Informazione


Da: partigiani7maggio  @...

Oggetto: 11 marzo 1944 - 2013: La strage di Pozza (Acquasanta Terme AP)

Data: 09 marzo 2013 18.02.24 GMT+01.00

Rispondi a: partigiani7maggio  @...


I PARTIGIANI JUGOSLAVI NELLA RESISTENZA ITALIANA
Storie e memorie di una vicenda ignorata

Roma, Odradek, 2011
pp.348 - euro 23,00

Per informazioni sul libro si vedano:



Le novità: 

# Roma, venerdì 29 marzo 2013
alle ore 18:00 presso la Casa della Memoria e della Storia
Via San Francesco di Sales, 5 (quartiere Trastevere)
ANPI Roma, CNJ-onlus, Odradek edizioni organizzano la

Presentazione del volume:
I partigiani jugoslavi nella Resistenza italiana
Storie e memorie di una vicenda ignorata

Scarica la locandina: https://www.cnj.it/INIZIATIVE/volantini/roma290313.pdf


# Della presentazione di sabato 2 marzo 2013
è scaricabile il file audio (MP3, 161', 37MB) al link diretto:
https://www.cnj.it/PARTIGIANI/JUGOSLAVI_IN_ITALIA/AUDIO/roma020313.mp3 


# Tra i nuovi inserimenti sul nostro sito segnaliamo,
sulla strage di Mucciafora ed i fucilati di Monteleone di Spoleto (30/11/1943):


=== * ===


Sessantanove anni dopo. Ricordiamo le stragi di Pozza e di Pietralta


[Da: I PARTIGIANI JUGOSLAVI NELLA RESISTENZA ITALIANA (Odradek 2011), Cap.4, p.125.
Per le FOTOGRAFIE si veda al link diretto: https://www.cnj.it/PARTIGIANI/JUGOSLAVI_IN_ITALIA/cap4.htm#iii_ext_pozza ] 


Appena trascorsa la mezzanotte del 10 marzo un nutrito gruppo di tedeschi, accompagnati e guidati da elementi fascisti della provincia e del comune di Acquasanta, stabilì di salire verso le frazioni di Pozza, di Pito e di Umito. La loro intenzione era quella di accerchiare il gruppo di partigiani di Umito e di Pozza ponendosi in tre posizioni diverse e cogliendo la popolazione nel sonno... Non pochi dovevano essere gli “accompagnatori” del luogo, conoscitori dei sentieri, dei viottoli e delle scorciatoie... Evidentemente per i tedeschi non era stato difficile avere la collaborazione di abitanti del comune di Acquasanta e dello stesso maresciallo Melchiori, che conoscevano tutta la difficile zona della valle del Garrafo, come le proprie tasche. Appena fu l’alba la diabolica trappola scattò per Pozza. ((Di Domenico 2001, pp.63-64.))
Il massacro di Pozza, Umito, Pito e dintorni coinvolse numerose persone di nazionalità diversa, di diversa età e compiti o coscienza antifascista, uomini e donne, addirittura una bimba di un anno. Durante la risalita della valle da parte dei nazifascisti, la mattina dell’11 marzo, alcuni abitanti furono presi prigionieri a Pozza. Durante la risalita della valle da parte dei nazifascisti, la mattina dell’11 marzo, alcuni abitanti furono presi prigionieri a Pozza. Il primo ad essere ucciso, crudelmente nonostante implorasse pietà, con cinque colpi di pistola direttamente dal Melchiori in divisa da SS, fu il giovane Emidio Collina [...] Una sventagliata di mitra invece si portò via Serafino Cesari, Pietro Patulli e Mariano Castelli, allineati al bordo della strada. Molti altri avrebbero potuto essere i caduti a Pozza se non fosse giunta voce che più su, a Umito, i partigiani stavano reagendo. [...] Era scoppiato l’inferno. Vistisi circondati, i partigiani avevano aperto il fuoco contro i tedeschi: alcuni combattenti furono uccisi mentre lottavano, tra questi Gregorio Schiavi e alcuni montenegrini che furono colpiti mentre uscivano dalle finestre per raggiungere altre posizioni. Martina Cristanziani fu abbattuta dai tedeschi dinanzi al suo bambino; la piccolissima Anna Sparapani perì nelle fiamme della sua casa, incendiata dai nazifascisti; altri caddero benché disarmati e persino estranei ai fatti bellici. La battaglia ebbe termine verso mezzogiorno, quando si contavano più di 30 morti, tra cui alcuni tedeschi che furono cremati sul posto. Altri militari saccheggiarono i viveri dalle case per poi appiccare il fuoco.

Targa commemorativa di Anna Sparapani a Umito / lapide di Anna Sparapani nel cimitero partigiano di Pozza / Umito: così appaiono ancora le rovine delle case da cui tentarono la fuga Gregorio Schiavi e compagni, incendiate dai nazifascisti ed oggi (foto 2009) sommerse dalla vegetazione / nelle immediate vicinanze, il cippo commemorativo di Schiavi / lapide di Gregorio Schiavi nel cimitero partigiano di Pozza.
Sul sacrificio di Gregorio Schiavi si veda la lettera di Paolo Forlini (PDF 1,3MB - gentilmente concessa dall'arch. Gelindo Forlini, che ringraziamo):

[p.132:] Il 17 aprile ingenti forze repubblichine e tedesche si mossero verso le montagne: una parte si diresse a San Martino e Collefrattale ((In questa occasione sarebbero morti “Leso” e “Vojo” secondo la versione alternativa a quella che li vuole uccisi l’11 marzo, cfr. n.80.)), altri andarono verso le frazioni abruzzesi di Valle Castellana. Questi ultimi passarono per Morrice, e qui avrebbero sorpreso un certo numero di rifugiati stranieri ((Di Domenico 2001 p.81.)); poi proseguirono per Pietralta, dove nel corso di pesanti scontri morirono ben 8 jugoslavi ((Mari 1964 p.56. In Di Domenico 2001 (a p.81) si sostiene che i catturati furono fucilati. (...) )). I loro nomi li ritroviamo sulla lapide di Pietralta, apposta nel 2004 dall’ANPI di Montorio al Vomano.

[p.135:] Una lapide è collocata nel muro di cinta del cimitero di Pozza e Umito...

Trovammo qui
Fede, madre, pane, fucili.
I morti lo sanno.
I vivi non dimenticheranno.

Fiumi di sangue 
divisero due Popoli.
Li unisce oggi
il sacrificio
dei Compagni migliori

Compagno,
quando vedrai piangere mia madre,
dille di non piangere.
Non sono solo.
Giace con me
un Compagno jugoslavo.
Nessuno ardisca gettare fango
sul sangue versato
nella lotta comune.

[...] Nella zona di Acquasanta Terme altre lapidi stanno a ricordare quei fatti. Una, datata 25/4/1966, è apposta sulla scuola elementare di Pozza e menziona gli "slavi"; un'altra datata 25/4/1983 è collocata su di una abitazione a Paggese e cita la "Resistenza italo-slava" sul territorio.

lapide di Pietralta / lapide nel cimitero di Pozza e Umito / il cimitero partigiano internazionale di Pozza e Umito, che è collocato pressoché a metà strada tra le due frazioni di Acquasanta Terme ... foto scattate al cimitero partigiano internazionale di Pozza e Umito (Acquasanta Terme - AP). L'immagine di ognuna delle lapidi funeraria dei combattenti jugoslavi uccisi è visionabile andando all'elenco dettagliato in Appendice ed ivi cliccando su ciascun nome]

[...] Jugoslavi uccisi nei comuni di Acquasanta Terme (AP) e Valle Castellana (TE):

8 caduti a Pietralta
2 caduti a Quintodecimo
3 caduti a Pito
2 caduti a Pozza
10 caduti a Umito
2 caduti a Collefrattale
1 caduto ad Arola
1 caduto in località imprecisata
TOTALE: 29 morti 

Feriti: Andrija Miletić a Umito, Andrija Kaladjurdjević a Farno.
[...] Nell'elenco dei partigiani teramani o attivi in provincia di Teramo morti durante la guerra di Resistenza, che riporta 93 nomi ed è inciso sulla lapide murata all'esterno della "Civica Residenza" in Teramo (piazza Orsini), appaiono le seguenti 24 trascrizioni di nomi jugoslavi: ((Fonte. La frazione dei nomi slavi - 24 su 93 - palesa la rilevanza del contributo di questi alla Resistenza teramana.))


Massacrati a Quintodecimo di Acquasanta Terme (cfr. Cap.4):
Uccisi a Pito di Acquasanta Terme (cfr. Cap.4):Uccisi a Pozza di Acquasanta Terme (cfr. Cap.4):Uccisi a Umito di Acquasanta Terme (cfr. Cap.4): 

Uccisi a Collefrattale di Acquasanta Terme (cfr. Cap.4, spec. sul "memoriale di Guido De Julius". Secondo Ivanović 2007 furono uccisi in località Ferone; è anche incerto se la data di morte sia l'11/3, come riportato sulle lapidi, o il 17/4: vedi la discussione nel testo):
Ucciso ad Arola di Acquasanta Terme:
  • Mitrović Dragoljub  (elencato tra i caduti nell'acquasantano in Di Domenico 2001)
Ucciso in località imprecisata:
  • Vukotić Dušan (classe 1921)  (elencato tra i caduti nell'acquasantano in Di Domenico 2001)

... Nessuno ardisca gettare fango
sul sangue versato
nella lotta comune.


=== * ===



(srpskohrvatski / italiano)

8 Marzo - Il giorno dopo...

1) L'UE contro i diritti delle donne (Inês Zuber / PCP)
2) 8. mart Dan žena (Vladimir Kapuralin / SRP)
3) 8. MART - DANA ŽENA: POZIV NA BORBU! (NKPJ-SKOJ)


=== 1 ===


8 Marzo 2013 

L'UE contro i diritti delle donne

di Inês Zuber* | da www.avante.pt

Traduzione di Marx21.it

Si commemora il Giorno Internazionale della Donna. Tocca a noi comuniste non far dimenticare che la commemorazione di questa giornata – proposta 103 anni fa da Clara Zetkin – è storicamente legata al movimento rivoluzionario, all'emancipazione delle donne lavoratrici nella lotta del proletariato contro lo sfruttamento capitalista. Una data che si è trasformata, con il passare degli anni, nella celebrazione simbolica delle lotte più ampie di tutte le donne per la loro emancipazione economica, sociale e politica. E tocca pure a noi, comunisti, non permettere che questo giorno sia strumentalizzato e manipolato per far dimenticare le politiche di destra, di sfruttamento capitalista, e i responsabili della promozione di tali politiche che, naturalmente, sempre usano questa ricorrenza per fingere la propria indignazione per le “inaccettabili” disuguaglianze tra uomini e donne, disuguaglianze che vengono quotidianamente riprodotte dalle politiche che costoro mettono in atto, difendono e impongono.
Questa settimana sarà così nelle istituzioni europee. Conferenze, seminari, poster esposti nei corridoi, dichiarazioni di intenti, consegna di fiori, e infine, molto marketing intorno a un giorno che appartiene alle donne lavoratrici e non a chi attacca i loro diritti ogni giorno e che si permette allegramente di sorvolare sulle proprie responsabilità.

La diagnosi

In tutte queste iniziative organizzate dal Parlamento Europeo o dalla Commissione Europea verranno proposte diagnosi “preoccupate” della difficile situazione delle donne in “tempi di crisi”. E verranno analizzati dati, effettivamente preoccupanti, e tutti saranno unanimi nel manifestare la loro inquietudine. Si dirà che le donne sono le più severamente colpite dagli “effetti della crisi”. Che le donne sono le più colpite dalla distruzione delle funzioni sociali dello Stato. Che sono le donne che maggiormente lavorano a part-time (nell'UE, nel 2011, quattro volte più degli uomini) e che più hanno contratti di lavoro “atipici”, che le politiche dei tagli agli investimenti pubblici, inclusi i tagli dei salari e i licenziamenti, colpiscono soprattutto la funzione pubblica, settore in cui, nell'UE, il 70% dei lavoratori è rappresentato da donne. Si dirà che tutti questi fattori hanno impatti enormi sui montanti delle pensioni che le donne andranno a percepire. Si dirà che i tagli ai sussidi sociali – come i tagli sui buoni famiglia in Portogallo – colpiscono il diritto delle donne ad assicurare ai loro figli una vita degna. Si dirà che la pressione esercitata sulle famiglie sta provocando l'aumento della violenza domestica, soprattutto contro le donne. Si dirà che nell'UE, il 23% della popolazione (dati del 2010) era a rischio di povertà e che l'impoverimento della popolazione colpisce soprattutto le donne, in particolare le donne anziane che vivono sole e quelle che vivono in famiglie monoparentali. Si diranno molte verità.

Le cause

Ciò che non sarà detto in molte delle commemorazioni ufficiali è che le cause della situazione di regresso civile che le donne vivono oggi in vari paesi dell'UE – e in Portogallo – vanno ricercate nelle politiche di destra che mirano all'accumulazione della ricchezza e dei profitti in mani private, non esitando a tagliare nelle funzioni dello Stato e e a promuovere politiche del lavoro che permettano lo sfruttamento maggiore di manodopera femminile. I signori che fanno questi discorsi nella Commissione Europea e nel Parlamento Europeo hanno non solo promosso e messo in pratica l'intervento straniero nel nostro paese, ma anche promosso la deregolazione delle leggi del lavoro, la menomazione della contrattazione collettiva – uno dei migliori strumenti per combattere le discriminazioni salariali -, hanno appoggiato i tagli ai salari e ai sussidi sociali, i licenziamenti nella funzione pubblica che si ammette colpiscano le donne. Tutto ciò in Portogallo (come in Grecia e in Irlanda), fa parte dei memorandum di intesa che si è dichiarato essere inevitabili. Si difende, ad esempio, il Semestre Europeo e si approvano le sue raccomandazioni per il 2013, e quindi si approvano: lo “sviluppo di regimi di lavoro flessibile”, la diminuzione dei sussidi di disoccupazione e dei salari. Non perché lo diciamo noi. Ma, semplicemente perché e ciò che vi sta scritto. La maggioranza del Parlamento Europeo ha approvato queste raccomandazioni; la medesima maggioranza si lamenta delle conseguenze che ha provocato.

Le soluzioni

Per dare soluzione a ciò che si considera inaccettabile, si propongono le stesse politiche di austerità e consolidamento di bilancio ma, stavolta, con “preoccupazioni di genere”, di modo che gli effetti negativi per le donne siano “mitigati”. E non si farà nulla, dopo, in pratica, per rafforzare le funzioni sociali dello Stato, per rafforzare legislazioni in grado di difendere i diritti delle donne e assicurare salari degni alle donne lavoratrici. Ma certamente le donne non permetteranno la strumentalizzazione di questa giornata. Continueranno a lottare e a resistere per la dignità.

*Inês Zuber è parlamentare europea del Partito Comunista Portoghese


=== 2 ===


posted by srp on ožujak - 8 - 2013

8. mart Dan žena

Danas, kad obilježavamo 8. Mart, Dan žena, u trenutku i prilikama u kojima živimo, da bi izbjegli zamku suhoparne formalnosti ili birokratsko oportunističke retorike, neophodno je postavit si nekoliko elementarnih pitanja. Što je Dan žena, koliko je njegovo obilježavanje iskreno i svrsishodno i nije li ono upotrebljeno, kao koncesija buržoaskog društva u novonastalim uvjetima liberalnog kapitalizma ženama i feminističkim udrugama.
Odgovore na ta pitanja nikad nećemo dobiti, budemo li ignorirali ili zanemarivali klasne parametre i činjenicu, da je neravnopravnost žena i muškaraca i dalje osnovni problem te da, kao takav ima ozbiljne posljedice za dobrobit čovječanstva u cjelini. Napredovanje žena i postizanje ravnopravnosti između žena i muškaraca pitanje je ljudskih prava i preduvjet društvene pravde. Stoga se ne može promatrati kao izolirano žensko pitanje, već kao jedini način izgradnje održivog, pravednog i klasno emancipatorskog razvijenog društva. Još uvijek nigdje u svijetu žene se ne mogu pohvaliti da na svim poljima imaju ista prava i mogućnosti kao muškarci.
Prema podacima sa IV svijetske konferencije žena u Pekingu 1995. žene još uvijek čine većinu od 1.3 milijarde siromašnih u svijetu, tri četvrtine žena iznad 25 godina u Aziji i Africi je nepismeno, u prosjeku žene zarađuju 30-40 posto manje od muškaraca za isti posao. Gotovo svugdje, žene su i dalje većina žrtava nasilja, a stradanja žena i djece u imperijalističkim ratovima širom svijeta i broj njihovih žrtava, prelazi broj žrtava onih koji su u uniformama.
To bolje od bilo kojeg drugog argumenta govori, da slogan „kruh i ruže“, pod kojim je demonstriralo 8. marta 1908. godine, 15.000 žena New Yorka i ponovno pod istim sloganom 1917. godine žene u Rusiji. Pri čemu je kruh simbolizirao ekonomsku sigurnost, a ruže bolju kvalitetu života, ni danas nakon jednog stoljeća nije izgubio na aktuelnost.
Dakle na osnovu tih i ostalih saznanja koje nam je ostavila povijest, nije teško zaključiti, da je pitanje ravnopravnosti žena i borba za dosizanje te ravnopravnosti nedjeljiva od ukupne  klasne borbe radnika za ukidanje eksploatacije čovjeka po čovjeku i ovladavanja rezultatima svoga rada, a time i preuzimanje svoje sudbine u vlastite ruke…. što znači da se borba nastavlja…..
Na tragu takvog razmišljanja, vidimo smisao 8. Marta-međunarodnog Dana žena i čestitamo  ga svim ženama.
 
Socijalistička radnička partija
 
Predsjednik
 
Vladimir Kapuralin


=== 3 ===


8. MART - DANA ŽENA: POZIV NA BORBU!


"Oni koji su se svojom čašću pred licem čovečanstva obavezali na oslobođenje, ne smeju dopustiti da cela jedna polovina ljudskog roda zbog ekonomske i socijalne zavisti bude osuđena na ropstvo. Onaj ko želi dopustiti tlačenje radnika od strane kapitalista, dopustiće i tlačenje žene od muškarca". Klara Cetkin


Nova komunistička partija Jugoslavije-NKPJ i Savez komunističke omladine Jugoslavije-SKOJ najsrdačnije čestitaju svim pripadnicima ženskog pola međunarodni Dan žena - 8. mart.


Restauracija kapitalizma na našim prostorima svela je ženu na jeftinu i gotovo ne zaštićenu radnu snagu.


Iznuđenim rešenjima o participaciji žena one su svedene na statiste buržoaske demokratije. Kolika je zaista briga o ženskom polu velika govori podatak da je najveći broj nezaposlenih lica upravo ženskog pola, a da ne pominjemo sasečena prava žena-trudnica i žena-majki.


U socijalizmu žena su zauzimale i zauzimaju značajna mesta u svim sferama društva. Žena je u SSSR kročila i u svemir, a danas korača samo kroz neizvesnost.


Prema podacima sa IV svetske konferencije žena u Pekingu 1995. godine žene još uvek čine najveći deo među 1,3 milijarde siromašnih u svetu, tri četvrtine žena iznad 25 godina u Aziji i Africi je nepismeno, a u proseku žene zarađuju 30-40 posto manje od muškaraca za obavljanje istog posla. Žene su i dalje mnogobrojnije žrtve nasilja, a stradanja žena i dece u imperijalističkim ratovima širom sveta čini dominantni deo sumorne statistike žrtava rata.


Rešenje ženskog pitanja zavisi od ekonomskih i klasnih odnosa u društvu, tj. da bi se oslobođenje žena postiglo prvo treba ukinuti eksploataciju oba pola, pa samim tim bi se ukinula i potreba za podređivanje žene muškarcu. Takve promene nemaju efekta ako se istovremeno ne vrši edukacija i ne omogući ženama aktivna uloga u svim društvenim procesima.


Pitanje ravnopravnosti žena i borba za ostvarivanje te ravnopravnosti neodvojiva je od sveukupne klasne borbe radnika za ukidanje eksploatacije čoveka od strane čoveka. Dan žena, 8. mart, treba da bude još jedan borbeni krik, još jedan složan korak u borbi za svoja prava i ravnopravnost. Još se nije desilo da buržoazija pokloni i jedno pravo, sva stečena prava žena i radnika ostvarena su samo dugogodišnjom borbom. U tom duhu složno u borbu do pobede - napred!


Istinska ravnopravnost polova nemoguća je bez socijalne revolucije!


Živeo Dan žena - 8.mart!


Sekretarijat NKPJ-SKOJ,
Beograd, 8. mart 2013.god.








Emerging Leaders
 

2013/03/06
BRUSSELS
 
(Own report) - The EU has created a new foundation to promote subversive forces in countries neighboring the EU. This institution, known as the "European Endowment for Democracy" (EED), disposes of a budget of millions of Euros and is destined to support oppositional circles in countries bordering the EU to the east and south. Officially, its purpose is to "promote democracy," however German government advisors are demanding that, if a rapid overthrow is the objective, the foundation should even risk promoting forces "that will later turn out to be non-democrats." The EED's model is the US foundation "National Endowment for Democracy" (NED), through which, according to voices in Washington, the former subversive activities of the CIA have been continued publicly. Two German European parliamentarians hold central posts in the EED. The executive director, a Polish diplomat, announced that the EED would be active in its targeted regions, if necessary, against the law. The constellation of the personnel indicates clearly that the foundation's first activities will probably be in countries at the eastern borders of the EU, particularly Belarus and Ukraine. Operations are due to begin this summer.

Pro-Western, Dissident

The EED was created on the 2010 initiative of the Polish Foreign Minister, Radoslaw Sikorski. Belarus President Alexander Lukashenko, who had stubbornly refused to subordinate his country to the concept of German-European policy, had won the elections in December 2010. Though German diplomats, for example, were saying off the record, that, in fact, Lukashenko had a clear majority of the population in his favor, Berlin and the West continued their campaign for his overthrow. For years, Poland has played a prominent role, therefore Sikorski sought to lead efforts to overthrow the Belarus government. To support the pro-western Belarus opposition and other pro-western forces in that EU-neighboring country, he proposed the creation of an organization that can flexibly operate. In February 2011, the Polish Presidency of the EU Council made the official proposal in Brussels. EU nations - also under the impact of upheavals in the Arab world - approved the creation of the EED in December 2011.[1] January 9, 2013, its creation was officially consummated.

Party Promotion

According to its statutes, the EED aims at supporting "pro-democratic tendencies and other pro-democratic actors," social movements and non-government organizations, independent media and above all "emerging leaders."[2] Finances are among its primary means. The initial EED budget has been set at 14 million Euros. The foundation also aims at developing its own on-site activities, not more explicitly described. The EED's concrete support for political parties is not precluded - a flagrant interference in the democratic electoral process of foreign nations. Two German European parliamentarians hold decisive positions in the organization's complicated organigram. Elmar Brok (CDU) directs the Board of Governors, which embeds the EU member countries and European Parliament and Alexander Graf Lambsdorff (FDP) has been delegated to the seven-member Executive Committee. Jerzy Pomianowski, former State Secretary in Poland's Ministry of Foreign Affairs, is founding director of operations.

Overt, rather than Covert Action

As Pomianowski declared, the EED was conceived along the lines of the "National Endowment for Democracy" (NED). NED's activity in Eastern Europe "before and after the fall of communism" serves as model.[3] At the beginning of the 1990s, the US mainstream press had already clearly assessed the situation, reporting that in the late 1980s, NED was doing "openly, what had once been unspeakably covert" and the job of the CIA - "dispensing money to anti-communist forces behind the Iron Curtain."[4] NED financed civic forums, journals and video centers, and the means flowed openly to partisans of the cause in the name of civil society and democracy. "The CIA's old concept of covert action," which has gotten the agency "into such trouble during the past 40 years," may be "obsolete." Nowadays, "sensible activities to support America's friends abroad are probably best done openly." That includes "political-support operations for pro-democracy activists," which may "be best left to the new network of overt operators."

The Party-Affiliated Foundations

The fact that Germany has been active in this field for a long time - with its party-affiliated foundations and their foreign operations - had initially led to friction in the EED. German foundations sensed competition developing. They complained of wasteful parallel structures. Now, word is out that things can be coordinated, which can be facilitated by the presence of the two German European parliamentarians in EED leadership bodies. Because the EU foundation is turning its attention, for now, only toward the eastern and southern EU bordering countries, only certain German party-affiliated foundations are, for the time being, concerned, for example, those involved in Belarus and Ukraine.[5] The example of the German party-affiliated foundations is, however, an indication that support for opposition forces in neighboring countries, does not have to be limited to democratic forces. Some German foundations, which consider their own dedication to democracy as unquestionable, have, time and again, promoted putschists - for example, in Thailand [6], in Honduras [7], or in Paraguay [8].

Even Against the Law

Statements of the founding director, as well as those by German government advisors, indicate that the EED's will to overthrow governments could supersede that of applying rules of law and democracy. Support for opposition groups, can be furnished, in principle, also where it is perceived as an inimical act, declared Jerzy Pomianowski recently in a radio interview. The foundation "perhaps may not have the formal right to be active everywhere," he announced to the press, "but we can do it."[9]

Non-Democrats

Last year, the German Institute for International and Security Affairs (SWP) shed light on the types of groups the EED will seek to promote. According to the SWP, experience shows that often it is only possible over time to discern, if "behind the veil of democratic rhetoric," the opposition groups "also harbor the corresponding values and orientation." If a rapid overthrow is the objective, one will, "inevitably promote forces, that will later turn out to be non-democrats." This risk must be taken, according to SWP. The EED should "consciously and pro-actively" also promote those groups, "whose development is unpredictable."[10]

[1] see also Der Schleier demokratischer Rhetorik
[2] Statutes: European Endowment for Democracy
[3] Does Europe Need an Endowment for Democracy? carnegieeurope.eu 14.01.2013
[4] Innocence Abroad: The New World of Spyless Coups; The Washington Post 22.09.1991
[5] see also Deutschlands Netzwerke im Osten, The Boxer's Punch and Der Schlag des Boxers (II)
[6] see also A Relaxed and Comfortable Putsch
[7] see also The Naumann Caucus
[8] see also Ganz liberal geputscht
[9] Neue Stiftung soll Demokratie rund um die EU fördern; www.welt.de 11.01.2013
[10] Solveig Richter, Julia Leininger: Flexible und unbürokratische Demokratieförderung durch die EU? Der Europäische Demokratiefonds zwischen Wunsch und Wirklichkeit, SWP-Aktuell 46, August 2012. See also Der Schleier demokratischer Rhetorik


=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/



(dal Nuovo Partito Comunista di Jugoslavia - NKPJ - sulla partecipazione al 15.mo Congresso del Partito Comunista della Federazione Russa)



NKPJ NA 15-tom KONGRESU KPRF-a

Na održanom XV Kongresu Komunističke partije Ruske federacije (KPRF) Novu komunističku partiju Jugoslavije (NKPJ) predstavljao je član najužeg rukovodstva drug Teodor Stanković. Kongresu su pored NKPJ prisustvovali još predstavnici 94 komunističkih i radničkih partija koji su uzeli učešće i u okruglom stolu u organizaciji KPRF koji je održan posle Kongresa.

XV Kongres KPRF protekao je u znaku jubileja – 20 godina postojanja KPRF. Prvom kongresu KPRF kao jedini strani delegat u ime NKPJ prisustvovao je pre 20 godina drug Branko Kitanovič, osnivač i dugogodišnji generalni sekretar Nove komunističke partije Jugoslavije.

Kongres KPRF otvorio je predsednik Centralnog komiteta KPRF drug Genadij Zjuganov. On je u svom uvodnom izlaganju ocenio da danas svet karakteriše sve agresivniji udar kapitala na radnička prava, ali i jačanje radničkog, opšte narodnog pokreta i intenziviranje uloge komunista i levih snaga u borbi protiv snaga kapitala za prava čoveka.

Prvi dan rada XV Kongres KPRF usvojio je i rezoluciju podrške socijalističkoj Kubi u kojoj se naglašava da „Pod vođstvom Komunističke partije Kuba je primer vernosti odabranog puta i socijalne kreativnosti. Kubanska dostignuća su dobro poznata posebno u oblasti obrazovanja, medicine, biotehnologije i sporta. Kubanska revolucija otvorila je nove mogućnosti za stvarno učešće ljudi u upravljanju, kreiranju i donošenju odluka na Kubi u svim sferama. Uprkos svojoj maloj veličini Kuba je moralna supersila. Ona inspiriše ljude u Latinskoj Americi, Aziji i Africi da vode politiku koja je nezavisna od volje imperijalističkih snaga. Mi snažno podržavamo ukidanje blokade Kube koja u najtežim uslovima brani svoj suverenitet i pravo da odlučuje o svojoj sudbini. Zahtevamo hitno oslobađanje Pet kubanskih patriota zatočenih u SAD zbog svojih anti terorističkih aktivnosti“.

