Informazione


(dal Nuovo Partito Comunista di Jugoslavia - NKPJ - sulla partecipazione al 15.mo Congresso del Partito Comunista della Federazione Russa)



NKPJ NA 15-tom KONGRESU KPRF-a

Na održanom XV Kongresu Komunističke partije Ruske federacije (KPRF) Novu komunističku partiju Jugoslavije (NKPJ) predstavljao je član najužeg rukovodstva drug Teodor Stanković. Kongresu su pored NKPJ prisustvovali još predstavnici 94 komunističkih i radničkih partija koji su uzeli učešće i u okruglom stolu u organizaciji KPRF koji je održan posle Kongresa.

XV Kongres KPRF protekao je u znaku jubileja – 20 godina postojanja KPRF. Prvom kongresu KPRF kao jedini strani delegat u ime NKPJ prisustvovao je pre 20 godina drug Branko Kitanovič, osnivač i dugogodišnji generalni sekretar Nove komunističke partije Jugoslavije.

Kongres KPRF otvorio je predsednik Centralnog komiteta KPRF drug Genadij Zjuganov. On je u svom uvodnom izlaganju ocenio da danas svet karakteriše sve agresivniji udar kapitala na radnička prava, ali i jačanje radničkog, opšte narodnog pokreta i intenziviranje uloge komunista i levih snaga u borbi protiv snaga kapitala za prava čoveka.

Prvi dan rada XV Kongres KPRF usvojio je i rezoluciju podrške socijalističkoj Kubi u kojoj se naglašava da „Pod vođstvom Komunističke partije Kuba je primer vernosti odabranog puta i socijalne kreativnosti. Kubanska dostignuća su dobro poznata posebno u oblasti obrazovanja, medicine, biotehnologije i sporta. Kubanska revolucija otvorila je nove mogućnosti za stvarno učešće ljudi u upravljanju, kreiranju i donošenju odluka na Kubi u svim sferama. Uprkos svojoj maloj veličini Kuba je moralna supersila. Ona inspiriše ljude u Latinskoj Americi, Aziji i Africi da vode politiku koja je nezavisna od volje imperijalističkih snaga. Mi snažno podržavamo ukidanje blokade Kube koja u najtežim uslovima brani svoj suverenitet i pravo da odlučuje o svojoj sudbini. Zahtevamo hitno oslobađanje Pet kubanskih patriota zatočenih u SAD zbog svojih anti terorističkih aktivnosti“.

Sa Kongresa je upućena poruka ruskim vlastima da daju Siriju svu političku i materijalnu pomoć kako bi se zemlje mogla suočiti i obraniti od agresije. "Ruski komunisti objavljuju punu podršku hrabroj borbi sirijskog naroda protiv modernog kolonijalizma", navodi se u rezoluciji Kongresa.

Kongres su pozdravili brojni strani delegati iz čitavog sveta. Između ostalih pročitano je pismo aktuelnog predsednika Belorusije Aleksandra Lukašenka u kome se između ostalog kaže: „Komunistički ideali inspirisali su mnoge generacije sovjetskih ljudi. U ovim teškim vremenima svetskog previranja i krize, Komunistička partija čvrsto brani ideale humanizma i patriotizma. Uveren sam da će u sledećoj fazi svog razvoja KPRF nastaviti nesebično da služi ideji jedinstva bratskih zemalja“.

Predstavnik KP Kube izjavio je pozdravljajući Kongres KPRF-a: „Socijalizam je jedina alternativa varvarstvu i haosu potrošačkog društva. KP Kube je posvećena idealima socijalizma. Ekonomska strategija u našoj zemlji je planirana, socijalistička, ekonomija“.

Delegat KPRF na Kongresu drug Paršin pozdravljajući učesnike Kongresa i čestitajući 95 godina Crvene armije, 20 godina postojanja KPRF i 70 godina od završetka Staljingradske bitke izrazio je uverenje da će komunisti „vratiti crvenu zastavu na Kremlju, a okupićemo se proslavljajući 100 godina Oktobarske revolucije u crvenom Kremlju“.

Kongres KPRF za predsednika centralnog komiteta partije izabrao je Genadij Zjuganova koji je najavio obnovu partije i veće uključenje novog mladog kadra. Njegov zamjenik i dalje ostaje Ivan Melnikov. Žuganov je fokus svog govora stavio na privlačenje mladih u KPRF. On je žestoko kritikovao aktuelnu ekonomsku politiku Rusije i istaknuo kako je povratkom kapitalizma Rusija postala zavisna od naftnih prihoda i stranog kapitalu.



Nastup NKPJ na XV Kongresu KPRF-a


Dragi drugovi,

pozdravljam vas srdačno u ime Nove komunističke partije Jugoslavije, i ujedno se zahvaljujem Komunističkoj partiji Ruske federacije na organizovanju ovog važnog seminara kao integralnog dela XV kongresa KPRF.

Odgovor na zadatu temu seminara „Slika socijalizma za koji se borimo“ je po našem stavu nemoguće razmotriti i pravilno oceniti bez uzimanja u obzir savremenih konteksta u kojima mi vodimo našu borbu, što po sebi podrazumeva da ona ne sme ni na koji način negirati objektivno činjenično stanje. U isto vreme naš pogled na novo socijalističko društvo ne podrazumeva ni za korak odstupanje od autenitčnih imperativa utvrđenih naučnim socijalizmom, poput potrebe za ukidanjem privatnog vlasništva nad sredstvima za proizvodnju, podrazumevanje diktature proletarijata u novom socialističkom društvu, pobeda revolucije i izgradnje socijalizma u svakoj zemlji ponaosob gde bi socijalistička država u prvo vreme imala kao svoju glavnu ulogu zaoštravanje klasne borbe i tome slično. Međutim za ostvarenje svih ovih imperiativa neminovno je razmotriti trenutne pozicije i okolnosti razvitka kapitalizma, i to posebno na prostoru zemalja koje su imale vlastito istorijsko iskustvo razvitka socijalizma, a u kojima je trijumfovala kontrarevolucija i rekonstruisan je kapitalizam, kao i trenutno stanje komunističkog pokreta, strategije i tendencije borbe komunističkih i radničkih partija. Razmatranje ove dve glavne teme i određenje prema njima implicira odgovore na pitanje kakvo društvo budućnosti mi komunisti želimo, za nas, našu decu i buduća pokolenja čovečanstva.

Kontrarevolucija kao privremeno zaustavljanje progresa

Kontrarevolucije koje su se odigrale u većini socijalističkih zeamlja pre već više od 20 godina, predstavljaju u punom smislu tragediju za ogromnu većinu naroda tih zemalja. To je potvrdilo iskustvo naroda bivšeg SSSR-a, kao i brutalno iskustvo koje su doživeli građani naše domovine u krvavim bratoubilačkim ratovima koji su buknuli na tlu bivše Jugoslavije.

