Informazione
Il 23 ° Congresso del Partito Comunista della Svizzera si è svolto a Lugano il 26 e 27 Novembre.
Il tema del Congresso è stata la discussione della Risoluzione Politica dal titolo: “Unione Europea, flussi migratori, anti-imperialismo, cooperazione internazionale e multipolarismo: una prospettiva socialista e scientifica”) e del Documento Politico dal titolo: “ Insistere sull’organizzazione, costruire “community”.
Alla prima giornata sono stati presenti ospiti, anche stranieri, mentre alla seconda giornata erano ammessi solo i delegati: il segretario del partito è stato eletto dai delegati.
L’attuale Partito Comunista Svizzero (PC) era la sezione ticinese del Partito Svizzero del Lavoro (PSdL). Al Congresso del PSdL nel 2007, la sezione ticinese dunque cambia nome e, proprio nel momento in cui nessuno vuole più essere comunista, diventa “Partito Comunista” (e non solo Partito Comunista del Canton Ticino). Nel 2014, il PSdL espelle la sezione ticinese, e il PC diventa il fulcro per la ricostruzione del Partito Comunista di tutta la Svizzera, avendo peraltro sede a Lugano.
Il Partito Comunista è formato da militanti e dirigenti molto giovani (età media intorno a 30 anni, forse meno) e soprattutto molto preparati, con un alto profilo culturale.
Il Congresso si è aperto con la commemorazione di Fidel Castro (la bandiera rossa del Partito era bordata a lutto), e con il canto dell’Internazionale. Numerosi gli ospiti presenti tra i quali: rappresentanti del Partito Popolare Rivoluzionario del Laos, membri dell’Ambasciata in Svizzera della Corea del Nord, un rappresentante del Partito del Progresso e Socialismo del Marocco, Ivan Pavičevac come rappresentante del Partito Socialista Operaio di Croazia (SRP), che ha ottenuto molti applausi, un rappresentante del partito comunista della Turchia, che ha tra l'altro a lungo parlato del fallito colpo di stato americano in Turchia. Tra gli Italiani, Fosco Giannini, che ha ribadito l’importanza della preparazione, dello studio e del coraggio intellettuale per una organizzazione comunista, quale quella ticinese.
Sono intervenuti anche alcune Associazioni e Organizzazioni internazionali, tra cui la nostra CNJ. In tal senso, a nome di CNJ ho ribadito l’importanza della aggressione alla Jugoslavia come paradigma delle neo-guerre che stanno infestando il mondo.Numerosissimi i messaggi dalla Svizzera e dall'estero.
Il Segretario politico, Massimilano Ay, che ha 34 anni, rieletto per la quarta volta, ha svolto una lunga relazione molto approfondita ed articolata, che ha messo in evidenza il carattere dell’organizzazione, profondamente anti-imperialista per quanto riguarda la politica estera, e anticapitalista all’interno, ma anche capace di approfittare di ogni possibile alleanza all’interno della società civile e politica svizzera.
Centrale è la difesa della sovranità statale contro ogni interveto ed intromissione imperialistica, mascherata da qualsiasi ipocrisia, altresì importante è la consapevolezza del ruolo dei paesi BRICS. In particolare, la lotta contro la NATO, fa parte della tradizionale neutralità svizzera.
23. KONGRES KP ŠVICARSKE
U Luganu je 26. i 27. novembra održan 23. kongres Komunističke partije Švicarske.
Tema kongresa bila je rasprava o političkoj Rezoluciji naziva „Evropska unija, imigracioni tokovi, antiimperijalizam, međunarodna suradnja i multipolarnost: znanstvena i socijalistička perspektiva“ i o političkom Dokumentu naziva „Inzistirati na organizaciji, graditi zajednicu“.
Prvog dana predstavljeni su domaći i inozemni gosti dok su drugi dan učestvovali samo delegati, koji su izabrali sekretara partije.
Aktualna KP Švicarske bila je sekcija Švicarske partije rada (PSdL) kantona Ticino. Na kongresu PSdL-a 2007. godine, sekcija kantona Ticino mijenja ime, u trenutku kada nitko više nije želio biti komunist, i postaje „Komunistička partija“, ne samo kantona Ticino.
2014. godine, PSdL istjeruje sekciju kantona Ticino i KP postaje oslonac rekonstrukcije Komunističke partije za cijelu Švicarsku, štoviše ona seli sjedište u Lugano.
