Informazione
Per i testi precedenti si veda: https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8875
(A cura di I. Slavo)]
* ДЕЗИНТЕГРАЦИЈОМ СРБИЈЕ ПРОТИВ ИНТЕГРАЦИЈЕ БАЛКАНА
* ПРОТИВУРЕЧНИ И КОМПЛЕМЕНТАРНИ ПРОЦЕСИ
Одговор:Пуних седамнаест и по година новинари ме, између осталог, питају то што ме Ви питате сада – ко ме је највише разочарао. Тих седамнаест и по година ја стално одговарам исто – нико.
Ево како изгледа један кратак прилог разлозима за то моје – нико.
Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година била сам понекад у друштву човека који је био велики поштовалац ондашње политике у Србији и Југославији, а та политика је, између осталог, изражавала страх од српског национализма који је прикривен, али виталан, претио да угрози све друге народе и народности у Југославији. Тај НН је као поштовалац те политике и њених главних заступника у Србији, испољавао своје опредељење јавно, често и емотивно. И дивио се њеним протагонистима у свакој прилици, а нарочито у приликама када су они били присутни. То предозирано дивљење било је накад непријатно и онима којима је било упућено.
Али дошла је Осма седница. На њој је тријумфовала другачија, па и прилично супротна политика, бар кад је реч о Србији. Српски национализам не доминира српским народом, а тамо где га има није већа опасност за Југославију и њене народе од других национализама.
Само неколико дана после Осме седнице тај НН се појавио као љути противник претходне политике и највећи поштовалац нове.
Сретне ме негде тих дана и објасни ми како је Милошевић вратио српски народ у живот, како је највећа историјска личност у српском народу после Карађорђа, како ја и не знам, такорећи, са којом величином живим ....
И позове нас да дођемо код њега на вечеру. Да ће то бити највећа част за њега и његову породицу. „Учини ми то, молим те. Хоћеш ли?“ „Хоћу“, кажем ја. „Кад“, пита он. „Други или трећи дан чим се Слободану заврши мандат.“ „Немој да се шалиш. Ја сам озбиљан“, каже он. „И ја сам“ – кажем ја.
Некако оних дана после пуча, сетила сам се. Нема га да нас позове на вечеру.
Не може да стигне. Сад помаже организацијама за људска права, демократске промене и прикључење Европској унији.
Знала сам да је спреман за следећу етапу, каква год да је.
Ето, зато ме нико није разочарао.
Морална несолидност је интегрисана у човеково биће. Њена заступљеност и начин испољавања су у различитим временима и у различитим срединама – различити. Али су неизбежни.
Склоност ка моралном атеизму је прилично распрострањена, временом ће доћи до редукције, али то се не може десити неизбежно и аутоматски.
Подизање етичких стандарда спада у један од најважнијих еманципаторских подухвата.
А што се тиче разочарења у догађаје, њега нисам могла да избегнем.
Десило ми се само једном. Године 1990., када се два милиона чланова Савеза комуниста Југославије дало у стампедо и разбежало у друге партије, од којих је већина била супротног опредељења од опредељења партије у којој су многи провели цео живот, или бар велики део живота.
Ако је одговор опширан, немојте да га мењајте. Избаците и питање и одговор.
Питање: Споменици великим државницима и знаменитим људима, не треба да деле већ да обједињују. Слободан је оличавао јединство српског народа, иако има оних који мисле другачије.
Одговор: Генерацијске вредности, вредности епохе испољавају се и подизањем споменика који су персонализација вредности за које су опредељене генерације или епоха.
Неке од тих вредности остају дуго, неке и трајно. Па тако и споменици. То се односи, пре свега, на споменике уметницима, научницима, великим војсковођама чији допринос у историјским биткама време није довело у питање. Нарочито кад се ради о далекој прошлости.
Али кад се ради о политичким личностима, споменици понекад трају колико и политика коју су заступали.
У другој половини двадестог века гледали смо како споменике дижу и руше у размаку од неколико деценија. И, при том, то раде исти људи.
Питање: Једном сте изјавили да живите „између снова и бледе месечине“. С тим у вези, дуго сте у Москви, да ли је Русија постала Ваша друга домовина?
Одговор:Моја домовина, једна једина је Југославија. У њој сам се родила, у њој живела и из ње отишла. Више је нема.
Некад ми се чини да је у изгнанство са мном отишла и она.
Питање: Да ли је Европска унија једина алтернатива за Србију, како неки тврде?
Одговор: Заједница европских народа је једна дивна идеја, једна могућа могућност.
Али да би то била, неопходно је да у тој заједници сви буду равноправни и да она буде у интересу просперитета свих.
За сада таква заједница још није могућа.
Пре свега, постоји хијерархија међу државама, па, према томе, и међу народима.
Зато одлуке које се тичу свих чланица Европске уније не доносе оне заједно и равноправно. За сада их доноси врх којим владају три најјаче европске економије, импресонална моћ европског тржишта.
Улазак Србије у Европску унију има добре и лоше стране. Оне су разлог противречног односа грађана Србије према њој.
Скоро осамнаест година улазак Србије у ЕУ је доминантна политичка платформа државне политике и она има подршку великог броја грађана. Одустајање од ње би их разочарало јер верују да чланство у ЕУ доноси мир, стабилност и просперитет. То чланство заиста штити од рата, обезбеђује извесну стабилност, постоји и могућност, не баш спектакуларног, али континуираног напретка.
Противници се плаше да би чланство у ЕУ ограничило зоне суверенитета у свим равнима – хоризонталним и вертикалним.
Та два антагонистичка приступа изазивају логичну тензију не само у политичкој јавности, већ и на националном нивоу.
Каква год да буде одлука један део јавности, односно један део народа, неће бити задовољан.
Слабе тачке ЕУ узрок су противречног односа према њој и у јавности њених чланица.
Дилеме постојећих и потенцијалних чланица ЕУ трајаће док се сама Европска унија концептуално не трансформише у заједницу чији ће цивилизацијски прогресивнији квалитет укинути разлоге њених чланица да преиспитају оправданост свог избора.
Да ли ће до те трансформације ЕУ доћи постепено, континуирано, споро, или ће због нагомиланих нерешених и могућих нових конфликта, можда доћи до паузе да би се на основу текућег искуства створили услови за креирање равноправне, односно, праве заједнице европских народа, то ће се видети ипак у овом веку.
Питање: Још 1997. године сте отварајући изложбу кинеских сликара у Пожаревцу нагласили да се „рађа једна нова и моћна Кина заснована на способности да успостави активну равнотежу између своје прошлости и садашњости“. То је тада многе „демокате“ код нас запрепастило и ког њих изазвало подсмех.
Одговор:Што се тиче мог мишљења да Кина успоставља активну равнотежу између своје прошлости и садашњости, то мишљење је резултат мојих вишегодишњих разговора које сам имала деведесетих година у две Академије наука, на Универзитету, у Институту друштвених наука ЦК КП Кине, са многим политичарима, научницима, публицистима, јавним личностима разних профила, уметницима, ...
Тај баланс је део њихове платформе за реформу кинеског друштва којој су дали рок од сто година.
И тада, а поготово сада, показало се да су се тај баланс, као и та реформа, у целини донели велике позитивне резултате у квалитету живота у Кини и на микро и на макро нивоу, и у статусу Кине у међународној заједници.
Та реформа, и све што се догађа у Кини је резултат мултинаучног изучавања и планирања.
Два пута сам се у Академији наука у Шангају, у разговору са председником Академије и руководиоцима свих сектора Академије, упознала са комплементарним напорима из сфере свих научних области да се Шангај трансформише у град који би, ако би се показао као успешан пројекат, могао да буде образац за ширу примену.
И то се десило.
Мислила сам тада, ако се вековима веровало да Кину чува и штити Кинески зид, сада се зна да је чува и штити наука.
А што се тиче згражавања које помињете, тих деведесетих су се у Београду не само „демократе“, већ и многи други, ругали мојим научним, публицистичким и политичким контактима у Кини. Као, уосталом, и мојим таквим истим контактима у Русији.
Тада су Кина и Русија, за велики део наше јавности, биле тривијалне адресе у научном, публицистичком и политичком смислу. И са крајњим се потцењивањем у опозиционој штампи писало о мојим књигама објављеним у тим земљама, о мојим гостовањима на њиховим универзитетима и академијама наука.
Данас су то престижне адресе, скоро за све, а понекад нарочито за оне који су им се својевремено ругали.
Када су се Русија и Кина нашле у самом врху светске сцене, када судбина света у великој мери зависи од њихових одлука, запутили су се на Исток – бизнисмени, уметници, забављачи, спортисти, ...
Свака сарадња са тим делом света (као уосталом са свим другим деловима света) је оправдана ако је реална и корисна. И треба да има државну подршку.
Али би и држава требало да штити своју нову економску и културну политику у овом делу света од компромитације коју би могли да јој нанесу пословни и уметнички џепароши који за своју алавост нису имали довољно прилика у својој земљи па покушавају да је реализују на другом месту.
Питање: Која је будућност отетог Космета и да ли Србија може одбранити тај део своје територије?
Одговор:После пуча, 5. октобра, власт у савезној држави на челу са Коштуницом и у Србији на челу са Ђинђићем је предала Косово албанској мањини да на територији српске државе прави своју.
То је био концепт оног дела света који је себе прогласио за међународну заједницу. Тај део света и неки други делови света под његовим утицајем су 2008. године признали косовску државу. Ту ће државу, дакле, бранити у свету они који су је направили.
Судбина те државе зависи од односа снага у свету.
Колико ће патронат бити спреман да своје штићенике чува и колико ће ненаклоњени том патронату бити расположени да доведу у питање његову надлежност.
Да су Срби и Албанци сами, без неоколонијалних арбитара, одлучивали о свом животу, тај би живот по свему и даље био заједнички.
Као што би и даље заједнички био живот некадашњих Југословена.
И формирање косовске државе и укидање Југославије су резултат неоколнијалне политике, тековина текуће империјалне моћи која разарањем држава и конфликтима међу народима ствара терен који може да стави под своју контролу.
На етничкој нетрпрељивости малих, али и великих народа, градила је своју моћ црна авет сваког колонијализма.
Питање: Над Балканом и Србијом се догађају историјске буре које су и данас присутне. Ви сте тај простор одавно сместили „између Истока и Југа“.
Одговор:Са аспекта неког изван Балкана то је једно живописно полуострво. Живописно и у географском и у историјском смислу. Али не и нарочито препоручљиво за дужи, а поготово не за трајан боравак.
Сударају се климе, интереси и нарави.
