlja se pitanje da li je potrebna, da li je uopšte moguca
spoljnopoliticka strategija u uslovima dubokih podela kako izmedu
vlasti u Beogradu i vlasti u Podgorici, tako i podela unutar državnih
struktura i struktura vladjuce koalicije u Srbiji? I drugo, ako je
moguca i potrebna šta bi bili elementi strategije?
Spoljnopoliticka strategija je, po našem mišljenju, moguca, celishodna
i neophodna. Sam politicki napor i proces dolaženja do strategije
predpostavlja pokretanje Saveta ministara, skupština, vlada u obe
republike, drugih institucija, strucnih i naucnih potencijala, medija.
Normalno je ocekivati da bi takav napor i inicijativa imali pozizivno
dejstvo na zaživljavanje zajednickih funkcija Državne zajednice SCG
utvrdenih Poveljom. Cinjenica da ce u tom procesu doci i do dubokih
razlika pa i konfrontacija, ne bi trebalo nikog da odvraca. Bilo bi
delikatno za bilo koju politicku strukturu da se negativno odredi prema
samoj inicijativi, a kada do nje dode, da se suprotstavi
opšteprihvacenim stavovima o dobrosusedstvu, normalizaciji odnosa sa
bivšim jugoslovenskim republikama, ocuvanju suvereniteta i integriteta
zemlje, clanstvu u EU, dobrim odnosima sa Francuskom, Nemackom,
Rusijom, SAD, Kinom itd.
Doduše, ima u sadašnjoj vlasti pojedinaca koji tvrde da takva
strategija vec postoji. U prigodnim govorima, izjavama, izveštajima
takvi pojedinci iznose da naša spoljna politika pociva na "tri stuba" -
EU, SAD, Rusija. Ostavimo za trenutak po strani nejasnocu koliko su
takve izjave iskrene, a koliko su verbalisticke i namenjene domacoj
javnosti, ostaje cinjenica da nije poznato ko je i kada utvrdio takvu
strategiju, još manje da je ikada pokrenuta strucna, javna rasprava o
njenim elementima i nacinu sprovodenja. Javnosti nije poznato da je
bilo koji ovlašceni organ SCG dobio predlog spoljnopoliticke strategije
i da je takav predlog usvojen.
Sledi zakljucak da spoljnopoliticka strategija ne postoji ni u
suštinskom, ni u formalnom smislu. Zbog toga ima mnogo lutanja, licnih
stavova i istrcavanja kada je neophodno jedinstvo državnog vrha i
nacionalni konsensus, a ponajviše ugadanja ocekivanjima stranih
fkatora. Posledice nisu puka degradacija ugleda i položaja zemlje, i
grubo mešanje u unutrašnje poslove, vec ubrzavanje razbijanja Državne
zajednice i nanošenje velike štete nacionalnim i državnim interesima.
Tome treba dodati stalno urušavanje profesionalne diplomatije koja od
oktobra 2000. postaje zabran za kadrove po privatnom izboru ministara i
njihovih stranaka. Posledice ove privatizacije, ili grupno-svojinskog
odnosa prema klasicnoj državnoj službi i funkciji su katastrofalne i
bice ih teško otkloniti.
A sada o nekim elementima strategije koju bi trebalo izgraditi. To su,
po našem uverenju, elementi realno moguceg i neophodnog.
1. Ocuvanje Državne zajednice SCG
Vec smo konstatovali da Državna zajednica SCG nije država u pravom
smislu tog pojma. Ipak, bez Državne zajednice takve, kakva je, bilo bi
iluzorno govoriti o bilokakvoj strategiji, ponajmanje
spoljnopolitickoj. Separatisticke snage u Crnoj Gori, kao i oni spoljni
cinioci u cijem je interesu potpuno razdvajanje Crne Gore i Srbije,
prihvatile su Državnu zajednicu SCG kao prelaz ka potpunoj razgradnji
zajednicke države, ka "razlazu". Za državotvorne politicke snage u
Crnoj Gori i Srbiji sadašnje stanje predstavlja istorijski izazov da
prihvate "prelazno rešenje", ali ne ka "razlazu", vec ka postepenoj
izgradnji prave federalne države, dovoljno funkcionalne i prosperitetne
da bude pouzdan partner i clan EU.
Po prirodi stvari, to je prevashodno stvar unutrašnjih odnosa i
unutrašnjeg politickog procesa. Pri svemu tome veoma je bitno izbeci
psihozu i zamke zagovornika hitnih rešenja, advokate hvatanja
"poslednjih vozova", kreatore kompleksa da smo najzatvorenija i
najzaostalija zemlja u regionu, i uopšte, ishitrene odluke cije bi
razarajuce efekte bilo teško otkloniti.
U našem slucaju, u proteklih nekoliko godina, mnoge stvari i odluke
unutrašnjih i spoljno-politickih odnosa prevashodno su rezultat
delovanja i uticaja medunarodnih cinilaca. Tako su i sama Državna
zajednica i Ustavna povelja nastale uz veliki, ako ne i presudan uticaj
EU. Da ne pominjemo odluku o odustajanju od državnog i
medunarodno-pravnog kontinuiteta. Razume se, da to nije dobro i da je
neophodno da vlast korenito izmeni svoj odnos, preuzimajuci punu
odgovornost za buducnost naroda i države i suprotstavljajuci se mešanju
sa strane u unutrašnje poslove. Da li je to sadašnja vlast u stanju da
postigne s obzirom na navike da o svemu važnijem saceka "savete" iz
inostranstva, pa da onda reaguje, kaskajuci za razvojem i propuštenim
šansama, to je drugo pitanje. Ali, ovde je rec o nacelnom postavljanju
stvari.
Za ocuvanje i jacanje SCG potrebna je dobro koncipirana, bar
srednjerocno postavljena diplomatska aktivnost, ciji je osnovni cilj
pridobijanje podrške važnih medunarodnih cinilaca njenom integritetu,
suverenitetu i razvoju Državne zajednice. Umesto ljutnje na vlastodršce
i diplomatiju Crne Gore što vode diplomatsku akciju za "razdruživanje"
odnosno, za razbijanje Državne zajednice, "savezna" diplomatija i druge
institucije i politicke snage u obe republike koje veruju u zajednicku
državu bi trebalo da vode konstruktivnu, graditeljsku diplomatsku
aktivnost za ocuvanje Državne zajednice. Verujemo da bi ogromna vecina
clanica medunarodne zajednice pozdravila i podržala takvu diplomatsku
ofanzivu, ukljucujuci više stalnih clanica SB UN, EU i druge faktore.
Integracija u Evropi i svetu, strah od separatizama i drobljenja
državnih teritorija na mnogim stranama, ukljucujuci i u Evropi, idu na
ruku takvoj diplomatskoj ofanzivi. Nažalost, takve ofanzive nema, ona
se ne vidi i ne oseca. Zašto, na drugima je da potraže odgovor.
2. Kosovo i Metohija - deo Srbije
Razni štabovi analiticara i "think tank" grupa pripremaju razne
scenarije za tzv. "konacni status Kosova". Oni to rade za potrebe
odedenih politickih faktora koji imaju svoje interese na KiM razlicite
od interesa Srbije (SCG). Pitanje je kako je Srbija (SCG) organizovana
za zaštitu sopstvnih interesa u procesu rešavanja ovog vitalnog
državnog i nacionalnog problema.
Sudeci po dobro obaveštenim diplomatskim izvorima, domaci faktori
prolaze kroz fazu ubedivanja da Srbija nema šta da izgubi "uslovnom
nezavisnošcu" KiM, jer posle prijema u EU, postaje nevažno da li je KiM
u sastavu Srbije,ili "uslovno" nezavisno. I tada Kosovo i Metohija
ostaje" fakticki zavisno od Srbije kao mocnije, razvijenije i kljucnog
faktora na Balkanu. Oni koji "ubeduju" nastoje da uvere lidere u Srbiji
da ne postoji opasnost od stvaranja Velike Albanije, jer, eto, i vlada
Albanije se protivi tome, a i bez obzira na sve - Evropa to nece
dozvoliti.
To je taktika. A cilj je - da se "posao" završi za ovu fazu, da se
"isporuce" rezultati i približi i formalnoj nezavisnosti. Šta ce
kasnije biti, mnogi i ne razmišljaju, dok su drugi usmereni da proces,
korak po korak, stigne do "tacke bez povratka", odnosno, do
nezavisnosti KiM.
Varijanta "uslovne nezavisnosti", koju u našim medijima promovišu razni
štabovi, preko svojih glasogovornika u Beogradu predpostavlja sledece:
garantovanje zaštite Srba, uz lokalnu samoupravu i decentralizaciju,
vracanje imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi i garantovanje bezbednosti
srpskih crkava i manastira, zadržavanje medunarodne policije u
prelaznom periodu od 5 godina i sl. Pri svemu tome provlaci se teza da
rezolucija SB 1244 i nije bogzna kako dobar dokumenat i ne treba
dozvoliti da ona postane ogranicenje za postizanje "realnog i održivog"
rešenja koje ce, pored ostalog, omoguciti brzi privredni razvoj Srbije
i ubrzati njeno clanstvo u EU. Nudi se, manje više, otvorena trgovina
po formuli "teritorija (Kosovo i Metohija) za razvoj". Vecina ovih
teza, na jedan ili drugi nacin, dozirano se plasira našoj javnosti kroz
priloge "slobodno mislecih", "nezavisnih" i drugih analiticara,
ukljucujuci, nažalost, i neke visoke predstavnike vlasti, istina koji
nisu bez solidnog staža u nevladinom sektoru vezanom za strane
donacije. Što se tice "garancija" kao predpostavke "uslovne"
nezavisnosti radi se uglavnom o novim obecanjima da ce se izvršiti
stare obaveze utvrdene u rez. 1244(1999.), koje, ni posle više od pet
godina medunarodnog prisustva, nisu izvršene.
Raspoložive informacije ukazuju na to da kljucni medunarodni cinioci
primenjuju dvostruki kolosek i u odnosu na pravo proteranih Srba i
drugih nealbanaca na slobodan i bezbedan povratak. Nacelno i javno,
ostaju privrženi toj obavezi koja nije samo pravna i politicka, vec i
moralna. U praksi, medutim, iznose mnoge razloge zašto još nije vreme
za povratak, da nisu stovrene materijalne, politicke i druge
predpostavke. Vrši se pritisak da Srbija nade rešenja za stalno
nastanjenje proteranih na njenom užem podrucju. (Opiru se cak i
nastanjivanju proteranih u Vojvodini, jer bi to "vodilo menjanju
nacionalne strukture stavnovništva" u toj Pokrajini). Sve u svemu, ne
postoji politicka volja da se ovaj problem reši, racuna se da ce vreme
uciniti svoje i da ce vecina proteranih odustati od insistiranja na
pravu na povratak. Konacan rezultat ce biti fakticka legalizacija
etnickog cišcenja. Bar u slucaju kad su žrtve Srbi.
Prioritetna obaveza diplomatije jeste da u svim prilikama i svim
kontaktima podseca na obavezu medunarodne zajednce da obezbedi celovito
ostvarivanje rez. SB 1244(1999.) i Kumanovskog sporazuma, da daje
odgovarajuce predloge i inicijative. Drugim recima, da deluje aktivno i
preventivno, a ne posledicno, kao do sada.
Obaveze medunarodne zajednice
Šta iz navedenih medunarodno-pravnih dokumenata nije izvršeno, a
predstavlja nesumnjivu obavezu medunarodne zajednice? To su, pre svega,
sledece obaveze: garantovanje ljudskih prava preostalog srpskog i
drugog nealbanskog stanovništva u Pokrajini; slobodno, bezbedno i
dostojanstveno vracanje oko 270.000 raseljenih Srba i drugih
nealbanaca, garantovanje njihove bezbednosti i obezbedivanje osnovnih
uslova za normalan život u Pokrajini; razjašnjavanje sudbine više
hiljada ubijenih i nestalih Srba i drugih nealbanaca od dolaska UNMIK i
KFOR, do danas; privodenje pravdi svih odgovornih za zlocine pocinjene
u Pokrajini u istom periodu; obnova porušenih i spaljenih spomenika
duhovnosti i kulture, kuca za stanovanje, u istom periodu; sprovodenje
stvarnog razoružanja i demilitarizacije tzv. OVK, kakogod se ona danas
zvala, odnosno svih teroristickih, vojnih, ili paravojnih grupa i
pojedinaca; zaustavljanje ilegalne obuke i naoružavanja teroristickih i
paravojnih grupa, kao pretnje miru i stabilnosti; restitucija
vlasnickih prava nad nezakonito oduzetom privatnom, državnom, crkvenom
i društvenom imovinom; vracanje delova vojske SCG i srpske policije, u
skladu sa rez. SB 1244 (1999.) i Kumanovskim sporazumom.
Na ispunjavanju ovih obaveza, Srbija i SCG mogu imati stalnu
inicijativu. Umesto da se izjašnjavaju o požurivanju i rokovima za tzv.
konacno rešenje, one imaju širok prostor da vode akciju i da druge
faktore stavljaju u defanzivnu poziciju. Cilj nije "konacni status",
vec život na KiM, jednaka ljudska prava za sve gradane, oživotvorenje
obaveza UNMIK i KFOR.
U vezi sa Kosovom i Metohijom još nekoliko sugestija.
Pre svega, jasno je da ni najbolji planovi i strategije nemaju izglede
za uspeh ako se o njima ne bi postigao i odgovorno cuvao konsensus svih
važnijih politickih snaga i ako se za njihovo ostvarivanje ne bi vodila
sistematska diplomatska aktivnost.
U diplomatskim naporima uvek treba vracati na suštinu i celinu
problema, a ona se sastoji u ugrožavanju teritorijaolnog integriteta
SCG, odnosno Srbije. To ugrožavanje nigde i nikad nije priznato kao
legitiman cilj, vec predstavlja protivzakonito ugrožavanje principa
Povenje UN, Finalnog dokumenta OEBS-a iz Helsinkija i Pariske Povelje.
Menjanje medunarodnih granica na Balkanu, poštovanje stavova
Badinterove komisije u slucajevima svih bivših jugoslovenskih
republike, osim u slucaju Srbije, bio bi akt diskriminacije i opasan
presedan, koji bi ugrozio mir i stabilnost na Balkanu i u Evropi. Ne
postoje uslovi, niti pogodnosti, pod kojima bi, ili zbog kojih bi
Srbija trebalo da pristane na bilo kakav vid nezavisnosti KiM -
"uslovne", bezuslovne, fakticke, formalne, ili drugacije.
Cvrsta pravna pozicija Srbije
Pravna pozicija Srbije potpuno je cista i cvrsta sa stanovišta
medunarodnog prava. Dotle dok se Srbija (SCG) bude cvrsto držala
rezolucije SB 1244 (1999.), Kumanovskog sporazuma, principa Povelje ZN,
Završnog dokumenta OEBS iz Helsinkia, dok bude odlucna u odbijanju
svake vrste trgovine tipa "teritorije za razvoj", i dok problem Kosova
i Metohije bude držala iskljucivo u nadležnosti Saveta bezbednosti - ne
postoji mogucnost da joj se nametne nezavisnost KiM, odnosno,
odcepljenje dela državne teritorije. Jedino pod tim predpostavkama može
racunati na podršku Rusije i Kine, a moguce i Francuske, u Savetu
bezbednosti. Ta podrška ce, verujemo, ukljuciti i veto na eventualni
zahtev za nezavisnost, ne zbog prijateljstva i sentimenata prema Srbiji
i Srbima, vec pre svega, zbog zaštite sopstvenih interesa, imajuci u
vidu da su te zemlje, koja više, koja manje, suocene sa separatizmima i
terorizmom na delovima svojih državnih teritorija (Cecenija, Tibet,
Korzika i dr.).
U suprotnom, ti argmenti bili bi bez znacaja. Ukoliko bi Srbija (SCG)
prihvatila trgovinu, nagodbu, bilokakvo "dogovorno rešenje" izvan
rezolucije SB 1244 (1999.) podrška pomenutih zemalja postala bi
irelevantna. Jer, "vi ste tako želeli, gospodo, iz Beograda"!
Smatramo, takode, da rešenje problema Kosova i Metohije nije moguce bez
direktnog, suštinskog ucešca Srbije, odnosno bez njenog pristanka.