Konsolidacija kapitalizma i njegov neravnomeran razvitak na prostoru bivših socijalističkih zemalja nagomilao je i iznova porodio brojne antagonizme koji će biti grobari samog tog sistema. Iskustvo restauracije kapitalizma je potvrdilo njegov varvarski karakter ne samo u smislu antagonističkog odnosa rad i kapitala koji je omogućio akumuliranje ogromnog bogatstva u rukama šačice, već je potvrdilo i antagonističan odnos između kapitalističkog sistema i elementarnih ljudskih i demokratskih prava.

Restauracija kapitalizma podrazumeva širenje imperijalističke interesne sfere koja porađa i zaoštrava najbrutalnije pretnje miru, nezavisnosti, teritorijalnom integritetu naroda i država. Širenje imperijalističkih saveza i uključivanje u mašinerije imperijalizma, često nasilno, bila je i i dalje je neminovnost u procesu restauracije kapitalizma uz brutalno kršenje težnji i volje ogromne većine radnih ljudi. Budući svet mira i harmoničnih međunarodnih odnosa nezamisliv je uz prisustvo imperijalizma, njegovih saveza i njegove rušilačke mašinerije.

Sloboda misli i govora brutalno je zatrta tržišnom cenzurom kao posledicom privatizacije i komercijalizacije medija, koji se predstvaljaju kreatorijma istine i tumačenja svakodnevice i stvarnosti. Degradacija i omalovažavanje znanja prateći je saveznik tzv „reformi“ obrazovanja koja se svode na minimalno obrazovanje za sve manje mladih ljudi, a koje je jedva dovoljno potrebama tržišta. Po prvi put u istoriji mlade generacije su manje obrazovane od svojih roditelja, što je uskladu s opštim trendom debilizacije populacije koja građane pretvara u puke konzumente. Neznanje nikad i nikome nije korsitilo, a najmanje može koristiti razvoju kritičke svesti koja je zalog rađanja novih kvaliteta, širenja horizonata znanja, svesti i progresa.

Može se slobodno konstatovati da je na višestruke načine kontrarevolucijama pored stradanja, oskudice i bede zaustavljen progres. Međutim, u istoriji postoje brojni primeri privremenih trijumfa kontrarevolucija poput slučaja sa Engleskom revolucijom ili Velikom francuskom buržoaskom revolucijom, koje su imale periode privremenog zaustavljanja revolucionarnih težnji koje su na kraju kao napredniji društveno-ekonomski obrasci razvitka ipak trijumfovale. Progres se ne može trajno već samo privremeno zaustaviti. Progres neminovno uvek trijumfuje, kao u slučaju zamene apsolutističkog ili feudalnog društva parlamentarnim odnosno buržoaskim sistemom, tako i u slučaju zamene buržoaskog socijalističkim. Socijalizam stoji u antagonističnom odnosu u odnosu na kapitalizam jednako antagonističnom odnosu između progresa i varvarstva. Zato je socijalizam, nama kao progresivnim ljudima, svetionik ka cilju života u budućnosti dostojnoj življenja. Do tog cilja se stiže borbom, i zato je ona nešto najvažnije što imamo u današnjem momentu. Sreća je u borbi, kao što je rekao Marks, a karakter te borbe odrediće i njenu sudbinu.

Nema pobede socijalizma-bez pobede nad revizionizmom

Danas smo suočeni sa pokušajima da se marksizam-lenjinizam pod izgovorom „novih objektivnih uslova“ liši njegove sadržine, da se razvodni njegova revolucionarna suština i zameni buržoaskim reformizmom. Ide se putem degradacije marksističko-lenjinističkog učenja o socijalno-klasnoj strukturi buržoaskog društva, degradaciji teorije o strategiji i taktici radničke klase u revolucionarnoj borbi sve do napuštanja pozicija klasne borbe i pozivanja na humanizaciju kapitalizma i njegove transformacije u „socijalizam“.

Istorija komunističkog pokreta nas uči da je borba protiv oportunizma i revizionizma dobijala najoštrije oblike u trenucima revolucionarnih uspona i kapitalističkih cikličnih kriza. Upravo u takvim situacijama buržoazija je nastojala da ojača reformizam u radničkom pokretu i pretvori ga u svoj socijalni oslonac.

Vođa Velike oktobarske socijalističke revolucije V.I. Lenjin učio je da revizionizam uvek predstavlja političku kapitulaciju pred teškoćama, pred klasnim neprijateljem, napuštanje proleterskih pozicija i zamenu marksizma buržoaskim koncepcijama. Svoju anti-proletersku liniju revizionisti pokušavaju da maskiraju pozivanjem na “nove objektivne uslove” koji su nastali u savremenom svetu idući na frontalnu reviziju marksizma-lenjinizma tvrdeći da su mu potrebne “modifikacije” i “ispravke”. Napuštanje klasnih pozicija jasno govori da revizionisti u stvari kapitalističko i socijalističko uređenje stavljaju u istu ravan. Napuštanje revolucionarnog puta i pozivanje na nekakve reforme rezultat je njihovog tehnokratskog prilaženja u ocenjivanju kapitalističke stvarnosti i njihovog faktičkog izmirenja sa kapitalizmom. Ovde se više može govoriti o pokušaju ne rušenja eksploatatorskog kapitalističkog društvenog uređenja već o njegovoj modernizaciji. Ovakve pojave objektivno nanose štetu razvitku stvarnih revolucionarnih partija.

Revizionizam pod maskom „modernizacije“ nije nova pojava. Posle razbijanja prve zemlje socijalizma SSSR-a i evropskog socijalističkog bloka neke komunističke partije pod pritiskom intenzivne ideološke kapitalističke kampanje napustili su revolucionarnu bit marksizma-lenjinizma prigrlivši komunistima stranu i neprihvatljivu social-demokratsku liniju nanevši ozbiljne gubitke komunističkom i radničkom pokretu u celini. Pod rukovodstvom marksističko-lenjinističkih partija koje su slom socijalizma u Evropi videli kao privremen poraz preduzeti su ozbiljni napori kako bi se pregrupisao međunarodni komunistički pokret i okupile sve one komunističke i radničke partije koje su nastavile da veruju u osnovne postavke marksizma-lenjinizma i kako bi se stalo na put revizionizmu koji je odgovoran za privremen slom socijalizma u Evropi.

Demarkaciona linija između komunista i buržoaskih partija je stav o svojini. Komunisti smatraju da sredstva za proizvodnju moraju biti u opštenarodnom vlasništvu a da privatna svojina može da postoji samo tamo gde nema eksploatacije tuđeg rada. Glavni uzrok podele društva na antagonističke i različite klase, socijalne kategorije, slojeve i grupe upravo je sistem privatne svojine, koji stavlja ljude u nejednak odnos. Dok se ne uništi vladavina kapitala i buržoazije i njihova osnovna baza – privatna svojina nad sredstvima za proizvodnju, ne mogu se likvidirati klasne razlike i podele.

Budućnost pripada socijalizmu—komunizmu!

Komunistička ideologija nije mrtva kako to uporno ponavljaju antikomunistički ideolozi. Komunistička ideologija je bila i ostala velika zbirka humanističkih ideja i stalan poziv svim ljudima za aktivno učešće u izgradnji društva bez klasa i eksploatacije.