Они који тамо живе личе на Југ, подсећају на Исток, диве се Западу, сањају о Северу.
Како да такви организују свој живот.
Па, заједнички, у заједничкој држави. У заједници балканских народа (са седиштем на једној од висоравни планине Балкан, на пример). Упркос различитих клима, интереса и нарави.
Југославија је показала да се то може. Није тачно да је Југославија показала да се то не може.
Да се може данас то жели да докаже Европска унија. Па ако у Европској унији могу заједно и срећно да живе потомци Хамлета и Грка Зорбе зашто не би на Балкану могли да живе заједно, можда још срећније, потомци Матије Гупца, Георги Димитрова и Старине Новака.
Југославија је била антиципација будуће Европе. Европска унија је, између осталог, и због тога са негодовањем гледала на Југославију, хтела је да она буде родоначелник заједнице европских народа а не Југославија. Али, ето, Југославија је била.
Зато је платила високу цену. Развила је историјску заставу коју су хтели други, јачи од ње.
Зато ту заставу неће дати ни балканским народима. Иако им, са аспекта рационалног и етичког, припада.
Тако је за сада. Не знам како ће бити касније.
Питање: Дик Мартијев извештај је оголио све страхоте ОВК на Космету, од вађења и трговине српским органима, до отмица, страховитих мучења и сурових егзекуција Срба. Како тумачите да Запад на све то ћути и да до данас нико за те ужасне злочине није одговарао?
Одговор:Та косовска „држава“ је направљена преко ноћи и изван Косова. Да је прављена дању и да су је правили најбољи представници албанског народа не би јој темељи били постављени на насиљу. То јест, можда им уопште не би била ни потребна.
Да су интересе косовских Албанаца заступали бољи људи – обрзовани и еманциповани, можда им за остварење тих интереса не би била потребна још једна албанска држава, већ би те интересе нашли у заједничком животу са онима са којима су претходно живели. У заједничкој земљи са њима.
Али пошто су ту „државу“ правили изван Косова, неалбанци, употребили су у те сврхе на Косову одговарајуће Албанце. Бољи им нису били баш на располагању.
Зато су о „државним“ пословима својих сарадника принуђени да се не оглашавају.
Можда се творци те државе изван Косова надају да ће постојећу екипу „државника“, кад им истекне рок трајања, сменити боља, више склона економским и културним пословима него трговини људским органима и шверцу.
Питање: После свега што се протеклих деценија догађало, није мали број оних који су рушили Слободана, који данас тврде да су били изманипулисани и преварени и да би радо отишли у Пожаревац и да му се на гробу извине.
Одговор:Па нека иду. Нека се извине.
Али требало би да се извине и свим оним људима који су подржавали Слободана Милошевића а које су они читаву деценију због те подршке вређали, ругали им се, називали из националистима, црвеном бандом, багром бољшевичком, антиевропљанима, антихристима, ратним хушкачима, четницима, ....
Све то истовремено нису могли да буду, а ни једно од тога нису били.
Били су као и Слободан Милошевић опредељени за мир, слободну и независну земљу и равноправност међу народима и људима.
Одговор: Видим повремено у јавности да се његове тековине, па према томе и улога у шеснаест година његовог присуства у политичком и друштвеном животу Србије симплифицира, чак и од оних који имају најбоље намере. Сви помињу Дејтонски споразум и Резолуцију 1244 као његове главне тековине.
Суштина политике за коју се залагао и коју је водио је борба против конзервативизма и колонијализма.
Што се тиче конзервативизма Слободан Милошевић је носилац идеје економске, политичке и социјалне реформе крајем осамдесетих година која би, да је била изведена, трансформисала ондашње друштво у виши облик укупног цивилизиацијског развоја. Том реформом су могли да буду превазиђени многи недостаци неолибералног капитализма и реалног социјализма. Ту трансформацију, започету 1987. године, зауставили су окончање Хладног рата и експанзија неоколонијализма у Европи и свету.
А што се тиче колонијализма, у нашој земљи Слободан је био креатор и носилац отпора новом хегемонизму. Сачувао је независност земље, чији је био председник и успео да земља под санкцијама буде у бољим животним условима него земље у окружењу које санкције нису имале, а јесу имале политичку подршку оних који су их нама увели. Слободан Милошевић је на челу нашег малог народа био не само носилац отпора новом колонијализму већ је био и његова персонификација. Био је то као лидер српског народа, као шеф државе и на суду у Хагу.
Али ево ипак да прецизирам временски и садржајно његове тековине.
1. Ослобађање српског народа од комплекса кривице због понашања српске буржоазије пре Другог светског рата. (На сличан начин се понашала и хрватска буржоазија у том периоду.)
2. Најављивање радиклане друштвене реформе на принципима економске ефикасности и социјалне равноправности средином осамдесетих година.
3. Изједначавање Србије са другим републикама у Југославији променама Устава Србије 1989. године, које су ограничавале аутономност Косова и Војводине чија је природа била таква да је претила опасност да се трансформишу у републике.
4. Доношење Устава Србије 1990. године по коме су изједначени сви облици својине, уведен вишепартијски систем, ојачана улога тржишта и председник Србије биран на изборима.
5. Формирање Социјалистичке партије Србије 1990. године која је изражавала оптимално јединство националних и социјалних интереса и била највећа левичарска партија на Балкану.
6. Очување независности Србије, избегнут грађански рат у вишенационалној заједници, упркос напорима изван земље да до њега дође.
7. Квалитет живота у Србији на вишем нивоу него у свим суседним бившим социјалистичким земљама које нису биле под санкцијама и које су биле лишене свих других невоља које су снашле Србију у читавој последњој деценији двадесетог века.
8. Прихватање и збрињавање преко милион избеглица из ратова који су вођени на подручју Хрватске и Босне и Херцеговине, међу којима нису били само Срби, већ и припадници других народа.
9. Пружање материјалне и моралне помоћи српском народу који се налазио у ратовима изван земље матице током читаве деценије.
10. Напори да се сачува СФРЈ и формирање СРЈ од Србије и Црне Горе 1992. године, као једине државе у којој живи више од једног словенског народа.
11. Доношење Дејтонског споразума којим је окончан рат у Босни и Херцеговини и формирање Републике Српске 1995. године.
12. Највећи лични допринос политици Балкан балканским народима на састанку шефова И влада балканских држава на Криту 1997. године. Ту политику су зауставили насиље на Косову и бомбардовање Србије- империјане мере које су хитно предузете да се та политика не би реализовала.
13. Доношење Кумановског споразума којим је избгнута окупација СРЈ од стране НАТО и довођење снага УН на Косово са ограниченим мандатом од годину дана 1999. године. И којим је потврђена припадност Косова Србији.
14. Санација, брза и самостална обнова земље после бомбардовања 1999. и 2000. године.
15. Залагање за обједињавање левице у Србији и СРЈ.
16. Извођење Хашког трибунала пред Слободана Милошевића.
17. Херојска петогодишња борба за правду и истину о Србији и српском народу на суду у Хагу.
Питање: Злонамерни истичу да Милошевић није схватио шта је значио пад Берлинског зида и уједињење Немачке.
Одговор: Па зашто ти са добрим видом, слухом и одговарајућим мозгом нису њену слепом, глувом и глупом на време рекли шта се догађа па да он у складу са тим догађајима који није разумео води државну политику.
Имали су прилику да му кажу шта виде, а он не види. Опозиција у својим медијима, деведесетих година она је располагала са више од деведесет одсто медија у Србији. А што се тиче осталих, садашњих мудрих опсерватора, неки од њих седели су у његовој канцеларији и кући по цео дан.
Биће, међутим, да су се ти окати мислиоци 2017. године досетили да би могли да му припишу још један грех додворавајући се тако његовим моћним противницима док по кафанама, канцеларијама и кућама бистре политику.
Каква штета што деведесетих такву нису имали прилике да воде.
Колико се сећам деведесетих су им руке служиле да му аплаудирају а језик да понављају његове реченице, истина лингвистички мало осиромашене. А и прилично допуњене кафанским патриотизмом. Питала сам се онда – Боже, како нису приметили да је пао Берлински зид.
А што се тог зида тиче, Слободан Милошевић га је не само видео него је и предвидео шта ће се после догађати. То се може прочитати у књизи његових говора под називом „Прилог историји двадесетог века“ и у књизи интервјуа под називом „Лавовска борба“, које сам сакупила, средила и објавила пре десет година и које нису стигле до јавности. Нису стигле до народа за чију је слободу изгубио живот.
Питање: Данас излазе све махинације и манипулације у вези са хашким казаматом, најновија да тужилац Најс тражи 500 хиљада евра дуга од Хашима Тачија. Како Ви, после свега, оцењујете тај такзовани међународни трибунал?
Одговор:Недавно сам у једном интервју рекла – као империјално средство насиља над противницима неоколонијализма. Али ево и да допуним. На суду у Хагу Срби су осуђени, израчунала сам, на око хиљаду година робије. А у затвору у Схевенингену се налази нова српска Ћеле кула. Подигли су је нова империја и нови јаничари.
Питање: Како оцењујете данашње политичке прилике у свету и у том контексту убедљиву победу Владимира Путина?
Одговор:После окончања Хладног рата западни свет, који је у том Хладном рату био победник, сматра да су му одрешене руке за поход на цео свет. Северно-западни имепријални хегемонизам сматра да располаже свим ресурсима за колонизацију планете. Обновљене су стари и изазвани нови локални ратови са циљем да се оборе на колена многи мали народи и неразвијене земље, али и са надом да ће се временом на коленима наћи и већи, и једног дана и велики. Сви.
Том империјалном походу на свет препрека су велике земље као што су Руска федерације и Кина које су у међувремену економски, политички и војно постале моћне, али и способне да пруже отпор намерама за колонијално поробљавање планете.
Тај отпор је присутан и у неким земљама Јужне Америке. Њихов отпор је неповезан, али има много услова да ипак постане снажан интегративни фактор у борби против колонијализма. Тамо сада расте једна лепа, племенита и моћна биљка коју неће моћи да истреби ни најграбљивија грабљивица.
Што се тиче победе председника Путина, она је израз масовне подршке достојанственој државној и националној политици коју он води. Иако је његова земља највећа на свету, моћна војна сила, један од најутицајнијих субјеката на светској сцени, политика коју он заступа није империјална. Напротив. Та политика је противник и империјализму и колонијализму.
Питање: Из САД нам данас ултимативно поручују да Србија више не може седети на две столице и да се морамо коначно определити.