Sa Kongresa je upućena poruka ruskim vlastima da daju Siriju svu političku i materijalnu pomoć kako bi se zemlje mogla suočiti i obraniti od agresije. "Ruski komunisti objavljuju punu podršku hrabroj borbi sirijskog naroda protiv modernog kolonijalizma", navodi se u rezoluciji Kongresa.

Kongres su pozdravili brojni strani delegati iz čitavog sveta. Između ostalih pročitano je pismo aktuelnog predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka u kome se između ostalog kaže: „Komunistički ideali inspirisali su mnoge generacije sovjetskih ljudi. U ovim teškim vremenima svetskog previranja i krize, Komunistička partija čvrsto brani ideale humanizma i patriotizma. Uveren sam da će u sledećoj fazi svog razvoja KPRF nastaviti nesebično da služi ideji jedinstva bratskih zemalja“.

Predstavnik KP Kube izjavio je pozdravljajući Kongres KPRF-a: „Socijalizam je jedina alternativa varvarstvu i haosu potrošačkog društva. KP Kube je posvećena idealima socijalizma. Ekonomska strategija u našoj zemlji je planirana, socijalistička, ekonomija“.

Delegat KPRF na Kongresu drug Paršin pozdravljajući učesnike Kongresa i čestitajući 95 godina Crvene armije, 20 godina postojanja KPRF i 70 godina od završetka Staljingradske bitke izrazio je uverenje da će komunisti „vratiti crvenu zastavu na Kremlju, a okupićemo se proslavljajući 100 godina Oktobarske revolucije u crvenom Kremlju“.

Kongres KPRF za predsednika centralnog komiteta partije izabrao je Genadij Zjuganova koji je najavio obnovu partije i veće uključenje novog mladog kadra. Njegov zamjenik i dalje ostaje Ivan Melnikov. Žuganov je fokus svog govora stavio na privlačenje mladih u KPRF. On je žestoko kritikovao aktuelnu ekonomsku politiku Rusije i istaknuo kako je povratkom kapitalizma Rusija postala zavisna od naftnih prihoda i stranog kapitalu.



Nastup NKPJ na XV Kongresu KPRF-a


Dragi drugovi,

pozdravljam vas srdačno u ime Nove komunističke partije Jugoslavije, i ujedno se zahvaljujem Komunističkoj partiji Ruske federacije na organizovanju ovog važnog seminara kao integralnog dela XV kongresa KPRF.

Odgovor na zadatu temu seminara „Slika socijalizma za koji se borimo“ je po našem stavu nemoguće razmotriti i pravilno oceniti bez uzimanja u obzir savremenih konteksta u kojima mi vodimo našu borbu, što po sebi podrazumeva da ona ne sme ni na koji način negirati objektivno činjenično stanje. U isto vreme naš pogled na novo socijalističko društvo ne podrazumeva ni za korak odstupanje od autenitčnih imperativa utvrđenih naučnim socijalizmom, poput potrebe za ukidanjem privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, podrazumevanje diktature proletarijata u novom socialističkom društvu, pobeda revolucije i izgradnje socijalizma u svakoj zemlji ponaosob gde bi socijalistička država u prvo vreme imala kao svoju glavnu ulogu zaoštravanje klasne borbe i tome slično. Međutim za ostvarenje svih ovih imperiativa neminovno je razmotriti trenutne pozicije i okolnosti razvitka kapitalizma, i to posebno na prostoru zemalja koje su imale vlastito istorijsko iskustvo razvitka socijalizma, a u kojima je trijumfovala kontrarevolucija i rekonstruisan je kapitalizam, kao i trenutno stanje komunističkog pokreta, strategije i tendencije borbe komunističkih i radničkih partija. Razmatranje ove dve glavne teme i određenje prema njima implicira odgovore na pitanje kakvo društvo budućnosti mi komunisti želimo, za nas, našu decu i buduća pokolenja čovečanstva.

Kontrarevolucija kao privremeno zaustavljanje progresa

Kontrarevolucije koje su se odigrale u većini socijalističkih zeamlja pre već više od 20 godina, predstavljaju u punom smislu tragediju za ogromnu većinu naroda tih zemalja. To je potvrdilo iskustvo naroda bivšeg SSSR-a, kao i brutalno iskustvo koje su doživeli građani naše domovine u krvavim bratoubilačkim ratovima koji su buknuli na tlu bivše Jugoslavije.

Konsolidacija kapitalizma i njegov neravnomeran razvitak na prostoru bivših socijalističkih zemalja nagomilao je i iznova porodio brojne antagonizme koji će biti grobari samog tog sistema. Iskustvo restauracije kapitalizma je potvrdilo njegov varvarski karakter ne samo u smislu antagonističkog odnosa rad i kapitala koji je omogućio akumuliranje ogromnog bogatstva u rukama šačice, već je potvrdilo i antagonističan odnos između kapitalističkog sistema i elementarnih ljudskih i demokratskih prava.

Restauracija kapitalizma podrazumeva širenje imperijalističke interesne sfere koja porađa i zaoštrava najbrutalnije pretnje miru, nezavisnosti, teritorijalnom integritetu naroda i država. Širenje imperijalističkih saveza i uključivanje u mašinerije imperijalizma, često nasilno, bila je i i dalje je neminovnost u procesu restauracije kapitalizma uz brutalno kršenje težnji i volje ogromne većine radnih ljudi. Budući svet mira i harmoničnih međunarodnih odnosa nezamisliv je uz prisustvo imperijalizma, njegovih saveza i njegove rušilačke mašinerije.

Sloboda misli i govora brutalno je zatrta tržišnom cenzurom kao posledicom privatizacije i komercijalizacije medija, koji se predstvaljaju kreatorijma istine i tumačenja svakodnevice i stvarnosti. Degradacija i omalovažavanje znanja prateći je saveznik tzv „reformi“ obrazovanja koja se svode na minimalno obrazovanje za sve manje mladih ljudi, a koje je jedva dovoljno potrebama tržišta. Po prvi put u istoriji mlade generacije su manje obrazovane od svojih roditelja, što je uskladu s opštim trendom debilizacije populacije koja građane pretvara u puke konzumente. Neznanje nikad i nikome nije korsitilo, a najmanje može koristiti razvoju kritičke svesti koja je zalog rađanja novih kvaliteta, širenja horizonata znanja, svesti i progresa.

Može se slobodno konstatovati da je na višestruke načine kontrarevolucijama pored stradanja, oskudice i bede zaustavljen progres. Međutim, u istoriji postoje brojni primeri privremenih trijumfa kontrarevolucija poput slučaja sa Engleskom revolucijom ili Velikom francuskom buržoaskom revolucijom, koje su imale periode privremenog zaustavljanja revolucionarnih težnji koje su na kraju kao napredniji društveno-ekonomski obrasci razvitka ipak trijumfovale. Progres se ne može trajno već samo privremeno zaustaviti. Progres neminovno uvek trijumfuje, kao u slučaju zamene apsolutističkog ili feudalnog društva parlamentarnim odnosno buržoaskim sistemom, tako i u slučaju zamene buržoaskog socijalističkim. Socijalizam stoji u antagonističnom odnosu u odnosu na kapitalizam jednako antagonističnom odnosu između progresa i varvarstva. Zato je socijalizam, nama kao progresivnim ljudima, svetionik ka cilju života u budućnosti dostojnoj življenja. Do tog cilja se stiže borbom, i zato je ona nešto najvažnije što imamo u današnjem momentu. Sreća je u borbi, kao što je rekao Marks, a karakter te borbe odrediće i njenu sudbinu.

Nema pobede socijalizma-bez pobede nad revizionizmom

Danas smo suočeni sa pokušajima da se marksizam-lenjinizam pod izgovorom „novih objektivnih uslova“ liši njegove sadržine, da se razvodni njegova revolucionarna suština i zameni buržoaskim reformizmom. Ide se putem degradacije marksističko-lenjinističkog učenja o socijalno-klasnoj strukturi buržoaskog društva, degradaciji teorije o strategiji i taktici radničke klase u revolucionarnoj borbi sve do napuštanja pozicija klasne borbe i pozivanja na humanizaciju kapitalizma i njegove transformacije u „socijalizam“.

Istorija komunističkog pokreta nas uči da je borba protiv oportunizma i revizionizma dobijala najoštrije oblike u trenucima revolucionarnih uspona i kapitalističkih cikličnih kriza. Upravo u takvim situacijama buržoazija je nastojala da ojača reformizam u radničkom pokretu i pretvori ga u svoj socijalni oslonac.

Vođa Velike oktobarske socijalističke revolucije V.I. Lenjin učio je da revizionizam uvek predstavlja političku kapitulaciju pred teškoćama, pred klasnim neprijateljem, napuštanje proleterskih pozicija i zamenu marksizma buržoaskim koncepcijama. Svoju anti-proletersku liniju revizionisti pokušavaju da maskiraju pozivanjem na “nove objektivne uslove” koji su nastali u savremenom svetu idući na frontalnu reviziju marksizma-lenjinizma tvrdeći da su mu potrebne “modifikacije” i “ispravke”. Napuštanje klasnih pozicija jasno govori da revizionisti u stvari kapitalističko i socijalističko uređenje stavljaju u istu ravan. Napuštanje revolucionarnog puta i pozivanje na nekakve reforme rezultat je njihovog tehnokratskog prilaženja u ocenjivanju kapitalističke stvarnosti i njihovog faktičkog izmirenja sa kapitalizmom. Ovde se više može govoriti o pokušaju ne rušenja eksploatatorskog kapitalističkog društvenog uređenja već o njegovoj modernizaciji. Ovakve pojave objektivno nanose štetu razvitku stvarnih revolucionarnih partija.

Revizionizam pod maskom „modernizacije“ nije nova pojava. Posle razbijanja prve zemlje socijalizma SSSR-a i evropskog socijalističkog bloka neke komunističke partije pod pritiskom intenzivne ideološke kapitalističke kampanje napustili su revolucionarnu bit marksizma-lenjinizma prigrlivši komunistima stranu i neprihvatljivu social-demokratsku liniju nanevši ozbiljne gubitke komunističkom i radničkom pokretu u celini. Pod rukovodstvom marksističko-lenjinističkih partija koje su slom socijalizma u Evropi videli kao privremen poraz preduzeti su ozbiljni napori kako bi se pregrupisao međunarodni komunistički pokret i okupile sve one komunističke i radničke partije koje su nastavile da veruju u osnovne postavke marksizma-lenjinizma i kako bi se stalo na put revizionizmu koji je odgovoran za privremen slom socijalizma u Evropi.

Demarkaciona linija između komunista i buržoaskih partija je stav o svojini. Komunisti smatraju da sredstva za proizvodnju moraju biti u opštenarodnom vlasništvu a da privatna svojina može da postoji samo tamo gde nema eksploatacije tuđeg rada. Glavni uzrok podele društva na antagonističke i različite klase, socijalne kategorije, slojeve i grupe upravo je sistem privatne svojine, koji stavlja ljude u nejednak odnos. Dok se ne uništi vladavina kapitala i buržoazije i njihova osnovna baza – privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju, ne mogu se likvidirati klasne razlike i podele.

Budućnost pripada socijalizmu—komunizmu!

Komunistička ideologija nije mrtva kako to uporno ponavljaju antikomunistički ideolozi. Komunistička ideologija je bila i ostala velika zbirka humanističkih ideja i stalan poziv svim ljudima za aktivno učešće u izgradnji društva bez klasa i eksploatacije.

Čovečanstvo se danas, više nego ikada ranije našlo pred izborom – ili nastaviti sa upotrebom grube sile i razaranjem prirode u interesu profita ili savladati kapitalizam, sistem antagonizma, eksploatacije i potčinjavanja.

Mi smo dužni da se suočimo sa istorijom komunističkog pokreta, sa svim plusevima i minusima, sa greškama, zabludama, porazima i dostignućima i na bazi marksizma-lenjinizma pokažemo da je socijalizam moguć i ostvarljiv.

Iz krize u koju je komunistički pokret upao razbijanjem socijalizma u Evropi kapitalizam izvlači ogromnu korist, ali mu to ne može pomoći da prevlada sopstvena ograničenja i neminovni kraj.

Svet ide napred. Sledeći puteve koje socijalizmu otvara dugotrajna i teška klasna borba mi se krećemo ka ostvarenju razumnijeg, pravednijeg i humanijeg ljudskog društva, društva čiji će prosperitet koristiti svi, društva koje više neće biti ugnjetačko već će omogućiti pun razvoj svakog pojedinca, društva slobodnih ljudi, gospodara vlastite sudbine u svetu mira. Danas i najreakcionarniji krugovi koji uporno ponavljaju da je „komunizam mrtav“ svesni su da budućnost pripada socijalizmu i stoga čine sve da uspore kretanje čovečanstva ka tom cilju.

Moguće je sutra, svuda pobediti bedu, nezaposlenost, iscrpljujući rad, ugnjetavanje i nekulturu, moguće je – sa socijalizmom!

Hvala!




(The original text, in english: 
Reflections on Yugoslavia’s socialist past and present-day colonization. The destruction of a nation
By Milina Jovanović, November 16, 2012
https://www.lifeinthemix.info/2012/11/reflections-yugoslavias-socialist-present-day-colonization/

Bilan de la destruction d’un rêve

Milina Jovanovic

14 février 2013

Milina Jovanovic a passé la première partie de sa vie à Belgrade avant d’émigrer aux Etats-Unis en 1990. Titulaire de plusieurs diplômes, auteur de nombreux articles de sociologie et d’un livre de poèmes, elle vit à Sunnyvale en Californie, où elle est membre du Bureau de relations humaines et chargée de cours aux immigrants du comté de Santa Clara. Son essai est publié sur deux numéros de Balkans Infos que nous reproduisons ici. La première partie analyse la forme particulière du socialisme yougoslave. La seconde – le mois prochain – traitera de la situation actuelle de la Serbie.



Dans cet essai je présente mes réflexions personnelles sur la vie dans l’ex-République socialiste fédérale de Yougoslavie et sur les tendances actuelles de privatisation et de prise de contrôle des ressources naturelles, économiques et humaines du pays. Il y a des années, j’ai fait l’expérience personnelle de la meilleure période du socialisme yougoslave en travaillant dans un organisme d’études et de recherches. Dans les pages qui suivent, j’essaie de décrire brièvement et d’expliquer les plus importantes institutions et les aspects du système socio-politique et économique yougoslave, en évoquant le “style de vie” yougoslave et ce qu’il signifiait pour les populations différentes du pays. Sept petits pays désorientés et colonisés – les restes de la Yougoslavie – se battent aujourd’hui pour survivre, déchirés entre leur passé unique et leur présent perturbé. Désespoir et apathie se mêlent aux guerres et à l’occupation étrangère. Pourtant le peuple yougoslave est dur au mal, ce qui me fait achever cet essai par quelques exemples de luttes ouvrières actuelles et de résistance populaire.
 
Ma génération a eu la chance de grandir à Belgrade, dans la Yougoslavie socialiste. En tant qu’enfants à l’école élémentaire, nous avons participé au moment de l’auto-gestion. L’école entière était dirigée à l’époque par les écoliers, depuis l’administration jusqu’à l’éducation en classe, au nettoyage et à l’entretien des cuisines – tout était géré par les étudiants sans présence d’adultes. Les écoliers appliquaient et adaptaient les programmes, maintenaient la régularité des horaires, faisaient des exposés et jugeaient des progrès de leurs compagnons d’études. Je me souviens parfaitement des fois où j’ai joué le rôle de professeur. Les notes que je donnais à mes compagnons avaient la même importance que celles données par nos vrais professeurs. Nous nous sentions habilités, fiables, responsables, et entièrement libres. Nous allions à l’école par tournées parce qu’il était admis que certains enfants (et adultes) apprennent mieux le matin et que d’autres sont plus alertes et créatifs l’après-midi.
 
L’accent de toute la société était mis sur le développement des valeurs collectives. Tout ce qui se passait dans une salle de classe, y compris les performances individuelles des écoliers, étaient discuté en présence de tous les parents et étudiants. Pendant toute la durée de ma croissance, ma génération s’est sentie en sécurité. En tant qu’un des trois fondateurs du Mou-vement des non-alignés, le seul but de la Yougoslavie était d’apprendre aux nouvelles générations à défendre leur pays, nous n’avons jamais songé à nous mêler des affaires d’autres pays. Ma génération ne se préoccupait pas de l’avenir (1). Nous grandissions relaxés et optimistes, nous attachant à des priorités telles qu’un bon développement personnel et l’affranchissement des relents idéologiques du capitalisme et du patriarcat.
 
Comme étudiante à l’université et plus tard comme chercheuse et scientifique en matière de société, j’étais convaincue qu’une de mes priorités était de développer et d’entretenir une approche critique du système socio-économique et politique yougoslave, pour qu’il puisse continuer à évoluer. Il est possible que ma génération ait été la dernière des idéalistes et rêveurs yougoslaves. La Yougoslavie ne ressemblait à aucun autre pays de l’histoire récente. Je m’en suis rendue compte de façon bien plus profonde lorsque j’ai émigré aux Etats-Unis. Mon ami Andrej Grubacic l’écrit avec éloquence : “La Yougoslavie pour moi, et pour des gens comme moi, n’a jamais été qu’un pays – c’était une idée. A l’image des Balkans eux-mêmes, c’était le projet d’une existence interethnique, d’un espace transethnique et multiculturel de mondes différents, un foyer de pirates et de rebelles, un refuge de féministes et de socialistes, d’antifascistes et de partisans, un lieu de rêveurs de toutes sortes se battant à la fois contre la “péninsularité” provinciale et les occupations et interventions étrangères.” Comme mes grand-parents, moi aussi je crois à une région réunissant différents univers et où tout est à tout le monde. Je n’ai pas d’autre émotion qu’un mépris total pour les gens qui ont aidé à détruire la Yougoslavie, et je ressens la même chose à l’égard de ceux qui vendent aujourd’hui ce qui en reste. (2) Je fais à coup sûr partie des gens qui partagent les opinions de M. Grubacic.

 Le modèle socialiste yougoslave


Par certains côtés, le modèle yougoslave de socialisme est reconnu comme unique même par ceux qui sont à priori opposés au socialisme. Pourtant, la plupart des études savantes publiées en dehors de la Yougoslavie n’ont pas compris ce qui constituait ce caractère unique. Ni les concepts théoriques ni les applications pratiques ne sont bien connus en Occident. Je n’emploie pas la formule “Yougoslavie communiste” parce que je n’assimile pas la gouvernance d’un parti communiste au communisme. Je ne me sers du terme “communisme” que dans son sens original marxiste de nouvelle formation socio-économique. En fait, je pense que le mot “socialisme” convient mieux à la réalité sociale qui existait en Yougoslavie entre 1945 et 1990. Toute société socialiste est transitoire et contient des éléments des systèmes sociaux anciens et nouveaux.
 
La Yougoslavie socialiste se fondait sur plusieurs principes de base, institutions et pratiques. Les plus importants étaient l’auto-gestion et la propriété sociale. Le contrôle sur place des ressources locales était garanti par des associations de producteurs libres dans le monde du travail alors que les gens participaient directement à la gouvernance locale dans leurs associations de voisinage. La société avait créé une branche spéciale de légalité appelée loi d’auto-gestion avec des tribunaux correspondants. Certains critiquaient cette dualité légale et l’abondance de lois et de règlements d’auto-gestion.
 
Il était considéré que personne ne devait avoir de revenu provenant de la propriété privée, autre que celui basé sur le travail. Les théoriciens de l’auto-gestion socialiste arguaient que cela pouvait être assuré par une catégorie unique de propriété sociale. La propriété sociale n’était pas la même chose que la propriété d’Etat. Les moyens de production, la terre, le logement, les ressources naturelles, le bien public, l’art, les médias et les organismes d’enseignement devaient appartenir à la société dans sa totalité – à tout le monde et à personne en particulier. Seulement environ 20 % des ressources agricoles et des petites affaires demeuraient dans le secteur privé. (3) La terre appartenant aux fermiers était limitée à 10 hectares par individu. La plupart des habitations étaient construites pour les travailleurs et leurs familles. Selon des critères spécifiques, on allouait des appartements aux travailleurs pour qu’ils en usent sans en être propriétaires. Leurs enfants et les générations à suivre pouvaient aussi s’en servir sans en avoir la propriété. Ils n’en étaient pas non plus locataires. Ce système légal est difficile à expliquer, parce qu’il dépasse la compréhension de l’Occident.
 
Dans la Yougoslavie socialiste, un principe de base était que les citoyens locaux avaient le droit inaliénable de contrôler les ressources locales. Dans les associations de producteurs libres, les travailleurs avaient beaucoup d’occasions de prendre des décisions en connaissance de cause sur leurs besoins, ressources disponibles et dépenses. Le peuple yougoslave décidait de ses ressources naturelles, de ses moyens de production et de la production elle-même. Par exemple ; la production d’énergie électrique était destinée à subvenir aux besoins domestiques pendant plusieurs décennies. Jusque dans les années 80, la majorité des produits yougoslaves étaient destinés à l’usage domestique, pas à l’exportation. Les documents officiels montrent qu’entre les années 50 et le début des années 90, les partenaires commerciaux habituels des ex-républiques yougoslaves étaient les autres républiques yougoslaves.
 
En plus de la propriété sociale, l’auto-gestion était l’autre institution fondamentale. Les deux étaient vus comme l’idéal et les principes de base de l’organisation sociale. Les groupements de producteurs libres (OUR) étaient les unités de base du travail associatif et étaient organisés à plusieurs niveaux. Les travailleurs avaient décidé de travailler ensemble pour subvenir à leurs besoins communs et défendre leurs intérêts, et ont créé ces associations. Ils travaillaient collectivement en utilisant les moyens sociaux de production et leurs produits. Les associations de producteurs libres existaient dans le domaine de la production matérielle, mais aussi dans ceux des services sociaux, de la culture, de l’art, de l’éducation et de la santé. Dans chacune d’entre elles, les décisions étaient prises par référendum. Des conseils ouvriers se réunissaient régulièrement pour diriger le quotidien des associations.
 
Certains auteurs américains, comme Michael Albert (4) parlent souvent de l’économie participative comme étant une nouveauté. Ils reconnaissent rarement l’importance du modèle yougoslave d’auto-gestion existant depuis plus de quarante ans. Mon propre père était à la fois un travailleur dans la production et un gestionnaire. Dans ma jeunesse, j’ai pu voir l’auto-gestion en pratique et mesurer son efficacité. Par exemple, c’était l’ensemble des membres d’une association qui se réunissait pour choisir les candidats au conseil ou planifier la production annuelle. C’est vrai qu’avec le temps, l’économie de marché et d’autres facteurs ont limité le pouvoir économique et politique des travailleurs. Mais cela ne doit pas diminuer la valeur de l’expérience yougoslave d’auto-gestion, à la fois en théorie et en pratique.
 
Les associations de voisinage (Mesna Zajednice) étaient un autre type d’unités de base du self-gouvernement. Les gens y prenaient les décisions concernant leur vie quotidienne et leur entourage. Ils y choisissaient leurs délégués aux gouvernements communaux et nationaux et organisaient leurs conditions de vie et de travail, le traitement des besoins sociaux, le soin des enfants, l’éducation,, etc. Chaque association avait ses propres statuts créés par les habitants du secteur. Les décisions importantes y étaient aussi prises par référendums.
 
Les communes étaient des unités territoriales plus larges, fondées sur les principes de la Commune de Paris (5), et destinées à assurer la décentralisation et la participation directe du peuple à son auto-gouvernement. Les communes, les provinces autonomes, les républiques et :la Fédération étaient inter-connectées dans la même pyramide du système. Les constitutions de toutes les républiques reconnaissaient la commune comme l’unité de base socio-politique, d’une importance capitale pour les gouvernements des républiques et de la Fédération. Le but principal de toutes les structures économiques et politiques de la Yougoslavie socialiste était d’assurer à, tous les travailleurs les meilleurs conditions de travail et de vie.
 
Pendant toute la période socialiste, et particulièrement entre les années 60 et 80, la Yougoslavie était un pays prospère où chacun avait la garantie de pouvoir travailler, recevoir un salaire décent et bénéficier d’une éducation de grande qualité jusqu’après le doctorat, d’un minimum d’un mois de vacances payées, d’un congé maladie illimité selon les besoins de santé, d’un congé payé d’un an de maternité-paternité et d’un droit au logement. (6) De plus, la Yougoslavie était le seul pays au monde à avoir inclus dans sa constitution les droits et libertés de la femme. Les femmes ont fait des percées multiples dans les domaines de l’éducation et de l’emploi, investissant en grand nombre ces espaces traditionnellement à dominance masculine. Ma thèse de maîtrise comparait les progrès des femmes dans ces deux domaines en Yougoslavie et en Californie. Les documents que j’ai réunis montrent que les femmes yougoslaves ont réussi plus d’avancées et mieux défié les habitudes patriarcales que les Californiennes. (7)
 
Pendant la même période, les transports publics fonctionnaient bien, la vie culturelle et artistique était florissante et même, sur beaucoup de points, était considérée comme d’avant-garde. Toutes les performances et tous les événements artistiques et culturels étaient réalisés pour le peuple, il n’y avait pas de “culture d’élite” ou d’”art d’élite”. La participation à toutes les manifestations était d’un prix très abordable. Les enfants apprenaient la musique, l’art et un nombre de langues étrangères dès un âge précoce (déjà au kindergarten). Dans la tradition originelle du marxisme, on considérait que toute personne devait être élevée en individu bien développé. Dès l’école élémentaire, on nous apprenait à équilibrer le travail manuel et le travail intellectuel, et à résister à un excès de spécialisation. L’éducation générale était hautement prisée. Les classes d’histoire et géographie comprenaient des leçons sur tous les continents. Surtout lors des premières années du socialisme, des gens de tous âges, les jeunes en particulier, se portaient volontaires pour travailler ensemble à construire des ponts et des routes, à planter des arbres et des forêts. Participer à des travaux publics leur donnait un sentiment de fierté et fournissait les occasions de nouvelles amitiés et d’élargissement de l’horizon. Ma génération avait des plans annuels d’école, qui comprenaient des sorties d’une semaine, qui nous menaient à des sites différents où nous faisions la connaissance des bijoux naturels des autres républiques. Le multiculturalisme yougoslave est rarement compris en Oc-cident. Pendant la période socialiste, il y a eu une forte proportion de mariages mixtes et un grand nombre de gens avaient embrassé la cause de ce qu’on appelait la “fraternité et unité” yougoslaves. La Yougoslavie socialiste avait une bonne réputation dans le monde entier : elle était vue comme un membre essentiel des nations non-alignées et un partenaire important des relations internationales.

Un cauchemar pour les politiciens US


Comme l’a souvent répété Michael Parenti, elle a l’exemple d’un pays qui indispose les politiciens américains, surtout depuis les années 1980. Ce genre de pays défie la recherche US de domination globale, les projets mondiaux des grandes compagnies et la “tiersmondisation” de toute la planète. (8)
 
Au début de 1990, le temps est venu pour les USA et ses alliés de l’OTAN d’intervenir : ils ont fait tout ce qu’ils ont pu, y compris en utilisant la force brutale, pour effacer la Yougoslavie de la carte de l’Europe. La Yougoslavie (et surtout la Serbie et le Monténégro) était le seul pays de la région à ne pas rejeter ce qui restait de son socialisme pour installer le système du marché libre. (9) Son démembrement, et les guerres des années 90 ne sont pas le sujet de cet essai. Beaucoup de choses ont été écrites à ce propos, surtout pour justifier les guerres des USA et de l’OTAN, et l’occupation qui a suivi. Pourtant, pour un petit nombre de chercheurs et de militants, il était évident déjà dans les années 90 que les objectifs de l’empire mondial étaient les mêmes en Yougoslavie que dans beaucoup d’autres pays du globe. Citons encore Parenti : “Le but des USA était de transformer la Yougoslavie en un amas de faibles principautés de droite avec les caractéristiques suivantes : a) l’incapacité de se fixer une perspective indépendante de développement propre ; b) des ressources naturelles entièrement accessibles à l’exploitation par les grandes compagnies internationales, y compris l’énorme richesse minière du Kosovo ; une population appauvrie mais instruite et qualifiée, travaillant pour des salaires à peine suffisants pour vivre, une main d’œuvre à bon marché aidant à réduire les salaires en Europe de l’ouest et ailleurs ; d) le démantèlement des industries pétrolière, d’ingéniérie, minière, pharmaceutique, du bâtiment, automobile et agricole de manière à ce qu’elles ne concurrencent plus les producteurs occidentaux.”
 