Čovečanstvo se danas, više nego ikada ranije našlo pred izborom – ili nastaviti sa upotrebom grube sile i razaranjem prirode u interesu profita ili savladati kapitalizam, sistem antagonizma, eksploatacije i potčinjavanja.

Mi smo dužni da se suočimo sa istorijom komunističkog pokreta, sa svim plusevima i minusima, sa greškama, zabludama, porazima i dostignućima i na bazi marksizma-lenjinizma pokažemo da je socijalizam moguć i ostvarljiv.

Iz krize u koju je komunistički pokret upao razbijanjem socijalizma u Evropi kapitalizam izvlači ogromnu korist, ali mu to ne može pomoći da prevlada sopstvena ograničenja i neminovni kraj.

Svet ide napred. Sledeći puteve koje socijalizmu otvara dugotrajna i teška klasna borba mi se krećemo ka ostvarenju razumnijeg, pravednijeg i humanijeg ljudskog društva, društva čiji će prosperitet koristiti svi, društva koje više neće biti ugnjetačko već će omogućiti pun razvoj svakog pojedinca, društva slobodnih ljudi, gospodara vlastite sudbine u svetu mira. Danas i najreakcionarniji krugovi koji uporno ponavljaju da je „komunizam mrtav“ svesni su da budućnost pripada socijalizmu i stoga čine sve da uspore kretanje čovečanstva ka tom cilju.

Moguće je sutra, svuda pobediti bedu, nezaposlenost, iscrpljujući rad, ugnjetavanje i nekulturu, moguće je – sa socijalizmom!

Hvala!




(The original text, in english: 
Reflections on Yugoslavia’s socialist past and present-day colonization. The destruction of a nation
By Milina Jovanović, November 16, 2012
https://www.lifeinthemix.info/2012/11/reflections-yugoslavias-socialist-present-day-colonization/

Bilan de la destruction d’un rêve

Milina Jovanovic

14 février 2013

Milina Jovanovic a passé la première partie de sa vie à Belgrade avant d’émigrer aux Etats-Unis en 1990. Titulaire de plusieurs diplômes, auteur de nombreux articles de sociologie et d’un livre de poèmes, elle vit à Sunnyvale en Californie, où elle est membre du Bureau de relations humaines et chargée de cours aux immigrants du comté de Santa Clara. Son essai est publié sur deux numéros de Balkans Infos que nous reproduisons ici. La première partie analyse la forme particulière du socialisme yougoslave. La seconde – le mois prochain – traitera de la situation actuelle de la Serbie.



Dans cet essai je présente mes réflexions personnelles sur la vie dans l’ex-République socialiste fédérale de Yougoslavie et sur les tendances actuelles de privatisation et de prise de contrôle des ressources naturelles, économiques et humaines du pays. Il y a des années, j’ai fait l’expérience personnelle de la meilleure période du socialisme yougoslave en travaillant dans un organisme d’études et de recherches. Dans les pages qui suivent, j’essaie de décrire brièvement et d’expliquer les plus importantes institutions et les aspects du système socio-politique et économique yougoslave, en évoquant le “style de vie” yougoslave et ce qu’il signifiait pour les populations différentes du pays. Sept petits pays désorientés et colonisés – les restes de la Yougoslavie – se battent aujourd’hui pour survivre, déchirés entre leur passé unique et leur présent perturbé. Désespoir et apathie se mêlent aux guerres et à l’occupation étrangère. Pourtant le peuple yougoslave est dur au mal, ce qui me fait achever cet essai par quelques exemples de luttes ouvrières actuelles et de résistance populaire.
 
Ma génération a eu la chance de grandir à Belgrade, dans la Yougoslavie socialiste. En tant qu’enfants à l’école élémentaire, nous avons participé au moment de l’auto-gestion. L’école entière était dirigée à l’époque par les écoliers, depuis l’administration jusqu’à l’éducation en classe, au nettoyage et à l’entretien des cuisines – tout était géré par les étudiants sans présence d’adultes. Les écoliers appliquaient et adaptaient les programmes, maintenaient la régularité des horaires, faisaient des exposés et jugeaient des progrès de leurs compagnons d’études. Je me souviens parfaitement des fois où j’ai joué le rôle de professeur. Les notes que je donnais à mes compagnons avaient la même importance que celles données par nos vrais professeurs. Nous nous sentions habilités, fiables, responsables, et entièrement libres. Nous allions à l’école par tournées parce qu’il était admis que certains enfants (et adultes) apprennent mieux le matin et que d’autres sont plus alertes et créatifs l’après-midi.
 
L’accent de toute la société était mis sur le développement des valeurs collectives. Tout ce qui se passait dans une salle de classe, y compris les performances individuelles des écoliers, étaient discuté en présence de tous les parents et étudiants. Pendant toute la durée de ma croissance, ma génération s’est sentie en sécurité. En tant qu’un des trois fondateurs du Mou-vement des non-alignés, le seul but de la Yougoslavie était d’apprendre aux nouvelles générations à défendre leur pays, nous n’avons jamais songé à nous mêler des affaires d’autres pays. Ma génération ne se préoccupait pas de l’avenir (1). Nous grandissions relaxés et optimistes, nous attachant à des priorités telles qu’un bon développement personnel et l’affranchissement des relents idéologiques du capitalisme et du patriarcat.
 
Comme étudiante à l’université et plus tard comme chercheuse et scientifique en matière de société, j’étais convaincue qu’une de mes priorités était de développer et d’entretenir une approche critique du système socio-économique et politique yougoslave, pour qu’il puisse continuer à évoluer. Il est possible que ma génération ait été la dernière des idéalistes et rêveurs yougoslaves. La Yougoslavie ne ressemblait à aucun autre pays de l’histoire récente. Je m’en suis rendue compte de façon bien plus profonde lorsque j’ai émigré aux Etats-Unis. Mon ami Andrej Grubacic l’écrit avec éloquence : “La Yougoslavie pour moi, et pour des gens comme moi, n’a jamais été qu’un pays – c’était une idée. A l’image des Balkans eux-mêmes, c’était le projet d’une existence interethnique, d’un espace transethnique et multiculturel de mondes différents, un foyer de pirates et de rebelles, un refuge de féministes et de socialistes, d’antifascistes et de partisans, un lieu de rêveurs de toutes sortes se battant à la fois contre la “péninsularité” provinciale et les occupations et interventions étrangères.” Comme mes grand-parents, moi aussi je crois à une région réunissant différents univers et où tout est à tout le monde. Je n’ai pas d’autre émotion qu’un mépris total pour les gens qui ont aidé à détruire la Yougoslavie, et je ressens la même chose à l’égard de ceux qui vendent aujourd’hui ce qui en reste. (2) Je fais à coup sûr partie des gens qui partagent les opinions de M. Grubacic.

