Informazione
Per i testi precedenti si vedano:
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8811 (fino a dicembre 2017)
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8791 (fino a novembre 2017)
https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8741 (fino a luglio 2017).
Per altri testi di e su Mira Marković si veda alla nostra pagina https://www.cnj.it/MILOS/miramarkovic.htm .
(A cura di I. Slavo)]
KO JE I ZBOG ČEGA UBIO MOG SLOBODANA? Mira Marković ekskluzivno otkrila DO SADA NEPOZNATE DETALJE (FOTO)
- Svetlosti i senke koje povremeno i na smenu stižu iz Haškog tribunala nemaju ozbiljnu težinu. Tamo, kao i na mestu nadležnom za Haški tribunal, savršeno dobro znaju da Slobodan Milošević ne snosi nikakvu odgovornost za bilo kakvo nasilje u ratovima u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i na Kosovu. Naprotiv. Mir nije odgovarao onima koji su rat izazvali. A nasilje na Kosovu i finansirali. Slobodan Milošević je svojim zalaganjem za pravedan mir i protiv svakog nasilja doživljen kao nelojalan pravilima igre od sveta koji je sebe smatrao nadležnim za sve na svetu.
Ko nije završio u Hagu, a trebalo je tamo da se nađe?
- Niko. Sud u Hagu je savremeni Gestapo. A zatvor njegova robijašnica. U tom zatvoru su za vreme Drugog svetskog rata bili zatvarani holandski rodoljubi, borci protiv fašizma.
- Imao je apsolutno drugačiji tretman. U njegovoj ćeliji su mesecima bila upaljena svetla noću i neprekidno su radile kamere. Svetla su povremeno isključivana, pa opet uključivana. Ali kamere nisu nikad prestale da rade. Bile su prisutne i u prostoriji u kojoj je primao posete. Kad sam ja dolazila, uvek je našim susretima bio prisutan neko od službenika Tribunala. Samo sam ja imala pravo da dođem u posetu na tri dana. Svi drugi su imali pravo na mnogo više dana. Poklone koje sam mu odnosila, na primer, za rođendan, preuzimali su i njemu ih predavali posle nekoliko dana, ali pošto su za polovinu procenili da ne odgovaraju pravilima koja važe za zatvor. Mada sam se ja tih pravila strogo držala. Ne zbog poštovanja zatvorskih pravila, već iz želje da on dobije sve što sam sa sobom ponela. Novine, knjige i diskove sa muzikom koje sam mu donosila dobijao je tek pošto su novine i knjige pročitali, a diskove sa muzikom preslušali. Takav tretman nije imao niko osim njega.
- Ne, naravno. Ako mislite na nekakve nagodbe, šefovi Alijanse su znali da on nije partner za tu vrstu pregovora.
- Ne sumnjam u takav predlog. To liči na sud u Hagu i na kancelariju čiji je on ispostava. Ko svog protivnika ne može da pobedi viteški i javno, pokušava da ga se reši niskim udarcima, iz potaje, u mraku. Otrovi, crne mantije, maske na licu... kao u najgorim danima srednjeg veka.
S vremena na vreme se aktuelizuje i priča da je Milošević prodat Hagu, i to, kako neki čak tvrde, za deset miliona dolara. Imate li vi nekakvih saznanja o tome?
- U svojim memoarima Karla del Ponte opisuje svoj susret sa Đinđićem, sa kojim se pogađala o odlasku Slobodana Miloševića u Hag i ceni za njega: „Sećam se Đinđićevog glasnog smeha kad je rekao: ‚Dajte mi milijardu i vaš je!‘“
Vi i danas ostajete pri tvrdnjama da je vaš suprug ubijen u Hagu?
- Slobodan je u Hagu ubijen. U Hag je došao bolestan od srca. Nije lečen, osim što ga je povremeno pregledao lekar opšte prakse, zaposlen u zatvoru, i davao mu kao terapiju lek protiv gripa - paracetamol. Vremenom se osećao sve gore. Dva puta je bio na pregledu u bolnici u Hagu na svoj zahtev. Na odgovor za zahteve da ode tamo dugo je čekao, a zatim je još duže čekao na izveštaj iz bolnice - dijagnozu i moguću terapiju. U međuvremenu je bio sve više bolestan, ali se i dalje pripremao za suđenje i svakodnevno odlazio na sud kao da je najzdraviji na svetu. Na raspolaganju mu je bilo tri i po miliona stranica na engleskom jeziku, za koje bi mu bilo potrebno više od dvadeset godina da ih pročita i na srpskom. O lekovima koje je dobijao nije znao ništa. Donosio bi mu ih zatvorski čuvar i morao je da ih popije u njegovom prisustvu. Svaki put mu je od tih lekova bilo sve gore. Kad je konačno 2006. došla ekipa međunarodnog konzilijuma da ga pregleda, ustanovili su da je njegovo zdravlje teško oštećeno i da je neophodno lečenje u bolnici. Vlada Ruske Federacije dala je saglasnost za njegovo lečenje u Moskvi. Ali je sud taj zahtev odbio 24. februara 2006.
Kazati da je Milošević ubijen u Sheveningenu su ozbiljne optužbe. Koji bi motiv Tribunal imao za to?
- Pošto je prva faza suđenja - tužba, u kojoj je ispitao 296 svedoka, uglavnom albanskih lažova i nekih srpskih ulizica, prošla trijumfalno, čak i po pisanju svih svetskih medija bilo je jasno da će tek sledeća faza - odbrana, kad sagovornici budu drugačiji ljudi, biti definitivan debakl suda. Da do toga ne bi došlo, preduzete su mere dodatnog iscrpljivanja. Za pripremu odbrane dobio je tri meseca. Tužbu je protiv njega pripremalo mnogo slobodnih i zdravih ljudi bar od 1999, a po nekim izvorima i od 1994, a on je svoju odbranu spremao sam, bolestan i u zatvoru. I spremio je. I odbrana je bila superiorna, kao što su svi znali da će biti. Do kraja odbrane i završetka suđenja ostalo je još samo trideset sati. Bilo je jasno da ne mogu da ga osude ni po kojoj osnovi, ali je bilo jasno i da ne mogu da ga oslobode. Zato su morali da ga ubiju. Izbegavanjem lečenja, trovanjem lekovima i beskrajnim iscrpljivanjem okončao se njegov život 11. marta 2006, u zoru.
- On je uhapšen sa ciljem da bude osuđen. A ne da bude ubijen. Ali kad su videli da ne mogu da ga osude, odlučili su da ga ubiju. Donošenje takve odluke bilo je znak slabosti, a ne snage. Da su imali snagu veću od njegove, oni bi ga pobedili na sudu, a ne otrovali u zatvoru. Na fizičko likvidiranje političkog protivnika iz potaje odlučuje se slabija strana da bi izbegla javno priznanje da je u političkoj borbi inferiornija, da nije dorasla svom protivniku.
A da li vam je nekada lično govorio o tome da ga truju ili da hoće da ga ubiju?
- Da ga truju, rekao je meni. Napisao je to i u pismu kojim se obratio za pomoć Ministarstvu inostranih poslova Ruske Federacije, koje je 10. marta, samo jedan dan pre smrti, advokat Zdenko Tomanović pročitao novinarima i predao u ambasadu Ruske Federacije u Hagu.
Posle svega kako će, prema vašoj oceni, ostati u istoriji upamćen sud u Hagu?
- Kao imperijalno sredstvo nasilja nad protivnicima neokolonijalizma.
Pređimo na devedesete. Kako je Milošević od „faktora mira i stabilnosti na Balkanu“ lako stigao do „balkanskog kasapina“?
- Početkom devedesetih godina on je bio najautoritativnija politička ličnost na prostoru nekadašnje Jugoslavije i Balkanu. Svako van Balkana ko je hteo da vodi politiku na Balkanu i smatrao da ima uslova za to razume se da je za saradnika u tome tražio nekog sa autoritetom i odgovarajućim uticajem u javnom životu. Pa je logično bilo da kandidata za takvu saradnju traži u Slobodanu Miloševiću. On saradnju ni sa kim ne bi odbio, pod uslovom da ona ne bude na štetu njegovog naroda. U tom smislu, pokazao je apsolutnu i pritom nedopustivu nekooperativnost. Tako je potencijalni saradnik od faktora stabilnosti postao njegov antipod.
- On u Srbiji nije vođen. U ratovima koji su vođeni u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini Srbija je plebiscitarnom voljom srpskog naroda materijalno i moralno pomagala Srbe, kao što je Hrvatska pomagala Hrvate, a islamske zemlje muslimane.
A sankcije?
- Sankcije su Srbiji uvedene zbog te materijalne i moralne pomoći Srbima u ratovima izvan Srbije. To je bilo zvanično obrazloženje međunarodne zajednice za uvođenje sankcija. U Srbiji je tada dominiralo raspoloženje - pomoći ćemo braći preko Drine uprkos sankcijama. Doduše, tada se niko u Srbiji nije setio da pita međunarodnu zajednicu zašto nije uvela sankcije Hrvatskoj, koja je pomagala Hrvate u tim ratovima, i nekim islamskim zemljama koje su pomagale muslimane u ratu u Bosni i Hercegovini.
- Bombardovanje nismo mogli da izbegnemo jer delegacija Srbije na pregovorima u Rambujeu nije mogla da potpiše dokument koji je predlagao da NATO dobije kontrolu nad celom teritorijom SRJ. Takav je bio i stav Skupštine Srbije, koja je na sednici od 23. marta, dan pred bombardovanje, skoro jednoglasno odbila da prihvati prisustvo stranih vojnih trupa na svojoj teritoriji. Sto devedeset jedan glas bio je „za“. Osam poslanika nije glasalo. Niko nije bio uzdržan i niko nije bio protiv.
Vidite li u svemu tome i deo sopstvene odgovornosti?