Одговор:Мала земља треба да настоји да има добре односе са свима на свету, поготово оне односе који могу да буду од користи њеном суверенитету и економском, социјалном и културном просперитету. Треба, наравно, и да настоји да заштити себе и свој народ од страна које би угрозиле њене виталне националне, државне и развојне интересе. А сама треба да подржава ону страну света чија политика доприноси општељудској еманципацији, равноправности између народа и слободи човека.
ДРАГАН РАДЕВИЋ
ДЕЗИНТЕГРАЦИЈОМ СРБИЈЕ ПРОТИВ ИНТЕГРАЦИЈЕ БАЛКАНА
Балкан је важна геополитичка и уопште политичка тачка од глобалног значаја и као таква није смела да буде препуштена било чијој надлежности, осим њиховој.
Па ни надлежности балканских земаља, односно, нарочито не њиховој надлежности. Јер би тиме могућност било чије контроле изван Балкана била искључена.
Осим тога, на том састанку шефова балканских земаља на Криту доминантна личност је био председник Савезне Републике Југославије. Због његове велике присутности у свету у претходној деценији и његова улога на том састанку га је лако могла да трансформише у лидерску за подручје Балкана.
Дакле, са платформом Балкан балканским народима и са лидерском позицијом Слободана Милошевића у тој политици та би политика постала реална и радикално би могла да смањује велики утицај са стране.
Нарочито би били „угрожени“ велики интереси великих сила.
Да се то не би догодило прве мере су биле дестабилизовати Милошевићеву политику у Југославији и у Србији и паралелно компромитовати његову личност.
Дестабилизација његове политике је била континуирана пракса западних земаља у протеклим годинама. У те сврхе је коришћена опозиција која је формирана, финансирана и инструирана са те стране. У те сврхе су Србији уведене санкције. У те сврхе је Србија оптужена за изазивање ратова у Хрватској и Босни и Херцеговини.
Те мере су биле окрутне и трајале су од 1990. године као одмазда за антиколонијалну политику Слободана Милошевића и нелојалност правилима колонијалне игре.
Састанак на Криту је, међутим, доживљен као опасност не само за опстанак Милошевићеве политике већ и за њено ширење на подручје читавог полуострва, па су предузете додатне мере против те политике и притисак на њега лично.
Зато је убрзо од сепаратистичких и теротистичких група на Косову формирана, финансирана и инструирана тобожња ослободилачка војска Косова. Тим мерама је требало Милошевићеву власт и њега лично усмерити са балканских интеграција на српску дезинтеграцију.
И, заиста, наредне две године сепаратистичо-терористички покрет на Косову је максимално ангажовао власт у Србији. Требало је зауставити и тероризам и сепаратизам, вратити кући побуњене Албанци и уплашене Србе.
У томе се успело.
Али да тај успех не би био дугог века и од великог значаја западна хемисфера удружена у НАТО бомбардовала је Србију 1999. године са лицемерним образложењем да то чини да би заштитила албанску мањиму на Косову од српског геноцида над њом.
Састанак на Криту 1997. године је био разлог за почетак додатних окрутних мера за дезинтеграцију Србије да не би дошло до интеграције Балкана.
ПРОТИВУРЕЧНИ И КОМПЛЕМЕНТАРНИ ПРОЦЕСИ
Сублимирајући ту прогнозу она би се могла свести на – сукоб цивилизација на религијској основи.
Истовремено, није спорно, и за сасвим лаичке очи је видљиво, да је почетак двадесет првог века сав у занку идеје и праксе глобализма, чији је планетарни живот обележио деведесете године прошлог века и наставио свој развојни тренд до данашњег дана.
Тешко је рећи који је од ова два процеса доминантан. И свакако је несумњиво, бар на први поглед, да су та два процеса противуречна.
Али, нажалост, само на први поглед. На други, а нарочито на трећи поглед, та два процеса су не само мирољубиво паралелни,већ су и комплементарни.
Ево зашто.
Када би глобализам о коме је реч био универзалистичка идеја заснована на науци и мотивисана једним еманципаторским хуманизмом, у својој примени он би настојао да „цивилизације“ приближава једне другима, да тражи и налази заједничке тачке њиховог ослонца, да „цивилизацијске“ разлике не буду полигон нетрпељивости, већ саставни и комплементарни делови целине каква би требало да је планета.
И сукоб религија, ма како да су различите и склоне трагичној нетрпељивости, би један стварни глобалистички, универзалистички приступ, не само настојао, већ и успевао да ситуира у духовни процес одговарајуће толеранције.
Једног дана, и не предалеког, захваљујући развоју науке и развоју друштва у целини, људи би могли да живе заједно и сложно, без обзира на различито разумевање порекла и смисла живота, а могуће би такође било и да се управо захваљујући доприносу науке и укупном развоју поводом тих разлика боље разумеју и можда на крају и споразумеју.
Кад би глобализам то био никакав сукоб цивилизација и религија не би претио двадесет првом веку. Стварни глобализам, напротив, заштитио би овај век од таквог сукоба. Заштитио би га не само од цивилизацијског и религијског сукоба, већ би га заштитио од цивилизацијске и религијске нетрпељивости.
Али, пошто текући глобализам није стварни, већ само номинални, он нема ту еманципаторску, мирољубиву и коегзистенцијалну улогу.
Напротив. Има супротну.
Као што је он супротан свом аутентичном смислу. Текући глобализам има имеперијални, колонизаторски карактер. Његов поход на свет обухвата његову економску, социјалну, политичку и културну димензију.
Да би тај поход успео, да би човечанство било стављено под контролу, потребно је да се претходно учини слабим, довољно немоћним да би прихватило контролу, да се учини неспособним да пружи отпор, да се учини готово кооперативним са пројекцијом колонизатора.
Толико кооперативним са својом неслободом човечанство може учинити исцрпљеност после дуготрајних, могуће и крвавих верских, националних и „цивлизацијских“ сукоба, у којима при том неће бити победника. У којима ће жртве бити сви који у њима буду учествовали.
Жртвама ће их учинити она деперсонализована моћ која их је на сукобе и навела са циљем да их тако ослабљене стави под своју контролу. Истина та моћ ће своју контролу представити као цивилизацијски спас, као избављење од последица бесмислених верских и осталих мржњи и ратова. И нарочито као препреку таквим сукобима и ратовима у будућности.
Тако ће почети живот пацификована, хармонична заједница свих о чијој добробити брине та моћ изнад раелигија, нација, „цивилизација“. Једина и апсолутна. Чак и ако би се она определила за једну религију, нацију и „цивилизацију“ остала би апсолутна.
То је суштина текућег процеса глобализације. Зато су тај процес глобализације и сукоб цивилизација и религија само на први поглед противуречни.
Зато су у ствари комплементарни. Глобализам је тај сукоб цивилизација и религија пројектовао.
Али, истини за вољу, тај сукоб цивилизација и религија је у неким својим манифестацијама аутентичан. Није произишао из глобалистичке намере да верским сукобима ослабљени свет стави под своју команду. Ти аутентично испољени цивилизацијски и верски сукоби су облик протеста против глобализације као империјалног колонијализма.
Уверени да текући глобализам заступа само једну цивилизацију и само једну религију припадници других цивилизација и других религија на разне начине изражавају отпор доминацији и асимилацији.
Ти отпори не доносе, нити могу донети резултате. Прво, зато што су парцијални, наивни и у целини слабашни. А друго, и зато што се ти аутентични цивилизацијско-религијски сукоби често утапају у, од стране глобализма пројектоване цивилизацијско-религијске сукобе, па тако губе на аутентичности.
Али без обзира на разлике које постоје између цивилизацијско-религијских сукоба који су пројектовани и цивилизацијско-религијских сукоба који су аутентични, заједничка последица су жртве.
Пре свега њихови учесници. Манипулисани или аутентично гневни, учесници ових сукоба су људи који губе животе, у бољем случају само имовину, здравље, мир, спокојство, ...
Али постоји још једна жртва. То је глобализам. Онај стварни, прави, цивилизацијски неизбежан, историјски и етички оправдан.
Постојећи, текући, овај империјални и колонијални глобализам, толико је зла нанео и толико зла још најављује свету, да је компромитовао стварну унивезалистичку идеју и њену примену. Људи, читави народи нису само неповерљиви према тој идеји, они се те идеје и њене примене плаше.
И са разлогом су неповерљиви и са још већим се плаше. И, заиста, ако тај заједнички живот на планети без држава и граница треба да изгледа тако, како се сада најављује да ће изгледати, онда ће људи, онда ће народи бити резервисани према тој будућности, плашиће се ње.
Ако буду немоћни да се од такве будућности заштите, доживљаваће је као подвалу историје коју нису могли да избегну.
Међутим, могли су.
Да су били мање лаковерни, мање ускогруди и нарочито мање опортунисти, какви су ипак прилично сада.
ЦИВИЛИЗАЦИЈСКА УСАМЉЕНОСТ
22.мај 2018
Ради се о представницима провинцијског национализма. Они су из оне збирке делимично образованих, кафанских патриота који у име тобожње љубави према Србији мрзе све друге, а нарочито друге Јужне Словене.
Они су се Србији кроз историју у свему замерили, угрожавали су јој територију, слободу, развој, будућност ... И даље имају перманентне зле намере према Србији.
Пошто су неки од тих Јужних Словена углавном кроз историју били католици, а многи верницу су то и данас, онда ту у корпус ове мржње спадају и „аргументи“ да се ради о мржњи према православљу које персонификују Срби.
Тај католички јужнословенски бастион је стара, континуирана генетска, вечна опасност за Србију.
Југославија је била полигон на коме се та мржња испољавала и угрожавала српски народ у свим димензијама.
Срећом, са њихове тачке гледишта, те земље, тамнице за Србију и Србе више нема.
Али заступници ове „идеологије“ не престају да је помињу по злу сваког дана. Њихов паорско-кафански патриотизам као солна киселина делује на незаштићено тло – на младе људе и прети да их удаљи од свести којом би требало да доминирају добра воља, солидарност, повезаност међу људима и народима. Да их удаљи од свести да је универзализација нужан исход економског и културног развоја савременог света и да је у интересу свих на свету.
Тај парохијално – деструктивни социо психолошки профил камен је о врату свим еманципаторским напорима јер се служи тобожњим патриотизмом као заштитним фактором од злих намера ближег и даљег окружења.
На евидентирању и образлагању тих злих намера диже се зид страха од других, нетрпељивости према другима као заштита од других, он чува цивилизацијску усамљеност.
У те сврхе се користе старе ране, историјске странпутице, неокончани неспоразуми, одавно архивирани конфликти, слабе тачке најближих Словена.
На пример.