Les Etats-Unis et leurs alliés de l’OTAN voyaient d’autres profits à détruire la Yougoslavie. Celle-ci était considérée comme une puissance régionale et le germe d’une fédération balkanique. Ils savaient que leur présence physique dans la péninsule balkanique leur apporterait des gratifications supplémentaires telles qu’un meilleur contrôle des ressources et développement européens, du trafic de l’héroïne et des organes humains, et du pipeline de la mer Caspienne. Les soi-disant missions de paix sont devenues des programmes d’occupation assurant la construction et l’entretien de bases militaires permanentes et de centres de détention.
 
A beaucoup de points de vue, les USA et l’Union européenne ont atteint un certain nombre de leurs buts. Lors de ma visite annuelle à la ville où je suis née, je vois de nouvelles réalisations à chaque fois. Mais l’occupation complète, la privatisation de toutes les ressources économiques et naturelles, ainsi que la totale démoralisation du peuple, ne sont pas faciles à achever dans les Balkans. Dans son film documentaire “The Weight of Chains” (le poids des chaînes), le réalisateur serbo-canadien Boris Malagurski a montré que bien des peuples se réveillent, se rendant compte que l’économie de marché et la domination étrangère n’ont rien amené de positif. C’est ce qui se passe dans tous les pays qui constituaient jadis la Yougoslavie. Ce que les idéologues du marché libre appellent la “yougonostalgie” se renforce avec la conscience d’une grande perte. Il y a l’affirmation d’une mémoire collective du peuple, et le preuve que des oppositions existent dans leur unité dialectique : certaines forces sociales luttent pour leur entrée dans l’UE alors que d’autres se battent pour retrouver leur tradition socialiste et maintenir leur indépendance.
 
Les peuples yougoslaves n’ont pas pu effacer leur expérience positive de la vie sous le socialisme. Les idéologies imposées qui glorifient les valeurs capitalistes et le consumérisme, les avantages de l’Europe et les projets du business international sont influentes, mais un nombre significatif de travailleurs essaient de reconquérir leur pouvoir. Ils se battent contre les privatisations, le pillage de leurs établissements, les pertes d’emplois et les mesures d’austérité. La résistance n’e jamais cessé.


La progression de l’empire global


Le programme néo colonial s’est développé au cours des dernières années. Voici ce que j’ai vu à Belgrade, il y a quelques mois.
En me promenant dans la ville, j’ai été frappée par le nombre de banques étrangères. A certains endroits, elles sont à chaque coin de rue, avec leurs entrées proches les unes des autres. Le nombre de bureaux de change n’a pas diminué depuis leur multiplication au début des années 90. Cela correspond à la mainmise sur le secteur financier serbe par les puissances de l’UE et les organismes de la haute finance internationale. Les employés serbes qui travaillent dans ces banques sont souvent de mauvaise humeur et désagréables avec les clients, et ne semblent pas heureux des conditions de travail qui leur sont imposées.
 
Les effets de la nouvelle idéologie capitaliste à la mode, qui glorifie la consommation, sont clairement visibles dans les rues, les magasins, les institutions et les médias. Chaque année, il y a un nombre légèrement accru de restaurants “fast food”. Les boissons et aliments malsains accompagnent ce que beaucoup de Belgradois considèrent comme se produisant en coulisse – l’importation de nourriture et de semences OGM, malgré les affirmations du gouvernement qu’il n’autoriserait jamais ce genre d’opération. La même chose s’applique à la viande remplie d’hormones et de bactéries infectieuses. Le résultat est qu’on voit plus de gens en surpoids dans les rues de Belgrade. Cela dit, il semble que ce soit un problème encore marginal, car les Belgradois marchent beaucoup, et se sont mis au jogging, à la bicyclette et aux classes de yoga. L’aspect le plus alarmant semble être l’accroissement du nombre de personnes dans la quarantaine ou la cinquantaine souffrant d’hypertension, de crises cardiaques ou d’attaques.
 
Les compagnies étrangères ont acheté beaucoup de sociétés précédemment yougoslaves ou serbes. La privatisation des ressources yougoslaves en eau est un exemple frappant de ce processus. Rosa Water est une société Coca-Cola hellénique ; Voda Voda est la propriété d’Arteska International Co., BB Minaqua Co. est partagé entre l’allemand Krones, l’italien Sidel et Thomson Machinery pour sa production à Chypre. Même si beaucoup de ces compagnies affirment qu’elles utilisent des conditionnements écologiques, comme la “bouteille Rosa à base végétale”, les emballages plastiques et leurs déchets saturent l’environnement et laissent filtrer des substances chimiques toxiques dans l’eau en bouteille que beaucoup de Belgradois achètent aujourd’hui et trimballent avec eux. Jadis, l’eau du robinet était de bien meilleure qualité, et presque personne ne pensait avoir besoin d’eau en bouteille. Jusque dans les années 1990, toutes les boissons étaient contenues dans des bouteilles en verre.
 
Les entreprises de vêtements ou de cosmétiques sont soit étrangères, soit serbes achetées par des étrangers. Par exemple, si l’on considère les vêtements d’enfants, les souliers, les produits de beauté ou les aliments, on trouve un mélange de marques étrangères connues qui profitent de l’ouverture de tous les marchés : Avent, Disney, Chicco, Graco, Bertoni, Peg-Perego, Bambino, Pavlogal, Humana, Frutek, Hipp, Nestlé, Juvitana, Bebelac. Kosili et Dr Pavlovic sont des exceptions. Alors qu’avant les guerres de 1990-1999, nous n’avions à Belgrade que quelques firmes italiennes de produits pour enfants, Nestlé et Disney sont abondamment présents. Même des sociétés serbes veulent des noms anglais, comme Beba Kids ou Just Click, etc.
 
La firme belgradoise Dahlia Cosmetics fabriquait des produits à base minérale ou végétale. Aujourd’hui, elle est privatisée et, comme le dit son site internet, est possédée à 100 % par le belgradois Bechemija. Celui-ci à son tour a été formé par une fusion entre Delta de Zrenjanin et le slovénien Sanpionka. Au cours de toutes ces privatisations et fusions, des milliers d’ouvriers ont perdu leurs emplois. Et il est difficile de croire que Dahlia ne remplace pas les produits d’origine naturelle par des ingrédients synthétiques. Rien qu’en regardant certaines étiquettes, on peut se poser la question.
 
Duvanska Industrija Nis (l’industrie du tabac de Nis) a été bombardée à répétition durant les frappes de l’OTAN en 1999. C’était une des usines les plus importantes, employant 2.500 personnes (11). Les bombardements ont préparé le terrain pour la récupération ultérieure. En 2003, le géant du tabac Philip Morris s’est emparé de l’usine à cigarettes serbe. Philip Morris se sert de tabac OGM saturé de pesticides au cours de sa culture et d’autres substances toxiques lors de la production des cigarettes.
 
En ce qui concerne les privatisations et pertes d’emplois, beaucoup d’affaires ont cessé d’exister, et d’autres se sont créées depuis ma dernière visite, il y a deux ans. Il y avait un magasin de souvenirs dans la rue face à la mairie de Belgrade, mais cette fois il y avait un magasin différent et aucune personne que j’ai interrogée n’a pu me dire ce qu’était devenu le magasin de souvenirs. La Serbie n’a plus d’industrie du vêtement depuis que Centrotekstil, Kluz, Beko, Tekstilna Industrija Zemun ont tous cessé d’exister. La même chose est vraie de l’Elektronska Industrija Nis (l’industrie électronique de Nis) et de l’INSA de Zemun, qui produisait des horloges et des montres. Ces deux industries domestiques viables ont disparu. Zastava, le fabricant automobile de Kragujevac, a été détruit. L’industrie jadis prospère de la chaussure est réduite à Boreli, une firme dont la production, les sites et les magasins ont été la cible du croate Borovo pour des achats éventuels. De longues luttes ouvrières à Boreli n’ont pas résolu le problème de sa privatisation.
 
L’ensemble de l’industrie serbe se monte aujourd’hui à 37 % de ce qu’elle était en 1986. En plus des grandes compagnies, des politiciens comme Madeleine Albright ont l’œil sur l’industrie les services et les ressources de l’ex-Yougoslavie. L’Albright Capital Management (ACM), la société de l’ex-secrétaire d’Etat US, ont cherché à acheter le Telecom du Kosovo, comme m’ont rapporté Tanjug et RTS le 18 août. Madeleine Albright a servi sous Bill Clinton et a été l’artisan de la “guerre humanitaire” contre la Yougoslavie et la Serbie.
 
Apple a aujourd’hui plusieurs bureaux à Belgrade et vend des équipements coûteux au secteur fortuné de la population.
 
On considère souvent que le niveau de colonisation d’un pays se mesure au degré d’incorporation de la langue étrangère dans la langue locale. Aujourd’hui, les colons sont multiples. La langue serbe est truffée de mots étrangers, mais ils sont surtout anglais. Dans beaucoup de cas, ils paraissent même ridicules, comme d’étranges hybrides écrits en cyrillique avec une orthographe serbe. On a du mal à les écouter et à se retenir de rire. Nous avons déjà une quantité de mots turcs profondément enracinés dans la langue serbe en raison des siècles de domination ottomane, malgré le fait que nous ayons résisté à leur intégration et protesté contre leur emploi, mais beaucoup d’entre eux paraissent plus naturels que ceux qui envahissent aujourd’hui notre langue. D’innombrables affaires locales, groupes musicaux, offices de tourisme, ont des noms anglais. Les populaires restaurants au bord de l’eau sont plus actifs que jamais. L’un d’entre eux s’appelle “Bollywood”.
 
Les transports publics fonctionnent toujours bien à Belgrade, bien que l’introduction récente dans les autobus de machines à billets électroniques ait semé une certaine confusion parmi les usagers. Il y a dans la ville trop d’affiches qui célèbrent le nouveau consumérisme capitaliste, vantant les mérites des banques, des corporations et des productions étrangères. D’énormes placards font la publicité d’équivalents du Viagra. La population serbe a même son propre Viagra baptisé “Vulkan” (volcan).
 
Tout cela génère des profits, ainsi que des consommateurs fidèles et dépendants.
 
Ma fille a expliqué dans sa thèse que la culture urbaine de Belgrade demeurait déchirée entre la pression des marchés globaux dirigés par les pouvoirs politiques des USA et de l’UE, et sa polyculture originale à la fois passée et présente. Le peuple serbe, et les Belgradois en particulier, résistent à ces pouvoirs de beaucoup de façons différentes. Ils peuvent penser qu’il est profitable d’incorporer certains éléments de la culture US dominante à la leur. Mais pour la plupart, ils maintiennent leurs traditions. Les citadins connaissent beaucoup d’événements d’été, tels que des théâtres en plein air, des concerts gratuits de jazz dans la rue, des parcours touristiques dans le environs de la ville où les traditions villageoises se marient aux progrès technologiques. On organise aussi des camps de jeunes, des cours de yoga sur la plage belgradoise d’Ada. Il semble que les Serbes veuillent profiter au maximum des mélanges culturels tout en résistant à l’effort colonialiste de supprimer ce qui est exclusivement national.
 
Il y a aussi des groupes comme le Freedom Fight Movement (mouvement de combat pour la liberté). Le Freedom Fight est actif sur de nombreux fronts, depuis le soutien des travailleurs dans leurs luttes jusqu’à l’opposition à la conférence de l’OTAN de l’année dernière. Le groupe collabore aussi avec de nombreux organismes internationaux qui travaillent à des systèmes indépendants d’alimentation organique locale. Les actions déterminées des Belgradois ont forcé l’ambassade américaine à supprimer toutes les fenêtres du bâtiment du côté de la rue. Il y a maintenant des murs où il y avait de larges fenêtres. L’année dernière, quand les médias ont rapporté qu’on allait ouvrir le plus grand site d’Europe de déchets nu-cléaires à Vinca, près de Belgrade, la colère populaire a apparemment eu de l’effet. Les autorités ne disent plus un mot du projet.
 
Les décennies de crise économique, de guerres, d’embargos, de bombardements de l’OTAN, ainsi que la perte de propriété de la presque totalité des industries et systèmes financiers, les emprunts forcés, les programmes qui ont imposé des “réformes de l’éducation” et la constante dégradation des conditions de vie, ont eu de graves conséquences. La dette nationale serbe est aujourd’hui plus importante que celle de l’ex-Yougoslavie en 1990, quand les Etats-Unis affirmaient qu’elle était trop importante et impossible à régler, présentant cela comme un motif de démantèlement de la Yougoslavie. L’année dernière, le revenu moyen mensuel en Serbie était de seulement 320 euros. Avec cette dégradation des conditions de vie, j’ai noté cette année que la mode féminine avait changé. Pour la première fois, les Belgradoises n’avaient pas leur élégance habituelle. Les jeunes font évidemment exception à toute règle. Ils paraissaient aussi à la page, cosmopolites et rebelles que d’habitude.
 
Cela dit, la Serbie a un autre grand problème, le vieillissement de sa population. C’est aujourd’hui l’un des 10 pays du monde où la population est la plus âgée. Tant de gens parmi nous ont quitté leur patrie pendant leurs années d’activité et ceux qui sont restés n’ont ni les moyens ni la motivation d’élever des enfants. La Serbie vit sa septième année de proportion négative de naissances et se trouve dans une crise démographique dramatique.
 
Il serait erroné de penser que les Serbes acceptent tout en silence. Même dans les situations d’extrême danger, comme durant les 78 jours de bombardement, ils ont formé des chaînes humaines pour défendre les bâtiments et les ponts, ils ont organisé des concerts et des manifestations pour envoyer le message qu’ils résisteraient à l’occupation dans l’esprit de leurs ancêtres. Greg Elich l’a bien souligné. (12) Andrej Grubacic a décrit (13) comment les travailleurs serbes ont lutté pendant des années contre les privatisations et la perte de leurs moyens de production. Cette année, j’ai rencontré plus de Serbes qui étaient critiques de leur gouvernement, de l’UE et des diktats globaux des USA qu’au cours de mes précédentes visites. Malgré tout, je n’ai pas quitté Belgrade sans espoir.
 
Les Serbes, et tous les peuples des Balkans, ont démontré au cours des siècles leur force, leur sagesse commune et la fermeté de résistance à tous les oppresseurs qui leur ont permis de survivre, de s’adapter et de vivre le mieux possible dans des conditions défavorables.
 
Tous les peuples de la Yougoslavie ont perdu beaucoup au cours des vingt dernières années. Mais aussi ceux de la Tchécoslovaquie, de la Pologne, de la Hongrie, et d’autres pays européens. Dans sa chasse au profit et sa volonté de domination, l’empire global exige encore plus d’exploitation, de sacrifices et de mesures cyniques d’austérité. Les politiques funestes dans l’économie, l’écologie, l’éducation, la santé et le reste de la société sont enfoncées dans la gorge des travailleurs dans le monde entier. On peut espérer que nous puissions éveiller l’intérêt pour le passé unique de la Yougoslavie et les combats actuels de ses travailleurs, qui ouvrent la voie à une meilleure compréhension et solidarité par-dessus les frontières. 
 
 
Source : Balkans Infos
 
Notes

(1) Anna Nevenic a présenté une description semblable de ce qu’ont vécu nos générations dans la Yougoslavie socialiste dans “A Short History of Serbia, Yugoslavia and the Balkan People”. 2003. Palm Springs, CA : United Children’s Network, p. 111-129
(2) Andrej Grubacic. 2010. “Don’t Mourn, Balkanize ! Essays After Yugoslavia”. Oakland : PM Press, p. 11-13
(3) Harold Lydall. 1984. Yugoslav Socialism. New York : Oxford University Press, p. 268. Même Lydall s’est servi de certains chiffres montrant qu’en 1980 30 % de la force de travail active se trouvait dans le secteur privé, laissant près de 70 % dans le secteur public.
(4) Grubacic, Ibid, pp. 220-241
(5) Mile Ilic and Branislav Markovic. 1996. Lokalna Samouprava u Jugoslaviji. Gradina.
(6) Certains de ces faits soulignés par Michael Parenti. 2000. “To Kill a Nation : The Attack on Yugoslavia”. New York : Verso. p. 17
(7) Milina Jovanovic. 1998. “Women’s Education and Employment in Yugoslavia and California”. Ann Arbor, MI : UMI
(8) Parenti, Ibid, p. 17
(9) Ibid, p. 18
(10) Parenti, Ibid, p. 19
(11) Greg Elich. 2006. “Strange Liberators : Militarism, Mayhem and the Pursuit of Profit”. Coral Springs, FL : Lumina Press, p. 213
(12) Elich, Ibid. p. 224
(13) Grubacic, Ibid. pp. 185-250 ; des exemples de luttes ouvrières à Zastava Elektro, Srbolek, BEK, Jugoremedija, et autres.




(italiano / srpskohrvatski)

Unendoci al cordoglio, che in queste ore accomuna i progressisti e gli antimperialisti di tutto il pianeta, per la morte del presidente compagno Hugo Chavez, segnaliamo che per avere informazioni aggiornate dal Venezuela e sulle reazioni a livello internazionale si può fare riferimento al sito della Rete transnazionale latinoamericana TeleSUR: http://www.telesurtv.net/ evitando così il filtro del giornalismo ostile e prezzolato che ci affligge in Occidente.
CNJ-onlus

---

Da:  Retedeicomunisti

Oggetto:  Hasta la victoria siempre, Comandante Hugo Chavez !

Data:  06 marzo 2013 


Hasta la victoria siempre, Comandante Hugo Chavez !!

Alle ore 17,00 di fronte all’Ambasciata del Venezuela, in via TARTAGLIA 11, ROMA, invitiamo tutti i compagni, gli amici della rivoluzione bolivariana, a dare un saluto al Comandante Chavez ,e la più sentita fraternità e solidarietà  al governo e al popolo bolivariano , portando ognuno un semplice omaggio floreale con un  solo significativo garofano rosso.

Rete dei Comunisti,mercoledì 6 marzo 2013.



Con profondo dolore apprendiamo la notizia della morte fisica del Comandante Hugo Chavez Frias, ma il suo insegnamento vive dentro di noi e sarà sempre presente nelle lotte di tutti gli antimperialisti, gli anticapitalisti , i comunisti e i rivoluzionari di tutto il mondo.

 L’azione del governo bolivariano  guidato dal Presidente Hugo Chavez  ha dato vita ad un formidabile protagonismo politico  del popolo venezuelano,   chiamato  a lottare  per la propria indipendenza e autodeterminazione contro l’ordine reazionario delle oligarchie borghesi sostenute dagli Stati Uniti e dall’Unione Europea.

Hugo Chavez  Frias è un uomo dalle umili origini, un uomo del popolo,  e come tale meglio di altri ha condiviso le condizioni di vita e l’aspirazione ad una società più giusta ed equa della sua gente. Da giovane militare,  nel 1989 si oppose  alle politiche repressive dell’oligarchia fascista rifiutandosi di sparare sulle manifestazioni popolari. Negli anni che seguirono diede vita al “Movimiento Bolívariano MBR-200”,  continuando a battersi  contro l’ordinamento reazionario e finendo in carcere una prima volta  nel 1992.  La seconda volta fu arrestato da Presidente della Repubblica Bolivariana , l’11 aprile del 2002,  in seguito ad colpo di Stato organizzato dall’Ambasciatore USA Shapiro e da un gruppo di oligarchi fascisti tra cui  Henrique Capriles,  candidato della  destra, sonoramente sconfitto  alle ultime elezioni presidenziali.  Un figlio del popolo e del processo rivoluzionario venezuelano e bolivariano  che per ben due volte, nel 1994  e  nel 2002 , ha visto il popolo scendere dai barrios e  dai ranchitos ed  imporre  la sua liberazione alla borghesia reazionaria e ai gorillas che lo avevano arrestato.

I successi del governo bolivariano si  esprimono negli  avanzamenti del processo di transizione al socialismo, con una decisa e massiccia redistribuzione della ricchezza sociale prodotta, che si è tradotta in una forte politica di pianificazione socio-economica rivolta a soddisfare i bisogni dei lavoratori,dei proletari e  di  tutti gli sfruttati venezuelani  che hanno potuto conquistare in pochi anni  l’accesso alla sanità pubblica e gratuita, il diritto all’istruzione gratuita, l’allargamento e l’aumento della previdenza sociali e delle pensioni. Il sostegno popolare alla rivoluzione bolivariana e al suo Comandante sono intimamente legati all’emancipazione politica, sociale , culturale ed economica di milioni di uomini e donne.

Questo  è un giorno triste, innanzitutto per il popolo della rivoluzione bolivariana e per l’America Latina, ma l’esempio di vita di combattente  per il socialismo del Comandante Chavez tocca il cuore e la mente dei rivoluzionari e degli sfruttati in tutto il mondo. Il  suo contributo di una vita dedicata al popolo bolivariano e al  riscatto del proletariato di Nuestra America  è sotto gli occhi di tutti, anche dei nemici di classe, perché   con lui  la rivoluzione bolivariana ha rimesso in moto la storia non solo in Venezuela e in America Latina,  ma ha detto  ai popoli del mondo che è possibile ribellarsi, conquistare e difendere il potere popolare con la democrazia di base partecipativa.

La politica del  governo rivoluzionario venezuelano  oggi ripropone l’attualità del socialismo nel contesto  storico politico ed economico del XXI secolo, il socialismo possibile  nell’attuale contesto storico caratterizzato dalla crisi sistemica del modo di produzione capitalistico e dalla conseguente aggressività dei paesi imperialisti e da una debolezza soggettiva del movimento internazionale anticapitalista organizzato. Grazie alla rivoluzione bolivariana e ai paesi dell’ALBA, i rapporti di forza tra le classi a livello internazionale hanno visto il movimento operaio e progressista  assestare un duro colpo all’imperialismo, privato dell’egemonia sul continente latino-americano.

In questo quadro l’alternativa socialista della rivoluzione bolivariana, dell’ALBA e l’alleanza con i governi progressisti rappresentano il  punto  più avanzato oggi  della lotta anticapitalista. Dopo la caduta dei paesi socialisti,  nel momento in cui l’imperialismo statunitense e europeo si immaginavano privi di ostacoli, la rivoluzione bolivariana, insieme alla Bolivia del MAS e del socialismo comunitario, a  Cuba rivoluzionaria  socialista,alla rivoluzione cittadina dell’Ecuador , hanno riaperto la prospettiva dell’ emancipazione, della sovranità autodeterminata e  dell’indipendenza del continente latino-americano, e della  fuoriuscita dal capitalismo mettendo concretamente in campo la prospettiva  Il socialismo nel  e per il XXI secolo.

Il Comandante Chavez  e la dirigenza politica del governo bolivariano hanno fatto della solidarietà internazionalista e dell’antimperialismo un elemento centrale della propria azione politica, guadagnandosi l’affetto e la stima dei popoli oppressi. Ricordiamo le parole di condanna nei confronti delle aggressioni sioniste in terra di Palestina, delle ripetute aggressioni imperialiste in Libia , in Siria, ed in altri paesi dell’Africa, posizioni coraggiose che sono state accompagnate dal sostegno ai movimenti di liberazione e alle forze antimperialiste. 

Ci  stringiamo  vicini con tutto il cuore e l’affetto alla  famiglia del Comandante per questo tremendo  momento.Vogliamo ancor più intensamente  rinnovare tutto  la nostra fratellanza e sostegno rivoluzionario  ai compagni del PSUV,  del PCV, al vice-presidente Maduro,  a tutto il governo rivoluzionario, alle forze politiche,  sindacali e sociali  venezuelane, e a tutto il popolo che è linfa vitale e spina dorsale dell’intero  processo rivoluzionario bolivariano. Siamo a fianco della gente  umile e dignitosa dei barrios, delle missioni, ai  militari bolivariani, ai lavoratori e ai contadini,   alla folla proletaria  che di  nuovo tornerà a riempire di  rosso le piazze per stringersi intorno al suo Comandante e per dire forte e chiaro all’oligarchia fascista e agli imperialisti di Washington e Bruxelles a che il governo è e resterà del   popolo  bolivariano .

CHAVEZ VIVRà PER SEMPRE NELLA LOTTA RIVOLUZIONARIA DI TUTTI GLI SFUTTATI !!

La lotta continua e si rafforza  perché il comandante Chavez è vivo e vincerà, e resterà un indimenticabile esempio di ricchezza rivoluzionaria e patrimonio vivo dell’intera umanità che lotta per la libertà , la giustizia, l’uguaglianza , il socialismo.  

Alle ore 17,00 di fronte all’Ambasciata del Venezuela, in via TARTAGLIA 11, ROMA, invitiamo tutti i compagni, gli amici della rivoluzione bolivariana, a dare un saluto al Comandante Chavez ,e la più sentita fraternità e solidarietà  al governo e al popolo bolivariano , portando ognuno un semplice omaggio floreale con un  solo significativo garofano rosso.

Rete dei Comunisti



---

http://www.skoj.org.rs/130.html

UMRO JE DRUG UGO ČAVEZ - ŽIVELA BOLIVARSKA REVOLUCIJA

Vođa Bolivarske revolucije i jedan od najistaknutijih pripadnika međunarodnog radničkog pokreta, Ugo Čavez umro je nakon dvogodišnje borbe sa kancerom, danas 5. marta 2013. godine. Drug Čavez nas je napustio istog datuma kada i četvrti klasik naučnog socijalizma Josif Visarionovič Staljin, samo 60 godina kasnije. Smrću El komadantea narod Venecuele i čitav slobodoljubljivi i pravedoljubljivi svet pretrpeo je ogroman gubitak. Sa svetske pozornice otišao je tiho i dostojanstveno, borac protiv imperijalizma i neokolonijalizma, iskreni i ubeđeni pristalica socijalne pravde i stvari radničke klase - Ugo Čavez, presednik Venecuele. Preminuo je jedan od najvećih boraca protiv globalizacije i američkog imperijalizma. Istorija će ga pamtiti kao čoveka koji je imao hrabrosti da očuva dostojanstvo svoje nacije.

Poput Simona Bolivara, Če Gevare i Kastra, Ugo Čavez pošao je putem najtežih iskušenja i bitaka za dostojanstvo čoveka. Pobedama koje je ostvario nadahnuo je mnoge, ne samo u Venecueli već i u svakom delu planete gde postoje ugnjetavani i eksploatisani. Čavez više nije fizički sa nama, ali njegova ideja nastaviće da živi u svakom čoveku željnom slobode i pravde. Velikih heroja poput njega gotovo da nema, ostavio nam je viteški primer kako se bori. Njegova borba biće nastavljena.

Nova komunistička partija Jugoslavije (NKPJ) i Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) izražavaju najdublje saučešće članovima porodice druga Uga Čeveza, narodu Venecuele i svima koje je potresla ova bolna vest. NKPJ i SKOJ poručuju neprijateljima progresa da se ne raduju, Čavesovom smrću neće prestati da živi i Bolivarska revolucija! Heroji radničke klase i antiimperijalističke borbe žive u našim srcima i kad nisu pored nas. Sećanje nas teši i hrabri da nastavimo borbu za slobodu i pravdu, za socijalizam!

VEČNA SLAVA DRAGI DRUŽE!


---


Da:  Gennaro Carotenuto 

Oggetto:  [gc] Hugo Chávez, la leggenda del Liberatore del XXI secolo

Data:  06 marzo 2013 08.25.11 GMT+01.00

A:  articoligennarocarotenuto@...
Rispondi a:  garibaldiuy  @  gmail.com


Hugo Chávez non è stato un dirigente come tanti nella storia della sinistra. È stato uno di quei dirigenti politici che segnano un’intera epoca storica per il suo paese, il Venezuela, e per la patria grande latinoamericana. Soprattutto, però, ha incarnato l’ora del riscatto per la sinistra dopo decenni di sconfitte, l’ora delle ragioni della causa popolare dopo la lunga notte neoliberale.

