Informazione
Da: Comité Surveillance Otan <info @ csotan.org>
Oggetto: Fw: NON A LA RATIFICATION DE L'ADHESION DU MONTENEGRO A L'OTAN
Data: 9 dicembre 2016
Non à la ratification par la Belgique de l'adhésion du Monténégro à l'Otan!
Le Parlement Belge se prépare à ratifier ce nouvel élargissement de l'Alliance, avant la fin 2016. Le projet de loi à ce sujet a déjà été adopté à la Commission Affaires Etrangères depuis une semaine. Les medias restent silencieux. Mis à part un communiqué de Belga repris par la RTBF le 7 décembre seulement.
En Belgique, ce projet de loi risque de passer au parlement comme une lettre à la poste, comme une question d'ordre technique et secondaire, alors que ce nouvel élargissement de l'Otan ne fait qu'exciter les tensions internationales et fait partie d'un plan très agressif de l'Alliance visant l' encerclement et une escalade de guerre vis-à-vis de la Russie.
Au Monténégro, cette adhésion est contestée par une grande partie de la population qui demande un referendum à ce sujet, et a été le principal thème de la récente campagne électorale qui s’est soldée par la défaite, d’extrême justesse et dans des circonstances troubles, de la coalition anti-OTAN.
L'Otan est devenue la machine de guerre la plus puissante de l'histoire.
Elle impose à ses membres des dépenses militaires accrues, un modèle économique fondamentalement injuste, des partenariats et des coalitions internationales portant la guerre sur tous les continents et elle oblige la Belgique à y participer.
La ratification par notre pays de l'adhésion du Monténégro à l'Otan est une imposition de plus. Elle est inacceptable.
Le 8 décembre 2016 Le Comité de Surveillance Otan
www.csotan.org – info@...
L'Europe est morte à Pristina. Chronique du Kosovo
Žak Ogar: Evropa je pred mojim očima umrla u Prištini (Goran ČVOROVIĆ | 19. oktobar 2014.)
ЕВРОПА ЈЕ УМРЛА У ПРИШТИНИ (Драгомир Вучићевић, 17 март 2015)
Пише: Комнен Бећировић
Како управо путујем у Црну Гору, почео бих овај наш разговор оним што ме највише тишти као Црногорца, односно Србина из Црне Горе, наиме уласком Црне Горе у НАТО. Јер, ево већ дуже времена како црногорска власт, увијек иста већ четврт вијека, настоји свим силама да Црна Гора постане чланица Атлантског савеза. У својој пропаганди, режим иде тако далеко да представља НАТО као гарант мира, демократије, сигурности и напретка, малтене као Војску спаса.
Међутим, већина становника Црне Горе никако не види НАТО тим очима самом чињеницом што су прве бомбе НАТО-а 1999. пале управо на Црну Гору усмртивши људе, жене и дјецу, што је братска Србија била тешко рањена током тромјесечног дивљања НАТО авијације, шо је НАТО одузео Србији и свом српском народу свештено им Косово, и што је циљ НАТО-а да сломи и уништи Русију према којој Црногорци вјековима осјећају синовску љубав. У ствари, они виде у НАТО-у оно што јесте: топуз америчког империјализма за освајање свијета, као што свједоче о томе, након Србије, Авганистан, Ирак, Либија, Сирија, Украјина… Упркос томе, власт истрајава у свом опредјељењу и хрли у НАТО.
Ни у ЕУ, ни у НАТО
Господине пуковниче, шта бисте Ви рекли Црногорцима? А Ви сте за то сасвим мјеродавни, будући да сте командовали француским контигентом у саставу НАТО снага на Косову љета 1999, те добро знате ко је и шта је НАТО.
„Јесте, ја сам командовао 1999. г. Међуармијском групом француских специјалних снага прво у Македонији, а затим на Косову. Та елитна јединица била је саставни дио CISOTF-a (Combined Joint Special Operations Task Force) којим је командовао британски генерал Малколм Месон подређен главнокомандујућем НАТО трупа генералу серу Мајку Џексону.