 Le modèle socialiste yougoslave


Par certains côtés, le modèle yougoslave de socialisme est reconnu comme unique même par ceux qui sont à priori opposés au socialisme. Pourtant, la plupart des études savantes publiées en dehors de la Yougoslavie n’ont pas compris ce qui constituait ce caractère unique. Ni les concepts théoriques ni les applications pratiques ne sont bien connus en Occident. Je n’emploie pas la formule “Yougoslavie communiste” parce que je n’assimile pas la gouvernance d’un parti communiste au communisme. Je ne me sers du terme “communisme” que dans son sens original marxiste de nouvelle formation socio-économique. En fait, je pense que le mot “socialisme” convient mieux à la réalité sociale qui existait en Yougoslavie entre 1945 et 1990. Toute société socialiste est transitoire et contient des éléments des systèmes sociaux anciens et nouveaux.
 
La Yougoslavie socialiste se fondait sur plusieurs principes de base, institutions et pratiques. Les plus importants étaient l’auto-gestion et la propriété sociale. Le contrôle sur place des ressources locales était garanti par des associations de producteurs libres dans le monde du travail alors que les gens participaient directement à la gouvernance locale dans leurs associations de voisinage. La société avait créé une branche spéciale de légalité appelée loi d’auto-gestion avec des tribunaux correspondants. Certains critiquaient cette dualité légale et l’abondance de lois et de règlements d’auto-gestion.
 
Il était considéré que personne ne devait avoir de revenu provenant de la propriété privée, autre que celui basé sur le travail. Les théoriciens de l’auto-gestion socialiste arguaient que cela pouvait être assuré par une catégorie unique de propriété sociale. La propriété sociale n’était pas la même chose que la propriété d’Etat. Les moyens de production, la terre, le logement, les ressources naturelles, le bien public, l’art, les médias et les organismes d’enseignement devaient appartenir à la société dans sa totalité – à tout le monde et à personne en particulier. Seulement environ 20 % des ressources agricoles et des petites affaires demeuraient dans le secteur privé. (3) La terre appartenant aux fermiers était limitée à 10 hectares par individu. La plupart des habitations étaient construites pour les travailleurs et leurs familles. Selon des critères spécifiques, on allouait des appartements aux travailleurs pour qu’ils en usent sans en être propriétaires. Leurs enfants et les générations à suivre pouvaient aussi s’en servir sans en avoir la propriété. Ils n’en étaient pas non plus locataires. Ce système légal est difficile à expliquer, parce qu’il dépasse la compréhension de l’Occident.
 
Dans la Yougoslavie socialiste, un principe de base était que les citoyens locaux avaient le droit inaliénable de contrôler les ressources locales. Dans les associations de producteurs libres, les travailleurs avaient beaucoup d’occasions de prendre des décisions en connaissance de cause sur leurs besoins, ressources disponibles et dépenses. Le peuple yougoslave décidait de ses ressources naturelles, de ses moyens de production et de la production elle-même. Par exemple ; la production d’énergie électrique était destinée à subvenir aux besoins domestiques pendant plusieurs décennies. Jusque dans les années 80, la majorité des produits yougoslaves étaient destinés à l’usage domestique, pas à l’exportation. Les documents officiels montrent qu’entre les années 50 et le début des années 90, les partenaires commerciaux habituels des ex-républiques yougoslaves étaient les autres républiques yougoslaves.
 
En plus de la propriété sociale, l’auto-gestion était l’autre institution fondamentale. Les deux étaient vus comme l’idéal et les principes de base de l’organisation sociale. Les groupements de producteurs libres (OUR) étaient les unités de base du travail associatif et étaient organisés à plusieurs niveaux. Les travailleurs avaient décidé de travailler ensemble pour subvenir à leurs besoins communs et défendre leurs intérêts, et ont créé ces associations. Ils travaillaient collectivement en utilisant les moyens sociaux de production et leurs produits. Les associations de producteurs libres existaient dans le domaine de la production matérielle, mais aussi dans ceux des services sociaux, de la culture, de l’art, de l’éducation et de la santé. Dans chacune d’entre elles, les décisions étaient prises par référendum. Des conseils ouvriers se réunissaient régulièrement pour diriger le quotidien des associations.
 
Certains auteurs américains, comme Michael Albert (4) parlent souvent de l’économie participative comme étant une nouveauté. Ils reconnaissent rarement l’importance du modèle yougoslave d’auto-gestion existant depuis plus de quarante ans. Mon propre père était à la fois un travailleur dans la production et un gestionnaire. Dans ma jeunesse, j’ai pu voir l’auto-gestion en pratique et mesurer son efficacité. Par exemple, c’était l’ensemble des membres d’une association qui se réunissait pour choisir les candidats au conseil ou planifier la production annuelle. C’est vrai qu’avec le temps, l’économie de marché et d’autres facteurs ont limité le pouvoir économique et politique des travailleurs. Mais cela ne doit pas diminuer la valeur de l’expérience yougoslave d’auto-gestion, à la fois en théorie et en pratique.
 
Les associations de voisinage (Mesna Zajednice) étaient un autre type d’unités de base du self-gouvernement. Les gens y prenaient les décisions concernant leur vie quotidienne et leur entourage. Ils y choisissaient leurs délégués aux gouvernements communaux et nationaux et organisaient leurs conditions de vie et de travail, le traitement des besoins sociaux, le soin des enfants, l’éducation,, etc. Chaque association avait ses propres statuts créés par les habitants du secteur. Les décisions importantes y étaient aussi prises par référendums.
 
Les communes étaient des unités territoriales plus larges, fondées sur les principes de la Commune de Paris (5), et destinées à assurer la décentralisation et la participation directe du peuple à son auto-gouvernement. Les communes, les provinces autonomes, les républiques et :la Fédération étaient inter-connectées dans la même pyramide du système. Les constitutions de toutes les républiques reconnaissaient la commune comme l’unité de base socio-politique, d’une importance capitale pour les gouvernements des républiques et de la Fédération. Le but principal de toutes les structures économiques et politiques de la Yougoslavie socialiste était d’assurer à, tous les travailleurs les meilleurs conditions de travail et de vie.
 