è particolarmente gradita la condivisione

di Gennaro Carotenuto

L’America nella quale il giovane Hugo iniziò la sua opera era solo apparentemente pacificata dalla cosiddetta “fine della storia”. Questa, in America latina, non era stata il trionfo della libertà come nell’Europa dove cadeva il muro di Berlino. Era stata invece imposta nelle camere di tortura, con i desaparecidos del Piano Condor e con la carestia indotta dal Fondo Monetario Internazionale. Il migliore dei mondi possibili lasciava all’America latina un ruolo subalterno e ai latinoamericani la negazione di diritti umani e civili essenziali. Carlos Andrés Pérez, da vicepresidente dell’Internazionale socialista in carica, massacrava nell’89 migliaia di cittadini inermi di Caracas per ottemperare ai voleri dell’FMI. L’America che oggi lascia Hugo Chávez, ad appena 58 anni, è un continente completamente diverso. È un continente in corso di affrancamento da molte delle sue dipendenze storiche e rinfrancato da una crescita costante che, per la prima volta, è stata sistematicamente diretta a ridurre disuguaglianze e garantire diritti.

Non voglio tediare il lettore e citerò solo un paio di dati indispensabili. Nella Venezuela “saudita”, quella considerata una gran democrazia e un modello per l’FMI, ma dove i proventi del petrolio restavano nelle tasche di pochi, i poveri e gli indigenti erano il 70% (49 e 21%) della popolazione. Nel Venezuela bolivariano del “dittatore populista” Chávez ne restano meno della metà (27 e 7%). A questo dato affianco la moltiplicazione del 2.300% degli investimenti in ricerca scientifica e il ricordo che, con l’aiuto decisivo di oltre 20.000 medici cubani, è stato costruito da zero un sistema sanitario pubblico in grado di dare risposte ai bisogni di tutti.

Oggi che il demonio Chávez è morto, è sotto gli occhi di chiunque abbia l’onestà intellettuale di ammetterlo cosa hanno rappresentato tre lustri di chavismo: pane, tetto e diritti. Gli osservatori onesti, a partire dall’ex-presidente statunitense Jimmy Carter, che gli ha rivolto un toccante messaggio di addio, riconoscono in Chávez il sincero democratico e il militante che si è dedicato fino all’ultimo istante «all’impegno per il miglioramento della vita dei suoi compatrioti». No, Jimmy Carter non è… chavista. Semplicemente è intellettualmente onesto ed è andato a vedere. Tutto il resto, la demonizzazione, la calunnia sfacciata, la rappresentazione caricaturale, è solo squallida disinformazione.

Chávez entra oggi nella storia ed è già leggenda perché ha mantenuto i patti e fatto quello che è l’essenza dell’idea di sinistra: lottare con ogni mezzo per la giustizia sociale, dare voce a chi non ha voce, diritti a chi non ha diritti, raggiungendo straordinari risultati concreti. In questi anni ha cento volte errato perché cento volte ha fatto in un paese terribilmente difficile come il Venezuela. Ha chiamato il suo cammino “socialismo”, proprio per sfidare il pensiero unico che quel termine demonizzava. Chávez diventa così leggenda perché, in pace e democrazia, ha realizzato quello che è il dovere di qualunque dirigente socialista: prendere la ricchezza dov’è, nel caso del Venezuela nel petrolio, e investirla in beneficio delle classi popolari. Lo ha fatto al di là della retorica rivoluzionaria, propria di anni caldissimi di lotta politica, da formichina riformista. Utilizzo il termine “riformista” sapendo che a molti, sia apologeti che critici, non piace pensare che Chávez non sia stato altro che un riformista, ma radicale, in grado di raggiungere risultati considerati impossibili sulla base di defaticanti trattative e su politiche basate sulla ricerca del consenso e sulla partecipazione. Chávez è già leggenda perché ha piegato al gioco democratico un’opposizione indotta, in particolare da George Bush e José María Aznar (molto meno da Obama), all’eversione, esplicitatasi nel fallito golpe dell’11 aprile 2002 quando un popolo intero lo riportò a Miraflores e nella susseguente serrata golpista di PDVSA, la compagnia petrolifera nazionalizzata. È il controllo di quest’ultima ad aver garantito la cassaforte di politiche sociali generose.

È questo che la sinistra da operetta europea non ha mai perdonato a Chávez. Per la sinistra europea l’America latina è un remoto ricordo di gioventù, non un continente parte della nostra stessa storia. È troppo facile archiviare la presunta anomalia chavista, che è quella di un Continente, l’America latina dove destra e sinistra hanno più senso che mai, ed è necessario schierarsi, come un’utopia da chitarrate estive, Intillimani e hasta siempre comandante. È troppo scomodo riconoscerne la prassi politica nelle due battaglie storiche che Hugo Chávez ha incarnato: la lotta di classe, che portò Chávez, il ragazzo di umili origini che per studiare poteva fare solo il militare o il prete, a scegliere di stare dalla parte degli umili, e quella anticoloniale che ha preso forma nel processo d’integrazione del Continente.

Il consenso, la partecipazione al progetto chavista, si misura proprio nella vigenza, nelle classi medie e popolari venezuelane, di un pensiero contro-egemonico rispetto a quello liberale dell’imperio dell’economia sulla politica. I latinoamericani hanno maturato nei decenni scorsi solidi anticorpi in merito. Chávez ha catalizzato tali anticorpi riportando in auge il ruolo della lotta di classe nella Storia, la continuità della lotta anticoloniale, perché i “dannati della terra” continuano ad esistere e a risiedere nel Sud del mondo e non bastano 10 o 15 anni di governo popolare per sanare i guasti di 500 anni. Lo accusano di aver usato a fini di consenso la polemica contro gli Stati Uniti. C’è del vero, ma non è stato Chávez a tentare sistematicamente di rovesciare il presidente degli Stati Uniti e non è il dito di Chávez ad oscurare la luna di rapporti diseguali e ingiusti tra Nord e Sud del mondo.

Si conceda a chi scrive il ricordo dell’intervista quasi visionaria che Chávez mi concesse a fine 2004 proprio sul tema della Patria grande latinoamericana. Sento ancora la forza del suo abbraccio al momento di salutarci. Con lui c’erano Lula e Néstor Kirchner, anch’egli scomparso neanche sessantenne nel momento di massima lucidità politica, dopo aver liberato l’Argentina dalla morsa dell’FMI e restaurato lo Stato di diritto in grado di processare i violatori di diritti umani. Poi vennero Evo Morales e tutti gli altri dirigenti protagonisti della primavera latinoamericana. A Mar del Plata nel 2005 tutti insieme sconfissero il progetto criminale di George Bush che con l’ALCA voleva trasformare l’intera America latina in una maquiladora al servizio della competizione globale degli USA contro la Cina. Dire “no” agli USA: qualcosa d’impensabile!

Adesso, seppellita la pietra dello scandalo Chávez, tutti sono certi che l’anomalia rientrerà, che Nicolás Maduro non sarà all’altezza, che il partito socialista esploderà per rivalità personali e che la storia riprenderà il proprio corso come se Hugo non fosse mai esistito. Chissà; ma cento volte nell’ultimo decennio i venezuelani e i latinoamericani hanno dimostrato di ragionare con la loro testa. Hanno dimostrato di non voler tornare al modello che hanno vissuto per decenni e che oggi sta divorando il sud dell’Europa. La forza del Brasile di Dilma come potenza regionale ha superato con successo vari esami di legittimazione. Il processo d’integrazione appare un fatto irreversibile che fa da pilastro all’impedire il ritorno del «Washington consensus». No, una semplice restaurazione non è all’ordine del giorno anche se dovesse cambiare il segno politico del governo venezuelano, cosa improbabile sul breve termine, anche per l’enorme emotività causata dalla scomparsa di un leader così popolare.

Da oggi qualunque governo venezuelano e latinoamericano si dovrà misurare con la leggenda di Chávez, il presidente invitto, quattro volte rieletto dal suo popolo, in grado di sopravvivere a golpe e complotti, che aveva tutti i media contro e che solo il cancro ha sconfitto. Di dirigenti come lui o Néstor Kirchner non ne nascono tanti e il futuro non è segnato. Ma il suo lascito è enorme ed è un patrimonio che resta nelle mani del popolo.

Gennaro Carotenuto su http://www.gennarocarotenuto.it


=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/



Mišljenja iz Slovenije

1) Rastko Močnik: Slovenija je njemačka kolonija, Jugoslavija je bila bolja od EU
2) Primož Krašovec: Slovenska pobuna traži svoju boju


=== 1 ===

(en francais: 
Rastko Močnik: « Mieux valait la Yougoslavie que l’Union européenne ! »
http://balkans.courriers.info/article21889.html 
ou http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/7605 )


http://www.seebiz.eu/mocnik-slovenija-je-nemacka-kolonija-jugoslavija-je-bila-bolja-od-eu/ar-57776/

Močnik: Slovenija je nemačka kolonija, Jugoslavija je bila bolja od EU

Autor/izvor: Milica Mančić / RTS 
Datum objave: 23.02.2013. - 00:26:00 
Zadnja izmjena: 23.02.2013. - 10:18:48 

BEOGRAD - Slovenija je nemačka kolonija, a Jugoslavija je za Sloveniju bila bolja od Evropske unije, ocenio je uticajni slovenački intelektualac, sociolog Rastko Močnik. Močnik je u intervjuu za Radio-televiziju Srbije govorio o tome zašto se Slovenci danas bune protiv vlasti i o mogućem razvoju dogadjaja u njegovoj zemlji, al i u Evropi.

„Ja sam bio protiv razbijanja Jugoslavije i još uvek mislim da je to bila velika istorijska greška. Prošle subote slovenački ekonomist Maks Tajnikar napisao je članak u Delu gde pravi paralelu izmedju slovenačkog otcepljenja i sadašnje situacije i kaže: Sloveniji nije bilo dovoljno da bude sever Jugoslavije, da ima privilegovan dostup na trzište od 20 miliona ljudi, a sada u Evropi, ona je zapravo jug. Mi smo nerazvijena zemlja u evropskoj konstrukciji, a i evropska konstrukcija se promenila za ovo vreme od kad smo mi unutar nje. Namera one tradicionalne evropske konstrukcije bila je da podiže standard nerazvijenih kao što su bili Portugal, Španjolska i Grčka i da stvara zajedničku privredu koja bi bila na više – manje istom nivou. Međutim, zbog svetske krize i zbog toga što Amerika i Evropa gube primat ekonomski, pa i politički, mozda čak i vojni, Evropa je ušla u krizu i promenila je koncepciju. Sada je koncepcija unutrašnje kolonije. To znači da su si razvijene privrede kao što su Nemačka, Francuska ili skandinavske zemlje, stvorile unutrašnje kolonije u južnim, mediteranskim zemljama, do kojih imaju privilegovan dostup, jer je to jedno privredno područje, a u velikom delu i jedinstveno monetarno područje."

- Čija ste vi kolonija?

„Nemačka. Možete pogledati statistiku, naš privilegovan partner u vanjskoj trgovini je Nemačka, razmena je nejednaka, znači da novoproizvedena vrednost iz Slovenije odlazi u Nemačku.

- Slovenački intelektualci su se u vreme bivše Jugoslavije, krajem 80-ih, protivili Beogradu kao autoritarnom centru. Znači li to da sada postoji ta intelektualna elita koja se protivi Berlinu, ako je to tako kao što kažete?

„Elita je sada u Briselu. Autoritarizam u Jugoslaviji, ako ga je uopšte bilo, nije bio ništa do folklor spram onog koji postoji danas. Danas mi imamo komesarsku vladu. Vlada u Briselu nije pod demokratskim nadzorom, to je vlada koja radi sa drugim vladama i njene procedure su više – manje tajne diskusije. To je vlada koja proizvodi zakone koji se zovu direktive, baš tako, otvoreno."

- Slično kao CK SKJ?

Da, samo ipak je bilo drugačije. Prvo, postojale su nacionalne partije gde je moralo doći do nekog konsenzusa, a komunisti nisu uvek izgurali svoje, jer je bila jaka ekonomska elita. Menadzerska elita je bila vrlo jaka u Jugoslaviji.

- Sad ne možete da izgurate svoje?

„Kao država sa dva miliona stanovnika i sa ne baš jakom ekonomijom, ekonomijom koja je propala u poslednjih 10-15 godina, Slovenija ne može gura svoje u Briselu. Ono što je tipično je da je slovenačka industrija postala podizvodjač velikih transnacionalnih kompanija sa sedištem u Nemačkoj ili u Francuskoj."

- Da li je Slovenija imala alternativu Evropskoj uniji, ili je to bio jedini put?

„Predstavljeno je kao da je to jedini put. A, u ono vreme, Evropa je bila mnogo bolja, humanija za male privrede. Mislim da bi Slovenija vrlo teško ostala van EU. Nisam siguran da to isto važi za Srbiju i za Hrvatsku, jer su one jače i pozicionirane su tako da u svakom slučaju treba da ih se integriše, ali ne nužno na isti način kao što se Slovenija integrisala. Sada ipak ulazi Hrvatska. Ako će eks-Jugoslavija ući u EU, onda bi možda postojale nade da se EU promeni. Evropska unija, kao ideja je racionalna, samo što treba dve stvari da uoči: prvo, da ne može više da vlada svetom, drugo, da ne može biti konkurentna Kinezima koji imaju drugačije standarde, niže nadnice, mnogo brutalniji kapitalizam nego ovaj naš, koji mi možda ne volimo, ali je još uvek relativno blag u odnosu na treći svet ili Kinu."

- Kreću li protesti u Sloveniji iz stomaka, srca, ili glave?

„Kreću iz stomaka i srca, a glava tek počinje da razmišlja. Kriza koja je tu sa nama od 2007-2008. i prilično je upropastila slovenačku privredu i sada imamo 120.000 nezaposlenih radnika i radnica. (...) Problem je u tome što su sadašnji protesti protiv cele političke klase. Nije vlada izgubila legitimitet, nego cela politička klasa, jer su se u isto vreme objavili korupcijski škandali i u opoziciji i u vladajućoj koaliciji, tako da narod u ovim protestima ide protiv cele političke kaste, a alternative nema."

- Zar to nije naivno gledanje na politiku, ako se kaže da su svi loši?

„To je idealna situacija za autoritarne varijante, kad se digne neko i kaže: 'Ja imam plan." Ako je ta osoba karizmatična, ona može da uzme vlast i dobije mandat koji je prejak i koji vodi u autoritarizam. Obično se najpre dogadja populistička pobuna, pa onda autoritarni režim. Kod nas u Sloveniji je redosled obrnut, mi već imamo autoritarni režim i zbog toga je došlo do narodne pobune: zbog arogancije, nesposobnosti vlasti, i zbog pljačke. Jasno je da su pljačkali i jedni i drugi. Ljudi koji podržavaju Janšu su zapravo oni koji najviše trpe od njegove politike, ljudi sa niskom stručnom spremom, industrijski radnici, ljudi u manjim mestima, baš ovi koje najviše pogadja ova sadašnja politika ograničavanja dohotka. Oni ga podržavaju zato što politika nije racionalno delo, postoji nešto gde, kako kažete, rade stomak i srce, a glava eventualno, ne nužno."

- Zašto u Jugoslaviji nije uspostavljena parlamentarna demokratija?

Parlamentarna demokratija u kasnim osamdesetim ne bi više mogla da ide, jer su sve političke snage u zemlji već bile grupisane nacionalno. Bila je jedna teorija da je Jugoslaviju upropastio Ustav iz 1974. Ja sam blizak toj tezi. Ako uzmete poslednji kongres SKJ, koji su Slovenci razbili, da je bila situacija normalna, Slovenci koji su izašli sa kongresa bi odmah išli u Zagreb, u Skopje, u Sarajevo, u tada Titograd, da traže saveznike da stvore neku političku alternativu. Oni to nisu uradili. Oni su se vratili u Ljubljanu. Znači, u tom trenutku je već bilo nemoguće organizovati političku snagu na federalnom nivou, a to je uslov da jedna federacija funkcioniše.

- Kakav razvoj očekujete unutar Evropske unije?

„Mislim da će se u Evropi postaviti pitanje konformizma razvijenih zemalja, koje imaju višak kapitala, i nerazvijenih, koje imaju manjak kapitala i koje traže da taj kapital dođe. Taj kapital može doći samo da bi stvorio profit, i to ne sedam ili osam posto, nego petnaest, dvadeset, dvadeset pet! Kapital koji dolazi iz takozvanih razvijenih kapitalističkih zemalja, iz centra, dolazi da dovede jednu prilično brutalnu eksploataciju. One će tu pre ili kasnije biti u situaciji kad će trebati, ili će ih njihovi vlastiti narodi na to navesti, da kažu da tako ne može dalje, da traže evropsku alternativu. Mislim da će se to pre ili kasnije dogoditi."

- Gde je Slovenija u toj podeli?

„Slovenija je nerazvijeni jug. Slovenija je danas u situaciji Grčke, Portugala, Španjolske. Demonstracije su pomogle da se pamet malo brže kreće. Pre pola godine sam bio usamljen u toj teoriji, a sada je to prilično usvojena teorija. Mislim da će biti većih promena, ali koje se neće odmah ispoljiti. Imaćemo još dve - tri vlade koje će biti ovakve, sa manjom podrškom, 'kompradorske', koje će služiti vanjskim interesima više nego vlastitom narodu, ali se menja klima, atmosfera.
Nekako liči na kasne osamdesete. Ljudi su skeptični, nema više dogmatskog verovanja u ispravnost onog što vlast govori. U 80-im je u taj vakuum pala nacionalistička ideja. Danas to više ne može. Ne može zbog toga što je nacionalistička ideja ta koja nas je dovela do ove situacije.
Krajem 90-ih imali smo realno postojeći fašizam u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i u Sloveniji. Fašizam je kolateralni rezultat nacionalne buržoazije. Mi više nemamo nacionalnu buržoaziju. Odnosno, barem u Sloveniji, nacionalna buržoazija je doživela istorijski poraz. Ona nije uspela da stvori nacionalnu privredu i sada izgleda da je na vlasti ono što se naziva 'kompradorskom' buržoazijom, ono što poznajemo iz Južne Amerike. To su lokalni agenti stranog kapitala čiji je zadatak da obezbede socijalni mir i organizuju okruženje koje može prihvatiti strane investicije. To je više policijska funkcija. To je jedna klasa koja nije produktivna. Oni ne umeju da organizuju nacionalnu privredu. Oni su samo agenti stranog kapitala.
Mislim da se sad menja situacija u Hrvatskoj i Sloveniji u tom smislu. To ne znači da neće moći doći do autoritarnih režima. U Južnoj Americi su imali generalske hunte vrlo često, to je bila opšta pojava, ali mislim da onaj fašizam koga poznajemo istorijski više nema socijalnog osnova."


=== 2 ===

(di Primož Krašovec si veda anche l'intervista: 
»Obdobja barbarizma so nujni pogoj za nadaljnjo akumulacijo kapitala.«
http://www.mladina.si/117826/primoz-krasovec-obdobja-barbarizma-so-nujni-pogoj-za-nadaljnjo-akumulacijo-kapitala/
i na srpskohrvatskom:
http://www.slobodnifilozofski.com/2013/01/primoz-krasovec-razdoblja-barbarizma.html )


http://pe.org.rs/osvrti/primoz-krasovec-slovenska-pobuna-trazi-svoju-boju/

04.03. 2013.

Primož Krašovec: Slovenska pobuna traži svoju boju


Razvoj i potencijali ustanka u Sloveniji

Dugo smatrana pokaznim primjerom uspješne tranzicije, Slovenija je posljednjih mjeseci pozornica masovnih prosvjednih valova. Posljedice ekonomske krize i smjer političkog rukovođenja njezinim učincima politizirali su velike dijelove javnosti. Prvi put od samostalnosti, na ulicama se mogu čuti i glasovi koji otvoreno dovode u pitanje socio-ekonomski status quo. No koji su stvarni dometi i perspektive tih recentnih zbivanja?

Unatoč učestalim predstavama o Sloveniji kao modelu, barem u usporedbi s ostalim postjugoslavenskim zemljama, uspješne tranzicije i europske integracije, upravo je razdoblje od ulaska u Europsku uniju (2004) bilo razdoblje izuzetne ekonomske krhkosti, socijalne regresije i političke nestabilnosti. Slovenija, doduše, i unatoč većoj izloženosti konkurentskim pritiscima zajedničkog europskog tržišta, gubitku monetarne suverenosti preuzimanjem eura (2007) i krizi, ima manju stopu nezaposlenosti i siromaštva te je uspjela sačuvati više tekovina socijalne države od ostalih postjugoslavenskih zemalja, ali ta se razlika ubrzano gubi u zakašnjeloj šok-terapiji, koju od svog dolaska na vlast u jesen 2011. primjenjuje aktualna desničarska vlada

Ekonomski i politički razvoj Slovenije od 1991. do 2012.

Sumirajmo ukratko općepoznate posebnosti slovenske tranzicije: odsutnost destruktivnog rata koji se u Sloveniji sveo na nekoliko dana oružanih okršaja 1991. i uspješna blokada ekstremne desnice od strane koalicije lijevog centra 1992. spriječili su razdoblje autoritarnog desetljeća, koje je u Hrvatskoj i Srbiji bilo ujedno i razdoblje agresivne privatizacije i deindustrijalizacije. Šokovi tranzicije u vidu masovnih otpuštanja, privatizacijskog uništavanja industrijske baze i fiskalnih kriza, izazvanih sniženjem poreznih prihoda zbog deindustrijalizacije, i u Sloveniji su u devedesetima bili prisutni, ali su ublaženi njihovim gradualnim tempiranjem. S druge strane, većina financijskog sektora i društvene infrastrukture ostala je u državnom vlasništvu, dok je industrija koja je preživjela privatizaciju većinom ostala u vlasništvu domaćih menadžera.

Socijalno-ekonomski sustav, koji je proizašao iz tog procesa “gradualne tranzicije”, na početku 21. stoljeća bio je blizu njemačko-austrijskom modelu korporativizma. Sindikati su ostali snažni i relativno brojni – iako je postotak radnika učlanjenih u sindikate, posebno u privatnom sektoru, pao, taj je pad bio manje izražen nego u usporedivim zemljama. Uslijed toga uspostavile su se čvrste institucije bipartitnog i tripartitnog kolektivnog pregovaranja. Institucije socijalne države nisu se bitno ili kvalitativno promijenile od vremena socijalizma, samo su se socijalna prava kvantitativno smanjivala (recimo, vrijeme i iznos nadoknade za nezaposlenost ili iznos socijalne pomoći). Većina nekadašnje teške (rudnici, željezare) i tekstilne industrije je propala, a preostatak se restrukturirao u laku, izvozno orijentiranu proizvodnju poluproizvoda (poput automobilskih dijelova) za strane, prije svega njemačke, firme. Za uspjeh tog tipa industrijske politike bio je bitan nizak tečaj tolara, s kojim se održavala cjenovna konkurentnost izvoza. Sektor javnih usluga nije se privatizirao, barem ne direktno, ali se putem davanja državnih koncesija počeo razvijati paralelni sektor privatnog školstva i zdravstva. Na prvi pogled kontradiktorno, barem sa stajališta dominantnih ideologija u regiji, Slovenija u razdoblju od 1991. do 2004. nije bila u boljem položaju od ostalih postsocijalističkih zemalja zbog svoje spretnosti u prilagođavanju na kapitalizma, nego zbog toga što je očuvala više socijalističkih elemenata.

Ubrzani proces europskih integracija na početku 21. stoljeća uspio je postići ono što lokalne političke i ekonomske elite, oslonivši se samo na svoje snage, dotad nisu uspjele. Ulazak u EU i preuzimanje eura drastično su pogoršali uvjete izvozno orijentirane industrijske strategije. U istom razdoblju, na vlast prvi put stupa desna koalicija s ambicioznim neoliberalnim programom. Velike sindikalne demonstracije 2005. i 2007. uspijevaju spriječiti uvođenje jedinstvene porezne stope (flat tax rate) i povećati minimalnu plaću, ali su istovremeno uvedene mnoge druge neoliberalne reforme, poput sniženja poreza za najviše osobne prihode. Ekonomski se fokus zbog dostupnosti jeftinih kredita i pada cjenovne konkurentnosti izvozne industrije preusmjerava u građevinarstvo. Slovenske se banke u godinama pred nastupanje krize sve više zadužuju u inozemstvu i taj novac plasiraju domaćim, prije svega građevinskim poduzećima. Izniman gospodarski rast u tim godinama je iluzoran jer se ne kreditiraju produktivne industrijske grane, nego izgradnja šoping-centara i elitnih stanova.

S dolaskom krize 2008. godine, vlast ponovno preuzima koalicija lijevog centra, ali ovaj put ne uspijeva pronaći progresivni izlaz iz krize niti sprovesti neoliberalne reforme, poput reforme tržišta rada i mirovinske reforme, koje na referendumima blokiraju sindikati, dok se istovremeno ekonomsko i socijalno stanje u zemlji rapidno pogoršava. U 2009. BDP drastično pada, dok se od 2010. polako oporavlja, ali je u 2012. još uvijek ispod razine iz 2008. godine. Nezaposlenost je od 2008. do 2012. porasla sa sedam na 12 posto. U 2012. godini, u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti živi već 400 tisuća ljudi ili 20 posto stanovništva.

Godine 2011. koalicija lijevog centra se raspada i vlast na izvanrednim izborima preuzima desnica. Istovremeno, nekretninski mjehur puca i građevinski se sektor – a time i prividni gospodarski rast posljednjih nekoliko godina – raspada. Bankama ostaje puno nenaplaćenih kredita i traže dokapitalizaciju, dok je proračun opterećen pritiskom novih nezaposlenih i mladih koji ne uspijevaju dobiti prvo zaposlenje. Odgovor nove vlade na ekonomski krah i eksploziju socijalnih antagonizama su drastični rezovi proračunskih izdvajanja: novi zakon o socijali, koji je blizak britanskim workfare[1]načelima, rezovi u zdravstvu i školstvu, sniženje plaća javnim činovnicima, sniženje mirovina koje se isplaćuju iz proračuna, a istovremeno i sniženje poreza na profit i slične mjere za “poticanje privrede”, što dodatno smanjuje proračunska sredstva i pogoršava stanje već ionako financijski pothranjenih socijalnih institucija. Ekonomskoj krizi tako se pridružila i politički uzrokovana socijalna kriza.

Krajem 2012. najavljeni su još i plan rješenja problema banaka osnivanjem tzv. loše banke i koncentracija političkog nadzora nad poduzećima u državnom vlasništvu putem centraliziranog državnog holdinga. Zbog sumnje da to samo predstavlja paravan za nadolazeću privatizaciju, sindikati traže referendum za oba zakona. Ustavni sud odbacuje oba referenduma, a ministarstvo financija odmah nakon toga najavljuje opsežan plan privatizacija, koji uključuje Telekom, najveću slovensku banku NLB i osiguravajuću kuću Triglav. Svi elementi neoliberalne šok-terapije time su na broju: rezovi, mjere štednje, reforma socijalne politike, mirovinska reforma i reforma tržišta rada, snižavanje poreza za najbogatije i rasprodaja državne imovine.

Agresivnom neoliberalnom politikom trenutačne vlade razdoblje gradualističkog modela, koji se temeljio na poštivanju pravila socijalnog dijaloga, definitivno je zaključeno. Ustankom, koji je počeo u studenom i eskalirao u prosincu 2012. godine, mase onih koji su u procesu zakašnjele šok-terapije ostali obespravljeni, siromašni, politički marginalizirani i bez budućnosti, umiješale su se u proces odlučivanja o tome kakve će biti političke i socijalno-ekonomske značajke razvojnog modela koji će ga naslijediti: autoritarni neoliberalizam koji nameće trenutačna vlada ili neki novi, demokratičan i socijalno pravedniji model.

Dinamika ustanka u osnovnim crtama

Ustanak je započeo u studenom 2012. u Mariboru, drugom najvećem slovenskom gradu, koji je nekada bio industrijsko središte, a time i grad koji je platio najveću cijenu tranzicije. Dok je Ljubljani donekle, barem do aktualne recesije, uspjela tranzicija iz industrije u ekonomiju dominantno uslužne djelatnosti, turizma i kulturno-kreativne “industrije” (koliko god se u retrospektivi njezin uspjeh pokazao prividnim, jer se nije temeljio na realnoj proizvodnji nego na nenaplativim kreditima, svejedno je u nekom razdoblju mogla nuditi relativno visoku stopu zaposlenosti i materijalnog standarda), za Maribor iste godine nisu značile samo visoke stope nezaposlenosti i siromaštva stanovništva, čiji je životni standard tradicionalno bio vezan uz gradsku industriju, nego i rapidno poskupljenje životnih troškova u vrijeme posljednjeg gradonačelnika Franca Kanglera.