- I u dobroj i prilično nelogičnoj nameri da vam izađem u susret u pogledu svoje odgovornosti za ratove izvan Srbije, sankcije koje je međunarodna zajednica uvela Srbiji zbog tih ratova, te bombardovanja koje je bilo odmazda za nesaglasnost srpske delegacije u Rambujeu i Skupštine Srbije za prisustvo stranih vojnih trupa na teritoriji SRJ, dakle, uprkos svim naporima sa svoje strane da u tome nađem deo svoje odgovornosti, nisam uspela da je vidim.
Šta odgovarate na tvrdnje da ste imali presudan uticaj na Miloševića i da ste zapravo vi vodili državu?
- Mi smo u najranijoj mladosti formirali zajednički pogled na svet, imali smo iste ili veoma slične etičke, političke i estetske vrednosti. Imali smo isti selektivan odnos prema prošlosti, iz istih razloga smo želeli da budemo prisutni u sadašnjem vremenu, u istu smo budućnost verovali. Svesti to na banalnost „Mira je uticala na njega“, mada bi taj uticaj mogao da bude i obratan - više degradira onoga ko taj odnos među nama tako vidi nego što degradira stvaran odnos među nama. Ja sam pred tom banalizacijom nemoćna. Sve što mogu da kažem jeste da nije bilo tako. Ko hoće - neka mi veruje, ko neće ili ne može, neka ostane pri slici koja je nemaštovita simplifikacija stvarnosti koja se zasniva na krhkim i neozbiljnim pretpostavkama.
- Naravno da nisu. Bez obzira na sve političke i lične razlike koje ih dele, obojica su obrazovani i ozbiljni ljudi. Tako politiku i političke razgovore zamišljaju oni koji o njima razmenjuju mišljenja u kafanama. Taj kafansko-dućandžijski pogled na politiku prisutan je u svim vremenima, i najburnijim. Oni tu buru i, kad je najburnija, vide kao vodvilj.
Šta vidite kao svoju najveću grešku u politici tokom devedesetih?
- To je bila lakovernost. Muž i deca su mi to prebacivali oduvek, ali ja sam to odbijala da vidim. Pretpostavljam da sam takva i danas.
A Miloševićevu?
- Strpljenje i tolerantnost prema nekim usijanim glavama u rukovodstvu preko Drine devedesetih godina, koji su i najbolju volju međunarodne zajednice, kada bi bila ispoljena, odbijali, rukovođeni iracionalnom zabludom o sigurnoj pobedi, na koju su, međutim, računali oslanjajući se na njega.
Прогнана и неизгубљена
28.април 2018
Уметности имају према њима негативан или позитиван однос. У том смислу имају активну друштвену улогу.
Ако је однос уметности према тим приликама позитиван, доприносе афирмацији вредности за које се друштво залаже и подстицајно доприносе разлозима да их прихвате будуће генерације.
Ако имају негативан однос према текућој стварности, допирносе разлозима да се она мења, да се креира другачија будућност.
Наравно, и степен развоја уметности и њихова активна улога у развоју друштва, зависе од услова, односно од слободе коју за то имају.
Сви друштвени системи су по правилу подржавали оне уметности које су имале позитиван однос према њима и вредностима за које се тај систем залагао. И са нетрпрељивошћу су се односили према уметностима које су имале критичан однос према текућој стварности. Некад је исход те нетрпељивости био окрутан – рад је таквим уметницима забрањиван, уметничка дела су уништавана, а многи уметници су били изложени животној опасности, коју нажалост неки нису могли да избегну.
Ако су неки уметници и њихов рад иако крајње критични према стварности, режиму и његовим недостатцима преживели, то је често било зато што их они који су одлучивали о уметничким делима нису разумели. Нису срећом, видели опасност за своју политику или су је само потценили.
Да није било тако не би Балзак, највећи критичар ране фазе француског капитализма, написао „Људску комедију“, нити би Емил Зола написао књиге у којима је оптуживао сваки а не само рани и француски капитализам.
Да није тако не би Толстој изразио сумњу у праведност царске Русије у којој је живео. Истина, опрезну. Та опрезност га је заштитила од судбине коју због своје неопрезности није могао да избегне Достојевски. Али је сумња у праведност феудално – монархистичке збиље ипак остала присутна за будућа поколења.
Од текуће одговорности, срећом, је био заштићен и Џон Голсворди. Његова породично-љубавна прича у наставцима „Сага о форсајтима“ остала је жива и инспиративна литература за генерације образованих али и мање образованих читалаца после њега, мада је у њеној суштини садржан његов негативан однос према власништву на чијим је темељима обликован свет у коме је живео – у оно време недодирљиви енглески капитализам.
Ни „Плодови гнева“ Џона Стајнбека нису доживљени од стране америчког естаблишмента као левичарска и побуњеничка литература, па је његов роман остао у наслеђе будућим побуњеницима.
Нушићеве књиге су власти у ондашњој Србији ипак у целини доживљавале као духовиту литературу, па је његова критика ондашњег друштва опстала до данас, да и данас буде платформа ругању моралној изопачености и глупости.
Најбоље су у сваком смислу пролазиле уметности које су подржавале текући систем, а нарочито оне које су га глорификовале. Подршку су у свим временима имале уметности, нарочито књижевност, које су се бавиле далеком прошлошћу и то са аспекта који није могао индиректно да нанесе штету садашњости, а често је некако успевао да јој буде од користи.
У земљама транзиције у Источној Европи, где су се религија и црква на велика врата вратиле у живот као политички субјект, књига о животу неког свеца из четрнаестог века је литература која ће имати материјалну, финансијску, медијску, чак и стручну подршку без обзира на њену вредност. Као да је четрнаести век од значаја за ново доба и да подржава духовни раст двадесет првог века. Четрнаести век, наравно, нема значај за ново доба и не доприноси духовном развоју двадесет првог века. Али, таква литература може тренутно да скрене пажњу јавности са текућих проблема, па чак, ако су велики, да их учини тривијалним у односу на тобожњу библијску драматичност из далеке прошлости.
Култура једног народа је одраз стања у друштву у коме тај народ тренутно живи, али је то одражавање било кроз историју различито испољено.
У развијеном Средњем веку у великим европским монархијама висока уметничка дела су постојала и била су доступна класној елити. Музика Баха и Бетовена је могла да се чује у царским и краљевским палатама, у црквама, али и у аристократским салонима. Народу је био доступан фолклор. Сиротињи, ваљда, ништа.
Буржоаско друштво је било демократичније, нарочито је то постајало временом. Књиге, музика и слике постале су масовније, присутније све већем броју људи, владајућа класа је била распрострањенија, мање изолирана од аристократије, комуникативнија, ишла је у позориште, касније у биоскоп, на музичке концерте и фестивале, на изложбе, читала књиге које је куповала у књижарама .... Али су то могли и многи други, скромније образовани и сиромашнији - службеници и радници - али не тако необразовани и сиромашни као што су својевремено били кметови.
Ко је знао да чита могао је да чита Виктора Игоа, Стендала, Золу. Женски читаоци су, рецимо, могли да читају „Мадам Бовари“ и „Воденицу на Флоси“. Али није било јефтине литературе.
Није постојало културно тржиште, односно није постојало тржиште уметности. Тржиште на коме су се налазили материјални производи, није се још, бар не у почетку грађанског друштва, појавило и као тржиште духовних вредности. Уметност још није постала роба.
Тада, уосталом, писци, композитори, сликари (осим понеки) нису радили због новца. Није Емил Зола написао „Жерминал“, једну од најснажнијих побуњеничких књига на свету, да би на њој зарадио, већ да би отворио очи француској и европској сиротињи. Није Клод Моне сликао локвање на површини плаве воде да би се помоћу тих слика обогатио, већ да би на нови, другачији начин приказао не само лепоту, него и стварност. Као што је из сличних разлога Клод Дебиси компоновао „у то време Вртове под месечином“.
Временом ће раст капитала и апсолутна надмоћ тржишта освојити сферу културе. Скромно образовање било је препрека која је лишавала велики део популације и у најразвијенијим земљама Европе да читају, а поготово да разумеју Анатола Франса, па чак и Флобера. Да слушају Баха, Вивалдија и Менделсона.
Али су људи имали потребу за књигама, музиком и сликама. Тако је почело да се рађа тржиште, које ће им у том погледу изаћи у сусрет. Које је знало за границе широке популације. Па су тако на тржишту почеле да се пласирају одговарајуће књиге, слике и музика. Почело је да се „производи“ оно за чиме се претпостављало да има потребе. А кад се показало да је та веза успостављена родиле су се понуда и потражња, тржиште је освојило зону духовног, интелектуалног живота. У том процесу освајања жртва је био тај живот. Јер су се у њему нашли нижи степен књижевности, сликарства и музике у односу на дотадашњи. Намењен онима који је висок степен уметничких дела био недоступан, додуше не њиховом кривицом.
Како време буде пролазило та ће се моћ овог тржишта увећавати и ширити. Па ће тако временом доминацију стећи низак и све нижи ниво.
Јефтине и лаке књиге, таква иста музика и слике, привући ће пажњу и оних који због вишег образовног нивоа иначе нису на њих били принуђени.
Јер је лакше читати лаку него тешку литературу. Банална љубавна прича или кратки криминални роман не ангажују ни интелектуалне, ни етичке, ни естетске ресурсе.
То се исто догађало и са сликарством, можда, највише са музиком.
Лакше је, пријатније гледати слику вазне са цвећем скоро исту као што је она која је послужила као модел него Пикасову „Гернику“ – неестетску кубистичку евиденцију фашистичког масакра; пријатније од импресинистичке кише која непрекидно пада на париске булеваре крајем деветнаестог века. Пријатније, чак и од „Колибе“ Мориса Вламанка – тамну, плавичасту усамљеност пре него што падне ноћ.
За разлику од симфоније песмица коју може да запамти па и да отпева скоро свако не захтева никакво музичко образовање, чак ни општу културу. А поготово не рафинирану потребу за лепотом, која без те рафинираности не би била лепа.
Антивредност, при том комерцијализована, то је друго име за кич у култури.
Ето, тако се родио.
Он је класни одговор буржоаске епохе културним потребама свих социјалних слојева који нису спадали у владајућу класу.