Никад довољно реализована хрватска потреба за хрватском државом; словеначко уверење о припадности средњеевропској култури; црногорска склоност ка двојном идентитету; македонска недовољна развојна динамичност; муслиманска мистична инертност.
Али и слабе тачке суседа.
Албанска патријархална инерција и тежња за територијалном и демографском ескалацијом; мађарско незадовољство домашајима територијалне локације; бугарске експанзинистичке склоности на Балкану; старе италијанске претензије на лепшу обалу Јадранског мора; грчка материјална прагматичност отпорна на православну солидарност; ненаметљиво али повремено аустријско подсећање на улогу Беча на формирању српске интелигенције у деветнаестом веку па и касније; румунски поглед на порекло етичких пограничних сличности.
Тешко је избећи малициозност, која се у овом случају некако намеће, али могли би ови патриотски одговорни чистунци да нађу разлоге и за ширу и најширу обазривост у погледу свих других, целог света.
Немачка нерањива убеђеност у генетску супериорност; енглески колонијални егоизам; амерички империјални експанзионизам; јапански милитаризам; кинеска сигурност у сопствену цивилизацијску аутономност; последице шпанског католичког колонијализма; недужно приказан француски национализам; петрификација афричког сиромаштва; арапска суспектност према неисламском свету; индијска зависност од природе климатско-демографске симбиозе; латиноамеричка егзистенцијална несигурност етничко-политички манифестована и колонијално изазвана; скандинавска свестрана хладноћа.
Ове „слабе тачке“ глобално распрострањене на све стране света нису, наравно, доминантна својства оних на које се односе, део су њиховог идентитета у који спадају и респектабилне цивилизацијске особине и тековине.
Али провинцијски псудо-патриотизам склон је да опасност за наицоналну ствар види само у својствима других које су њихове слабе тачке, сводећи њихову целину само на њихове недостатке.
ЛОВЦИ НА ПЛЕН
29.мај 2018
Та очекивања су, дискретно испољена, некад и неиспољена.
Већина људи се устручава да их испољи, превише је неетично.
У времену инверзије вредности дошло је и до прилично бруталне етичке трансформације. Неетично, неуљудно трансформише се у сасвим морално и нормално.
Неоткривене карте када се ради о партији као средству за материјално и статусно профитирање сада се откривају. О статусном и личном интересу као мотиву за чланство и активност у партији се говори отворено и јавно. Одсуство устручавања није последица неделикатности већ израз уверења да се ради о мотиву који није неетичан. Напротив. Неетично је не изаћи у сусрет очекивањима тако мотивисаним.
Чланови и активисти који у својој партији нису од чланства и активности имали личне користи са малим или већим гневом обавештавају јавност да од партије у којој су се налазили нису имали користи. И при том очекују од јавности не само да их разуме већ и да их такорећи сажаљева. Они су наивни и недужни губитници, а партија је избегла да испуни задатак који има према својим члановима и активистима.
Таква политичка свест је добила право грађанства. Политичко профитерство је легализовано.
Идеолошки мотиви као једини су суспендовани. Постоје још у комунистичким партијама и партијама екстремне деснице, али и једне и друге су по правилу изван власти, најчешће нису ни парламентарне.
Данас већина партија, без обзира да ли су на власти или у опозицији, нема идеолошки карактер, углавном су сличне оријентације и сличног програма, са осцилацијама које се односе на неке текуће унутрашње проблеме или на нијансе којима се изражава однос према спољним темама.
Разлике су међу њима номиналне и, разуме се, персоналне. Те персоналне се пре свега односе на лидерске способности прве страначке личности или првих страначких личности.
У недостатку политичко-идеолошких разлика избор се заснива на процени шанси везаних за индивидуалне интересе.
Многима се ти интереси и остваре, велики број, међутим, остаје разочаран и покушава да своје интересе реализује на неком другом месту, односно у некој другој партији.
А партије нису пробирљиве. Сваки члан је добродошао.
Партије су заинтересоване за што већи број чланова. А чланови за шансе да од партије имају материјалне и остале користи. Тако се та два интереса сусрећу као врло комплементарна.
Све ће партије отворити врата свима. А сви ће међу њима, прилично сличним, бирати ону (или оне) од које могу да имају највише користи.
Такве политичке прилике су нарочито присутне у такозваним транзиционим земљама. Као и у земљама са кратким искуством у парламентарном животу, које су тек изашле из колонијалног статуса или које су фактички и даље у том статусу само су номинално суверене.
Вероватно ће та распрострањена пракса временом захватити и земље које имају најдуже парламентарни живот, највиши степен парламентарне културе. Иако тамо партије, пре свега оне на власти, нису биле нарочито идеолошке, тамо постоји по инерцији традиционално континуирани обзрац политичког понашања који искључује користољубље или га бар прикрива. А самим тим тај образац понашања смањује могућност перманентног мењања партијске адресе.
У друштвима у којима је то постала готово легализована пракса могуће је да се налази и почетак историјског краја вишепартијског система.
Тај историјски крај произилази из квантитета и квалитета партија.
Велики број партија без обзира на број становника, односно на број гласача, сам по себи компромитује и идеју а не само праксу вишепаритизма. А сто патија на пет милиона гласача није израз политичке слободе и демократије већ лакрдија.
Из тог лакрдијашког кванитета произилази одговарајући квалитет. Тих сто партија (односно сто програма) се међусобно не разликују битно, а често се не разликују ни небитно. Сличност међу њима је такорећи неизбежна.
Ни у најразвијенијем друштву, у друштву са најразвијенијом политичком културом и традицијом, није могуће да постоје сто различитих озбиљно образложених политичких концепција развоја друштва. А поготово то није могуће у друштвима у којима је вишестраначки систем тек почео свој живот.
Мале разлике међу партијама делимично објашњавају, па у истој мери и оправдавају транспорт чланова са адресе на адресу.
Али, ипак само делимично. Јер тај се транспорт одвија и на релацијама које могу да буду дијаметрално супротне, упркос свег политичког и мисаоног нивелисања, оне понекад и понегде постоје.
Али чак ни њихово такво постојање не доводи у питање на интересима мотивисан избор. Ако националистичка десница не омогућава очекивано вертикално социјално и политичко кретање следећи избор може да буде либерална левица уколико су на тој адреси шансе за то кретање веће.
Тај радикални обрт искључује политику и етику. Али не само из понашања учесника ових обрта већ и из система из кога су ти обрти генерисани.
Вишестраначки систем све мање има политички карактер, а све више има неетички.
Догађа се апсурд. Да друштва у којима је вишепартијски систем најкасније почео прва ће покренути процес његове компромитације и укидања.
Истрошеност тог система је, наравно, присутна и на његовим матичним и најстаријим адресама али га од гротескне компромитације штити вишевековна парламентарна и уопште политичка култура.
Његовом урушавању у тим срединама мање ће допринети његове сопствене слабе тачке, дугу сенку на парламентаризам тамо, и у целини, бациће његова карикатурална примена у земљама у којима је парламентаризам тек стартовао и у којима су га индиректно увеле његове матичне земље.
Земље које су данас гротескно поприште парламентаризма су, по правилу, земље ограниченог суверенитета.
Матичне земље парталментаризма су им парламентаризам увеле захваљујући томе што су им претходно ограничиле суверенитет. Па су тако могле да им организују политички и државни живот у складу са својом проценом какав треба да буде.
Резултат те организације је дезорганизација у којој се одвија и парламентарни и друштвени живот у овим земљама, али и потенцијална, ако не и већ текућа, дезорганизација у земљама организаторима.
Цивилизацијске мере које су применили на другима стижу и њих.
Слабости парламентаризма, као и епохе која је у његовом знаку протекла, куцају и на једна и на друга врата.
Зато чињеница да на парламентаризам у матичним земљама баца сенку парламентаризам из земаља у којима су га оне – земље матице – насилно увеле, није апсурд како на први поглед изгледа. Пре је логичан исход насиља које су јачи и већи применили на слабијим и мањим.
Слаба тачка насиља је што је оно углавном и ипак спонтано, непланирано на дужи рок, мотивисано историјски краткорочним циљевима.
Да није тако насиље не би занемарило последице, поготово не оне за које рачун не стиже сутрадан, већ нешто касније.
Зато није у питању апсурд, већ цивилизацијски исход, логичан и рационалан. Додуше и праведан.
[[ https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8892 ]]
Il settimanale tedesco contro il Paese: «I mendicanti almeno dicono grazie». Per la Frankfurter Allgemeine: «L’Italia è la principale fonte di preoccupazione dell’Europa». E l’Economist dipinge il presidente del Consiglio incaricato, Giuseppe Conte, come Arlecchino nella commedia di Carlo Goldoni «Il Servitore di due padroni»...
http://www.marx21.it/index.php/comunisti-oggi/in-europa/28414-25-anni-fa-i-francesi-votavano-contro-maastricht-e-lue-del-capitale
... "Während den 40 Demokratie-Jahren hing keine Regierung von Portugal von der Unterstützung von anti-europäischen Kräften ab, nämlich von jenen Kräften, die für die Aufhebung des Vertrags von Lissabon Kampagne machten, die gegen den Haushalts-Pakt, den Stabilitäts- und Wachstumspakt sowie gegen die Währungsunion waren und aus dem Euro austreten wollten, ohne zu vergessen dass sie die NATO verlassen wollten", sagte der Präsident...
In Portogallo, dove si sono appena tenute le elezioni politiche, sta avvenendo un golpe voluto dalla Troika, dove la fedeltà alle politiche di austerità valgono di più della libera scelta degli elettori. Perchè i giornali italiani non ne parlano? Cosa ha da dire la “libera informazione”? Vediamo i fatti: il partito conservatore che era al governo, ha ottenuto il 36,8% dei voti restando il primo partito, ma ha subito un calo vistoso (ben il 13%) perdendo la maggioranza in Parlamento. Ha tentato senza successo di formare una “grande coalizione” con i socialisti. Un accordo è stato invece raggiunto tra le forze di sinistra che insieme hanno la maggioranza assoluta dei voti e dei seggi: socialisti (32,4%), Bloco de esquerda (10,2) e comunisti e verdi (8,3). In questa situazione chiarissima il presidente Anibal Cavaco Silva, conservatore, si è rifiutato di dare l’incarico di formare il governo al leader socialista perché: “In 40 anni di democrazia, nessun governo in Portogallo ha mai dovuto dipendere dall’appoggio di forze anti-europee”. Quello a cui stiamo assistendo in Portogallo è nei fatti un golpe voluto dalla troika, con un comportamento del Presidente della Repubblica peggiore di quello di Napolitano quando non diede l’incarico a Bersani dopo le ultime elezioni. Chiediamo ai mezzi di comunicazione italiani di dare conto di questa incredibile situazione che va avanti da giorni, evitando di continuare a nascondere questo vergognoso colpo di stato.