Drugaciji pristup bi došao u sukob sa ozbiljnim pravnim, politickim i
geopolitickim rezonima. Nametanje Srbiji rešenja koje ona ne bi
prihvatila, u kojem ne bi suštinski ucestvovala, znacilo bi pocetak
nove dugorocne nestabilnosti koju teško da bi išta moglo eliminisati,
pa ni clanstvo SCG u EU. Predpostaljamo da je Evropa svesna toga i da
nece rizikovati da stvara presedan koji bi joj se, kad tad, mogao
vratiti kao bumerang.
Pretnje da je to moguce, da ce se to i desiti ukoliko Srbija ne požuri
sa sopstvenim "ponudama", ukljucujuci cak i da dobrovoljno ponudi
nezavisnost KiM (jer bi, navodno, u tom slucaju dobila veliku razvojnu
pomoc, sustigla bi druge u približavanju clanstvu u EU) - verujemo da
su iz arsenala politicko-psihološkog pritiska i tehnologije omekšavanja
beogradskih vlasti. Poreklo takvih pretnji nije teško utvrditi, mnogo
je teže razumeti pojedince iz Beograda, ukljucujuci i pojedince iz
vlasti, koji javno istupaju kao advokati izvora takvih pretnji.
Kad je rec o organizacionom obliku za Kosovo i Metohiju, to može biti
samo pokrajina u okviru Srbije, odnosno SCG. Sa vrlo širokom
autonomijom, to nije sporno. Status autonomije bilo kojeg stepena
iskljucuje suverenitet i medunarodni subjektivitet. To, pored ostalog,
prakticno znaci da autonomna pokrajina nema prava na clanstvo u
medunarodnim organizacijama u kojima su clanice samo suverene države,
kao što su UN, OEBS, SE, EU, STO i dr. Niko nema prava da od Srbije,
odnosno SCG, traži ni formalno, ni fakticko odustajanje od rez. SB UN
1244(1999) i Kumanovskog sporazuma. SCG i Srbija imaju puno pravo da
insistiraju na celovitoj i doslednoj primeni tih dokumenata Svetske
organizacije.
Srbija je otvorena za nastavljanje dijaloga, ali samo pod okriljem
Saveta bezbednosti UN i uz puno poštovanje rezolucije SB 1244(1999) kao
neizmenljive osnove rešenja. Srbija, odnosno SCG, ne prihvata
izmeštanje rešavanja pitanja Kosova i Metohije izvan okrilja SB UN,
niti izvan okvira rez. SB UN 1244 (1999) i Kumanovskog sporazuma. Što
se tice ucešca Srbije u procesu rešavanja problema KiM, odnosno,
definisanja sadržine široke, suštinske autonomije, napred su izneti
neki argumenti. Kad je rec o ucešcu Srba sa KiM, odnosno, njihovih
legitimnih predstavnika, onda se postavlja osnovno pitanje - kako ce u
tom dijalogu ucestvovati Srbi sa Kosova i Metohije kad je vecina
srpskog stanovništva otuda još uvek u zbegovima i privremenim
staništimaa drugde po Srbiji, odnosno, može li biti rec o legitimnim
predstavnicima Srba iz Pokrajine pre nego što se obezbede uslovi da se
bar vecina proteranih vrati tamo i pre nego što im se obezbede osnovna
ljudska prava. Smatramo da se u vezi sa ovim problemom pred politicare
u Srbiji, pred diplomatiju SCG postavljaju vrlo ozbiljni zadaci i da se
ni jedna medunarodna institucija, ni jedan forum u Evropi, ni jedna
clanica Kontakt grupe - ne mogu ostaviti na miru dok se ne obezbedi
pravo na slobodno i bezbedno vracanje proteranih Srba. Niko nema prava
da se saživi sa duplim standardima u odnosu na 270.000 Srba, sa
tretmanom proteranih Srba kao manje vrednih ljudi, kao Evropljanima
drugog reda.
Smatramo da je štetno ako se veštacki stvara atmosfera "ubrzanog
rešavanja konacnog statusa", jer to znaci guranje pod tepih,
zapostavljanje suštinskih nerešenih problema i naloga Saveta
bezbednosti iz domena ljudskih prava.
"Maršalov plan" za obnovu i razvoj Kosova i Metohije
Na KiM postoje veliki ekonomski i socijalni problemi koji se posebno
izražavaju u nezaposlenosti mladih. Ti problemi nerazvijenosti i
nezaposlenosti predstavljaju jedan od važnih izvora organizovanog
kriminala sa širim implikacijama na Balkanu i u Evropi. Predlažemo
stvaranje neke vrste "Maršalovog plana" za obnovu i razvoj KiM.
Sredstva bi se formirala iz donacija država i medunarodnih institucija,
a njima bi mogla da upravlja EDB. To je ujedno i nacin da se efikasno
smanji i eliminiše pritisak ilegalne radne snage, prelivanje
organizvovanog kriminala sa KiM u zemlje EU. Ne treba ni isticati da bi
sama odluka o tome predstavljala veliko ohrabrenje za vracalje svih
proteranih i znak rešenosti da se na delu obezbede predpostavke za
multieticki sastav stanovništva. Ideja o medunarodnom fondu za obnovu i
razvoj Kosova i Metohije ne bi iskljucivala druge nivoe i vidove
pomoci, pogotovu humanitarne.
Grubo kršenje osnovnih ljudskih prava Srba i nealbanaca na KiM i
uskracivanje ljudskih prava onih kojima se sprecava povratak, ne vrše
albanski "ekstremisti", vec albanski teroristi. Na delu je albanski
terorizam, a ne puki ekstremizam.
Nije na delu "etnicki motivisano nasilje", vec sistematsko etnicko
cišcenje. Okolišan, izvrdavajuci recnik možemo objasniti kada ga
koriste stranci ciji je interes da prikriju sopstvenu odgovornost, ne
retko i da zaštite pripadnike teroristicke OVK, kao saveznike u
agresiji 1999., ali nikako se ne može opravdati kada to, kao svoj stil,
prihvataju, koriste i šire predstavnici SCG, odnosno Srbije. A onda se
cude, pa cak i ljute, bar na javnoj sceni, na iste predstavnike
"medunarodne zajednice" ciji recnik i stil oponašaju. Oni, takode,
govore o "održivoj bezbednosti" na Kosovu i Metohiji, o "održivom
povratku" prognanih itd., a tamo niti ima bezbednosti, niti povratka.
Poslednjih meseci u raznim saopštenjima, izjavama i pisanim
materijalima pažnja se uglavnom koncentriše na "otklanjanje posledica
etnicki motivisanog nasilja" 17. do 19.marta 2004. To je svakako
potrebno, iako su to posledice planiranog teroristickog pogroma i
etnickog cišcenja Srba i to, kako sve više izbija na svetlost dana, uz
znanje (da li samo - uz znanje!) delova KFOR-a i obaveštajnih službi
mocnih zapadnih država.
To, medutim, ni najmanje ne sme da odvlaci pažnju od odgovornosti
medunarodne zajednice, za nas su to prevashodno Ujedinjene nacije, za
otklanjanje svih posledica terorizma i etnickog cišcenja Srba i drugog
nealbanskog stanovništva od 10. juna 1999. do danas. Jer, ako su
teroristi 17. do 19. marta 2004. proterali oko 5.000 Srba, porušili 15
crkava i manastira, ne sme se ni za trenutak, svesno, ili nesvesno,
potisnuti u drugi plan cinjenica da je pre toga na isti, ili slcan
nacin, proterano 270.000 Srba i nealbanaca, da je zapaljeno i porušeno
135 crkava i srednjevekovnih srpskih manastira. Upozoravamo dakle, na
opasnost da se raniji tragicni dogadaji potisnu u drugi plan, da se
pretvore u svršeni cin i da se tako medunarodna zajednica oslobodi
odgovornosti koju, i po rezoluciji SB 1244, ima za celinu problema.
Hoce li to ici tako kako bi neki medunarodni cinioci žaleli i kako je u
interesu rukovodstva Albanaca, u velikoj meri zavisi od delovanja vrha
Srbije i SCG prema medunarodnim forumima i predstavnicima.
Objediniti strucne, naucne i politicke potencijale
Ono što nedostaje to je "proizvodnja" drugacijih ideja, drugacije
atmosfere, kontinuirana "proizvodnja" ideja i akcija koje izviru iz
Strategije usvojene konsensusom u Narodnoj Skupštini Srbije. Cim ih
nema, one i ne ulaze u analize i procene.Ta praznina, je itekako važna
cinjenica - štetna za poziciju Srbije, korisna za nosoce politike
svršenih cinova. Da bi se pariralo raznim štabovima koji neprekidno
proizvode i lansiraju svoje ideje i planove za Kosovo i Metohiju,
uglavnom, na liniji obrazlaganja nezavisnosti, da bi se obezbedila
osnova za aktivnu politiku i diplomatiju Srbije i SCG, nisu dovoljni
samo savetnici Predsednika i Premijera, nije dovoljna individualna
pamet makoliko pojedinci bili mudri, upuceni u problem i dobronamerni.
Zalažemo se za to da se na nivou Srbije, objedine afirmisani
strucnjaci, analiticari, najbolji poznavaoci problema KiM, da se stvori
tim, ili timovi za pojedine aspekte problema i da se pokrene "domaca
proizvodnja" inicijativa, predloga i stavova za naše organe i
predstavnike. Zalažemo se, dakle, za takav napor koji bi objedinio
najbolje domace potencijale i stavio ih u službu jedne aktivne politike
o Kosovu i Metohiji. Ne treba ni naglašavati da je nužno da pritom budu
iskljuceni stranacki prilazi.. Realizacijom ovog predloga izašlo bi se
iz pasivne pozicije, politicari ne bi bili u poziciji da se samo
izjašnjavaju o idejama i planovima sa strane. Takav tim, ili timovi, bi
istovremeno nudili "svoje proizvode"svim nadležnim institucijama, i
konacno, iako ne najmanje važno, to bi dobrim delom smanjilo sadašnju
"konjukturu" za "soliranjem" i širenjem konfuzije od mnoštva autora
razlicitih planova..
U fazi priprema novog ustava Srbije potrebno je konsensusom doci do
odredbe prema kojoj niko, u ime srpskog naroda i gradana Srbije, nema
prava da formalno ili fakticki, cinjenjem ili necinjenjem, prihvati ili
se saglasi, sa uslovnom ili bezuslovnom nezavisnošcu Kosova i Metohije,
odnosno, sa iskljucivanjem Pokrajine iz ustavno-pravnog ustrojstva
Srbije.
3. Principi odnosa sa susedima
Odnosi sa susedima, dobrosusedska sarada su bitan uslov, pre svega,
bezbednosti, a zatim, razvoja i integracije. Dobrosusedstvo i saradnja
sa bivšim jugoslovenskim republikama imaju dobru perspektivu i treba da
budu u vrhu spoljnopoliticke strategije. Da bi tako bilo Srbija i Crna
Gora moraju izgraditi jasan koncept. Za taj koncept, po našem
mišljenju, bitno je striktno poštovanje ovih principa:
Prvo, priznavanje avnojevskih granica za sve republike, kao medunarodno
priznatih. Uostalom, to su i nepromenjeni stavovi Medunarodne
konferencije o bivšoj Jugoslaviji, ukljucujuci i stavove Badintrove
komisije. Drugo, odnosi se mogu graditi samo striktnim poštovanjem
principa reciprociteta, ravnopravnosti i uzajamnosti interesa.
Jednostrane koncesije koje su posle tzv. Demokratskih priomena 2000.-te
cinjene na štetu SRJ, potom SCG i Srbije moraju prestati (podela
zajednicke imovine, jednostrano povlacenje protivtužbi, koncesije u
trgovini). Trece, nemešanje u unutrašnje poslove. I cetvrto,
eliminisanje svih oblika diskriminacije Srba koji kao nacionalne
manjine, žive u bivšim jugoslovenskim republikama, garantovanje
slobodnog, bezbednog i dostojanstvenog povretka svih izbeglica i puno
poštovanje ljudskih prava Srba.
Sa stanovišta ovih principa vlasti, SCG, odnosno Srbije, ucinile su
ozbiljne propuste i greške na štetu medunarodno-pravnih, ekonomskih,
finansijskih, politickih i drugih interesa zemlje (odustajanje od
principa državnog i medunarodno-pravnog kontinuiteta, prihvatanje
podele imovine Kraljevine Srbije na bivše jugoslovenske republike,
nepreduzimanje pravnih mera za zaštitu državne, društvene, crkvene i
privatne imovine Srbije, SPC i Srba na Kosovu i Metohiji, Zatvaranje
sedišta Saveznog komiteta za Kosovo i Metohiju u Prištini i povlacenje
osoblja punktova Komiteta u Prištini, Gnjilanu (Ranilug) i Kosovskoj
Mitrovici i dr.).
Odnosi sa Slovenijom i Hrvatskom
Poznato je da je Slovenija oduvek gradila svoju politiku prema Srbiji
rukovodeci se primarnim interesom - eksploatacija tržišta Srbije za
plasman industrijske robe koja nema produ na tržištu EU i korišcenje
Srbije kao izvora jeftinih sirovina i repromaterijala. Potpuno
nezavisno od toga vlast u Beogradu je glatko dala slovenackim firmama
sve moguce olakšice. DOS-ova diplomatija, koja je zamajavala domacu
javnost svojom ekonomskom dimenzijom, nije ispoljila ni priblžnu
agilnost da i u Ljubljani obezbedi reciprocnu otvorenost za privredu
Srbije.
Slovenija, takode, ispoljava ambicije da bude posrednik SCG u njenom
približavanju EU, posebno u ekonomskom približavanju prema Austriji i
Nemackoj. Beogradu nudi svoju bliskost, prisustvo i uticaj u tim
zemljama, a Becu, Berlinu i drugima u EU svoj "minuli rad",
"investicije" u veze, uticaj i poznavanje tržišta SCG iz decenija
zajedništva u Jugoslaviji. Ništa bukvalno, razume se. U Beogradu se,
inace, dosta neguje kult "primera Slovenije", cemu kumuju politicki
faktori "neoptereceni bliskom prošlošcu", što znacajno olakšava
slovenackoj sklonosti da na srpskoj neposlovnosti olako ubira ekstra
profit. Ima dovoljno razloga za upozorenje - ukoliko bilo gde postoje
ideje da su Srbiji potrebni posrednici u oblasti investicija i
privredne saradnje sa EU uopšte, onda takve ideje i ocekivanja olakih
zarada na racun srpske privrede treba u najmanju ruku obeshrabriti.
Veliki propust je ucinjen, takode, i u tome što nije bilo zvanicne
javne reakcije povodom izjave slovenackog ministra inostranih poslova
Rupela da ce se Slovenija, kao buduci predsdavajuci OEBS-a, zalagati za
nezavisnost Kosova i Metohije. Takva izjava šefa slovenacke
diplomatije, istog onog koji je trijumfalno inaugurisao novo zdanje
"Merkatora" na najatraktivnijoj lokaciji u Novom Beogradu, predstavlja
vrhunac arogancije, koji se teško može objasniti, osim ako neko nije
zagarantovao Sloveniji da, kakogod se ona ponašala prema Srbiji,
kolikogod štete nanosila njenim državnim interesima, tamo ce, nezavisno
od svega, uvek imati otvoreno tržište i sve pogodnosti najpovlašcenijih
prijatelja. Neko je, ipak, bio dužan da upozori slovenackog ministra da
i srpska tolerantnost ima granica i da nije preporucljivo da Srbiju
trertira "as granted". Radi boljeg razumevanja i dobrih odnosa . A
ukoliko se njemu ta izjava "omakla", zbog unutrašnjih, ili slicnim
potreba, moglo je, na primer, i nekom zvanicniku u Beogradu da se
takode "omakne" podsecanje gospodina Rupela na poznatu "Halštajnovu
doktrinu". Zašto bi to bilo "dolivanje ulja na vatru", a ne njegova
otvorena javna podrška odcepljenju Kosova i Metohije od Srbije!
Kad je rec o odnosima sa Hrvatskom, oni zaista imaju kljucni znacaj za
stabilnost i razvoj na prostoru prethodne Jugoslavije, pa i šire.