Те потребе су биле ниске. Али су као такве, ниске, и требало да буду сачуване.
Пре свега зато што је њихово стицање и одржавање било јефтино. Стицање и неговање виших културних потреба је скупо. Да би могао да се слуша Вивалди, допадне Мондијани и разуме Андрижит потребно је дуго, сложено и скупо школовање за које владајућа класа нема никакав интерес да даје новац. Напротив.
Има интерес да га сви остали, осим њих на власти, никад не стекну.
Јер би стицање вишег образовања изменило слику света онима који је виде као једину и себе у њој као осуђене на њу. Сваки корак ка вишем образовању претворио би те осуђенике у побуњенике.
И учинио их способним да промене стварност, да укину стварност у којој су сиромашни и немоћни.
Кич је моћан чувар класног света. Докле год је новогодишња разгледница парадигма ликовне лепоте а мексичке серије ризница етичко-педагошких поука, одолеваће времену социјална пирамида чији су темељи постављени пре више од пет хиљада година.
Правила класне игре која негују кич нису мотивисана страхом да ће захваљујући вишем и високом масовном образовању већина почети да слуша Вивалдија, већ страхом да ће се већина трансформисати у цивилизоване и слободне људе. И укинути свет који их је те позиције лишавао. И детронизовати његове творце и чуваре.
Степен развоја друштва, његову хуманизацију и еманципацију у целини, не показују само величина бруто производа, ни број незапослених, ни висина просечне плате, ни социјална сигурност .... То су, наравно, најбитнији параметри развоја и индикатори напретка.
У те параметре спада и сфера културног живота.
У високо развијеним друштвима у ниво хуманизације и еманципације спада и висок степен уметничког стваралаштва, али и доступност резултата тог стваралаштва све већем броју људи.
Не може се у савременом свету сматрати високо развијеним друштвеним системом онај у коме нису исто, као и материјална достигнућа, све већем броју људи доступне и научне и уметничке тековине. То значи, не само да људи имају централно грејање и купатило, већ и да могу да слушају лепу музику и да читају књиге које имају уметничку вредност.
Али, низак ниво културних потреба у масовним размерама, бар у развијеним земљама, није увек само резултат класне опрезности, оправданог страха да би њена хијерархијска позиција могла да буде угрожена.
Може да буде и последица небриге од стране естаблишмента, бахатост власти која занемарује више од две хиљаде година старо искуство да су народу потребне и хлеб и игре. Нуди му само хлеб.
Додуше, има и игара. Али, оне, за разлику од хлеба, не кооренспондирају са овим веком. Из оне су прошлости у којој већина добија само оно што јој је неопходно да би била способна да служи мањини.
МУКЕ ПРОВИНЦИЈСКОГ КАПИТАЛИЗМА
Пише: МИРА МАРКОВИЋ
У социјалистичким земљама, али и у круговима свих напредних људи у Европи, таква америчка збиља била је предмет супериорног ругања прилично огољеној слици диктатуре капитала, која суспендује све друге димензије власти и политике, односно, која их све своди на једну, себе саму.
Сав остали капиталистички свет, и европски, који је уосталом његова постојбина, био је дистанциран од таквог америчког испољавања апсолутизма капитала, или је бар веровао да се од њега дистанцирао, наглашавајући аутономност законодавне и извршне власти и на Уставу заснован легитимитет председничке.
Ако је после Другог светског рата амерички капитализам изгледао капиталистичкије од европског то није било зато што је такав био, већ зато што му је економска и војна експанзија и на њој заснована доминација САД снизила праг цивилизацијске уљудности, укинула разлоге за прикривање стварног лица капитала као апсолутног и јединог владара.
Али временом то лице је губило на својој прекоокеанској „ексклузивности“, све се мање и на другим адресама прикривало да финансијски и други капитали креирају политику на свим нивоима и у свим равнима.
Тај вертикални и хоризонтални свет до краја двадесетог века био је у надлежности капитала у друштвена која су била заснована на карактеру његове својине.
Да би у следећем, овом веку, тај принцип владавине почео да буде примењиван и пирмењен и у новоформираним, такозваним транзиционим друштвима.
Тај провинцијски капитализам у свом неартикулисаном друштвеном и државном бићу ипак испољава битна својства матичног играча – између осталог и она својства да приватни капитал, без обзира на порекло и старост, финансира одлуке које треба да буду донесене у његовом интересу.
Све мање прикривена очигледност те стварности (истине) у овим срединама није прихваћена као логичан поредак ствари, као нужност која произилази из природе капитала.
Трагови претходног некапиталистичког живота још су жива инерција по којој политика на сваком, а нарочито на највишем нивоу, мора да буде вођена у општем, заједничком и равноправном интересу свих грађана.
Та инерција је разлог који провинцијском, транзиционом капитализму отежава приближавање капиталистичкој метрополи. Овде грађани, и образовани и необразовани подједнако, остају згранути над могућношћу да се иза неких одлука власти налазе интереси неког од припадника половине процената тек формиране нове капиталистичке класе, или можда свих припадника те половине процента.
Капиталистички начин производње, ма како дефектан, с обзиром на дужину свог живота и с обзиром на историјски дисконтинуитет који га је вратио на друштвену сцену пошто је са ње једном сишао, реанимирао је своје механизме, успоставио је своје власништво као једино или као доминантно.
Али из њега још није репородукована одговарајућа свест, ни друштвена, ни групна, ни индивидуална.
Капиталистичко биће је успостављено, какво такво, провинцијално, адолесцентно, али је успостављено.
Свест која треба да буде генерисана, заснована на том бићу, не може да то постане аутоматски. Не може ни брзо, ни лако.
Биће потребно да прође неко време док се грађанска јавност не привикне и не помири са чињеницом да парламентарна демократија не функционише у њиховом интересу већ у здруженом, кооперативном, финансијско-политичком интересу чије лице капитал нема намеру да обелодани не из моралних скрупула, већ из оправданог уверења да се та симбиоза никога не тиче, осим њених учесника. То није сукобљено са моралом. Напротив. То је природа морала чији је карактер креирао капитал.
Према томе, од тек успостављеног периферног-провинцијалног капитализма до одговарајуће свести, проћи ће неко и не баш кратко време.
Не, дакле, само зато што ниједно ново друштвено-историјско биће не прати аутоматски одређена свест, већ и из неких других разлога.
Један је колебљива, неариткулисана природа новог друштвено-историјског бића (у лицу транзиционог капитализма).
А други је сукобљеност тог бића са историјским континуитетом. У овим друштвима, текући историјски тип друштва се успоставља по други пут. Једном је био, сменио га је следећи, његово враћање представља антиисторијску појаву, историјски ексцес и као такав додатно отежава формирање друштвене свести о логичности и нужности друштвеног система који је актуелан.
Онолико дуго колико то биће буде друштвено-економски, политички и културно-конфузно, толико ће га дуго, односно, још дуже, пратити не само слично конфузна, већ још конфузнија свест.
ЕХО СТАРЕ МУЗИКЕ
Пише: Мира Марковић
16.април 2018
Остала је на власти дванаест година.
Док је вршила власт имала је сву подршку међународне заједнице, пре свега влада неких западних земаља. То јест, оних западних влада уз чију је финансијску, политичку и медијску помоћ и дошла на власт.
Та њихова подршка је подразумевала поштовање њихових правила игре. Економска, социјална и културна политика су вођене у договору са америчком администрацијом, Европском унијом, Светском банком и Међународним монетарним фондом. Додуше, те су адресе биле комплементарне. Деловале су углавном као једна.
Тако је власт у Београду дванаест година функционисала као марионетска.
Њене тековине су биле следеће.
- Почело је са насиљем.
Сутрадан после пуча почео је политички масакр. Формирани су такозвани кризни штабови који су, примењујући физичку силу, смењивали стотине руководилаца у државним службама, здравству, образовању, јавним установама, на свим нивоима и у свим срединама.
Дотадашњи истакнути руководиоци су хапшени, чланови претходно владајућих партија су пребијани на улицама, у неким случајевима психичком и физичком насиљу су била изложена њихова деца у школама, чак су из обданишта избацивана деца ако су им родитељи припадали претходној власти.
Када су неколико месеци касније новог председника Владе убили криминалци са којима је био финансијски и лично близак, то убиство је послужило као повод за увођење ванредног стања за време кога је ухапшено дванаест и по хиљада људи, тобоже осумњичених за убиство и криминал уопште. А радило се о хапшењу преко давнаест хиљада неистомишљеника. То је био монструозан начин да се уклоне из политичког и друштвеног живота, а да се неухапшеним неистомишљеницима и осталим грађанима поручи шта их чека у тек успостављеној демократији уколико покушају, не само да буду критични, већ уколико не буду манифестно лојални и крајње покорни.
- А затим се десила територијална ампутација.
Косово је, уз индиректну сагласност нове власти, предато албанској мањини да на српској земљи формира своју државу. До 2008. године косовска држава је стекла све атрибуте државности, имала је свог Председника, Скупштину, Владу и све остале институције власти. И призната је од великог, највећег дела међународне заједнице.
- Економска деградација је почела брзо.
У процесу приватизације била је укинута друштвена својина и на минимум сведена државна. Скоро сва материјална добра (фабрике, рудници, пољопривредна добра, енергетски ресурси, банке, угоститељски објекти) купили су странци по повољним ценама, чиме је земља остала не само без свог богатства већ и без економског, па према томе, и без националног и државног суверенитета.
Оно што нису купили странци купили су домаћи купци, такође по ниским ценама.
Поставши власници значајних материјалних добара стекли су и логично право да врше утицај на политички живот. Отоврен је пут билатералног споразума нових капиталиста и власти. Домаћи купци којима је власт омогућила да јефтино купе скупа добра персонално су подржавали власт, а у наставку стекли услове да захваљујући тој подршци своје богатство увећавају и постепено утичу на доношење одлука које је требало да буду у њиховом интересу.
За то време спољни дуг Србије је са 6,4 милијарде евра, какав је био пре пуча, порастао на 46,3 милијарде евра, док је број незапослених порастао у односу на време пре пуча за сто одсто. Србија се са око милион незапослених нашла по незапослености у врху Европе.