Pendant toute la période socialiste, et particulièrement entre les années 60 et 80, la Yougoslavie était un pays prospère où chacun avait la garantie de pouvoir travailler, recevoir un salaire décent et bénéficier d’une éducation de grande qualité jusqu’après le doctorat, d’un minimum d’un mois de vacances payées, d’un congé maladie illimité selon les besoins de santé, d’un congé payé d’un an de maternité-paternité et d’un droit au logement. (6) De plus, la Yougoslavie était le seul pays au monde à avoir inclus dans sa constitution les droits et libertés de la femme. Les femmes ont fait des percées multiples dans les domaines de l’éducation et de l’emploi, investissant en grand nombre ces espaces traditionnellement à dominance masculine. Ma thèse de maîtrise comparait les progrès des femmes dans ces deux domaines en Yougoslavie et en Californie. Les documents que j’ai réunis montrent que les femmes yougoslaves ont réussi plus d’avancées et mieux défié les habitudes patriarcales que les Californiennes. (7)
 
Pendant la même période, les transports publics fonctionnaient bien, la vie culturelle et artistique était florissante et même, sur beaucoup de points, était considérée comme d’avant-garde. Toutes les performances et tous les événements artistiques et culturels étaient réalisés pour le peuple, il n’y avait pas de “culture d’élite” ou d’”art d’élite”. La participation à toutes les manifestations était d’un prix très abordable. Les enfants apprenaient la musique, l’art et un nombre de langues étrangères dès un âge précoce (déjà au kindergarten). Dans la tradition originelle du marxisme, on considérait que toute personne devait être élevée en individu bien développé. Dès l’école élémentaire, on nous apprenait à équilibrer le travail manuel et le travail intellectuel, et à résister à un excès de spécialisation. L’éducation générale était hautement prisée. Les classes d’histoire et géographie comprenaient des leçons sur tous les continents. Surtout lors des premières années du socialisme, des gens de tous âges, les jeunes en particulier, se portaient volontaires pour travailler ensemble à construire des ponts et des routes, à planter des arbres et des forêts. Participer à des travaux publics leur donnait un sentiment de fierté et fournissait les occasions de nouvelles amitiés et d’élargissement de l’horizon. Ma génération avait des plans annuels d’école, qui comprenaient des sorties d’une semaine, qui nous menaient à des sites différents où nous faisions la connaissance des bijoux naturels des autres républiques. Le multiculturalisme yougoslave est rarement compris en Oc-cident. Pendant la période socialiste, il y a eu une forte proportion de mariages mixtes et un grand nombre de gens avaient embrassé la cause de ce qu’on appelait la “fraternité et unité” yougoslaves. La Yougoslavie socialiste avait une bonne réputation dans le monde entier : elle était vue comme un membre essentiel des nations non-alignées et un partenaire important des relations internationales.

Un cauchemar pour les politiciens US


Comme l’a souvent répété Michael Parenti, elle a l’exemple d’un pays qui indispose les politiciens américains, surtout depuis les années 1980. Ce genre de pays défie la recherche US de domination globale, les projets mondiaux des grandes compagnies et la “tiersmondisation” de toute la planète. (8)
 
Au début de 1990, le temps est venu pour les USA et ses alliés de l’OTAN d’intervenir : ils ont fait tout ce qu’ils ont pu, y compris en utilisant la force brutale, pour effacer la Yougoslavie de la carte de l’Europe. La Yougoslavie (et surtout la Serbie et le Monténégro) était le seul pays de la région à ne pas rejeter ce qui restait de son socialisme pour installer le système du marché libre. (9) Son démembrement, et les guerres des années 90 ne sont pas le sujet de cet essai. Beaucoup de choses ont été écrites à ce propos, surtout pour justifier les guerres des USA et de l’OTAN, et l’occupation qui a suivi. Pourtant, pour un petit nombre de chercheurs et de militants, il était évident déjà dans les années 90 que les objectifs de l’empire mondial étaient les mêmes en Yougoslavie que dans beaucoup d’autres pays du globe. Citons encore Parenti : “Le but des USA était de transformer la Yougoslavie en un amas de faibles principautés de droite avec les caractéristiques suivantes : a) l’incapacité de se fixer une perspective indépendante de développement propre ; b) des ressources naturelles entièrement accessibles à l’exploitation par les grandes compagnies internationales, y compris l’énorme richesse minière du Kosovo ; une population appauvrie mais instruite et qualifiée, travaillant pour des salaires à peine suffisants pour vivre, une main d’œuvre à bon marché aidant à réduire les salaires en Europe de l’ouest et ailleurs ; d) le démantèlement des industries pétrolière, d’ingéniérie, minière, pharmaceutique, du bâtiment, automobile et agricole de manière à ce qu’elles ne concurrencent plus les producteurs occidentaux.”
 
Les Etats-Unis et leurs alliés de l’OTAN voyaient d’autres profits à détruire la Yougoslavie. Celle-ci était considérée comme une puissance régionale et le germe d’une fédération balkanique. Ils savaient que leur présence physique dans la péninsule balkanique leur apporterait des gratifications supplémentaires telles qu’un meilleur contrôle des ressources et développement européens, du trafic de l’héroïne et des organes humains, et du pipeline de la mer Caspienne. Les soi-disant missions de paix sont devenues des programmes d’occupation assurant la construction et l’entretien de bases militaires permanentes et de centres de détention.
 
A beaucoup de points de vue, les USA et l’Union européenne ont atteint un certain nombre de leurs buts. Lors de ma visite annuelle à la ville où je suis née, je vois de nouvelles réalisations à chaque fois. Mais l’occupation complète, la privatisation de toutes les ressources économiques et naturelles, ainsi que la totale démoralisation du peuple, ne sont pas faciles à achever dans les Balkans. Dans son film documentaire “The Weight of Chains” (le poids des chaînes), le réalisateur serbo-canadien Boris Malagurski a montré que bien des peuples se réveillent, se rendant compte que l’économie de marché et la domination étrangère n’ont rien amené de positif. C’est ce qui se passe dans tous les pays qui constituaient jadis la Yougoslavie. Ce que les idéologues du marché libre appellent la “yougonostalgie” se renforce avec la conscience d’une grande perte. Il y a l’affirmation d’une mémoire collective du peuple, et le preuve que des oppositions existent dans leur unité dialectique : certaines forces sociales luttent pour leur entrée dans l’UE alors que d’autres se battent pour retrouver leur tradition socialiste et maintenir leur indépendance.
 
Les peuples yougoslaves n’ont pas pu effacer leur expérience positive de la vie sous le socialisme. Les idéologies imposées qui glorifient les valeurs capitalistes et le consumérisme, les avantages de l’Europe et les projets du business international sont influentes, mais un nombre significatif de travailleurs essaient de reconquérir leur pouvoir. Ils se battent contre les privatisations, le pillage de leurs établissements, les pertes d’emplois et les mesures d’austérité. La résistance n’e jamais cessé.


La progression de l’empire global


Le programme néo colonial s’est développé au cours des dernières années. Voici ce que j’ai vu à Belgrade, il y a quelques mois.
En me promenant dans la ville, j’ai été frappée par le nombre de banques étrangères. A certains endroits, elles sont à chaque coin de rue, avec leurs entrées proches les unes des autres. Le nombre de bureaux de change n’a pas diminué depuis leur multiplication au début des années 90. Cela correspond à la mainmise sur le secteur financier serbe par les puissances de l’UE et les organismes de la haute finance internationale. Les employés serbes qui travaillent dans ces banques sont souvent de mauvaise humeur et désagréables avec les clients, et ne semblent pas heureux des conditions de travail qui leur sont imposées.
 