У моменту кад је Велика Британија референдумом управо донијела историјску одлуку да поврати свој суверенитет и своју независност напустивши Европску унију, не могу а да не пожелим као патриота да то исто уради и моја земља Француска. Исто тако желио бих да она напусти НАТО, који је заиста оружана рука Сједињених Америчких Држава и њиховог врло послушног вазала Европске уније. Ако је НАТО имао разлог постојања у вријеме кад су Исток и Запад били супротстављени, наспрам Варшавског пакта и комунистичке опасности, данас више нема никаквог разлога да постоји, осим да служи интересима Сједињених Америчких Држава.
Дакле, не бих желио ни једној земљи, па ни Црној Гори, која држи до свога идентитета, до своје слободе, до свога суверенитета и до своје независности да уђе у НАТО, као што јој такође не бих желио да уђе у Европску унију! Са Брегзитом је сасвим могуће да је то почетак краја Европске уније. Плод је зрио и неће дуго потрајати док падне. Видјећемо у наредним мјесецима и годинама друге одласке земаља које не могу више да трпе бреме и антидемократску бирократију Европске уније што их притискају и осиромашују у свим доменима.“
НАТО је ратна машина, а не снага мира
А НАТО у свему томе? Aко не успије да изазове Трећи свјетски рат, чега се веома бојати, нарочито ако једна Хилари Клинтон буде изабрана у Бијелу кућу, НАТО би морао да напусти европско тло, немајући више изговора да на њему остаје. Чак иако неке земље, као Пољска и Балтичке државе, у њиховој наивности и њиховом неоправданом, ирационалном страху од Русије, још увијек желе да буду под америчким кишобраном.
„Да, треба заиста жарко жељети да народи или режими који их воде и маштају да ће им статус вазала америчке моћи обезбиједити срећну будућност, схвате стравичне посљедице тога. Уствари, НАТО је ратна машина, а не снага мира. То се добро види на примјеру Украјине и недавним војним маневрима у Пољској. Јасно је да су ти маневри којима је услиједио самит НАТО-а у Варшави и одлуке на њему донешене, намјерно провоцирање Русије и показују зле намјере НАТО-а према Русији.
НАТО ће нас увући у Трећи свјетски рат, ако не будемо довољно пазили. Јасно је да Алијанса погрешно означује Русију као непријатеља, иако је Русија објективно савезница Европе наспрам опасности од обнове Отоманског царства на чему ради муслимански брат Реџеп Тајип Ердоган који води Турску, пуноправну чланицу НАТО-а, у радикални ислам.“
„Европа је скончала у Приштини“
Да ли бисте могли да нас укратко подсјетите на ваше искуство на Косову које сте описали у својој чувеној књизи „Европа је скончала у Приштини“? На примјер саучесништво америчког, енглеског, њемачког контигента са терористичком организацијом званом Ослободилачка војска Косова (ОВК), препуштање Албанцима да раде шта хоће, убиства Срба, егзодус, пљачка и разарање српских добара, рушење храмова... Поступивши као што сте учинили у одбрану Срба, ви сте то учинили на своју руку, супротставивши се својим надређенима у војној хијерархији…
„Моје косовско искуство било је кратко али довољно интензивно да потпуно схватим колико су коцке биле намјештене. Агресија НАТО-а већ била је у припреми у преговорима у Рамбујеу. НАТО је само наизглед тражио мирно решење сукоба, док је стварност била сасвим друкчија. Наиме, НАТО је хтио рат и тражио је начин да га учини легитимним. Наравно водеће нације у том рату против Србије биле су Сједињене Америчке Државе, Њемачка и Велика Британија. Француска – јадна Француска! – она се задовољила да послушно слиједи став који јој био наметнут као чланици НАТО-а и Европске Уније, став који она није била способна да одбије јер није имала од смрти Франсое Митерана правог државника на своме челу.
Лично припадајући породици која воли историју, али ону праву гдје се настоји подсјетити одакле се долази како би се знало куда се иде, знао сам да ствар није тако манихејска као што су је приказивали западни лидери и њихови медији. Брзо сам се могао увјерити огромну деизинформацију које су Срби још једном били жртва поводом Косова.