29.05.2018
ROM/BERLIN(Eigener Bericht) - Nach massiven Beschwerden aus Deutschland hat Italiens Präsident Sergio Mattarella einen Euro-Kritiker als Finanzminister seines Landes verhindert und einen Berlin genehmen IWF-Mann als Ministerpräsidenten installiert. Die demokratisch gewählte Mehrheit aus den Fünf Sternen und der ultrarechten Lega Nord kommt nicht zum Zuge. Grund für die Zurückweisung ist, dass der Euro-Kritiker Paolo Savona, ein renommierter Karriereökonom, keine Gewähr für den Bestand der EU-Einheitswährung geboten hätte; vielmehr wäre unter seiner Amtsführung wohl mit Widerstand gegen die Berliner Austeritätsdiktate zu rechnen gewesen. Dagegen hat sich der nun zum Ministerpräsidenten ernannte Carlo Cottarelli vor einigen Jahren bereits als "Sparkommissar" der Regierung in Rom bewährt. Savonas Nominierung gründet auf einer wachsenden Euroskepsis in Italien, der sich inzwischen auch andere Ökonomen anschließen. Ein Alternativkandidat zu Savona für den Posten des Finanzministers fasst die Folgen der Euro-Einführung so zusammen: "Deutschland profitiert, Italien verliert."
Der "Deutschland-Feind"
Die Nominierung des 81-jährigen Ökonomen Paolo Savona zum italienischen Finanzminister hatte bereits in der vergangenen Woche zu heftigen Ausfällen deutscher Leitmedien geführt. Rom sei dabei, einen "Deutschland-Feind" an die Spitze des Finanzministeriums zu stellen, hieß es in Kommentaren.[1] Savona sei ein "erklärter Gegner Deutschlands", der den Euro als "Vollendung deutscher Vorstellungen der Vorherrschaft in Europa" begreife, wie sie schon im "Nationalsozialismus propagiert worden" seien. Ziehe der Ökonom, ein ehemaliger Minister und Bankmanager, tatsächlich ins Finanzministerium ein, dann werde dies "vor allem in Berlin massives Stirnrunzeln" auslösen, hieß es in einem Beitrag, in dem unmittelbare Parallelen zum ehemaligen griechischen Finanzminister Yanis Varoufakis gezogen wurden. Varoufakis hatte 2015 in der linkssozialdemokratischen griechischen Syriza-Regierungskoalition erfolglos gegen die Berliner Austeritätspolitik angekämpft.[2] Athen sei damals "ausgebremst" worden, hieß es in dem zitierten Beitrag weiter; Italien allerdings sei - als drittstärkste Volkswirtschaft der Eurozone - ungleich gewichtiger als Griechenland, ein italienischer Varoufakis sei folglich "ein anderes Kaliber". Der Konflikt zwischen Rom und Berlin kreise - ähnlich wie derjenige zwischen Athen und Berlin 2015 - um den wirtschaftspolitischen Kurs in der Eurozone, räumte der Autor ein: Für die Probleme Italiens sei nach Ansicht deutscher Regierungskreise die "Staatsverschuldung Italiens in Höhe von 130 Prozent" des Bruttoinlandsprodukts (BIP) verantwortlich; Rom wiederum führe sie auf die Austeritätspolitik in der EU zurück. Diese werde "vielfach als deutsches Diktat gesehen".
Ein bewährter Sparkommissar
Nicht zuletzt wegen der deutschen Beschwerden hat Savonas Nominierung zum Finanzminister zu einer schweren politischen Krise in Rom geführt.[3] Nachdem Italiens Staatspräsident Sergio Mattarella Savonas Berufung verweigert hatte - mit der Begründung, der erfahrene Banker bringe die "Ersparnisse der Italiener" in Gefahr -, gab der designierte Ministerpräsident Giuseppe Conte den Auftrag zur Regierungsbildung zurück.[4] Mittlerweile zeichnen sich erste Risse zwischen den verhinderten Koalitionären ab: Während die Fünf Sterne ein Amtsenthebungsverfahren gegen Mattarella favorisieren, will die ultrarechte Lega Nord davon nichts wissen. Matteo Salvini, Parteichef der Lega, erklärte, er wolle "nicht über eine Amtsenthebung sprechen". Überdies müsse abgewogen werden, ob seine Partei weiterhin eine Koalition mit den Fünf Sternen eingehen wolle. Derzeit befindet sich die rassistische Lega im Umfragehoch, während die Fünf Sterne in der Wählergunst stagnieren. Als wahrscheinlichstes Szenario gelten derzeit vorgezogene Neuwahlen im Herbst. Mattarella hat einstweilen den ehemaligen IWF-Funktionär Carlo Cottarelli einbestellt, der eine Übergangsregierung leiten soll. Cottarelli fungierte bereits in den Jahren 2013 und 2014 als "Sparkommissar" der italienischen Regierung. Mit seiner Ernennung wird Italien bereits zum zweiten Mal [5] unter die Aufsicht eines nicht demokratisch gewählten "Experten" gestellt, dessen Aufgabe es ist, die von Berlin vorgegebene Wirtschaftspolitik zu exekutieren. Diesmal geschieht das allerdings sogar in direkter Zurückweisung einer frisch gewählten demokratischen Mehrheit.
Steile Karriere
Der verhinderte italienische Finanzminister Savona gilt in Berlin als rotes Tuch, gerade weil man ihm nicht - wie den Fünf Sternen und der Lega - vorwerfen kann, diffusen populistischen Motiven oder einer ultrarechten Agenda zu folgen. Savona hat eine spektakuläre Karriere inmitten der EU-loyalen italienischen Funktionseliten absolviert, bevor er aufgrund der langfristigen ökonomischen Stagnation Italiens zu einem der exponiertesten Kritiker der Einheitswährung und der dominanten Rolle Deutschlands in der EU avancierte. Der am renommierten Massachusetts Institute of Technology (MIT) ausgebildete Ökonom war unter anderem als Generalsekretär des italienischen Arbeitgeberverbandes, als Mitarbeiter der italienischen sowie der US-amerikanischen Zentralbank, als Direktor mehrerer italienischer Banken und als Aufsichtsratsmitglied der Telecom Italia tätig. Regierungserfahrung konnte er bereits in den 1990er Jahren als Wirtschaftsminister und in der ersten Dekade des 21. Jahrhunderts als Vorsitzender des Departements für EU-Politik im dritten Kabinett von Ministerpräsident Silvio Berlusconi sammeln. Den Wandel des einstigen Europapolitikers zum Kritiker des Euro lässt sein jüngstes Buch mit dem Titel "Wie ein Albtraum und wie ein Traum" erkennen, in dem er den Euro als einen deutschen "Käfig" bezeichnet. Deutschland habe nach der Niederlage des NS-Reichs seine imperiale "Idee von seiner Rolle in Europa" nicht aufgegeben, heißt es in dem Band; Berlin verzichte heute lediglich darauf, "sich militärisch durchzusetzen".[6] Dabei betont Savona, "im Prinzip die Idee eines geeinten Europas" immer noch zu unterstützen; doch sei dies angesichts der ökonomischen Realitäten in der deutsch dominierten Eurozone, die "die Kaufkraft der Italiener halbiert" habe, nicht mehr möglich.
Plan B
Schon im Juli 2015, als Berlin die linke Regierung in Athen in die Enge trieb, hat der international renommierte Ökonom die italienische Politik aufgefordert, einen "Plan B" zum Verlassen der Einheitswährung auszuarbeiten. Deutschland sei das "kommandierende Land" in der Eurozone; es benutze Griechenland, um diese Position durch drakonische Sparauflagen zu zementieren. Rom müsse sich deshalb auf einen Ausstieg aus dem Euro vorbereiten, erklärte Savona in einem Interview, das damals auch der Chef der Fünf-Sterne-Bewegung, Beppe Grillo, auf seiner Website verlinkte.[7] Laut Savona werden Italiens hohe Staatsschulden als Hebel genutzt, um das Land zu neuen neoliberalen Reformen zu nötigen - und um sicherzustellen, dass "diejenigen an der Macht bleiben, die diesen Zustand der Unterwerfung perpetuieren". Gemeint sind die alten politischen Eliten Italiens, die laut Savona mit Berlin kollaborieren. Mattarella hat diesen Vorwurf jetzt mit der Ernennung des in Deutschland wohlgelittenen Ex-IWF-Mannes Cottarelli unfreiwillig bestätigt.
Der Wind dreht
Dabei steht Savona mit seiner Einschätzung keineswegs allein. Immer mehr Bürger Italiens machten "Deutschland für die Misere ihres Landes verantwortlich" und würden in dieser Überzeugung immer häufiger durch "prominente Ökonomen bestärk[t]", räumen selbst deutsche Medien ein.[8] Tatsächlich hat sich beispielsweise der italienische Ökonom Luca Zingales, der ebenfalls als Finanzminister gehandelt wurde, für einen "Plan B" und für einen Ausstieg aus dem Euro ausgesprochen, sollten auf EU-Ebene weiterhin keine Umverteilungsmechanismen - als Gegengewicht zu den exzessiven deutschen Handelsüberschüssen - eingeführt werden. Zingales zufolge sollte im Idealfall - auch wenn das vollkommen unrealistisch sei - Deutschland aus dem Euro ausscheiden, da die Einheitswährung die Basis der deutschen Dominanz in der Eurozone bilde. Die Lage für die Bundesrepublik könne "nicht besser sein", schreibt der Ökonom: Berlin zahle nichts "für die Rettung Europas"; zugleich sei Deutschland ein sicherer Hafen für Anleihen, was die Zinsen niedrig halte. Der dominante Export schaffe zudem nicht nur Reichtum, sondern auch Arbeitsplätze. Zingales' Fazit: "Deutschland profitiert, Italien verliert."