Kangler je privatizirao komunalne gradske službe, poput vodovoda i grijanja, što je rezultiralo dramatičnim povećanjem iznosa režija i život u Mariboru učinilo još težim. U svom privatizacijskom žaru nije se zaustavio ni pred gradskim pogrebnim poduzećem, zbog čega je danas sahraniti nekoga u Mariboru dvaput skuplje nego u Ljubljani, gdje se o istom poslu još brine javno poduzeće. Proces javno-privatnih partnerstva, čiji je pionir u Mariboru bio Kangler, vodio je u iscrpljivanje gradskog proračuna i u brojne sudske procese zbog sumnje u korupciju.

Iskra koja je započela pobunu možda na prvi pogled izgleda banalna, ali zapravo u zgusnutom zgusnutom obliku ilustrira svu perverznost logike javno-privatnih partnerstava. U jesen 2012. gradske su vlasti u partnerstvu s privatnom firmom uz gradske prilaznice instalirale prometne radare, koji su automatizirali proces nadzora nad prebrzom vožnjom. Međutim, visoke kazne za prometne prekršaje nisu popravile stanje gradskog proračuna, nego su se slijevale na privatni račun firme koja je radare postavila. Dakle, novac koji je tim putem oduzet stanovnicima Maribora nije bio naplata za neke socijalno korisne usluge, nego za daleko pretjerane kazne za blage prometne prekršaje. Pored toga, nije koristio ni gradskom proračunu i time barem indirektno omogućio i više nego potrebno širenje ponude i dostupnosti komunalnih usluga.

Ustanak u Mariboru tako je počeo paljenjem i razbijanjem tih radara, što su dežurni medijski moralizatori odmah prozvali vandalizmom i pritom koristili bizarnu preradu klasičnog nečajevskog asketskog ideala revolucionara, koji ne mari za prozaične stvari poput troškova grijanja ili vode, ne bi li time čin građanske nepokornosti denuncirali kao suviše materijalistički. No tu bi kritičarima trebalo odgovoriti pitanjem: kako bi se inače ljudi u kapitalističkom društvu, gdje je pristup društvenom bogatstvu nužno uvijek posredovan novcem, trebali boriti protiv socijalne nepravde i izvlaštenja? Duhovnom kontemplacijom?

Prve spontane direktne akcije uništavanja radara s vremenom su prerasle u masovne proteste protiv korupcije gradskih vlasti, na kojima se od Kanglera tražila ostavka. Na najbrojnijim mariborskim protestima skupilo se 20 tisuća ljudi ili 20 posto stanovnika grada. Proteste u Mariboru pratilo je intenzivno policijsko nasilje – protiv prosvjednika korišteni su suzavac, policijska konjica i helikopteri. Oko 30 mladih prosvjednika provelo je više tjedana u zatvoru. Na slobodu su pušteni tek krajem prosinca. Nije pretjerano reći da su bili zadržani kao taoci, što potvrđuje i argumentacija tužiteljstva da su protesti poslije hapšenja “izgredničkih elemenata” bili mirni. Eskalacija policijske represije, posebno u Mariboru, ali i u drugim gradovima koji su se uskoro pridružili protestima, u Sloveniji je dosad neviđena, kao i autoritarnost vlade, koja unilateralno i po brzom postupku donosi jedan neoliberalni zakon za drugim i krši sva pravila socijalnog dijaloga.

Kako je već rečeno, nakon ustanka u Mariboru uskoro su uslijedili ustanci i u drugim slovenskim gradovima, koji su u prosincu prerasli u sveslovenski ustanak, usmjeren kako protiv pojedinačnih gradskih vlasti tako i protiv vlade. Prosvjedi su organizirani jednom ili čak više puta tjedno i rasli su i po posjećenosti i po militantnosti i ogorčenju koje su izražavali. U jednom trenutku u prosincu, bilo je gotovo nemoguće prošetati se Ljubljanom a da se ne naleti na neki od svakodnevnih manjih ili većih protesta. Protesti su organizirani i po školama i fakultetima, koji su ostali bez sredstava za normalan rad. Profesori ljubljanskog Filozofskog fakulteta izašli su i držali predavanja na ulicama i javnim prostorima u gradu, dok su studenti opkolili parlament vičući: “Nećemo platiti vašu krizu!” Kulturnjaci su organizirali protestival, sastavljen od uličnog kazališta, koncerata i recitacija poezije, dok su radnici u velenjskom Gorenju na vijest o prepolovljenoj božićnici reagirali spontanim štrajkom i vikanjem “Gotov si!” direktoru, koji se odmah povukao i odobrio punu isplatu božićnica.

Politika i budućnost protesta

Koliko god elan, atmosfera i brojčanost recentnih protesta u Sloveniji bili zadivljujući, njihove su političke poruke i zahtjevi ambivalentni. Tu ambivalentnost ćemo teško razumjeti ako ne poznajemo razvoj slovenske ljevice u posljednjih 20 godina. Dok je službena, parlamentarna ljevica zapravo predstavljala liberalni centar, vaninstitucionalna je ljevica u tom razdoblju zauzimala relativno marginalan položaj u politici, kulturnim institucijama, medijima i na univerzitetima. Politiku sindikata u istom razdoblju mogli bismo označiti kao lijevu ukoliko time mislimo borbu za radnička prava i protivljenje neoliberalnim reformama, ali je uvijek bila defanzivna i nije imala alternativni politički i razvojni program. A to je značilo da su sindikati antisocijalne procese karakteristične za neoliberalizam mogli samo usporiti, ali ne i zaustaviti, jer nikada nisu bili u stanju – barem ne samostalno i vlastitim snagama – preuzeti inicijativu u socijalnom dijalogu i dati joj ofenzivan karakter.

S druge strane, ljevičarski su pokreti dugo ostavljali radničko pitanje po strani i bavili se prvenstveno kulturnim pitanjima i pitanjima ljudskih prava. Dok te borbe nipošto nisu nevažne ili zanemarive, same po sebi su, ako ne uzimaju u obzir širi društveni kontekst restauracije kapitalizma i njegove transformacije u europsku verziju neoliberalizma, osuđene na analitičku površnost, pa stoga i nesposobne ugroziti univerzalni sistem koji generira svakovrsne partikularne diskriminacije i isključivanja. Recentnu povijest vaninstitucionalne (izvan političkih stranaka i sindikata) slovenske ljevice mogli bismo ugrubo podijeliti na tri faze: kulturalističku u devedesetima, koja predstavlja nastavak civilnog društva iz osamdesetih i prvenstveno se bavi pravima na priznanje marginalnih društvenih grupa i manjina (radi se o borbama za autonomne kulturne prostore poput Metelkove u Ljubljani, za prava izbrisanih, etničkih manjina, izbjeglica, žena i LGBT skupina); tranzicijsku proto-antikapitalističku u godinama 1999-2003, kada se uspostavila lokalna verzija globalnog “antiglobalističkog” pokreta, koja kulminira u masovnim mobilizacijama protiv ulaska Slovenije u NATO; te antikapitalističku od 2004. nadalje, koju karakteriziraju manji intenzitet i masovnost akcija, ali uz širenje područja borbe na radničko pitanje i kritiku eurointegracija, intenzivan teorijski rad i izgradnja infrastrukture za dugoročne antikapitalističke borbe, u kojima se solidariziranje sa žrtvama diskriminacije polako pretvara u klasnu svijest.

Budućnost ustanka i njegov potencijal za ozbiljne društvene promjene ovise o tome hoće li se energija i entuzijazam, koji se izražavaju u protestima, uspjeti preliti u trajne i održive nove političke formacije. Posljednji veliki sindikalni protesti protiv neoliberalnih reformi i za socijalnu državu 17. studenog u Ljubljani pokazali su veliku sposobnost mobilizacije i dobru organiziranost sindikata, ali i ozbiljna ograničenja njihove pitome forme protesta, koja nije sposobna politički kanalizirati rastuće ogorčenje masa. Spontani protesti, koji su uslijedili nedugo nakon sindikalnih, pokazali su, s druge strane, relativnu slabost (u smislu brojčanosti i organizacijske discipline) vaninstitucionalne ljevice, čija subjektivna razvojna dinamika zaostaje za eskalacijom objektivnih društvenih antagonizama.

Dok su sindikati isprva bili najavili generalni štrajk zaposlenika u javnom sektoru za 21. prosinca, dakle na dan prvog sveslovenskog ustanka, ubrzo su se povukli i štrajk premjestili za kraj siječnja 2013. Dosad uspješna sindikalna strategija usporavanja i blokiranja neoliberalnih strukturnih reformi, rezova i mjera štednje, koja se temeljila na redovitoj upotrebi referenduma i na očekivanju da će vlada i poslodavci poštovati pravila socijalnog dijaloga, donekle je iscrpljena. Prije svega zbog nedavne političke instrumentalizacije ustavnog suda po pitanju referenduma o lošoj banci i državnom holdingu, najavljenih  promjena ustava koje zabranjuju referendumsko odlučivanje o pitanjima javnih financija i sve autoritarnije vladine politike. Sada je na sindikatima hoće li se ukloniti ili radikalizirati primjenom militantnijih oblika borbe i zagovaranjem odlučnijih političkih stavova.

S druge strane, vaninstitucionalna ljevica danas plaća račune za dosad nedostatno bavljenje radničkim pitanjem i deficit eksplicitnije kritike kapitalizma. U nedostatku prisutnosti artikuliranih ljevičarskih političkih ideja u javnosti, hegemoniju u protestnom pokretu preuzimaju kritika korupcije i klijentelizma te pozivanje na pravnu državu, koji sadrže i određenu dozu nacionalizma. Dakle, u spontanoj ideologiji protesta prevladavaju pozivi na baštinu 1991, “kada smo se izborili za vlastitu državu” i postavili osnove za vladavinu prava i demokraciju. Tu demokraciju i pravnu državu u nekom momentu uzurpirale su nam “korumpirane elite”, pa se narod mora ujediniti i prognati korumpirane uzurpatore iz njihovih palača.

Ta pozicija je višestruko problematična. Kao prvo, probleme locira isključivo u endogenom razvoju Slovenije i zanemaruje egzogene momente, poput monetarne i fiskalne politike EU, zbog čega je latentno nacionalistička i ranjiva za populističke ideje i politike. Drugo, nije svjesna klasne dinamike aktualnih društvenih antagonizama, koje vidi isključivo na relaciji narod – elite, što je, u najboljem slučaju, predmarksistička politička teorija iz vremena Francuske revolucije. Treće, isključivo se fokusira na vidljive procese privatne aproprijacije zajednički proizvedenog društvenog bogatstva (korupcija) i građenje kohezije vladajuće klase u javnom sektoru (klijentelizam), dok zanemaruje nevidljivi proces eksploatacije radnika (profit) i procese reprodukcije privatnog sektora kapitalističke klase (poslovna izvrsnost i inovativnost). Štoviše, ponekad se poslovna izvrsnost, inovativnost i poduzetnički duh čak zazivaju kao opreka korupciji i klijentelizmu te kao izvor spasa iz krize. Četvrto, brkaju se uzrok i posljedice, jer nije pravna država ona koja će počistiti ekscese kapitalizma, nego je tek promjena načina proizvodnje ona koja omogućava pravednije i transparentnije odnose na neekonomskim društvenim područjima.

Budućnost ustanka ovisit će o napretku političke artikulacije protesta i širenju područja borbe s kritike ekscesa kapitalizma do kritike kapitalističkog sustava kao takvog. Za dugoročne društvene promjene nužna će biti suradnja između sindikata, vaninstitucionalne ljevice i nanovo radikaliziranih masa te povezivanje s naprednim snagama u međunarodnom prostoru. Drugačije rečeno: ako ne nađe načina da postane crven, slovenski ustanak riskira da ostane zabilježen kao samo još jedna od politički inkonzekventnih “šarenih revolucija” u Istočnoj Europi.


[1] Pojam workfare označava reformirane sustave socijalne pomoći (eng. welfare) u kojima je primanje uvjetovano aktivnim angažmanom primatelja na poboljšanju vlastite “zaposlivosti”, a nerijetko i volonterskim radom. U pravilu podrazumijeva i obavezu prihvaćanja i loše plaćenih i prekarnih oblika zaposlenja izvan ili ispod stručne spreme radnika. Brojni kritičari ističu neoliberalni karakter kako samog koncepta, tako i praksi koje obuhvaća (nap. uredništva).

Primož Krašovec je sociolog, aktivist i član Delavsko-pankerske univerze u Ljubljani.

Tekst je uz odobrenje prenet iz januarskog broja hrvatskog izdanja Le Monde diplomatique: 

Prvi broj LMD, siječanj 2013. - http://lemondediplomatique.hr/prvi-broj-lmd-sijecanj-2013/



=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/


(english / srpskohrvatski / francais / italiano)

Armi da Croazia, Bosnia e Kosovo per i terroristi anti-siriani

1) Sulle forniture di armi ai terroristi antisiriani dalla Croazia
2) Hrvatska prodaje oružje sirijskim pobunjenicima? / La Croatie brade ses stocks pour armer les rebelles
3) Syrian Rebels Get Arms from Kosovo and Bosnia / I ribelli siriani ricevono armi *anche* dal Kosovo e dalla Bosnia


=== 1 ===

Sulle forniture di armi ai terroristi antisiriani dalla Croazia

(Ricevuto via PeaceLink da Jure E., che ringraziamo)


Se la Croazia avesse davvero fornito armi ai ribelli siriani, attraverso la mediazione dell´Arabia Saudita, si tratterebbe del "peggiore degli scenari possibili": lo ha affermato l´analista croato di questioni militari, Igor Tabak, all´agenzia d´informazione "Media servis". "La Croazia è sempre poco abile nella sua politica estera, così come in questo tipo di manovre commerciali-militari", ha dichiarato Tabak, il quale ha ribadito che "la scoperta di questa mossa della Croazia, se c'è stata, è il peggiore di tutti gli scenari possibili". Il ministro degli Esteri di Zagabria, Vesna Pusic, ha dichiarato che il paese non ha commerciato in armi, ma, sottolinea Tabak, "questo non è impossibile: esistono forti indizi su stretti legami tra la Croazia e l'opposizione siriana"...

http://www.informarexresistere.fr/2013/02/24/i-ribelli-siriani-ricevono-armi-dal-kosovo-e-dalla-bosnia/#axzz2MB1DBH4O


Data invio: Fri, 1 Mar 2013 15:20:25 +0100 (CET)
Da: "rossana123"
A: disarmo@...
Oggetto: La Croazia si ritira dal confine Israele-Siria

Ieri il primo ministro croato Zoran Milanovic ha annunciato il ritiro della partecipazione alla forza di peacekeeping Onu impegnata al confine fra Israele e Siria. Le truppe croate si ritireranno dalle alture del Golan. Il governo ha dato l'annuncio del ritiro dopo la notizia, da parte del quotidiano "New York Times", di una fornitura di armi croate alle forze
d'opposizione siriane. La notizia giungerebbe da fonti d'intelligence statunitensi, stando alle quali un flusso di armi residuate dei conflitti nei Balcani starebbe attivo già dallo scorso dicembre, grazie alla mediazione dell'Arabia Saudita. Da allora, numerosi aerei cargo avrebbero lasciato la Croazia alla volta del conflitto civile siriano, trasportando armi a basso rinculo, fucili d'assalto e mitragliatrici leggere. Zagabria ha categoricamente smentito la notizia, ma ha comunque ritenuto che essa metterà a rischio la sicurezza dei suoi soldati ai confini con la Siria. Attualmente, la Croazia partecipa alla forza d'osservazione Onu nel Golan con un contingente di 100 uomini. La forza Onu tutela il fragile cessate il fuoco fra forze israeliane e siriane lungo la zona demilitarizzata delle Alture, istituita dopo la guerra del 1973. Sino alla Primavera Araba del 2011, Zagabria e Damasco intrattenevano relazioni economiche e politiche significative. Da allora, però, la Croazia si è schierata con decisione a supporto dei ribelli.

http://www.nytimes.com/2013/03/01/world/europe/croatia-withdrawing-soldiers-from-un-force-on-israel-syria-frontier.html


=== 2 ===

en francais: 

Guerre en Syrie : la Croatie brade ses stocks pour armer les rebelles
Fusils mitrailleurs M60, des lance-roquettes M79, RPG-22... Depuis le début de l’année 2013, les rebelles syriens disposent de nouvelles armes. Tous les modèles visibles étaient produits en Yougoslavie, et sont toujours utilisés par l’armée croate. Alors que l’Union européenne applique un embargo sur les armes, il semble bien que la Croatie - qui ne rejoindra l’Union que le 1er juillet - ait entrepris de liquider ses vieux stocks... (Index.hr - 22 février 2013 - Traduit par Claire Vallet)
http://balkans.courriers.info/article21869.html

---

http://www.index.hr/vijesti/clanak/vlada-tvrdi-da-to-nije-istina-hrvatska-prodaje-oruzje-sirijskim-pobunjenicima/663668.aspx

Vlada tvrdi da to nije istina:

Hrvatska prodaje oružje sirijskim pobunjenicima?

Piše: J.C.
četvrtak, 21.2.2013. 11:21


PRODAJE li Hrvatska oružje sirijskim pobunjenicima? Pitanje je to koje postavlja Michael Weiss, analitičar portala NOW, internetskog medija na engleskom jeziku specijaliziranog za problematiku Bliskog istoka. 

Sirijski su pobunjenici, piše Weiss, negdje oko Nove godine dobili zalihe novog oružja, što je vidljivo iz mnogih video zapisa sukoba između pobunjenika i vojske sirijskog predsjednika Assada. Četiri su nova tipa oružja s kojima pobunjenici raspolažu: strojnica M60, te raketni bacači M79, RPG-22 i Milkor MGL/RBG-6. 

Sva četiri tipa oružja proizvodila su se u Jugoslaviji, a trenutno ih koristi Hrvatska vojska. Oružje koje su dobili sirijski pobunjenici najvjerojatnije je proizvedeno 1990. ili 1991. godine. Za sada nije poznato na koji su način sirijski pobunjenici došli do novih zaliha oružja, ali nagađa se da im je oružje prošvercano ih Hrvatske. 

Ina u Siriji ima naftna polja

Naime, Hrvatska je jedna od europskih zemalja koje su priznale sirijske pobunjeničke snage kao legitimnu vlast u toj zemlji. Također, s obzirom da još nismo ušli u Europsku uniju, embargo na uvoz oružja u Siriju se na Hrvatsku tehnički ne odnosi.

No, Hrvatska jeste članica međunarodnog kolektiva "Prijatelji Sirije", koji su kao odgovor na veto Rusije i Kine za rezoluciju o Siriji u Vijeću sigurnosti UN-a pokrenuli Francuzi i Amerikanci. Članice ovog kolektiva su i Jordan i Turska, a upravo kroz te dvije zemlje bi oružje švercano iz Hrvatske moralo stići do sirijskih pobunjenika.

Weiss u svom tekstu za NOW također naglašava da Hrvatska ima direktne interese u Siriji, u vidu Ininih naftnih polja. Podsjetimo, sve hrvatske firme povukle su se iz Sirije prije godinu dana. Zbog napuštanja eksploatacije naftnih polja u Siriji Ina, pa tako i hrvatska država, snosi gubitke koji se mjere u stotinama milijuna eura.

 
Hrvatska misija u New Yorku bez komentara


Sve navedene činjenice Weissu su bile dovoljne da od hrvatske misije u UN-u pokuša dobiti odgovor na pitanje prodaje li Hrvatska oružje sirijskim pobunjenicima. Nekoliko puta je, kako piše, pokušao odgovore na postavljena pitanja dobiti putem telefona ili e-maila, ali bez uspjeha. Neimenovani izvor iz Washingtona novinaru NOW-a rekao je da bi "Hrvatska mogla biti umiješana", ali uz napomenu kako je jednako tako moguće da je oružje stiglo iz Libije. 

Naime, bivša Jugoslavija, a kasnije i Hrvatska dugo su imali dobre odnose s libijskim vođom Muamerom Gadafijem. Nije nevjerojatno da je u tom razdoblju Libija od Jugoslavije ili od Hrvatske kupila pošiljku oružja kakvo koristi Hrvatska vojska, te da je to oružje nakon što su libijski pobunjenici ubili Gadafija i preuzeli vlast završilo u Siriji. 

Britanci otvoreno traže naoružavanje pobunjenika

Svakako treba napomenuti da nisu sve zemlje EU složne oko embarga na uvoz oružja u Siriju. William Hague, britanski ministar vanjskih poslova, ovoga je tjedna otvoreno kazao da bi zemlje EU trebale naoružati sirijske pobunjenike. "Dali smo im jaku političku i diplomatsku podršku. Dali smo im pomoć u vidu opreme koja im je potrebna za spašavanje života. Ali mislim da postoji još opreme koju bi im mogli omogućiti", rekao je Hague novinarima u Bruxellesu uoči sastanka s ministrima vanjskih poslova EU. 

No, nije dobio podršku svojih kolega. Nitko od ostalih ministara vanjskih poslova EU nije želio javno podržati stav Ujedinjenog Kraljevstva da bi sirijske pobunjenike trebalo naoružati oružjem iz Europe. Na sastanku je bila i hrvatska ministrica vanjskih poslova Vesna Pusić, koja je kazala da će trenutne sankcije, koje ističu krajem veljače, najvjerojatnije biti produžene za još tri mjeseca.

 

Iz Vlade RH za Index tvrde da nisu prodavali ni donirali oružje 

 
"Republika Hrvatska nije niti donirala niti prodavala oružje iz arsenala MORH-a i Oružanih snaga", rekli su za Index  iz Službe za odnose s javnošću Vlade RH. 


=== 3 ===

http://aurorasito.wordpress.com/2013/02/24/i-ribelli-siriani-ricevono-le-armi-dal-kosovo-e-dalla-bosnia/

I ribelli siriani ricevono armi dal Kosovo e dalla Bosnia


FEBBRAIO 24, 2013

Dmitrij Minin Strategic Culture Foundation 23/02/2013


Il sito Debka, vicino ai servizi segreti militari israeliani, conosce bene tutti i dettagli dei retroscena della politica regionale. Pochi giorni fa ha riferito in merito a una svolta fondamentale nello svolgersi degli eventi in Siria. Secondo gli israeliani, (1) gli estremisti siriani hanno ricevuto un carico di armi pesanti, per la prima volta da quando è iniziata la guerra. I mittenti sono i gruppi del Kosovo e della Repubblica di Bosnia-Erzegovina legati ad al-Qaida. Il pacchetto comprende sistemi anticarro Kornet e Fagot forniti dall’Unione Sovietica all’ex Jugoslavia in passato*. Le armi sono finite nelle mani degli estremisti a causa dei ben noti fatti di sangue. Per quanto riguarda le fonti d’intelligence israeliane, le armi pesanti sono state trasportate dai Balcani alla Siria via mare con l’aiuto della mafia albanese, che opera silenziosamente dietro queste operazioni... Ksenja Svetlova, esperta russa sul Medio Oriente, pensa che fluiscano le armi di contrabbando attraverso il confine tra Turchia e Siria, a dispetto che gli Amici della Siria, ufficialmente, evitino l’invio diretto di armi ai ribelli. (2)
Questa è la prima volta che le forze antigovernative in Siria ricevano un considerevole carico di armi pesanti aggirando il controllo delle agenzie speciali occidentali e arabe (le agenzie d’intelligence straniere hanno semplicemente ignorato la spedizione). La maggior parte delle armi viene inviata al Jabhat al-Nusra, un gruppo islamico legato ad al-Qaida. Dopo aver ricevuto le armi, i gruppi armati di Jabhat al-Nusra azzardano interventi in Libano impegnando Hezbollah nella roccaforte sciita della valle della Bekaa, cercando di farla finita con un alleato di Bashar Assad. Sono diventati abbastanza forti da lanciare offensive in alcune aree della Siria. Le azioni di combattimento vanno avanti con intense attività terroristiche, per esempio, un altro attentato sanguinario ha avuto luogo nel cuore di Damasco, nei pressi della sede del Baath, non lontano dall’ambasciata russa, provocando la morte di decine civili, tra cui molti bambini di una scuola vicina. Secondo le Nazioni Unite, almeno 70 mila persone hanno perso la vita in Siria, a seguito dello scontro tra le forze governative e i ribelli. Due colpi di mortaio sono esplosi nello stadio Tishreen di Damasco, quando gli atleti si stavano allenando. Secondo SANA, un giocatore della squadra di calcio Watbah è stato ucciso, e due suoi compagni sono rimasti feriti.
Gli eventi del Medio Oriente non sono ignorati nella parte musulmana dei Balcani. Le forniture di armi alla Siria non sono un’eccezione. Dopo aver messo a tacere i fucili lì, i movimenti e le organizzazioni radicali islamici hanno iniziato a svolgere le loro attività sotto copertura, ma oggi sono venute alla luce. Il motivo è che gli estremisti si sentivano a loro agio in Europa fino a quando non hanno iniziato a vietargli l’ingresso e la cittadinanza in molti Paesi del continente, spingendoli a recarsi in altri posti. (3) In passato al-Qaida ha sostenuto i suoi sodali in Kosovo e Bosnia, inviando veterani e armi. Ora vuole che i debiti siano pagati. Gli emissari di al-Qaida non hanno intenzione di ridurre le loro attività nei Balcani. Mentre infuriava la guerra in Bosnia-Erzegovina, circa duemila militanti provenienti dai Paesi arabi vi si recarono per gettarsi nella mischia. Alcuni di loro avevano legami diretti con Usama bin Ladin. Dopo la fine della guerra, a seguito degli accordi di Dayton, molti rimasero nel Paese e ne divennero cittadini. L’Arabia Saudita finanziò la moschea re Fahd di Sarajevo, che si crede sia la sede dei militanti wahhabiti. Atti terroristi vengono commessi dagli islamici nella Repubblica. Per esempio, il 23enne Mevlid Jasarevic, proveniva dalla Serbia, dalla regione meridionale del Sangiaccato, per sparare con il fucile presso l’ambasciata degli Stati Uniti di Sarajevo, ferendo gravemente un poliziotto. Una bomba è esplosa alla stazione di polizia del distretto di Bugojno, uccidendo un poliziotto e ferendone sei. Fu opera di un locale militante wahhabita.
Naturalmente, l’occidente è ben consapevole di tali attività. Un rapporto della NATO dedicato alle minacce islamiche in Europa, parla di un gruppo basato in Bosnia-Erzegovina denominato  Gioventù attiva islamica – AIY. I mujahidin bosniaci istruiscono al terrorismo i membri del gruppo, sulle tecniche di manipolazione degli esplosivi, per esempio. All’inizio di questo febbraio, radicali albanesi hanno dichiarato la costituzione del “Movimento islamico per l’Unità” o LISBA, considerato in occidente come il primo Partito davvero fondamentalista nei Balcani. Il partito è registrato e si sta preparando alle elezioni parlamentari del Kosovo. LISBA ha un leader pubblico, Arsim Krasniqi, anche se Fuad Ramiqi è ampiamente indicato come la figura dominante. È noto per essere legato alla rete fondamentalista musulmana europea guidata dall’islamista Tariq Ramadan, una celebrità mediatica, e dal predicatore dell’odio del Qatar Yusuf al-Qaradawi. Ha legami con il più moderato Partito dell’Azione Democratica SDA in Bosnia-Erzegovina, e con organizzazioni simili in Macedonia. Ramiqi ha protestato contro il divieto alle ragazze di portare il velo (hijab) nelle scuole pubbliche del Kosovo. (4)
Questa è solo la cima dell’iceberg. La radicalizzazione della popolazione in Kosovo è aggravata  dalla disoccupazione totale e dalla diffusa criminalità. L’auto-proclamata indipendenza del Kosovo, sostenuta dall’occidente, ha dato ben poco alla gente comune, non c’è da sorprendersi che sia vulnerabile alla propaganda islamista. Alcuni kosovari sono legati al contrabbando di armi, si comportano come istruttori sul loro uso in Siria, arricchendo la propria esperienza in combattimento. Flussi di droga già inondano l’Europa. In futuro, si potrà aggiungervi la riesportazione delle competenze belliche per difendere i diritti dei musulmani europei. La politica dell’occidente in Siria è miope. Perdendo il controllo sugli eventi in questo Paese, in realtà, offre rifugio ai terroristi, e si affaccia la prospettiva di far riversare in Europa un furioso terrorismo. I focolai dell’estremismo islamico, apparsi con la complicità dell’occidente nella ex Jugoslavia, vengono di nuovo scatenati dall’influenza degli eventi in Medio Oriente. L’Europa sembra essere minacciata da un grande incendio...
*Il missile anticarro Fagot è un’arma che risale al 1970, difficilmente costituirà un serio problema per i carri armati siriani, quasi tutti dotati di corazze reattive. Riguardo al missile Kornet, Debka sparge disinformazione, come al solito, poiché non è mai stato esportato in Jugoslavia, ma in Turchia sia. (NdT)

La ripubblicazione è gradita con riferimento alla rivista on-line della Strategic Culture Foundation.
Traduzione di Alessandro Lattanzio – SitoAurora

---

http://www.strategic-culture.org/pview/2013/02/23/syrian-rebels-get-arms-from-kosovo-and-bosnia.html

Strategic Culture Foundation ONLINE JOURNAL

23.02.2013 | 11:35
Dmitry MININ

Syrian Rebels Get Arms from Kosovo and Bosnia


The DEBKA website, close to Israeli military intelligence, knows well all the behind the curtain details of regional politics. A few days ago it reported about basically new turns of the way the events unfold in Syria. According to Israelis, (1) the Syrian extremists received a load of heavy weapons for the first time since the war started. The senders are the groups from Kosovo and the Republic of Bosnia and Herzegovina linked to Al Qaeda. The package includes Kornet and Fagot anti-tank systems delivered by the Soviet Union to former Yugoslavia in the past. The weapons ended up in the hands of extremists as a result of well-known bloody events. As to Israeli intelligence sources, the heavy weapons have been delivered from the Balkans to Syria by sea with the help of Albanian mafia, which is dry behind ears in such operations... Xenia Svetlova, a Russian Middle East expert, thinks the smuggled arms flow through the border between Turkey and Syria, no matter the Friends of Syria officially shy away from direct arms supplies to the rebels. (2)

This is the first time the Syrian anti-government forces got a substantial load of heavy arms getting around the control of Western and Arab special agencies (the foreign intelligence agencies have simply overlooked the delivery). The major part of weapons is sent to Jabhat al-Nusra, an Al Qaeda linked Islamist group. 