Les effets de la nouvelle idéologie capitaliste à la mode, qui glorifie la consommation, sont clairement visibles dans les rues, les magasins, les institutions et les médias. Chaque année, il y a un nombre légèrement accru de restaurants “fast food”. Les boissons et aliments malsains accompagnent ce que beaucoup de Belgradois considèrent comme se produisant en coulisse – l’importation de nourriture et de semences OGM, malgré les affirmations du gouvernement qu’il n’autoriserait jamais ce genre d’opération. La même chose s’applique à la viande remplie d’hormones et de bactéries infectieuses. Le résultat est qu’on voit plus de gens en surpoids dans les rues de Belgrade. Cela dit, il semble que ce soit un problème encore marginal, car les Belgradois marchent beaucoup, et se sont mis au jogging, à la bicyclette et aux classes de yoga. L’aspect le plus alarmant semble être l’accroissement du nombre de personnes dans la quarantaine ou la cinquantaine souffrant d’hypertension, de crises cardiaques ou d’attaques.
 
Les compagnies étrangères ont acheté beaucoup de sociétés précédemment yougoslaves ou serbes. La privatisation des ressources yougoslaves en eau est un exemple frappant de ce processus. Rosa Water est une société Coca-Cola hellénique ; Voda Voda est la propriété d’Arteska International Co., BB Minaqua Co. est partagé entre l’allemand Krones, l’italien Sidel et Thomson Machinery pour sa production à Chypre. Même si beaucoup de ces compagnies affirment qu’elles utilisent des conditionnements écologiques, comme la “bouteille Rosa à base végétale”, les emballages plastiques et leurs déchets saturent l’environnement et laissent filtrer des substances chimiques toxiques dans l’eau en bouteille que beaucoup de Belgradois achètent aujourd’hui et trimballent avec eux. Jadis, l’eau du robinet était de bien meilleure qualité, et presque personne ne pensait avoir besoin d’eau en bouteille. Jusque dans les années 1990, toutes les boissons étaient contenues dans des bouteilles en verre.
 
Les entreprises de vêtements ou de cosmétiques sont soit étrangères, soit serbes achetées par des étrangers. Par exemple, si l’on considère les vêtements d’enfants, les souliers, les produits de beauté ou les aliments, on trouve un mélange de marques étrangères connues qui profitent de l’ouverture de tous les marchés : Avent, Disney, Chicco, Graco, Bertoni, Peg-Perego, Bambino, Pavlogal, Humana, Frutek, Hipp, Nestlé, Juvitana, Bebelac. Kosili et Dr Pavlovic sont des exceptions. Alors qu’avant les guerres de 1990-1999, nous n’avions à Belgrade que quelques firmes italiennes de produits pour enfants, Nestlé et Disney sont abondamment présents. Même des sociétés serbes veulent des noms anglais, comme Beba Kids ou Just Click, etc.
 
La firme belgradoise Dahlia Cosmetics fabriquait des produits à base minérale ou végétale. Aujourd’hui, elle est privatisée et, comme le dit son site internet, est possédée à 100 % par le belgradois Bechemija. Celui-ci à son tour a été formé par une fusion entre Delta de Zrenjanin et le slovénien Sanpionka. Au cours de toutes ces privatisations et fusions, des milliers d’ouvriers ont perdu leurs emplois. Et il est difficile de croire que Dahlia ne remplace pas les produits d’origine naturelle par des ingrédients synthétiques. Rien qu’en regardant certaines étiquettes, on peut se poser la question.
 
Duvanska Industrija Nis (l’industrie du tabac de Nis) a été bombardée à répétition durant les frappes de l’OTAN en 1999. C’était une des usines les plus importantes, employant 2.500 personnes (11). Les bombardements ont préparé le terrain pour la récupération ultérieure. En 2003, le géant du tabac Philip Morris s’est emparé de l’usine à cigarettes serbe. Philip Morris se sert de tabac OGM saturé de pesticides au cours de sa culture et d’autres substances toxiques lors de la production des cigarettes.
 
En ce qui concerne les privatisations et pertes d’emplois, beaucoup d’affaires ont cessé d’exister, et d’autres se sont créées depuis ma dernière visite, il y a deux ans. Il y avait un magasin de souvenirs dans la rue face à la mairie de Belgrade, mais cette fois il y avait un magasin différent et aucune personne que j’ai interrogée n’a pu me dire ce qu’était devenu le magasin de souvenirs. La Serbie n’a plus d’industrie du vêtement depuis que Centrotekstil, Kluz, Beko, Tekstilna Industrija Zemun ont tous cessé d’exister. La même chose est vraie de l’Elektronska Industrija Nis (l’industrie électronique de Nis) et de l’INSA de Zemun, qui produisait des horloges et des montres. Ces deux industries domestiques viables ont disparu. Zastava, le fabricant automobile de Kragujevac, a été détruit. L’industrie jadis prospère de la chaussure est réduite à Boreli, une firme dont la production, les sites et les magasins ont été la cible du croate Borovo pour des achats éventuels. De longues luttes ouvrières à Boreli n’ont pas résolu le problème de sa privatisation.
 
L’ensemble de l’industrie serbe se monte aujourd’hui à 37 % de ce qu’elle était en 1986. En plus des grandes compagnies, des politiciens comme Madeleine Albright ont l’œil sur l’industrie les services et les ressources de l’ex-Yougoslavie. L’Albright Capital Management (ACM), la société de l’ex-secrétaire d’Etat US, ont cherché à acheter le Telecom du Kosovo, comme m’ont rapporté Tanjug et RTS le 18 août. Madeleine Albright a servi sous Bill Clinton et a été l’artisan de la “guerre humanitaire” contre la Yougoslavie et la Serbie.
 
Apple a aujourd’hui plusieurs bureaux à Belgrade et vend des équipements coûteux au secteur fortuné de la population.
 
On considère souvent que le niveau de colonisation d’un pays se mesure au degré d’incorporation de la langue étrangère dans la langue locale. Aujourd’hui, les colons sont multiples. La langue serbe est truffée de mots étrangers, mais ils sont surtout anglais. Dans beaucoup de cas, ils paraissent même ridicules, comme d’étranges hybrides écrits en cyrillique avec une orthographe serbe. On a du mal à les écouter et à se retenir de rire. Nous avons déjà une quantité de mots turcs profondément enracinés dans la langue serbe en raison des siècles de domination ottomane, malgré le fait que nous ayons résisté à leur intégration et protesté contre leur emploi, mais beaucoup d’entre eux paraissent plus naturels que ceux qui envahissent aujourd’hui notre langue. D’innombrables affaires locales, groupes musicaux, offices de tourisme, ont des noms anglais. Les populaires restaurants au bord de l’eau sont plus actifs que jamais. L’un d’entre eux s’appelle “Bollywood”.
 
Les transports publics fonctionnent toujours bien à Belgrade, bien que l’introduction récente dans les autobus de machines à billets électroniques ait semé une certaine confusion parmi les usagers. Il y a dans la ville trop d’affiches qui célèbrent le nouveau consumérisme capitaliste, vantant les mérites des banques, des corporations et des productions étrangères. D’énormes placards font la publicité d’équivalents du Viagra. La population serbe a même son propre Viagra baptisé “Vulkan” (volcan).
 
Tout cela génère des profits, ainsi que des consommateurs fidèles et dépendants.
 