- У тим околностима почиње драматично социјално раслојавање.
Иако су земљи укинуте санкције после пуча, иако је имала помоћ Међународног монетарног фонда, према подацима Светске статистичке организације, социјално раслојавање је на самом почетку нове власти било највеће у Европи или на другом месту после Турске.
Осамдесет одсто становништва живело је са мање прихода од просечне плате, а педесет одсто са примањима мањим од 212 евра. С тим што је просечна плата била то само фиктивно, јер су на њено формирање утицала енормно висока примања изузетно мале мањине. Један посто становништва имао је плату од хиљаду евра, а половину једног процента представљали су приходи нових богаташа.
Реанимиран је социјални образац по коме је функционисао рани капитализам, али са препрекама које су стигле са првим знацима антикапиталистичких протеста и са одговарајућим променама већ у деветнаестом веку.
На почетку двадесет првог века тих препрека у Србији није било.
- Вишестраначки систем се манифестовао као присуство великог броја партија које се међусобно нису битно разликовале, разлика између деснице и левице се свела на минимум, некад ни њега није било.
Скоро све партије су биле дисциплиноване испоставе глобалног колонијализма. Оне су међусобно успостављале коалиције на принципу оне прагматичности која им је после избора обезбеђивала власт.
- Војска је такорећи укинута са образложењем да Србија више нема непријатеље, па јој у размерама у којима је раније постојала војска више није потребна. Почиње смањивање трошкова за војску, нарочито за ПВО, а увођење цивилног војног рока имало је за циљ да број војника смањи. Истовремено су са високих војних функција удаљени најистакнутији војни руководиоци. Децембра 2001. године догодила се „сеча генерала“. У једном дану их је пензионисано 44, а радило се о најзалужнијим у борби против албанског тероризма и сепаратизма. И при том није им још било време за пензију.
Рука која је извела реформу војске је био министар одбране, а мозак НАТО.
Српском војском, као и српском државом, су тако управљали они који су Србију бомбардовали, али коју у том рату нису победили. Оно што нису успели у рату, постигли су после пуча, у миру, кад су на власт довели своју власт.
- Бесплатно образовање је практично било укинуто.
Основно и средње образовање су формално били бесплатни, али су стварно постали скупи, а високо образовање је постајало све мање доступно сиромашној омладини. То образовно раслојавање је драстично расло са отварањем приватних школа и приватних факултета који су постали привилегија богатих. Они су одиграли додатну улогу у деградацији образовног система у целини јер су се одвијали изван сваке државне и друштвене контроле, не само кад је у питању садржај образовања, већ и његова цена. Приватне школе, нарочито приватни факултети ће дипломе продавати а по потреби и поклањати.
А цео систем образовања добиће задатак да цивилизацијски потцени националну историју, од омаловажавања борбе српског народа за слободу у протеклим вековима и успеха у тој борби, преко минимизирања националног доприноса ослободилачким тековинама балканских и европских народа, до карикирања националне традиције и изругивања националним успоменама и навикама. Нарочито је на свим нивоима образовања дошло до фалсификовања најновије историје којим је требало да се сарадници фашистичких окупатора у Другом светском рату изједначе са ослободиоцима од фашиста и окупатора. У неким приликама се у тим фалсификовању ишло и даље па су се борци против фашиста покушали да компромитују а сарадници фашиста глорификују. - Здравство је било једна од највећих жртава неолибералне политике. Демонтирање државног власништва у сфери материјалне производње и многих институција манифестовало се у сфери здравства као пад медицинских и етичких стандарда. Умножавање приватних здравствених услуга, пре свега преко болница и поликлиника, повећало је ниво медицинског комфора, често и квалитета услуга, али је истовремено лишило могућности огромну већину грађана да им буду доступни. - Еколошка политика две године после бомбардовања земље осиромашеним уранијумом изгледала је као гротеска. У поређењу са земљама у којима је еколошка брига била колико издувни гасови из градског саобраћаја загађују ваздух у некој стамбеној четврти или колико отпадне воде из неке фабрике оштећују воду у најближој реци, у поређењу са тим земљама, дакле, брига о води, ваздуху и тлу на које је пало петнаест тона осиромашеног уранијума није више била еколошке природе већ ствар голе егзистенције. Већ две године после бомбардовања Србија се нашла на врху оболелих од канцера у Европи. - Али, истовремено у тој истој години Србија је срдачно угостила генералног секретара НАТО-а у Београду и суспендовала оптужнице најодговорнијих личности за одлуку о бомбардовању и само бомбардовање које је преходна власт после бомбардовања против њих подигла. Тако је на готово директан начин оправдала бомбардовање. - У прилог тог оправдања налази се и чињеница да је у тој истој години испоручила мимо Устава и закона, самовољом марионетске власти, политичком суду НАТО у Хагу дотадашњег председника држава и врховног команданта Војске Југославије која се борила против агресије на њу. А, затим две године касније и сав државни, војни и политички врх који је то био у претходној власти и који се заједничким напорима, на челу са шефом државе, опирао, не само насиљу НАТО, већ и колонизацији земље у читавој преходној деценији. Да би та политика марионетске власти добила легалитет и легитимитет 2009. године је у Скупштини Србије, чију су већину представљали посланици коалиције Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, донесена одлука о сарадњи са хашким трибуналом. У складу са том одлуком, односно, у складу са том политиком, требало је да у Хаг буду испоручени сви које је хашки суд тражио на основу одговорности за ратне злочине према Хрватима у Хрватској, према Хрватима и Муслиманима у Босни и Херцеговини и према Албанцима на Косову. Резултат те одлуке, односно те политике коалиције Демократске странке и Социјалистичке партије Србије, су сва друга изручења Срба у Хаг. А затим, и све вишегодишње робије и смрти које су им се тамо догодиле. Срби у затвору у Шевенингену осуђени су на суду у Хагу на хиљаду година робије. Хашку Ћеле кулу будућа поколења Срба нека памте по новим јаничарима, као што су ону на југу Србије вековима памтили по Турцима. После више од једне деценије, такву власт је 2012. године на изборима сменила друга. Од онда до данас, 2018. године, међусобно издељени и посвађани остаци те претходне, смењене власти, у свим изборним приликама покушавају да се врате на власт. У изборним кампањама критикују и оптужују постојећу власт за недостатке које су им сами оставили у наслеђе. А нудећи при том себе као решење занемарују детаљ – да су на власти били дванаест претходних година и да су у тих дванаест година показали све своје способности и резултате тих способности. Нормалном човеку остаје да се запита и зачуди, не из моралних разлога, већ из здраворазумских – како преко тих дванаест година прелазе као да нису ни постојале. И нуде себе као ново (боље) решење. И како било ко може да прихвати нуђење услуга старих играча који се нису снашли у игри иако су им музику за њу написали најбољи евроатлански композитори. Могуће је да се због одсуства смисла за музику не би снашли ни у моравском фолклору. Али, ко зна. Можда је музичка несналажљивост последица њиховог духовног раста – моравски фолклор им је био прост, евроатлански марш сложен. Па ипак, они се нуде да опет играју. Може и без музике. Само да су на позорници и да им се из партера диве. Или бар да их гледају са локације која искључује могућност учешћа. Али ако има оних који би да им се врате ови неталентовани плесачи, треба да знају, да ако би им се вратили, ризикују да их ујутру баш не буди песма.
СУДБИНА МОРАЛНОГ ДУГА
Пише: Мира Марковић
5.април 2018
Наредна поколења ће им за њих бити захвална, цениће и славити и њих и оно што су им у наслеђе оставили.
Извесност таквог исхода резултата свог рада и патњи поднесених у ратовима, један је од моћних и вечних мотива којима су припадници сваке генерације били руковођени радећи и ратујући. Тај мотив је обележио њихов труд, њихова одрицања, њихове патње, њихове жртве. Ни једна генерација није живела само за себе, или то бар нису најбољи у њој. Свака је имала пред собом и животе своје деце, и њихове деце, будуће људе, будућност која ће бити срећнија од садашњости у којој они живе.
Али је у свакој генерацији један њен део, онај који је остао жив, имао прилику да се разочара. Многи од оних на које су мислили радећи и ратујући нису резултате тог рада и те борбе умели да цене, ретко су настављали рад и борбу тамо где су њихови очеви стали. Па се поставља питање да ли су уопште били вредни мотива којим су њихови преци били руковођени.
Та комбинација наде и разочарења понављаће се из генерације у генерацију, обележиће сваку епоху, човеков живот.
Из ње човек нажалост неће извући никакву поуку. Свака ће генерација радити и жртвовати се за своје потомке, од којих ће их многи разочарати, али ће и ти потомци такође радити и жртвоваће се за своје сличне потомке, и тако заувек, до вечности.
Човек се од кад постоји, развијајући себе и свет у коме је живео, ослобађао временом многих својих заблуда. Неких брже, неких спорије. А неке трају још увек.
Ова, о оправданости и нужности етичког дуга је једна од тих.
Сваки пут кад се човек разочара у другог човека, поготово у оног најближег, верује да је то последњи пут. И свако поколење које разочарају потомци, делимично или у целини, склоно је да верује да је то изузетак континуитета који је иначе неизбежан.
Породица, домовина и човечанство би требало да су симбиозно повезана целина чији егзистенцијални опстанак зависи од њене способности да успостави морални и цивилизацијски континуитет између својих делова.
Шансе за стицање такве способности од стране садашње цивилизације су још увек мале.
Ако би се узео у обзир процес дехуманизације човека, односно његове денатурализације ступањем на сцену робота који преузима човекове функције и најављује се као постчовек, онда степен реалности за те шансе не би више имао разлога.
Свет измештен из зоне хуманог у зону машинског, за сада може бити само предмет футуристичке имагинације. И то је све.
И природне и друштвене науке, а поготово у свом комплементарном анализирању садашњости и предвиђању будућности, за сада су без одговора на питање каква ће бити будућност у којој не би било човека.