Potpisan je veliki broj spkorazuma, ukljucujuci i nedavni o zaštiti
nacionalnih manjina. Suštinski je znacajno kojim tempom ce svi ti
sporazumi zaživeti, jer ima se utisak da ih je znatan broj potpisan u
žurbi da bi Hrvatska ispunila uslove za clanstvo u EU. Što se tice
najnovijeg Sporazuma o zaštiti manjina, Hrvatska je dobila još jednu
legitimaciju prema EU. Sa stanovišta interesa SCG, ozbiljan nedostatak
Sporazuma je u tome što ni na koji nacin ne tretira pitanje prava Srba
izbeglica na povratak, imovinu, stanove i zaštitu od neosnovanog
sudskog progona. A to su sve, kao što je poznato, i dalje ozbiljni
nerešeni problemi.
Iskustvo nedvosmisleno potvrduje da Hrvatska formalno prihvata sve
obaveze koje dolaze iz EU, SE i OEBS-a, amnestiju, ljudska prava,
slobodan povratak izbeglica... U praksi, medutim, funkcioniše citav
sistem otežavanja, odvracanja, pa i sprecavanja da se to primeni i da
se izvršeno etnicko cišcenje Srba protekom godina, pretvori u stalno
stanje.. Posebno u odnosu na mladi deo populacije izbeglica. Ako je to
poznato, onda se postavlja pitanje zašto diplomatija SCG, vlasti
uopšte, pa i najveci deo medija u Srbiji, cutke prelaze preko svega
toga! Da li je i to deo njihove politike dobrosusedstva i evropske
orijenatcije?
Povlacenje protivtužbi SRJ na tužbe Izetbegoviceve BIH i Hrvatske
protiv SRJ predstavlja veliku grešku naše diplomatije, sa teško
sagledivim posledicama. Smatramo da je neophodno ispitati pravne
mogucnosti reaktiviranja tih protivtužbi do postizanja dogovora o
obostranim povlacenjima svih tužbi i protivtužbi izmedu bivših
jugoslovenskih republika, podnetih Medunarodnom sudu pravde u Hagu. Ne
sme se prihvatiti ni stav da SRJ, u vreme podnošenja svih tužbi i
protiv-tužbi, koje su u postupku pred tim sudom, ukljucujuci i tužbu
SRJ protiv deset zemalja clanica NATO, nije bila clanica UN i da zbog
toga, navodno, nije raspolagala sa procesno-pravnim kapacitetom za
vodenje takvih sporova, odnosno, za ucešce u tim sporovima, bilo kao
oštecena bilo kao optužena strana.
"Mini" OEBS o granicama i manjinama na Balkanu
Na Balkanu su u toku znacajne promene. Više je politicke volje za
ekonomskim povezivanjem, više bilateralnih sporazuma, ali još uvek
nedovoljno prakticnih rezultata. EU i NATO ubrzano šire svoje prisustvo
(clanstvo). Na prostorima ranije Jugoslavije nalaze se tri mirovne
misije, od kojih je najbrojnija ona na Kosovu i Metohiji. Medutim,
Balkan je još daleko od željene stabilnosti i tempa razvoja. Problemi
na Kosovu i Metohiji nisu rešeni i ne mogu se rešiti dok se u celini ne
sprovedu odluke SB UN. Sa razlicitim intenzitetom se javljaju problemi
u BiH i Makedoniji. Nastavljaju se terorizam i organizovani medunarodni
kriminal.
U rešavanju svih tih problema, SCG je objektivno važan, ako ne i
kljucni partner. Jednak, ako ne i veci znacaj, ima kao faktor
ekonomskog povezivanja i razvoja. Postavlja se pitanje da li se takav
njen potencijal dovoljno uvida i uvažava u Evropi i kako se taj odnos
prakticno ispoljava. Ili, šta SCG, njena politika i diplomatija, treba
da cine da bi odredene prednosti SCG i potencijali bili prakticno
uvaženi. Ovde cemo najkrace izneti dve ideje na toj liniji.
Zona slobodne trgovine Na Balkanu je ideja cija je realizacija zapoceta
1997. Sporazumom o slobodnoj trgovini izmedu SRJ i Makedonije.
Stvaranje takve zone je u zajednickom interesu svih zemalja regiona.
Zapoceti proces treba dovesti do kraja. Pored sistema bilateralnih
ugovora o slobodnoj trgovini, koji su do sada zakljuceni, bio bi
potreban i jedan multilateralni ugovor koji bi i formalno omogucio
konstituisanje Balkanske asocijacije slobodne trgovine - Balcan Free
Trade Association (BAFTA).
Druga je ideja o održavanju balkanske konferencije o granicama i
manjinama, mini OEBS. Njenu suštinu cinili bi ciljevi i principi
OEBS-a, kao i Saveta Evrope, konkretizovani na skpecificne uslove na
Balkanu. Ishod takve konferencije, na kojoj bi - pored predstavnika
zemalja regiona, ucestvovale još, na primer, stalne clanice SB UN,
Generalni sekretar UN, predstavnici OEBS-a, Saveta Evrope,Evropske
Unije i drugi, trebalo bi da bude konvencija kojom bi se garantovala
nepromenljivost postojecih medunarodno priznatih granica i jednaki
standardi zaštite prava pripadnika nacionalnih manjina u svim zemljama
potpisnicama.
Ova ideja naišla je na povoljne reakcije tokom nedavnog zasedanja
Generalne skupštine UN u Njujorku. Bilo bi znacajno da se ona
diplomatskim aktivnostima SCG prati, proverava i narocito - podrži.
Razume se, takva konferencija bi zahtevala opsežne pripreme i posebno
angažovanje OEBS-a i SE. Korist za mir, stabilnost, dobrosusedstvo i
razvoj bila bi neprocenjiva.
4. Uravnoteženi odnosi sa kljucnim medunarodnim faktorima
Uravnoteženi odnosi i saradnja sa najvažnijim i najuticajnijim zemljama
Evrope, sa SAD, Rusijom, Kinom, Indijom, Japanom, kao i sa zemljama
tzv. treceg sveta. Geostrateški položaj zemlje, nivo
ekonomsko-tehnološkog razvoja, raspored dugotrtajnih ekonomskih veza i
interesa, dugorocna zavisnost od uvoza energenata, istorijski put
razvoja, kulturna bliskost i drugi slicni faktori, nalažu odgovarajuci
koncept i geostrateški raspored spoljno-politickih odnosa i interesa
SCG. Neprirodno je jednostrano vezivanje i prepuštanje svih interesa
zemlje jednoj strani, makoliko mocna i dominantna bila. Razume se, rec
je o suštinskoj, nikako o verbalistickoj ravnoteži interesa. Takva
opcija iskljucuje odnose konfrontacije, jednako kao i odnose
kapitulacije.
Iz rezultata ponašanja vlasti Srbije i SRJ (SCG), nakon naglog zaokreta
u spoljnoj politici (šta je spoljna politika?), posle oktobra 2000. i
jednostranog priklanjanja NATO-u i SAD-u, vreme je da se izvuku
odgovarajuci zakljucci i pouke. Kao ozbiljna nacija, ne treba tako brzo
da zaboravmo šta je ko od domacih i stranih faktora obecavao, koja su
ocekivanja u narodu pobudena i šta je od svega ostvareno. Od
demokratizacije i ljudskih prava dobili smo tipske recepte o tome šta
je dobro za nas, bez prigovora, stotine hiljada mladih ostalo je bez
posla i upuceno "trbuhom za kruhom" u bogate zemlje Zapada, dobili smo
visoko obrazovanje i zdravstvenu zaštitu za bogate, ispiranje mozga,
umesto slobodnog protoka informacija, denacionalizaciju umesto
kulturnog i duhovnog identiteta, sindrom ništavosti i apologiju
tudinštine, umesto samopouzdanja i samopoštovanja... Konacno, od
milijardi dolara donacija sa Zapada, na cemu je pocivala filozofija
"demokratskih promena", jedva da je stigao simbolicni deo, tek toliko
da se potisnu u drigi plan stotine miljardi dolara ratne štete,
posledice upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom, posledice
desetogodišnjih sankcija. U rešavanju Kosova i Metohije, umesto
razumevanja i podrške pozicijama Srbije koje su legitimne, zasnovane na
najvišim aktima medunarodnog javnog prava, od prijatelja sa Zapada
dobijamo "savete" kako treba biti realan, kako nema vracanja na stanje
od 1999., kako se treba prilagoditi cilju clanstva u EU. Sve u svemu,
da treba prihvatiti "uslovnu nezavisnost" Pokrajine i to, po
mogucnosti, bez Srba. U cemu se onda ogleda prijateljstvo najvažnijih
zemalja Zapada, NATO-a prema Srbiji, u kojim konkretnim gestovima kada
je rec o Kosovu i Metohiji, koliko im je Srbija znacajna kao partner? U
cemu se ogleda ojacani medunarodni položaj i ugled Srbije (SCG) od
promena 2000. do danas, ako to nema nikakvog uticaja na stav Zapada
prema Kosovu i Metohiji, kao delu Srbije! Šta je to što diplomatije SCG
i politika Srbije propuštaju, što treba da cine i deluju prema
najvažnijim zemljama Zapada da bi Zapad, a pre svega SAD, na tom
najznacajnijem državnom i nacionalnom pitanju, izmenile svoj
dosadašnji, jednostrani, proalbanski odnos i pružile Srbiji (SCG)
podršku?
Prvo, cini se, da i Evropi i SAD-u treba jasno staviti do znanja
procenu da njihovo odmeravanje politickog uticaja i strateške moci na
Balkanu, odnosno na Kosovu i Metohiji, nije korisno ni za koga,
najmanje za Balkan i SCG. Takva "utakmica" je neproduktivna, jer i
nehotice vodi svrstavanju na jednu, ili drugu stranu, forsiranju
virtuelnih, umesto realnih opdnosa izmedu balkanskih zemalja, a sve to
vodi nastavljanju nestabilnosti, uz rizike novih konflikata.
Nestabilnost odlaže razvoj, ukljucujuci i kapitalne projekte, kao što
su naftovodi, gasovodi, saobracajni koridori i dr.
Drugo, neopho je afirmisati kljucnu ulogu SCG za mir, stabilnost i
razvoj na Balkanu, popsebno na prostoru ranije Jugoslavije, i spremnost
SCG da aktivno i dosledno ostvaruje tu ulogu kroz saradnju sa svim
regionalnim i vanregionalnim faktorima, uz uvažavanje njihovih interesa.
Trece, treba insistirati na osposobljenosti, iskustvu i bogatim
saznanjima SCG od znacaja za uspeh u borbi protiv medunarodnog
terorizma i organizovanog kriminala svih vrsta. Ako se tome doda
geostrateški položaj SCG, ukrštanje puteva terorista i kriminalnih
organizacija, onda prednosti SCG na tom planu postaju još jasnije. SCG
treba da ponudi da bude sedište regionalnog centra za borbu protiv
medunarodnog terorizma i orgganizovanog kriminala za Balkan. Ima
razloga da je sluh Zapada, posebno SAD, za ovakav prilaz i ovakve
argumente, poslednjih godina, postao veci, kako zbog teroristickih
napada na Njujork i Vašington, 11. septembra 2001., tako i zbog znakova
nešto drugacijih percepcija Bušove administracije prema Balkanu, u
odnosu na politiku Klintona. Najzad, nije bez znacaja ni cinjenica da
je srpska dijaspora svojom otvorenom podrškom i glasovima doprinela
Bušovoj pobedi na poslednjim predsednickim izborima.
Što se odnosa sa Rusijom tice, neophodno je ocuvati i unaprediti
tradiciju bliskih, saveznickih i prijateljskih odnosa u svim domenima.
Slabljenje interesa za takvim odnosima neposredno posle promena oktobra
2000. bilo je veoma štetno. Ozbiljan prilaz iskljucuje svako
razmišljanje da se Rusija "veštim" manevrima i frazeologijom može
reducirati na pukog snabdevaca energenata i sirovina. Još je
neozbiljnije što neki naši politicari, valjda, da bi sebe i SCG ucinili
atraktivnijim za Zapad, nude Zapadu lakši dostup ogromnom ruskom
tržištu preko Beograda, imajuci u vidu Sporazum o bescarinskoj
trgovini. Terorizam i secesionizam ugrožavaju SCG, Rusiju i Kinu, što
obavezuje sve tri zemlje na medusobnu saradnju, a SCG pruža izglede za
podršku te dve stalne clanice SB njenim interesima i stavovima u
rešavanju kosmetskog problema koji je, upravo, u nadležnosti SB UN.
5. Clanstvo u Evropskoj uniji
O clanstvu u Evropskoj uniji postoji konsensus svih važnijih politickih
snaga u SCG. To je, dakle, nesporan prioritet. Realno je da se taj cilj
tretira kao srednjerocni, bez politikantskog licitiranja rokova, bez
kompleksa i nervoze što se tom cilju ne približavamo istom brzinom, kao
neke druge zemlje u okruženju.
Pritom se moraju imati u vidu realnosti, predubedelja, složeni
prethodni poslovi na unutrašnjem i medunarodnom planu, neophodnost
podizanja ekonomije na znatno viši nivo od sadašnjeg, normalizovanje
funkcionisanja Državne zajednice. No, bez obzira na sve to, cini se da
je krajnje vreme da se iz Beograda jasno kaže da bi uslovljavanje
prijema SCG prihvatanjem nezavisnosti Kosova i Metohije, uslovne ili
bezuslovne, bilo apsolutno neprihvatljivo. Nesumnjiv interes SCG za
clanstvom u EU ne bi trebalo zloupotrebljavati, niti testirati na
pitanju Kosova i Metohije. Clanstvo u EU, ili Kosovo i Metohija je
opasna teza, a za Srbiju (SCG) nepostojeca dilema.
Pravna i politicka pozicija Srbije u odnosu na Kosovo i Metohiju su
ciste i jasne i Srbija ne može i ne sme da napusti te pozicije u ime
bilokojeg "višeg" cilja, jer jednostavno taj "viši" cilj za Srbiju ne
postoji. Srbija, SCG treba formalno da zatraže od EU da potvrdi podršku
suverenitetu i teritorijalnom integritetu SCG, ukljucujuci pokrajinu
Kosovo i Metohija u sastavu Srbije. Takav stav, zatim, treba uneti u
studiju izvodljivosti, a kasnije i u Sporazum o asocijaciji i clanstvu.
Smatramo za potrebno da istaknemo da dosadašnji cisto ekonomisticki i
tehnokratski prilaz clanstvu SCG u Evropskoj uniji nije dobar, nije
prirodan, šta više, da je štetan. Evropska unija nije samo šansa za
SCG, ona nije neko ko se žrtvuje za naše dobro, vec koliko daje,
približno toliko, ako ne i više, i dobija. I to, ne samo u smislu
ekonomskih i tržišnih potencijala, vec u kulturnom, duhovnom i
opšte-civilizacijskom smislu. Srbija i Crna Gora su baštinici
neprevazidenih ostvarenja ljudskog uma i umetnosti, a to je, itekako,
relevantno za pojam bogatstva, kakvim se inspiriše Evropska unija. Ne
vidimo nikakvog razloga da bilo ko u naše ime precutkuje te cinjenice.
Da ne govorimo o tome koliko svi zajedno - i SCG, i Balkan i Evropa
dobijaju clanstvom SCG u EU u pogledu mira, stabilnosti, razvoja.
6. Sopstvena agenda za pregovore sa NATO-om
Odnosi i saradnja sa NATO-m su neminovnost, ne samo zato što je NATO
jedini globalni vojno-politicki savez u Evropi i svetu, vec, u prvom
redu, zato što je široko prisutan na Balkanu, Kosovu i Metohoji i
bivšim jugoslovenskim republikama To znaci da ce i buduca kretanja u
regionu u velikoj meri zavisiti od njegovih interesa , planova i
politicke volje. Da bi iz tih odnosa i saradnje Državna zajednica
SCGobezbedila zaštitu sopstvenih interesa mora biti svesna kako svojih
ogranicenja, tako i svojih prednosti, dakle, pozitivnih elemenata svoje
pregovaracke pozicije. Ti pozitivni elementi su zapostavljeni. To su,
na primer, važan geostrategijski položaj, prirodni i ekonomski resursi,
velicina teritorije i tržišta, cvorište evro-azijskih saobracajnica,
tradicija prijateljskih i saveznickih odnosa sa najvecim brojem
evropskih zemalja i ogromnom vecinom clanica svetske organizacije,
dragocena saznanja o medunarodnom terorizmu i iskustva u borbi protiv
terorizma i dr.