KP Švicarske čini vrlo mlado rukovodstvo i aktivisti, prosječne dobi 30 godina ili manje, dobro politički izgrađeni izrazitog kulturnog profila.
Kongres je otvoren odavanjem počasti preminulom kubanskom revolucionaru Fidelu Kastru s crvenom partijskom zastavom optočenom crnim florom i uz zvukove Internacionale.
Kongresu su prisustvovali brojni inozemni gosti, a među kojima i: predstavnik Revolucionarne narodne partije Laosa, članovi ambasade Sjeverne Koreje u Švicarskoj, predstavnik Partije socijalizma i progresa iz Maroka, naš Ivan Pavićevac iz Rima, predstavnik Socijalističke radničke partije Hrvatske – čija je intervencija popraćena velikim aplauzom, predstavnik KP Turske, koji je govorio o propalom američkom pokušaju državnog udara u Turskoj. Od Talijana, Fosco Giannini istakao je značaj priprave, izučavanja i intelektualne hrabrosti za komunističku organizaciju poput ove iz Ticina. Nastupile su i neke inozemne udruge i organizacije, između ostalih i naš Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia (CNJ). U tom smislu, u ime CNJ potvrdila sam značaj agresije na Jugoslaviju kao paradigmu neoratova koji su preplavili svijet. Pročitane su i brojne poruke podrške iz Švicarske i inozemstva.
Tridesetčetverogodišnji politički sekretar Massimiliano Ay, koji je reizabran po četvrti put, podnio je vrlo temeljit i artikuliran izvještaj u kome je naglašen duboko antiimperijalistički karakter organizacije na međunarodnom planu i antikapitalističke na unutrašnjem, koja je spremna iskoristiti sve prednosti svakog mogućeg saveza unutar civilnog i političkog društva Švicarske. Centralno mjesto zauzima obrana državnog suvereniteta protiv svake imperijalističke intervencije i uplitanja sa strane, važna je i svijest o ulozi država pripadnica BRICS-a, naročito borba protiv NATO-a kao dijela tradicionalne Švicarske neutralnosti.
Tamara Belone
INTERVENCIJA IVANA PAVIĆEVCA NA XXIII. KONGRESU KOMUNISTIČKE PARTIJE ŠVICARSKE
Poštovani drugovi!
U ime Socijalističke radničke partije Hrvatske, u ime Koordinacije komunističkih i radničkih partija sa jugoslavenskog prostora i u svoje lično ime, upućujem drugarski pozdrav svim prisutnima. Zahvaljujem organizatorima na pozivu, čime mi je učinjena čast da vam se mogu obratit. Želim i pun uspjeh kongresu i u daljnjem radu Komunističkoj partiji Švicarske prema zajedničkom cilju: ukidanju eksploatacije čovjeka po čovjeku, preuzimanja vlasništva nad sredstvima proizvodnje u ruke onih koji njima stvaraju novu vrijednost i ostvarenju pune emancipacije ljudskog roda.
Kriza kojoj svjedočimo nije od 2008. godine kako neki misle, već je ona prisutna od tektonskih društvenopolitičkih procesa 90-ih godina prošlog stoljeća. Ona ugrožava radne ljude i većinu građana i u samoj EU i ne posustaje. Zaduživanja i nezaposlenost rastu, a stečena radna i socijalna prava se reduciraju.
Neke zemlje, poput Grčke, Portugala i Španjolske, tlači se do iznad granica izdržljivosti. Njemačka nastoji ostaviti utisak da je krizu prevladala, ali krijući istinu o stanju nižih slojeva svojih građana.
Nekoliko je argumenata zbog kojih ne prihvaćamo tumačenje vodećih imperijalističkih krugova da se radi o monetarnoj ili financijskoj krizi. Prvo: ona traje predugo i da se radi isključivo o financijskoj krizi, bila bi već prevladana. Drugo: ne radi se o nedostatku novca, jer njega ima više nego ikada. Samo što se on ne koristi kao nekada u Gadafijevoj Libiji ili Chavezovoj Venezurli, za dobrobit širokih slojeva stanovništva, već se višak vrijednosti u obliku profita sliva u džepove plutokracije na čelu moćnih financijskih institucija.
Stoga na osnovu svih relevantnih pokazatelja zaključujemo da se radi o krizi sistema kao takvog u cjelini.