Having received arms, the Jabhat al-Nusra armed groups risked an intervention to Lebanon and engaged Hezbollah in the Shiite stronghold of Bekaa valley trying to do away with an ally of Bashar Assad. They have become strong enough to launch offensives in some areas inside Syria. The combat actions go along with intensive terrorist activities, for instance, another bloody act took place in the heart of Damascus near the Baath headquarters, not far from the Russian embassy. It resulted in the death of dozens civilians, including many children from a neighboring school. According to the United Nations, at least 70 thousand people have lost their lives in Syria as a result of the confrontation between the government forces and the rebels. Two mortar shells exploded at the Tishreen stadium in Damascus when the athletes were training. As to SANA, a player form the Watbah football team was killed; his two fellow players were wounded. 

The Middle East events could not have passed the Muslim part of the Balkans. The arms supplies to Syria are not an exception. After the guns silenced there, the radical movements and Islamist organizations started to conduct their activities under cover, but today it is coming to light. The reason is the extremists had felt comfortable in Europe till they started to be refused entry and citizenship by many countries of the continent making them go to other places. (3) In the past Al Qaeda supported the Kosovo and Bosnian brothers in faith with experienced personnel and arms. Now it wants the debts to be paid back. Al Qaeda emissaries have no intent to curb their activities in the Balkans. 

While war raged in Bosnia and Herzegovina, around two thousand militants from Arab countries went there to join the fray. Some of them had direct links to Osama bin Laden. After the war ended as a result of Dayton accords, many of them remained in the country and became the citizens. The Saudi Arabia funded King Fahd mosque in Sarajevo that is believed to be the headquarters of the Wahhabi militants. Off and on terrorist acts committed by Islamists take place in the Republic. For instance, 23-year-old Mevlid Jasarevic, came from Serbia, the southern region of Sandzak, to shoot his rifle at the US embassy building in Sarajevo. He heavily wounded a policeman. A bomb went off at the police precinct station in Bugojno, one constable died, six wounded. It was done by a local Wahhabi militant. 

 Of course, the West is well aware of such activities. A NATO report devoted to Islamist threats in Europe mentions a Bosnia and Herzegovina based group called Active Islamic Youth – AIY. The Bosnian mujahedeen instruct the group members on terror, explosives handling techniques, for instance. 

At the beginning of this February local Albanian radicals declared the establishment of the “Islamic Movement to Unite” or LISBA, which is considered in the West as the first really fundamentalist party in the Balkans. The party is registered and is preparing for Kosovo parliamentary elections. LISBA has a public leader, Arsim Krasniqi, though Fuad Ramiqi is widely reported to be its controlling figure. He is known to be is associated through the fundamentalist European Muslim Network, led by the Islamist media celebrity Tariq Ramadan, with the Qatar-based hate preacher Yusuf Al-Qaradawi. He has ties with the more moderate Party for Democratic Action or SDA in Bosnia-Herzegovina and similar organizations in Macedonia. Ramiqi protested against a legal ban on girls wearing headscarves (hijab) in Kosovo public schools. (4)

This is just the top of the iceberg. The radicalization of population in Kosovo is boosted by total unemployment and spreading criminality. The self-proclaimed Kosovo independence supported by the West gave little to common people, it’s no surprise they are vulnerable to Islamist propaganda. Some Kosovars are linked to arms smuggling, they act as instructors on its use in Syria enriching their own combat experience. Drug flows are already flooding Europe. In future it may be added by the re-export of war skills to defend the European Muslims rights. 

The policy of the West in Syria is myopic. It goes on losing control over the events in this country. In fact it gives refuge to terrorists and faces the prospect of raging terror spilling over to Europe. Hotbeds of Islamic extremism that appeared with the connivance of the West in the former Yugoslavia are sparked again under the influence of Middle East events. Europe appears to be threatened by a big fire...


(1) http://www.debka.com/article/22773/Syrian-Islamists-meet-Hizballah-head-on-–-take-in-arms-from-Bosnia-Kosovo
(2) http://www.zman.com/news/2013/02/06/144636.html
(3) http://www.iimes.ru/?p=15671
(4) http://www.weeklystandard.com/blogs/kosovo-radical-islamists-new-political-offensive_701196.html

Republishing is welcomed with reference to Strategic Culture Foundation on-line journal www.strategic-culture.org


=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/


(francais / english / italiano)

Cosa dice la piazza slovena

1) Rastko Močnik: « Mieux valait la Yougoslavie que l’Union européenne ! »
2) Slovenia: Nationwide public sector strike intensifies government crisis (WSWS)
3) La piazza slovena fa tremare l’ Europa dell’Austerity (InfoAut)


=== 1 ===

http://balkans.courriers.info/article21889.html

Buka, 23 février 2013


Slovénie : « mieux valait la Yougoslavie que l’Union européenne ! »


La Slovénie jouissait d’une bien meilleure position au sein de la Fédération yougoslave que de l’Union européenne, où elle a rejoint le groupe des pays du « sud », pauvres et en voie de sous-développement. L’analyse iconoclaste du sociologue slovène Rastko Močnik, qui souligne le risque d’une dérive autoritaire, voire fasciste que peut engendrer la faillite du projet européen

Traduit par Eléonore Loué-Feichter

Sociologue, critique littéraire, introducteur du structuralisme sur la scène intellectuelle yougoslave, le sociologue slovène Rastko Močnik est, avec le philosophe Slavoj Žižek, l’un des fondateurs de l’École de psychanalytique de Ljubljana. Il était interviewé par la Radiotélévision serbe (RTS).


Rastko Močnik (R.M.) : J’étais contre la dissolution de la Yougoslavie et je continue de penser qu’elle a représenté une énorme erreur historique. L’économiste slovène Maks Tajnikar a récemment écrit un article pour le magazine Delo, dans lequel il effectue un parallèle entre la sécession slovène et la situation actuelle. Il déclare : « La Slovénie ne se satisfaisait pas d’être le nord de la Yougoslavie et d’avoir un accès privilégié à un marché de 20 millions de personnes. Aujourd’hui, Ljubljana se retrouve tout au sud de l’Union européenne. Nous sommes devenus un pays arriéré, dans une Europe qui a évolué. A l’origine, un des objectifs de l’UE était d’améliorer le niveau de vie des pays les moins développés, comme le Portugal, la Grèce et l’Espagne. Il s’agissait de créer une économie qui puisse profiter à tout le monde. Toutefois, avec la crise, alors que les Etats-Unis et l’Europe perdent leur leadership économique, politique et peut-être même militaire, la conception de l’Union européenne a changé. Il existe désormais des colonies au sein du continent. Les économies développées, comme l’Allemagne, la France ou les pays scandinaves ont créé des colonies au sud, dans les pays méditerranéens. Ils y disposent d’un accès privilégié, car il s’agit d’une zone économique et monétaire unique ».

R.T.S. : De qui la Slovénie serait-elle la colonie ?

R.M. : De l’Allemagne. Consultez les statistiques, Berlin est notre premier partenaire commercial. L’échange est inégal, la richesse produite en Slovénie part en Allemagne.

R.T.S. : À la fin des années 1980, dans l’ancienne Yougoslavie, les intellectuels slovènes s’opposaient à Belgrade, qui représentait l’autorité centrale. L’élite intellectuelle slovène s’oppose-t-elle à Berlin ?

R.M. : L’élite se trouve désormais à Bruxelles. L’autoritarisme en Yougoslavie, si peu qu’il ait existé, n’était que du folklore comparé à celui qui existe aujourd’hui. Désormais, nous avons un gouvernement de commissaires. Le gouvernement de Bruxelles n’est pas sous contrôle démocratique, il travaille en collaboration avec d’autres gouvernements, sous forme de discussions plus ou moins secrètes, et il produit des lois qui sont appelés « directives ».

R.T.S. : Comme le Comité central du Parti communiste de Yougoslavie, à l’époque ?

R.M. : Oui, sauf que c’était un peu différent. À l’époque, les partis communistes des différentes républiques devaient parvenir à un consensus. Et les communistes n’arrivaient pas toujours à leurs fins, car l’élite économique était très puissante en Yougoslavie.

R.T.S. : Aujourd’hui, il est impossible pour la Slovénie d’arriver à ses fins ?

R.M. : Notre pays ne compte que deux millions d’habitants, nous avons échoué à rendre notre économie vraiment compétitive ces 10 ou 15 dernières années. Il est impossible que la Slovénie pèse à Bruxelles. Un bon exemple, c’est que l’industrie slovène est devenue le sous-traitant des grandes entreprises allemandes et françaises.

R.T.S. : La Slovénie avait-elle une alternative à l’UE ? Était-ce la seule voie ?

R.M. : L’UE est toujours présentée comme la seule solution possible. À l’époque de notre intégration, en 2004, l’Union était plus humaine, plus juste qu’aujourd’hui pour les petites économies. Je pense qu’il aurait été très difficile pour la Slovénie de rester hors de l’UE. Je ne suis pas sûr que ce schéma doive aujourd’hui s’adapter à la Serbie et à la Croatie, car leurs économies sont plus fortes. Ces pays doivent être intégrés, mais pas nécessairement de la manière dont la Slovénie l’a été. Si l’ex-Yougoslavie adhère à l’UE, il existe peut-être un espoir que l’Union se transforme. L’UE n’est plus en mesure de gouverner le monde, elle ne peut pas être compétitive face aux Chinois. Ces derniers ont des normes différentes, des salaires plus bas, un capitalisme beaucoup plus brutal que le nôtre. Nous ne l’aimons peut-être pas, mais notre capitalisme est encore relativement modéré face à celui de la Chine ou du tiers-monde.

R.T.S. : Les manifestations qui se poursuivent en Slovénie viennent-elles de l’estomac, du coeur ou de la tête ?

R.M. : Elles sont en train de se déplacer de l’estomac vers le cœur, la tête commence tout juste à penser. La crise que nous subissons depuis 2007-2008 a ruiné notre économie et nous a apporté 120.000 chômeurs de plus. (...) Les manifestations actuelles visent la classe politique dans son ensemble. Des scandales de corruption ont éclaté au même moment, tant au sein de la coalition au pouvoir que de l’opposition. Les manifestants se révoltent contre cette caste politique corrompue. Pourtant, il n’existe aucune d’alternative.

R.T.S. : Affirmer que tous les hommes politiques sont mauvais, n’est-il pas naïf et dangereux ?

R.M. : Notre situation est idéale pour qu’émerge une solution autoritaire, pour que quelqu’un se lève et dise « j’ai un plan ». Si cette personne est charismatique, elle pourrait prendre le pouvoir et dériver vers l’autoritarisme. Ici, en Slovénie, nous avons déjà un régime autoritaire et c’est pourquoi il y a eu un soulèvement populaire : à cause de l’arrogance, de l’incompétence du gouvernement et du pillage des richesses du pays. Les hommes politiques se sont volés les uns les autres. Et les partisans de Janez Janša sont en fait ceux qui souffrent le plus de sa politique. Ce sont généralement des personnes peu qualifiées, des ouvriers, des gens des campagnes, ce sont eux qui pâtissent largement de la politique d’austérité. Ils l’appuient parce que la politique n’est pas un acte rationnel. Il s’agit d’un domaine où agissent, comme vous dites, l’estomac et le cœur. Et éventuellement la tête.

R.T.S. : Pourquoi une démocratie parlementaire n’a-t-elle pas été établie en Yougoslavie ?

R.M. : À la fin des années 1980, une démocratie parlementaire n’aurait pas pu fonctionner, toutes les forces politiques du pays étaient déjà regroupées en communautés. Certains affirment que le Constitution de 1974 a conduit la Yougoslavie à sa chute. Je me sens proche de cette thèse. Prenez le dernier Congrès du Parti communiste, quand les Slovènes ont quitté la salle. Dans une situation normale, les délégués slovènes seraient immédiatement allés à Zagreb, Skopje, Sarajevo ou Titograd (actuelle Podgorica) afin d’y chercher des alliés pour créer une alternative politique. Mais ils sont rentrés à Ljubljana. A ce stade, il était déjà impossible d’organiser un pouvoir politique au niveau fédéral, seule condition pour qu’une Fédération fonctionne.

R.T.S. : Quelles évolutions attendez-vous au sein de l’Union européenne ?

R.M. : Je pense que dans l’Union européenne se pose la question de la mise à niveau des pays moins développés sur ceux qui le sont davantage. Les capitaux provenant des pays capitalistes dits développés mènent actuellement à une exploitation assez brutale des autres pays de l’Union. Ces derniers se rendront un jour compte, ou bien ce seront leurs populations qui les y mèneront, que cela ne peux pas continuer ainsi et qu’il faut chercher une alternative à l’Europe actuelle.

R.T.S. : Quelle est la place de la Slovénie dans cette Europe ?

R.M. : La Slovénie appartient désormais au sud sous-développé de l’Union. Elle se trouve dans la même situation que la Grèce, le Portugal ou l’Espagne. Les manifestations ont aidé la population à en prendre conscience. Il y a six mois, j’étais le seul à soutenir cette théorie, ce qui n’est plus le cas aujourd’hui. Je pense que des changements majeurs vont arriver, mais ils ne seront pas immédiatement manifestes. Nous aurons encore deux ou trois gouvernements qui vont se ressembler, puis le climat finira pas évoluer. Cette situation ressemble à celle de la fin des années 1980. Les gens sont sceptiques, ils ne croient plus de manière dogmatique à ce que dit le gouvernement. Dans les années 1980, les idées nationalistes ont profité de ce vide. Ce n’est plus possible aujourd’hui car l’idéologie nationaliste est celle qui nous a mené à la situation présente. À la fin des années 1990, nous avions des gouvernements réellement fascistes en Serbie, en Croatie, en Bosnie et en Slovénie. Le fascisme est l’échappatoire naturel des bourgeoisies nationales en perdition. En Slovénie, la bourgeoisie a connu une défaite historique. Elle n’a pas réussi à créer une économie nationale et il semble maintenant qu’une bourgeoisie dite « compradoriale » soit au gouvernement, à l’image de ce qui se fait en Amérique du Sud. Nos dirigeants sont des agents locaux au service de capitaux étrangers, dont la tâche est d’assurer la paix sociale et d’organiser un environnement propice aux investissements étrangers. C’est un rôle de policier et cette classe n’est pas productive. Je pense cependant que la situation est en train d’évoluer en Croatie et en Slovénie, ce qui ne veut pas dire que l’avènement d’un régime autoritaire soit exclu.

- See more at: http://balkans.courriers.info/article21889.html#sthash.23ux3Toh.dpuf

=== 2 ===

http://www.wsws.org/en/articles/2013/01/29/slov-j29.html

Slovenia: Nationwide public sector strike intensifies government crisis


By Markus Salzmann 
29 January 2013


A nationwide public sector strike largely paralyzed Slovenia on Wednesday last week. The walkout by about 100,000 workers deepened the crisis of the right-wing government of Prime Minister Janez Janša, which faces collapse after only 12 months in office.

The strike meant that schools, kindergartens and universities were closed. Also, staff at the public service broadcaster RTV Slovenia had joined the strike, so there was only limited news coverage. In the health care sector, both doctors and nurses took strike action, meaning only emergency care was provided. In welfare centres and pharmacies there was only emergency service.

Customs officials followed a “work to rule”, as did police officers, who had gone on strike 12 days ago. They refused to impose fines for minor infringements. Firefighters, court officials and prison guards, as well as veterinary officers were also involved in the strike. Some 100,000 of a total of 160,000 public sector workers took part in the one-day strike, which was accompanied by demonstrations in major cities.

In addition to the public sector strike, about 14,000 workers in the metal and electrical industries stayed at home. Across the country, the strike affected 101 of a total of 189 establishments.

It was the second general strike in the public sector within a year against the government’s austerity measures. In April 2012, civil servants went on strike in protest against the €1.25 billion austerity package, which was then passed a month later. It was the largest strike in the public sector since Slovenia declared independence in 1991.

Last year’s austerity measures have already shifted the main burden of the cuts onto public sector workers. In the austerity budget for 2013 and 2014, the government has once again directed massive cuts in the public service. Funding for salaries will be reduced by 5 percent, meaning more wage and job cuts are on the agenda.

For months, Slovenia has been a candidate for the euro rescue fund. In 2007, the public debt ratio stood at just over 20 percent; in 2013 it rose to about 45 percent of GDP. Unemployment has more than doubled in this period and the EU and international financial institutions are demanding radical austerity measures.

There had already been massive protests against the austerity policies of the previous government under the social democrat Borut Pahor, which led to his government being voted out in December 2011. Pahor had previously lost a confidence vote in parliament after several ministers resigned over corruption scandals.

Today the situation is similar. Just one year after the right-wing Janša government assumed the reins of government, it is “clinically dead,” as the daily Delo recently headlined. The main coalition partner of Prime Minister Janša’s Democratic Party (SDS), the Civic List (DL) headed by parliamentary speaker Gregor Virant, has renounced its allegiance.

Virant demanded the resignation of the prime minister after he was unable to explain the origin of €210,000 in his personal bank account. This was followed by two other coalition partners. Foreign Minister Karl Erjavec of the Pensioners’ Party (DeSUS) announced plans to quit the government should Janša refuse to go. He is already talking of possible elections in May.

Economics Minister Radovan Zerjav said his People’s Party (SLS) wanted to ensure the labour market reforms were put in place in February. If Janša remained in office, he said, they would also leave the coalition. Only the small, ultra-conservative Catholic NSi spoke out against new elections, because they would have little chance of re-entering parliament. Also, the SDS would probably lose 30 percent of its seats in new elections.

Currently, it is uncertain what political camp would emerge victorious from the elections. A recently published report into corruption also points the finger at opposition leader Zoran Jankovic (Positive Slovenia). According to the latest polls, Positive Slovenia would get the most votes (18 percent), followed by Janša’s SDS with 12 percent. Both the conservative camp and the social democrats advocate strict austerity measures.

Under these conditions, the unions have the role of keeping discontent with the established parties under control, and of preventing an independent political movement of the working class. Last month, representatives of the major union associations declared that they would not seek a referendum against the massive budget cuts planned for 2013 and 2014.

The unions are submitting to an undemocratic decision of the Supreme Court, which had unceremoniously declared that a referendum against the cuts would be illegal. The announcement by the court was made just before the start of several demonstrations in the capital Ljubljana and in other major cities. There had already been weeks of demonstrations against the government in numerous other cities.

To prevent a broad strike movement developing on Wednesday, the largest union representing metal and electrical workers (SKEI) had called only for a limited protest strike. It called on its members to stay at home, thus isolating them from the public sector employees. The protest was expressly not directed against the government, but was aimed solely at enforcing wage demands. About 85,000 people are employed in the Slovenian metal and electrical industries, of which 35,000 are members of SKEI.

The public sector unions are not in principle opposed to the right-wing policies of the government. Their protest is directed mainly against the fact that the government has adopted the cuts unilaterally, without any negotiations. The first of their six strike demands is therefore that the unions want to be recognized as equal “social partners”.



=== 3 ===

http://www.infoaut.org/index.php/blog/conflitti-globali/item/6728-la-piazza-slovena-fa-tremare-l-europa-dellausterity

Domenica 27 Gennaio 2013

La piazza slovena fa tremare l’ Europa dell’Austerity


Il 23 gennaio appena trascorso è stata, nel silenzio generale delle principali testate d’informazione europee, la data della maggiore protesta della storia slovena sin dalla dichiarazione d’indipendenza del 1991.
Il pacchetto di austerity, approvato in Aprile dal governo con l’assenso delle principali forze conservatrici del Paese, prevede manovre della portata complessiva di 1250 milioni di euro.
Il processo di privatizzazioni “à la slovena” dell’ultimo decennio, interessato a mantenere le imprese privatizzate in mano a capitali nazionali, ha condotto a speculazioni, svendite e corruzione: agli occhi dell’opinione pubblica la politica, e con essa la stessa democrazia parlamentare, viene così percepita sempre di più come un’infrastruttura al servizio della corruzione e del clientelismo.
Dalla fine del Novembre scorso, la composita piazza slovena si è radicalizzata, portando il dissenso all’austerità fin sotto i palazzi del potere, in modo costante e determinato.
Sulla spinta dei principali sindacati, la popolazione ha cominciato a esigere fermamente le dimissioni del governo e il rigetto assoluto delle misure di austerità che allargano il fronte dei Paesi vessati dalla Troika.
In questo contesto, mercoledì scorso è scesa in piazza la maggioranza dei lavoratori del settore pubblico, oltre 100 mila persone che hanno aderito allo sciopero generale indetto con l’intenzione di dare una grossa spallata al regime politico.
La reazione del primo ministro Janez Jansa, attraverso i portavoci governativi è stata quella di mostrarsi disponibile a discutere la naturadelle misure d’ austerity senza l’intenzione di revocarle né ridimensionarle, adducendo il fatto che il governo stesso, capendo le difficoltà economiche della società slovena, starebbe facendo il possibile per dilazionare tagli e dismissioni strategiche del welfare, evitando in tale modo il declassamento da parte delle agenzie di rating.
La piazza dal canto suo ha mostrato ancora una volta la sua rabbia, invadendo le strade delle principali città,in particolre a Maribor (cuore pulsante delle proteste) e a Lubiana ,dove almeno 10mila manifestanti si sono attestati nelle adiacenze del Parlamento, con cartelli e striscioni che riportavano la scritta “Tutta la Slovenia in rivolta”.
La protesta, ormai transgenerazionale e che coinvolge disoccupati, molti studenti, precari ed (ex)-dipendenti del settore pubblico, va avanti da mesi, con fasi alterne di radicalità che hanno avuto per ora culmine il 30 novembre scorso con gli scontri davanti al Parlamento, occasione in cui si esigettero le dimissioni del Presidente Danilo Turk.
Il governo Jansa pare essere agli sgoccioli, ma le rivendicazioni della piazza vanno ben oltre un semplice rimpiazzamento dei vertici politici e alludono a contrastare un eventuale rimpasto tecnico, ben visto dalla BCE..
Un altro focolaio di protesta si è acceso nell’Europa delle lotte contro l’austerity, in una regione di intersezione tra area mediterranea, balcanica ed Europa Centrale.


=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/


(english / français)

Réconciliation franco-allemande?

1) The return of German imperialism (Johannes Stern - WSWS)
2) Annie Lacroix-Riz a propos du traité franco-allemand de 1963: Les arrière-pensées de la réconciliation franco-allemande (GFP)


=== 1 ===

http://www.wsws.org/en/articles/2013/02/21/pers-f21.html

The return of German imperialism


21 February 2013

Germany is making intensive preparations to conduct new wars to secure resources. This was the unmistakable message of a lead article in Germany's business newspaper Handelsblatt, “Expedition Resources: Germany's new course.”

The article shows the real face of the German bourgeoisie. As in the first half of the twentieth century, when it twice played a central role in plunging humanity into world war, it is again moving to enforce its imperialist interests through war. “The previous political measures to secure raw materials are reaching their limits,” the Handelsblatt states. Dependence on raw materials is the German economy’s Achilles heel, the paper writes: “Industry is plagued by the fear that the high-tech sector in Germany could be cut off from essential supplies.”

The very same business circles that financed Hitler are again banging the war drums. The article cites an interview with Dierk Paskert, the manager of the Resource Alliance founded in 2011. Members of the alliance include Volkswagen, ThyssenKrupp, Bayer and BASF—firms that either directly supported Nazi war plans, or whose predecessors did. Now they work closely with the German government to plan how Berlin will secure access to critical raw materials across the globe, by force if necessary.

The hunger of Germany’s export-dependent industry for materials and markets is huge. According to Handelsblatt German raw material imports over the last decade have nearly tripled. “The battle for resources is about oil and gas, but also minerals.” Handelsblatt gives a detailed overview of such highly prized resources such as lithium, cobalt, chromium, indium and rare earth elements, and cites the growing conflict between the major powers over such resources.

Paskert makes clear that the German bourgeoisie is willing to use military force to secure such resources against its rivals. Asked by Handelsblattwhether there will once again be resource wars, he explains: “History shows that many conflicts are rooted in the fight for resources. Up to now it was mostly about oil or gas, but also increasingly minerals. The supply of raw materials is the basis for the value and wealth of a country and therefore has geopolitical significance. The presence of the US military in the Persian Gulf or the massive expansion of Chinese naval forces is also aimed at protecting such interests.” Handelsblatt assures its readers that this view finds support in political circles, and that for the federal government, “the control of raw materials” is a “strategic issue for foreign policy”. It is preparing for a situation where “the existing resource partnerships” are insufficient and “additional security and military instruments are required.”

The return of aggressive German imperialism initiates a new stage of inter-imperialist conflict, raising the threat of a Third World War.

It is increasingly clear that the period after the Second World War—during which the German bourgeoisie adopted a pacifist stance and relied on Washington to carry out the wars and other military operations on which world imperialism relied—was merely a historical interlude.

The austerity policies pursued by the European Union after the outbreak of the world economic crisis have undermined the European market, which provided the basis for the expansion of German trade and production in recent decades. The result is the return of apparently long-buried specters of the past, as all the imperialist powers prepare for war.

In the 19th century Germany arrived late on the scene to take its place in the scramble for the division of the world. Then it acted all the more aggressively to enforce its interests against its rivals and twice plunged the world into war. With the intensification of the financial and economic crisis of world capitalism, German imperialism feels once again compelled to enter the arena.

After the collapse of the Soviet Union, the American ruling class saw an opportunity for unchallenged operations all over the world. For more than a decade, it has waged “preventive wars” throughout the Middle East. Now it is also turning increasingly toward Asia and has organized a global drone war in defense of its strategic and economic interests. US President Barack Obama claims the authority to assassinate even American citizens via drone attacks.

French imperialism is increasingly employing military means to defend its interests in Africa and the Middle East. After playing a key role in starting the war in Libya, as well as wars in two former French colonies, Ivory Coast and Syria, it is now invading a fourth country, Mali.

Like the German bourgeoisie, Japan, Germany’s strategic ally in World War II, is reacting to the crisis with attacks on the working class at home and growing militarism abroad. As in the 1930s, this militarism is particularly directed against China and is currently being inflamed in the conflict over the Senkaku/ Diaoyu Islands in the East China Sea.

Under these conditions the German bourgeoisie is re-arming. TheHandelsblatt bluntly states that the German army will be rebuilt “in order to be used all over the world.”

The vast majority of the German population is vehemently opposed to militarism. The fact that the Handelsblatt can so publicly formulate the goals of the German bourgeoisie is above all a devastating indictment of the Green Party, the Social Democratic Party and the Left Party. They have repeatedly justified German foreign policy and military operations in Kosovo and Afghanistan, falsely claiming these wars were based on democratic and humanitarian considerations.

