Informazione
http://www.reseauvoltaire.net/article14558.html
Flagrant délit
Sur le vif : une image révélatrice, un fait marquant ou une déclaration
décalée.
30 juillet 2004
Le Forum social des Amériques secoué par un scandale
Ils l'appellent le « volante violento » (le tract violent). Lors de la
manifestation du mercredi 28 juillet 2004, les participants du premier
Forum social des Amériques qui se tient à Quito (Équateur) ne parlaient
que de lui. Titré « L'arme secrète du financement : comment l'ennemi
agit au sein du Forum social », le document, signé par l'Observatoire
de l'ingérence des États-Unis, présente une liste de fondations qui
permettraient à la CIA de financer indirectement les mouvements
antimondialisation. «À travers de nombreuses fondations
"indépendantes", explique le tract, la CIA a mis en place un stratégie
de financement et d'encadrement des mouvements de contestation. En
soutenant des organisations et des projets apparemment opposés aux
États-Unis, elle les oriente dans le but de les neutraliser.» Le texte
pointe du doigt de nombreuses fondations européennes qui seraient les
relais de la CIA, coordonnées depuis les États-Unis par la Nacional
Endowment for Democracy (NED), et porte une attention particulière à la
Fondation Ford. Il se termine par une invitation à trouver, «parmi les
organisations participantes au Forum social des Amériques, lesquelles
sont financées par l'ennemi».
Flagrant délit
Sur le vif : une image révélatrice, un fait marquant ou une déclaration
décalée.
30 juillet 2004
Le Forum social des Amériques secoué par un scandale
Ils l'appellent le « volante violento » (le tract violent). Lors de la
manifestation du mercredi 28 juillet 2004, les participants du premier
Forum social des Amériques qui se tient à Quito (Équateur) ne parlaient
que de lui. Titré « L'arme secrète du financement : comment l'ennemi
agit au sein du Forum social », le document, signé par l'Observatoire
de l'ingérence des États-Unis, présente une liste de fondations qui
permettraient à la CIA de financer indirectement les mouvements
antimondialisation. «À travers de nombreuses fondations
"indépendantes", explique le tract, la CIA a mis en place un stratégie
de financement et d'encadrement des mouvements de contestation. En
soutenant des organisations et des projets apparemment opposés aux
États-Unis, elle les oriente dans le but de les neutraliser.» Le texte
pointe du doigt de nombreuses fondations européennes qui seraient les
relais de la CIA, coordonnées depuis les États-Unis par la Nacional
Endowment for Democracy (NED), et porte une attention particulière à la
Fondation Ford. Il se termine par une invitation à trouver, «parmi les
organisations participantes au Forum social des Amériques, lesquelles
sont financées par l'ennemi».
ATENE 2004: CERCASI INNO PER SERBIA E MONTENEGRO
(Di Beatrice Ottaviano) (ANSA) - BELGRADO, 4 AGO - Il tradizionale
'Forza slavi' e' andato in soffitta con la vecchia Federazione
jugoslava e fra gli inni della Serbia e del Montenegro c'e' scarsa
compatibilita' musicale che mal si presta al mixaggio. Belgrado si
scopre afona a meno di due settimane dall'inizio dei giochi olimpici di
Atene, e tenta di correre ai ripari: il parlamento dell'unione
serbomontenegrina si e' dato sette giorni di tempo per trovare una
musica che possa accompagnare l'alzabandiera in onore dei suoi atleti
da podio. L'unico spartito papabile e' quello arrangiato nelle
settimane scorse dal compositore pop Slobodan Markovic, che con uno
stile vagamente da discoteca ha cercato di saldare il vecchio inno del
regno serbo, 'Boze Pravde' (Dio dacci giustizia), con la canzone
popolare montenegrina 'Maiko nasa Crna Goro' (terra montenegrina madre
nostra). Il risultato e' un azzardato equilibrismo fra ritmi e metriche
diversi e un attento lavoro semantico per eliminare qua e la' le tracce
di un monarca o di un simbolo troppo nazionalista a favore di un testo
piu' politicamente corretto. La spregiudicata operazione di ingegneria
genetica ha provocato l'attesa levata di scudi sia da parte dei
nostalgici sia dei fautori della scissione fra Serbia e Montenegro: i
primi restano fedeli a 'Forza slavi', nonostante le bordate di fischi
che quell'inno non manca di provocare fra il pubblico degli altri paesi
balcanici. I secondi rifiutano perentoriamente di cantare 'Dio salvi il
popolo serbo' se montenegrini, o 'Montenegro madre nostra' se serbi.
L'11 agosto, a due soli giorni dalla cerimonia di apertura dei giochi
olimpici, il parlamento federale si riunira' in seduta di emergenza per
deliberare sull'inno di Markovic, che stando alle previsioni della
vigilia dovrebbe passare per il rotto della cuffia. L'ambasciata
serbomontenegrina ad Atene usera' quelle 48 ore per comunicare al
Comitato olimpico internazionale la scelta e consegnare le cassette
registrate. Nei guai resteranno comunque i calciatori della nazionale
olimpica, che per motivi di torneo iniziano a giocare sin dall'11 e che
si troveranno quindi a scegliere tra 'Forza slavi' e il silenzio:
comunque vada, inizieranno i giochi di Atene con un inno per
concluderli con un altro. ''Niente di sorprendente - dice Aleksander
Shapik, del team di pallanuoto serbomontenegrino - io sono nato in un
paese, la 'grande Jugoslavia', cresciuto in un altro, la 'piccola
Jugoslavia a due', e divenuto adulto in un terzo, Serbia e Montenegro.
Non mi sento particolarmente legato agli inni''. Gli fa eco il compagno
di squadra Danilo Ikodinovic: ''Anche se quello nuovo sara' un brutto
inno, non ha molta importanza. Non durera' a lungo, vedrete: anche
questa unione si spezzera' presto''. (ANSA). OT
04/08/2004 18:33
http://www.ansa.it/balcani/serbiamontenegro/20040804183333033064.html
(Di Beatrice Ottaviano) (ANSA) - BELGRADO, 4 AGO - Il tradizionale
'Forza slavi' e' andato in soffitta con la vecchia Federazione
jugoslava e fra gli inni della Serbia e del Montenegro c'e' scarsa
compatibilita' musicale che mal si presta al mixaggio. Belgrado si
scopre afona a meno di due settimane dall'inizio dei giochi olimpici di
Atene, e tenta di correre ai ripari: il parlamento dell'unione
serbomontenegrina si e' dato sette giorni di tempo per trovare una
musica che possa accompagnare l'alzabandiera in onore dei suoi atleti
da podio. L'unico spartito papabile e' quello arrangiato nelle
settimane scorse dal compositore pop Slobodan Markovic, che con uno
stile vagamente da discoteca ha cercato di saldare il vecchio inno del
regno serbo, 'Boze Pravde' (Dio dacci giustizia), con la canzone
popolare montenegrina 'Maiko nasa Crna Goro' (terra montenegrina madre
nostra). Il risultato e' un azzardato equilibrismo fra ritmi e metriche
diversi e un attento lavoro semantico per eliminare qua e la' le tracce
di un monarca o di un simbolo troppo nazionalista a favore di un testo
piu' politicamente corretto. La spregiudicata operazione di ingegneria
genetica ha provocato l'attesa levata di scudi sia da parte dei
nostalgici sia dei fautori della scissione fra Serbia e Montenegro: i
primi restano fedeli a 'Forza slavi', nonostante le bordate di fischi
che quell'inno non manca di provocare fra il pubblico degli altri paesi
balcanici. I secondi rifiutano perentoriamente di cantare 'Dio salvi il
popolo serbo' se montenegrini, o 'Montenegro madre nostra' se serbi.
L'11 agosto, a due soli giorni dalla cerimonia di apertura dei giochi
olimpici, il parlamento federale si riunira' in seduta di emergenza per
deliberare sull'inno di Markovic, che stando alle previsioni della
vigilia dovrebbe passare per il rotto della cuffia. L'ambasciata
serbomontenegrina ad Atene usera' quelle 48 ore per comunicare al
Comitato olimpico internazionale la scelta e consegnare le cassette
registrate. Nei guai resteranno comunque i calciatori della nazionale
olimpica, che per motivi di torneo iniziano a giocare sin dall'11 e che
si troveranno quindi a scegliere tra 'Forza slavi' e il silenzio:
comunque vada, inizieranno i giochi di Atene con un inno per
concluderli con un altro. ''Niente di sorprendente - dice Aleksander
Shapik, del team di pallanuoto serbomontenegrino - io sono nato in un
paese, la 'grande Jugoslavia', cresciuto in un altro, la 'piccola
Jugoslavia a due', e divenuto adulto in un terzo, Serbia e Montenegro.
Non mi sento particolarmente legato agli inni''. Gli fa eco il compagno
di squadra Danilo Ikodinovic: ''Anche se quello nuovo sara' un brutto
inno, non ha molta importanza. Non durera' a lungo, vedrete: anche
questa unione si spezzera' presto''. (ANSA). OT
04/08/2004 18:33
http://www.ansa.it/balcani/serbiamontenegro/20040804183333033064.html
[ Questo discorso di Fidel Castro si puo' leggere in lingua italiana ad
esempio ai siti:
http://www.italia-cuba.it/cuba/discorsi_fidel/discorso_6_2004.htm
http://www.inocentes.org/discorso_26_luglio_2004.htm ]
http://komunist.free.fr/arhiva/avg2004/kastro.html
Arhiva : : Avgust 2004.
Govor Fidela Kastra Rusa, Predsednika Republike Kube, na svečanosti
povodom 51. Godišnjice napada na kasarne Monkada i "Karlos Manuel de
Sespedes", održanoj na centralnom univerzitetu Las Viljas
26. jula 2004.
(stenogramska verzija – Savet Ministara)
Dragi sunarodnici; Poštovani gosti:
Na ovu 51. godišnjicu napada na utvrđenje Monkada 26. jula 1953 g.,
posvetiću moje reči jednoj zlokobnoj ličnosti koja nam preti, vređa nas
i kleveće. To nije kapric ili prijatan izbor; to je potreba i dužnost.
21. juna na Antiimperijalističkoj tribini pročitao sam poslanicu broj 2
Predsedniku Sjedinjenih Država, odgovarajući na jedan sraman izveštaj
Stejt Departmenta o trgovini ljudskim bićima, poput onih koje obično
pravi navodni vrhovni moralni sudija sveta, vlada te zemlje, a u kome
se Kuba optužuje da je među zemljama koje promovišu seksualni turizam i
dečiju pornografiju.
Prošlo je tek dve nedelje i umesto da pristojno zaćute pred neospornim
istinama sadržanim u poslanici, teleksi su doneli vesti o jednom
Bušovom izbornom govoru u Tampi, Florida, sa novim i još podmuklijim
optužbama i uvredama, koje su imale jasnu nameru da okleveću Kubu i
opravdaju pretnje agresijom i brutalne mere koje je upravo doneo protiv
našeg naroda.
Francuska agencija AFP je 16. jula iz Tampe javila sledeće:
"Predsednik Džordž V. Buš je lansirao oštar napad na Kubu definišući je
kao "glavnu destinaciju seksualnog turizma" i potvrdio da SAD ima
dužnost da predvodi svetsku borbu protiv trgovine ljudima radi
prisilnog rada ili seksualnih ciljeva".
"Kuba je jedna od 10 zemalja koje Stejt Department navodi u jednom
izveštaju objavljenom u junu, u kome se ukazuje na vlade koje tolerišu
trgovinu ljudima ili se ne bore protiv tog prestupa".
"Režim Fidela Kastra je pretvorio Kubu u glavnu destinaciju seksualnog
turizma" zamenjujući jugoistok Azije kao omiljenu destinaciju pedofila
iz SAD i Kanade", potvrdio je Buš.
Tokom jedne konferencije u Tampi, Florida, mandatar je ukazao na Kubu
kao na jednog od najgorih prekršilaca u toj oblasti.
"Seksualni turizam je vitalni izvor deviza za održavanje korumpirane
vlade na površini", optužio je.
Buš je naveo da će okončanje trgovine ljudskim bićima biti osnovni deo
njegove spoljne politike.
"Trgovina ljudskim bićima donosi patnju i stid našoj zemlji i
predvodićemo borbu protiv nje", obećao je.
"Nalazimo se u borbi protiv zla, Amerikanci su zahvalni za vašu
posvećenost i službu", rekao je prisutnima na konferenciji. "Ljudski
život je poklon našeg tvorca i nikad ne treba da bude prodat".
Teleks španske agencije EFE je ukazivao:
"Imamo problem na samo 150 km od naše obale", rekao je Buš u državi
Floridi.
"Naveo je jednu studiju prema kojoj je Kuba "zamenila azijski jugoistok
kao mesto za putovanja homoseksualaca i turista koji traže seks".
"Kada su smanjene restrikcije za putovanja na Kubu devedesetih godina,
studija je otkrila da je protok Amerikanaca i Kanađana doprineo visokom
porastu dečije prostitucije na Kubi".