Ma fille a expliqué dans sa thèse que la culture urbaine de Belgrade demeurait déchirée entre la pression des marchés globaux dirigés par les pouvoirs politiques des USA et de l’UE, et sa polyculture originale à la fois passée et présente. Le peuple serbe, et les Belgradois en particulier, résistent à ces pouvoirs de beaucoup de façons différentes. Ils peuvent penser qu’il est profitable d’incorporer certains éléments de la culture US dominante à la leur. Mais pour la plupart, ils maintiennent leurs traditions. Les citadins connaissent beaucoup d’événements d’été, tels que des théâtres en plein air, des concerts gratuits de jazz dans la rue, des parcours touristiques dans le environs de la ville où les traditions villageoises se marient aux progrès technologiques. On organise aussi des camps de jeunes, des cours de yoga sur la plage belgradoise d’Ada. Il semble que les Serbes veuillent profiter au maximum des mélanges culturels tout en résistant à l’effort colonialiste de supprimer ce qui est exclusivement national.
 
Il y a aussi des groupes comme le Freedom Fight Movement (mouvement de combat pour la liberté). Le Freedom Fight est actif sur de nombreux fronts, depuis le soutien des travailleurs dans leurs luttes jusqu’à l’opposition à la conférence de l’OTAN de l’année dernière. Le groupe collabore aussi avec de nombreux organismes internationaux qui travaillent à des systèmes indépendants d’alimentation organique locale. Les actions déterminées des Belgradois ont forcé l’ambassade américaine à supprimer toutes les fenêtres du bâtiment du côté de la rue. Il y a maintenant des murs où il y avait de larges fenêtres. L’année dernière, quand les médias ont rapporté qu’on allait ouvrir le plus grand site d’Europe de déchets nu-cléaires à Vinca, près de Belgrade, la colère populaire a apparemment eu de l’effet. Les autorités ne disent plus un mot du projet.
 
Les décennies de crise économique, de guerres, d’embargos, de bombardements de l’OTAN, ainsi que la perte de propriété de la presque totalité des industries et systèmes financiers, les emprunts forcés, les programmes qui ont imposé des “réformes de l’éducation” et la constante dégradation des conditions de vie, ont eu de graves conséquences. La dette nationale serbe est aujourd’hui plus importante que celle de l’ex-Yougoslavie en 1990, quand les Etats-Unis affirmaient qu’elle était trop importante et impossible à régler, présentant cela comme un motif de démantèlement de la Yougoslavie. L’année dernière, le revenu moyen mensuel en Serbie était de seulement 320 euros. Avec cette dégradation des conditions de vie, j’ai noté cette année que la mode féminine avait changé. Pour la première fois, les Belgradoises n’avaient pas leur élégance habituelle. Les jeunes font évidemment exception à toute règle. Ils paraissaient aussi à la page, cosmopolites et rebelles que d’habitude.
 
Cela dit, la Serbie a un autre grand problème, le vieillissement de sa population. C’est aujourd’hui l’un des 10 pays du monde où la population est la plus âgée. Tant de gens parmi nous ont quitté leur patrie pendant leurs années d’activité et ceux qui sont restés n’ont ni les moyens ni la motivation d’élever des enfants. La Serbie vit sa septième année de proportion négative de naissances et se trouve dans une crise démographique dramatique.
 
Il serait erroné de penser que les Serbes acceptent tout en silence. Même dans les situations d’extrême danger, comme durant les 78 jours de bombardement, ils ont formé des chaînes humaines pour défendre les bâtiments et les ponts, ils ont organisé des concerts et des manifestations pour envoyer le message qu’ils résisteraient à l’occupation dans l’esprit de leurs ancêtres. Greg Elich l’a bien souligné. (12) Andrej Grubacic a décrit (13) comment les travailleurs serbes ont lutté pendant des années contre les privatisations et la perte de leurs moyens de production. Cette année, j’ai rencontré plus de Serbes qui étaient critiques de leur gouvernement, de l’UE et des diktats globaux des USA qu’au cours de mes précédentes visites. Malgré tout, je n’ai pas quitté Belgrade sans espoir.
 
Les Serbes, et tous les peuples des Balkans, ont démontré au cours des siècles leur force, leur sagesse commune et la fermeté de résistance à tous les oppresseurs qui leur ont permis de survivre, de s’adapter et de vivre le mieux possible dans des conditions défavorables.
 
Tous les peuples de la Yougoslavie ont perdu beaucoup au cours des vingt dernières années. Mais aussi ceux de la Tchécoslovaquie, de la Pologne, de la Hongrie, et d’autres pays européens. Dans sa chasse au profit et sa volonté de domination, l’empire global exige encore plus d’exploitation, de sacrifices et de mesures cyniques d’austérité. Les politiques funestes dans l’économie, l’écologie, l’éducation, la santé et le reste de la société sont enfoncées dans la gorge des travailleurs dans le monde entier. On peut espérer que nous puissions éveiller l’intérêt pour le passé unique de la Yougoslavie et les combats actuels de ses travailleurs, qui ouvrent la voie à une meilleure compréhension et solidarité par-dessus les frontières. 
 
 
Source : Balkans Infos
 
Notes

(1) Anna Nevenic a présenté une description semblable de ce qu’ont vécu nos générations dans la Yougoslavie socialiste dans “A Short History of Serbia, Yugoslavia and the Balkan People”. 2003. Palm Springs, CA : United Children’s Network, p. 111-129
(2) Andrej Grubacic. 2010. “Don’t Mourn, Balkanize ! Essays After Yugoslavia”. Oakland : PM Press, p. 11-13
(3) Harold Lydall. 1984. Yugoslav Socialism. New York : Oxford University Press, p. 268. Même Lydall s’est servi de certains chiffres montrant qu’en 1980 30 % de la force de travail active se trouvait dans le secteur privé, laissant près de 70 % dans le secteur public.
(4) Grubacic, Ibid, pp. 220-241
(5) Mile Ilic and Branislav Markovic. 1996. Lokalna Samouprava u Jugoslaviji. Gradina.
(6) Certains de ces faits soulignés par Michael Parenti. 2000. “To Kill a Nation : The Attack on Yugoslavia”. New York : Verso. p. 17
(7) Milina Jovanovic. 1998. “Women’s Education and Employment in Yugoslavia and California”. Ann Arbor, MI : UMI
(8) Parenti, Ibid, p. 17
(9) Ibid, p. 18
(10) Parenti, Ibid, p. 19
(11) Greg Elich. 2006. “Strange Liberators : Militarism, Mayhem and the Pursuit of Profit”. Coral Springs, FL : Lumina Press, p. 213
(12) Elich, Ibid. p. 224
(13) Grubacic, Ibid. pp. 185-250 ; des exemples de luttes ouvrières à Zastava Elektro, Srbolek, BEK, Jugoremedija, et autres.