На крају, рат против Србије био је објављен под изговором да се ‘геноцид’ одвијао на Косову, који је већ достигао ‘бар 100.000 мртвих’, како су лажно изјављивали Медлин Олбрајт и Бил Клинтон да би учинили легитимним почетак бомбардовања. Зна се данас да је број мртвих, званично признат од стрaне самог НATO-а 2000. године, током читавих косовских догађаја, између јануара и јула 1999., био нешто више од 4000 мртвих, што је наравно 4000 одвећ! Али што нема никакве везе са ‘бар 100.000 мртвих’. Поготово кад се сада зна да је већина тих 4000 пострадалих жртва ОВК и њених НАТО савезника!
У тој веома посебној ситуацији, вршио сам своју дужност француског и хришћанског официра. Чинио сам што сам боље могао да пружим помоћ угроженим особама које су биле у великој већини Срби или Роми, као и да притекнем у помоћ монасима и монахињама прије свега што су били Срби и што отјеловљују хришћанску вјеру. Затим, наравно, да се сачува непроцјењива хришћанска баштина Косова и Метохије, манастири, посебно манастир Девич, жртва са својим монахињама најгорих непочинстава од стране ОВК у јуну 1999. године.
Интервенишући војно против ОВК, сваки пут кад сам морао да то учиним, јер смо хватали терористе на дјелу најгорег насилништва, имао сам осјећај да сам само вршио своју дужност. Ако је то могло да онерасположи и чак наљути моје претпостављене британске и америчке у команди НАТО-а, напротив увијек сам наилазио на ослонац и подршку мојих надређених француских војних личности. Посебно француског генерала команданта Специјалних операција, Жана Салена, данас преминулог, који ми је увијек рекао да сам добро урадио поступајући као што сам чинио. Не знам шта су могли мислити наши тадашњи политичари. Да право кажем, то ме и не занима.“
Дјеловање Русије у Сирији
Крајем прошле године, посјетили сте Сирију у друштву неколико француских личности гдје сте срели предсједника Асада. Шта можете да нам кажете о мучеништву Сирије, жртви наопаке политике западних лидера? У ствари, ДАЕШ је, као прије тога Ал Каида, њихово чедо, они су подњивили пошаст која се сада окреће против њих, као што су показали покољи у Француској, у Белгији и недавно у Америци. Дух је побјегао из боце.
„Јесте, ја сам у новембру мјесецу, у моменту исламистичких напада у Паризу, учествовао са пет храбрих посланика Народне скупштине и неколико независних новинара, у четвородневној посјети Сирији. Доиста, срели смо предсједника Асада кога сам нашао врло различитог од систематског карикатуралногног приказивања распрострањног међу западним политичарима и медијима. За неколико дана схватили смо колико се америчка и европска политика тешко преварила у Сирији.
Кад помислимо да је Француска господе Оланда и Фабијуса подржавала политички, дипломатски, финансијски и војнички исламистичке групе као Џабат Ал Носра, филијале Ал Каиде у Сирији, кад се виде страхоте почињене од стране тих варвара над људима и њиховим добрима, посебно над хришћанима Сирије који су наравно прве означене жртве, има се страшно осјећање стида. Стида да се припада једној земљи савезници Сједњених Држава, Турске и Катара који су се острвили на једини световни мултиконфесионални режим гарант вјерских слобода у региону, зарад прије свега стратешких, хегемоних и економских интереса!
Супротно томе, вратио сам се са великим дивљењем према дјеловању младих добровољаца из француских асоцијација као што је SOS Chrétiens d’Orient на примјер. Мала али лијепа утјеха за мене као Француза. Али огромно задовољење је за мене као Европљанина што видимо у Сирији моћну и ефикасну интервенцију Русије, обновљене под вођством њеног видовитог шефа државе Владимира Путина. Данас је Путин тај који заслужује звање које су некад имали француски краљеви ‘Заштитника Хришћана, Блиског и Средњег Истока’!
Вративши се из Сирије, написао сам за ‘Фигаро’ чланак износећи све те утиске и убјеђења. Пошто је Фигаро одустао да га објави, вјероватно нашавши да је без уступака устаљеном једноумљу, текст су коначно објавили многи сајтови.“
Однос НАТО-а и Русије
Но вратимо се за крај на однос НАТО-Русија: мислите ли, имајући у виду необуздану западну пропаганду против Русије, али и војне подухвате, као прављење база, посебно ракетног штита НАТО-а у земљама пограничним Русији, да ће западни политичари ићи тако далеко у њиховој застрањености, у њиховом неразуму да би могли кренути на Русију и изазвати рат који може бити само нуклеарни, што би значило катастрофу за свијет?