Polazeci od recenog i imajuci u vidu neophodnost zaštite dugorocnih
vitalnih nacionalnih i državnih interesa, Državna zajednica SCG treba
da izgradi sopstvenu agendu za pregovore i saradnju sa NATO-m, kao i sa
svakom pojedinom zemljom clanicom. Dobro je znati i to, uglavnom, nije
tajna, šta su interesi, planovi i zahtevi NATO-a, zna se, takode, da ,
bez obzira na retoriku, nastupa sa pozicija moci. Ali, bilo bi
katastrofalno nastaviti sa dosadašnjim, u suštini, kapitulantskim
držanjem naših pregovaraca koji nemaju ni minimum svojih stavova i
zahteva prema NATO-u i zemljama clanicama. Oni ne samo da bespogovorno
prihvataju svaki zahtev NATO-a, vec idu i dalje od toga. Oni su se,
uglavnom, vec saživeli sa ulogom glasogovornika NATO-a prema domacoj
javnosti, proglašavajuci interese NATO-a kao srpsko-crnogorske
nacionalne i državne interese, neretko stvarajuci konfuziju u javnosti
šta brane i koga zastupaju.
U toj agendi, pored ostalog, treba da se nadu i ova ocekivanja SCG:
podrška suverenitetu i teritorijalnom integritetu Državne zajednice
SCG, podrška doslednoj i celovitoj primeni rezolucije SB 1244, i
Kumanovskog sporazuma, posebno stavu da Koosovo i Metohija cini
integralni deo državne teritorije Srbije, odnosno SCG, vracanje delova
Vojske SCG i srpske policije na KIM, u skladu sa navedenim dokumentima,
osuda albanskog terorizma povezanog sa medunarodnim terorizmom i narko
trgovinom, naknada ratne štete, otklanjanje posledica upotrebe oružja
sa osiromašenim uranijumom, saradnja u borbi protiv medunarodnog
terorizma i organizovanog kriminala, pod okriljem UN, podrška slobodnom
i bezbednom vracanju svih izbeglica i raseljenih lica, kako na KiM,
tako i u Hrvatsku i druge BJR i druga.
Šta ce od svega toga biti u ovom casu prihvatljivo za NATO i njegove
clanice, a šta nece, ne sme da bude opterecenje pregovaraca SCG. Bitno
je da su to apsolutno legitimni stavovi i zahtevi, zasnovani na
medunarodim dokumentima i ošte-prihvacenim standardima i da niko nema
prava da ih se odrice, ili stavlja "pod tepih".
U politici, diplomatiji, nauci, medijima, u javnom životu uopšte,
neophodno je dosledno polaziti od toga da je oružani napad NATO-a na
SRJ 1999. godine predstavljao agresiju, jer je to istorijska cinjenica.
Masovni oružani n<br/><br/>(Message over 64 KB, truncated)
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-11-30_1.html
Izlaganje: Prof. dr. Oskar Kovac
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/4115
Izlaganje: Rade Drobac
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2004-12-22.html ]
http://www.artel.co.yu/sr/reakcije_citalaca/2005-01-05.html
BEOGRADSKI FORUM ZA SVET RAVNOPRAVNIH
Beograd, 27. novembar 2004. godine
ETNOGRAFSKI MUZEJ
Okrugli sto na temu: MEDJUNARODNI POLOZAJ SRBIJE I CRNE GORE I
STRATEGIJA NJENE SPOLJNE POLITIKE
Izlaganje Živadina Jovanovica
ELEMENTI SPOLjNO-POLITICKE STRATEGIJE
Stanje unutar bilo koje države, njena stabilnost i tempo razvoja
odlucujuce uticu na njen medunarodni položaj, ugled i uticaj. I
obratno. Rezultati spoljne politike i diplomatije mogu se pouzdano
meriti samo kvalitetom života gradana, stanjem u privredi,
investicijama, obimom i bilansom spoljne trgovine, zapošljavanjem, kao
i odnosom kljucnih medunarodnih cinilaca prema legitimnim interesima
zemlje.
Položaj i ugled bilo koje zemlje koja ne kontroliše sve delove svoje
teritorije, koja živi u neizvesnosti gde ce joj biti granice kroz
godinu dana, da li ce, na primer, imati izlaz na more ili nece, koja je
suocena sa više otvorenih, ili zakamufliranih separatizama,teško se
mogu oceniti kao dobri. Ako se tome dodaju stopa nezaposlenosti od oko
30%, enormni trgovinski i platni deficit, korupcija, beda i siromaštvo,
svakodnevne svade u vrhu vlasti, nepoštovanje ustava i zakona, onda se
jedino može zakljuciti da su položaj i ugled zemlje u ozbiljnim
problemima. Njena rec u medunarodnim organizacijama i medunarodnim
odnosima retko kad se uvažava, a njeni interesi su podcenjeni.
Dakle, stanje u Državnoj zajednici Srbija i Crna Gora daleko je od
normalnog. Ono se pre može okarakterisati kao stalna proizvodnja zbrke
u kojoj je gradanima teško da razumeju šta se i zašto dogada, a još
teže da na bilošta uticu.Tu je sve pomešano - i državno i partijsko, i
nacionalno i nacionalisticko, i diplomatija i servilnost, i reforme i
destrukcija, i privatizacija i grabež, i otvorenost za saradnju i
kapitulantstvo.
Imamo li državu ?
Narode i njihove interese na unutrašnjem, a pogotovu na medunarodnom
planu, štite i ostvaruju države u saradnji sa drugim državama i
medunarodnim organizacijama. Prvo i pravo pitanje je - imamo li državu?
Jer, jasno je da bez države teško može biti reci o demokratiji,
spoljnoj politici, strategiji razvoja, odbrani ili bilo kom drugom
postuplatu suverenosti.
Polaznim osnovama za uredenje odnosa izmedu Srbije i Crne Gore, koje su
potpisali tadašnji celnici dve republike, federacije i Visoki
Predstavnik EU, Havier Solana,14. marta 2002. godine u Beogradu,
ukinuta je SR Jugoslavija i oktroisana Državna zajednica Srbija i Crna
Gora. Time je, ustvari, ukinuta jedna država, makakve i makoliko
slabosti da je imala, a na njeno mesto nije stvorena nova. Nametnuta na
separatistickoj opciji crnogorske oligarhije, koja uživa nesumnjivu
podršku odredenih medunarodnih faktora, i uz pristanak srpske
oligarhije, ta tvorevina na odredeno vreme i bez presedana ohrabrila je
kako njene idejne tvorce tako separatisticke snage na drugim stranama
da idu dalje sa fragmentacijom i Srbije i Crne Gore. To znaci, pre
svega, na Kosovu i Metohiji, a zatim u Raškoj oblasti (Sandžaku), u
opštinama na jugu Srbije (Preševo, Bujanovac, Medveda), u Vojvodini.
To stanje nedržave legalizovano je usvajanjem Ustavne povelje u sva tri
postojeca parlamenta. Takva kakva je, sa minimalnim zajednickim
nadležnostima u oblasti spoljne politike, odbrane, unutrašnjim i
spoljnim ekonomskim odnosima i ljudskim pravima - Ustavna povelja se ne
sprovodi. Politicka oligarhija Crne Gore koristi svaku priliku da
opravda i legalizuje nepoštovanje svojih izricitih obaveza utvrdenih
Poveljom. Nažalost, za takvu opstrukciju nalazi hranu u stavovima i
ponašanjima dela srpske oligarhije. Namece se cak i utisak da pojedini
politicari, nevladine organizacije i mediji u Beogradu deluju kao
lobisti crnogorskih separatistickih vlasti. To lobiranje najcešce je
zakamuflirano kritikom stavova crnogorskog rukovodstva, "ukazivanjem"
na nepoštovanje dogovora, na velike troškove izdržavanja zajednickih
službi koji padaju na pleca poreskih obveznika iz Srbije i sl. Sve je
sroceno tako da javnosti u Srbiji ostaje samo jedan zakljucak - ako
nece sa nama, onda je najbolje da se razdvojimo i da svako bude na
svome.
Crnogorskom rukovodstvu, razume se, ne smeta mnogo kritika, kao ni bilo
šta drugo, ukoliko pomaže da ostvari svoj osvnovni cilj - nezavisnost.
Prioritet daje nezavisnosti bez i pre referenduma cije održavanje nosi
rizike jer bi rezultati mogli biti i kobni po opstanak sadašnje
garniture na vlasti. To što bi proglašenje nezavisnosti Crne Gore,
odnosno "razdruživanje", kako se u novije vreme to naziva, koincidiralo
sa vremenom za tzv. "konacno rešenje" za Kosovo i Metohiju i što bi
svakako oslabilo pregovaracku poziciju Srbije, zagovornike razdvajanja
(po "modelu Ceške i Sloveceke") ne zanima previše. Oni su jednostavno
za "ciste racune". A to je kriterijum ciju ispravnost ne treba
dokazivati. Bar od vremena izbijanja jugoslovenske krize.
Crna Gora ne prihvata da bude talac nesaradnje Srbije sa medunarodnom
zajednicom, posebno sa Haškim tribunalom - svakodnevno ponavljaju
predstavnici vlasti iz Podgorice. Dodaju da bi "razdruženi" od Srbije
gotovo odmah pristupili Partenrstvu za mir i clanstvu u NATO i merkaju
koliko im zbog "principijelnosti" raste rejting u Vašingtonu i Brislu.
Tzv. mdunarodna zajednica sve ociglednije igra dvostruku igru. Evropska
unija, koja je bila aktivno angažovana u procesu ukidanja države SRJ i
koja je kumovala stvaranju nedržave SCG, ponaša se kao da je zaboravila
na ulogu i doprinos svog Visokog predstavnika. Najpre je, "u ime
politickog realizma" odstupila od svog angažovanja na harmonizaciji
privrednih sistema republika clanica i uvela dva odvojena koloseka za
ekonomsko približavanje EU.
Zatim, po izbijanju javnog sporenja Podgorice i Beograda da li da
izbori za Skupštinu Državne zajednice budu neposredni kako je
predvideno Ustavnom poveljom, ili ponovo posredni kako insistira
rukovodstvo Crne Gore, EU se formalno izjašnjava za poštovanje Povelje,
jer tako nešto teško može izostaviti, ali uvodi novi elemenat - da ce
poštovati svaki dogovor koji postignu Beograd i Podgorica. Jasno je šta
ta "dopuna" u prilog "politickog dogovora", umesto poštovanja jasnih
odredaba Ustavne povelje, znaci i cemu i kome ide u susret.
Kad je rec o stavu SAD on izgleda još jasniji - radi se o "unutrašnjem
pitanju" koje Beograd i Podgorica treba sami da reše politickim
dogovorom. One, SAD ce podržati svako dogovoreno rešenje. Da li se neko
seca "evolucije" stavova SAD uoci i tokom razbijanja SFRJ?
Pravna država, stabilnost državnih institucija, odgovornost aktera
prema obavezama koje su preuzete i pred medunarodnom zajednicom (šta,
inace, treba da znaci potpis Havijera Solane na Polaznim osnovama od
14. marta 2004.!) i za EU i za SAD su ocigledno, bar u ovom slucaju,
manje važne kategorije od politickog dogovora. Pa makar takav dogovor
znacio dalje slabljenje Državne zajednice i ubrzavanje i njenog
ukidanja. Ili, možda, baš zbog toga?
Jedna stolica - dva ministra
Državna zajednica je subjekat medunarodnog prava i medunarodnih odnosa
- clanica je medunarodnih organizacija, ima jednu stolicu u UN,
zakljucuje medunarodne sporazume, prima strane predstavnike i šalje
svoje u druge države.
U stvarnom životu sadržina odnosa koje Državna zajednica SCG ima sa
drugim subjektima medunarodnog života u mnogo cemu ne odgovara formi
pomenutim pravnim postulatima. Princip "jedne stolice", na primer, nije
sprecio da se na nedavnom zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih
nacija u Njujorku istovremeno nadu dve ministarske dlegacije - jedna iz
Beograda, u ime Državne zajednice, druga iz Podgorice, u ime Crne Gore.
Iako su obe delegacije iz jedne clanice UN, iako su desetak dana
boravile u istom gradu, u istoj zgradi - sedištu UN na Ist Riveru -
vodile razgovore sa istim ministrima drugih zemalja, one se cak nisu
medusobno ni srele, a kamo li da su uskladile nastup! Kakav to odraz
ima na ugled i položaj Državne zajednice, koliko se takvim ponašanjem
mogu pridobiti simpatije i podrška drugih država u rešavanju poznatih
naših problema u svetskoj orgnizaciji - suvišno je komentarisati.
Nešto drugaciji, ali u suštini isto tako ilustrativni primer stanja u
Državnoj zajednici, predstavljaju nedavni odvojeni prijemi premijera
Vojislava Koštunice i Mila Đukanovica, jedan za drugim, kod nemackog
kancelara Gerharda Šredera. Predpostavljamo - prvi, da traži podršku
Državnoj zajednici, drugi, "razdruživanju", odnosno, njenom ukidanju.
Pošto su prijemi ostvareni nakon medunarodne konferencije posvecene
razvojnim temama, iskrsava pitanje - nije li ovo bilo simbolicno
prenošenje "dva koloseka" EU sa privrednog na politicko podrucje i
najava cetiri koloseka - po dva na ekonomskom i politickom podrucju!
Crna Gora ima samostalnu, paralelnu diplomatiju - Ministarstvo za
inostrane poslove, stalne misije u vecim medunarodnim centrima, kao na
primer, u Vašingtonu, Brislu i drugde koje deluju nezavisno, da ne
kažemo, suprotno od diplomatskih misija Državne zajednice u istim
centrima. Ambasadori i šefovi misija Državne zajednice koji se, u
skladu sa paritetom za najvažnija mesta, delegiraju iz Crne Gore, ne
retko se izjašnjavaju za samostalnu Crnu Goru. Jasno je da oni ne
veruju u svrsishodnost Državne zajednice koju predstavljaju i da nece
iskreno zastupati njene interese, vec da ce svoje pozicije koristiti za
lobiranje u prilog nezavisne Crne Gore. Paradoksalno je da ambasador
Državne zajednice u Rimu, na primer, preko medija nudi sebe kao lidera
pokreta za nezavisnu Crnu Goru, a da niko na to ne reaguje - ni Savet
ministara koji mu je izdao akreditive, ni resorni ministar, ni odbori
za spoljnu politiku parlamenata, ni mediji. Jesmo li se mi to sasvim
saživeli sa paradoksima?!
Što se tice medunarodnih sporazuma koje su predstavnici SCG potpisali
tokom poslednje cetiri godine tek bi analiza pokazala koliko je SCG u
tim sporazumima tretirana kao ravnopravni partner. Ono što je poznato
najveci boj ratifikovanih sporazuma u tom periodu (41) predstavljaju
sporazumi o zaduživanju. Interesantna je klauzula u vecini tih
sporazuma - da obavezu vracanja duga imaju, pored SCG, i "njeni
sukcesori" što svaako nije puki formalizam, ili izraz standardne
bankarske obazrivosti, vec govori o krizi i .stepenu (ne)poverenja
zajmodavaca u Državnu zajednicu. Umesto da ojacaju medunarodni položaj
zemlje, ti sporazumi nas nepogrešivo, vec od 2005. vode u dužnicku
Posete stranih državnika SCG i predstavnika SCG inostranstvu, ncelno su
dobar znak. Suština ipak nije u samoj ucestalosti, pa ni u visokim
nivoima posetilaca, vec u dnevnim redovima i rezultatima razgovora.
Osnovni problem sa stanovišta interesa naše zemlje sastoji se u tome
što predstavnici SCG u vecini tih kontakata i razgovora imaju
podredenu, pasivnu ulogu, nemaju jasan koncept i agendu svojih tema i
interesa, nastupaju neuskladeno cak i o vitalnim pitanjima. Reaguju
posledicno, kad je vec kasno, na pobude iz inostranstva, a ne na osnovu
sopstvenih analiza i stvarnih interesa zemlje. Pogotovu dugorocnih.
Zato jaki pravni, politicki, geostrateški, bezbednosni, tržišni i drugi
argumenti u prilog SCG, u prilog legitimnih interesa Srbije, prolaze
neiskorišceni. Sudeci po saopštenjima i izjavama nakon dobrog dela
razmenjenih poseta njihov smisao se, uglavnom, svodi na vršenje
pritisaka predstavnika tzv. medunarodne zajednice u vezi sa
izrucivanjem optuženih Haškom tribunalu, povlacenjem tužbe protiv 10
zemalja clanica NATO pred Medunarodnim sudom pravde, problemom Kosova i
Metohije, "reformom" vojske i policije i sl. Obaveze, pritisci, ucene -
lista bez kraja. Cim se jedne ispune, lista se dopunjava novim.