Urušavanjem socijalizma u Istočnoj Evropi, nestale su mnoge energije iz kojih je snagu crpio radnički i sindikalni pokret evropskog zapada. Osim toga, restrukturiranjem privrede, sve većim udjelom servisnog udjela rada u odnosu na onaj proizvodni, nepovoljno utiče na nivo revolucionarne svijesti zaposlenih. Rast nezaposlenosti, pad broja zaposlenih, sve veći udio zapošljavanja na određeno radno vrijeme u odnosu na neodređeno, obnavljanje radnih ugovora, često i na vrlo kratke intervale, uzrokuje trajnu nesigurnost radnika i dovodi do neprestanog smanjenja broja organiziranih radnika. Društvene mreže i spontane, često vrlo masivne akcije radnika i nezadovoljnih građana, nisu dovoljna zamjena za nedostatak svijesti i radničke solidarnosti koji su danas, na puno nižoj razini od one prije jednog stoljeća pa imamo primjere jačanja ekstremističkih grupa, sve do eksplicitno fašističkih.
Socijalistička ideja se stigmatizira na svim razinama, a u tome prednjače zemlje nekadašnjeg istočnog bloka, dodvoravajući se svojim novim gospodarima. To vrijedi i za Hrvatsku, uz napomenu da je to sve još intenzivirano rigidnim nacionalizmom i obnavljanjem poražene ustaške ideje iz II. svjetskog rata koja prodire u sve društvene slojeve, često i u vrlo eksplicitnom obliku.
Vojne intervencije imperijalnih centara moći na čelu sa Amerikom širom svijeta, rušenje legitimnih vlada, instaliranje marionetskih poslušnika čiji je zadatak bio omogućiti pljačku vlastitih prirodnih resursa i infrastrukture u korist svojih mentora, postala je permanentna praksa od završetka II. svjetskog rata pa do danas.
Ta je praksa eskalirala nakon pada Berlinskog zida i po svojoj masovnosti i materijalnoj i ljudskoj destrukciji nadmašila je mnoge dotadašnje, nastojeći nametnuti kontrolu iz jednog centra moći ostatku ljudske civilizacije.
Uništen je čitav niz država: Afganistan, Irak, Libija, Sirija, a prije toga Jugoslavija. Stvorene su, naoružane i financirane mnoge terorističke organizacije koje su postala prijetnja i Evropskoj uniji.
Vrhunac tragedije čini veliki izbjeglički val koji je preplavio Evropu, neusporedivo veći i od egzodusa jugoslavenskih građana prilikom secesionističkih ratova u Jugoslaviji 90-ih godina prošlog stoljeća. Milijuni ljudi u očaju napuštaju ono što je ostalo od njihovih domova i riskirajući vlastiti život bježe u Evropu. Na tom putu mnogi stradavaju pa i sasvim mala djeca.
Evropa nema pravo da se proglašava žrtvom terorističkih napada ili poplavom izbjeglica. To joj se samo poput bumeranga vraća ono u čijem stvaranju je i sama sudjelovala. Vjerno je izvršavala volju Amerike i podržavala i učestvovala u svim prljavim ratovima protiv suverenih država, a prije toga je stoljećima kao kolonijalna sila izrabljivala širom Afrike, Bliskog Istoka i Azije.
Dakle, kapitalizam, koji je ispunio svoju povijesnu misiju, ne nudi više odgovore na potrebe čovječanstva i on stvara sve dublje društvene, političke, ali i ekološke krize čime se određuje kao destruktivan poredak. Analiza te destrukcije nameće potrebu pomaka težišta akcije iz esencijalne sfere u egzistencijalnu. Ne uspije li čovječanstvo ukinuti kapitalizam, ukinut će on čovječanstvo. Naime, još prije jednog stoljeća, Rosa Luxemburg je ustvrdila da je budućnost čovječanstva socijalizam ili barbarstvo.
Pred sobom imamo jedan vrlo organizirani stroj s jako dobro osmišljenom tehnologijom vladanja ljudima i borba protiv njega ne može biti stihijska nego organizirana.
Budući da su kritika i samokritika ugrađeni u same temelje djelovanja revolucionarne ljevice, moramo pogledat istini u oči i ocijenit naša udio u odgovornosti za postojeće stanje. Sveprisutna nesloga, rivalstvo, personalne ambicije, fragmentacija do atomizacije na ljevici, multipliciranje broja organizacija s malobrojnim članstvom, oportunizam, skretanje s revolucionarnog puta i priklanjanje reformizmu i socijaldemokraciji uz eksplicitnu podršku pojedinih komunističkih partija vojnim intervencijama, čini nas nepouzdanim i neozbiljnim osloncem za široke mase. Time direktno radimo u korist vlastite štete i pomažemo svojem klasnom neprijatelju. Conditio sine qua non bilo kakvog pomaka u toj borbi je prevladavanje postojećih podijeljenosti na klasnoj osnovi.