In the past 15 years, such forces have moved sharply to the right, aligning themselves increasingly openly on the interests of German big business and German militarism. Their silence on the Handelsblatt article speaks volumes. They agree with the war preparations.

Capitalism is once again dragging mankind toward catastrophe, under conditions when the destructive power of the ruling classes is vastly greater than during the two world wars of the last century. Though a new world war would place a question mark over the fate of the entire human race, it is precisely to this end that the ruling classes and their bankrupt social and economic system are leading mankind. To the policies of imperialist barbarism and national conflict, the working class—in Germany, Europe, and around the world—must advance the program of international solidarity and socialist revolution.


Johannes Stern



=== 2 ===

Da: Annie Lacroix-Riz
Data: 22 gennaio 2013 09.43.48 GMT+01.00
Oggetto: [listalr] A propos du traité franco-allemand de 1963


Chers amis,

En ces temps de célébration du traité franco-allemand de 1963 malmenant la science historique autant que la propagande de guerre de l’opération coloniale en cours, vous trouverez ci-joints :

1° le texte d’une interview à la revue en ligne http://www.german-foreign-policy.com/de/news/

 

2°  les liens correspondants, français, allemand et présentation par la revue :

 
Amitiés, et meilleurs vœux pour 2013.
 
Annie Lacroix-Riz
 

 

Vous recevez ce mail car vous êtes abonn(é)e à la liste de diffusion d’Annie Lacroix-Riz
 


---(aussi dans http://www.voltairenet.org/article177220.html )--- 

ENTRETIEN AVEC ANNIE LACROIX-RIZ

Les arrière-pensées de la réconciliation franco-allemande


par Annie Lacroix-Riz

Alors que Paris et Berlin célèbrent le cinquantenaire du Traité de l’Élysée et la réconciliation franco-allemande, le professeur Annie Lacroix-Riz, s’appuyant sur l’étude des archives diplomatiques, établit une toute autre version des faits. Selon ces documents, le rapprochement franco-allemand répond moins à une volonté de réconciliation après la Seconde Guerre mondiale, qu’à un projet ancien de collaboration des élites économiques et financières. En outre, ce rapprochement, parrainé par Washington, s’est effectué de manière à associer le capitalisme européen aux besoins du militarisme US.


RÉSEAU VOLTAIRE  | 22 JANVIER 2013


german-foreign-policy.com : On dit que le Traité de l’Élysée a été important pour la réconciliation entre la France et l’Allemagne. Or, vous dites que la collaboration économique et politique franco-allemande qui est la base de cette réconciliation ne date pas de l’après-Deuxième Guerre mondiale mais de l’après-Première Guerre mondiale.
Annie Lacroix-Riz : La collaboration franco-allemande date de l’après-1918, mais aussi d’avant 1914. Cette politique d’Apaisement, née de la concentration, de la fusion et des alliances de capitaux (français, allemands, franco-allemands) a été amorcée avant 1914. Elle a provoqué des débats en France, où se sont affrontées deux lignes - la ligne dure Delcassé et la ligne de compromis Rouvier, soutenue par ceux qui proclamaient que les alliances des capitaux étaient un facteur d’entente et que finalement on pourrait peut-être faire l’économie de la guerre (ce qu’a cru Karl Kautsky, lui-même rallié avant 1914 à la thèse du « super-impérialisme » bannissant la guerre). La question qui s’est posée entre les deux guerres, s’était posée avant la Première Guerre mondiale - et s’est à nouveau posée après la Deuxième Guerre mondiale, avec l’intégration européenne.
german-foreign-policy.com : Est-ce qu’il y a un dénominateur commun ?
Annie Lacroix-Riz : L’Union Européenne a été symbolisée du point de vue franco-allemand par les relations entre les industries lourdes des deux pays, c’est à dire le minerai de fer lorrain contre le charbon de la Ruhr, qui évidemment ont tissé les relations après la défaite française de 1870. Elle est née des rapports entre l’industrie sidérurgique allemande et les grands sidérurgistes français. Les alliances de 1870 à 1914 qui se sont traduites par un débat sur la « réconciliation » éventuelle ont impliqué pour la France l’alternative entre l’expansion coloniale ou la « revanche » en Alsace-Moselle. À la fin du XIXe siècle, dans les relations interimpérialistes entre la France et l’Allemagne, les milieux dirigeants français ont pris l’habitude finalement de considérer que l’Allemagne était un facteur clé non seulement économique mais aussi politique. De ce dernier point de vue, 1870-1871 (de l’impréparation française à la guerre à l’appel à Bismarck pour écraser la Commune) a fixé le schéma de 1940. Au thème de l’expansion coloniale contre la « revanche » en Alsace-Moselle a succédé en 1938, entre Anschluss et conférence de Munich, celui du « repli impérial » français contre « les mains libres à l’Est » pour le Reich (l’impérialisme français renonçant à son influence extérieure).
german-foreign-policy.com : Et cela a continué ?
Annie Lacroix-Riz : Oui. Vous avez exactement la même chose après la Première Guerre mondiale. C’est un homme de la sidérurgie française, Raymond Poincaré, protégé des de Wendel (comme Robert Schuman après lui), qui a illustré à la fois la politique d’exécution de Versailles et, malgré les légendes, la politique de collaboration. C’est lui qui a capitulé en 1923 sur l’Allemagne, d’abord pour des raisons franco-allemandes, très peu après l’occupation de la Ruhr - avec la menace allemande de bloquer les accords chimiques secrets de 1919 avec l’IG (première mouture de l’IG Farben : Kuhlmann ne pouvait se passer de la mise en œuvre de ces accords). La forte pression allemande pour faire capituler l’industrie chimique française a été complétée par le chantage financier de Washington au retrait français de la Ruhr, efficace à la fin de 1923 : elle a amorcé le Plan Dawes (1924) et la liquidation des « réparations ». Cette configuration fut celle d’autres secteurs de l’industrie, dont la sidérurgie, et elle s’est maintenue. La collaboration franco-allemande, c’est à dire la tendance à la « réconciliation », a été une tendance permanente parce que le grand capital français s’est en dernière analyse interdit toute autonomie à l’égard du Reich depuis 1870.
german-foreign-policy.com : À la suite de l’occupation de la France par le Reich en 1940, la collaboration continua...
Annie Lacroix-Riz : Le grand capital français n’a pas collaboré parce qu’il a été vaincu, il a été vaincu, en s’y prêtant activement, parce qu’il avait choisi de collaborer sans réserves dans des conditions d’inégalité très profonde. La collaboration de 1940 à 1944 a été, comme la Défaite elle-même, une conséquence directe de la collaboration des années 1920-1940, dont j’ai montré les étapes dans l’ouvrage Le choix de la défaite. Il s’agit d’une coopération dans tous les domaines, commercial (cartels compris), financier, et politico-idéologique. Toutes les formes en ont existé après-guerre, mais surtout depuis 1925/1926, depuis la fameuse « réconciliation » officielle couronnant la fondation du cartel international de l’acier (septembre 1926). On a conclu des alliances des capitaux, alliances parfois fort étendues, souvent clandestines, surtout depuis 1933, en pays neutre, dont la Suisse. Mais l’acmé de la collaboration franco-allemande fut logiquement l’Occupation : elle accrut les chances des vastes plans industriels et financiers des Allemands, qui réservaient à leur partenaires la portion congrue (par exemple dans les marchés internationaux) : une maigre part que leurs partenaires avaient déjà acceptée avant-guerre, notamment via les cartels, sidérurgique, chimique, etc.
german-foreign-policy.com : Après la catastrophique Deuxième Guerre mondiale, est-ce qu’il y avait un changement de la politique de la France au regard de l’Allemagne ?
Annie Lacroix-Riz : La Deuxième Guerre mondiale a été catastrophique pour les peuples, mais elle n’a pas entraîné de changement politique dans une France marquée par le statu quo général après la Libération ; la politique de la capitulation française devant le modèle allemand fut même aggravée. Évincée de sa position de grande puissance par sa défaite ignominieuse de 1940, la France a ajouté à ses motifs propres d’apaisement avec l’Allemagne les concessions à la pression des États-Unis, pression beaucoup plus efficace qu’après la victoire française de 1918. Les motifs américains étaient les mêmes qu’en 1918 et dans l’entre-deux-guerres : le programme d’expansion de Roosevelt et de ses successeurs était le même que les 14 points de Wilson et de ses successeurs ; l’appui prioritaire sur l’Allemagne, pays le plus concentré et le plus lié aux États-Unis, pour constituer un énorme marché « européen », « porte ouverte » à leurs marchandises et à leurs capitaux, supposait en 1945 comme en 1918 une politique de reconstruction prioritaire de l’Allemagne : leur partenaire économique prioritaire, pivot de leurs investissements en Europe, ne pouvait pas payer de réparations aux rivaux français, anglais, et, en 1945, soviétiques, etc. Or, après 1945, le vrai vainqueur de la guerre était américain, pas français (on néglige ici l’URSS, vainqueur militaire incontestable, mais épuisé). 
Il y eut encore moins de « politique allemande » de la France, au sens de politique indépendante ou autonome. Depuis 1948 et la création de la « Trizone », sous la pression américaine, la France a abdiqué toute autonomie en Allemagne Occidentale : Washington lui a interdit de prélever toute réparation (dans l’usine BASF de Ludwigshafen où elle avait conserve tout le haut personnel hitlérien de l’IG Farben etc.). Tout a marché du même pas. Il n’y a jamais eu, malgré les proclamations, de « politique allemande », et c’est une des raisons du départ volontaire de Charles De Gaulle en janvier 1946, bien qu’il ait prétendu que la France avait des garanties « sur le Rhin ». De Gaulle a formellement résisté, il a souvent dit "non", mais quand vous regardez les dossiers économiques du Quai d’Orsay, vous vous rendez bien compte que la politique de la France, même sous sa gestion, était sans rapport avec ses proclamations : son pays, à l’intérieur de la sphère d’influence américaine, n’avait pas les moyens de les mettre en œuvre. 
Logiquement, les choses allèrent même, la France ayant été vaincue et non victorieuse, beaucoup plus vite qu’avant la Deuxième Guerre mondiale. Et ce, alors même que Washington avait un besoin impératif de Paris pour faire passer sa politique allemande. Rien ne l’illustre mieux que l’abdication militaire si peu de temps après une Occupation nettement plus ample, cruelle et coûteuse que de 1914 à 1918 : de fait, cinq ans après la fin de la guerre, officiellement neuf ans. Imagine-t-on la France abandonnant toutes les clauses économiques de Versailles en 1923 (c’est le sens de la CECA en 1950) et toutes ses clauses politico-militaires en 1927 (réarmement officiel d’octobre 1954 au traité de Paris – caution française indispensable). Et ce que j’ai dit pour septembre 1944-janvier 1946 vaut pour 1958-1969.
german-foreign-policy.com : Le résultat fut l’intégration européenne. Qu’est-ce qu’elle a signifié pour la France ?
Annie Lacroix-Riz : L’adhésion officielle à la politique soustrayant l’Allemagne (occidentale mais appelée à devenir l’Allemagne réunifiée) aux conséquences de sa défaite de 1945. L’intégration européenne fut comprise et analysée comme telle, malgré les grands discours sur « l’Europe » réconciliée.
 Le discours du 9 mai 1950 de Robert Schuman (homme-lige de Washington qui l’imposa comme son ministre des Affaires étrangères de 1948 à 1952) succéda à des années de pressions américaines, relayées par l’ambassadeur de France à Washington, Henri Bonnet (1945-1955, devenu à sa retraite administrateur de nombre de majors pétrolières, américaines comprises) : Bonnet n’avait cessé de prôner, à Bidault aussi (prédécesseur de Schuman) l’intégration de l’Allemagne occidentale au projet « européen » des États-Unis, la renonciation à toute résistance, etc. Le 9 mai 1950, quand Schuman lança sa Communauté européenne du charbon et de l’acier, célébrée par les « milieux bien informés » comme la résurrection du cartel international de l’acier de 1926, on annonça à la population que règnerait la paix générale, grâce aux « hommes des Marches », Schuman, Adenauer, Gasperi (dont on enjoliva considérablement le passé fasciste ou nazi), que le Comité des Forges et ses marchands de canons étaient vaincus, que l’industrie lourde deviendrait pacifique, etc.
Or, le 10 mai,
 1. Schuman devait aller à la conférence de Londres pour une des premières reunions de l’OTAN (organisation militaire du Pacte atlantique signé en avril 1949), où Washington (avec le soutien britannique) lui poserait officiellement la question de la reconstitution stricto sensu de l’armée allemande : pour utiliser « les nombreuses générations bien aguerries de la Wehrmacht » avait expliqué Bonnet le 19 mars 1949. Le tapage sur la CECA permit de différer cette étape officielle du réarmement de la RFA.
 2. fut clairement posée, notamment par des réunions des hauts fonctionnaires, sur les fermetures imminentes des mines françaises (et belges) condamnées par la concurrence de la Ruhr, la vraie question économique : celle d’une intégration européenne économique, avec division internationale du travail. On a pour convaincre la population usé des mêmes arguments qu’en septembre 1931, où Laval intronisa André François-Poncet, homme du Comité des Forges, comme ambassadeur à Berlin et créa officiellement la collaboration économique (qui n’avait pas attendu cette circonstance). C’est la même collaboration qu’avant la guerre. Et là, les choses sont allées encore plus vite.
german-foreign-policy.com : Pourquoi la France a-t-elle choisi l’intégration européenne ?
Annie Lacroix-Riz : C’est le grand capital qui règle le sort de la France comme le sort de tous les pays européens. La concentration de capital et l’élévation consécutive de la composition organique du capital qui en résulte ont pour conséquence la baisse du taux de profit. Le grand capital est donc conduit à une guerre des salaires permanente, prévue d’emblée par les hauts fonctionnaires : ceux-ci ont annoncé, dès mai 1950, le « dumping social » d’aujourd’hui (en utilisant l’expression même), c’est à dire la baisse permanente des salaires. Nous sommes parvenus au point qu’ils prévoyaient alors, avec une baisse particulièrement violente du « travail payé », seul moyen de maintenir voire (pour le capital le plus puissant) d’augmenter le profit. Les textes de 1950-1955 fournissent le descriptif exact de l’intégration européenne d’aujourd’hui et balaient la thèse d’une « dérive » récente qui aurait gâché le beau projet d’une « Europe sociale ». L’« Europe sociale » est conforme à ce qu’ils avaient annoncé, et si les populations ne réagissent pas, triomphera le programme affiché par un récent patron de Peugeot, clamant qu’il n’y a pas de limite à la baisse des prix de revient...
german-foreign-policy.com : Quel rôle a joué le Traité de l’Élysée dans ce développement ?
Annie Lacroix-Riz : Le Traité de l’Élysée, c’est surtout une étape politique ou idéologique dans cette intégration européenne, importante pour la légende de la « réconciliation », qui interdit entre autres l’accès de la population à la véritable histoire des relations franco-allemandes : un des sous-produits en a été le « manuel d’histoire européen » qui malmène l’histoire scientifique, mais auquel les manuels d’histoire français tendent à ressembler. La propagande qui suivi 1963 a permis de masquer aux peuples, français et allemand, la réalité et les conséquences de la reconstitution de la puissance allemande avec le soutien américain, tout comme après la Première Guerre mondiale. En fait de paix permanente, le capitalisme européen s’associe à la guerre permanente, dans une apparente alliance idyllique entre Europe et États-Unis. En réalité, la crise systémique qui dure depuis près de 40 ans nous ramène à la « crise générale de l’impérialisme » qui a, il y a un siècle, débouché sur la Première Guerre mondiale (et mis fin à la crise ouverte en 1873). La crise systémique suivante a débouché sur la Deuxième Guerre mondiale. La virulence de la phase actuelle de la crise actuelle nous ramène à cette histoire. On ne saurait trop conseiller à vos lecteurs de lire ou de relire une réédition de L’impérialisme, stade suprême du capitalisme de Lénine (1917), lecture propice à l’éveil sur les réalités. Sans parler de l’analyse de Marx du capital...

Annie Lacroix-Riz

Professeur d’histoire contemporaine à l’université Paris VII-Denis Diderot. 
Derniers ouvrages parus : Le Choix de la défaite : les élites françaises dans les années 1930 (Armand Colin, nouvelle édition complétée et révisée, 2010) L’intégration européenne de la France. La tutelle de l’Allemagne et des Etats-Unis, (Le temps des cerises, 2007). De Munich à Vichy, l’assassinat de la 3e République, 1938-1940 (Armand Colin, 2008). 
À paraître : Le Vatican, l’Europe et le Reich de la Première Guerre mondiale à la Guerre froide (1914-1955) (Armand Colin, édition complétée et révisée, octobre 2010).


=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/



[francais / srpskohrvatski.

Tutti regimi filo-occidentali instaurati nei territori spartiti della Jugoslavia si pongono in continuità simbolica con i perdenti della II Guerra Mondiale, collaborazionisti del nazifascismo. 
E' quanto succede non solo, notoriamente, in Croazia, sin dal 1990-91, o nella colonia kosovara, dove i bulldozer abbattono in monumenti ai partigiani di ogni nazionalità - http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/7561 -, ma anche in Serbia e Montenegro a partire dal golpe antijugoslavo del 2000-2001. In Serbia, dove è oramai in vigore da anni l'inno bigotto "Boze Pravde" (Dio di giustizia), sta facendo particolarmente clamore una produzione televisiva di stampo revisionista intitolata "Ravna Gora", commissionata allo scopo di equiparare i cetnici ai partigiani; contemporaneamente, sono in atto procedimenti legali per scovare presunte "atrocità" dei partigiani e riabilitare criminali traditori del loro popolo come Draza Mihajilovic. 
Il marcio è purtroppo alla radice: questa Europa si vuole fondata sulla Restaurazione, e i "cuori nel pozzo" non sono solo quelli italiani. 
Sullo stesso argomento si vedano i nostri post recenti:
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/7482
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/7469

(a cura di Italo Slavo) ]


Protiv rehabilitacije četnika i ustaša


1) Croatie : quand la télévision publique HRT réhabilite les oustachis
2) Komunisti Srbije na protestu:
- Povodom sudskog procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića
- Povodom snimanja serije o Ravnoj Gori
3) SKOJ/NKPJ: 
- REHABILITACIJA LJOTIĆEVSKIH ZLOČINA NEĆE PROĆI
- DRAŽA MIHAILOVIĆ SLUGA OKUPATORA 
- REHABILITACIJA ZLIKOVCA NEĆE PROĆI
- „AĆIF EFENDIJA“ IZDAJNIK I FAŠISTIČKI SLUGA (avgust 2012.)
4) SUBNOR:
- Radoš Bajić, lažni mesija sa državnih jasli (februar 2013.)
- КОМЕ И ЧЕМУ СЛУЖИ „РАВНА ГОРА“ (decembar 2012.)
- Отворено писмо домаћој и светској јавности (mart 2012.)
- Drugi tekstovi na sajtama SUBNOR-a Srbije (LINKS)
5) NDH četnicima davala oružje i mirovine (Slobodna Dalmacija 15.08.2009)



=== 1 ===

http://www.michelcollon.info/Croatie-quand-la-television.html?lang=fr

Croatie : quand la télévision publique HRT réhabilite les oustachis

Index.hr - 4 février 2013

Selon l’émission TV Kalendar, le sinistre Jure Francetić, grand massacreur de Serbes et de Juifs de Bosnie-Herzégovine durant la Seconde Guerre mondiale, aurait été « un héros croate ». Pour dénoncer cette réhabilitation du fascisme, deux militants du groupe Action citoyenne de Zagreb se sont présentés devant le siège de la télévision publique HRT en uniforme oustachi. La police les a arrêtés.



La performance de l’Action citoyenne (Građanska akcija: https://www.facebook.com/Gradjanska.Akcija.ZG ), vendredi matin, avait pour but de dénoncer la réhabilitation du mouvement oustachi à la télévision publique, notamment dans l’émission TV Kalendar, qui a évoqué fin décembre la figure de Jure Francetić, en présentant ce criminel de guerre comme un « légendaire héros croate ».

 

Jure Francetić (1912-1942), commissaire oustachi pour la Bosnie-Herzégovine et commandant de la « Légion noire », le 1er régiument oustachi (Prva Ustaška pukovnija), fut directement impliqué dans de nombreux massacres de civils serbes, notamment à Prijedor, en Romanija et dans la vallée de la Drina. En mai 1942, la Légion noire massacra 890 Serbes et Juifs de Vlasenica. Francetić joua un rôle personnel dans la torture et le massacre de nombreuses personnalités juives de Bosnie-Herzégovine. Considéré comme le bras droit d’Ante Pavelić, il a été tué fin décembre 1942 par les Partisans.

 

Les militants affublés d’uniformes oustachis ont expliqué qu’ils voulaient « remercier » le directeur de la Radiotélévision croate (HRT) Goran Radman, ainsi que le rédacteur en chef de l’émission TV Kalendar Vladimir Brnardić. Leur arrestation a été dénoncée par de nombreuses organisations de la société civile, tandis que Građanska akcija déplore que la police préfère arrêter « des militants antifascistes qui luttent contre la fascisation de la société croate, plutôt que Brnardić ». Le groupe assure que cette performance avait été annoncée à l’avance auprès des autorités.

 

« Nous aurions voulu que la police arrête Vladimir Brnardić, qui a osé présenté Jure Francetić comme un héros, mais les policiers ont refusé de le faire, de même qu’ils refusent d’arrêter les petits oustachoïdes qui hantent les tribunes des matches de foot ou les concerts de Marko Perković Thompson », ont dénoncé les militants de Građanska akcija, qui ont été relâchés au bout de quelques heures.

 

Vidéo de la performance: http://www.youtube.com/watch?v=i4B5eEVw8lk#!


Source : Index.hr, traduit par Jad pour le Courrier des Balkans.


=== 2 ===

http://www.komunistisrbije.rs/protest-ks3.html

Komunisti Srbije na protestu povodom sudskog procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića
 
Komunisti Srbije učestvovali su na protestu ispred zgrade Višeg suda u Beogradu povodom sudskog procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića. Pored članova KS bili su prisutni članovi NKPJ i SKOJ kao najbrojnija grupacija. Takođe su bili prisutni članovi trockističke grupe Marks 21. Vijorile su se crvene partijske i jugoslovenske zastave sa petokrakom zvezdom i pevale partizanske i revolucionarne pesme.
Na suprotnoj strani ulice bila je četnička grupa sa svojom ikonografijom i pesmama, koja je, nažalost, bila brojnija od naše komunističke i koja zdušno podržava još jedan u nizu pokušaja falsifikovanja istorije. Jake policijske snage obezbeđivale su skup i sprečile fizički obračun.
Ovaj proces koji se vodi od 2010. godine predstavlja sramotu za srpsku državu i društvo u celini pošto se tako afirmišu izdajničke poražene snage u Drugom svetskom ratu.
Komunisti Srbije će uvek biti u prvim redovima borbe za istinu o NOB-u i socijalističkoj revoluciji.

 

Informativna služba KS

---

http://www.komunistisrbije.rs/protest-ks.html

PROTEST KOMUNISTA SRBIJE POVODOM SNIMANJA SERIJE O RAVNOJ GORI
 
Поводом снимања и најављеног емитовања серије „Равна гора“, Комунисти Србије желе скренути пажњу грађанима Србије и читавог југословенског простора, као и светској јавности да је главни задатак поменуте серије даље кривотворење историјских чињеница о Народноослободилачкој борби и покушају да се сарадници окупатора, конкретно четнички покрет Драже Михиловића, прикажу као антифашисти.
Из досадашњих активности поражених снага у Другом светском рату које су, на жалост, данас веома присутне како у Србији, тако и у другим бившим републикама из периода СФРЈ, јасно се види шта је циљ емитовања серије „Равна гора“. Суђење у циљу рехабилитовња Драже Михаиловића, као и рехабилитовање других ратних злочинаца, имају за циљ поништавање и препуштање забораву улоге народоослободилачког покрета као једине стварне антифашистичке снаге која је била призната као значајан део антихитлеровске коалиције.
Ако желимо утврдити какву је позицију и улогу у Другом светском рату имала народноослободилачка војска , није тешко констатовати да је главни циљ НОБ био борба против окупатора и његових квислинга, али и социјалистичка револуција која је крунисана стварањем Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Улога и циљ четничког покрета Драже Михаиловића и других квислиншких снага у Србији (Недић, Љотић, итд) био је отворена и прикривена сарадња са фашистичким окупаторима, као и борба против комуниста.
Циљ ове серије је да се НОБ и покрет Драже Михаиловића изједначе, а посебно да се младим генерацијама које нису живеле за време Другог светског рата „окрене памет наопако“. Комунисти Србије захтевају да се обустави снимање наведене серије, односно да надлежни органи власти у име одбране истине и историјских чињеница везаних за Други светски рат не дозволе кривотворење историје.

Комунисти Србије


=== 3 ===

http://www.skoj.org.rs/126.html

REHABILITACIJA LJOTIĆEVSKIH ZLOČINA NEĆE PROĆI

Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) najoštrije protestuje povodom održavanja sramne izložbe “Ni koledž ni tamnica” u Smederevskoj Palanci, Novom Sadu i Beogradu koja ima reakcionarni cilj da na drzak način propagira poraženu ideju ljotićevske i nedićevske kvislinške politike u Drugom svetskom ratu i da opravda grozomorne zločine koje su počinile te izdajničke formacije.

Izložbom cinično nazvanom “Ni koledž ni tamnica” organizatori su pokušali, neuspešno naravno, da rehabilituju izdajnike srpskog naroda i Jugoslavije Milana Nedića, predsednika kvislinške vlade za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu i vođu jugoslovenskih, pretežno srpskih fašista , Dimitrija Ljotića predvodinika Jugoslovenskog narodnog pokreta “Zbor” organizacije odgovorne za brojne zločine i saradnju sa okupatorom. Jedan od brojnih zločina ljotićevaca za vreme Drugog svetskog rata je bio formiranje Zavoda za prinudno vaspitanje omladine,koncentracionog logora za komunističku i antifašističku omladinu. U taj koncentracioni logor su prinudno dovođeni i tu protiv svoje volje držani svi oni za koje bi ostrašćena ljotićevska kvislinška banda smatrala da su “pod uticajem komunista”. Cilj formiranje sramnog kazamata nije bio “spašavanje srpske omladine od odmazde okupatora” kako i danas lažu ljotićevski izdajnici već ideolooška indokrinacija i prevođenje tih zatočenih omladinaca u redove fašističkih ljotićevskih i nedićevskih formacija, odnosno na stranu Trećeg Rajha. Ma šta lagala ljotićevska banda istina je da je veoma mali broj zatočenika “prevaspitan”. Najveći broj je ostao veran idealima slavnog revolucionarnog SKOJ-a, marksizma-lenjinizma i antifašizma a svi oni koji su prkosili tlačiteljima i pokušavali da pobegnu iz logora prebacivani su u druge okupatorske i kvislinške zatvore gde su bili streljani. Reč je bila o klasičnom koncentracionom logoru u kome su maltretirani i maloletnici mnogi od njih stari svega 14 godina.

SKOJ izražava svoje gnušanje zbog organizovanja takve izložbe i pita se kako to da buržoaske pro-imperijalističke vlasti u Srbiji kojima su usta puna “antifašizma” mogu da dozvole održavanje izložbe koja veliča nedela fašističkih saradnika u Drugom svetskom ratu, ljotićevaca i nedićevaca. Međutim, ako se zna da je Vlada Srbije sa najvećim počastima dočekala posmrtne ostatke kneza Pavla Karađorđevića, izdajnika Jugoslavije koji je potpisao “Trojni pakt” i kralja Petra Drugog Karađorđevića koji je izdao okupiranu zemlju i kukavički pobegao u inostranstvo noseći tovare zlata i ako se zna da ta ista buržoaska vlada i dalje toleriše postavljanje spomen ploče “Aćif Efendiji”, vojnom upravniku Novog Pazara, izdajniku muslimanskog naroda i Jugoslavije i slugi naci-fašističkog okupatora, zatvaranje očiju pred rehabilitacijom ljotićevskih zločinaca ne iznenađuje ni malo. Buržoaske vlasti takođe javnosti Srbije duguju odgovor kako je moguće da izložbu koja veliča ljotićevski pokret koji se po svim aktuelnim zakonima Srbije smatra izdajničkim organizuje individua koja se odaziva na ime Aleksandar Nikolić, u svojstvu direktora Istorijskog arhiva Smederevske Palanke. Zbog toga SKOJ izričito zahteva od nadležnih u opštini Smederevska Palanka ali i od Vlade Srbije (čijom je odlukom iz 1996. godine ingerencija Istorijskog arhiva Smederevska Palanka proširena na teritoriju opština Velika Plana i Žabari) da Nikolić odmah bude smenjen sa funkcije koju obavlja zbog veličanja kvislinške poražene ideologije u Drugom svetskom ratu. Dokaz da je rehabilitacija ljotićevskih zločina jedini motiv ove sramne izložbe potvrđuje i to da je suorganizator izložbe i internet portal “Novo videlo”, a reč je o propagatorima ljotićevske ideje u Srbiji tesno povezanim sa ljotićevskom emigracijom, okupljenom oko časopisa “Iskra” koju uređuje Ljotićev sin Vladimir, a koja okuplja pripadnike kvislinške zločinačke formacije “Srpski dobrovoljački korpus” koja se u Drugom svetskom ratu borila na strani okupatora a pred kraj rata je čak inkorporirana u po zlu čuvene nacističke SS jedinice.