Stavovi stranaca - kao državni i nacionalni interesi SCG
Kod dela visokih predstavnika SCG, odnosno Srbije, odomacaila se praksa
da stavove svojih stranih sagovornika, narocito iz NATO, SAD, VB i
Haškog tribunala, promovišu u domacoj javnosti kao svoje izvorne,
dajuci im, cak, epitet naših "nacionalnih i državnih interesa". Ne
retko takvi pojedinci na visokim ili najvišim dužnostima, idu cak i
ispred zahteva stranih faktora u nudenju ustupaka, ili raznih
pogodnosti koje zadiru u suverenitet zemlje. Setimo se, na primer, kada
je prethodni premijer Srbije zatekao svoje americke sagovornike u
Vašingtonu ponudom da kontigenti naše vojske ucestvuju u "mirovnim
misijama" u Avganistanu i Iraku.
Iznenadeni tolikom predusretljivošcu svoga gosta, Amerikanci su
odgovorili da ce ponudu razmotriti. U našoj javnosti bilo je i oštrih
kritika tog gesta, pa je Premijer bio prinuden da svoju ponudu naknadno
pojasni da je, ustvari, imao u vidu ucešce naših snaga iskljucivo u
misijama sa mandatom UN. Ostalo je nedoreceno zašto onda o tome nije
razgovarao u Njujorku, u sedištu UN, vec u Vašingtonu, i da li Premijer
Srbije ima ustavnih ovlašcenja da tako nešto obecava bilo kome.
Prethodni ministar odbrane SCG doveo je sebi za savetnike strana vojna
lica, medu kojima i generala oružanih snaga Velike Britanije, da bi
nadgledali i usmeravali reformu naše armije. Da li je to nacin da se
iskaže otvorenost za saradnju i demonstrira prijateljstvo? Svež primer
je najava Predsednika SCG Svetozara Marovica da ce pozvati strne
predstavnike (strucnjake), da u svojstvu supervizora utvrde šta se i
kako zbilo na Topcideru, kada su stradala dva pripdnika Garde Vojske
SCG.
Sindrom nemoci
Takvi i slicni postupci i držanje karakteristicni su za stanje svesti
dobrog dela sadašnjih politicara po kojoj je sve strano bolje,
objektivnije, naprednije. Godinama u javnosti šire defetizam, kompleks
krivice i sindrom nemoci. Za njih su Srbi odgovorni za izbijanje
gradanskih ratova u Hrvatskoj i BiH, Srbi su zlocinci, odgovorni za
kršenje ljudskih prava Albanaca na KiM, "režim Slobodana Miloševica" je
odgovoran za agresiju NATO 1999., dakle, i za žrtve kasetnih,
uranijumskih i grafitnih bombi. Njihova je logika - NATO je jak i nije
odgovoran ni za šta, ni za ratnu štetu, ni za ubistva civila, ni za
devastaciju prirode, ni za podršku teroristima na KiM. U Srbiji i SRJ
pre oktobra 2000. ništa nije bilo dobro, niti vredno - ni privreda,
tehnologija, obrazovanje, nauka, ni saradnja sa Rusijom, Kinom,
Indijom, arapskim zemljama, Azijom, Afrikom, Latinskom Amerikom...Prema
takvim politicarima, Srbiji i Srbima jedino preostaje da slušaju druge,
da ponavljaju da su u svemu grešili, da klece, puze i mole za mlost i
donacije. Takva filozofija novopecenih demokrata vec se ustolicila u
dobrom delu medija, a pod vidom reformi, postepeno se uvlaci i u sistem
obrazovanja.
Ovakva psihoza nemoci širena je i širi se svesno, planski. Ona je deo
masovnog ispiranja mozga, "katarze" radi brisanja "starog",
"prevazidenog" sistema vrednosti i "narezivanja" "novog", "evropskog",
mondijalistickog, ustvari, neokolonijalnog. Ona je ujedno oslonac i
uslov opstanka oligarhije na vlasti jer narodu, posebno mladima,
usaduje nesigurnost, umanjuje samopouzdanje, nagriza zdravi razum.
Takva politika idolopoklonstva prema svemu što je tude, politika
sistematskog razaranja srpskog nacionalnog i duhovnog identiteta,
prevodenja i svodenja svih ljudskih vrednosti, ukljucujuci slobodu i
dostojanstvo, u skromne iznose dolara i evra, imala je, i nastavlja da
izaziva, po našem dubokom uverenju, razorne posledice nemerljivih
razmera koje ce biti teško otkloniti, cak i pod uslovom da se za to
stvori volja. Posledice širenja psihoze nemoci osetile su se itekako i
na slabljenju medunarodnog položaja i ugleda SCG, odnosno Srbije, u
nemoci da se na medunarodnom planu zaštite vitalni nacionalni i državni
interesi.
Zna se da Srbija i SCG nisu izvoznici nafte i gasa, da ne poseduju
nalazišta dijamanata, da nisu ni finansijska, ni tehnološka, ni atomska
sila i da zbog toga niko ne pati. Zna se, takode, da nikome od Srbije i
SCG ne preti nikakva opasnost - ni u susedstvu, ni dalje. Naprotiv,
Srbija i SCG vide svoju buducnost u ravnopravnoj saradnji,
integracijama i napretku i tim ciljevima mogu znacajno doprinositi.
Njihovi kapaciteti i interesi na tom usmerenju, medutim, u ogromnoj
meri su blokirani psihozom nemoci. Zato je od najveceg znacaja da se
prestane sa širenjem takve psihoze, da se narodu i zemlji vrati oduzeto
dostojanstvo i pokolebano samopouzdanje.
SCG i Srbija nemaju potrebe, ni interesa da se konfrontiraju sa bilo
kime, ali Srbija ne sme da cuti kada se njeni vitali interesi
ugrožavaju. Ako želi da bude poštovana, mora biti sposobna da svoje
interese zastupa i brani kao svaka druga evropska država. To, pored
ostalog, znaci, da je u vezi sa svakim ozbiljnim problemom koji je
predmet pregovora sa stranim ciniocima, neophodno utvrditi donju
granicu popuštanja.
Praksa i ponašanje ljudi za koje se predpostavlja da treba da nose
odgovornost za spoljnu politiku daju puno povoda za zakljucak da se kod
nas ne zna ni ko utvrduje, ni ko sprovodi spoljnu politiku, ni ko kome
i za šta odgovara. U takvoj situaciji, pojedini medunarodni
predstavnici uzimaju sebi slobodu da javno izricu pohvale pojedinim
politicarima, velicajuci njihovu felksibilnost, širinu i hrabrost (za
poziv Srbima na Kosovu i Metohiji da izadu na izbore, na pr.) i kritike
drugima za uskogrudost, nacionalizam, otpor reformama.
Ostavimo po strani "bisere" nediscipline, neprofesionalnosti i
štetocinskih izjava pojedinih ambasadora. Ostavimo takode po strani i
svakodnevno pro- dubljivanje razlika na liniji Beograd - Podgorica na
koje se domaca javnost vec navikla, da ne kažemo kojih se prezasitila.
Zadržimo se samo najkrace na par primera iz novije prakse državnog vrha
Srbije.
Narušavanje konsensusa o Kosovu i Metohiji
U javnosti su izbile na površinu suštinske razlike o vitalnim državnim
i nacionalnim pitanjima izmedu Vlade, odnosno Premijera i Predsednika
Republike. One se ogledaju u prilazu rešavanju takvih problema kao što
su Pokrajina Kosovo i Metohija, saradnja sa Haškim tribunalom,
donošenje novog ustava Srbije, sve do privatizacije onoga što je još
preostalo i reformi. Medustranacka borba toliko je pomracila svest
pojedinih lidera da nacionlna i državna pitanja koriste za medusobni
obracun, na opšte zadovoljstvo srpskih neprijatelja. Tzv. kohabitacija
u srpskom izdanju postala je ne samo barometar partijske države, vec
izvor sve dubljih podela u nacionalnom bicu i društvu uopšte. I tako,
umesto jacanja kohezije oko najvažnijih nacionalnih i državnih
interesa, umesto da državno rukovodstvo daje primer narodu, ono se
ponaša "ko u klin, ko u plocu".
Narušavanje konsensusa o konceptu rešenja za Kosovo i Metohiju
postignutog u Narodnoj skupštini Srbije, nanelo je velku štetu položaju
Srbije u procesu rešavanja tog složenog nacionalnog i državnog pitanja.
Navodna fleksibilnost i hrabrost onih politicara koji su pozvali Srbe
da izadu na izbore na KiM, uprkos odsustva elementarnih bezbednosnih i
drugih uslova za slobodne i fer izbore, nije bilo ništa drugo nego
odradivanje stavova istih onih medunarodnih cinilaca koji nose
odgovornost za poražavajuce stanje u Pokrajini (nastavljanje terorizma
i etnickog cišcenja, sprecavanje povratka proteranih, uzurpaciju
državne, privatne i crkvene imovine, nepreduzimanje mera za obnovu
porušenih i spaljenih crkava, manastira, grobalja, kuca i dr.).
O tome na kojoj osnovi treba da se rešava problem Kosova i Metohije,
Vlada i njen premijer imaju jedan koncept o kome je i u Narodnoj
skupštini postignut konsensus. Kljucni stavovi su da se mora poštovati
rezolucija Saveta bezbednosti 1244 (1999), suverenitet i integritet
Državne zajednice Srbija i Crna Gora, odnosno Republike Srbije, da se
poštuje princip OEBS-a o neizmenljivosti medunarodno priznatih granica.
Potpredsednik Vlade izlaže, medutim, svoj licni plan i to putem medija.
Pritom ne pominje rezoluciju SB 1244 (1999), ne osvrce se na princip
poštovanja medunarodno priznatih granica i predlaže medunarodnu
konferenciju kao "novi forum" ("novi" valjda u odnosu na Savet
bezbednosti UN ), sa vec fiksiranim mestom i datumom održavanja. Za
njega, pri svemu tome, nije važno hoce li Srbija uci u clanstvo
Evropske Unije sa Kosovom i Metohijom u svom sastavu, ili bez njega.
Jer, kako kaže, kad se jednom nadu tamo to ce biti nevažno. Dodaje, da
ce njegova partija, koja je inace clan vladajuce koalicije, pokrenuti
"diplomatsku ofanzivu" radi pridobijanja podrške tom konceptu.
Prvo što coveku padne na pament kad sve to procita, jeste da se zapita,
da li to potpredsednik Vlade javno inauguriše novu politiku suprotnu
politici Vlade i da li se to tako radi u normalnoj vladi i državi?
Drugo, da li ima problema da svoj koncept najpre proveri u Vladi, u
nadležnoj instituciji sistema, a da se eventualno potom, obrati
javnosti. "Solirajuci" o strateškom pitanju, zadao je udarac Vladi i
pomogao protivnicima njenog koncepta, kako albanskim separatistima na
Kosovu i Metohiji, tako i njihovim pokroviteljima na medunarodnom
planu. Braniti takvo ponašanje demokratijom, slobodom izražavanja
misli, ili tvrditi da se takav prilaz ne razlikuje mnogo od koncepta
Vlade predstavlja podcenjivanje zdravog razuma. Trece, šta znaci najava
da ce njegova stranka povesti "diplomatsku ofantivu" za pridobijanje
medunarodne podrške njegovom konceptu za Kosovo i Metohiju. Šta bi se
postiglo, na primer, ako bi po tom modelu, i sve druge strnke, svaka za
sebe, krenule u "diplomatske ofanzive", tražeci podršku za svoje
"koncepte" o KiM?! Cemu onda Vlada, skupštine, institucije uopšte!
Strategija moguceg i neophodnog
Postavlja se pitanje da li je potrebna, da li je uopšte moguca
spoljnopoliticka strategija u uslovima dubokih podela kako izmedu
vlasti u Beogradu i vlasti u Podgorici, tako i podela unutar državnih
struktura i struktura vladjuce koalicije u Srbiji? I drugo, ako je
moguca i potrebna šta bi bili elementi strategije?
Spoljnopoliticka strategija je, po našem mišljenju, moguca, celishodna
i neophodna. Sam politicki napor i proces dolaženja do strategije
predpostavlja pokretanje Saveta ministara, skupština, vlada u obe
republike, drugih institucija, strucnih i naucnih potencijala, medija.
Normalno je ocekivati da bi takav napor i inicijativa imali pozizivno
dejstvo na zaživljavanje zajednickih funkcija Državne zajednice SCG
utvrdenih Poveljom. Cinjenica da ce u tom procesu doci i do dubokih
razlika pa i konfrontacija, ne bi trebalo nikog da odvraca. Bilo bi
delikatno za bilo koju politicku strukturu da se negativno odredi prema
samoj inicijativi, a kada do nje dode, da se suprotstavi
opšteprihvacenim stavovima o dobrosusedstvu, normalizaciji odnosa sa
bivšim jugoslovenskim republikama, ocuvanju suvereniteta i integriteta
zemlje, clanstvu u EU, dobrim odnosima sa Francuskom, Nemackom,
Rusijom, SAD, Kinom itd.
Doduše, ima u sadašnjoj vlasti pojedinaca koji tvrde da takva
strategija vec postoji. U prigodnim govorima, izjavama, izveštajima
takvi pojedinci iznose da naša spoljna politika pociva na "tri stuba" -
EU, SAD, Rusija. Ostavimo za trenutak po strani nejasnocu koliko su
takve izjave iskrene, a koliko su verbalisticke i namenjene domacoj
javnosti, ostaje cinjenica da nije poznato ko je i kada utvrdio takvu
strategiju, još manje da je ikada pokrenuta strucna, javna rasprava o
njenim elementima i nacinu sprovodenja. Javnosti nije poznato da je
bilo koji ovlašceni organ SCG dobio predlog spoljnopoliticke strategije
i da je takav predlog usvojen.
Sledi zakljucak da spoljnopoliticka strategija ne postoji ni u
suštinskom, ni u formalnom smislu. Zbog toga ima mnogo lutanja, licnih
stavova i istrcavanja kada je neophodno jedinstvo državnog vrha i
nacionalni konsensus, a ponajviše ugadanja ocekivanjima stranih
fkatora. Posledice nisu puka degradacija ugleda i položaja zemlje, i
grubo mešanje u unutrašnje poslove, vec ubrzavanje razbijanja Državne
zajednice i nanošenje velike štete nacionalnim i državnim interesima.
Tome treba dodati stalno urušavanje profesionalne diplomatije koja od
oktobra 2000. postaje zabran za kadrove po privatnom izboru ministara i
njihovih stranaka. Posledice ove privatizacije, ili grupno-svojinskog
odnosa prema klasicnoj državnoj službi i funkciji su katastrofalne i
bice ih teško otkloniti.
A sada o nekim elementima strategije koju bi trebalo izgraditi. To su,
po našem uverenju, elementi realno moguceg i neophodnog.
1. Ocuvanje Državne zajednice SCG
Vec smo konstatovali da Državna zajednica SCG nije država u pravom
smislu tog pojma. Ipak, bez Državne zajednice takve, kakva je, bilo bi
iluzorno govoriti o bilokakvoj strategiji, ponajmanje
spoljnopolitickoj. Separatisticke snage u Crnoj Gori, kao i oni spoljni
cinioci u cijem je interesu potpuno razdvajanje Crne Gore i Srbije,
prihvatile su Državnu zajednicu SCG kao prelaz ka potpunoj razgradnji
zajednicke države, ka "razlazu". Za državotvorne politicke snage u
Crnoj Gori i Srbiji sadašnje stanje predstavlja istorijski izazov da
prihvate "prelazno rešenje", ali ne ka "razlazu", vec ka postepenoj
izgradnji prave federalne države, dovoljno funkcionalne i prosperitetne
da bude pouzdan partner i clan EU.
Po prirodi stvari, to je prevashodno stvar unutrašnjih odnosa i
unutrašnjeg politickog procesa. Pri svemu tome veoma je bitno izbeci
psihozu i zamke zagovornika hitnih rešenja, advokate hvatanja
"poslednjih vozova", kreatore kompleksa da smo najzatvorenija i
najzaostalija zemlja u regionu, i uopšte, ishitrene odluke cije bi
razarajuce efekte bilo teško otkloniti.