Poštovani drugovi, dozvolite mi jednu digresiju! Koristim priliku da istaknem jednu partikularnu akciju švicarskih ljevičara koja je usko povezana s Hrvatskom. U Schlierenu je 4. septembra trebao biti održan koncert hrvatskog pjevača, ultranacionalista i poklonika ustaške ideologije, Marka Perkovića Thompsona. Kako smo informirani, na zahtjev nekoliko ljevičarskih subjekata, fondacija i grupa građana, gradske vlasti Schlierena zabranile su planirani nastup Thompsona. Ovim putem upućujem zahvalnost gradskim vlastima Schlierena na moralnoj odluci. Također zahvaljujem se svima koji su svojim javnim nastupom doprinijeli da takva odluka bude donesena. To nije prvi put da problematičnom pjevaču nije dozvoljen nastup. To se događalo već i u Njemačkoj i u Holandiji. Želim vjerovati da će se progresivne asocijacije i pojedinci angažirati i u buduće na tom planu.
Hvala na pažnji!
U Luganu, 26. XI. 2016.
Merkel und Hollande geht der Friedensprozess in der Ukraine zu langsam: Jetzt haben sie sich für eine Verlängerung der Sanktionen gegen Russland ausgesprochen. Ihre Regierungen wollen außerdem in weiteren Punkten kooperieren...
http://www.faz.net/aktuell/wirtschaft/wirtschaftspolitik/angela-merkel-und-hollande-wollen-russland-sanktionen-verlaengern-14572425.html
Merkel e Hollande vogliono l'estensione delle sanzioni alla Russia. Gentiloni?
14/12/2016 – Durante l'incontro di ieri con il presidente francese François Hollande, il cancelliere tedesco Angela Merkel ha detto, "Sarà necessario estendere le sanzioni nei confronti della Russia, ancora una volta," e ha criticato la mancanza di progressi nel porre fine al conflitto armato in Ucraina orientale.
Hollande ha aggiunto: "L'accordo di Minsk deve essere attuato ... sostengo l'estensione delle sanzioni fino a quando non vi saranno progressi." I leader dell'UE discuteranno delle sanzioni russi durante il Consiglio europeo di domani.
pagine: 188
formato: 14 x 21
ISBN: 978-88-548-9245-3
collana: Iconografie d’Europa | 1
Sebbene molto sia stato scritto sull’ex-Jugoslavia e su Josip Broz “Tito”, non sono altrettanto numerosi i libri o gli approfondimenti dedicati ai principali collaboratori del Maresciallo e spesso questi sono scritti in lingue diverse dall’Italiano.
Ecco perché l’appassionato di storia Balcanica, dei Servizi Segreti o della politica est-europea potrà trovare interessante il primo libro pubblicato da Luca Susic (collaboratore di Analisi Difesa) per Aracne Editrice e primo testo della nuova collana Iconografie d’Europa.
“Aleksandar Ranković e la Jugoslavia Socialista: dalla Guerra di Liberazione al Plenum di Brioni” è un saggio inedito che affronta appunto la figura di Ranković, creatore dell’OZNA/UDBA (l’intelligence jugoslava), braccio destro di Tito e vice-Presidente della Jugoslavia, caduto improvvisamente in disgrazia e rimosso da tutte le cariche nel 1966.
La sua figura fu cruciale sia nel corso del II Conflitto Mondiale che negli anni successivi, in quanto garantì alla leadership socialista gli strumenti per assicurarsi il potere e resistere alle pressioni interne ed esterne volte a rovesciare l’ordine costituito.
In particolare, egli guidò la guerra di spie che la Jugoslavia combatté contro l’URSS in seguito alla rottura del 1948, quando Belgrado era ormai sicura di essere prossima a subire un’invasione sovietica.
Nonostante questo ruolo, Ranković uscì dalla vita politica senza potersi opporre al disegno che era stato ordito alle sue spalle, patendo quella che si potrebbe definire una vera e propria damnatio memoriae e venendo accusato, nelle poche occasioni in cui il regime o gli stati successori si ricordavano di lui, dei principali crimini commessi dalla Jugoslavia, indipendentemente dal fatto che questi gli fossero realmente imputabili o meno.