„Очито је да се одвија у оквиру НАТО-а извјесна радикализација крајње опасна по свјетски мир. Та радикализација се може констатовати кроз нимало дипломатске изјаве шефова НАТО-а. На примјер, она генерала Ричарда Шерифа, бившег команданта Saceur-a (Supreme Allied Commander in Europe), аутора књиге „2017 War with Russia“ (2017 рат са Русијом). Или пак скорашње изјаве генерала Бен Ходџеса, шефа пешадијских снага НАТО-а у Европи, које свједоче о једном у најмању руку ратоборном стању духа на Западу према Русији.
Последња распоређивања снага НАТО-а у Источној Европи могу сe сматрати као провокација или као као потез пред наводном пријетњом од стране Русије. Као што је недавно рекао руски предсједник, НАТО се комеша на нашим границама, док ми не идемо на ничије границе! То је разлог због кога Владимир Путин знатно појачава рускe нуклеарнe снаге и уопште руски војни буџет који износи убудуће 21% од укупног буџета.
У том контексту, неодговорни став Хилари Клинтон која би лако могла да постане будући предсједник Сједињених Држава (пошто је била First Lady) не може а да не узнемири мислеће људе.
До сада је предсједник Путин пружао доказе врло велике уздржаности наспрам разних провокација сваке врсте, како у Украјини тако на Блиском и Средњем Истоку. Уствари, он је сасвим с разлогом учинио својом девизом пословицу: Si vis pace, para bellum! (Ако хоћеш мир, спремај се за рат).“
(Биографија: Пуковник Жак Огар (Jacques Hogard) рођен је 1955. г. у Сен Мандеу у официрској породици: дјед и отац, као и ујак му, били су генерали. Пошто је завршио престижну Војну академију Сен-Сир, Жак Огар је распоређен на дужност официра у падобранским јединицама у Легији странаца у неколико афричких земаља.
Дужност на којој је провео 26 година година, вративши се у Француску већ одавно у чину пуковника. Затим је упућен као командант Специјалних француских јединица у Македонију па онда, након престанка бомбардовања Србије од стране НATO-а и Кумановског споразума од 9. јуна 1999.г., на Косово као командант француског контигента у саставу окупатирских снага Натоа. Убрзо је НАТО погазио тај споразум којим се предвиђала заштита свих становника Косова те су косовски Срби били препуштени на милост и немилост шиптарским терористима.
Тада се у пуковнику Огару побунио човјек од савјести, правде и истине тим прије што је био упућен у српско-француску епопеју на Балкану у Првом свјетском рату те је стао самоинцијативно са својим војницима да колико је могао штити Србе и њихове светиње, као манастир Девич који спасио од сигурног разарања, на територији која је била у његовом домену. За то његово изузетно херојско држање биће му додијељен, по одласку у пензију 2000.г., највеће српско одликовање Орден Светог Саве. 2005.г. објављује књигу „Сузе части“ поводом трагичних збивања у Руанди 1994. г. којима је такође кумовала кобна Медлин Олбрајт, тада америчка Амбасадорка у Уједињеним нацијама, као што ће затим, као Државни Секретар, још горе кумовати злу на Косову.
Носећи годiнама у себи свој тешки доживаљај страдања српског народа на Косову, ријешио је да о томе јавно свједочи књигом L’Europe est morte à Prichtina (Европа је скончала у Приштини), изашлој 2014.
Био је то такође директан одговор озвијереним хуманистима који су током читаве југословенске драме из својих медијских јазбина завијали на Србе, а од којих се један од најгрлатијих, Андре Глуксман, након скоро тромјесечног разбојништва НАТО-а над српским народом, огласио у Монду урликом Европа је рођена на Косову! Док је друга позната хуманистичка хијена звана Бернар-Анри Леви, завијала у истом листу хвалећи срмотоносне птичурине НАТО-а над Србијом као авионе људских права и демократије.