SKOJ poručuje kako salonskim pristalicama ljotićevske reakcionarne ideje iz “Novog videla” tako i njihovoj uličarskoj sabraći iz Srbske akcije i drugih klerofašističkih i nacističkih organizacija baziranih na učenju srpskog fašiste i izdajnika Dimitrija Ljotića da će se jalovi pokušaji rehabilitacije ideje koju naš narod nikada nije prihvatio završiti neslavno, isto onako kako je okončao svoje postojanje pokret “Zbor” i “Srpski dobrovoljački korpus”.

Stop rehabilitaciji ljotićevskih i nedićevskih kvislinga!

Slava žrtvama fašističkog logora u Smederevskoj Palanci!

Sekretarijat SKOJ-a,
Beograd, 24. februar 2013.god.


---

http://www.skoj.org.rs/125.html

DRAŽA MIHAILOVIĆ SLUGA OKUPATORA

Pripadnici Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ) i Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) zajedno sa drugim antifašistički orijentisanim građanima Beograda još jednom su u petak 22. februara 2013. godine protestovali ispred Višeg suda protiv pokušaja buržoaskog pro-imperijalističkog režima da rehabilituje ratnog zločinca, velikog izdajnika srpskog naroda i Jugoslavije Dragoljuba Draže Mihailovića.

Po običaju članovi Partije i SKOJ-a su bili najborbeniji i najgraltiji u antirehabilitacionom taboru. Noseći zastave NKPJ i SKOJ-a komunisti su pevajući „Internacionalu“ i izvikujući anftifašističke i antikvislinške parole prkosili reakcionarnom četničkom taboru oličenom u opskurnim formacijama Četnički pokret i Srpski zavetnici kao i pristalicama desničarske Srpske radikalne stranke. NKPJ i SKOJ poručuju buržoaskim vlastima da sramni pokušaj rehabilitacije kvislinga, sluge nacističkog okupatora Draže Mihailovića nikada neće biti prihvaćena u slobodoljubivom narodu Srbije bez obzira kakva bude bila formalno donesena odluka buržoaskog suda. Takođe, NKPJ i SKOJ poručuju izdajničkoj četničkoj bagri, koja pokušava da dokaže nemoguće, a to je da Draža nije bio fašista i kvisling, da će njihovi jalovi pokušaji da falsifikuju istorijsku istinu ostati uzaludni i neuspešni i doživeti neslavnu sudbinu Ravnogorskog pokreta koji je Drugi svetski rat završio na strani poraženog naci-fašizma!

Ustaše, četnici zajedno ste bežali!

Slava oslobodilačkom partizanskom pokretu!


---

http://www.skoj.org.rs/119.html

REHABILITACIJA ZLIKOVCA NEĆE PROĆI

25. januara 2013., na dan kada je pre tačno 21. godinu kao podmladak Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ) reosnovan SKOJ, održano je još jedno u nizu ročište u procesu rehabilitacije narodnog izdajnika, kvislinga i po zlu čuvenog lidera tzv. Ravnogorskog pokreta - Dragoljuba Mihailovića. Aktivisti NKPJ-a i SKOJ-a su i ovaj put protestvovali ispred Trećeg opštinskog suda u Beogradu u kom se ovaj postupak vodi. To je bio najbolji način da se borbeno i dosledno obeleži značajan jubilej naše organizacije koja se diči time što postoji duže od svih zajedno klero-fašističkih plaćeničkih grupica koje su pružale podršku režimskom buržoasko-imperijalističkom pokušaju falsifikovanja istorije.

Sa zastavama Partije i SKOJ-a, socijalističke Jugoslavije i Srbije, transparentima na kojima je pisalo „narod mu je već presudio – za zlikovca nema milosti“, uz borbena skandiranja i partizanske pesme naši aktivisti su jasno poručili da ćemo se uporno boriti protiv sramnih pokušaja režima i njihovih gazda iz Brisla, Vašingtona i Berlina da rehabilituju najveću sramotu i simbol svega nazadnog i mračnog što je naš narod imao u skorijoj prošlosti – Mihailovića i time čitav kvislinško-koljački četnički pokret. Deluje iluzorno da u 2013. godini u Srbiji neko uopšte pokušava na tako podmukao način da uzdiže ljagu naše istorije, ali taj čin, kao što smo već do sada pisali, predstavlja samo jednu od epizoda restauracije kapitalizma u Srbiji, o čijim smo katastrofalnim posledicama takođe do sada redovno pisali, a razume se da ćemo nastaviti i dalje. Zato ko god ne govori o kapitalizmu, nek ćuti o četnicima.

Ročište zakazano za današnji dan se, da li sasvim slučajno, idealno uklopilo u neke od krupnijih aktuelnosti. Jedna od njih je događaj od pre svega nekoliko dana, kada su iz SAD, o trošku poreskih obveznika Srbije, stigli posmrtni ostaci kralja Petra Karađorđevića koji je zemlju kukavički napustio s tovarom blaga i otputovao u London prepustivši svoj narod na nemilost fašističkom okupatoru. Ovaj bednik, kukavica i notorni alkoholičar je sahranjen po vlastitoj želji u Čikagu, među raznim drugim izadajnicima i neprijateljima naroda Jugoslavije kojima su Sjedinjene države pružile sigurno utočište. Uz pompu i počasti, doček patrijarha, vrha crkve i buržoaske države, koji zajedno podrazumevaju nove megalomanske troškove koje je napravila vlada Ivice Dačića usred nekoliko najava masovnih otpuštanja radnika, stigao je kralj, jedan od najvećih simbola naše bede. Podsećamo da su prošle godine kao njegova prethodnica stigli i posmrtni ostaci kvislinga koji se bio potpisom zakleo na vernost Hitleru, Kneza Pavla, a najnoviji događaji na Kosovu i Jugu Srbije u kojima je u centralnom planu agresija na istorijsko sećanje, tj veličanje terorista i balističkih kvislinga i skrnavljenje spomenika NOB-a, u celosti upotpunjuju slike nasilne agresije na svest radnog naroda. To je istinski cilj buržoazije, to je razlog zbog kog rehabilituju zlikovca.

Neće proći!

Sekretarijat SKOJ-a,

Beograd,

25.01.2013.


---

(comunicato contro la lapide in memoria del fascista musulmano-bosgnacco-sangiacchese Aćim Hadžiahmetović, apposta a Novi Pazar)

http://www.skoj.org.rs/91.html

„AĆIF EFENDIJA“ IZDAJNIK I FAŠISTIČKI SLUGA

Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) traži od nadležnih organa da hitno uklone spomen-ploču izdajniku muslimanskog i drugih jugoslovenskih naroda i fašističkom kvislingu, upravniku Novog Pazara za vreme Drugog svetskog rata Aćimu Hadžiahmetoviću „Aćif efendiji“ a od Vlade Srbije da razreši dužnosti ministra bez portfelja Sulejmana Ugljanina koji je prisustvovao postavljanju ploče. Razlog više za smenu Ugljanina je taj da što je on na čelu Stranke demokratske akcije Sandžaka koja je podržala postavljanje ploče „Aćif efendiji“ osvedočenom izdajniku muslimanskog naroda.

Hadžiahmetović je bio saradnik naci-fašističkog okupatora koji je za svoje kvislinške „zasluge“ dobio gvozdeni krst Trećeg Rajha. Isto kao i Dragoljub Draža Mihailović, Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, Hadžiahmetović je izdao svoj narod i državu služeći i pomažući naci-fašističkom okupatoru u borbi protiv partizanskih oslobodilačkih jedinica. Pored toga, Hadžiahmetović je bio upravnik Novog Pazara, kao administrativnog sedišta Sandžaka koji je pripojen veštačkoj kvislinškoj tvorevini „Velikoj Albaniji“ i odgovoran je za nasilnu albanizaciju muslimanskog življa u Sandžaku. Hadžiahmetović je i ratni zločinac odgovoran za smrt oko 7.000 civila u Sandžaku i za nehumano ponašanje prema srpskom življu i muslimanskim patriotama i anti-fašistima. Sukobi kvislinških jedinica na čijem je čelu bio Hadžiahmetović sa četničkim banditskim hordama su bili rivalskog tipa u borbi za prevlast nad teritorijama i nisu imali bilo kakav progresivni karakter niti menjaju istorijsku činjenicu da su i Draža i „Aćif efendija“ služili istog gospodara a to je bio naci-fašistički okupator. Koliko je „dobra“ muslimanskom narodu u Sandžaku Hadžiahmetović „želeo“ najbolje je pokazao procesom prinudne albanizacije u školama, vernom služenju albanskom fašističko- balističkom kvislinškom pokretu čijim se delom smatrao i borbama koje su zarad interesa okupatora njegove jedinice vodile sa partizanskim pokretom u čijim je redovima bio veliki broj Muslimana koji su se rame uz rame sa svojom srpskom braćom borili za oslobođenje okupirane Jugoslavije. Aćif Hadžiahmetović je izdajnik muslimanskog naroda koji je davši brojne žrtve za vreme Narodno-oslobodilačke borbe pokazao svoju privrženost anti-fašizmu kao i ostali narodi i nacionalne manjine sa prostora Jugoslavije. Zbog svoje izdaje i zločina odlukom narodnih vlasti Aćif Hadžiahmetović je osuđen na smrt streljanjem. Kako traži uklanjanje spomen-ploče „Aćif efendiji“ SKOJ isto tako od nadležnih u Srbiji traži da spreče rehabilitaciju naci-fašističkih kvislinga iz Drugog svetskog rata poput Dragoljuba Draže Mihailovića, Milana Nedića, kneza Pavla Karađorđevića, vladike Nikolaja Velimirovića i drugih izdajnika srpskog naroda. Takođe, SKOJ traži uklanjanje svih četničkih spomenika koji postoje u Srbiji jer je istorija jasno pokazala da su četnici poput nedićevaca, ljotićevaca, ustaša i balista takođe bili kvislinzi. U tom smislu SKOJ još jednom protestvuje protiv odluka buržoaskog režima kojima je četnički pokret izjednačen sa partizanskim i proglašen „anti-fašističkim“. Kao što je neosporna istina da su partizani bili jedini oslobodioci i jedini anti-fašistički pokret otpora u okupiranoj Jugoslaviji, tako je isto neosporna istina da se borba protiv rehabilitacije kvislinga u Srbiji ne može sprovoditi selektivno.

SKOJ poziva radničku klasu i narode koji žive u Srbiji da ne dozvole podele po nacionalnoj liniji. Jedan od mehanizama zapadnog imperijalizma za rušenje naše domovine socijalističke Jugoslavije bilo je podsticanje međunacionalnih sukoba i izazivanje bratoubilačkog rata. Proletarijat sa ovih prostora to više nikada ne sme da dozvoli ni imperijalistima ni nacional-šovinističkim buržoaskim elementima. Samo ujedinjeni, narodi koji žive u Srbiji će se izboriti sa nepravdama eksploatatorskog kapitalističkog sistema i imperijalističkih pritisaka.

Stop rehabilitaciji kvislinga u Srbiji!

Živelo bratstvo jugoslovenskih naroda!

Sekretarijat SKOJ-a
Beograd,
15. avgust 2012. godine


=== 4 ===

http://rkrsmanovi.blogspot.it/2013/02/doktor-ravne-gore_14.html

 Doktor "Ravne Gore"



Mediji i film

Radoš Bajić, lažni mesija sa državnih jasli


[FOTO: Doktor za paraistoriju: Radoš Bajić]

Glumac i režiser Radoš Bajić, amater u oblasti istorijskih nauka, nedavno je objavio, naravno u „Blicu“, da je scenario „Ravna Gora“ njegov doktorat koji je uz opštu podršku odbranio u Institutu za savremenu istoriju Srbije, na žalost ove nauke, običnoj ideološkoj ekspozituri SPO. Čestitamo novom „doktoru“ koji je jedini, koliko je poznato do sada, za svaku stranu doktorske disertacije dobio pečat Instituta kojim se potvrđuje da je to prava i jedina istina i da ne može biti drugačije, navodi se u saopštenju Informativne službe SUBNOR

Verovatno će Bajić ući u Ginisovu knjigu izuzetnosti, jer je to jedini takav doktorat do sada poznat u svetu. Za razmišljanje je kako se čovek koji je u izvršavanju preuzetog „mesijanskog zadatka“ u velikom ličnom i porodičnom interesu ponaša i našta je sve spreman da bi „prosvetlio narod Srbije“. Samozvani „gorostas istine“ po onome što je naumio da uradi i kako radi na skidanju mraka u kome je Srbija već sedamdeset i više godina jeste za razmišljanje. Može li čovek toliko da se izgubi u sebi i o sebi razmišljajući o nameri i značaju učinjenog.

ZLOUPOTREBA MOĆI

Ponet agresivnošću potomaka kolaboracije i poštovalaca fašističke prošlosti u Srbiji, njegovom samoznanom nacionalnom doprinosu kvislinga i kolaboracije verovatno u očuvanju fašističke okupacije, uz pomoć dosadašnje vlasti i lica čije je postojanje i trajanje u zloupotrebi moći koju imaju poslušnici, Bajić je doživeo mesijsku svetlost i stavio tačku na istorijsku istinu Srbije. Jedini problem je ovaj neuki narod koji nije spreman da prihvati „istinu“ koju je Bajić unapred dobio, naplatio od građana Srbije pomoću Tijanićevog RTS i drugih mentora. Njega u njegovoj ponetosti ne zanima ni Odluka Ustavnog suda Srbije da četnici nisu učesnici antifašističkog pokreta,zapravo da nisu bili pripadnici antifašističke koalicije, već da su bili učesnici rata, ali na drugoj strani - okupatorskoj. Možda Bajić kao „neosporeni“ u sebi poznavalac ratne istorije 1941-1945.g. ne mora ni da razume tu finesu, a uostalom Ustavni sud je trebalo da se meri prema njemu, a ne da se on opterećuje tamo nekim njegovim odlukama. Bajić verovatno misli da su on i njegovi još u političkoj moći i da se od drugih očekuje samo da aplaudiraju novom mesiji koji je doneo istinu i prosvećenost grbavom i neprosvećenom narodu.

Neka se taj novi mesija skloni sa državnih jasli RTS, neka izađe na slobodno umetničko tržište i na njemu dokaže sebe kao srpskog izbavitelja, nenadmašnog mislioca i pronalazača večne istine. To je jedini način da se unište nevernici i od njih oslobodi Srbija a njen samoproizvedeni naučni gorostas Bajić od samog sebe umišljen i priznat ostavi na miru. Bahatošću Tijanića i Tijanićevog klana, RTS je postao anahrona kuća u kojoj je prirodno da se narodnim parama finansira ovakav samouvereni amaterizam.
Pre oko četrdesetak godina pojavila se „zelena knjižica“ tagafija u kojoj je njen stvaralac obavestio svet da je našao definitivni odgovor na ono što ga muči već hiljadama godina. Za to vreme svet nije mogao da nađe odgovor šta je država i mnoga druga pitanja koja ga istorijski opterećuju. „Definitivan odgovor se za sve nesaznano i dileme nalaze u ovoj zelenoj knjižici, koju vam dajem na znanje, korišćenje i razumevanje“. Otprilike tako glasi poruka autora.


[FOTO: "Antifašisti" na zajedničkom zadatku sa fašistima]

AMATER U AKCIJI

Tako amater Bajić sa mesijanskom opterećenošću pravi prvi korak našeg (srpskog) otrežnjenja i okreće drugu stranu naše istorije, „jer mi 70 godina živimo u laži“. Srbiju je tako svojim doktoratom oslobodio magle i laži, ali je zato kaznio druge narode bivše Jugoslavije, jer Ravnogorski pokret i njegovi četnici, to i nepismeni znaju, da nije srpski već jugoslovenski pokret. Nadamo se da će i oni „ushićeno“ shvatiti Bajićevu istinu.
Radi ličnog otrežnjenja Radoš traži od građana Srbije „da se okrenu bogu, krsnoj slavi i sopstvenom narodu“. Podeli umni Bajić građane Srbije, izbrisa ateiste i one koji nemaju krsnu slavu, verovatno smatrajući da njima nije ni mesto u Srbiji, stvarajući tako „srpskog ibermenša“, nemačkog je svet dobro po zlu zapamtio.

Tako je Bajić i oni iza i oko njega „sa istinom i pravdom sagledao našu istorijsku istinu“. Njegov glasogovornik glumac (Glogovac) „će mit o Draži koji je toliko snažan u srpskom narodu (verovatno ga neće zaboraviti, ni brojni Vranići, niti muslimani i nesrbi Jugosalvije - autor) potpuno oživeti i imaće svoje značajno mesto u istoriji“. Ne sporimo da će imati mesto u ratnoj istoriji Jugoslavije, ali ne Bajićevo i njegove kamarile.

Narode srpski, mirno spavaj dobio si „zelenu knjižicu“. Odmori se jednom i budi spokojan, Bajić se i „lično žrtvovao“ a mnogo i ućario rešavaući sve tvoje istorijske dileme, probleme i brige koje su te godinama opterećivale „šta se zapravo desilo“.
„Meni je data velika šansa“ kaže Bajić. Pitamo od koga je dobio šansu i zadatak, od proviđenja ili ljudkog bića? Od nematerijalog ili Tijanića i nekog moćnijeg, jer je patetički obnarodovao da podnosi „sopstvenu žrtvu“, verovatno na olatar svoje četničke otadžbine.

„SLOBODNI“ MEDIJI


[FOTO: Bajićevi "antifašisti" u akciji]

Očekujemo da će se njegovi mediji RTS, (list „Politika“ što je postalo stvarno neukusno za tu kuću u plasiranju Bajića, „Blic“ šta se drugo može i očekivati i drugih), okomiti ubistvenom vatrom na SUBNOR i NOP zato što su njegovi pripadnici oslobodili zemlju od fašističkog okupatora, kvislinga i kolaboracije, i što ih je u toj borbi izginulo „samo“ 305 hiljada u Jugoslaviji i da je šteta što nisu svi za četiri godine rata izginuli bez obzira na koji način (obešeni, ugušeni u dušegupkama, streljani ili poginuli), jer tada Bajić i njegovi ne bi imali nikakve probleme. Ovako se zadovoljavaju blaćenjem antifašističkog narodnooslobodilačkog pokreta, medijskim gušenjem SUBNOR-a i obaranjem njegovog sajta.
Razumemo „slobodna i nezavisna“ sredstva informisanja što neće smeti, a niti želeti da ovo reagovanje zabeleže. Razumemo i zavisnost, poslušnost i preuzetu obavezu određenih poslenika Instituta za istoriju, ali je ovo ipak bruka za Institut kao naučnu ustanovu.

Ne znamo stvarno šta da mislimo o narcisoidnosti nacionalnog „heroja i mesije“ u liku Bajića, da nije tužno, bilo bi smešno i besmisleno.

* SUBNOR

---

http://www.subnor.org.rs/radio-televizija-srbije

Радио телевизија Србије


Објављено  5. децембар 2012.  | Од СУБНОР


КОМЕ И ЧЕМУ СЛУЖИ „РАВНА ГОРА“


Јавни телевизијски сервис РТС упорно наставља, без обзира на поновљене протесте у добром делу јавности у нашој земљи и чак ван ње, да снима са приватном породичном мануфактуром Бајића наводно уметничку и „помиритељску“ серију под ваљда радним насловом „Равна гора“.

СУБНОР Србије је у више наврата аргументовано протествовао против такве работе, али су се и РТС и њен директор Тијанић грубо оглушивали и делили уобичајене увреде на начин несвојствен интелектуалној комуникацији.

СУБНОР Србије је, такође, упозорио да ће своје многобројно чланство и уопште комплетно гледалиште те телевизије позвати на грађанску непослушност и, уколико РТС настави да финансира поменуту серију из средстава које прикупи харачем званим обавезна претплата, да убудуће обуставе уплату наметнуте дажбине. О томе је СУБНОР Србије обавестио, иначе, надлежне министре у Влади Србије – за културу и информисање Петковића и за финансије Динкића.

Председник Републичког одбора СУБНОР-а Србије, проф др Миодраг Зечевић, обратио се јавним писмом и Програмском одбору Радио телевизије Србије и проф.др Драгољубу Мићуновићу као челном човеку тог органа и представнику Демократске странке као донедавно владајуће политичке гарнитуре.

Писмо проф.др Миодрага Зечевића објављујемо у целини.

„Поштовани професоре, иако Програмском одбору РТС ускоро истиче трогодишњи мандат, замолио бих Вас да ми кажете (“ваше право да знате све“) какву препоруку односно сугестије је Програмски одбор упутио генералном директору и Управном одбору РТС када се одлучивало о усвајању пројекта снимања ТВ серије “Равна гора“. Ако препоруке и сугестије Одбор није упутио, п

(Message over 64 KB, truncated)



Da: partigiani7maggio @ tiscali.it

Oggetto: Roma 2 marzo 2013: presentazione libri

Data: 17 febbraio 2013 21.38.51 GMT+01.00



I PARTIGIANI JUGOSLAVI NELLA RESISTENZA ITALIANA
Storie e memorie di una vicenda ignorata

Roma, Odradek, 2011
pp.348 - euro 23,00

Per informazioni sul libro si vedano:



Le novità: 

# E' stato pubblicato su “Italia contemporanea” n.266/2012 l'articolo

di Gaetano Colantuono
"La presenza di partigiani jugoslavi nella Puglia centrale (1943-1945). Il caso del comune di Grumo Appula"

Si vedano:
una anteprima e le istruzioni per l'acquisto al sito della casa editrice Franco Angeli: http://www.francoangeli.it/Riviste/Scheda_Rivista.aspx?idArticolo=46514

# Due trasmissioni radiofoniche sul tema del nostro libro sono state realizzate dalla emittente in streaming RadiAzione di Padova:

per la trasmissione "Pace sociale" #7 del 6/12/2012 ore 18 

intervista ad A. Martocchia, autore del libro, nel corso della trasmissione "Pace sociale" #13 del 7/2/2013 ore 18

# Tra i nuovi inserimenti sul nostro sito segnaliamo:

MARCHE-ABRUZZO: immagini e documenti sulla strage di Pozza (Acquasanta Terme, 11 marzo 1944)
https://www.cnj.it/PARTIGIANI/JUGOSLAVI_IN_ITALIA/cap4.htm#iii

# Una prossima presentazione del libro è prevista di nuovo a Roma per il giorno 29 marzo 2013
alle ore 18:00 presso la Casa della Memoria e della Storia -
invieremo l'annuncio definitivo con ulteriori dettagli tra circa un mese


===

Roma, sabato 2 marzo 2013
ore 17:00 presso la Sezione ANPI Trullo-Magliana "Franco Bartolini" - via Monte delle Capre 23
  
Presentazione congiunta dei libri
"Bono Taliano" di Giacomo Scotti
e "I partigiani jugoslavi nella Resistenza italiana" di Andrea Martocchia

alla presenza degli autori

scarica la locandina: https://www.cnj.it/INIZIATIVE/volantini/roma020313.jpg
scarica il volantino: https://www.cnj.it/INIZIATIVE/volantini/roma020313.pdf

---

Comunicato Stampa:

PRESENTAZIONE LIBRI

“DALL’OCCUPAZIONE NAZIFASCISTA DEI BALCANI

ALLA RESISTENZA DEGLI  JUGOSLAVI IN ITALIA”

 

Sabato 2 marzo alle ore 17 presso la BiblioTrulloteca in via Monte delle Capre 23 l’Associazione Nazionale Partigiani d’Italia sezione Trullo-Magliana “Franco Bartolini” di Roma [ http://www.anpitrullo.blogspot.com/ ] presenterà i libri:


"BONO TALIANO" militari italiani in Jugoslavia dal 1941 al 1943: da occupatori a disertori di Giacomo Scotti, Odradek Edizioni [ https://www.cnj.it/documentazione/bibliografia.htm#scotti2012 ]

 

"I PARTIGIANI JUGOSLAVI NELLA RESISTENZA ITALIANA" storie e memorie di una vicenda ignorata di Andrea Martocchia, Odradek Edizioni [ http://www.partigianijugoslavi.it/ ]

 

Ne discutiamo con gli autori insieme alla vicepresidente provinciale ANPI Roma Bianca Bracci Torsi. Introduce il presidente della sezione Trullo-Magliana Sergio Bartolini.

 

Sarà allestita la mostra "Testa per Dente" [ http://www.diecifebbraio.info/testa-per-dente/ ] sui crimini fascisti in Jugoslavia.

 

Quali sono stati i motivi per cui già prima dell'8 settembre più di mille italiani disertarono dalle file dell'esercito di occupazione in Jugoslavia e passarono volontariamente nelle file dell’armata dei partigiani di Tito, mostrando il legame che si sarebbe sviluppato poi tra le due resistenze. Oltre quarantamila furono gli italiani che, sopravvissuti ai massacri e non cedendo alle intimazioni di resa da parte dei tedeschi dopo l’8 settembre, si unirono ai partigiani jugoslavi, combattendo in Montenegro e in tutte le altre regioni del paese, dando prova di valore e conquistandosi la fiducia, l’affetto dei compagni d’arme e delle popolazioni locali contribuendo risolutamente alla liberazione di quel territorio dall'occupazione nazifascista. Ventimila di essi caddero, riscattando con il sangue – non è retorica il dirlo – le infamie dell’aggressione e della repressione fascista.

E che ci facevano questi Jugoslavi in Italia? Non erano certo invasori. Questi jugoslavi erano i prigionieri rinchiusi nei quasi duecento campi di detenzione fascisti in Italia fino all'8 Settembre del 1943 e che, una volta liberatisi, dettero un contributo efficace e decisivo alla Resistenza antifascista e antinazista italiana, irradiandosi dalla Toscana, all'Umbria, alle Marche, all'Abruzzo fino alla Puglia. Gli evasi jugoslavi dai lager della penisola animarono la lotta di Liberazione proprio nelle sue prime fasi lungo la dorsale appenninica, con episodi rilevanti, soprattutto in Umbria e nelle Marche, lasciando sul campo più di mille tra morti e dispersi. Qui gli “slavi” - già esperti di guerriglia e fortemente motivati alla lotta antifascista per quanto avevano subito nelle loro terre - furono presenti ovunque, costituirono proprie formazioni e presero parte alle azioni più importanti.

 

GIACOMO SCOTTI (Saviano 1928), stabilitosi nel 1947 in Jugoslavia, cominciò a lavorare a Fiume nella redazione del quotidiano «La Voce del Popolo», dove ha svolto per alcuni decenni la sua attività giornalistica. Dal 1982 si muove fra l’Italia e Balcani. Ha pubblicato numerose opere riguardanti la lotta antifascista e di liberazione jugoslava, tra cui: Quelli della montagna (in collab. con R. Giacuzzo, 1972); Il battaglione degli “straccioni” (1974), Ventimila Caduti (1970); “Rossa una stella” (con L. Giuricin, 1976); I “disertori” (1980); Gli alpini dell’Intra in Jugoslavia (1984); Juris,juris! All’attacco (1984); Le aquile delle montagne nere (con L. Viazzi, 1987); L’inutile vittoria (con L. Viazzi, 1989) e numerosi altri, fino al 2009. Per le sue opere ha ricevuto vari premi in Jugoslavia e in Italia, per la diffusione della letteratura italiana all’estero.

 
ANDREA MARTOCCHIA (Roma, 1969), Dottore di Ricerca in Fisica, attualmente si occupa di storia dell'astronomia, astrofisica, fisica acustica e ambientale. Studioso di storia dei paesi slavi, ha scritto numerosi saggi sulla storia recente dei Balcani e in particolare delle repubbliche jugoslave.



Potkategorije

Jugoinfo

Voce jugoslava / Jugoslavenski glas