La peculiarità del libro, comunque, è da ricercare nel fatto che questo può vantare numerose fonti inedite in Italia, una bibliografia in serbo-croato, sloveno, inglese, francese e russo, nonché numerose interviste esclusive.
Luca Susic, triestino laureatosi in Scienze Internazionali e Diplomatiche all’Università di Trieste, Polo di Gorizia, si occupa come analista e opinionista di Europa Orientale e si interessa in particolare delle questioni politiche, militari ed energetiche dell’area Balcanica ed ex Sovietica. Collabora con Analisi Difesa e altri media.
Da: Comité Surveillance Otan <info @ csotan.org>
Oggetto: Fw: NON A LA RATIFICATION DE L'ADHESION DU MONTENEGRO A L'OTAN
Data: 9 dicembre 2016
Non à la ratification par la Belgique de l'adhésion du Monténégro à l'Otan!
Le Parlement Belge se prépare à ratifier ce nouvel élargissement de l'Alliance, avant la fin 2016. Le projet de loi à ce sujet a déjà été adopté à la Commission Affaires Etrangères depuis une semaine. Les medias restent silencieux. Mis à part un communiqué de Belga repris par la RTBF le 7 décembre seulement.
En Belgique, ce projet de loi risque de passer au parlement comme une lettre à la poste, comme une question d'ordre technique et secondaire, alors que ce nouvel élargissement de l'Otan ne fait qu'exciter les tensions internationales et fait partie d'un plan très agressif de l'Alliance visant l' encerclement et une escalade de guerre vis-à-vis de la Russie.
Au Monténégro, cette adhésion est contestée par une grande partie de la population qui demande un referendum à ce sujet, et a été le principal thème de la récente campagne électorale qui s’est soldée par la défaite, d’extrême justesse et dans des circonstances troubles, de la coalition anti-OTAN.
L'Otan est devenue la machine de guerre la plus puissante de l'histoire.
Elle impose à ses membres des dépenses militaires accrues, un modèle économique fondamentalement injuste, des partenariats et des coalitions internationales portant la guerre sur tous les continents et elle oblige la Belgique à y participer.
La ratification par notre pays de l'adhésion du Monténégro à l'Otan est une imposition de plus. Elle est inacceptable.
Le 8 décembre 2016 Le Comité de Surveillance Otan
www.csotan.org – info@...
L'Europe est morte à Pristina. Chronique du Kosovo
Žak Ogar: Evropa je pred mojim očima umrla u Prištini (Goran ČVOROVIĆ | 19. oktobar 2014.)
ЕВРОПА ЈЕ УМРЛА У ПРИШТИНИ (Драгомир Вучићевић, 17 март 2015)
Пише: Комнен Бећировић
Како управо путујем у Црну Гору, почео бих овај наш разговор оним што ме највише тишти као Црногорца, односно Србина из Црне Горе, наиме уласком Црне Горе у НАТО. Јер, ево већ дуже времена како црногорска власт, увијек иста већ четврт вијека, настоји свим силама да Црна Гора постане чланица Атлантског савеза. У својој пропаганди, режим иде тако далеко да представља НАТО као гарант мира, демократије, сигурности и напретка, малтене као Војску спаса.
Међутим, већина становника Црне Горе никако не види НАТО тим очима самом чињеницом што су прве бомбе НАТО-а 1999. пале управо на Црну Гору усмртивши људе, жене и дјецу, што је братска Србија била тешко рањена током тромјесечног дивљања НАТО авијације, шо је НАТО одузео Србији и свом српском народу свештено им Косово, и што је циљ НАТО-а да сломи и уништи Русију према којој Црногорци вјековима осјећају синовску љубав. У ствари, они виде у НАТО-у оно што јесте: топуз америчког империјализма за освајање свијета, као што свједоче о томе, након Србије, Авганистан, Ирак, Либија, Сирија, Украјина… Упркос томе, власт истрајава у свом опредјељењу и хрли у НАТО.
Ни у ЕУ, ни у НАТО
Господине пуковниче, шта бисте Ви рекли Црногорцима? А Ви сте за то сасвим мјеродавни, будући да сте командовали француским контигентом у саставу НАТО снага на Косову љета 1999, те добро знате ко је и шта је НАТО.
„Јесте, ја сам командовао 1999. г. Међуармијском групом француских специјалних снага прво у Македонији, а затим на Косову. Та елитна јединица била је саставни дио CISOTF-a (Combined Joint Special Operations Task Force) којим је командовао британски генерал Малколм Месон подређен главнокомандујућем НАТО трупа генералу серу Мајку Џексону.