"Moja vlada radi na kompletnom rešavanju tog problema: brza i mirna
tranzicija u demokratiju na Kubi".
"Pokrenuli smo jednu strategiju da bi približili dan kada nijedan
kubanski dečak ili devojčica neće biti eksploatisani radi finansiranja
jedne propale revolucije i svi Kubanci će živeti u slobodi".
Buš je rekao da je ljudski život dar našeg Tvorca i nikad ne sme biti
na prodaju.
"Potrebna je posebna vrsta izopačenosti da bi se eksploatisali i
povredili najosetljiviji članovi društva".
"Trgovci ljudima kradu deci njihovu nevinost, izlažu ih onom najgorem
iz života pre nego što su i videli mnogo od njega. Trgovci dele
porodice i svoje žrtve tretiraju kao robu za prodaju najboljem
ponuđaču.".
Kao vrhunac čudnih vesti, taj isti teleks je dodao rečenice Džona
Eškrofta, u govoru prezentacije Buša na Nacionalnoj konferenciji za
uputstva u vezi sa trgovinom ljudima:
"U XIX veku je predsednik Abraham Linkoln definisao viziju slobode za
sve i opravdano ga zovu veliki emancipator".
"U XXI veku imamo jednog velikog lidera koji nas je pozvao na
razumevanje slobode ne kao poklona Sjedinjenih Država svetu, nego kao
dar svemogućeg čovečanstvu".
Drugi teleks engleske agencije Rojters je javio:
"Predsednik SAD je u petak optužio kubanskog Predsednika da je svoje
karipsko ostrvo pretvorio u destinaciju za seksualni turizam i da
doprinosi svetskom problemu trgovine ljudima".
Itaijanska agencija ANSA je obavestila:
"Režim iz Havane je pridodao još zločina: daje dobrodošlicu seksualnom
turizmu", rekao je Buš, koji je čak ponovio jedan navodni Kastrov
citat: "Kuba ima najčistije i najobrazovanije prostitutke na svetu".
Kasniji teleksi su dali na znanje da se navod iz jedne tobožnje moje
rečenice o toj temi, koji je izneo Predsednik SAD u svom pomenutom
govoru iz Tampe da bi dao podršku svojim teškim optužbama, bazira na
jednom dokumentu o Kubi koji je napisao Čarls Trambl, student prava sa
američkog univerziteta iz Vanderbilta, koji je enfatično izjavio da je
Bušov govor zlonamerno tumačenje pravog značenja jedne rečenice
uključene u njegov rad, dodajući između ostalog sledeća objašnjenja:
"Prostitucija je imala nagli porast u karipskoj državi posle sloma
Sovjetskog Saveza."
"Kastro, koji je po preuzimanju vlasti 1959 g. proglasio prostituciju
nelegalnom, na početku je imao malo sredstava da je suzbije. Ali su
početkom 1996. g. kubanske vlasti počele da preduzimaju oštre mere u
vezi te prakse".
"Iako još uvek postoji, mnogo je manje vidljiva i bilo bi netačno reći
da je vlada promoviše".
U ponedeljak 19. jula, zvaničnici Bušove administracije su priznali da
nisu imali drugi izvor koji se odnosio na temu, osim rada pomenutog
studenta.
Uprkos tome što je bilo dokazano da je predsednik SAD izneo najtežu
optužbu na osnovu rečenice uzete iz rada jednog američkog studenta,
čije je zlonamerno tumačenje demantovao sam autor, odgovor portparola
Bele kuće, suočenog sa tim demantijem, nije mogao biti neobičniji.
Jednostavno je, prema istom teleksu "branio uključenje (te rečenice) sa
argumentom da je izražavala osnovnu istinu o Kubi", ili, da je za Belu
kuću "osnovna istina o Kubi" bilo koja stvar koju predsednik zamisli u
svojoj glavi nezavisno da li odgovara stvarnosti ili ne .
To je upravo tip fundamentalističkog gledanja na stvari na šta se
predsednik Buš stalno poziva, gde su činjenice, argumenti, istine,
rezonovanja i realnost višak, a ono jedino što opredeljuje, jeste ideja
koju on ima, ili koja mu odgovara o nekoj posebnoj temi: nešto se
pretvara u apsolutnu i neospornu istinu jednostavno kad gospodin Buš to
zamisli.
Ima u svetu mnogo onih koji veoma malo znaju o Kubanskoj revoluciji i
mogu biti žrtve laži i prevara koje širi vlada SAD preko ogromnih mas
medija kojima raspolaže.
Ali isto tako ima mnogo onih, naročito među siromašnim zemljama, koji
znaju šta je Kubanska revolucija, marljivost sa kojom se od prvog
trenutka posvetila obrazovanju i zdravlju dece i čitave populacije,
njen duh solidarnosti koji ju je doveo do nekoristoljubive saradnje sa
desetinama zemalja Trećeg sveta, njenu privrženost najvećim moralnim
vrednostima, njene etičke principe, njen nenadmašan koncept
dostojanstva i časti Otadžbine i njenog naroda, za šta su kubanski
revolucionari uvek bili spremni da polože svoje živote. Bez sumnje se
ti mnogobrojni prijatelji u bilo kom kutku sveta, pitaju kako je moguće
da se protiv Kube lansiraju tako užasne i prostačke klevete.
To me obavezuje da sa svom ozbiljnošću i otvorenošću objasnim razloge
koji, sa moje tačke gledišta, daju prostor takvim neshvatljivim
tvrdnjama Predsednika najmoćnije sile na planeti, koji nam, osim toga,
preti nestankom Kubanske revolucije sa lica Zemlje.
Učiniću to sa najvećom mogućom objektivnošću, bez arbitrarnih tvrdnji i
sramnog iskrivljivanja reči, rečenica i koncepata drugih, ili vođen
bednim osećanjima osvete ili lične mržnje.
Jedna tema koja je široko dokumentovana u raznim knjigama eminentnih
naučnih autora i drugih američkih ličnosti je zavisnost sadašnjeg
predsednika SAD od alkohola tokom dve decenije, od 20. do 40. godine.
Tu temu je rigorozno i impresivno obradio, sa naučnim kriterijumima i
sa psihijatrijske tačke gledišta doktor Džastin A. Frenk u jednoj već
čuvenoj knjizi pod naslovom "Buš na kauču".
Doktor Frenk je otpočeo objašnjenjem da bi vredelo da se naučno
definiše da li je Buš bio alkoholičar i da li je to i dalje, iznoseći
doslovno u nastavku:
"...najbitnija nepoznanica je da li uticaj tih godina tvrdokornog
pijanca i kasnija apstinencija još uvek utiču na njega i na one koji ga
okružuju."
Nastavlja da objašnjava i doslovno ga citiram:
"Alkoholizam je potencijalno fatalna bolest, zlo za čitav život koje je
izuzetno teško zaustaviti zauvek".(str. 40).
U nastavku, pominjući posebno Predsednika SAD, izlaže:
"Buš je javno rekao da je prestao da uzima alkohol bez pomoći Anonimnih
alkoholičara (organizacije posvećene lečenju zavisnika od uzimanja
alkohola), i bez ikakvog programa protiv neodgovarajuće upotrebe
zabranjenih supstanci, i potvrdio da je tu naviku ostavio zauvek uz
pomoć duhovnih instrumenata, kao što je proučavanje Biblije i razgovora
sa propovednikom Bilom Grahamom."
Knjiga na 40. strani kaže da je, prema bivšem piscu govora Dejvidu
Frumu, po dolasku u Ovalni kabinet, Buš pozvao jednu grupu religioznih
vođa, tražio im njihove molitve i rekao im:
"Ima samo jedan razlog zbog kojeg sam u Ovalnom kabinetu a ne u baru.
"Našao sam veru, našao sam Boga. Ovde sam zbog snage molitve".
U vezi toga dr. Frenk analizira da ta tvrdnja može biti istinita i
svojim sopstvenim rečima beleži sledeće:
"Sigurno bi svi Amerikanci želeli da veruju da Predsednik više ne pije,
čak i kada nemamo načina da znamo da li je to tačno. Ako je tako,
uklapa se u sliku starog pijanca čiji je alkoholizam zaustavljen, ali
nije lečen".
I dodaje:
"Stari pijanci koji se uzdržavaju bez dobrobiti programa Anonimnih
alkoholičara poznati su kao "suvi pijanci", naziv koji je cirkulisao
Internetom i na drugi način u vezi Buša. "Suvi pijanac" nije medicinski
termin, i nije termin koji sam ja koristio u kliničkoj sredini. Ali bez
svrstavanja Buša kao takvog, teško je zanemariti mnoge problematične
elemente njegovog karaktera među crtama koje literatura o oporavku
povezuje sa alkoholizmom, uključujući veličinu, prirodu sklonu mudrim
izrekama, netoleranciju, prekid odnosa, negiranje odgovornosti,
tendenciju ka prekomernom reagovanju i averziju prema introspekciji"
(str. 41).
Dr. Frenk insistira na tome da je on lično primao alkoholičare koji su
prekinuli svoju zavisnost bez adekvatnog lečenja, koji uglavnom imaju
veoma malo uspeha u učenju kontrole anksioznosti koju su jednom
nastojali da potisnu uzimanjem alkohola, i objašnjava da:
"Njihovi kruti napori da kontrolišu anksioznost otežavaju bilo kakvu
psihološku analizu. Neki čak ne mogu ni da se suoče sa anksioznošću da
priznaju svoj alkoholizam".
Dr Frenk nastavlja:
"Zapazio sam da bez tog priznanja čak ni stari pijanci ne mogu realno
da se promene ni da nauče iz sopstvenog iskustva".
I pominjući konkretno Buša, daje sledeći zaključak:
"Model krivice i negacije koji tako žarko pokušavaju da razbiju
alkoholičari u oporavku, izgleda da je ukorenjen u alkoholičarskoj
ličnosti; retko kad se ograničava na njihov alkoholizam. Navika
okrivljivanja drugih i negiranje odgovornosti je toliko dominantna u
ličnoj istoriji Džordža V. Buša da se očevidno javlja pred najmanjom
pretnjom.
"Krutost u Bušovom ponašanju je možda očigledna u njegovom dobro
dokumentovanom poverenju u dnevne rutine - čuveni kratki sastanci,
sveti program vežbi, dnevno čitanje Biblije i ograničeno vreme u
kancelariji. Jedna zdrava osoba je sposobna da promeni svoju rutinu;
jedna kruta osoba to ne može da učini". (str. 43).
"Naravno" - nastavlja doslovno da tvrdi eminentni američki specijalista
– "svima nam je potreban odmor i opuštanje, vreme da se saberemo, ali
izgleda da je Bušu to više potrebno nego većini. I to nije iznenađenje,
među drugim razlozima jer želja da bude predsednik može da predstavlja
realni rizik od povratka piću" (str. 43).
"Zajedno sa krutom rutinom dolazi proces krutog mišljenja – druga
karakteristika Bušovog predsednikovanja", dalje tvrdi Dr. Frenk, sa
skoro matematičkom preciznošću: "To zapažamo po tvrdoglavom , skoro
opsesivnom načinu na koji se hvata za ideje i planove pošto su bili
odbačeni, od vlastite slike o sebi kao osobi koja "spaja, ne deli", do
njegovog ubeđenja da je Irak imao oružje za masovno uništenje (ili u
nedostatku pomenutog oružja, da su, u svakom slučaju, SAD na neki način
učinile ono što je bilo ispravno u Iraku). Takva krutost mišljenja nije
motivisana samo tvrdoglavošću: nelečeni alkoholičar, izjedan zadatkom
da mora da kontroliše anksioznost koja može da ga odvede u potragu za
pićem, jednostavno ne može da toleriše nikakvu pretnju svom statusu
quo."
Dr Frenk dodaje da takva netolerancija uglavnom donosi kao posledicu
neadekvatne odgovore u odnosu na veličinu stvarne pretnje.
"To bi moglo da pomogne u objašnjenu dramatičnog kontrasta između
odgovora Džordža V. Sadamu Huseinu i onog njegovog oca, koji je
brižljivo stvorio koaliciju, preduzeo mere tek pošto je Kuvajt bio
napadnut), a kasnije delovao sa mudrošću i obazrivošću dok su se
odvijale borbe – ponašanje jednog iskusnog lidera koji je znao da je
odgovoran za bezbroj života, a ne jednog alkoholičara naviknutog da
preduzima dramatične mere radi samozaštite".
Nastavljajući svoju analizu, dr. Frenk precizira:
"Postoje 2 pitanja preko kojih je štampa, izgleda usmerena da posebno
prelazi, a koja tiho vise u vazduhu od pre nego što je Buš preuzeo
predsedništvo: Da li još uvek konzumira alkohol? I ako nije tako, da li
je zbog svih tih godina kada je uzimao alkohol onesposobljen? Obe
nepoznanice moraju biti obuhvaćene u bilo kakvoj ozbiljnoj oceni
njegovog psihološkog stanja". (str. 48).