Огарова књига истине утолико је драгоцјенија што је свједочанство једног од учесника косовских збивања, здушно је поздрављена у слободно мислећим круговима, имала је низ промоција, мноштво приказа на мрежи, доживјела поновно издање, док супротна страна наставља да се гуши у већ одавно учмалој баруштини једноумља и конформизма. Наравно да је преведена и на српски којим поводом је наш пријатељ гостовао у Београду и Подгорици, јуна 2015.)
dalle ore 16:30 in Via dell’Aeroporto 129
ODESSA NON DIMENTICA
Il Dipartimento Internazionale USB in collaborazione con la Banda Bassotti
ospita un sopravvissuto dell’assalto alla Casa dei Sindacati di Odessa dove sono stati trucidati 55 sindacalisti nel totale silenzio dell’Europa e della politica Italiana
*E' gradita la conferma della partecipazione alla cena* (comandantegiacca @ libero.it).
evento FB: https://www.facebook.com/events/1610523872583255/
Kiev: la popolazione del Donbass “geneticamente impura”
Forse anche per questo, a Kiev si studia così attentamente il metodo croato di pulizia etnica nella ex Republika Srpska Krajina, con le relative fasi dell'operazione “Tempesta”, con cui 150.000 soldati croati ebbero la meglio su 27.000 miliziani serbi e deportarono poi più di 250.000 civili serbi, distruggendo oltre 20.000 loro abitazioni.
Il paragone tra le mosse dei golpisti ucraini nei confronti del Donbass è fatto da Evgenij Krutikov, che su Vzgljad scrive di come l'ex consigliere presidenziale e attuale procuratore generale ucraino, l'elettrotecnico Jurij Lutsenko, inviti a studiare l'esperienza della “pacifica reintegrazione dei territori occupati” della Krajna e, allo scopo, abbia addirittura dato vita a una commissione mista croato-ucraina. Tutto, pur di non attuare nemmeno uno dei punti degli accordi di Minsk sulla soluzione pacifica della questione del Donbass; d'altronde, il comandante delle truppe di Zagabria che vent'anni fa guidò l'operazione “Tempesta” era un ucraino, il generale Zvonimir Červenko.
Già nel 2014 Lutsenko aveva suggerito, sull'esperienza croata, di utilizzare gli intervalli di cessate il fuoco per raccogliere le forze, grazie anche agli ingenti aiuti tedeschi e statunitensi, prima di sferrare un attacco su larga scala. Al netto di quanto ascritto a Milosevic, secondo cui egli avrebbe “scambiato” la Krajna con la fine delle sanzioni alla Serbia, sta di fatto che, in ogni caso, Zagabria, all'epoca, non aveva nemmeno bisogno di ricorrere agli schemi del “Ministro” ucraino Zinkevič e di dimostrare che i serbi erano persone di rango inferiore: l'appoggio occidentale era comunque assicurato.
Ma, in attesa di tale “pulizia” etnica golpista, qualcuno, al di là dei confini ucraini, sta iniziando artigianalmente a fare la sua parte. Nelle città polacche di confine, in cui vive anche una parte di ucraini, questi ultimi vengono sempre più spesso fatti oggetto di aggressioni. L'ultimo episodio è del 19 novembre scorso, a Rudnik nad Sanem, nel voivodato della Precarpazia, circa 180 km a nordovest dell'ucraina L'vov. Anche se i media polacchi e gli stessi ucraini aggrediti intendono smentire ogni ragione etnica, tali incidenti si stanno ripetendo con progressione preoccupante. Una settimana prima, una rissa gigantesca tra ucraini e polacchi era scoppiata a Częstochowa, nel voivodato della Slesia.
D'altronde, qualche comune discendenza “veteronazista”, al di qua e al di là della Vistola, non può non riflettersi negli odierni “complimenti” polacco-ucraini; c'est la vie.