Stagnation und Verelendung
Italien verliert tatsächlich; dies zeigt die anhaltende sozioökonomische Krise, die ihrerseits die Wahlerfolge der Fünf Sterne und der Lega erst möglich gemacht hat.[9] Aufgrund fortdauernder ökonomischer Stagnation weist das mit 132 Prozent des BIP verschuldete Mittelmeerland immer noch ein niedrigeres Bruttoinlandsprodukt als vor Beginn der Krise im Jahr 2007 auf. Die Arbeitslosigkeit bleibt weiterhin hoch, insbesondere im Süden des stark gespaltenen Landes, wo sie bis zu 29 Prozent erreicht. Rom hat unter deutschem Druck mehrere neoliberale Reformen - unter anderem eine Liberalisierung des Arbeitsmarktes im Jahr 2014 - durchgesetzt, die die soziale Lage der Bevölkerung weiter verschlechtert haben. Inzwischen bestehen rund 60 Prozent aller neu geschaffenen Arbeitsplätze aus prekären Teilzeitjobs, die das Armutsrisiko in Italien massiv weiter ansteigen ließen: Vor dem Ausbruch der Eurokrise waren rund 15 Millionen Bürger Italiens von Armut gefährdet; heute sind es bereits mehr als 18 Millionen.
[1] Tobias Piller: Italien will einen Deutschland-Feind in der Regierung. faz.net 26.05.2018.
[2] Andrea Affaticati: Die Deutschen sind an allem schuld. n-tv.de 25.05.2018.
[3] Oliver Meiler: Ein Konflikt, wie er den Populisten gefällt.. sueddeutsche.de 28.05.2018.
[4] Andrea Spalinger: Conte verzichtet auf das Amt des Ministerpräsidenten - Italien drohen Neuwahlen. nzz.ch 27.05.2018.
[5] S. dazu Europa auf deutsche Art (III) und Eine neue Achse Berlin-Rom.
[6] Paolo Savona, the eurosceptic at the heart of Italy's standoff. thelocal.it 26.05.2018.
[7] Il #PianoB per l’uscita dall’Euro, di Paolo Savona. beppegrillo.it 15..07.2015.
[8] Andrea Affaticati: Die Deutschen sind an allem schuld. n-tv.de 25.05.2018.
[9] Daniele Palumbo: Italy's election: How the economy is performing. bbc.co.uk 02.03.2018.
Maastricht: 25 anni bastano
Pubblicato il 10 ott 2017
di Marco Bersani
Reggio Emilia: Imprimatur editore, 2017
ISBN 978 88 6830 604 5 | 16,00 €
14×21 brossura con bandelle | pp. 224
da MicroMega Online
Ringraziamo il compagno Vladimiro Giacché, vice presidente dell'Associazione Marx XXI, per la segnalazione dell'importante contributo di Alessandro Somma.
Cambio di vertice all’Eurogruppo
Buone notizie dall’organo che raccoglie i Ministri delle finanze dei Paesi dell’Eurozona, e che in pratica decide le loro politiche economiche. Tra un mese circa lascerà l’attuale presidente, quel Jeroen Dijsselbloem che ricorderemo per le sue uscite particolarmente odiose, come l’affermazione per cui “il Sud spende soldi per alcool e donne”. Il politico olandese sempre prono ai diktat tedeschi, tanto da meritarsi l’appellativo di delivery boy: il “ragazzo delle consegne” al servizio dei custodi dell’ortodossia neoliberale utilizzata come strumento per asservire Bruxelles agli interessi di Berlino.
Dijsselbloem sarà sostituito da Mario Centeno, Ministro delle finanze portoghese, tra i principali artefici della politica adottata dal Primo ministro Antonio Costa: leader di un esecutivo socialista sostenuto da comunisti e verdi che ha adottato politiche di sostegno alla crescita attraverso aumenti salariali e pensionistici, riduzione dell’orario di lavoro e investimenti pubblici, in particolare nella sanità. Il tutto nonostante l’Unione europea abbia tentato di tutto per impedire la nascita di un esecutivo che con le sue ricette ha risollevato il Paese e sconfessato così le politiche rigoriste imposte dalla Troika.
Ciò nonostante non vi sono margini per gioire della nomina di Centeno, che non avrà alcun margine per scalfire l’architettura europea sempre più saldamente vincolata agli assetti decisi a Maastricht: quelli per cui i Paesi membri devono perseguire il pareggio di bilancio abbattendo la spesa pubblica e con essa lo Stato sociale, e nel contempo limitare i salari e la pressione fiscale sulle imprese per attirare investimenti. Il tutto nonostante le politiche di bilancio siano di competenza esclusiva egli Stati, i quali devono però informarle alla politica monetaria confezionata a Bruxelles, che punta tutto sul controllo dell’inflazione e impedisce così ai parlamenti nazionali di promuovere politiche di piena occupazione, o in alternativa fornisce loro l’alibi per non farlo.
Che questo schema sia immodificabile, lo si ricava da tutte le iniziative intraprese dopo che l’Europa ha assunto la competenza esclusiva a definire la politica monetaria. Ci soffermeremo qui sulle ultimissime uscite della Commissione europea, relative all’istituzione del Fondo monetario e del Ministro dell’economia e delle finanze europeo, ad alcuni aspetti del bilancio dell’Unione, così come alla sorte del Fiscal compact. Le analizzeremo sommariamente alla luce delle indicazioni fornite dai tedeschi, che lasciano ad Emmanuel Macron il compito di pontificare sulle meraviglie di un’Europa sempre più unita, riservandosi quello di ridurla a un’Unione economica e monetaria a cui affidare il presidio della normalità capitalistica. Il francese, tanto, non potrà che allinearsi: il suo Paese è fuori dai parametri di Maastricht e viene risparmiato dalla furia austeritaria tedesca solo perché utile a tenere in piedi la favoletta dall’asse franco tedesco come motore della costruzione europea.
Il non-paper di Schäuble
Tutto questo avviene mentre il Ministro delle finanze Wolfgang Schäuble, dopo aver assicurato per otto anni l’allineamento dell’Europa all’ortodossia neoliberale e agli interessi tedeschi, lascia Bruxelles per assumere il ruolo di Presidente del Parlamento di Berlino. In occasione dell’ultima riunione dell’Eurogruppo a cui ha partecipato, ha però distribuito un documento informale definito con terminologia grillina “non paper”[1]: una sorta di testamento in cui viene riassunta la sua idea di Europa, da utilizzare come punto di riferimento per verificare la persistente e inquietante influenza dell’ottuso teutonico e dei suoi mandanti.
Il documento promuove per un verso la spoliticizzazione dell’Europa di Maastricht, ovvero uno sviluppo dell’Unione economica e monetaria definitivamente affidata all’azione di tecnocrazie. Per un altro mira a impedire la nascita di qualsiasi embrione di solidarietà tra Paesi europei, ovvero a fare in modo che non vi siano forme di assistenza finanziaria non subordinate all’adozione di riforme strutturali di matrice neoliberale. Con ciò consolidando lo schema per cui l’Europa rappresenta non solo un presidio della normalità capitalistica, ma anche un attacco alle prerogative dei parlamenti nazionali esautorati da un p
(Message over 64 KB, truncated)
3) Vietato criticare la scuola militarizzata! Mazzeo colpito da provvedimento disciplinare (A. Allegra)
Che nelle scuole si torni a disobbedire ad ogni guerra…
di Antonio Mazzeo
“Aver più volte denigrato l’operato di codesta istituzione scolastica, screditando la figura dirigenziale e danneggiando l’immagine il decoro della scuola sui social networks”. Queste le motivazioni della contestazione di addebito e avvio del procedimento disciplinare nei miei confronti da parte della dirigente dell’Istituto Comprensivo “Cannizzaro-Galatti” di Messina, dove insegno ininterrottamente da 34 anni. Un’accusa grave, che mi ferisce dolorosamente, scaturita dalle mie prese di posizioni in una lettera aperta alla dirigente e in successivi articoli giornalistici, relativamente all’adesione (mai formalizzata dagli organi collegiali) all’evento-progetto “Studenti e Militari uniti nel Tricolore” che la Brigata Meccanizzata “Aosta” dell’Esercito italiano, reparto d’elite e di pronto intervento NATO negli scacchieri di guerra internazionali, ha promosso in alcuni istituti scolastici della provincia di Messina.
Le “ragioni” delle contestazioni addebitatemi sono così elencate: “aver definito tale evento iniziativa gravissima ed in palese contrasto con i valori didattici-educativi della nostra istituzione scolastica”; “aver definito tale attività didattica uno pseudo-progetto, illegittimo perché mai discusso ed approvato dal collegio dei docenti”; “aver definito il suddetto evento una parata bellico-musicale con la partecipazione obbligatoria di bambini e preadolescenti della scuola dell’infanzia, primaria e secondaria”; “aver definito una doppia mistificazione storico-sociale, quella dell’Esercito e di quei dirigenti scolastici che in violazione del dettato costituzionale e con ordini di servizio palesemente illegittimi hanno imposto le attività musico-militare ai propri docenti ed alunni”; “aver paragonato l’attività didattica svoltasi nel cortile alle parate fasciste del 1942, scrivendo pubblicamente Era perlomeno dal 1942 che nel cortile dell’Istituto Comprensivo Cannizzaro-Galatti di Messina non si teneva una parata bellico-musicale, dando adito e seguito a commenti indecorosi senza alcuna Sua replica o diniego”; “aver definito tale attività didattica vergognosi spettacoli di manipolazione della verità e delle coscienze”; “Aver scritto gli atti del tutto illegittimi della dirigenza impediscano de facto l’obiezione di tanti insegnanti e ha definito ancora una volta la manifestazione illegittimo e indegno evento-attività obbligatoria di ‘formazione’ per alunni delle terze classi della scuola media… Al peggio non c’è mai fine”. In conclusione, si rileva nei miei confronti che “in più di un’occasione ed in più di un contesto, aver tenuto in pubblico comportamenti integranti violazione dei doveri fondamentali ed elementari di fedeltà e correttezza che gravano al lavoratore” e che le “esternazioni in pubblico riguardanti l’istituzione scolastica e la figura dirigenziale non possono essere ricondotte ad una legittima critica dell’operato del datore del lavoro e ciò sia per la loro offensività e per i termini utilizzati con potenziale gravissimo pregiudizio per l’istituto scolastico stesso”.
Non è questa la sede per rispondere alle contestazioni; di certo, quanto da me affermato, risponde a ciò che ho sempre espresso relativamente ad ogni attività di “militarizzazione” delle istituzioni scolastiche e del sapere e di manipolazione a fini bellici delle coscienze di alunni e studenti. Ciò che si dimentica o si omette di ricordare in tutta questa triste vicenda, è che la mia opposizione ad ogni progetto tra forze armate e scuola è stata espressa da sempre in iniziative pubbliche, incontri, seminari, riunioni di collegi e consigli di classe, assemblee studentesche e di insegnanti, finanche corsi riconosciuti dal MIUR e in cui ho pure ricoperto il ruolo di formatore o relatore. Si dimentica e si omette il mio impegno di sempre di attivista pacifista e antimilitarista; di peace researcher, giornalista e blogger specializzato proprio sui temi della pace, della guerra e dei processi di militarizzazione del territorio; nonché di saggista proprio sul tema specifico della crescente e pericolosissima “occupazione” da parte delle forze armate italiane, USA e NATO delle istituzioni scolastiche di ogni ordine e grado.