Što se tiče prvog pitanja, postoji mogućnost da Buš smiruje svoju
anksioznost lekovima da bi se držao dalje od alkohola, i to se posebno
odnosi na njegovo čudno držanje na konferencijama za štampu.
U vezi toga izlaže:
"Pišući o smetenom izgledu Buša na jednoj konferenciji za štampu
održanoj upravo pred početak rata protiv Iraka, kritičar "Vašington
Posta", Tom Šelis, je špekulisao da je "Predsednik možda bio malo pod
lekovima".
"Ipak više zabrinjavaju nastupi koji izazivaju sumnju ne zbog načina na
koji govori, već zbog onoga što kaže. U više navrata se potpuno predao
zaveri, popunjavajući praznine u svom pamćenju onim za šta on veruje da
su činjenice – najupečatljivije je bilo 14. jula 2003 g. kada je stao
pored Kofija Anana i izmislio ideju da su SAD dale Sadamu "priliku da
dopusti ulazak inspektora, a on im nije dozvolio da uđu". (Kako
primećuje "Vašington Post", Husein je zapravo dozvolio inspektorima da
rade a Buš se usprotivio produžetku njihovog rada jer nije verovao da
će biti efikasni". Zavera je zajednički fenomen među uživaocima
alkohola, kao što je i postojanost koja se ogleda u tendenciji Buša da
ponavlja ključne reči i rečenice, kao da će mu ponavljanje pomoći da
ostane smiren i zadrži pažnju." (str. 49)
Doktor Frenk zaključuje svoju analizu o ova dva pitanja sledećim rečima:
"Čak i ako prihvatimo da su alkoholičarski dani Džordža V. Buša
prošlost, još uvek ostaje nepoznanica o trajnoj šteti koju su mogli da
prouzrokuju pre nego što je prestao da pije – i još više o znatnom
uticaju na njegovu ličnost što možemo pratiti do njegovog uzdržavanja
od lečenja. Čitava psihološka ili psihoanalitčika integralna studija
predsednika Buša mora da istraži koliko se promenio mozak i njegove
funkcije za više od 20 godina alkoholizma.U jednoj nedavnoj sudiji koju
je uradio Medicinski centar Univerziteta iz Kalifornije, San Francisko,
istraživači su dokazali da okoreli pijanci koji sami sebe ne smatraju
alkoholičarima otkrivaju da "njihov nivo potrošnje alkohola predstavlja
problem koji zahteva lečenje". Studija primećuje da su okoreli pijanci
tog tipa bili "znatno onesposobljeni u merenju radne memorije, brzine
obrade, pažnje, izvršnih funkcija i ravnoteži". Još uvek je u toku
jedno ozbiljno istraživanje o dugotrajnom oporavku od neodgovarajuće
upotrebe alkohola. Nauka je ustanovila da je sam alkohol toksičan za
mozak, kako za njegovu anatomiju (jer se u mozgu skupljaju i šire
pukotine među hemisferama i oko njih), tako i za njegovu
neurofiziologiju. Ali oporavak nastaje sa stalnom uzdržanošću tokom
perioda od 5 godina za mnoge alkoholičare. Buš tvrdi da je bio uzdržan
tokom više od 15 godina i odlično je mogao da se oporavi do nivoa od
pre konzumiranja alkohola. Međutim, čak i hronični alkoholičari koji
povrate svoje mentalne funkcije uglavnom izložene opasnosti, pate od
uporne štete po njihovu sposobnost da obrađuju novu informaciju.
Pogođene su važne neuropsihološke funkcije: nova informacija se
uglavnom smešta u kartoteku koja se izgubi u mozgu".
"Bivši okoreli pijanci, uglavnom imaju problema sa razlikovanjem važne
od nevažne informacije.Isto tako mogu da izgube deo sposobnosti da
zadrže koncentraciju. Sve što moramo da učinimo da bi smo zapazili
nedostatak Bušove pažnje je da ga posmatramo dok sluša govor neke druge
osobe, da posmatramo njegovo ponašanje u prilikama tokom pune izborne
kampanje ili da razmotrimo očigledan očajnički napor koji čini da
zadrži koncentraciju u svim govorima koje izgovara". (str. 50).
Najzad, doktor Frenk ukazuje da bi Buš olakšao bojazan mnogih
Amerikanaca ako bi se podvrgao psiho-testovima koji mogu naučno da
izmere dejstvo njegove zavisnosti od alkohola na funkcionisanje
njegovog mozga i upozorava:
"Nasuprot tome, ne možemo ništa drugo nego da sumnjamo – s razlogom -
da bi naš Predsednik mogao biti onesposobljen u svojoj veštini da
shvati kompleksne ideje i informacije". (str. 51).
I završava presuđujući:
"Verovatno bi svi i bili donekle bojažljivi da to proverimo: posle
svega, već je ostao na čelu tri godine i odveo našu naciju u rat. Ali,
ako to ne učinimo, posledice bi mogli da osetimo svi mi i svako od nas
pojedinačno". (str. 51)
Drugo pitanje detaljno razmatrano u pomenutoj knjizi "Bush na kauču"
doktora Džastina A. Frenka, se odnosi na religiozni fundamentalizam
predsednika Buša.
Doktor Frenk objašnjava kako je, nastojeći da nađe olakšanje za
unutrašnji haos koji je piće u nekim trenucima smirivalo, ali u
krajnjoj liniji intenziviralo, Buš u religiji verovatno našao izvor
smirenja ne sasvim različit od alkohola, kao i u grupi pravila koja mu
pomažu da se nosi sa oboma, spoljnim svetom i unutarnjim duhovnim
svetom.
Izlaže da će analiza uloge fundamentalizma u Bušovom životu pokazati da
je zamena zabranjenih supstanci samo jedan od više načina na koje Buš
zavisi od religije kao mehanizma odbrane, i potvrđuje da Buš koristi
religiju radi pojednostavljenja ili čak zamene razmišljanja, tako da u
izvesnoj meri ne mora čak ni da misli. Dodaje da se Buš, stavljajući se
na stranu dobra – na stranu Boga - postavlja iznad svetske diskusije i
debate. Religija mu služi kao štit radi zaštite od izazova, uključujući
i one koje bi na drugi način on sam stvorio.
Pita se kako je Buš došao na tu tačku i u nastavku izlaže da se
tradicija porodice Buš tokom mnogo godina zasnivala na veri, na
verovanju u jednog boga tesno povezanog sa moralnom ispravnošću, ali
pravi sledeću razliku:
"Ipak, religiozna orijentacija predsednika Buša predstavlja značajnu
promenu u odnosu na porodičnu tradiciju. Čak i kada su se određeni
vidovi porodične tradicije zadržali, posebno formalnost religioznog
učešća, njeno pretvaranje u sazrevanje prema jednom
fundamentalističkijem pristupu dramatično se razlikuje od duhovnog
života njegovog oca."
"Analiza događaja koji su doveli Buša do toga da svesno prigrli
fundamentalizam pokazuje da se to odista dogodilo u jednom trenutku u
kom je očajnički tražio rešenja, u jednom trenutku preke potrebe."
Doktor Frenk dalje navodi da fundamentalističke religije sužavaju
univerzum mogućnosti i dele svet na dobre i zle, u apsolutnim terminima
koji ne ostavljaju mesta za rasprave, i u vezi sa tim objašnjava:
"Takođe se pojednostavljuje pojam 'ja'. Na isti način na koji
fundamentalističko učenje stvaranja negira istoriju, fundamentalistička
shvatanja preobraćenja i ponovnog rođenja podstiču vernika da vidi sebe
razdvojenog od istorije. Koristoljubiva i okolišna odbrana koju Buš
pruža za svoj život pre ponovnog rođenja, upravo pokazuje ovu
tendenciju. 'Ne bi bilo dobro da napravim popis grešaka koje sam
počinio kada sam bio mlad', insistira Buš. 'Smatram da je način... na
koji treba da odgovaram na pitanja o svojim specifičnim postupcima da
podsetim ljude da, kada sam bio mlad i neodgovoran, bio sam mlad i
neodgovoran. Promenio sam se... 'Za vernika, moć duhovnog oslobođenja
ne samo da briše grehove iz prošlosti, već uspostavlja jedan razlaz
između sadašnjeg ja i prvobitnog grešnika."
Doktor Frenk razjašnjava da nema ničeg inherentno natprirodnog u
činjenici da Buš traži zaštitu u veri i da, čak i kada ga ona čini
jačim, krutost njegovog načina razmišljanja i govora, i njegovih radnih
planova pokazuju značajnu slabost. On objašnjava da su Bušovi strahovi
prema svemu – od nesuglasica do terorističkih napada – ponekad tako
bolno očigledni, čak (ili posebno) u njegovim apstinencijama, i on je
čovek koji očajnički traži zaštitu. Pita se: "Ali od čega se Džordž V.
Buš toliko očajnički štiti?", odgovarajući na ovo pitanje sledećom
analizom:
"Sistem verovanja koji toliko odlučno brani, štiti ga od onih koji
prkose njegovim idejama, od onih koji ga kritikuju, od njegovih
protivnika i, što je najvažnije, od njega samog. Kada se dublje zađe u
temu, teško je poverovati da ne pati od urođenog straha od propasti,
straha koji je previše užasan da bi mogao da mu se suprotstavi."
"Za osobu koja očajnički pokušava da ne izgubi pravac, da pribegne veri
(ili čak nekim ključnim frazama) i veže se za njih, to je drugi način
da se zaštiti od propasti. Konferencije za štampu predsednika Buša su
alarmantni primeri ove neprekidne anksioznosti – zbog tako nepogrešivih
dokaza ništa ne čudi što Bela kuća okleva da ih emituje. Posle jedne
posebno užasne konferencije za štampu održane u julu 2003. godine,
politički kolumnista Slejta, Timoti Noa, zapazio je da je 'Buš deluje
smeteno'. Sledećeg dana, Njujork Tajms je objavio kritički članak u
kojem je ukazao na 'neodređene i nepovezane' predsednikove odgovore,
jasno sugerišući da je Buš 'zaslepljen mitom koji je izmislila njegova
sopstvena vlada'."
Daje primere nekih izraza koje Buš ponavlja više puta na toj
konferenciji za štampu:
"To znači da napredujemo. Sporo, ali sigurno napredujemo u tome da
plate oni koji plaše svoje sunarodnike, i napredujemo u tome da ubedimo
irački narod da je sloboda ostvariva. Što više budu ubeđeni u to da je
sloboda ostvariva, preuzeće odgovornosti koje zahteva jedno slobodno
društvo..."
"A pretnja je stvarna pretnja. A to je pretnja za koju očito nemamo
specifične podatke, ne znamo kada, gde i šta. Ali znamo nekoliko
stvari... jasno je da razgovaramo sa stranim vladama i sa stranim
avio-linijama da bismo im ukazali na to koliko je stvarna pretnja..."
"Ne znam koliko smo blizu hvatanja Sadama Huseina. Kao što znate,
nalazimo se bliže njegovom hvatanju nego juče. Pretpostavljam. Samo
znam da smo se dali u poteru. To je kao da ste me pitali, pre nego što
sam uhvatio njegove sinove, koliko smo blizu hvatanja njegovih sinova.
Rekao bih, ne znam, ali dali smo se u poteru."
"Dobro, pre svega, rat protiv terorizma se nastavlja, na šta stalno
podsećam ljude... Pretnja za koju pitaš, Stiv, podseća nas na to da
treba da se damo u poteru, jer se rat protiv terorizma nastavlja..."
"Upravo sam vam rekao da je prisutna pretnja prema Sjedinjenim
Državama..."
"Nimalo ne sumnjam, Kembel, da je Sadam Husein predstavljao pretnju za
bezbednost Sjedinjenih Država i pretnju za mir u regionu..."
"Sadam Husein je pretnja. Ujedinjene Nacije su ga smatrale pretnjom. Iz
tih razloga su usvojile 12 rezolucija. Moji prethodnici su ga smatrali
pretnjom. Sakupili smo dosta informacija. Te informacije su bile dobre,
čvrste informacije na osnovu kojih sam doneo odluku..."
A doktor Frenk nastavlja:
"Njegovi strahovi su tako moćni da on sa njima ne može ni da se izbori.
Njegov čuveni tužni savet Amerikancima, nešto manje od dve nedelje
posle događaja od 11. septembra – kada je posavetovao Amerikance da
nastave sa kupovinom i putovanjima kao što su radili i pre, u jasnoj
kontradikciji sa radikalnim merama koje je preduzimao kao odgovor na
tek otkrivenu ranjivost nacije – predstavlja dokaz o tome na koji on
pojednostavljen način analizira situaciju, okrenuvši leđa anksioznosti
i zabrinutosti. Uporedite njegovu reakciju sa reakcijom gradonačelnika
Njujorka, Rudolfa Đulijanija, koji se suočio sa svojim strahovima,
zadigao rukave i počeo da radi, čineći tako da se ljudi sigurnije
osećaju nego sa usiljenim Bušovim distanciranjem."