У моменту кад је Велика Британија референдумом управо донијела историјску одлуку да поврати свој суверенитет и своју независност напустивши Европску унију, не могу а да не пожелим као патриота да то исто уради и моја земља Француска. Исто тако желио бих да она напусти НАТО, који је заиста оружана рука Сједињених Америчких Држава и њиховог врло послушног вазала Европске уније. Ако је НАТО имао разлог постојања у вријеме кад су Исток и Запад били супротстављени, наспрам Варшавског пакта и комунистичке опасности, данас више нема никаквог разлога да постоји, осим да служи интересима Сједињених Америчких Држава.
Дакле, не бих желио ни једној земљи, па ни Црној Гори, која држи до свога идентитета, до своје слободе, до свога суверенитета и до своје независности да уђе у НАТО, као што јој такође не бих желио да уђе у Европску унију! Са Брегзитом је сасвим могуће да је то почетак краја Европске уније. Плод је зрио и неће дуго потрајати док падне. Видјећемо у наредним мјесецима и годинама друге одласке земаља које не могу више да трпе бреме и антидемократску бирократију Европске уније што их притискају и осиромашују у свим доменима.“
НАТО је ратна машина, а не снага мира
А НАТО у свему томе? Aко не успије да изазове Трећи свјетски рат, чега се веома бојати, нарочито ако једна Хилари Клинтон буде изабрана у Бијелу кућу, НАТО би морао да напусти европско тло, немајући више изговора да на њему остаје. Чак иако неке земље, као Пољска и Балтичке државе, у њиховој наивности и њиховом неоправданом, ирационалном страху од Русије, још увијек желе да буду под америчким кишобраном.
„Да, треба заиста жарко жељети да народи или режими који их воде и маштају да ће им статус вазала америчке моћи обезбиједити срећну будућност, схвате стравичне посљедице тога. Уствари, НАТО је ратна машина, а не снага мира. То се добро види на примјеру Украјине и недавним војним маневрима у Пољској. Јасно је да су ти маневри којима је услиједио самит НАТО-а у Варшави и одлуке на њему донешене, намјерно провоцирање Русије и показују зле намјере НАТО-а према Русији.
НАТО ће нас увући у Трећи свјетски рат, ако не будемо довољно пазили. Јасно је да Алијанса погрешно означује Русију као непријатеља, иако је Русија објективно савезница Европе наспрам опасности од обнове Отоманског царства на чему ради муслимански брат Реџеп Тајип Ердоган који води Турску, пуноправну чланицу НАТО-а, у радикални ислам.“
„Европа је скончала у Приштини“
Да ли бисте могли да нас укратко подсјетите на ваше искуство на Косову које сте описали у својој чувеној књизи „Европа је скончала у Приштини“? На примјер саучесништво америчког, енглеског, њемачког контигента са терористичком организацијом званом Ослободилачка војска Косова (ОВК), препуштање Албанцима да раде шта хоће, убиства Срба, егзодус, пљачка и разарање српских добара, рушење храмова... Поступивши као што сте учинили у одбрану Срба, ви сте то учинили на своју руку, супротставивши се својим надређенима у војној хијерархији…
„Моје косовско искуство било је кратко али довољно интензивно да потпуно схватим колико су коцке биле намјештене. Агресија НАТО-а већ била је у припреми у преговорима у Рамбујеу. НАТО је само наизглед тражио мирно решење сукоба, док је стварност била сасвим друкчија. Наиме, НАТО је хтио рат и тражио је начин да га учини легитимним. Наравно водеће нације у том рату против Србије биле су Сједињене Америчке Државе, Њемачка и Велика Британија. Француска – јадна Француска! – она се задовољила да послушно слиједи став који јој био наметнут као чланици НАТО-а и Европске Уније, став који она није била способна да одбије јер није имала од смрти Франсое Митерана правог државника на своме челу.
Лично припадајући породици која воли историју, али ону праву гдје се настоји подсјетити одакле се долази како би се знало куда се иде, знао сам да ствар није тако манихејска као што су је приказивали западни лидери и њихови медији. Брзо сам се могао увјерити огромну деизинформацију које су Срби још једном били жртва поводом Косова.