Continuerò a battermi in ogni modo al processo di aziendalizzazione, privatizzazione e militarizzazione della scuola, nel pieno rispetto dei principi costituzionali. Continuerò ad oppormi, ad obiettare e disertare, qualsivoglia attività di “relazione” tra forze armate e studenti, a difesa delle sacrosante prerogative didattico-pedagociche che spettano solo agli insegnati e agli educatori. Continuerò a sostenere ed argomentare in tutte le sedi che ogni attività o programma che vede “cooptare” i minori in ambito bellico-militare rappresenta una grave violazione dell’art. 38 della Convenzione internazionale a difesa e protezione dei diritti del fanciullo, così come viene fatto da anni a livello internazionale da giuristi e pedagogisti o dalle organizzazioni sindacali degli insegnanti e degli educatori di numerosi paesi europei e latinoamericani.
Antonio Mazzeo, oltre ad essere un noto e stimato giornalista d’inchiesta, è anche un docente dell’ICS “Cannizzaro – Galatti” di Messina. Contro di lui la Dirigente scolastica dell’Istituto , ha emesso un procedimento disciplinare. Il motivo è sempre il solito: “avere pubblicamente danneggiato l’immagine della scuola”. Ma il contesto in cui tutto questo è avvenuto è importante. Ne trovate traccia anche sul nostro giornale di poche settimane fa.
I fatti risalgono allo scorso 17 aprile quando in all’istituto Cannizzaro di Messina viene ospitata una delegazione della Brigata Aosta con la sua banda, per esibirsi a scuola.
Nei giorni precedenti, Antonio Mazzeo, attivista da sempre impegnato in difesa della pace e nella promozione della soluzione non violenta di tutti i conflitti, aveva inviato una lettera alla Dirigente Scolastica nella quale sottolineava di aver appreso dell’esistenza dell’iniziativa dalla stampa.
Mazzeo evidenziava come la stessa iniziativa fosse in contrasto con i valori didattico-educativi dell’istituzione scolastica e sottolineava che non era stata regolarmente deliberata dagli organi collegiali.
Il docente concludeva esprimendo un totale dissenso “per questo pseudo-progetto “Militari-studenti […] realizzato proprio nei giorni in cui si consuma l’ennesima tragedia di guerra internazionale utilizzando ancora una volta come piattaforma di morte la Sicilia e le sue basi militari”.
Successivamente, il docente aveva espresso pubblicamente le medesime riflessioni, che venivano divulgate su alcuni blog ed anche sul nostro giornale.
Il 15 maggio scorso la Dirigente scolastica contestava al docente di avere pubblicamente danneggiato l’immagine della scuola poiché aveva screditato la dirigente e denigrato l’istituzione scolastica.
Va notato che la dirigente, nella contestazione mossa a Mazzeo, sostiene, fra l’altro, che non c’era nessun obbligo a partecipare all’iniziativa del 17 aprile.
Ciò in palese contrasto con la circolare 102/DS del 13 aprile 2018 nella quale, in riferimento alla contestata attività, si legge: “tutti gli studenti dei tre gradi di istruzione prenderanno parte all’evento”.
L’obiettivo svolgimento dei fatti dimostra la pretestuosità dell’accusa e, soprattutto, la mal dissimulata volontà di negare la libera espressione delle opinioni, anche quando queste ultime sono perfettamente coerenti con il dettato costituzionale.
In particolare, ma non solo, con l’articolo 11 “L’Italia ripudia la guerra come strumento di offesa alla libertà degli altri popoli e come mezzo di risoluzione delle controversie internazionali”.
Riteniamo opportuno esprimere la massima solidarietà ad Antonio Mazzeo come insegnante e come cittadino coerente con il dettato Costituzionale
Fonte: http://www.scomunicando.it/notizie/monellaccio-antonio-mazzeo-in-castigo-subito-dietro-la-lavagna/
Antonio Mazzeo, giornalista noto per la sua battaglia antimilitarista e per le sue indagine sulla borghesia mafiosa del messinese, è anche un docente dell’ICS “Cannizzaro-Galatti”. La scuola dove insegna – come molte altre nel territorio italiano – aveva organizzato un evento con la presenza di corpi militari, in questo caso quelli della Brigata Aosta. Il giornalista, in una sua ricostruzione pubblicata nel suo blog, scrive: «Con una lettera ai dirigenti di tutte le scuole statali e paritarie della Sicilia, l’Ufficio Scolastico Regionale del Ministero dell’Istruzione, dell’Università e della Ricerca ha invitato ad aderire e partecipare alle “Celebrazioni del centenario della Grande Guerra” organizzate dal Comando della Brigata Meccanizzata “Aosta” in sinergia con il Comando Militare dell’Esercito “Sicilia”. Si tratta nello specifico di “un insieme di eventi con lo scopo di coinvolgere gli studenti delle scuole secondarie di I e II grado della Regione Sicilia per rievocare i fatti salienti del Primo conflitto mondiale».
La “finalità formativa”, espressa dall’Ufficio scolastico regionale, è quella di «favorire, attraverso la partecipazione all’evento commemorativo, una conoscenza più approfondita della grande Guerra e la valorizzazione del contributo di una generazione di giovani italiani al conflitto bellico».
A queste parole dell’USR Mazzeo affianca il suo duro commento: «Ovviamente nessun accenno agli immani massacri di quella orribile guerra o ai comportamenti di tanti generali dell’esercito che mandarono a morire inutilmente i propri uomini in impossibili attacchi lanciati contro le trincee nemiche o, peggio, che decretarono la condanna a morte di chi ebbe l’ardire di dire signor no.
La “celebrazione” di fine maggio segue di qualche settimana gli eventi di occupazione da parte della brigata “Aosta” di alcune scuole di Messina per l’ennesima operazione di manipolazione storica sulla Grande Guerra con il progetto “Esercito e studenti uniti nel Tricolore”, realizzato in sinergia con i dirigenti scolastici “per promuovere tra i giovani il valore dell’identità nazionale”». Evidentemente, questa capacità di critica non può essere ammessa nella “buona scuola” che non brilla certo per il peso che dà allo sviluppo del senso critico non solo negli allievi, ma nemmeno nei suoi dirigenti e spesso nei suoi insegnanti, passivi ricettori di ordini dall’alto, resi “professionali” dall’essere dei passacarte ministeriali.
Iniziative come quelle denunciate da Mazzeo si ripetono ormai a centinaia nelle scuole italiane e vengono spacciate come iniziative “formative”. Iniziative in cui vengono coinvolti non solo i corpi militari e di polizia italiani, ma anche quelli dei contingenti USA.
Forse qualcuno lo ricorderà, ma circa 5 anni fa fu proprio in occasione di un’iniziativa simile in cui l’arma dei Carabinieri del luogo si era presentata in una scuola della Val Susa per tenere un corso su cyberbullismo e i pericoli di internet. Peccato che i ragazzi a un certo punto si videro propinare un video di 20 minuti sulla storia dei Carabinieri (“Nei secoli fedeli”, anche al governo che varò le leggi razziali). Fu in quella occasione che una studentessa di 11 anni sollevò qualche dubbio sulla correttezza morale di chi andava a sparare lacrimogeni ai manifestanti No Tav. Scoppiò un caso locale che divenne nazionale e finì sulle pagine di “Repubblica” e “Il fatto quotidiano”.
Al carabiniere che contestava la legalità dei cortei notturni dei No Tav, la ragazza rispose “Ma a me sembra che i primi ad essere illegali siete voi. Sparate dei gas lacrimogeni che sono vietati da tutto il mondo, proprio voi che dovreste essere legali”…
La lotta antimilitarista di Mazzeo, che ha da sempre documentato tutti i rapporti tra scuola e corpi militari e i rapporti tra università, centri di ricerca, industrie militari e apparati militari, non è unica nel suo genere.
Dal suo versante, quell’organizzazione estremistica che è Paxchristi da cinque anni porta avanti la campagna “Scuole Smilitarizzate”. Anche il movimento No Muos ha assunto tra i suoi temi pure questo tema e il prossimo campeggio di agosto lo affronterà in una platea di centinaia di studenti proveniente un po’ da tutta Italia.
Si tratta di un problema sentito tra la società civile e nei movimenti. Mazzeo è noto per la sua produzione e per le sue posizioni. Sembra che a voler essere colpita sia la posizione politica, più che un atteggiamento dannoso verso l’istituzione…
Immediate sono arrivate le manifestazioni di solidarietà dei sindacati di base, in particolare dei COBAS, che ha lanciato una campagna in sostegno dell’insegnante. Solidarietà sta piano piano arrivando da altri sindacati, movimenti e organizzazioni politiche.
http://www.telegraf.rs/vesti/2831948-americka-novinarka-protiv-nato-nikada-nisu-kaznjeni-za-ubistva-dece-i-15-tona-osiromasenog-uranijuma-srbi-cekaju-pravdu-18-godina-video
Domaći stručnjaci imaju različita mišljenja o mogućoj povezanosti bombardovanja i porasta obolelih od raka.
Srbija je već godinama u vrhu zemalja po broju obolelih od karcinoma, a prva je u Evropi po smrtnosti od raka. Za drastičan porast obolelih od malignih bolesti najčešće se krivilo NATO bombardovanje Srbije osiromašenim uranijumom..
Odluka o formiranju komisije za istragu posledica NATO bombardovanja doneta je na predlog predsednice Skupštine Maje Gojković 18. maja, a prvi preliminarni izveštaj trebalo bi da bude podnesen 2020. godine.
- Bilo bi dobro kada bi, kao takav, poslužio inicijativi za zabranu projektila sa osiromašenim uranijumom svuda u svetu, odlukom Ujedinjenih nacija. Tako se delegitimiše propaganda i neosnovano širenje straha, a pomaže i pripadnicima vojske i policije Srbije i stanovništvu koje je najviše na Kosovu bilo izloženo toksičnom i radiološkom dejstvu oružja - kaže Gordana Čomić.
On za "Blic" navodi da će prvi zvanični izveštaj Skupštini biti podnet 2020. godine, ali da će Komisija redovno izveštavati javnost o svojim nalazima.
The war that does not end
By Dr. Rudolf Hänsel
Global Research, December 24, 2017
More than a decade and a half after the US-NATO- under international law illegal – war aggression against Yugoslavia using highly toxic and radioactive uranium projectiles, the enormity of this war crime becomes clear: In Serbia, aggressive cancer among young and old has reached epidemic proportions.