"Otkada je preuzeo predsedničku funkciju, Buš je nastavio da navodi
božanske instrukcije kako bi opravdao svoje akcije. I kao što piše u
izraelskom "Haarety News", Buš kaže: "Bog mi je rekao da napadnem Al
Kaidu i napao sam je, a kasnije me je uputio da napadnem Sadama, što
sam i učinio."
Na kraju, doktor Frenk navodi svoja razmišljanja:
"Biblijska bitka između dobra i zla isticana je u svim njegovim
govorima počevši od 11. septembra, od neprekidne upotrebe izraza
’krstaški rat’, karakterizacije terorista kao ’zlotvore’, pa do
grupisanja Iraka, Irana i Severne Koreje u ’Osovinu zla’. Istovremeno,
prikazuje Sjedinjene Države kao zemlju potpuno nevinih žrtava.
Prikazavši zlo na ovaj način, dok oslobađa Sjedinjene Države svake
odgovornosti, Buš transformiše svoju dezintegrisanu i infantilnu viziju
sveta u jednu potpuno borbenu (i primitivnu) spoljnu politiku."
"Bušova retorika" - zaključuje doktor Frenk – "jasno pokazuje kako on
identifikuje sebe, kao Predsednika, sa Bogom i Sjedinjenim Državama. Za
njega su ova tri koncepta međusobno zamenljivi. Nesposoban da dovoljno
oplakuje poginule od 11. septembra, i umesto da obavlja iscrpno
istraživanje o tome šta se dogodilo – i koliko smo odgovorni za to –
slepo napada ’neprijatelja ’ kojeg vidi svuda, kao da odjednom ispod
svakog kamena postoji po jedan terorista."
U svojoj knjizi "Bele gluperde", Majkl Mur ukazuje na to da Buš ima
vidne simptome nesposobnosti da čita na nivou odraslog čoveka, i izlaže
sledeće, kao deo otvorenog pisma Bušu:
"1. Džordž, da li možeš da čitaš i pišeš na nivou odrasle osobe?"
"Meni i mnogim drugima se čini da si možda, nažalost, funkcionalno
nepismen. Nije to neka sramota. Milioni Amerikanaca ne mogu da čitaju
na nivou koji prelazi četvrti razred."
"Ipak, dozvoli mi da priupitam sledeće: ako imaš problema sa
razumevanjem dokumenata vezanih za složenu situaciju, koji su ti
predati kao Lideru skoro slobodnog sveta, kako možemo da ti poverimo
nešto kao što su naše nuklearne tajne?"
"Svi znaci ove nepismenosti su tu – i na izgled te niko nije izazvao
zbog njih. Prva naznaka je bila kada si naveo kao svoju omiljenu knjigu
iz detinjstva, "The Very Hungry Caterpillar" (Izgladneli guseničar)".
"Nažalost, ta knjiga je objavljena tek godinu dana pošto si ti
diplomirao na fakultetu".
"Jedno je jasno svima nama – ne možeš da govoriš na engleskom jeziku
koristeći rečenice koje mi možemo da razumemo.
"Ako ćes da budeš Vrhovni komandant, moraš da budeš u stanju da
preneseš svoje naredbe. Šta će se desiti ako ove male zabune nastave da
se događaju? Znaš li kako je lako da se jedan mali pogrešan korak
pretvori u noćnu moru za nacionalnu bezbednost?"
"Tvoji saradnici su rekli da ti ne čitaš dokumenta sa uputstvima koje
ti oni daju, i da im ti tražiš da ih pročitaju umesto tebe ili da ti ih
pročitaju.
"Molim te, nemoj ništa od ovoga da shvatiš lično. Možda se radi o
nesposobnosti za učenje. Skoro šezdeset miliona Amerikanaca nemaju
sposobnost za učenje."
U knjizi "Protiv svih neprijatelja", Ričard Klark piše da, kada je Buš
stigao u Belu kuću "pravovremeno smo upozoreni da Predsednik nije neki
veliki čitalac".
Knjiga "Buš u ratu" Boba Vudvarda govori o tome da je na jednoj sednici
Nacionalnog saveta za bezbednost, za vreme rata u Avganistanu, Buš
rekao sledeće: "Ja ne čitam uvodnike. Ja to ne radim. Prevelika buka
koja teži da se stvori oko tih teleksa, svaki stručnjak i svaki bivši
pukovnik i sve to, je samo jedna zvučna kulisa."
To je bio jedan kratak pregled nekih tema koje su ugledne američke
ličnosti izložile, a koje pomažu u objašnjenju čudnog ponašanja i
ratobornosti Predsednika Sjedinjenih Država.
Ne želim za sada da širim priču o mnogo delikatnijim pitanjima, kao što
je ono, čije je objavljivanje koštalo života Dž.H. Hatfilda, autora
knjige "Srećni sin", ili o drugim temama od velikog interesa, koje su
razmatrali eminentni autori, zaista briljantni i hrabri.
Klevete i laži gospodina Buša i njegovih najbližih savetnika bile su
osmišljene sa žurbom, da bi se opravdale surove mere koje su donete
protiv građana kubanskog porekla koji žive u Sjedinjenim Državama, a
održavaju veze sa najbližom rodbinom na Kubi.
Takva ucena, na koju smo već upozorili 21. juna, imala bi štetne
političke posledice u državi Florida, i može da bude presudna u
aktuelnoj izbornoj borbi. Ideja o kažnjavanju glasanjem dobija snagu
među hiljadama američkih Kubanaca, od kojih bi mnogi regularno glasali
za Buša.
Mržnja i zaslepljenost doveli su Administraciju do jedne nemoralne i
glupe radnje, pod pritiskom terorističke mafije koja je donela Bušu
pobedu na prevaru, sa milion glasova manje od njegovog rivala u celoj
zemlji, i neznatnu prednost od 537 glasova na Floridi gde je, osim što
je mnogo "preminulih" iskoristilo svoje pravo glasa, na hiljade građana
crnaca bilo na silu sprečeno da glasa. Ove brutalne mere kritikovane su
na nivou cele zemlje.
Kao deo ogromne većine, terorističku mafiju, koja je odlučila, ni manje
ni više, o izboru jednog predsednika Sjedinjenih Država, čine ili njome
upravljaju bivše Batistine pristalice i njihovi potomci; grupe koje su
učestvovale decenijama u terorističkim akcijama, piratskim napadima,
planovima atentata na kubanske revolucionarne lidere i u svim vrstama
oružanih agresija na našu otadžbinu; veliki zemljoposednici i rođaci
visoke buržoazije, pogođene revolucionarnim zakonima, koji su zajedno
sa ovim prethodnima uživali sve moguće privilegije, a mnogi od njih su
skupili velika bogatstva i stekli ugled u značajnim sektorima moći
unutar vlada Sjedinjenih Država.
Više od 90% onih koji su emigrirali sa Kube od pobede Revolucije,
učinili su to normalnim kanalima i motivisani ekonomskim razlozima,
njihove izlaske je Revolucija odobrila bez ikakve prepreke. Međutim,
Kubanci emigranti su bili primorani da prođu kroz paklene muke moćne
mafije, čijeg uticaja nisu mogli lako da se oslobode.
Za razliku od mnogih miliona Latinoamerikanaca, uključujući i Haićane i
Karibljane, koji su legalno ili ilegalno emigrirali u Sjedinjene Države
i koji se vode kao emigranti, Kubanci se, bez ijednog izuzetka, vode
kao prognani.
S druge strane, apsurdni Zakon o specijalnom tretmanu Kubanaca (Ley de
Ajuste) koštao je neizmernih gubitaka života Kubanaca, nagrađujući i
stimulišući ilegalne izlaske, dajući im posebne privilegije koje se ne
dodeljuju državljanima drugih zemalja u svetu.
Međutim, Kuba je odavno, još pre raspada Sovjetskog Saveza i
specijalnog perioda, uprkos opasnostima od špijunaže i terorističkih
planova iz Sjedinjenih Država, počela da daje emigrantima dozvole za
posete rodbini i rodnoj zemlji, dok im Bušova administracija grubo
zatvara vrata, u njegovoj opsednutosti da Kuba poklekne tako što će je
ekonomski ugušiti.
Sa istim ciljem da liši zemlju bilo kakvih prihoda, naziva turističku
industriju Kube seksualnim turizmom, a ljude iz Sjedinjenih Država koji
posećuju našu zemlju "pedofilima" i "tragačima za zadovoljstvom".
Gospodin Buš takođe ne okleva da istu kvalifikaciju uputi i kanadskim
turistima, kada čitav svet zna da se u velikoj većini radi o
penzionerima i osobama trećeg doba koje u pratnji svojih rođaka traže i
uživaju u miru i izuzetnoj sigurnosti, obrazovanju, kulturi i
gostoprimstvu koje nalaze u našoj zemlji.
Kako bi gospodin Buš ocenio desetine miliona turista koji svake godine
posećuju SAD gde ima u izobilju kazina, kockarnica, centara za mušku i
žensku prostituciju i mnogih drugih oblika aktivnosti vezanih za
pornografiju i seks, od kojih ni jedan ne postoji na Kubi i strani su
revolucionarnoj kulturi našeg naroda?
Kako bi ocenio desetine miliona Evropljana koji posećuju Španiju svake
godine gde se brojne stranice u štampi posvećuju objavljivanju imena,
adresa, fizičkih, kulturnih i intelektualnih osobina, individualnim
specijalnostima i talentima za sve ukuse osoba koje upražnjavaju stari
zanat prostitucije? Da li bi američku i špansku turističku industriju
ocenio kao seksualni turizam?
Nijednoj od pomenutih aktivnosti nema mesta na Kubi. Ipak, u
grozničavoj i fundamentalističkoj pameti svemogućeg gospodina iz Bele
kuće i njegovih najbližih savetnika sada treba "spasiti" Kubu ne samo
do "tiranije", treba "spasti kubansku decu od seksualne eksploatacije i
trgovine ljudima", "treba osloboditi svet od tog strašnog problema koji
se odvija na 150 km od SAD."
Zar mu niko nije rekao da se na Kubi, pre pobede revolucije 1959. g.,
oko 100 hiljada žena zbog siromaštva, diskriminacije i nedostatka
posla, bavilo direktno ili indirektno prostitucijom, a da ih je
Revolucija obrazovala i našla im posao, i da su od tada bile zabranjene
takozvane "zone tolerancije" koje su postojale u pseudorepublici i
neokoloniji nametnutoj od strane SAD?
Zar mu niko nije rekao da su kubanska dece, čije fizičko, mentalno i
moralno zdravlje čini prioritetni cilj Revolucije, zaštićena zakonima
koji su mnogo strožiji od onih u SAD i da svi idu u školu, uključujući
i više od 50 hiljada onih koji zbog toga što pate od određenih oblika
nesposobnosti zahtevaju i dobijaju, bez ikakvog izuzetka, odgovarajuću
pažnju u centrima za specijalno obrazovanje?
Zar mu niko nije rekao da je smrtnost dece manja na Kubi nego u SAD i
nastavlja da opada?
Zar se niko nije usudio da mu šapne da Kuba u obrazovanju zauzima
istaknuto i međunarodno priznato mesto; da su sve obrazovne i
zdravstvene usluge besplatne i obuhvataju celokupno stanovništvo; da se
u obrazovanju, zdravstvu i kulturi danas odvijaju programi koji će je
smestiti mnogo iznad svih zemalja sveta?
Istorijsko zasedanje Nacionalne skupštine narodne vlasti Kube od 1. i
2. jula raskrinkalo je i učinilo smešnim groteskni izveštaj od više od
400 strana u kome se naširoko i detaljno govori o neokolonijalnim i
aneksionističkim programima koje predlaže za primenu fašistička grupa
koja je iznedrila tako odvratne projekte protiv naroda i suvereniteta
Kube. Ništa drugo nisu time postigli osim da još više ujedine naš narod
i ojačaju njegov borbeni duh.
Treba biti neizlečivo lud da bi se govorilo ni manje ni više nego o
primeni programa opismenjavanja i vakcinacije na Kubi, gde je odavno
iskorenjena nepismenost, minimalno školovanje je devet razreda, a deca
se vakcinišu protiv 13 bolesti. U svakom slučaju, programi takvog tipa
treba da se primenjuju na desetine miliona izopštenih Amerikanaca, koji
ne uživaju prednosti zdravstvenog osiguranja ili nisu išli u školu, ili
su potpuno, ili funkcionalno nepismeni.
Čak ni administracija SAD se nije usudila da kaže ni jednu jedinu reč o
velikodušnoj ponudi koju je dala naša zemlja za spasavanje, u kratkom
periodu od pet godina, po jednog života za svaki onaj osoba koje su
poginule u kulama bliznakinjama, prihvatajući tri hiljade američkih
građana koji ne dobijaju zdravstvene usluge neophodne za očuvanje
života. Isto tako se nije odgovorilo na pitanje da li bi bili kažnjeni
ili ne oni koji bi odlučili da putuju na Kubu i iskoriste tu priliku.