На крају, рат против Србије био је објављен под изговором да се ‘геноцид’ одвијао на Косову, који је већ достигао ‘бар 100.000 мртвих’, како су лажно изјављивали Медлин Олбрајт и Бил Клинтон да би учинили легитимним почетак бомбардовања. Зна се данас да је број мртвих, званично признат од стрaне самог НATO-а 2000. године, током читавих косовских догађаја, између јануара и јула 1999., био нешто више од 4000 мртвих, што је наравно 4000 одвећ! Али што нема никакве везе са ‘бар 100.000 мртвих’. Поготово кад се сада зна да је већина тих 4000 пострадалих жртва ОВК и њених НАТО савезника!
У тој веома посебној ситуацији, вршио сам своју дужност француског и хришћанског официра. Чинио сам што сам боље могао да пружим помоћ угроженим особама које су биле у великој већини Срби или Роми, као и да притекнем у помоћ монасима и монахињама прије свега што су били Срби и што отјеловљују хришћанску вјеру. Затим, наравно, да се сачува непроцјењива хришћанска баштина Косова и Метохије, манастири, посебно манастир Девич, жртва са својим монахињама најгорих непочинстава од стране ОВК у јуну 1999. године.
Интервенишући војно против ОВК, сваки пут кад сам морао да то учиним, јер смо хватали терористе на дјелу најгорег насилништва, имао сам осјећај да сам само вршио своју дужност. Ако је то могло да онерасположи и чак наљути моје претпостављене британске и америчке у команди НАТО-а, напротив увијек сам наилазио на ослонац и подршку мојих надређених француских војних личности. Посебно француског генерала команданта Специјалних операција, Жана Салена, данас преминулог, који ми је увијек рекао да сам добро урадио поступајући као што сам чинио. Не знам шта су могли мислити наши тадашњи политичари. Да право кажем, то ме и не занима.“
Дјеловање Русије у Сирији
Крајем прошле године, посјетили сте Сирију у друштву неколико француских личности гдје сте срели предсједника Асада. Шта можете да нам кажете о мучеништву Сирије, жртви наопаке политике западних лидера? У ствари, ДАЕШ је, као прије тога Ал Каида, њихово чедо, они су подњивили пошаст која се сада окреће против њих, као што су показали покољи у Француској, у Белгији и недавно у Америци. Дух је побјегао из боце.
„Јесте, ја сам у новембру мјесецу, у моменту исламистичких напада у Паризу, учествовао са пет храбрих посланика Народне скупштине и неколико независних новинара, у четвородневној посјети Сирији. Доиста, срели смо предсједника Асада кога сам нашао врло различитог од систематског карикатуралногног приказивања распрострањног међу западним политичарима и медијима. За неколико дана схватили смо колико се америчка и европска политика тешко преварила у Сирији.
Кад помислимо да је Француска господе Оланда и Фабијуса подржавала политички, дипломатски, финансијски и војнички исламистичке групе као Џабат Ал Носра, филијале Ал Каиде у Сирији, кад се виде страхоте почињене од стране тих варвара над људима и њиховим добрима, посебно над хришћанима Сирије који су наравно прве означене жртве, има се страшно осјећање стида. Стида да се припада једној земљи савезници Сједњених Држава, Турске и Катара који су се острвили на једини световни мултиконфесионални режим гарант вјерских слобода у региону, зарад прије свега стратешких, хегемоних и економских интереса!
Супротно томе, вратио сам се са великим дивљењем према дјеловању младих добровољаца из француских асоцијација као што је SOS Chrétiens d’Orient на примјер. Мала али лијепа утјеха за мене као Француза. Али огромно задовољење је за мене као Европљанина што видимо у Сирији моћну и ефикасну интервенцију Русије, обновљене под вођством њеног видовитог шефа државе Владимира Путина. Данас је Путин тај који заслужује звање које су некад имали француски краљеви ‘Заштитника Хришћана, Блиског и Средњег Истока’!
Вративши се из Сирије, написао сам за ‘Фигаро’ чланак износећи све те утиске и убјеђења. Пошто је Фигаро одустао да га објави, вјероватно нашавши да је без уступака устаљеном једноумљу, текст су коначно објавили многи сајтови.“
Однос НАТО-а и Русије
Но вратимо се за крај на однос НАТО-Русија: мислите ли, имајући у виду необуздану западну пропаганду против Русије, али и војне подухвате, као прављење база, посебно ракетног штита НАТО-а у земљама пограничним Русији, да ће западни политичари ићи тако далеко у њиховој застрањености, у њиховом неразуму да би могли кренути на Русију и изазвати рат који може бити само нуклеарни, што би значило катастрофу за свијет?