Прогнана и неизгубљена
ИСТОРИЈСКИ КОРЕНИ И ЦИВИЛИЗАЦИЈСКЕ ПЕРСПЕКТИВЕ
Пише: Мира Марковић
27.март 2018
Односно, о балансу који између њих треба да постоји.
Услове за налажење оптималног односа нарушавају, или само отежавају, периоди криза и дестабилности, који су се свим друштвима догађала у свим временима.
У таквим околностима конзервативизам налази у историјским коренима оптималан и стабилан ослонац који друштво суочено са кризом штити од великих невоља, хаоса и неизвесне будућности.
У оквиру тог конзервативизма, таквом односу према значају историјских корена за садашњости и будућност, нарочито је склон национализам.
Он би да до даљег затвори врата или их само делимично отвори свему што није национално, поготово космополитском, мондијалистичком, светском.
Супротно од њих, конзервативизма и национализма, друга крајност је актуелни цивилизацијски тренд који обично налаже, често диктира најразвијенији део света, са нескривеном тенденцијом да му се потчини сав остали мање развијен или неразвијен свет. Његова суштина би могла да се сведе на деградацију суверенитета (националног и државног) као цивилизацијски превазиђених вредности у прилог универзалности као нужног исхода текућих економских, политичких и културних веза међу народима и људима.
Идентификација са овим процесом, лојалност параметрима ове империјално дириговане оптималне и извесне будућности, у мање развијеном свету често доводи до крајности која рађа апатриде.
Текућу кризу у друштву решиће бескомпромисна интеграција у будућност, чију је слику креирала довољно моћна моћ да не сумња у своју универзилану надлежност и одговарајућу способност.
Између лењог конзервативизма и тобожњег универзализма, између националиста и апартирида, налази се простор у коме треба да се тражи и налази оптималан однос између прошлости и будућности, штитећи садашњост од историјског баласта и од футуристичког опсенарства, истовремено и подједнако.
Историјски корени морају да буду селективни, на принципу доприноса прогресивном развоју, и националној и општој еманципацији. Треба да су континуирано ненаметљиви и са достојанством присутни, треба да су заштићени од злоупотребе и компромитације, од вулгарнизације и манипулације.
Та заштита спада у обавезу науке, образовања, и цивилизацијски и национално одговорне политике.
А цивилизацијска перспектива подразумева концепцију развоја интегрисану креативно и равноправно у глобане еманципаторске напоре.
Ни једно друштво у савременом свету не може ни свој текући ни сутрашњи живот да организује и планира независно од свог окружења, од целине цивилизацијског доба у коме се налази, од динамике којом се то доба креће ка својим ближим и даљим циљевима, поготово ако су они у сагласности са историјским континуитетом.
Та перспектива може понекад да има, на први поглед, утопистички карактер.
Циљеви који су на први поглед деловали нерелано пратили су човечанство кроз читаву његову историју и увек су били остваривани.
Нереалност њиховог почетка, пут сав од препрека којим су „утописти“ кренули и дужина тог пута нису угрозили његове циљеве. Да такав однос према сутрашњем дану човек није имао не би било ни њега ни цивилизације. И прва варта и космичка достигнућа били су претходно подједнако нереалне могућности, шансе које се рађају и завршавају у имагинацији.
И сада, дакле, као и увек пре сада, оно што је данас утопистичко већ сутра може да буде реално, а прекосутра обично.
Шпански песник Мигел де Унамуно није био ни историчар, ни социолог. Али као да је био. Иначе не би храбро и тачно написао: „Само са немогућим циљем човек стиже до могућег.“
1. O marksizmu / 2. Što je socijalizam? / 3. Čime je socijalizam zamijenjen? / 4. Socijalizam – ljevica / 5. O samoupravljanju / 6. O demokraciji / 7. Cinizam kapitalizma / 8. Bit „etičkog“ kapitalizma / 9. Kapitalizam / 10. Međunarodni monetarni fond – neoliberalizam / 11. Pravo lice zlobe NATO-a / 12. Kako zemlje Zapadne Evrope tajno krše ljudska prava
Tribina “Tko je Karl Marx?”
Što je u interesu društva – znati ili ne znati tko je Karl Marx?
U Zagrebu smo 26. 4. održali tribinu povodom 200. obljetnice rođenja Karla Marxa.
Prvo smo pogledali pripremljeni video materijal. Intervjuirali smo studente pojedinih fakulteta da provjerimo kako se Marx doživljava danas u Hrvatskoj, posebno u mlađoj populaciji koja je još u procesu obrazovanja. Da li se tijekom obrazovanja može nešto naučiti o pravima radnika i o važnosti sindikalnog organiziranja? Može li se nešto naučiti o Marxu i marksizmu? Da li je to poželjno i potrebno? Da li je marksizam aktualan i relevantan?
Video smo komentirali i o temi razgovarali s Anjom Grgurinović, Karlom Jurakom i Nikolom Tomašegovićem, mladim ljudima koji su nedavno diplomirali na Filozofskom fakultetu u Zagrebu. O Karlu Marxu smo razgovarali iz perspektive mladih ljudi.
TRIBINA: MARKSIZAM – MISAO SUVREMENE EPOHE
U povodu 200. godišnjice rođenja Karla Marxa, u Split je 23. 04. 2018. održana tribina pod nazivom „Marksizam – misao suvremene epohe“.
O životu, a napose o djelu Karla Marxa, njegovom utjecaju na formiranje i razvoj radničkog pokreta te društvena zbivanja kroz 19. i 20. stoljeće sve do današnjih dana, govorili su istaknuti splitski znanstvenici i ljevičari dr. Zoran Radman, dr. Pavle Vukčević, mr. Damir Pilić i dr. Dragan Markovina
KOMUNIZAM ĆE TEK DOĆI
napisali: prof. dr. sc. Milan Kangrga i dr. sc. Saša Blagus
„Bauk kruži Europom – bauk komunizma. Sve sile stare Europe sjedinile su se u svetu hajku protiv tog bauka…“
Početna rečenica iz „Komunističkog manifesta“ aktualnija je nego ikad. Pa premda je trijumfalnim činom usvajanja rezolucije br. 1481., kojom je parlamentarna skupština Vijeća Europe, na inicijativu desnice, osudila zločine počinjene za vrijeme vladavine „totalitarnih komunističkih režima“ u zemljama centralne i istočne Europe, stvoren dojam o konačnoj pobjedi desnice na globalnom planu, riječ je, zapravo, o notornom strahu.
Kakav svijet jest, opisao je već Marx inspiriran Hegelom. On je razotkrio samu bit (a ta se sastoji u postizanju profita i superprofita po svaku cijenu, a cijena može biti i propast svijeta u ozonskoj ili nekoj drugoj rupi, svejedno) produkcije i reprodukcije cjelokupnog čovjekova života na osnovama kapitalističkog, ekonomskog i društvenog sistema koji je danas postao globalan. Unatoč ponešto drukčije pojavnosti, bit je i do danas ostala ista. A da je imao pravo, evidentno govori današnji zastrašujući trend globalizacije nasilja nad čovjekom kako bi ga se „dresiralo“ i tako prisililo na stav „Homo homini lupos“. Zaista, svjedoci smo eskalacije globalnog širenja desnog totalitarizma uz posvemašno pervertiranje pojmova slobode, demokracije i svakog poimanja ljudskih prava i pravde posebno. Na djelu su novi oblici pokoravanja i osvajanja svijeta bez otpora, a faktička redukcija slobode prezentira se kao dolazak nove slobode. Pri tom sve veći broj ljudi, naroda i država postaje neslobodniji, a moć korporacije nameće cijelom svijetu modele reprodukcije, načina života, vjere, kulture, politike, ekonomije i prava. Na djelu je liberalno jednoumlje kao svojevrstan sociocid: prihvaćanje globalnog kapitalizma kao jedino mogućeg načina opstanka čovječanstva i prihvaćanje liberalno–demokratskog sistema pervertiranog u socijaldemokratizam kao konačno pronađene optimalne političke organizacije društva (tzv. „prirodni“ režim društva). Bijeg od slobode modus je vivendi velikog djela ljudske populacije, otpor je umrtvljen, a čovjek uspješno promijenjen nametnutim sindromom pristanka na ropstvo. Hegemonija je totalna, no pobjeda je Pirova,jer je plaćena najužasnijom cijenom: potpunom imobilizacijom svih ljudskih potencijala, ubijanja nade i zabranom utopije. Time je negirana sama bit čovjeka kao jedinog bića mogućnosti, odnosno revolucionarnog (što znači stvaralačkog) bića prakse, dakle i čovjek kao slobodno biće. „Pobjeda“ je rezultirala nevjerojatnim patnjama većine stanovništva svijeta podvrgnutog brutalnoj represiji, besprizornoj eksploataciji i beznadnoj bijedi. Svijet se našao zarobljen u horizontu izvanpovijesnog događanja, toj svojevrsnoj zoni sumraka ljudske civilizacije. Reperkusije na naše domaće prilike evidentne su.
RUNDAMENTIRANI ZAČETAK SOCIJALIZMA
Gledana u tom svjetlu, cijela storija oko „osude“ nema nikakve veze sa žrtvama bezumnih staljinističkih režima, već je u funkciji zastrašivanja i onemogućivanja bilo kakvog otpora uspostavljanju „novog poretka“. To je jasno već iz same sintagme koja se koristi. Naime, govori se o „totalitarnom komunističkom režimu“, ali bez onog nužnog dodatka: “takozvani“ (a kod nas se, na tragu recidiva ustaštva i dezavuiranja antifašizma, govori o „komunističkim zločinima“). Pritom se pojam staljinizma uopće i ne spominje. To dakako nije slučajno jer je, čini se, veoma važno zanemariti bitnu razliku između staljinizma i komunizma.