Zaista je otkrovenje činjenica da je istog dana kada je gospodin Buš
izgovorio tako sramne klevete i pretnje, jedna prestižna naučna
institucija iz Kalifornije potpisala sa Centrom za molekularnu
imunologiju na Kubi sporazum o transferu tehnologije razvijene u našoj
zemlji za kliničke probe i kasniju proizvodnju tri obećavajuće vakcine
u borbi protiv raka, bolesti koja, kao što je poznato, ubija više od
milion i po građana SAD svake godine.
Ispravno je priznati da u ovom slučaju nije bilo opstrukcije od strane
američkih vlasti.
Taj čin pokazuje kako rezultati onoga o čemu sam ranije govorio,
počinju da daju plodove svuda u našoj zemlji, uprkos 45 godina surove
blokade i agresija od strane vlada Sjedinjenih Država.
I ne radi se o biološkom oružju, hemijskom oružju, ni nuklearnom
oružju; radi se o naučnim dostignućima koji mogu da pomognu celom
čovečanstvu.
Kamo sreće da, u slučaju Kube, Bog gospodinu Bušu ne želi da "da
instrukcije" za napad na našu zemlju, a da ga bolje nagovori da spreči
tu ogromnu grešku! On bi trebalo da se uveri u autentičnost bilo kojeg
božanskog ratnog mandata, konsultujući se sa Papom i drugim prestižnim
dostojnicima i teolozima hrišćanskih crkava, pitajući ih za mišljenje.
Izvinite me, gospodine Predsedniče Sjedinjenih Država, što Vam ovom
prilikom ne pišem treću poslanicu. Bilo bi teško da se analizira ta
tema ovim putem. Moglo bi da izgleda kao lična uvreda. U svakom
slučaju, pridržavam se kurtoaznih normi.
Ave, Cezare, ali ovog puta dodajem: mi koji smo spremni da umremo, ne
plašimo se tvoje ogromne moći, tvog nezaustavljivog besa ni tvojih
opasnih i kukavičkih pretnji protiv Kube!
Živela istina!
Živelo ljudsko dostojanstvo!
26. jul 2004.
Izvor:
http://www.kubabeograd.org.yu/ambasadavesti/srpski/260704.htm
esempio ai siti:
http://www.italia-cuba.it/cuba/discorsi_fidel/discorso_6_2004.htm
http://www.inocentes.org/discorso_26_luglio_2004.htm ]
http://komunist.free.fr/arhiva/avg2004/kastro.html
Arhiva : : Avgust 2004.
Govor Fidela Kastra Rusa, Predsednika Republike Kube, na svečanosti
povodom 51. Godišnjice napada na kasarne Monkada i "Karlos Manuel de
Sespedes", održanoj na centralnom univerzitetu Las Viljas
26. jula 2004.
(stenogramska verzija – Savet Ministara)
Dragi sunarodnici; Poštovani gosti:
Na ovu 51. godišnjicu napada na utvrđenje Monkada 26. jula 1953 g.,
posvetiću moje reči jednoj zlokobnoj ličnosti koja nam preti, vređa nas
i kleveće. To nije kapric ili prijatan izbor; to je potreba i dužnost.
21. juna na Antiimperijalističkoj tribini pročitao sam poslanicu broj 2
Predsedniku Sjedinjenih Država, odgovarajući na jedan sraman izveštaj
Stejt Departmenta o trgovini ljudskim bićima, poput onih koje obično
pravi navodni vrhovni moralni sudija sveta, vlada te zemlje, a u kome
se Kuba optužuje da je među zemljama koje promovišu seksualni turizam i
dečiju pornografiju.
Prošlo je tek dve nedelje i umesto da pristojno zaćute pred neospornim
istinama sadržanim u poslanici, teleksi su doneli vesti o jednom
Bušovom izbornom govoru u Tampi, Florida, sa novim i još podmuklijim
optužbama i uvredama, koje su imale jasnu nameru da okleveću Kubu i
opravdaju pretnje agresijom i brutalne mere koje je upravo doneo protiv
našeg naroda.
Francuska agencija AFP je 16. jula iz Tampe javila sledeće:
"Predsednik Džordž V. Buš je lansirao oštar napad na Kubu definišući je
kao "glavnu destinaciju seksualnog turizma" i potvrdio da SAD ima
dužnost da predvodi svetsku borbu protiv trgovine ljudima radi
prisilnog rada ili seksualnih ciljeva".
"Kuba je jedna od 10 zemalja koje Stejt Department navodi u jednom
izveštaju objavljenom u junu, u kome se ukazuje na vlade koje tolerišu
trgovinu ljudima ili se ne bore protiv tog prestupa".
"Režim Fidela Kastra je pretvorio Kubu u glavnu destinaciju seksualnog
turizma" zamenjujući jugoistok Azije kao omiljenu destinaciju pedofila
iz SAD i Kanade", potvrdio je Buš.
Tokom jedne konferencije u Tampi, Florida, mandatar je ukazao na Kubu
kao na jednog od najgorih prekršilaca u toj oblasti.
"Seksualni turizam je vitalni izvor deviza za održavanje korumpirane
vlade na površini", optužio je.
Buš je naveo da će okončanje trgovine ljudskim bićima biti osnovni deo
njegove spoljne politike.
"Trgovina ljudskim bićima donosi patnju i stid našoj zemlji i
predvodićemo borbu protiv nje", obećao je.
"Nalazimo se u borbi protiv zla, Amerikanci su zahvalni za vašu
posvećenost i službu", rekao je prisutnima na konferenciji. "Ljudski
život je poklon našeg tvorca i nikad ne treba da bude prodat".
Teleks španske agencije EFE je ukazivao:
"Imamo problem na samo 150 km od naše obale", rekao je Buš u državi
Floridi.
"Naveo je jednu studiju prema kojoj je Kuba "zamenila azijski jugoistok
kao mesto za putovanja homoseksualaca i turista koji traže seks".
"Kada su smanjene restrikcije za putovanja na Kubu devedesetih godina,
studija je otkrila da je protok Amerikanaca i Kanađana doprineo visokom
porastu dečije prostitucije na Kubi".
"Moja vlada radi na kompletnom rešavanju tog problema: brza i mirna
tranzicija u demokratiju na Kubi".
"Pokrenuli smo jednu strategiju da bi približili dan kada nijedan
kubanski dečak ili devojčica neće biti eksploatisani radi finansiranja
jedne propale revolucije i svi Kubanci će živeti u slobodi".
Buš je rekao da je ljudski život dar našeg Tvorca i nikad ne sme biti
na prodaju.
"Potrebna je posebna vrsta izopačenosti da bi se eksploatisali i
povredili najosetljiviji članovi društva".
"Trgovci ljudima kradu deci njihovu nevinost, izlažu ih onom najgorem
iz života pre nego što su i videli mnogo od njega. Trgovci dele
porodice i svoje žrtve tretiraju kao robu za prodaju najboljem
ponuđaču.".
Kao vrhunac čudnih vesti, taj isti teleks je dodao rečenice Džona
Eškrofta, u govoru prezentacije Buša na Nacionalnoj konferenciji za
uputstva u vezi sa trgovinom ljudima:
"U XIX veku je predsednik Abraham Linkoln definisao viziju slobode za
sve i opravdano ga zovu veliki emancipator".
"U XXI veku imamo jednog velikog lidera koji nas je pozvao na
razumevanje slobode ne kao poklona Sjedinjenih Država svetu, nego kao
dar svemogućeg čovečanstvu".
Drugi teleks engleske agencije Rojters je javio:
"Predsednik SAD je u petak optužio kubanskog Predsednika da je svoje
karipsko ostrvo pretvorio u destinaciju za seksualni turizam i da
doprinosi svetskom problemu trgovine ljudima".
Itaijanska agencija ANSA je obavestila:
"Režim iz Havane je pridodao još zločina: daje dobrodošlicu seksualnom
turizmu", rekao je Buš, koji je čak ponovio jedan navodni Kastrov
citat: "Kuba ima najčistije i najobrazovanije prostitutke na svetu".
Kasniji teleksi su dali na znanje da se navod iz jedne tobožnje moje
rečenice o toj temi, koji je izneo Predsednik SAD u svom pomenutom
govoru iz Tampe da bi dao podršku svojim teškim optužbama, bazira na
jednom dokumentu o Kubi koji je napisao Čarls Trambl, student prava sa
američkog univerziteta iz Vanderbilta, koji je enfatično izjavio da je
Bušov govor zlonamerno tumačenje pravog značenja jedne rečenice
uključene u njegov rad, dodajući između ostalog sledeća objašnjenja:
"Prostitucija je imala nagli porast u karipskoj državi posle sloma
Sovjetskog Saveza."
"Kastro, koji je po preuzimanju vlasti 1959 g. proglasio prostituciju
nelegalnom, na početku je imao malo sredstava da je suzbije. Ali su
početkom 1996. g. kubanske vlasti počele da preduzimaju oštre mere u
vezi te prakse".
"Iako još uvek postoji, mnogo je manje vidljiva i bilo bi netačno reći
da je vlada promoviše".
U ponedeljak 19. jula, zvaničnici Bušove administracije su priznali da
nisu imali drugi izvor koji se odnosio na temu, osim rada pomenutog
studenta.
Uprkos tome što je bilo dokazano da je predsednik SAD izneo najtežu
optužbu na osnovu rečenice uzete iz rada jednog američkog studenta,
čije je zlonamerno tumačenje demantovao sam autor, odgovor portparola
Bele kuće, suočenog sa tim demantijem, nije mogao biti neobičniji.
Jednostavno je, prema istom teleksu "branio uključenje (te rečenice) sa
argumentom da je izražavala osnovnu istinu o Kubi", ili, da je za Belu
kuću "osnovna istina o Kubi" bilo koja stvar koju predsednik zamisli u
svojoj glavi nezavisno da li odgovara stvarnosti ili ne .
To je upravo tip fundamentalističkog gledanja na stvari na šta se
predsednik Buš stalno poziva, gde su činjenice, argumenti, istine,
rezonovanja i realnost višak, a ono jedino što opredeljuje, jeste ideja
koju on ima, ili koja mu odgovara o nekoj posebnoj temi: nešto se
pretvara u apsolutnu i neospornu istinu jednostavno kad gospodin Buš to
zamisli.
Ima u svetu mnogo onih koji veoma malo znaju o Kubanskoj revoluciji i
mogu biti žrtve laži i prevara koje širi vlada SAD preko ogromnih mas
medija kojima raspolaže.
Ali isto tako ima mnogo onih, naročito među siromašnim zemljama, koji
znaju šta je Kubanska revolucija, marljivost sa kojom se od prvog
trenutka posvetila obrazovanju i zdravlju dece i čitave populacije,
njen duh solidarnosti koji ju je doveo do nekoristoljubive saradnje sa
desetinama zemalja Trećeg sveta, njenu privrženost najvećim moralnim
vrednostima, njene etičke principe, njen nenadmašan koncept
dostojanstva i časti Otadžbine i njenog naroda, za šta su kubanski
revolucionari uvek bili spremni da polože svoje živote. Bez sumnje se
ti mnogobrojni prijatelji u bilo kom kutku sveta, pitaju kako je moguće
da se protiv Kube lansiraju tako užasne i prostačke klevete.
To me obavezuje da sa svom ozbiljnošću i otvorenošću objasnim razloge
koji, sa moje tačke gledišta, daju prostor takvim neshvatljivim
tvrdnjama Predsednika najmoćnije sile na planeti, koji nam, osim toga,
preti nestankom Kubanske revolucije sa lica Zemlje.
Učiniću to sa najvećom mogućom objektivnošću, bez arbitrarnih tvrdnji i
sramnog iskrivljivanja reči, rečenica i koncepata drugih, ili vođen
bednim osećanjima osvete ili lične mržnje.
Jedna tema koja je široko dokumentovana u raznim knjigama eminentnih
naučnih autora i drugih američkih ličnosti je zavisnost sadašnjeg
predsednika SAD od alkohola tokom dve decenije, od 20. do 40. godine.
Tu temu je rigorozno i impresivno obradio, sa naučnim kriterijumima i
sa psihijatrijske tačke gledišta doktor Džastin A. Frenk u jednoj već
čuvenoj knjizi pod naslovom "Buš na kauču".
Doktor Frenk je otpočeo objašnjenjem da bi vredelo da se naučno
definiše da li je Buš bio alkoholičar i da li je to i dalje, iznoseći
doslovno u nastavku:
"...najbitnija nepoznanica je da li uticaj tih godina tvrdokornog
pijanca i kasnija apstinencija još uvek utiču na njega i na one koji ga
okružuju."
Nastavlja da objašnjava i doslovno ga citiram:
"Alkoholizam je potencijalno fatalna bolest, zlo za čitav život koje je
izuzetno teško zaustaviti zauvek".(str. 40).