The suffering of the people cries out to heaven. Particularly affected is the south of Serbia and Kosovo. According to the Serbian Ministry of Health, every day a child suffers from cancer. The entire country is contaminated. By harming the genetic material (DNA) generation after generation, malformed children will be born. Knowingly and willfully, a genocide was committed. Until recently, with the help of the media, politicians have withheld the truth from unsettled citizens under pressure from the perpetrators of the genocide. Brave and responsible physicians, former military officials, ex-politicians and scientists have now succeeded in breaking this wall of silence for the benefit of the Serbian people and the many other peoples of the world who share their fate.
Depleted Uranium weapons are weapons of mass destruction
When the US used the defoliant agent “Agent Orange” and napalm in Vietnam, the world was appalled. This was no longer war, it was slaughter of the civilian population and sustainable destruction of nature. 50 years later, generation after generation comes to this world severely handicapped (disabled)- born to die. However the arms industry, including the nuclear weapons industry, has been developing its business rapidly since Vietnam. All wars are, according to the legal norms of the Nuremberg Tribunal, illegal wars of aggression and they are becoming increasingly murderous, sneaky, more widespread, (and) more genocidal. So also the first war of the US-NATO on European soil against Yugoslavia 1999. Here, under tacit tolerance of NATO allies – including Germany – the US Army used a weapon of mass destruction which they have already tested in the second Gulf War in 1991 and in Bosnia-Herzegovina 1994/95: highly toxic and radioactive uranium weapons. NATO itself has admitted firing 30,000 missiles with Depleted Uranium (DU), while the Serbian military speaks of 50,000. That corresponds to 10 to 15 tons of uranium.
Since already extensive scientific literature and film footage (“deadly dust”) of this war crime are available in German, English and Serbian (1), here just a few comments. Due to the long degradation process of radioactivity and toxicity, waste from the uranium and nuclear industries – mainly DU from isotope 238 – are stored in secure landfills for a very long time. To reduce the high cost, DU is therefore gladly given free of charge to interested parties such as the military. DU has characteristics that are particularly attractive for the defense industry: The DU projectiles- developed according to German technology (Siegwart-Horst Günther) – have a high penetrating power because of the high density of the metallic uranium (1.7 times larger than that of lead) and are particularly suitable for breaking steel armor and underground concrete bunkers. DU is also a flammable material that ignites spontaneously when penetrating an armor plate and at 3000 degrees Celsius burns to uranium oxide dust while releasing highly toxic and radioactive substances (uranium oxide).
This uranium oxide aerosol with particle sizes in the Nano scale reaches the human body through the air, water and, in the long term, through the food chain.
In the lungs, the DU dust particles are also attached to the red and white blood cells and thus reach all organs of the body, including the brain, the kidney and the testes, so that in many organs cancer is produced and the genetic material (DNA) irreversibly damaged. The strong carcinogenicity of DU is due to the synergistic effects of chemo- and radio toxicity. (2) Through the placenta, the DU can also reach an unborn child and cause serious harm to it. Potential long-term damage includes genetic defects in infants, childhood leukemia, cancer and kidney damage. Since the uranium oxide particles have- due to the heat of combustion- assumed the characteristics of ceramics, they are insoluble in water,they are firmly attached to the body and can develop their radioactive effect for years to come.
War on uranium weapons is knowingly and willfully brought about genocide
For the biochemist Albrecht Schott, DU is an example of interventions in the creation that endanger them existentially and not a weapon against states, but a weapon against the planet. (3) The well-known German journalist and filmmaker Frieder Wagner (“Todesstaub”/ “Deadly Dust”) referred to uranium weapons as an “extermination weapon” and the victims of these murderous weapons as “the dead of the silent dying”. (4) Uranium weapons are the “perfect weapon” to kill masses of people, that is, to commit genocide.Since the UN Convention on the Prevention and Punishment of genocide from 1948, is genocide a criminal offense in international criminal law that does not become time- barred. It is characterized by the specific intention of destroying in whole or in part, directly or indirectly, a national, ethnic, racial or religious group as such. Therefore, the genocide is also referred to as a “unique crime”, as a “crime of crimes” or as “the worst crime in international criminal law”. (5)
The Australian doctor, nuclear weapons specialist and peace activist Helen Caldicott writes in her book “The New Nuclear Danger” (2002):
“It is clear that the Pentagon knew about the health risks long before Operation Desert Storm (2nd Gulf War 1991, author) emanating from uranium-containing ammunition. Numerous military reports have acknowledged that uranium-238 can cause kidney damage, lung and bone cancer, (non-malignant) lung disease, skin diseases, neurocognitive disorders, chromosome damage and birth defects.”(6)
For this reason, wars involving highly toxic and radioactive uranium weapons are both war crimes and knowingly and deliberately inflicted genocide – including the war against Yugoslavia in 1999. According to the UN Convention against Genocide, the contracting Parties commit to punish genocide or those who commit genocide, whether they are governing persons, public officials or private Individuals. A large team of lawyers and scientists from Serbia, Germany, France, Italy, Russia, China, England and Turkey are suing NATO for dropping bombs on depleted uranium during the 1999 war against Yugoslavia. This lawsuit will also help the peoples sharing the fate of Serbia. (7)
Aggressive cancers in Serbia reach epidemic proportions
The bombing of Serbia lasted 78 days. 1031 soldiers were killed, 5173 soldiers and police were wounded, 2,500 civilians were killed – including 78 children – and over 6,000 civilians were wounded. In addition to the DU projectiles, which also showed traces of highly toxic plutonium, other explosive combinations and rocket fuels with certain chemical compounds have been used, which are very toxic in explosions and cause cancer. The rate of these cancers grew from year to year. Also, the number of newborns with deformities and the number of aggressive leukemia cases in children increased. (8) Over a year ago, estimates by the Serbian Association for the Prevention of Cancer were announced: Studies have shown that the use of uranium weapons have caused 15,000 cancers and 10,000 deaths between 2001 and 2010, according to the head of the association and oncologist Prof. Slobodan Cikaric. In total, there were 330,000 cancers in Serbia during this period. The death rate has increased annually since 1999 by 2.5 percent. (9)
Already in 2013, Prof. Cikaric said in the newspaper “Blic” that Serbia expected 14 years after the bombing with DU an explosion of cancers of all kinds. (10) He should be right. Transmitted are breakdowns of the immune system with increasing infectious diseases, severe dysfunction of kidney and liver, aggressive leukemia and other cancers (including multiple cancers), disorders in the bone marrow, genetic defects and deformities as well as abortions and premature births in pregnant women like after the Chernobyl disaster. If one reads a Serbian newspaper today or walks over a Serbian cemetery, one notices in the page-long obituaries or grave inscriptions the short lifetime of many dead people. It should read: “Died from the consequences of DU poisoning and radiation.”
Many citizens of Serbia have been severely mentally disturbed by years of compassion for sick relatives and anxious waiting to see if and when they may be caught by one of the most terrible and mostly fatal diseases. Even though most of them suspected the cause of the serious illnesses, there remained a great deal of uncertainty that triggered lasting feelings of stress. From the political point of view,in Serbia as well as in the other DU-infested countries in the Near and Middle East and in the NATO countries themselves one has deliberately not informed the population.They wanted to evade, among other things recourse claims and continue the murderous craft undisturbed. Stress, anxiety as well as depression additionally weaken the already burdened immune system and lead to a higher susceptibility to infections. This is shown by research results of the interdisciplinary Research area of psycho-neuro-immunology (PNI). (11)
The people have the right to truth
In order to make one’s own life and that of the family satisfying and prepare for the future, or to decide as a couple, whether or not you want to put children into the world, every citizen must be able to realistically assess the economic, social and political conditions in his country. But he cannot do that if he is deprived of the truth about incidents that can severely affect his life. Therefore, it is a moral obligation of all those who have dealt with the problem of contamination of the country – doctors, scientists, journalists, contaminated military and civilians – to enlighten and assist their fellow citizens.
In addition, the identity of a people is based on the citizens’ right to truth and the knowledge of their history. Historians and representatives of other sciences have for that an important contribution to make. The dispute may not be left to them alone. The search for the truth and the enlightenment of the people is also a political task, which is to be solved by political responsibility bearers and under no circumstances can be suppressed by them. Government and Parliament have to position themselves. How can citizens trust a government or people’s delegation who deprive them of the truth about a problem that affects them all existentially
Dr. Rudolph Hänsel is a renowned author and psychologist based in Lindau, Germany.
Notes
(1) Jovanovic, V., Petkovic, S., Cikaric, S. (2012). CRIME IN WAR – GENOCIDE IN PEACE. The consequences of NATO bombing of Serbia in 1999, Sluzbeniglasnik Beograd; Caldicott, H. (2003). Atomgefahr USA. Kreuzlingen/München; Wagner, F. (2007). „Deadly Dust – Todesstaub “, https://www.youtube.com/watsch?v=GTRaf23TCUi sowie Artikel in NRhZ online und „Geopolitika“, Mai 2014; Bertell, R. (2013). Radioaktivität und die Auslöschung des Lebens – Sind wir die letzten Generationen? NRhZ online Nr. 436 v. 11.12.2013; Deutsche Sektion der Internationalen Ärzte für die Verhütung des Atomkrieges/Ärzte in sozialer Verantwortung e.V.: ippnw report (2012). Die gesundheitlichen Folgen von Uranmunition. Berlin.
(2) S. a.a.O.
(3) Schott, A. (World Depleted Uranium Centre e.V., WODUC e.V.) (2003). Fluch und Tragödie des Uranmissbrauchs. Berlin.
(4) Wagner, F. (2010). Uranbomben – Die verheimlichte Massenvernichtungswaffe. Berlin.
(5) https://de.wikipedia.org/wiki/Völkermord.
(6) Caldicott, H. (2003). Atomkrieg am Golf und im Kosovo, in: Atomgefahr USA. Kreuzlingen/München, S. 260.
(7) S. Leukefeld, K. (2015). Uranwaffen gegen IS? http://www.jungewelt.de/2015/03-03-/053.php.
(8) Mirjana Andjelkovic Lukic (2012). Serbien – gestern und heute, in: „Zeit-Fragen“. Zürich.
(10) „Cikaric: Iduce godine ocekujemo ‚eksploziju’ malignih oboljenja“, in: „Blic“ online v. 13.12.2013. Belgrad.
(11) https://de.wikipedia.org/wiki/Psychoneuroimmunologie.