Sad treba reći da socijalističko/komunističko društvo, kako ih misli Marx, nigdje do danas nije ostvareno (jer nije socijalizam/komunizam ono što se hoće tako zvati). Jedino je u našim uvjetima postojao rundamentarni začetak socijalizma zahvaljujući uvođenju radničkog i društvenog samoupravljanja, što je bio revolucionaran akt bez premca u povijesti klasne borbe. Kako socijalističko, odnosno komunističko, društvo nigdje do danas nije ostvareno, onda mu se ne mogu imputirati zločini pa je spominjanje „žrtava komunizma“ obični falsifikat. No, moguće je i mora se govoriti o žrtvama staljinizma.
Većina staljinističkih režima više ne postoji i dobro je da je tako jer su ti režimi, nazivajući se komunističkim ili socijalističkim, što nikako nisu bili, predstavljali najgori mogući balast koji su zlonamjernici vješali oko vrata Marxu, Blochu, Marcuseu, Lukasu i našim praksisovcima i, da dalje ne nabrajamo, samom Hegelu. Kod staljinističkih i srodnih režima i ideologija nije se radilo ni o kakvim deformacijama koje bi imale korijene u Marxovoj (ili čak Hegelovoj) filozofiji, već je tu riječ o eklatantnoj negaciji same biti Marxove filozofije. I upravo su ti i takvi režimi krivci što se danas antikomunističkim floskulama može manipulirati masama, a na Marxovu epohalnu misao bacati anatema kao na ideologiju koja je uzrokovala patnje milijuna.
PAKLENSKA PODVALA DESNICE
Danas tih režima više nema pa nije moguće na njih upirati prstom i plašiti radničku klasu zapada: „Hoćete socijalizam? Pa evo vam ga tamo, izvolite“. Situacija se izmijenila jer posljedice globalizacije kapitala počinju pritiskati radničku klasu razvijenih država zapada. Počeo je proces seljenja kapitala na Istok, gdje su troškovi rada daleko manji, uz posljedicu otpuštanja desetaka tisuća radnika iz tvornica koje se na zapadu zatvaraju. I zato je, možda više nego ikad prije, potrebno dezavuirati pojam komunizma: „Da se Vlasi ne dosjete.”
Staljinistički režimi pali su ne zato što su se ljudi pobunili protiv komunizma, već zato što su se razočarali u tvorevine koje su im podvaljene pod komunizmom. „Liberalna“ desnica je tu bila spretna i dovoljno pokvarena za paklensku podvalu. Naime, milijune ljudi su staklenim perilicama kapitalizma uvalili u još veću bijedu, poniženje i bezizlaznost. Prava je tragedija što su ljudi, pritisnuti „samoskrivljenom nezrelošću“, pristali na takozvanu tranziciju iz ničega u ništa, a nisu imali snage ni motiva za istinski revolucionarni akt na putu k općeljudskoj emancipaciji.
Kvaziintelektualni estabišment bezobrazno uporno uvijek iznova pokušava „dokazivati“ kako se izvorište totalitarizma, diktature i gulaga imaju tražiti ne samo u Marxovoj misli, nego da je u tom smislu opasan i sam Hegel. Pri tom se podastiru kao svjedoci ljudi poput Kolakowskog, Popera, Havela, Đilasa, Gotovca… No, zaboravlja se da je taj isti Kolakowski u jednom svom kratkom napisu od prije 45. godine, nabrajajući što sve socijalizam nije, a pri tome je istaknuo sve ono bitno za staljinizam, na svoje pitanje „A što onda socijalizam jest?“, odgovorio „Socijalizam je nešto dobro.“
KAKVA FILOZOFIJA, TAKAV ČOVJEK
„Putujući cirkus“ opskurnih tipova, koji amoralno koriste moć svojih profesorskih titula i inih društvenih položaja, „kruži“ po tribinama, okruglim stolovima, novinarskim kolumnama i, s trona samoproglašenih moralnih vertikala, bljuju otrov. U istupima tih regenata, slugana i servisera „novog poretka“ razotkriva se do same srži sva bijeda negiranja Marxove filozofije, odnosno komunizma kao humanizma u praksi, na temelju „kritike“ koja je isključivo politikantsko–ideološka, a najviši joj je „misaoni domet“ poistovjećivanje Marxove filozofije (i socijalizma, odnosno komunizma) sa staljinizmom, odnosno birokratskom politikom i praksom u nekadašnjim takozvanim socijalističkim državama. Ponekad se čak izjednačuju komunizam i nacifašizam! Misle da je dovoljno reći „Komunizam je zlo“ i staviti točku. Lažima nastoje dezavuirati svakog tko u Marxovoj utopijskoj (ne utopističkoj, jer to nije isto) misli vidi mogućnost za izlazak čovjeka iz pretpovijesti, odnosno izlaz iz dihotomije egzistencije i esencije. Na djelu je notorno nadmetanje neistine i istrajanje na njoj, što pak nije ništa drugo nego htijenje neslobode. Fichte je s pravom osobe takvih namjera „počastio“ rečenicom: „Svako odabire takvu filozofiju kakav je čovjek.“
Komunizam, kako ga misli Marx, zasnovan je na europskoj duhovnoj, kulturnoj i demokratskoj tradiciji i počiva na svim onim pozitivnim tekovinama koje je proklamiralo građansko društvo u trenucima svog revolucionarnog poleta u smislu parole „Sloboda, jednakost, bratstvo“. Ta parola pak seže mnogo dalje od onog što je ikoje građansko ili pak „socijalističko“ društvo do danas ostvarilo. Marxove filozofije ne bi ni bilo bez klasične njemačke filozofije koja je upravo izraz tog građanskog moderniteta. Tako je, na primjer, Marxov stav iz „zloglasnog Komunističkog manifesta“ koji glasi „Slobodni razvitak svakog pojedinca uvjet je slobodnog razvitka za sve“, upravo najdublje građansko-humanistički utemeljen. Danas se ne može odustati od inspiracije duhom Marxizma jer je taj duh, kao nasljednik prosvjetiteljskog duha, ugrađen u same temelje našeg svijeta, ono najvrjednije u tom duhu jest emancipatorsko–utopijska afirmacija na principima radikalne kritike kao i spremnost na vlastitu samokritiku.
TOTALNA EMANCIPACIJA ČOVJEKA
Komunizam nije neko stanje koje treba kao ideal uspostaviti. On je tek prvi korak u procesu općeljudske emancipacije, odnosno prvi iskorak iz postojećeg antihumanog svijeta kapitalizma, kao sistema eksploatacije tuđeg rada i života u cjelini. Taj prvi korak znači kritiku takvog sistema i borbu za bolji život za sve. Oblici te borbe traže se i nalaze u samom društvenom životu svake zemlje posebno, iz njezinih historijskih postojećih uvjeta. Oni ne mogu biti dogmatski propisani, a ta se borba javlja kao jedinstvo stremljenja čovjeka, kako prema materijalnom blagostanju i sreći, tako i prema slobodi i ljudskom dostojanstvu. To stremljenje izvan „horizonta bitka“ i jest pravi smisao čovjeka kao bića mogućnosti, odnosno slobodnog bića prakse. Po tome čovjek i jeste povijesno biće. Bit Marxove misli nije apologetstvo niti jedne klase (pa niti proleterske), već se sastoji u dokidanju bilo koje klase, bilo koje vlasti i bilo koje države (uključivši tu i takozvanu narodnu vlast i narodnu državu) kao reprezententa svake vladajuće klase, a kao mišljenje revolucije, ona ima za cilj ni manje ni više nego moguću totalnu emancipaciju čovjeka. Marxova je filozofija jedinstvena, ako ni zbog čega drugoga (ili upravo zbog toga), a ono zbog XI. teze o Feuerbachu: „Filozofi su svijet samo različito interpretirali, radi se o tome da se on izmjeni“. Dakako, tu se ne radi o bilo kakvoj izmjeni svijeta, već o revolucionarnoj izmjeni svijeta.
Nije točno da je Marxov pojam revolucije ono što može navesti na činjenje zla. Zao je bitak, a za dobro se tek moramo izboriti i to revolucijom kao najradikalnijom kritikom bitka (to jest onog što jest). No, da bi uopće bila, ona mora transcendirati, nadrasti, prevladati… i upravo pobijediti svaku prethodnu revoluciju, jer prošlost nikako ne može biti nadahnuće revolucije. Ta privilegija pripada samo budućnosti čiji se začeci, odnosno tendencije, uvijek naziru kao mogućnost već u sadašnjosti kao negacija starog, preživjelog i još ne ljudskog. Danas postoji duboka potreba revolucionarne promjene postojećeg svijeta. Dapače, ona je nužna ako čovjek uopće želi biti i opstati. Pritom je bit revolucije najmanje građanski rat, ulične barikade ili nasilno preuzimanje političke vlasti. Njena je bit čovjek kao samosvrha.
Što se pak tiče straha od povratka komunizma kod nas, oni „strašljivi“ mogu mirno spavati jer se ne može „vratiti“ nešto čega nikad nije ni bilo. Komunizam će tek doći, no na ovim prostorima to neće biti tako brzo (osim ako nas „europski duh“ ne natjera na nešto takvo), a bit će to i nešto sasvim drugačije nego što zluradi misle. A bojati bi se trebalo činjenice da na ove naše prostore još nije kročio ni Kant, a Hegel i, pogotovo, Marx morat će još dobrano počekati. Toga se treba bojati, jer ako uskoro ne dođe barem Kant „izlaza nam nema“.
Dr. prof. Milan Kangrga rodio se u Zagrebu, 1. svibnja 1923.godine, a umro
25. travnja 2008. godine. Filozof, sveučilišni profesor etike, jedan od osnivača
časopisa „Praxis“ i Korčulanske škole.
Dr. sc. Saša Blagus, kao fizičar dugo godina radio je u Institutu Ruđer Bošković, autor knjige “Gađanin Blagus”.