U nastavku, pominjući posebno Predsednika SAD, izlaže:
"Buš je javno rekao da je prestao da uzima alkohol bez pomoći Anonimnih
alkoholičara (organizacije posvećene lečenju zavisnika od uzimanja
alkohola), i bez ikakvog programa protiv neodgovarajuće upotrebe
zabranjenih supstanci, i potvrdio da je tu naviku ostavio zauvek uz
pomoć duhovnih instrumenata, kao što je proučavanje Biblije i razgovora
sa propovednikom Bilom Grahamom."
Knjiga na 40. strani kaže da je, prema bivšem piscu govora Dejvidu
Frumu, po dolasku u Ovalni kabinet, Buš pozvao jednu grupu religioznih
vođa, tražio im njihove molitve i rekao im:
"Ima samo jedan razlog zbog kojeg sam u Ovalnom kabinetu a ne u baru.
"Našao sam veru, našao sam Boga. Ovde sam zbog snage molitve".
U vezi toga dr. Frenk analizira da ta tvrdnja može biti istinita i
svojim sopstvenim rečima beleži sledeće:
"Sigurno bi svi Amerikanci želeli da veruju da Predsednik više ne pije,
čak i kada nemamo načina da znamo da li je to tačno. Ako je tako,
uklapa se u sliku starog pijanca čiji je alkoholizam zaustavljen, ali
nije lečen".
I dodaje:
"Stari pijanci koji se uzdržavaju bez dobrobiti programa Anonimnih
alkoholičara poznati su kao "suvi pijanci", naziv koji je cirkulisao
Internetom i na drugi način u vezi Buša. "Suvi pijanac" nije medicinski
termin, i nije termin koji sam ja koristio u kliničkoj sredini. Ali bez
svrstavanja Buša kao takvog, teško je zanemariti mnoge problematične
elemente njegovog karaktera među crtama koje literatura o oporavku
povezuje sa alkoholizmom, uključujući veličinu, prirodu sklonu mudrim
izrekama, netoleranciju, prekid odnosa, negiranje odgovornosti,
tendenciju ka prekomernom reagovanju i averziju prema introspekciji"
(str. 41).
Dr. Frenk insistira na tome da je on lično primao alkoholičare koji su
prekinuli svoju zavisnost bez adekvatnog lečenja, koji uglavnom imaju
veoma malo uspeha u učenju kontrole anksioznosti koju su jednom
nastojali da potisnu uzimanjem alkohola, i objašnjava da:
"Njihovi kruti napori da kontrolišu anksioznost otežavaju bilo kakvu
psihološku analizu. Neki čak ne mogu ni da se suoče sa anksioznošću da
priznaju svoj alkoholizam".
Dr Frenk nastavlja:
"Zapazio sam da bez tog priznanja čak ni stari pijanci ne mogu realno
da se promene ni da nauče iz sopstvenog iskustva".
I pominjući konkretno Buša, daje sledeći zaključak:
"Model krivice i negacije koji tako žarko pokušavaju da razbiju
alkoholičari u oporavku, izgleda da je ukorenjen u alkoholičarskoj
ličnosti; retko kad se ograničava na njihov alkoholizam. Navika
okrivljivanja drugih i negiranje odgovornosti je toliko dominantna u
ličnoj istoriji Džordža V. Buša da se očevidno javlja pred najmanjom
pretnjom.
"Krutost u Bušovom ponašanju je možda očigledna u njegovom dobro
dokumentovanom poverenju u dnevne rutine - čuveni kratki sastanci,
sveti program vežbi, dnevno čitanje Biblije i ograničeno vreme u
kancelariji. Jedna zdrava osoba je sposobna da promeni svoju rutinu;
jedna kruta osoba to ne može da učini". (str. 43).
"Naravno" - nastavlja doslovno da tvrdi eminentni američki specijalista
– "svima nam je potreban odmor i opuštanje, vreme da se saberemo, ali
izgleda da je Bušu to više potrebno nego većini. I to nije iznenađenje,
među drugim razlozima jer želja da bude predsednik može da predstavlja
realni rizik od povratka piću" (str. 43).
"Zajedno sa krutom rutinom dolazi proces krutog mišljenja – druga
karakteristika Bušovog predsednikovanja", dalje tvrdi Dr. Frenk, sa
skoro matematičkom preciznošću: "To zapažamo po tvrdoglavom , skoro
opsesivnom načinu na koji se hvata za ideje i planove pošto su bili
odbačeni, od vlastite slike o sebi kao osobi koja "spaja, ne deli", do
njegovog ubeđenja da je Irak imao oružje za masovno uništenje (ili u
nedostatku pomenutog oružja, da su, u svakom slučaju, SAD na neki način
učinile ono što je bilo ispravno u Iraku). Takva krutost mišljenja nije
motivisana samo tvrdoglavošću: nelečeni alkoholičar, izjedan zadatkom
da mora da kontroliše anksioznost koja može da ga odvede u potragu za
pićem, jednostavno ne može da toleriše nikakvu pretnju svom statusu
quo."
Dr Frenk dodaje da takva netolerancija uglavnom donosi kao posledicu
neadekvatne odgovore u odnosu na veličinu stvarne pretnje.
"To bi moglo da pomogne u objašnjenu dramatičnog kontrasta između
odgovora Džordža V. Sadamu Huseinu i onog njegovog oca, koji je
brižljivo stvorio koaliciju, preduzeo mere tek pošto je Kuvajt bio
napadnut), a kasnije delovao sa mudrošću i obazrivošću dok su se
odvijale borbe – ponašanje jednog iskusnog lidera koji je znao da je
odgovoran za bezbroj života, a ne jednog alkoholičara naviknutog da
preduzima dramatične mere radi samozaštite".
Nastavljajući svoju analizu, dr. Frenk precizira:
"Postoje 2 pitanja preko kojih je štampa, izgleda usmerena da posebno
prelazi, a koja tiho vise u vazduhu od pre nego što je Buš preuzeo
predsedništvo: Da li još uvek konzumira alkohol? I ako nije tako, da li
je zbog svih tih godina kada je uzimao alkohol onesposobljen? Obe
nepoznanice moraju biti obuhvaćene u bilo kakvoj ozbiljnoj oceni
njegovog psihološkog stanja". (str. 48).
Što se tiče prvog pitanja, postoji mogućnost da Buš smiruje svoju
anksioznost lekovima da bi se držao dalje od alkohola, i to se posebno
odnosi na njegovo čudno držanje na konferencijama za štampu.
U vezi toga izlaže:
"Pišući o smetenom izgledu Buša na jednoj konferenciji za štampu
održanoj upravo pred početak rata protiv Iraka, kritičar "Vašington
Posta", Tom Šelis, je špekulisao da je "Predsednik možda bio malo pod
lekovima".
"Ipak više zabrinjavaju nastupi koji izazivaju sumnju ne zbog načina na
koji govori, već zbog onoga što kaže. U više navrata se potpuno predao
zaveri, popunjavajući praznine u svom pamćenju onim za šta on veruje da
su činjenice – najupečatljivije je bilo 14. jula 2003 g. kada je stao
pored Kofija Anana i izmislio ideju da su SAD dale Sadamu "priliku da
dopusti ulazak inspektora, a on im nije dozvolio da uđu". (Kako
primećuje "Vašington Post", Husein je zapravo dozvolio inspektorima da
rade a Buš se usprotivio produžetku njihovog rada jer nije verovao da
će biti efikasni". Zavera je zajednički fenomen među uživaocima
alkohola, kao što je i postojanost koja se ogleda u tendenciji Buša da
ponavlja ključne reči i rečenice, kao da će mu ponavljanje pomoći da
ostane smiren i zadrži pažnju." (str. 49)
Doktor Frenk zaključuje svoju analizu o ova dva pitanja sledećim rečima:
"Čak i ako prihvatimo da su alkoholičarski dani Džordža V. Buša
prošlost, još uvek ostaje nepoznanica o trajnoj šteti koju su mogli da
prouzrokuju pre nego što je prestao da pije – i još više o znatnom
uticaju na njegovu ličnost što možemo pratiti do njegovog uzdržavanja
od lečenja. Čitava psihološka ili psihoanalitčika integralna studija
predsednika Buša mora da istraži koliko se promenio mozak i njegove
funkcije za više od 20 godina alkoholizma.U jednoj nedavnoj sudiji koju
je uradio Medicinski centar Univerziteta iz Kalifornije, San Francisko,
istraživači su dokazali da okoreli pijanci koji sami sebe ne smatraju
alkoholičarima otkrivaju da "njihov nivo potrošnje alkohola predstavlja
problem koji zahteva lečenje". Studija primećuje da su okoreli pijanci
tog tipa bili "znatno onesposobljeni u merenju radne memorije, brzine
obrade, pažnje, izvršnih funkcija i ravnoteži". Još uvek je u toku
jedno ozbiljno istraživanje o dugotrajnom oporavku od neodgovarajuće
upotrebe alkohola. Nauka je ustanovila da je sam alkohol toksičan za
mozak, kako za njegovu anatomiju (jer se u mozgu skupljaju i šire
pukotine među hemisferama i oko njih), tako i za njegovu
neurofiziologiju. Ali oporavak nastaje sa stalnom uzdržanošću tokom
perioda od 5 godina za mnoge alkoholičare. Buš tvrdi da je bio uzdržan
tokom više od 15 godina i odlično je mogao da se oporavi do nivoa od
pre konzumiranja alkohola. Međutim, čak i hronični alkoholičari koji
povrate svoje mentalne funkcije uglavnom izložene opasnosti, pate od
uporne štete po njihovu sposobnost da obrađuju novu informaciju.
Pogođene su važne neuropsihološke funkcije: nova informacija se
uglavnom smešta u kartoteku koja se izgubi u mozgu".
"Bivši okoreli pijanci, uglavnom imaju problema sa razlikovanjem važne
od nevažne informacije.Isto tako mogu da izgube deo sposobnosti da
zadrže koncentraciju. Sve što moramo da učinimo da bi smo zapazili
nedostatak Bušove pažnje je da ga posmatramo dok sluša govor neke druge
osobe, da posmatramo njegovo ponašanje u prilikama tokom pune izborne
kampanje ili da razmotrimo očigledan očajnički napor koji čini da
zadrži koncentraciju u svim govorima koje izgovara". (str. 50).
Najzad, doktor Frenk ukazuje da bi Buš olakšao bojazan mnogih
Amerikanaca ako bi se podvrgao psiho-testovima koji mogu naučno da
izmere dejstvo njegove zavisnosti od alkohola na funkcionisanje
njegovog mozga i upozorava:
"Nasuprot tome, ne možemo ništa drugo nego da sumnjamo – s razlogom -
da bi naš Predsednik mogao biti onesposobljen u svojoj veštini da
shvati kompleksne ideje i informacije". (str. 51).
I završava presuđujući:
"Verovatno bi svi i bili donekle bojažljivi da to proverimo: posle
svega, već je ostao na čelu tri godine i odveo našu naciju u rat. Ali,
ako to ne učinimo, posledice bi mogli da osetimo svi mi i svako od nas
pojedinačno". (str. 51)
Drugo pitanje detaljno razmatrano u pomenutoj knjizi "Bush na kauču"
doktora Džastina A. Frenka, se odnosi na religiozni fundamentalizam
predsednika Buša.
Doktor Frenk objašnjava kako je, nastojeći da nađe olakšanje za
unutrašnji haos koji je piće u nekim trenucima smirivalo, ali u
krajnjoj liniji intenziviralo, Buš u religiji verovatno našao izvor
smirenja ne sasvim različit od alkohola, kao i u grupi pravila koja mu
pomažu da se nosi sa oboma, spoljnim svetom i unutarnjim duhovnim
svetom.
Izlaže da će analiza uloge fundamentalizma u Bušovom životu pokazati da
je zamena zabranjenih supstanci samo jedan od više načina na koje Buš
zavisi od religije kao mehanizma odbrane, i potvrđuje da Buš koristi
religiju radi pojednostavljenja ili čak zamene razmišljanja, tako da u
izvesnoj meri ne mora čak ni da misli. Dodaje da se Buš, stavljajući se
na stranu dobra – na stranu Boga - postavlja iznad svetske diskusije i
debate. Religija mu služi kao štit radi zaštite od izazova, uključujući
i one koje bi na drugi način on sam stvorio.
Pita se kako je Buš došao na tu tačku i u nastavku izlaže da se
tradicija porodice Buš tokom mnogo godina zasnivala na veri, na
verovanju u jednog boga tesno povezanog sa moralnom ispravnošću, ali
pravi sledeću razliku:
"Ipak, religiozna orijentacija predsednika Buša predstavlja značajnu
promenu u odnosu na porodičnu tradiciju. Čak i kada su se određeni
vidovi porodične tradicije zadržali, posebno formalnost religioznog
učešća, njeno pretvaranje u sazrevanje prema jednom
fundamentalističkijem pristupu dramatično se razlikuje od duhovnog
života njegovog oca."
"Analiza događaja koji su doveli Buša do toga da svesno prigrli
fundamentalizam pokazuje da se to odista dogodilo u jednom trenutku u
kom je očajnički tražio rešenja, u jednom trenutku preke potrebe."