„Очито је да се одвија у оквиру НАТО-а извјесна радикализација крајње опасна по свјетски мир. Та радикализација се може констатовати кроз нимало дипломатске изјаве шефова НАТО-а. На примјер, она генерала Ричарда Шерифа, бившег команданта Saceur-a (Supreme Allied Commander in Europe), аутора књиге „2017 War with Russia“ (2017 рат са Русијом). Или пак скорашње изјаве генерала Бен Ходџеса, шефа пешадијских снага НАТО-а у Европи, које свједоче о једном у најмању руку ратоборном стању духа на Западу према Русији.
Последња распоређивања снага НАТО-а у Источној Европи могу сe сматрати као провокација или као као потез пред наводном пријетњом од стране Русије. Као што је недавно рекао руски предсједник, НАТО се комеша на нашим границама, док ми не идемо на ничије границе! То је разлог због кога Владимир Путин знатно појачава рускe нуклеарнe снаге и уопште руски војни буџет који износи убудуће 21% од укупног буџета.
У том контексту, неодговорни став Хилари Клинтон која би лако могла да постане будући предсједник Сједињених Држава (пошто је била First Lady) не може а да не узнемири мислеће људе.
До сада је предсједник Путин пружао доказе врло велике уздржаности наспрам разних провокација сваке врсте, како у Украјини тако на Блиском и Средњем Истоку. Уствари, он је сасвим с разлогом учинио својом девизом пословицу: Si vis pace, para bellum! (Ако хоћеш мир, спремај се за рат).“
(Биографија: Пуковник Жак Огар (Jacques Hogard) рођен је 1955. г. у Сен Мандеу у официрској породици: дјед и отац, као и ујак му, били су генерали. Пошто је завршио престижну Војну академију Сен-Сир, Жак Огар је распоређен на дужност официра у падобранским јединицама у Легији странаца у неколико афричких земаља.
Дужност на којој је провео 26 година година, вративши се у Француску већ одавно у чину пуковника. Затим је упућен као командант Специјалних француских јединица у Македонију па онда, након престанка бомбардовања Србије од стране НATO-а и Кумановског споразума од 9. јуна 1999.г., на Косово као командант француског контигента у саставу окупатирских снага Натоа. Убрзо је НАТО погазио тај споразум којим се предвиђала заштита свих становника Косова те су косовски Срби били препуштени на милост и немилост шиптарским терористима.
Тада се у пуковнику Огару побунио човјек од савјести, правде и истине тим прије што је био упућен у српско-француску епопеју на Балкану у Првом свјетском рату те је стао самоинцијативно са својим војницима да колико је могао штити Србе и њихове светиње, као манастир Девич који спасио од сигурног разарања, на територији која је била у његовом домену. За то његово изузетно херојско држање биће му додијељен, по одласку у пензију 2000.г., највеће српско одликовање Орден Светог Саве. 2005.г. објављује књигу „Сузе части“ поводом трагичних збивања у Руанди 1994. г. којима је такође кумовала кобна Медлин Олбрајт, тада америчка Амбасадорка у Уједињеним нацијама, као што ће затим, као Државни Секретар, још горе кумовати злу на Косову.
Носећи годiнама у себи свој тешки доживаљај страдања српског народа на Косову, ријешио је да о томе јавно свједочи књигом L’Europe est morte à Prichtina (Европа је скончала у Приштини), изашлој 2014.
Био је то такође директан одговор озвијереним хуманистима који су током читаве југословенске драме из својих медијских јазбина завијали на Србе, а од којих се један од најгрлатијих, Андре Глуксман, након скоро тромјесечног разбојништва НАТО-а над српским народом, огласио у Монду урликом Европа је рођена на Косову! Док је друга позната хуманистичка хијена звана Бернар-Анри Леви, завијала у истом листу хвалећи срмотоносне птичурине НАТО-а над Србијом као авионе људских права и демократије.
Огарова књига истине утолико је драгоцјенија што је свједочанство једног од учесника косовских збивања, здушно је поздрављена у слободно мислећим круговима, имала је низ промоција, мноштво приказа на мрежи, доживјела поновно издање, док супротна страна наставља да се гуши у већ одавно учмалој баруштини једноумља и конформизма. Наравно да је преведена и на српски којим поводом је наш пријатељ гостовао у Београду и Подгорици, јуна 2015.)