Током састанка друг Леонид је, на основу инструкција које је добио од председника ЦК КПРФ друга Генадија Зјуганова и његовог заменика Димитрија Новикова, посебно објаснио догађања везана за минуле председничке изборе у Руској федерацији. Овом приликом је указао на неравноправан третман КПРФ у медијима и у свим осталим сферама у односу на владајућу партију и десничарске председничке кандидате. Нагласио је да њихов кандидат није имао приступ државним медијима, а све са жељом да резултати комуниста буду испод 5%. Упрокос свему, кандидат КПРФ, друг Павел Грудинин је освојио 12% (око 15 милиона)гласова изашлих бирача, што је куди камо више од трећепласираног, Владимира Жириновског који је имао подршку власти. Такође, указао је на катастрофално социјално стање у РФ, које је последица мера које предузима актуелна власт. Поред тога, друг Леонид је исказао посебно поштовање према НОБ и Народноослободилачкој војсци Југославије на челу са Маршалом Титом, као јединој снази у поробљеној Европи, која је поред Црвене армије водила оружану борбу против фашиста и у многоме допринела победи антифашистичке коалиције у Другом светском рату. Нагласио је да у својим предавањима студентима универзитета „Ломоносов“ ову чињеницу редовно наглашава и подстиче их да то посебно памте.
Друг Дејан Јовановић је информисао политичког саветника председника ЦК Комунистичке партије Руске Федерације о ситуацији на Косову и Метохији, а посебно о чињеници да западне неофашистичке земље упорно покушавају да озаконе нелегално отцепљење неоспорно српске аутономне покрајине, Косова и Метохије. Такође изнео је да се наша партија налази у још горем медијском мраку и блокади.
Закључено је да је обавеза наших партија да се сарадња подигне на виши ниво, а све у циљу јачања међународног комунистичког и радничког покрета, који је једина противтежа ретроградним либерално-буржоаским снагама.
VERUJEM U OŽIVLJAVANJE SOCIJALISTIČKE JUGOSLAVIJE
Predsednik beogradskog gradskog komiteta Partije „Komunisti Srbije“ Dejan Jovanović odgovara na pitanja novinarke „Pravde“ Elene Morozove.
- Koje mesto u političkom sistemu zemlje zauzima vaša partija?
„Komunisti Srbije“ su revolucionarna marksističko-lenjinistička partija Jugoslovenske orijentacije, čvrsto se držimo Lenjinovog stava, da stvaranje proleterske države umesto buržoaske nije moguće bez nasilne revolucije. Mi ne priznajemo raspad SFRJ, borimo se za njeno obnavljanje i smatramo se sledbenicima Komunističke Partije Jugoslavije, koja je na čelu sa Maršalom Titom posle oslobođenja zemlje od fašizma izvršila socijalističku revoluciju. Na žalost, zbog jake antikomunističke propagande, razjedinjenosti samih komunista (podela na Titoiste, Staljiniste itd.), značajnog nedostatka materijalno-finansijskih sredstava uticaj komunista na društveno-politički život u Srbiji je praktično nestao.
- Koji su ciljevi i zadaci „Komunista Srbije“ danas?
Mi smo mala partija, nažalost, još uvek nemamo kapacitet da ispunimo svoj osnovni zadatak-srušiti kapitalizam, povesti narod i inspirisati ga za novu socijalističku revoluciju. Na srpskoj političkoj sceni ne postoji jaka komunistička partija koja je u mogućnosti da povede nezadovljne narodne mase u otvorenu borbu protiv kapitalizma. Mi pozivamo naše sunarodnike da se ne mire sa postojećim sistemom, da se bore za svoja prava i da ne nasedaju na priče da pod određenim uslovima u kapitalizmu može da se javi „ljudsko lice“. Naša partija je odana principima Lenjinizma, mi ne idemo ni na kakvu saradnju sa buržoazijom. Mi se zalažemo za novi socijalistički preobražaj na celom postjugoslovenskom prostoru.
- Kako vi objašnjavate sadašnju političko-ekonomsku situaciju u Srbiji?
Nju sa punim pravom možemo nazvati vladavinom haosa. Postoji sistematsko podrivanje državnog i društvenog sistema zemlje pomoću prikrivenog uticaja vodećih kapitalističkih država. Zapadu ne odgovara jaka, na Rusiju orijentisana preporođena Jugoslovenska republika. Zbog toga oni destabilizuju socijalni i duhovni život u Srbiji, usađuju ideje liberalne demokratije a u isto vreme ekonomiju izgrađenu na čistoj tržišnoj osnovi. Moram da konstatujem: Preko sadašnjeg menjanja istorijskih činjenica, filmske industrije, društvenih mreža zamagljuje se istorijska istina o srpskom društvu idejnih i moralnih vrednosti, dezorijentacija omladine, promena pogleda na svet i ideološki stavovi.
U pozadini ogromne spoljašnje zaduženosti u zemlji je ekonomski kolaps: Pljačkaška privatizacija, uništena vodeća industrijska preduzeća koja su stvorila armiju nezaposlenih, koji stalno, ali uzalud štrajkuju. U pogledu razvoja zdravstva, obrazovanja, kulture i nauke Srbija je unazađena u poređenju sa SFRJ, zato stalno raste kriminal i nasilje, alkoholizam, narkomanija itd.
- I prirodno, socijalno raslojavanje…
Nesporno, ono je dostiglo čudovišne razmere: nasuprot prosperiteta 10% populacije, 90% vegetiraju u siromaštvu.
- Nekoliko bivših jugoslovenskih republika-Slovenija, Hrvatska, Crna Gora su postale članice NATO, a prve dve su ušle u sastav Evropske Unije. Preti li Srbiji „perspektiva“ popunjavanja redova tih organizacija i kako se prema tim problemima odnosi vaša partija?
Mi jednoglasno ne podržavamo slične težnje i više puta smo demonstrirali protiv toga, izvodeći svoje pristalice na akcije protesta. Srbija je potrebna NATO-u samo zato, da bi SAD mogle proširiti svoje prisustvo na Balkanu, postavaljajući tamo nove baze. Većina Srba je protiv ulaska u EU i Severnoatlanski pakt. Istovremeno najveći deo parlamentarnih i vanparlamentarnih partija se bori za ulazak Srbije u ove organizacije. Od 1.marta 2012.godine naša zemlja je zvanično dobila status kandidata za članstvo u EU.
- Da li je vaša partija predstavljena u parlamentu?
Ne, i u skorije vreme situacija će se malo je verovatno promeniti: sve političke partije, zastupljene u parlamentu-kako one koje podržavaju vlast, tako i opozicione- su na antikomuističkim pozicijama i pristalice su kapitalističkih društveno-ekonomskih odnosa.
- Vlast u Srbiji na putu u NATO i EU ometa nerešen Kosovski problem. Beograd još uvek odbija da prizna suverenitet svoje pokrajine?
Kosovo je najočigledniji primer kursa zapada po razbijanju mnogonacionalnih država. Autonomna pokrajina Kosovo je neotuđiv deo naše zemlje, drsko otet od strane albanskih terorista pod rukovodstvom NATO. Naime, Vašington je podstrekivao vladu tzv. Kosova ka jednostranom proglašenju nezavisnosti 17.februara 2008.godine. Važan trenutak: otcepljenje od Srbije je izvedeno silom, bez referenduma. Mi smo zahvalni Rusiji što nije priznala kvazi državu Kosovo i na podršci Srbiji po tom pitanju.
- Vi ste govorili o razjedinjenosti levih snaga u Srbiji. Evo i na međunarodnom forumu „Oktobar 1917.god-proboj ka socijalizmu“ u Moskvi vašu zemlju predstavljaju dve partije: „Komunisti Srbije“ i „Nova komunistička partija Jugoslavije“. Postoji li kod njih interakcija?
Mi se zalažemo za saradnju svih levih partija i pokreta u Srbiji. Prirodno, sarađujemo i sa NKPJ.
- Da li razmišljate o ujedinjenju vaših partija?
Danas je to malo verovatno: u ovom trenutku postoje nepremostiva organizaciona i politička neslaganja. Mi smo privrženi strategiji Josipa Broza Tita, dok su NKPJ poklonici Josifa Staljina. Međutim, to nas ne sprečava da održavamo zajedničke proteste, posebno, protiv ulaska Srbije u NATO i EU.
- Posle raspada SSSR-a i pratećeg raspada Socijalističkog lagera u mnogim evropskim zemljama, posebno u Poljskoj, Estoniji, Letoniji, Litvaniji, počeo je „Rat sa spomenicima“, tokom kojeg su varvarski uništavani monumenti Sovjetskim političarima i kulturnim ličnostima, vojnicima Crvene Armije. Kakva je situacija u Srbiji po ovom pitanju?
Ovaj razarajući trend nije uticao na našu zemlju i nadam se, da mi nikada nećemo imati armiju nezahvalnih vandala, i pored prekrajanja svetske istorije. Srbi su beskrajno zahvalni Sovjetskim vojnicima, koji su učestvovali u oslobođenju zemlje od fašističkih zavojevača, i poštuju sećanje na njih. Dvadeseti oktobar-Dan oslobođenja Beograda-jedan je od važnijih nacionalnih praznika u Srbiji. Svake godine na taj dan naša partija učestvuje u ceremoniji polaganja venaca na spomenike Crevnoarmejaca.
- Učemu je za vašu partiju značaj Velike Oktobarske socijalističke revolucije u savremenim uslovima?
Velika Oktobarska socijalistička revolucija je eliminisala najveću nepravdu koja je postojala u odnosima među ljudima: eksploataciju čoveka od strane čoveka. Zato na kraju našeg razgovora ja, kao i svi prisutni povodom proslave 100.godišnjice Velikog Oktobra u Lenjingradu i Moskvi, hoću da uzviknem:“Da dugo živi ideja Velike Oktobarske socijalističke revolucije! Da dugo živi svetski komunistički pokret!“
http://mfa.gov.az/folder/file/Baku%20NAM%20Declaration%20Final%20(1)%202.pdf
Una voce, dal Sud del mondo, per la pace
Rispetto dei diritti umani e dei principi e degli scopi della Carta delle Nazioni Unite. Rispetto della sovranità e della integrità territoriale di tutti gli Stati. Uguaglianza tra tutte le nazioni, piccole o grandi esse siano. Rifiuto di ogni intromissione o interferenza negli affari interni di altri Paesi. Rispetto del diritto di autodifesa di ciascuna nazione, in conformità con la Carta delle Nazioni Unite. Rinuncia a esercitare pressione su altri Paesi. Astensione da qualsiasi minaccia di aggressione o uso della forza ai danni dell’integrità territoriale e dell’indipendenza politica di qualsivoglia nazione. Risoluzione di tutte le controversie internazionali con mezzi pacifici – e si elencano alcuni di questi strumenti politici a disposizione della diplomazia internazionale quali il negoziato, la conciliazione, l’arbitrato, il dialogo politico, la composizione giudiziale, in conformità con la Carta delle Nazioni Unite. Infine, promozione dei mutui interessi e della reciproca cooperazione, e rispetto della giustizia e degli obblighi internazionali, anche questi in conformità con i principi dell’ONU.