Doktor Frenk dalje navodi da fundamentalističke religije sužavaju
univerzum mogućnosti i dele svet na dobre i zle, u apsolutnim terminima
koji ne ostavljaju mesta za rasprave, i u vezi sa tim objašnjava:
"Takođe se pojednostavljuje pojam 'ja'. Na isti način na koji
fundamentalističko učenje stvaranja negira istoriju, fundamentalistička
shvatanja preobraćenja i ponovnog rođenja podstiču vernika da vidi sebe
razdvojenog od istorije. Koristoljubiva i okolišna odbrana koju Buš
pruža za svoj život pre ponovnog rođenja, upravo pokazuje ovu
tendenciju. 'Ne bi bilo dobro da napravim popis grešaka koje sam
počinio kada sam bio mlad', insistira Buš. 'Smatram da je način... na
koji treba da odgovaram na pitanja o svojim specifičnim postupcima da
podsetim ljude da, kada sam bio mlad i neodgovoran, bio sam mlad i
neodgovoran. Promenio sam se... 'Za vernika, moć duhovnog oslobođenja
ne samo da briše grehove iz prošlosti, već uspostavlja jedan razlaz
između sadašnjeg ja i prvobitnog grešnika."
Doktor Frenk razjašnjava da nema ničeg inherentno natprirodnog u
činjenici da Buš traži zaštitu u veri i da, čak i kada ga ona čini
jačim, krutost njegovog načina razmišljanja i govora, i njegovih radnih
planova pokazuju značajnu slabost. On objašnjava da su Bušovi strahovi
prema svemu – od nesuglasica do terorističkih napada – ponekad tako
bolno očigledni, čak (ili posebno) u njegovim apstinencijama, i on je
čovek koji očajnički traži zaštitu. Pita se: "Ali od čega se Džordž V.
Buš toliko očajnički štiti?", odgovarajući na ovo pitanje sledećom
analizom:
"Sistem verovanja koji toliko odlučno brani, štiti ga od onih koji
prkose njegovim idejama, od onih koji ga kritikuju, od njegovih
protivnika i, što je najvažnije, od njega samog. Kada se dublje zađe u
temu, teško je poverovati da ne pati od urođenog straha od propasti,
straha koji je previše užasan da bi mogao da mu se suprotstavi."
"Za osobu koja očajnički pokušava da ne izgubi pravac, da pribegne veri
(ili čak nekim ključnim frazama) i veže se za njih, to je drugi način
da se zaštiti od propasti. Konferencije za štampu predsednika Buša su
alarmantni primeri ove neprekidne anksioznosti – zbog tako nepogrešivih
dokaza ništa ne čudi što Bela kuća okleva da ih emituje. Posle jedne
posebno užasne konferencije za štampu održane u julu 2003. godine,
politički kolumnista Slejta, Timoti Noa, zapazio je da je 'Buš deluje
smeteno'. Sledećeg dana, Njujork Tajms je objavio kritički članak u
kojem je ukazao na 'neodređene i nepovezane' predsednikove odgovore,
jasno sugerišući da je Buš 'zaslepljen mitom koji je izmislila njegova
sopstvena vlada'."
Daje primere nekih izraza koje Buš ponavlja više puta na toj
konferenciji za štampu:
"To znači da napredujemo. Sporo, ali sigurno napredujemo u tome da
plate oni koji plaše svoje sunarodnike, i napredujemo u tome da ubedimo
irački narod da je sloboda ostvariva. Što više budu ubeđeni u to da je
sloboda ostvariva, preuzeće odgovornosti koje zahteva jedno slobodno
društvo..."
"A pretnja je stvarna pretnja. A to je pretnja za koju očito nemamo
specifične podatke, ne znamo kada, gde i šta. Ali znamo nekoliko
stvari... jasno je da razgovaramo sa stranim vladama i sa stranim
avio-linijama da bismo im ukazali na to koliko je stvarna pretnja..."
"Ne znam koliko smo blizu hvatanja Sadama Huseina. Kao što znate,
nalazimo se bliže njegovom hvatanju nego juče. Pretpostavljam. Samo
znam da smo se dali u poteru. To je kao da ste me pitali, pre nego što
sam uhvatio njegove sinove, koliko smo blizu hvatanja njegovih sinova.
Rekao bih, ne znam, ali dali smo se u poteru."
"Dobro, pre svega, rat protiv terorizma se nastavlja, na šta stalno
podsećam ljude... Pretnja za koju pitaš, Stiv, podseća nas na to da
treba da se damo u poteru, jer se rat protiv terorizma nastavlja..."
"Upravo sam vam rekao da je prisutna pretnja prema Sjedinjenim
Državama..."
"Nimalo ne sumnjam, Kembel, da je Sadam Husein predstavljao pretnju za
bezbednost Sjedinjenih Država i pretnju za mir u regionu..."
"Sadam Husein je pretnja. Ujedinjene Nacije su ga smatrale pretnjom. Iz
tih razloga su usvojile 12 rezolucija. Moji prethodnici su ga smatrali
pretnjom. Sakupili smo dosta informacija. Te informacije su bile dobre,
čvrste informacije na osnovu kojih sam doneo odluku..."
A doktor Frenk nastavlja:
"Njegovi strahovi su tako moćni da on sa njima ne može ni da se izbori.
Njegov čuveni tužni savet Amerikancima, nešto manje od dve nedelje
posle događaja od 11. septembra – kada je posavetovao Amerikance da
nastave sa kupovinom i putovanjima kao što su radili i pre, u jasnoj
kontradikciji sa radikalnim merama koje je preduzimao kao odgovor na
tek otkrivenu ranjivost nacije – predstavlja dokaz o tome na koji on
pojednostavljen način analizira situaciju, okrenuvši leđa anksioznosti
i zabrinutosti. Uporedite njegovu reakciju sa reakcijom gradonačelnika
Njujorka, Rudolfa Đulijanija, koji se suočio sa svojim strahovima,
zadigao rukave i počeo da radi, čineći tako da se ljudi sigurnije
osećaju nego sa usiljenim Bušovim distanciranjem."
"Otkada je preuzeo predsedničku funkciju, Buš je nastavio da navodi
božanske instrukcije kako bi opravdao svoje akcije. I kao što piše u
izraelskom "Haarety News", Buš kaže: "Bog mi je rekao da napadnem Al
Kaidu i napao sam je, a kasnije me je uputio da napadnem Sadama, što
sam i učinio."
Na kraju, doktor Frenk navodi svoja razmišljanja:
"Biblijska bitka između dobra i zla isticana je u svim njegovim
govorima počevši od 11. septembra, od neprekidne upotrebe izraza
’krstaški rat’, karakterizacije terorista kao ’zlotvore’, pa do
grupisanja Iraka, Irana i Severne Koreje u ’Osovinu zla’. Istovremeno,
prikazuje Sjedinjene Države kao zemlju potpuno nevinih žrtava.
Prikazavši zlo na ovaj način, dok oslobađa Sjedinjene Države svake
odgovornosti, Buš transformiše svoju dezintegrisanu i infantilnu viziju
sveta u jednu potpuno borbenu (i primitivnu) spoljnu politiku."
"Bušova retorika" - zaključuje doktor Frenk – "jasno pokazuje kako on
identifikuje sebe, kao Predsednika, sa Bogom i Sjedinjenim Državama. Za
njega su ova tri koncepta međusobno zamenljivi. Nesposoban da dovoljno
oplakuje poginule od 11. septembra, i umesto da obavlja iscrpno
istraživanje o tome šta se dogodilo – i koliko smo odgovorni za to –
slepo napada ’neprijatelja ’ kojeg vidi svuda, kao da odjednom ispod
svakog kamena postoji po jedan terorista."
U svojoj knjizi "Bele gluperde", Majkl Mur ukazuje na to da Buš ima
vidne simptome nesposobnosti da čita na nivou odraslog čoveka, i izlaže
sledeće, kao deo otvorenog pisma Bušu:
"1. Džordž, da li možeš da čitaš i pišeš na nivou odrasle osobe?"
"Meni i mnogim drugima se čini da si možda, nažalost, funkcionalno
nepismen. Nije to neka sramota. Milioni Amerikanaca ne mogu da čitaju
na nivou koji prelazi četvrti razred."
"Ipak, dozvoli mi da priupitam sledeće: ako imaš problema sa
razumevanjem dokumenata vezanih za složenu situaciju, koji su ti
predati kao Lideru skoro slobodnog sveta, kako možemo da ti poverimo
nešto kao što su naše nuklearne tajne?"
"Svi znaci ove nepismenosti su tu – i na izgled te niko nije izazvao
zbog njih. Prva naznaka je bila kada si naveo kao svoju omiljenu knjigu
iz detinjstva, "The Very Hungry Caterpillar" (Izgladneli guseničar)".
"Nažalost, ta knjiga je objavljena tek godinu dana pošto si ti
diplomirao na fakultetu".
"Jedno je jasno svima nama – ne možeš da govoriš na engleskom jeziku
koristeći rečenice koje mi možemo da razumemo.
"Ako ćes da budeš Vrhovni komandant, moraš da budeš u stanju da
preneseš svoje naredbe. Šta će se desiti ako ove male zabune nastave da
se događaju? Znaš li kako je lako da se jedan mali pogrešan korak
pretvori u noćnu moru za nacionalnu bezbednost?"
"Tvoji saradnici su rekli da ti ne čitaš dokumenta sa uputstvima koje
ti oni daju, i da im ti tražiš da ih pročitaju umesto tebe ili da ti ih
pročitaju.
"Molim te, nemoj ništa od ovoga da shvatiš lično. Možda se radi o
nesposobnosti za učenje. Skoro šezdeset miliona Amerikanaca nemaju
sposobnost za učenje."
U knjizi "Protiv svih neprijatelja", Ričard Klark piše da, kada je Buš
stigao u Belu kuću "pravovremeno smo upozoreni da Predsednik nije neki
veliki čitalac".
Knjiga "Buš u ratu" Boba Vudvarda govori o tome da je na jednoj sednici
Nacionalnog saveta za bezbednost, za vreme rata u Avganistanu, Buš
rekao sledeće: "Ja ne čitam uvodnike. Ja to ne radim. Prevelika buka
koja teži da se stvori oko tih teleksa, svaki stručnjak i svaki bivši
pukovnik i sve to, je samo jedna zvučna kulisa."
To je bio jedan kratak pregled nekih tema koje su ugledne američke
ličnosti izložile, a koje pomažu u objašnjenju čudnog ponašanja i
ratobornosti Predsednika Sjedinjenih Država.
Ne želim za sada da širim priču o mnogo delikatnijim pitanjima, kao što
je ono, čije je objavljivanje koštalo života Dž.H. Hatfilda, autora
knjige "Srećni sin", ili o drugim temama od velikog interesa, koje su
razmatrali eminentni autori, zaista briljantni i hrabri.
Klevete i laži gospodina Buša i njegovih najbližih savetnika bile su
osmišljene sa žurbom, da bi se opravdale surove mere koje su donete
protiv građana kubanskog porekla koji žive u Sjedinjenim Državama, a
održavaju veze sa najbližom rodbinom na Kubi.
Takva ucena, na koju smo već upozorili 21. juna, imala bi štetne
političke posledice u državi Florida, i može da bude presudna u
aktuelnoj izbornoj borbi. Ideja o kažnjavanju glasanjem dobija snagu
među hiljadama američkih Kubanaca, od kojih bi mnogi regularno glasali
za Buša.
Mržnja i zaslepljenost doveli su Administraciju do jedne nemoralne i
glupe radnje, pod pritiskom terorističke mafije koja je donela Bušu
pobedu na prevaru, sa milion glasova manje od njegovog rivala u celoj
zemlji, i neznatnu prednost od 537 glasova na Floridi gde je, osim što
je mnogo "preminulih" iskoristilo svoje pravo glasa, na hiljade građana
crnaca bilo na silu sprečeno da glasa. Ove brutalne mere kritikovane su
na nivou cele zemlje.
Kao deo ogromne većine, terorističku mafiju, koja je odlučila, ni manje
ni više, o izboru jednog predsednika Sjedinjenih Država, čine ili njome
upravljaju bivše Batistine pristalice i njihovi potomci; grupe koje su
učestvovale decenijama u terorističkim akcijama, piratskim napadima,
planovima atentata na kubanske revolucionarne lidere i u svim vrstama
oružanih agresija na našu otadžbinu; veliki zemljoposednici i rođaci
visoke buržoazije, pogođene revolucionarnim zakonima, koji su zajedno
sa ovim prethodnima uživali sve moguće privilegije, a mnogi od njih su
skupili velika bogatstva i stekli ugled u značajnim sektorima moći
unutar vlada Sjedinjenih Država.
Više od 90% onih koji su emigrirali sa Kube od pobede Revolucije,
učinili su to normalnim kanalima i motivisani ekonomskim razlozima,
njihove izlaske je Revolucija odobrila bez ikakve prepreke. Međutim,
Kubanci emigranti su bili primorani da prođu kroz paklene muke moćne
mafije, čijeg uticaja nisu mogli lako da se oslobode.