U našem slucaju, u proteklih nekoliko godina, mnoge stvari i odluke
unutrašnjih i spoljno-politickih odnosa prevashodno su rezultat
delovanja i uticaja medunarodnih cinilaca. Tako su i sama Državna
zajednica i Ustavna povelja nastale uz veliki, ako ne i presudan uticaj
EU. Da ne pominjemo odluku o odustajanju od državnog i
medunarodno-pravnog kontinuiteta. Razume se, da to nije dobro i da je
neophodno da vlast korenito izmeni svoj odnos, preuzimajuci punu
odgovornost za buducnost naroda i države i suprotstavljajuci se mešanju
sa strane u unutrašnje poslove. Da li je to sadašnja vlast u stanju da
postigne s obzirom na navike da o svemu važnijem saceka "savete" iz
inostranstva, pa da onda reaguje, kaskajuci za razvojem i propuštenim
šansama, to je drugo pitanje. Ali, ovde je rec o nacelnom postavljanju
stvari.
Za ocuvanje i jacanje SCG potrebna je dobro koncipirana, bar
srednjerocno postavljena diplomatska aktivnost, ciji je osnovni cilj
pridobijanje podrške važnih medunarodnih cinilaca njenom integritetu,
suverenitetu i razvoju Državne zajednice. Umesto ljutnje na vlastodršce
i diplomatiju Crne Gore što vode diplomatsku akciju za "razdruživanje"
odnosno, za razbijanje Državne zajednice, "savezna" diplomatija i druge
institucije i politicke snage u obe republike koje veruju u zajednicku
državu bi trebalo da vode konstruktivnu, graditeljsku diplomatsku
aktivnost za ocuvanje Državne zajednice. Verujemo da bi ogromna vecina
clanica medunarodne zajednice pozdravila i podržala takvu diplomatsku
ofanzivu, ukljucujuci više stalnih clanica SB UN, EU i druge faktore.
Integracija u Evropi i svetu, strah od separatizama i drobljenja
državnih teritorija na mnogim stranama, ukljucujuci i u Evropi, idu na
ruku takvoj diplomatskoj ofanzivi. Nažalost, takve ofanzive nema, ona
se ne vidi i ne oseca. Zašto, na drugima je da potraže odgovor.
2. Kosovo i Metohija - deo Srbije
Razni štabovi analiticara i "think tank" grupa pripremaju razne
scenarije za tzv. "konacni status Kosova". Oni to rade za potrebe
odedenih politickih faktora koji imaju svoje interese na KiM razlicite
od interesa Srbije (SCG). Pitanje je kako je Srbija (SCG) organizovana
za zaštitu sopstvnih interesa u procesu rešavanja ovog vitalnog
državnog i nacionalnog problema.
Sudeci po dobro obaveštenim diplomatskim izvorima, domaci faktori
prolaze kroz fazu ubedivanja da Srbija nema šta da izgubi "uslovnom
nezavisnošcu" KiM, jer posle prijema u EU, postaje nevažno da li je KiM
u sastavu Srbije,ili "uslovno" nezavisno. I tada Kosovo i Metohija
ostaje" fakticki zavisno od Srbije kao mocnije, razvijenije i kljucnog
faktora na Balkanu. Oni koji "ubeduju" nastoje da uvere lidere u Srbiji
da ne postoji opasnost od stvaranja Velike Albanije, jer, eto, i vlada
Albanije se protivi tome, a i bez obzira na sve - Evropa to nece
dozvoliti.
To je taktika. A cilj je - da se "posao" završi za ovu fazu, da se
"isporuce" rezultati i približi i formalnoj nezavisnosti. Šta ce
kasnije biti, mnogi i ne razmišljaju, dok su drugi usmereni da proces,
korak po korak, stigne do "tacke bez povratka", odnosno, do
nezavisnosti KiM.
Varijanta "uslovne nezavisnosti", koju u našim medijima promovišu razni
štabovi, preko svojih glasogovornika u Beogradu predpostavlja sledece:
garantovanje zaštite Srba, uz lokalnu samoupravu i decentralizaciju,
vracanje imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi i garantovanje bezbednosti
srpskih crkava i manastira, zadržavanje medunarodne policije u
prelaznom periodu od 5 godina i sl. Pri svemu tome provlaci se teza da
rezolucija SB 1244 i nije bogzna kako dobar dokumenat i ne treba
dozvoliti da ona postane ogranicenje za postizanje "realnog i održivog"
rešenja koje ce, pored ostalog, omoguciti brzi privredni razvoj Srbije
i ubrzati njeno clanstvo u EU. Nudi se, manje više, otvorena trgovina
po formuli "teritorija (Kosovo i Metohija) za razvoj". Vecina ovih
teza, na jedan ili drugi nacin, dozirano se plasira našoj javnosti kroz
priloge "slobodno mislecih", "nezavisnih" i drugih analiticara,
ukljucujuci, nažalost, i neke visoke predstavnike vlasti, istina koji
nisu bez solidnog staža u nevladinom sektoru vezanom za strane
donacije. Što se tice "garancija" kao predpostavke "uslovne"
nezavisnosti radi se uglavnom o novim obecanjima da ce se izvršiti
stare obaveze utvrdene u rez. 1244(1999.), koje, ni posle više od pet
godina medunarodnog prisustva, nisu izvršene.
Raspoložive informacije ukazuju na to da kljucni medunarodni cinioci
primenjuju dvostruki kolosek i u odnosu na pravo proteranih Srba i
drugih nealbanaca na slobodan i bezbedan povratak. Nacelno i javno,
ostaju privrženi toj obavezi koja nije samo pravna i politicka, vec i
moralna. U praksi, medutim, iznose mnoge razloge zašto još nije vreme
za povratak, da nisu stovrene materijalne, politicke i druge
predpostavke. Vrši se pritisak da Srbija nade rešenja za stalno
nastanjenje proteranih na njenom užem podrucju. (Opiru se cak i
nastanjivanju proteranih u Vojvodini, jer bi to "vodilo menjanju
nacionalne strukture stavnovništva" u toj Pokrajini). Sve u svemu, ne
postoji politicka volja da se ovaj problem reši, racuna se da ce vreme
uciniti svoje i da ce vecina proteranih odustati od insistiranja na
pravu na povratak. Konacan rezultat ce biti fakticka legalizacija
etnickog cišcenja. Bar u slucaju kad su žrtve Srbi.
Prioritetna obaveza diplomatije jeste da u svim prilikama i svim
kontaktima podseca na obavezu medunarodne zajednce da obezbedi celovito
ostvarivanje rez. SB 1244(1999.) i Kumanovskog sporazuma, da daje
odgovarajuce predloge i inicijative. Drugim recima, da deluje aktivno i
preventivno, a ne posledicno, kao do sada.
Obaveze medunarodne zajednice
Šta iz navedenih medunarodno-pravnih dokumenata nije izvršeno, a
predstavlja nesumnjivu obavezu medunarodne zajednice? To su, pre svega,
sledece obaveze: garantovanje ljudskih prava preostalog srpskog i
drugog nealbanskog stanovništva u Pokrajini; slobodno, bezbedno i
dostojanstveno vracanje oko 270.000 raseljenih Srba i drugih
nealbanaca, garantovanje njihove bezbednosti i obezbedivanje osnovnih
uslova za normalan život u Pokrajini; razjašnjavanje sudbine više
hiljada ubijenih i nestalih Srba i drugih nealbanaca od dolaska UNMIK i
KFOR, do danas; privodenje pravdi svih odgovornih za zlocine pocinjene
u Pokrajini u istom periodu; obnova porušenih i spaljenih spomenika
duhovnosti i kulture, kuca za stanovanje, u istom periodu; sprovodenje
stvarnog razoružanja i demilitarizacije tzv. OVK, kakogod se ona danas
zvala, odnosno svih teroristickih, vojnih, ili paravojnih grupa i
pojedinaca; zaustavljanje ilegalne obuke i naoružavanja teroristickih i
paravojnih grupa, kao pretnje miru i stabilnosti; restitucija
vlasnickih prava nad nezakonito oduzetom privatnom, državnom, crkvenom
i društvenom imovinom; vracanje delova vojske SCG i srpske policije, u
skladu sa rez. SB 1244 (1999.) i Kumanovskim sporazumom.
Na ispunjavanju ovih obaveza, Srbija i SCG mogu imati stalnu
inicijativu. Umesto da se izjašnjavaju o požurivanju i rokovima za tzv.
konacno rešenje, one imaju širok prostor da vode akciju i da druge
faktore stavljaju u defanzivnu poziciju. Cilj nije "konacni status",
vec život na KiM, jednaka ljudska prava za sve gradane, oživotvorenje
obaveza UNMIK i KFOR.
U vezi sa Kosovom i Metohijom još nekoliko sugestija.
Pre svega, jasno je da ni najbolji planovi i strategije nemaju izglede
za uspeh ako se o njima ne bi postigao i odgovorno cuvao konsensus svih
važnijih politickih snaga i ako se za njihovo ostvarivanje ne bi vodila
sistematska diplomatska aktivnost.
U diplomatskim naporima uvek treba vracati na suštinu i celinu
problema, a ona se sastoji u ugrožavanju teritorijaolnog integriteta
SCG, odnosno Srbije. To ugrožavanje nigde i nikad nije priznato kao
legitiman cilj, vec predstavlja protivzakonito ugrožavanje principa
Povenje UN, Finalnog dokumenta OEBS-a iz Helsinkija i Pariske Povelje.
Menjanje medunarodnih granica na Balkanu, poštovanje stavova
Badinterove komisije u slucajevima svih bivših jugoslovenskih
republike, osim u slucaju Srbije, bio bi akt diskriminacije i opasan
presedan, koji bi ugrozio mir i stabilnost na Balkanu i u Evropi. Ne
postoje uslovi, niti pogodnosti, pod kojima bi, ili zbog kojih bi
Srbija trebalo da pristane na bilo kakav vid nezavisnosti KiM -
"uslovne", bezuslovne, fakticke, formalne, ili drugacije.
Cvrsta pravna pozicija Srbije
Pravna pozicija Srbije potpuno je cista i cvrsta sa stanovišta
medunarodnog prava. Dotle dok se Srbija (SCG) bude cvrsto držala
rezolucije SB 1244 (1999.), Kumanovskog sporazuma, principa Povelje ZN,
Završnog dokumenta OEBS iz Helsinkia, dok bude odlucna u odbijanju
svake vrste trgovine tipa "teritorije za razvoj", i dok problem Kosova
i Metohije bude držala iskljucivo u nadležnosti Saveta bezbednosti - ne
postoji mogucnost da joj se nametne nezavisnost KiM, odnosno,
odcepljenje dela državne teritorije. Jedino pod tim predpostavkama može
racunati na podršku Rusije i Kine, a moguce i Francuske, u Savetu
bezbednosti. Ta podrška ce, verujemo, ukljuciti i veto na eventualni
zahtev za nezavisnost, ne zbog prijateljstva i sentimenata prema Srbiji
i Srbima, vec pre svega, zbog zaštite sopstvenih interesa, imajuci u
vidu da su te zemlje, koja više, koja manje, suocene sa separatizmima i
terorizmom na delovima svojih državnih teritorija (Cecenija, Tibet,
Korzika i dr.).
U suprotnom, ti argmenti bili bi bez znacaja. Ukoliko bi Srbija (SCG)
prihvatila trgovinu, nagodbu, bilokakvo "dogovorno rešenje" izvan
rezolucije SB 1244 (1999.) podrška pomenutih zemalja postala bi
irelevantna. Jer, "vi ste tako želeli, gospodo, iz Beograda"!
Smatramo, takode, da rešenje problema Kosova i Metohije nije moguce bez
direktnog, suštinskog ucešca Srbije, odnosno bez njenog pristanka.
Drugaciji pristup bi došao u sukob sa ozbiljnim pravnim, politickim i
geopolitickim rezonima. Nametanje Srbiji rešenja koje ona ne bi
prihvatila, u kojem ne bi suštinski ucestvovala, znacilo bi pocetak
nove dugorocne nestabilnosti koju teško da bi išta moglo eliminisati,
pa ni clanstvo SCG u EU. Predpostaljamo da je Evropa svesna toga i da
nece rizikovati da stvara presedan koji bi joj se, kad tad, mogao
vratiti kao bumerang.
Pretnje da je to moguce, da ce se to i desiti ukoliko Srbija ne požuri
sa sopstvenim "ponudama", ukljucujuci cak i da dobrovoljno ponudi
nezavisnost KiM (jer bi, navodno, u tom slucaju dobila veliku razvojnu
pomoc, sustigla bi druge u približavanju clanstvu u EU) - verujemo da
su iz arsenala politicko-psihološkog pritiska i tehnologije omekšavanja
beogradskih vlasti. Poreklo takvih pretnji nije teško utvrditi, mnogo
je teže razumeti pojedince iz Beograda, ukljucujuci i pojedince iz
vlasti, koji javno istupaju kao advokati izvora takvih pretnji.
Kad je rec o organizacionom obliku za Kosovo i Metohiju, to može biti
samo pokrajina u okviru Srbije, odnosno SCG. Sa vrlo širokom
autonomijom, to nije sporno. Status autonomije bilo kojeg stepena
iskljucuje suverenitet i medunarodni subjektivitet. To, pored ostalog,
prakticno znaci da autonomna pokrajina nema prava na clanstvo u
medunarodnim organizacijama u kojima su clanice samo suverene države,
kao što su UN, OEBS, SE, EU, STO i dr. Niko nema prava da od Srbije,
odnosno SCG, traži ni formalno, ni fakticko odustajanje od rez. SB UN
1244(1999) i Kumanovskog sporazuma. SCG i Srbija imaju puno pravo da
insistiraju na celovitoj i doslednoj primeni tih dokumenata Svetske
organizacije.
Srbija je otvorena za nastavljanje dijaloga, ali samo pod okriljem
Saveta bezbednosti UN i uz puno poštovanje rezolucije SB 1244(1999) kao
neizmenljive osnove rešenja. Srbija, odnosno SCG, ne prihvata
izmeštanje rešavanja pitanja Kosova i Metohije izvan okrilja SB UN,
niti izvan okvira rez. SB UN 1244 (1999) i Kumanovskog sporazuma. Što
se tice ucešca Srbije u procesu rešavanja problema KiM, odnosno,
definisanja sadržine široke, suštinske autonomije, napred su izneti
neki argumenti. Kad je rec o ucešcu Srba sa KiM, odnosno, njihovih
legitimnih predstavnika, onda se postavlja osnovno pitanje - kako ce u
tom dijalogu ucestvovati Srbi sa Kosova i Metohije kad je vecina
srpskog stanovništva otuda još uvek u zbegovima i privremenim
staništimaa drugde po Srbiji, odnosno, može li biti rec o legitimnim
predstavnicima Srba iz Pokrajine pre nego što se obezbede uslovi da se
bar vecina proteranih vrati tamo i pre nego što im se obezbede osnovna
ljudska prava. Smatramo da se u vezi sa ovim problemom pred politicare
u Srbiji, pred diplomatiju SCG postavljaju vrlo ozbiljni zadaci i da se
ni jedna medunarodna institucija, ni jedan forum u Evropi, ni jedna
clanica Kontakt grupe - ne mogu ostaviti na miru dok se ne obezbedi
pravo na slobodno i bezbedno vracanje proteranih Srba. Niko nema prava
da se saživi sa duplim standardima u odnosu na 270.000 Srba, sa
tretmanom proteranih Srba kao manje vrednih ljudi, kao Evropljanima
drugog reda.
Smatramo da je štetno ako se veštacki stvara atmosfera "ubrzanog
rešavanja konacnog statusa", jer to znaci guranje pod tepih,
zapostavljanje suštinskih nerešenih problema i naloga Saveta
bezbednosti iz domena ljudskih prava.
"Maršalov plan" za obnovu i razvoj Kosova i Metohije
Na KiM postoje veliki ekonomski i socijalni problemi koji se posebno
izražavaju u nezaposlenosti mladih. Ti problemi nerazvijenosti i
nezaposlenosti predstavljaju jedan od važnih izvora organizovanog
kriminala sa širim implikacijama na Balkanu i u Evropi. Predlažemo
stvaranje neke vrste "Maršalovog plana" za obnovu i razvoj KiM.