Fabrizio Poggi
23 novembre 2016
I Fontanot nella guerra antifascista europea
€ 23,00 – ISBN 9788897705437
Un altro ramo familiare si sposta in Francia, nella cintura parigina. Qui i Fontanot vivono la dura vita dell’operaio emigrante, ma svolgono anche attività politica in contatto con la direzione del Partito Comunista italiano. Dopo l’invasione tedesca della Francia, anche loro sono tuttii impegnati nella Resistenza francese. Con le formazione partigiane degli FTP ed anche nella leggendaria “banda Manouchian” che sparge il terrore tra i tedeschi ed i collaborazionisti a Parigi. Tre sono i giovani della famiglia catturati ed uccisi dai tedeschi, Una via centralissima di Nanterre, nella cintura parigina, è dedicata alla loro memoria
La straordinaria storia di questa famiglia è raccontata da una delle protagoniste, Nerina Fontanot, anch’essa combattente partigiana in Francia, che la ha ricostruita attraverso anni di lavoro e di raccolta di testomonianze ed interviste. Un esempio di scrittura femminile attenta sia alle vicende familiari e “private” che a quelle pubbliche e politiche in un momento drammatico della storia europea. (Marco Puppini)
Storia di una ONLUS anomala
a cura di Mariella Grande
Udine: KappaVu, 2016
collana Storia, pagine 208, euro 14
presso la Sala della Camera del Lavoro, Via Folonari 20
LECCO, Giovedì 15 dicembre ore 21:00
sala da definire
MONTEREALE VALCELLINA (PN), Mercoledì 14 dicembre ore 20.45
presso il Circolo Culturale Menocchio, Via Ciotti 1
UDINE, Lunedì 12 dicembre ore 18:00
presso la Libreria La Tarantola, Via Vittorio Veneto 20
GRADO (GO), Domenica 11 dicembre ore 18.00
presso la Sala conferenze dell’Hotel Astoria, Largo S. Grisogono, 3
SAN GIORGIO DI NOGARO (UD), Sabato 10 dicembre ore 18.00
presso la Sala della Misericordia della Bassa Friulana, Via Giulia 6
TRIESTE, Giovedì 8 dicembre ore 18.00
presso il Bar-libreria Knulp, Via della Madonna del Mare 7a
TRIESTE, Mercoledì 7 dicembre ore 18.30
presso la Casa del Popolo di Sottolongera, Via Masaccio 24 (autobus n. 35)
evento facebook
Danes so se v Jajcu spomnili 29. novembra, rojstnega dne nekdanje SFRJ. Spominske slovesnosti se je udeležil tudi ruski general Aleksander Kravčuk.
http://www.delo.si/svet/sosescina/nekoc-je-bil-delavec-spostovan-gospod.html
Jajce - Več kot 2000 ljudi se je danes zbralo v bosanskem mestecu Jajcu, ob sotočju Vrbasa in Plive, da bi obujali spomine na rojstvo nekdanje SFRJ pred 73 leti. Vihrale so zastave s peterokrako zvezdo. Borčevske organizacije iz vseh nekdanjih bratskih socialističnih republik so ob tej priložnosti polagale vence pred spomenik padlim partizanom.
Odkar od leta 2008 poteka manifestacija v Jajcu, je danes položilo vence k spomeniku padlih domoljubov rekordnih 50 delegacij iz vseh nekdanjih jugoslovanskih republik, med njimi tudi tri iz Srbije. Najštevilčnejša je bila delegacija slovenske ZZB za vrednote NOB, ki jo je vodil Milan Gorjanc. Na vprašanje spletnega Dela, kaj mu 73 let po drugem zasedanju Avnoja pomeni ta nekdanji praznik, je odgovoril, da smo bili skupaj v isti državi sedem desetletji, zato je prav, da ljudje ne pozabijo. Zato takšno druženje tudi osebno podpira.
Gorjanc meni, da pri vsem tem ne gre za jugonostalgijo in da Slovenci, ki so danes prišli v Jajce, niso nobeni jugonostalgiki, ampak so preprosto naveličani Nata in Evropske unije. Gorjanc je prepričan, da če Avnoja ne bi bilo, danes tudi Slovenija ne bi obstajala, saj bi bila razdeljena med Avstrijo, Italijo, Madžarsko in delno tudi med Hrvaško in kot narod bi bili izbrisani z obličja zemlje. Na spominski slovesnosti v muzeju Avnoja pa je Gorjanc z mesta, kjer so predstavniki vseh jugoslovanskih narodov 29. in 30. novembra leta 1943 sprejeli usodne odločitve, pred nabito dvorano med drugim vzkliknil: »Ubili so nam Jugoslavijo, ne pa tudi jugoslovanskega duha.« Za izrečene besede je požel ogromen aplavz navzočih.