Za razliku od mnogih miliona Latinoamerikanaca, uključujući i Haićane i
Karibljane, koji su legalno ili ilegalno emigrirali u Sjedinjene Države
i koji se vode kao emigranti, Kubanci se, bez ijednog izuzetka, vode
kao prognani.
S druge strane, apsurdni Zakon o specijalnom tretmanu Kubanaca (Ley de
Ajuste) koštao je neizmernih gubitaka života Kubanaca, nagrađujući i
stimulišući ilegalne izlaske, dajući im posebne privilegije koje se ne
dodeljuju državljanima drugih zemalja u svetu.
Međutim, Kuba je odavno, još pre raspada Sovjetskog Saveza i
specijalnog perioda, uprkos opasnostima od špijunaže i terorističkih
planova iz Sjedinjenih Država, počela da daje emigrantima dozvole za
posete rodbini i rodnoj zemlji, dok im Bušova administracija grubo
zatvara vrata, u njegovoj opsednutosti da Kuba poklekne tako što će je
ekonomski ugušiti.
Sa istim ciljem da liši zemlju bilo kakvih prihoda, naziva turističku
industriju Kube seksualnim turizmom, a ljude iz Sjedinjenih Država koji
posećuju našu zemlju "pedofilima" i "tragačima za zadovoljstvom".
Gospodin Buš takođe ne okleva da istu kvalifikaciju uputi i kanadskim
turistima, kada čitav svet zna da se u velikoj većini radi o
penzionerima i osobama trećeg doba koje u pratnji svojih rođaka traže i
uživaju u miru i izuzetnoj sigurnosti, obrazovanju, kulturi i
gostoprimstvu koje nalaze u našoj zemlji.
Kako bi gospodin Buš ocenio desetine miliona turista koji svake godine
posećuju SAD gde ima u izobilju kazina, kockarnica, centara za mušku i
žensku prostituciju i mnogih drugih oblika aktivnosti vezanih za
pornografiju i seks, od kojih ni jedan ne postoji na Kubi i strani su
revolucionarnoj kulturi našeg naroda?
Kako bi ocenio desetine miliona Evropljana koji posećuju Španiju svake
godine gde se brojne stranice u štampi posvećuju objavljivanju imena,
adresa, fizičkih, kulturnih i intelektualnih osobina, individualnim
specijalnostima i talentima za sve ukuse osoba koje upražnjavaju stari
zanat prostitucije? Da li bi američku i špansku turističku industriju
ocenio kao seksualni turizam?
Nijednoj od pomenutih aktivnosti nema mesta na Kubi. Ipak, u
grozničavoj i fundamentalističkoj pameti svemogućeg gospodina iz Bele
kuće i njegovih najbližih savetnika sada treba "spasiti" Kubu ne samo
do "tiranije", treba "spasti kubansku decu od seksualne eksploatacije i
trgovine ljudima", "treba osloboditi svet od tog strašnog problema koji
se odvija na 150 km od SAD."
Zar mu niko nije rekao da se na Kubi, pre pobede revolucije 1959. g.,
oko 100 hiljada žena zbog siromaštva, diskriminacije i nedostatka
posla, bavilo direktno ili indirektno prostitucijom, a da ih je
Revolucija obrazovala i našla im posao, i da su od tada bile zabranjene
takozvane "zone tolerancije" koje su postojale u pseudorepublici i
neokoloniji nametnutoj od strane SAD?
Zar mu niko nije rekao da su kubanska dece, čije fizičko, mentalno i
moralno zdravlje čini prioritetni cilj Revolucije, zaštićena zakonima
koji su mnogo strožiji od onih u SAD i da svi idu u školu, uključujući
i više od 50 hiljada onih koji zbog toga što pate od određenih oblika
nesposobnosti zahtevaju i dobijaju, bez ikakvog izuzetka, odgovarajuću
pažnju u centrima za specijalno obrazovanje?
Zar mu niko nije rekao da je smrtnost dece manja na Kubi nego u SAD i
nastavlja da opada?
Zar se niko nije usudio da mu šapne da Kuba u obrazovanju zauzima
istaknuto i međunarodno priznato mesto; da su sve obrazovne i
zdravstvene usluge besplatne i obuhvataju celokupno stanovništvo; da se
u obrazovanju, zdravstvu i kulturi danas odvijaju programi koji će je
smestiti mnogo iznad svih zemalja sveta?
Istorijsko zasedanje Nacionalne skupštine narodne vlasti Kube od 1. i
2. jula raskrinkalo je i učinilo smešnim groteskni izveštaj od više od
400 strana u kome se naširoko i detaljno govori o neokolonijalnim i
aneksionističkim programima koje predlaže za primenu fašistička grupa
koja je iznedrila tako odvratne projekte protiv naroda i suvereniteta
Kube. Ništa drugo nisu time postigli osim da još više ujedine naš narod
i ojačaju njegov borbeni duh.
Treba biti neizlečivo lud da bi se govorilo ni manje ni više nego o
primeni programa opismenjavanja i vakcinacije na Kubi, gde je odavno
iskorenjena nepismenost, minimalno školovanje je devet razreda, a deca
se vakcinišu protiv 13 bolesti. U svakom slučaju, programi takvog tipa
treba da se primenjuju na desetine miliona izopštenih Amerikanaca, koji
ne uživaju prednosti zdravstvenog osiguranja ili nisu išli u školu, ili
su potpuno, ili funkcionalno nepismeni.
Čak ni administracija SAD se nije usudila da kaže ni jednu jedinu reč o
velikodušnoj ponudi koju je dala naša zemlja za spasavanje, u kratkom
periodu od pet godina, po jednog života za svaki onaj osoba koje su
poginule u kulama bliznakinjama, prihvatajući tri hiljade američkih
građana koji ne dobijaju zdravstvene usluge neophodne za očuvanje
života. Isto tako se nije odgovorilo na pitanje da li bi bili kažnjeni
ili ne oni koji bi odlučili da putuju na Kubu i iskoriste tu priliku.
Zaista je otkrovenje činjenica da je istog dana kada je gospodin Buš
izgovorio tako sramne klevete i pretnje, jedna prestižna naučna
institucija iz Kalifornije potpisala sa Centrom za molekularnu
imunologiju na Kubi sporazum o transferu tehnologije razvijene u našoj
zemlji za kliničke probe i kasniju proizvodnju tri obećavajuće vakcine
u borbi protiv raka, bolesti koja, kao što je poznato, ubija više od
milion i po građana SAD svake godine.
Ispravno je priznati da u ovom slučaju nije bilo opstrukcije od strane
američkih vlasti.
Taj čin pokazuje kako rezultati onoga o čemu sam ranije govorio,
počinju da daju plodove svuda u našoj zemlji, uprkos 45 godina surove
blokade i agresija od strane vlada Sjedinjenih Država.
I ne radi se o biološkom oružju, hemijskom oružju, ni nuklearnom
oružju; radi se o naučnim dostignućima koji mogu da pomognu celom
čovečanstvu.
Kamo sreće da, u slučaju Kube, Bog gospodinu Bušu ne želi da "da
instrukcije" za napad na našu zemlju, a da ga bolje nagovori da spreči
tu ogromnu grešku! On bi trebalo da se uveri u autentičnost bilo kojeg
božanskog ratnog mandata, konsultujući se sa Papom i drugim prestižnim
dostojnicima i teolozima hrišćanskih crkava, pitajući ih za mišljenje.
Izvinite me, gospodine Predsedniče Sjedinjenih Država, što Vam ovom
prilikom ne pišem treću poslanicu. Bilo bi teško da se analizira ta
tema ovim putem. Moglo bi da izgleda kao lična uvreda. U svakom
slučaju, pridržavam se kurtoaznih normi.
Ave, Cezare, ali ovog puta dodajem: mi koji smo spremni da umremo, ne
plašimo se tvoje ogromne moći, tvog nezaustavljivog besa ni tvojih
opasnih i kukavičkih pretnji protiv Kube!
Živela istina!
Živelo ljudsko dostojanstvo!
26. jul 2004.
Izvor:
http://www.kubabeograd.org.yu/ambasadavesti/srpski/260704.htm
(english / italiano)
Croazia: 1995, il sogno nazista si avvera
Il 4 agosto 1995 miliziani "regolari" ed irregolari croati, con
l'assistenza di mercenari stranieri e strutture militari occidentali
(ufficiali e non ufficiali), sferrano l'attacco finale contro la
popolazione serba delle Krajine. Il risultato: 150mila persone in fuga,
centinaia di morti ed altrettanti "scomparsi" nell'arco di pochi
giorni, la cancellazione della ipotesi di una amministrazione autonoma
dei serbi della Croazia (la "Repubblica Serba della Krajina").
E' il completamento della operazione militare, politica e diplomatica
iniziata nel 1991, mirata a realizzare il sogno nazista di uno Stato
indipendente di Croazia. La nuova Croazia "indipendente" - che aveva
avuto come unico precedente la entita' nazifascista guidata da Ante
Pavelic nel 1941-1944 - e' il gioiellino degli USA, della Germania e
del Vaticano. Priva di qualsiasi reale sovranita', essa e' oggi una
colonia straniera sia dal punto di vista economico che da quello
politico-militare. Oggi, le politiche di apartheid e di violenza contro
gli ortodossi e la fedelta' atlantica del paese vengono premiate anche
dalla Unione Europea con l'apertura, pochi mesi fa, delle trattative
per la annessione del paese alla UE.
(a cura di I. Slavo)
LINKS:
Una eloquente immagine dell'esodo del 1995
https://www.cnj.it/immagini/krajina1995.jpg
August 4-8, 1995: Genocide in Serbian Krajina 'The Trail of Tears'
by Jared Israel and Andy Wilcoxson, in consultation with Petar Makara
(Makarov)
http://emperors-clothes.com/croatia/tears.htm
August 4, 1995: The Invasion of Serbian Krajina
by Greg Elich
http://emperors-clothes.com/articles/elich/krajina.html
BlitzKrieg in Krajina
http://www.balkan-archive.org.yu/kosta/Geopolitics/Risto.Mostarski/
Krajina.html
World Serb Congress: Annihilation of Republic of Serbian Krajina (by
Predrag R. Dragic Kijuk)
http://groups.yahoo.com/group/sorabia/message/53850
Prime Minister's letter to Serb refugees marking nine years of
expulsion from Croatia
http://www.srbija.sr.gov.yu/vesti/
vest.php?pf=1&id=4229&url=%2Fvesti%2Fvest.php%3Fpf%3D1%26id%3D4229
Croazia: 1995, il sogno nazista si avvera
Il 4 agosto 1995 miliziani "regolari" ed irregolari croati, con
l'assistenza di mercenari stranieri e strutture militari occidentali
(ufficiali e non ufficiali), sferrano l'attacco finale contro la
popolazione serba delle Krajine. Il risultato: 150mila persone in fuga,
centinaia di morti ed altrettanti "scomparsi" nell'arco di pochi
giorni, la cancellazione della ipotesi di una amministrazione autonoma
dei serbi della Croazia (la "Repubblica Serba della Krajina").
E' il completamento della operazione militare, politica e diplomatica
iniziata nel 1991, mirata a realizzare il sogno nazista di uno Stato
indipendente di Croazia. La nuova Croazia "indipendente" - che aveva
avuto come unico precedente la entita' nazifascista guidata da Ante
Pavelic nel 1941-1944 - e' il gioiellino degli USA, della Germania e
del Vaticano. Priva di qualsiasi reale sovranita', essa e' oggi una
colonia straniera sia dal punto di vista economico che da quello
politico-militare. Oggi, le politiche di apartheid e di violenza contro
gli ortodossi e la fedelta' atlantica del paese vengono premiate anche
dalla Unione Europea con l'apertura, pochi mesi fa, delle trattative
per la annessione del paese alla UE.
(a cura di I. Slavo)
LINKS:
Una eloquente immagine dell'esodo del 1995
https://www.cnj.it/immagini/krajina1995.jpg
August 4-8, 1995: Genocide in Serbian Krajina 'The Trail of Tears'
by Jared Israel and Andy Wilcoxson, in consultation with Petar Makara
(Makarov)
http://emperors-clothes.com/croatia/tears.htm
August 4, 1995: The Invasion of Serbian Krajina
by Greg Elich
http://emperors-clothes.com/articles/elich/krajina.html
BlitzKrieg in Krajina
http://www.balkan-archive.org.yu/kosta/Geopolitics/Risto.Mostarski/
Krajina.html
World Serb Congress: Annihilation of Republic of Serbian Krajina (by
Predrag R. Dragic Kijuk)
http://groups.yahoo.com/group/sorabia/message/53850
Prime Minister's letter to Serb refugees marking nine years of
expulsion from Croatia
http://www.srbija.sr.gov.yu/vesti/
vest.php?pf=1&id=4229&url=%2Fvesti%2Fvest.php%3Fpf%3D1%26id%3D4229