Sredstva bi se formirala iz donacija država i medunarodnih institucija,
a njima bi mogla da upravlja EDB. To je ujedno i nacin da se efikasno
smanji i eliminiše pritisak ilegalne radne snage, prelivanje
organizvovanog kriminala sa KiM u zemlje EU. Ne treba ni isticati da bi
sama odluka o tome predstavljala veliko ohrabrenje za vracalje svih
proteranih i znak rešenosti da se na delu obezbede predpostavke za
multieticki sastav stanovništva. Ideja o medunarodnom fondu za obnovu i
razvoj Kosova i Metohije ne bi iskljucivala druge nivoe i vidove
pomoci, pogotovu humanitarne.
Grubo kršenje osnovnih ljudskih prava Srba i nealbanaca na KiM i
uskracivanje ljudskih prava onih kojima se sprecava povratak, ne vrše
albanski "ekstremisti", vec albanski teroristi. Na delu je albanski
terorizam, a ne puki ekstremizam.
Nije na delu "etnicki motivisano nasilje", vec sistematsko etnicko
cišcenje. Okolišan, izvrdavajuci recnik možemo objasniti kada ga
koriste stranci ciji je interes da prikriju sopstvenu odgovornost, ne
retko i da zaštite pripadnike teroristicke OVK, kao saveznike u
agresiji 1999., ali nikako se ne može opravdati kada to, kao svoj stil,
prihvataju, koriste i šire predstavnici SCG, odnosno Srbije. A onda se
cude, pa cak i ljute, bar na javnoj sceni, na iste predstavnike
"medunarodne zajednice" ciji recnik i stil oponašaju. Oni, takode,
govore o "održivoj bezbednosti" na Kosovu i Metohiji, o "održivom
povratku" prognanih itd., a tamo niti ima bezbednosti, niti povratka.
Poslednjih meseci u raznim saopštenjima, izjavama i pisanim
materijalima pažnja se uglavnom koncentriše na "otklanjanje posledica
etnicki motivisanog nasilja" 17. do 19.marta 2004. To je svakako
potrebno, iako su to posledice planiranog teroristickog pogroma i
etnickog cišcenja Srba i to, kako sve više izbija na svetlost dana, uz
znanje (da li samo - uz znanje!) delova KFOR-a i obaveštajnih službi
mocnih zapadnih država.
To, medutim, ni najmanje ne sme da odvlaci pažnju od odgovornosti
medunarodne zajednice, za nas su to prevashodno Ujedinjene nacije, za
otklanjanje svih posledica terorizma i etnickog cišcenja Srba i drugog
nealbanskog stanovništva od 10. juna 1999. do danas. Jer, ako su
teroristi 17. do 19. marta 2004. proterali oko 5.000 Srba, porušili 15
crkava i manastira, ne sme se ni za trenutak, svesno, ili nesvesno,
potisnuti u drugi plan cinjenica da je pre toga na isti, ili slcan
nacin, proterano 270.000 Srba i nealbanaca, da je zapaljeno i porušeno
135 crkava i srednjevekovnih srpskih manastira. Upozoravamo dakle, na
opasnost da se raniji tragicni dogadaji potisnu u drugi plan, da se
pretvore u svršeni cin i da se tako medunarodna zajednica oslobodi
odgovornosti koju, i po rezoluciji SB 1244, ima za celinu problema.
Hoce li to ici tako kako bi neki medunarodni cinioci žaleli i kako je u
interesu rukovodstva Albanaca, u velikoj meri zavisi od delovanja vrha
Srbije i SCG prema medunarodnim forumima i predstavnicima.
Objediniti strucne, naucne i politicke potencijale
Ono što nedostaje to je "proizvodnja" drugacijih ideja, drugacije
atmosfere, kontinuirana "proizvodnja" ideja i akcija koje izviru iz
Strategije usvojene konsensusom u Narodnoj Skupštini Srbije. Cim ih
nema, one i ne ulaze u analize i procene.Ta praznina, je itekako važna
cinjenica - štetna za poziciju Srbije, korisna za nosoce politike
svršenih cinova. Da bi se pariralo raznim štabovima koji neprekidno
proizvode i lansiraju svoje ideje i planove za Kosovo i Metohiju,
uglavnom, na liniji obrazlaganja nezavisnosti, da bi se obezbedila
osnova za aktivnu politiku i diplomatiju Srbije i SCG, nisu dovoljni
samo savetnici Predsednika i Premijera, nije dovoljna individualna
pamet makoliko pojedinci bili mudri, upuceni u problem i dobronamerni.
Zalažemo se za to da se na nivou Srbije, objedine afirmisani
strucnjaci, analiticari, najbolji poznavaoci problema KiM, da se stvori
tim, ili timovi za pojedine aspekte problema i da se pokrene "domaca
proizvodnja" inicijativa, predloga i stavova za naše organe i
predstavnike. Zalažemo se, dakle, za takav napor koji bi objedinio
najbolje domace potencijale i stavio ih u službu jedne aktivne politike
o Kosovu i Metohiji. Ne treba ni naglašavati da je nužno da pritom budu
iskljuceni stranacki prilazi.. Realizacijom ovog predloga izašlo bi se
iz pasivne pozicije, politicari ne bi bili u poziciji da se samo
izjašnjavaju o idejama i planovima sa strane. Takav tim, ili timovi, bi
istovremeno nudili "svoje proizvode"svim nadležnim institucijama, i
konacno, iako ne najmanje važno, to bi dobrim delom smanjilo sadašnju
"konjukturu" za "soliranjem" i širenjem konfuzije od mnoštva autora
razlicitih planova..
U fazi priprema novog ustava Srbije potrebno je konsensusom doci do
odredbe prema kojoj niko, u ime srpskog naroda i gradana Srbije, nema
prava da formalno ili fakticki, cinjenjem ili necinjenjem, prihvati ili
se saglasi, sa uslovnom ili bezuslovnom nezavisnošcu Kosova i Metohije,
odnosno, sa iskljucivanjem Pokrajine iz ustavno-pravnog ustrojstva
Srbije.
3. Principi odnosa sa susedima
Odnosi sa susedima, dobrosusedska sarada su bitan uslov, pre svega,
bezbednosti, a zatim, razvoja i integracije. Dobrosusedstvo i saradnja
sa bivšim jugoslovenskim republikama imaju dobru perspektivu i treba da
budu u vrhu spoljnopoliticke strategije. Da bi tako bilo Srbija i Crna
Gora moraju izgraditi jasan koncept. Za taj koncept, po našem
mišljenju, bitno je striktno poštovanje ovih principa:
Prvo, priznavanje avnojevskih granica za sve republike, kao medunarodno
priznatih. Uostalom, to su i nepromenjeni stavovi Medunarodne
konferencije o bivšoj Jugoslaviji, ukljucujuci i stavove Badintrove
komisije. Drugo, odnosi se mogu graditi samo striktnim poštovanjem
principa reciprociteta, ravnopravnosti i uzajamnosti interesa.
Jednostrane koncesije koje su posle tzv. Demokratskih priomena 2000.-te
cinjene na štetu SRJ, potom SCG i Srbije moraju prestati (podela
zajednicke imovine, jednostrano povlacenje protivtužbi, koncesije u
trgovini). Trece, nemešanje u unutrašnje poslove. I cetvrto,
eliminisanje svih oblika diskriminacije Srba koji kao nacionalne
manjine, žive u bivšim jugoslovenskim republikama, garantovanje
slobodnog, bezbednog i dostojanstvenog povretka svih izbeglica i puno
poštovanje ljudskih prava Srba.
Sa stanovišta ovih principa vlasti, SCG, odnosno Srbije, ucinile su
ozbiljne propuste i greške na štetu medunarodno-pravnih, ekonomskih,
finansijskih, politickih i drugih interesa zemlje (odustajanje od
principa državnog i medunarodno-pravnog kontinuiteta, prihvatanje
podele imovine Kraljevine Srbije na bivše jugoslovenske republike,
nepreduzimanje pravnih mera za zaštitu državne, društvene, crkvene i
privatne imovine Srbije, SPC i Srba na Kosovu i Metohiji, Zatvaranje
sedišta Saveznog komiteta za Kosovo i Metohiju u Prištini i povlacenje
osoblja punktova Komiteta u Prištini, Gnjilanu (Ranilug) i Kosovskoj
Mitrovici i dr.).
Odnosi sa Slovenijom i Hrvatskom
Poznato je da je Slovenija oduvek gradila svoju politiku prema Srbiji
rukovodeci se primarnim interesom - eksploatacija tržišta Srbije za
plasman industrijske robe koja nema produ na tržištu EU i korišcenje
Srbije kao izvora jeftinih sirovina i repromaterijala. Potpuno
nezavisno od toga vlast u Beogradu je glatko dala slovenackim firmama
sve moguce olakšice. DOS-ova diplomatija, koja je zamajavala domacu
javnost svojom ekonomskom dimenzijom, nije ispoljila ni priblžnu
agilnost da i u Ljubljani obezbedi reciprocnu otvorenost za privredu
Srbije.
Slovenija, takode, ispoljava ambicije da bude posrednik SCG u njenom
približavanju EU, posebno u ekonomskom približavanju prema Austriji i
Nemackoj. Beogradu nudi svoju bliskost, prisustvo i uticaj u tim
zemljama, a Becu, Berlinu i drugima u EU svoj "minuli rad",
"investicije" u veze, uticaj i poznavanje tržišta SCG iz decenija
zajedništva u Jugoslaviji. Ništa bukvalno, razume se. U Beogradu se,
inace, dosta neguje kult "primera Slovenije", cemu kumuju politicki
faktori "neoptereceni bliskom prošlošcu", što znacajno olakšava
slovenackoj sklonosti da na srpskoj neposlovnosti olako ubira ekstra
profit. Ima dovoljno razloga za upozorenje - ukoliko bilo gde postoje
ideje da su Srbiji potrebni posrednici u oblasti investicija i
privredne saradnje sa EU uopšte, onda takve ideje i ocekivanja olakih
zarada na racun srpske privrede treba u najmanju ruku obeshrabriti.
Veliki propust je ucinjen, takode, i u tome što nije bilo zvanicne
javne reakcije povodom izjave slovenackog ministra inostranih poslova
Rupela da ce se Slovenija, kao buduci predsdavajuci OEBS-a, zalagati za
nezavisnost Kosova i Metohije. Takva izjava šefa slovenacke
diplomatije, istog onog koji je trijumfalno inaugurisao novo zdanje
"Merkatora" na najatraktivnijoj lokaciji u Novom Beogradu, predstavlja
vrhunac arogancije, koji se teško može objasniti, osim ako neko nije
zagarantovao Sloveniji da, kakogod se ona ponašala prema Srbiji,
kolikogod štete nanosila njenim državnim interesima, tamo ce, nezavisno
od svega, uvek imati otvoreno tržište i sve pogodnosti najpovlašcenijih
prijatelja. Neko je, ipak, bio dužan da upozori slovenackog ministra da
i srpska tolerantnost ima granica i da nije preporucljivo da Srbiju
trertira "as granted". Radi boljeg razumevanja i dobrih odnosa . A
ukoliko se njemu ta izjava "omakla", zbog unutrašnjih, ili slicnim
potreba, moglo je, na primer, i nekom zvanicniku u Beogradu da se
takode "omakne" podsecanje gospodina Rupela na poznatu "Halštajnovu
doktrinu". Zašto bi to bilo "dolivanje ulja na vatru", a ne njegova
otvorena javna podrška odcepljenju Kosova i Metohije od Srbije!
Kad je rec o odnosima sa Hrvatskom, oni zaista imaju kljucni znacaj za
stabilnost i razvoj na prostoru prethodne Jugoslavije, pa i šire.
Potpisan je veliki broj spkorazuma, ukljucujuci i nedavni o zaštiti
nacionalnih manjina. Suštinski je znacajno kojim tempom ce svi ti
sporazumi zaživeti, jer ima se utisak da ih je znatan broj potpisan u
žurbi da bi Hrvatska ispunila uslove za clanstvo u EU. Što se tice
najnovijeg Sporazuma o zaštiti manjina, Hrvatska je dobila još jednu
legitimaciju prema EU. Sa stanovišta interesa SCG, ozbiljan nedostatak
Sporazuma je u tome što ni na koji nacin ne tretira pitanje prava Srba
izbeglica na povratak, imovinu, stanove i zaštitu od neosnovanog
sudskog progona. A to su sve, kao što je poznato, i dalje ozbiljni
nerešeni problemi.
Iskustvo nedvosmisleno potvrduje da Hrvatska formalno prihvata sve
obaveze koje dolaze iz EU, SE i OEBS-a, amnestiju, ljudska prava,
slobodan povratak izbeglica... U praksi, medutim, funkcioniše citav
sistem otežavanja, odvracanja, pa i sprecavanja da se to primeni i da
se izvršeno etnicko cišcenje Srba protekom godina, pretvori u stalno
stanje.. Posebno u odnosu na mladi deo populacije izbeglica. Ako je to
poznato, onda se postavlja pitanje zašto diplomatija SCG, vlasti
uopšte, pa i najveci deo medija u Srbiji, cutke prelaze preko svega
toga! Da li je i to deo njihove politike dobrosusedstva i evropske
orijenatcije?
Povlacenje protivtužbi SRJ na tužbe Izetbegoviceve BIH i Hrvatske
protiv SRJ predstavlja veliku grešku naše diplomatije, sa teško
sagledivim posledicama. Smatramo da je neophodno ispitati pravne
mogucnosti reaktiviranja tih protivtužbi do postizanja dogovora o
obostranim povlacenjima svih tužbi i protivtužbi izmedu bivših
jugoslovenskih republika, podnetih Medunarodnom sudu pravde u Hagu. Ne
sme se prihvatiti ni stav da SRJ, u vreme podnošenja svih tužbi i
protiv-tužbi, koje su u postupku pred tim sudom, ukljucujuci i tužbu
SRJ protiv deset zemalja clanica NATO, nije bila clanica UN i da zbog
toga, navodno, nije raspolagala sa procesno-pravnim kapacitetom za
vodenje takvih sporova, odnosno, za ucešce u tim sporovima, bilo kao
oštecena bilo kao optužena strana.
"Mini" OEBS o granicama i manjinama na Balkanu
Na Balkanu su u toku znacajne promene. Više je politicke volje za
ekonomskim povezivanjem, više bilateralnih sporazuma, ali još uvek
nedovoljno prakticnih rezultata. EU i NATO ubrzano šire svoje prisustvo
(clanstvo). Na prostorima ranije Jugoslavije nalaze se tri mirovne
misije, od kojih je najbrojnija ona na Kosovu i Metohiji. Medutim,
Balkan je još daleko od željene stabilnosti i tempa razvoja. Problemi
na Kosovu i Metohiji nisu rešeni i ne mogu se rešiti dok se u celini ne
sprovedu odluke SB UN. Sa razlicitim intenzitetom se javljaju problemi
u BiH i Makedoniji. Nastavljaju se terorizam i organizovani medunarodni
kriminal.
U rešavanju svih tih problema, SCG je objektivno važan, ako ne i
kljucni partner. Jednak, ako ne i veci znacaj, ima kao faktor
ekonomskog povezivanja i razvoja. Postavlja se pitanje da li se takav
njen potencijal dovoljno uvida i uvažava u Evropi i kako se taj odnos
prakticno ispoljava. Ili, šta SCG, njena politika i diplomatija, treba
da cine da bi odredene prednosti SCG i potencijali bili prakticno
uvaženi. Ovde cemo najkrace izneti dve ideje na toj liniji.
Zona slobodne trgovine Na Balkanu je ideja cija je realizacija zapoceta
1997. Sporazumom o slobodnoj trgovini izmedu SRJ i Makedonije.
Stvaranje takve zone je u zajednickom interesu svih zemalja regiona.
Zapoceti proces treba dovesti do kraja. Pored sistema bilateralnih
ugovora o slobodnoj trgovini, koji su do sada zakljuceni, bio bi
potreban i jedan multilateralni ugovor koji bi i formalno omogucio
konstituisanje Balkanske asocijacije slobodne trgovine - Balcan Free
Trade Association (BAFTA).
Druga je ideja o održavanju balkanske konferencije o granicama i
manjinama, mini OEBS. Njenu suštinu cinili bi ciljevi i principi
OEBS-a, kao i Saveta Evrope, konkretizovani na skpecificne uslove na
Balkanu. Ishod takve konferencije, na kojoj bi - pored predstavnika
zemalja regiona, ucestvovale još, na primer, stalne clanice SB UN,
Generalni sekretar UN, predstavnici OEBS-a, Saveta Evrope,Evropske
Unije i drugi, trebalo bi da bude konvencija kojom bi se garantovala
nepromenljivost postojecih medunarodno priznatih granica i jednaki
standardi zaštite prava pripadnika nacionalnih manjina u svim zemljama
potpisnicama.