Kapitalist iz Zenice, ki to menda ni
Lastnik bosanskega podjetja DDI doo Jasmin Halilović, ki se je tega antifašističnega zborovanja udeležil s polnim avtobusom sovražnikov fašizma iz Zenice, je povedal, da se tradicionalno udeležujejo vseh manifestacij v krajih, kjer se je nekoč gradila SFRJ. »Morda tega ne bom doživel, ampak zagotovo se bodo narodi Jugoslavije nekoč spet združili,« je prepričan Halilović, ki mu je zelo žal, da je pred četrt stoletja razpadla država, ki je svojim državljanom omogočala brezplačno šolstvo, socialno in zdravstveno zavarovanje in kar je po njegovem trdnem prepričanju še posebej pomembno, ljudje so se imeli radi, ne glede na nacionalno pripadnost.
»Če bi imel možnost, bi rad vprašal naše politike iz vseh jugoslovanskih držav, kaj so nam lepega naredili s to njihovo demokracijo in zakaj prodajajo tisto, kar so desetletja ustvarjale generacije, in zakaj ne tistega, kar je njihovo. Banda nas je okradla,« je prepričan Halilović, ki noče slišati, da je tudi sam postal kapitalist, saj je lastnik podjetja s 35 zaposlenimi. »Poslušaj, ti novinar. Moji delavci imajo po 800 evrov plače na mesec in so prosti za novo leto, bajram, božič in tudi sam plačam avtobus za protifašistično zborovanje v Jajcu. Jaz mojih delavcev ne izkoriščam, kakor to počno tisti pravi kapitalisti,« je pribil Halilović.
Zametek tretje Jugoslavije?
V Jajcu so danes povsem neodvisno od spominske slovesnosti in skoraj v ilegali komunistični pripadniki iz vseh šestih nekdanjih jugoslovanskih republik ustanovili Centralni komite Zveze komunistov Jugoslavije. Kakor je za spletno Delo tik pred tem dogodkom povedal slovenski predstavnik A. S. iz Cerknice, želijo komunisti vnovič združiti vse jugoslovanske narode v skupno državo in nasprotujejo imperialistični politiki zahodnih sil, ki da želi povsem zasužnjiti jugoslovanske narode.
»V Sloveniji je bilo veliko komunistov, za katere se je izkazalo, da so to bili zato, da so postali izkoriščevalski kapitalisti. Vsi pripadniki t. i. levih in t. i. desnih strank so za nas izdajalci in tudi lažna levica je kriva, da je pred četrt stoletja razpadla Jugoslavija. Evropsko unijo smo v okviru Jugoslavije že imeli in to hočemo ponovno ustvariti,« je povedal sogovornik iz Notranjske, ki ne želi biti imenovan. Dodal je, da z Rusko federacijo, kakor tudi s kitajsko komunistično partijo gradijo odnose na enakopravnih temeljih.
Zaboravljena povijest
U medijskoj tišini, ignoriran u javnosti protekao je još jedan 29. novembar, značajan datum iz naše suvremene povijesti koji je obilježio više od pet desetljeća života na nekadašnjem jugoslavenskom prostoru. Temeljni događaj koji je odredio taj dan 29. XI. 1943. bilo je II. zasjedanje AVNOJ-a, Antifašističkog vijeća narodnog oslobođenja Jugoslavije, vrhovnog vojnog i političkog tijela Narodnooslobodilačke borbe. Na tom su zasjedanju predstavnici jugoslavenskih naroda, usred rata i usred okupirane Evrope, u malom bosanskom gradu Jajcu, na oslobođenoj teritoriji, udarili temelje buduće slobodne države s novim društveno-političkim odnosima.
Nakon završetka rata, 29. novembar obilježavao se kao Dan republike i bio je najznačajniji praznik nove mlade države koja se u revoluciji izborila za socijalističko uređenje. Na tom se nije stalo, po prvi put u povijesti implementirana je Marxova misao „tvornice radnicima – zemlja seljacima“ u formi samoupravljanja. Neki kažu preuranjeno. Možda i da, ali je polučilo epohalne rezultate. Nikad do tada ljudi s ovih prostora nisu postigli tako dinamičku preobrazbu i takvu kvalitetu života. Obnovljena je u ratu porušena zemlja sa stopom razvoja u samom svjetskom vrhu. Obrazovanje, zdravstvene usluge i stanovanje bili su dostupni svima, ali ne besplatno kako to neki danas paušalno tumače, već na osnovu solidarnog financiranja. Na međunarodnom planu su narodi s ovih prostora, nakon mračnih stoljeća podčinjenosti tuđim gospodarima, konačno uživali suverenost u punom smislu te riječi. Nikome podčinjeni, nikome poslušni.