Sono questi i dieci principi della «Dichiarazione di Bandung», o, più precisamente, della “Dichiarazione per la promozione della pace e della cooperazione internazionale”, adottata all’unanimità in occasione della storica Conferenza di Bandung della quale ricorre, in questi giorni, il 63° anniversario (18-24 aprile 1955). Non possono non essere letti con emozione e con rispetto da quanti e quante sinceramente si sentono impegnati nella promozione di un mondo più giusto e solidale, e nella lotta per la pace e contro la guerra.
La Conferenza di Bandung fu infatti un tentativo, storico e importante, di costruire, su basi solide e istituzionali, rapporti di collaborazione tra popoli e stati nel Sud del mondo e rappresentò una delle prime occasioni in cui si affermò un protagonismo da parte di nazioni che da poco avevano conquistato la propria indipendenza, che si erano liberate dal giogo coloniale e cominciavano ad agire come soggetti e non come oggetto sullo scenario internazionale. Quella conferenza rappresentava, nel mondo di allora, poco meno di un quarto della superficie complessiva degli stati, e ben più della metà dell’intera popolazione mondiale.
Concepita per rafforzare il partenariato tra i paesi del Sud, quella che in termini odierni definiremmo la «cooperazione Sud-Sud», e partecipata da grandi stati, dall’India alla Cina, dal Sudan al Pakistan, fu una tappa importante per affermare l’uguaglianza di popoli e nazioni e, come si disse, per «condannare il colonialismo in ogni sua forma». Essa gettò le basi, di lì alla Conferenza di Belgrado (1961), per la costituzione del NAM, il Movimento dei Non-Allineati, oggi rappresentativo di ben 120 Paesi. Anch’essa si basava sui cosiddetti «principi fondamentali della coesistenza pacifica» (1954): rispetto della sovranità e della integrità territoriale; non-aggressione; non-ingerenza; cooperazione paritaria; convivenza pacifica.
Nella sua più recente riunione di alto livello, il 18° Vertice dei Ministri degli Esteri dei Paesi Non Allineati, svoltosi a Baku (3-6 Aprile 2018) appena una settimana prima dell’aggressione missilistica degli Stati Uniti, insieme con Gran Bretagna e Francia, contro la Siria, il Documento Finale e la «Dichiarazione di Baku» hanno ribadito i principi fondamentali della pacifica coesistenza, sollecitato la fine dell’occupazione israeliana dei Territori Palestinesi, oltre che del Golan Siriano, condannando l’uccisione di «civili palestinesi durante la commemorazione della Giornata della Terra, a Gaza, il 30 marzo 2018» e confermato che «la cooperazione Sud-Sud è un fattore importante della cooperazione internazionale per lo sviluppo sostenibile dei popoli».
Il documento, al paragrafo 268, ribadendo che l’uso di armi chimiche è sempre e comunque inaccettabile e del tutto contrario a norme e standard della comunità internazionale, riconosce l’avvenuta eliminazione dell’arsenale chimico siriano (l’Organizzazione per la Proibizione delle Armi Chimiche, OPAC, ha annunciato la completa distruzione delle armi chimiche della Siria il 18 agosto 2014); e ai paragrafi 528-530 esprime «profonda preoccupazione in merito all’imposizione, da parte degli USA, di misure coercitive unilaterali contro la Siria, che minacciano le condizioni di vita dei siriani», condanna tali atti di ingerenza e aggressione «come una grave violazione del diritto internazionale e della sovranità della Siria» e richiama le parti ad impegnarsi «per una soluzione politica pacifica della crisi siriana, attraverso un processo politico inclusivo, nelle mani dei siriani, basato sulla Risoluzione 2254 (2015) del Consiglio di Sicurezza». Una voce per la diplomazia di pace e la fine della violenza, dal Sud, di cui anche nel Nord sarebbe bene tenere conto.
POKRET NESVRSTANIH ZEMALJA: VRIJEME PONOSA – VRIJEME MIRA
Prije 56 godina, točnije 1. 9. 1961., u Beogradu je velikom zaslugom J. B. Tita održana prva konferencija Pokreta nesvrstanih zemalja na kojoj su bili predstavnici 25 država. Bio je to prvorazredni svjetski politički događaj koji je okupio gotovo sve predstavnike sedme sile.
I upravo na današnji dan 1. 9. i velikog uspjeha Tita i naše zemlje u stvaranju „trećeg“ bloka, sramnom odlukom Gradske skupštine Zagreba uklonjeno je ime Tita, simbola antifašizma i nesvrstanosti, pred začuđenim svijetom, naročito nesvrstanima koji Tita još poštuju kao svog prvog predsjednika.
Pokret nesvrstanih nastajao je u dužem vremenskom periodu, opterećenom blokovskim podjelama, hladnim ratom među antagonistički suprotstavljenim supersilama te s dva ratna žarišta, arapsko-izraelskim i indijsko-pakistanskim sukobom. Termin „nesvrstani“ prvi je uporabio predsjednik Indije Džavaharlal Nehru još 1954. u Colombu (Šri Lanka) gdje je postavio „pet principa miroljubive koegzistencije“, a koji su kasnije preuzeti kao temeljni principi Pokreta nesvrstanih zemalja.
1. Uzajamno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta
2. Uzajamno nenapadanje
3. Uzajamno nemiješanje u unutrašnje poslove
4. Jednakost i uzajamna korist
5. Miroljubiva koegzistencija
Već na slijedećoj sjednici u Bandungu (Indonezija) 1955. godine, stvaraju se prve konture političke grupacije Pokreta od zemalja koje nisu pristajale na blokovsku podjelu kroz NATO i Varšavski ugovor, ideološke sukobe Istoka – Zapada te politiku „hladnog rata“. Sljedeće 1956. godine, potpisivanjem Brijunske deklaracije od strane tada već vodećih lidera, Tita, Nassera i Nehrua, pokret i službeno postaje svjetska organizacija.
Pokret nesvrstanih je do danas održavao samite svake tri godine, što je do sada 17 samita, narastao na 120 zemalja članica, 16 promatrača te 8 isključenih članica, među njima i Jugoslavija nakon raspada od 1995. godine.
Josip Broz Tito je izabran za prvog predsjednika, pod nazivom Generalni tajnik, dok su kasnije bili, uz navedene, i lideri poput Kennetha Kaunde (Zambija), Indire Gandi (Indija), Houarija Boumedienea (Alžir), Fidela Castra (Kuba), Roberat Mugabea (Zimbabve), Nelsona Mandele (Južnoafrička republika) i drugi, kao i tri iz Jugoslavije u periodu od 1989. – 1991. godine, i to: Janez Drnovšek, Borisav Jović i Stjepan Mesić – po godinu dana. Zadnji samit održan je prošle godine u Venecueli, kojim je predsjedavao predsjednik Nicolas Maduro.
Pokret nesvrstanih odigrao je značajnu ulogu u sprečavanju globalnog blokovskog sukoba, znatno ubrzao procese dekolonizacije Afrike, zalagao se za opće razoružanje, napose potpisivanjem sporazuma između supersila SAD-a i SSSR-a o smanjenju, neširenju i uništenju nuklearnog oružja te stvaranje bezatomskih zona, podržavajući detant – zabranu nuklearnih pokusa pod vodom, u atmosferi i svemiru; uklanjanju raketnih sistema srednjeg i kraćeg dometa u Evropi, smanjenje konvencionalnog oružja i zabrani kemijskog i mnogo drugog čime je bitno doprinio svjetskom miru, smanjenju vojne i političke napetosti, uz porast povjerenja i suradnje.
Pokret je kroz desetljeća djelovanja povezao male narode i njihove ekonomije čime su se oslobađale dominacije velikih i moćnih. Pokret je također doživljavao uspone i padove, ovisno o političkoj i ekonomskoj situaciji u svijetu. Bio je niz godina u krizi identiteta, naročito u vrijeme naftne krize, kao i nastojanja jedne grupe zemalja da se približe sovjetskom bloku pod izlikom stvaranja antiimperijalističke alijanse. Zadnjih godina, njihov utjecaj je sve manji navodnim prestankom politike hladnog rata, jer je na djelu politika vrućeg mira – stari antagonizmi i imperijalistička želja za dominacijom su i dalje prisutni.
Josip Broz Tito i naša zemlja, kao lideri Pokreta, politikom miroljubive koegzistencije ostvarili su golemi ugled u svijetu, poštovanje i znatni utjecaj na političku scenu svijeta. Nakon raspada Jugoslavije, nijedna novonastala državica nije te sjajne diplomatske i državničke pozicije koristila, nije ni pristupila Pokretu nesvrstanih. Neke su već, poput Hrvatske, Slovenije i, nedavno, Crne Gore, članice NATO saveza, a neke, kao Makedonija i BiH, planiraju to postati u doglednom vremenu – bez obzira na opći prezir i neslaganje većine svojih građana s takvom politikom kojom partitokracija ne dopušta referendumsko izjašnjavanje – politikom dijametralno suprotnom onoj koja je plijenila svjetske simpatije, otvarala mnoga vrata suradnji i povoljnim ekonomskim interesima te zemlju činila politički, ekonomski i vojno neovisnom.
Split, 01. 09. 2017.
Predsjednik GO SRP-a Split
Ranko Adorić, dipl. ing.