Ova ideja naišla je na povoljne reakcije tokom nedavnog zasedanja
Generalne skupštine UN u Njujorku. Bilo bi znacajno da se ona
diplomatskim aktivnostima SCG prati, proverava i narocito - podrži.
Razume se, takva konferencija bi zahtevala opsežne pripreme i posebno
angažovanje OEBS-a i SE. Korist za mir, stabilnost, dobrosusedstvo i
razvoj bila bi neprocenjiva.
4. Uravnoteženi odnosi sa kljucnim medunarodnim faktorima
Uravnoteženi odnosi i saradnja sa najvažnijim i najuticajnijim zemljama
Evrope, sa SAD, Rusijom, Kinom, Indijom, Japanom, kao i sa zemljama
tzv. treceg sveta. Geostrateški položaj zemlje, nivo
ekonomsko-tehnološkog razvoja, raspored dugotrtajnih ekonomskih veza i
interesa, dugorocna zavisnost od uvoza energenata, istorijski put
razvoja, kulturna bliskost i drugi slicni faktori, nalažu odgovarajuci
koncept i geostrateški raspored spoljno-politickih odnosa i interesa
SCG. Neprirodno je jednostrano vezivanje i prepuštanje svih interesa
zemlje jednoj strani, makoliko mocna i dominantna bila. Razume se, rec
je o suštinskoj, nikako o verbalistickoj ravnoteži interesa. Takva
opcija iskljucuje odnose konfrontacije, jednako kao i odnose
kapitulacije.
Iz rezultata ponašanja vlasti Srbije i SRJ (SCG), nakon naglog zaokreta
u spoljnoj politici (šta je spoljna politika?), posle oktobra 2000. i
jednostranog priklanjanja NATO-u i SAD-u, vreme je da se izvuku
odgovarajuci zakljucci i pouke. Kao ozbiljna nacija, ne treba tako brzo
da zaboravmo šta je ko od domacih i stranih faktora obecavao, koja su
ocekivanja u narodu pobudena i šta je od svega ostvareno. Od
demokratizacije i ljudskih prava dobili smo tipske recepte o tome šta
je dobro za nas, bez prigovora, stotine hiljada mladih ostalo je bez
posla i upuceno "trbuhom za kruhom" u bogate zemlje Zapada, dobili smo
visoko obrazovanje i zdravstvenu zaštitu za bogate, ispiranje mozga,
umesto slobodnog protoka informacija, denacionalizaciju umesto
kulturnog i duhovnog identiteta, sindrom ništavosti i apologiju
tudinštine, umesto samopouzdanja i samopoštovanja... Konacno, od
milijardi dolara donacija sa Zapada, na cemu je pocivala filozofija
"demokratskih promena", jedva da je stigao simbolicni deo, tek toliko
da se potisnu u drigi plan stotine miljardi dolara ratne štete,
posledice upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom, posledice
desetogodišnjih sankcija. U rešavanju Kosova i Metohije, umesto
razumevanja i podrške pozicijama Srbije koje su legitimne, zasnovane na
najvišim aktima medunarodnog javnog prava, od prijatelja sa Zapada
dobijamo "savete" kako treba biti realan, kako nema vracanja na stanje
od 1999., kako se treba prilagoditi cilju clanstva u EU. Sve u svemu,
da treba prihvatiti "uslovnu nezavisnost" Pokrajine i to, po
mogucnosti, bez Srba. U cemu se onda ogleda prijateljstvo najvažnijih
zemalja Zapada, NATO-a prema Srbiji, u kojim konkretnim gestovima kada
je rec o Kosovu i Metohiji, koliko im je Srbija znacajna kao partner? U
cemu se ogleda ojacani medunarodni položaj i ugled Srbije (SCG) od
promena 2000. do danas, ako to nema nikakvog uticaja na stav Zapada
prema Kosovu i Metohiji, kao delu Srbije! Šta je to što diplomatije SCG
i politika Srbije propuštaju, što treba da cine i deluju prema
najvažnijim zemljama Zapada da bi Zapad, a pre svega SAD, na tom
najznacajnijem državnom i nacionalnom pitanju, izmenile svoj
dosadašnji, jednostrani, proalbanski odnos i pružile Srbiji (SCG)
podršku?
Prvo, cini se, da i Evropi i SAD-u treba jasno staviti do znanja
procenu da njihovo odmeravanje politickog uticaja i strateške moci na
Balkanu, odnosno na Kosovu i Metohiji, nije korisno ni za koga,
najmanje za Balkan i SCG. Takva "utakmica" je neproduktivna, jer i
nehotice vodi svrstavanju na jednu, ili drugu stranu, forsiranju
virtuelnih, umesto realnih opdnosa izmedu balkanskih zemalja, a sve to
vodi nastavljanju nestabilnosti, uz rizike novih konflikata.
Nestabilnost odlaže razvoj, ukljucujuci i kapitalne projekte, kao što
su naftovodi, gasovodi, saobracajni koridori i dr.
Drugo, neopho je afirmisati kljucnu ulogu SCG za mir, stabilnost i
razvoj na Balkanu, popsebno na prostoru ranije Jugoslavije, i spremnost
SCG da aktivno i dosledno ostvaruje tu ulogu kroz saradnju sa svim
regionalnim i vanregionalnim faktorima, uz uvažavanje njihovih interesa.
Trece, treba insistirati na osposobljenosti, iskustvu i bogatim
saznanjima SCG od znacaja za uspeh u borbi protiv medunarodnog
terorizma i organizovanog kriminala svih vrsta. Ako se tome doda
geostrateški položaj SCG, ukrštanje puteva terorista i kriminalnih
organizacija, onda prednosti SCG na tom planu postaju još jasnije. SCG
treba da ponudi da bude sedište regionalnog centra za borbu protiv
medunarodnog terorizma i orgganizovanog kriminala za Balkan. Ima
razloga da je sluh Zapada, posebno SAD, za ovakav prilaz i ovakve
argumente, poslednjih godina, postao veci, kako zbog teroristickih
napada na Njujork i Vašington, 11. septembra 2001., tako i zbog znakova
nešto drugacijih percepcija Bušove administracije prema Balkanu, u
odnosu na politiku Klintona. Najzad, nije bez znacaja ni cinjenica da
je srpska dijaspora svojom otvorenom podrškom i glasovima doprinela
Bušovoj pobedi na poslednjim predsednickim izborima.
Što se odnosa sa Rusijom tice, neophodno je ocuvati i unaprediti
tradiciju bliskih, saveznickih i prijateljskih odnosa u svim domenima.
Slabljenje interesa za takvim odnosima neposredno posle promena oktobra
2000. bilo je veoma štetno. Ozbiljan prilaz iskljucuje svako
razmišljanje da se Rusija "veštim" manevrima i frazeologijom može
reducirati na pukog snabdevaca energenata i sirovina. Još je
neozbiljnije što neki naši politicari, valjda, da bi sebe i SCG ucinili
atraktivnijim za Zapad, nude Zapadu lakši dostup ogromnom ruskom
tržištu preko Beograda, imajuci u vidu Sporazum o bescarinskoj
trgovini. Terorizam i secesionizam ugrožavaju SCG, Rusiju i Kinu, što
obavezuje sve tri zemlje na medusobnu saradnju, a SCG pruža izglede za
podršku te dve stalne clanice SB njenim interesima i stavovima u
rešavanju kosmetskog problema koji je, upravo, u nadležnosti SB UN.
5. Clanstvo u Evropskoj uniji
O clanstvu u Evropskoj uniji postoji konsensus svih važnijih politickih
snaga u SCG. To je, dakle, nesporan prioritet. Realno je da se taj cilj
tretira kao srednjerocni, bez politikantskog licitiranja rokova, bez
kompleksa i nervoze što se tom cilju ne približavamo istom brzinom, kao
neke druge zemlje u okruženju.
Pritom se moraju imati u vidu realnosti, predubedelja, složeni
prethodni poslovi na unutrašnjem i medunarodnom planu, neophodnost
podizanja ekonomije na znatno viši nivo od sadašnjeg, normalizovanje
funkcionisanja Državne zajednice. No, bez obzira na sve to, cini se da
je krajnje vreme da se iz Beograda jasno kaže da bi uslovljavanje
prijema SCG prihvatanjem nezavisnosti Kosova i Metohije, uslovne ili
bezuslovne, bilo apsolutno neprihvatljivo. Nesumnjiv interes SCG za
clanstvom u EU ne bi trebalo zloupotrebljavati, niti testirati na
pitanju Kosova i Metohije. Clanstvo u EU, ili Kosovo i Metohija je
opasna teza, a za Srbiju (SCG) nepostojeca dilema.
Pravna i politicka pozicija Srbije u odnosu na Kosovo i Metohiju su
ciste i jasne i Srbija ne može i ne sme da napusti te pozicije u ime
bilokojeg "višeg" cilja, jer jednostavno taj "viši" cilj za Srbiju ne
postoji. Srbija, SCG treba formalno da zatraže od EU da potvrdi podršku
suverenitetu i teritorijalnom integritetu SCG, ukljucujuci pokrajinu
Kosovo i Metohija u sastavu Srbije. Takav stav, zatim, treba uneti u
studiju izvodljivosti, a kasnije i u Sporazum o asocijaciji i clanstvu.
Smatramo za potrebno da istaknemo da dosadašnji cisto ekonomisticki i
tehnokratski prilaz clanstvu SCG u Evropskoj uniji nije dobar, nije
prirodan, šta više, da je štetan. Evropska unija nije samo šansa za
SCG, ona nije neko ko se žrtvuje za naše dobro, vec koliko daje,
približno toliko, ako ne i više, i dobija. I to, ne samo u smislu
ekonomskih i tržišnih potencijala, vec u kulturnom, duhovnom i
opšte-civilizacijskom smislu. Srbija i Crna Gora su baštinici
neprevazidenih ostvarenja ljudskog uma i umetnosti, a to je, itekako,
relevantno za pojam bogatstva, kakvim se inspiriše Evropska unija. Ne
vidimo nikakvog razloga da bilo ko u naše ime precutkuje te cinjenice.
Da ne govorimo o tome koliko svi zajedno - i SCG, i Balkan i Evropa
dobijaju clanstvom SCG u EU u pogledu mira, stabilnosti, razvoja.
6. Sopstvena agenda za pregovore sa NATO-om
Odnosi i saradnja sa NATO-m su neminovnost, ne samo zato što je NATO
jedini globalni vojno-politicki savez u Evropi i svetu, vec, u prvom
redu, zato što je široko prisutan na Balkanu, Kosovu i Metohoji i
bivšim jugoslovenskim republikama To znaci da ce i buduca kretanja u
regionu u velikoj meri zavisiti od njegovih interesa , planova i
politicke volje. Da bi iz tih odnosa i saradnje Državna zajednica
SCGobezbedila zaštitu sopstvenih interesa mora biti svesna kako svojih
ogranicenja, tako i svojih prednosti, dakle, pozitivnih elemenata svoje
pregovaracke pozicije. Ti pozitivni elementi su zapostavljeni. To su,
na primer, važan geostrategijski položaj, prirodni i ekonomski resursi,
velicina teritorije i tržišta, cvorište evro-azijskih saobracajnica,
tradicija prijateljskih i saveznickih odnosa sa najvecim brojem
evropskih zemalja i ogromnom vecinom clanica svetske organizacije,
dragocena saznanja o medunarodnom terorizmu i iskustva u borbi protiv
terorizma i dr.
Polazeci od recenog i imajuci u vidu neophodnost zaštite dugorocnih
vitalnih nacionalnih i državnih interesa, Državna zajednica SCG treba
da izgradi sopstvenu agendu za pregovore i saradnju sa NATO-m, kao i sa
svakom pojedinom zemljom clanicom. Dobro je znati i to, uglavnom, nije
tajna, šta su interesi, planovi i zahtevi NATO-a, zna se, takode, da ,
bez obzira na retoriku, nastupa sa pozicija moci. Ali, bilo bi
katastrofalno nastaviti sa dosadašnjim, u suštini, kapitulantskim
držanjem naših pregovaraca koji nemaju ni minimum svojih stavova i
zahteva prema NATO-u i zemljama clanicama. Oni ne samo da bespogovorno
prihvataju svaki zahtev NATO-a, vec idu i dalje od toga. Oni su se,
uglavnom, vec saživeli sa ulogom glasogovornika NATO-a prema domacoj
javnosti, proglašavajuci interese NATO-a kao srpsko-crnogorske
nacionalne i državne interese, neretko stvarajuci konfuziju u javnosti
šta brane i koga zastupaju.
U toj agendi, pored ostalog, treba da se nadu i ova ocekivanja SCG:
podrška suverenitetu i teritorijalnom integritetu Državne zajednice
SCG, podrška doslednoj i celovitoj primeni rezolucije SB 1244, i
Kumanovskog sporazuma, posebno stavu da Koosovo i Metohija cini
integralni deo državne teritorije Srbije, odnosno SCG, vracanje delova
Vojske SCG i srpske policije na KIM, u skladu sa navedenim dokumentima,
osuda albanskog terorizma povezanog sa medunarodnim terorizmom i narko
trgovinom, naknada ratne štete, otklanjanje posledica upotrebe oružja
sa osiromašenim uranijumom, saradnja u borbi protiv medunarodnog
terorizma i organizovanog kriminala, pod okriljem UN, podrška slobodnom
i bezbednom vracanju svih izbeglica i raseljenih lica, kako na KiM,
tako i u Hrvatsku i druge BJR i druga.
Šta ce od svega toga biti u ovom casu prihvatljivo za NATO i njegove
clanice, a šta nece, ne sme da bude opterecenje pregovaraca SCG. Bitno
je da su to apsolutno legitimni stavovi i zahtevi, zasnovani na
medunarodim dokumentima i ošte-prihvacenim standardima i da niko nema
prava da ih se odrice, ili stavlja "pod tepih".
U politici, diplomatiji, nauci, medijima, u javnom životu uopšte,
neophodno je dosledno polaziti od toga da je oružani napad NATO-a na
SRJ 1999. godine predstavljao agresiju, jer je to istorijska cinjenica.
Masovni oružani n<br/><br/>(Message over 64 KB, truncated)
ALESSANDRO CURZI CONTRO LA DISCRIMINAZIONE DEI FASCISTI
L'ex direttore di Liberazione Alessandro Curzi, gia' resosi noto alla
fine degli anni Ottanta per avere "sdoganato" i fascisti dell'allora
MSI invitandoli alle trasmissioni sul terzo canale della RAI, che
allora dirigeva, si schiera oggi a difesa del calciatore Paolo Di
Canio, fascista, che nel corso dell'ultimo derby ha rivolto ai tifosi
il saluto romano mostrando il braccio destro tatuato con la scritta DUX.
Curzi ha dichiarato: "Tra me e lui le idee politiche sono decisamente
opposte, ma non vorrei che questo episodio servisse da pretesto per
discriminarlo".
Vedi:
http://www.repubblica.it/2005/a/sezioni/sport/calcio/serie_a/
salutocanio/salutocanio/salutocanio.html
http://www.repubblica.it/2003/e/gallerie/calcio/dicanioshow/
ansa56435110601230050_big.jpg
L'ex direttore di Liberazione Alessandro Curzi, gia' resosi noto alla
fine degli anni Ottanta per avere "sdoganato" i fascisti dell'allora
MSI invitandoli alle trasmissioni sul terzo canale della RAI, che
allora dirigeva, si schiera oggi a difesa del calciatore Paolo Di
Canio, fascista, che nel corso dell'ultimo derby ha rivolto ai tifosi
il saluto romano mostrando il braccio destro tatuato con la scritta DUX.
Curzi ha dichiarato: "Tra me e lui le idee politiche sono decisamente
opposte, ma non vorrei che questo episodio servisse da pretesto per
discriminarlo".
Vedi:
http://www.repubblica.it/2005/a/sezioni/sport/calcio/serie_a/
salutocanio/salutocanio/salutocanio.html
http://www.repubblica.it/2003/e/gallerie/calcio/dicanioshow/
ansa56435110601230050_big.jpg