Nakon kontrarevolucije i secesije 90-ih ta je struktura uništena u međuetničkom i međukonfesionalnom oružanom sukobu s elementima građanskog rata. Nove elite koje su došle na vlast uz tuđu pomoć ukinule su vrijednosni model koji je iniciran 29. novembra 1943. godine u Jajcu, a sproveden nakon pobjede u ratu. Poništile su sve njegove odluke i kasnije rezultate, a zadržale samo one koje govore o AVNOJ-evskim granicama. Jedino što nisu poništili je vlastito obrazovanje i beneficije društvene nadgradnje koje su stekli u tom vremenu koji su im poslužili kao benefit u pohodu na nove pozicije.
Ignoriranjem i prešućivanjem događaja koji su obilježili i dio njihovog života je kukavičluk i oni nemaju hrabrosti odgovoriti zašto to čine, a nemaju hrabrosti niti kritički se osvrnuti na te činjenice koje su postojale u realnom vremenu. Prešućivanje povijesnih događaja, koji su se dogodili u ne tako dalekom vremenu, predstavlja zločin prema povijesti.
predsjednik SRP-a
Vladimir Kapuralin
Dan koji je umro: Dan Republike
Danas me na e-mailu podsjetiše neki poznanici i neki drugovi čestitajući mi Dan koji se više ne slavi.
Dan koji je umro zajedno sa zemljom u kojoj sam živio 45 godina. Živio i radio. Živio, pa recimo dobro, čak i puno bolje nego danas. Radio u radnom odnosu koji mi je davao neizmjerno veća prava nego ih uživa radnik danas.
Da, na današnji dan udareni su temelji države u čijem smo sastavu bili i mi, za čiju je slobodu od okupatora i domaćih izdajica izgubilo živote više od 1.300.000 ljudi. Podsjetih se na državu i njene stvaraoce koji nas već 1975. godine uvedoše u srednje razvijene evropske zemlje. Stvaraoce koji ne htjedoše niti u jedan blok. Stvaraoce koji i ponudu Europe odbiše riječima “ne, hvala; vi ste Europa kapitala, mi zemlja rada”.
Prisjetih se tko je bio čovjek koji je na današnji dan otvorio zasjedanje; otvorio i vodio II. zasjedanje AVNOJ-a.
Bio je to Ivan Ribar (1881.-1968.). Čovjek, velikan onog i ovog vremena.
Prije zasjedanja, na odluku rukovodstva partije da mu se saopći istina – njegova tragična istina; prilazi mu Tito. “Ivane moram ti reći tragičnu vijest. Lola ti je poginuo na Glamoč polju. Nije stigao u Kairo.”
Smrknu se lice. Zasuziše oči; tek prozbori: „Jeste li javili Jurici“? Zastala je riječ u grlu Titu. Pogled i suza rekoše sve. Ribar: “Zar i on?” Tito: “Da, na Kolašinu. Hoćeš li moći otvoriti i voditi zasjedanje?” Ribar: “Svaka revolucija nosi svoje žrtve. Hoću, moram, to od mene traže i Ivo i Jurica.”
Svake godine na Dan mrtvih palim svijeće na grobu svojih roditelja, ali i na Ribarev i Nazorov – ponosa svakog poštenog građana ove zemlje.
Zapalio sam im svijeće i 1991. g. Jedna svijeća, a nas dvoje – sestra i ja.
Danas ih ima nešto više. Poneko se sjeti. Poneko se sjeti, al’ nema kome reći da je to bila vojska koja nam donese slobodu. Prvu federalnu državu Hrvatsku u sastavu federativne države Jugoslavije. Državu koja nam uspostavi današnje granice vrativši poklonjenu Dalmaciju pripojivši Istru, Međimurje, Baranju i Srijem.
Gojko Maričić