(italiano / srpskohrvatski)

Unendoci al cordoglio, che in queste ore accomuna i progressisti e gli antimperialisti di tutto il pianeta, per la morte del presidente compagno Hugo Chavez, segnaliamo che per avere informazioni aggiornate dal Venezuela e sulle reazioni a livello internazionale si può fare riferimento al sito della Rete transnazionale latinoamericana TeleSUR: http://www.telesurtv.net/ evitando così il filtro del giornalismo ostile e prezzolato che ci affligge in Occidente.
CNJ-onlus

---

Da:  Retedeicomunisti

Oggetto:  Hasta la victoria siempre, Comandante Hugo Chavez !

Data:  06 marzo 2013 


Hasta la victoria siempre, Comandante Hugo Chavez !!

Alle ore 17,00 di fronte all’Ambasciata del Venezuela, in via TARTAGLIA 11, ROMA, invitiamo tutti i compagni, gli amici della rivoluzione bolivariana, a dare un saluto al Comandante Chavez ,e la più sentita fraternità e solidarietà  al governo e al popolo bolivariano , portando ognuno un semplice omaggio floreale con un  solo significativo garofano rosso.

Rete dei Comunisti,mercoledì 6 marzo 2013.



Con profondo dolore apprendiamo la notizia della morte fisica del Comandante Hugo Chavez Frias, ma il suo insegnamento vive dentro di noi e sarà sempre presente nelle lotte di tutti gli antimperialisti, gli anticapitalisti , i comunisti e i rivoluzionari di tutto il mondo.

 L’azione del governo bolivariano  guidato dal Presidente Hugo Chavez  ha dato vita ad un formidabile protagonismo politico  del popolo venezuelano,   chiamato  a lottare  per la propria indipendenza e autodeterminazione contro l’ordine reazionario delle oligarchie borghesi sostenute dagli Stati Uniti e dall’Unione Europea.

Hugo Chavez  Frias è un uomo dalle umili origini, un uomo del popolo,  e come tale meglio di altri ha condiviso le condizioni di vita e l’aspirazione ad una società più giusta ed equa della sua gente. Da giovane militare,  nel 1989 si oppose  alle politiche repressive dell’oligarchia fascista rifiutandosi di sparare sulle manifestazioni popolari. Negli anni che seguirono diede vita al “Movimiento Bolívariano MBR-200”,  continuando a battersi  contro l’ordinamento reazionario e finendo in carcere una prima volta  nel 1992.  La seconda volta fu arrestato da Presidente della Repubblica Bolivariana , l’11 aprile del 2002,  in seguito ad colpo di Stato organizzato dall’Ambasciatore USA Shapiro e da un gruppo di oligarchi fascisti tra cui  Henrique Capriles,  candidato della  destra, sonoramente sconfitto  alle ultime elezioni presidenziali.  Un figlio del popolo e del processo rivoluzionario venezuelano e bolivariano  che per ben due volte, nel 1994  e  nel 2002 , ha visto il popolo scendere dai barrios e  dai ranchitos ed  imporre  la sua liberazione alla borghesia reazionaria e ai gorillas che lo avevano arrestato.

I successi del governo bolivariano si  esprimono negli  avanzamenti del processo di transizione al socialismo, con una decisa e massiccia redistribuzione della ricchezza sociale prodotta, che si è tradotta in una forte politica di pianificazione socio-economica rivolta a soddisfare i bisogni dei lavoratori,dei proletari e  di  tutti gli sfruttati venezuelani  che hanno potuto conquistare in pochi anni  l’accesso alla sanità pubblica e gratuita, il diritto all’istruzione gratuita, l’allargamento e l’aumento della previdenza sociali e delle pensioni. Il sostegno popolare alla rivoluzione bolivariana e al suo Comandante sono intimamente legati all’emancipazione politica, sociale , culturale ed economica di milioni di uomini e donne.

Questo  è un giorno triste, innanzitutto per il popolo della rivoluzione bolivariana e per l’America Latina, ma l’esempio di vita di combattente  per il socialismo del Comandante Chavez tocca il cuore e la mente dei rivoluzionari e degli sfruttati in tutto il mondo. Il  suo contributo di una vita dedicata al popolo bolivariano e al  riscatto del proletariato di Nuestra America  è sotto gli occhi di tutti, anche dei nemici di classe, perché   con lui  la rivoluzione bolivariana ha rimesso in moto la storia non solo in Venezuela e in America Latina,  ma ha detto  ai popoli del mondo che è possibile ribellarsi, conquistare e difendere il potere popolare con la democrazia di base partecipativa.

La politica del  governo rivoluzionario venezuelano  oggi ripropone l’attualità del socialismo nel contesto  storico politico ed economico del XXI secolo, il socialismo possibile  nell’attuale contesto storico caratterizzato dalla crisi sistemica del modo di produzione capitalistico e dalla conseguente aggressività dei paesi imperialisti e da una debolezza soggettiva del movimento internazionale anticapitalista organizzato. Grazie alla rivoluzione bolivariana e ai paesi dell’ALBA, i rapporti di forza tra le classi a livello internazionale hanno visto il movimento operaio e progressista  assestare un duro colpo all’imperialismo, privato dell’egemonia sul continente latino-americano.

In questo quadro l’alternativa socialista della rivoluzione bolivariana, dell’ALBA e l’alleanza con i governi progressisti rappresentano il  punto  più avanzato oggi  della lotta anticapitalista. Dopo la caduta dei paesi socialisti,  nel momento in cui l’imperialismo statunitense e europeo si immaginavano privi di ostacoli, la rivoluzione bolivariana, insieme alla Bolivia del MAS e del socialismo comunitario, a  Cuba rivoluzionaria  socialista,alla rivoluzione cittadina dell’Ecuador , hanno riaperto la prospettiva dell’ emancipazione, della sovranità autodeterminata e  dell’indipendenza del continente latino-americano, e della  fuoriuscita dal capitalismo mettendo concretamente in campo la prospettiva  Il socialismo nel  e per il XXI secolo.

Il Comandante Chavez  e la dirigenza politica del governo bolivariano hanno fatto della solidarietà internazionalista e dell’antimperialismo un elemento centrale della propria azione politica, guadagnandosi l’affetto e la stima dei popoli oppressi. Ricordiamo le parole di condanna nei confronti delle aggressioni sioniste in terra di Palestina, delle ripetute aggressioni imperialiste in Libia , in Siria, ed in altri paesi dell’Africa, posizioni coraggiose che sono state accompagnate dal sostegno ai movimenti di liberazione e alle forze antimperialiste. 

Ci  stringiamo  vicini con tutto il cuore e l’affetto alla  famiglia del Comandante per questo tremendo  momento.Vogliamo ancor più intensamente  rinnovare tutto  la nostra fratellanza e sostegno rivoluzionario  ai compagni del PSUV,  del PCV, al vice-presidente Maduro,  a tutto il governo rivoluzionario, alle forze politiche,  sindacali e sociali  venezuelane, e a tutto il popolo che è linfa vitale e spina dorsale dell’intero  processo rivoluzionario bolivariano. Siamo a fianco della gente  umile e dignitosa dei barrios, delle missioni, ai  militari bolivariani, ai lavoratori e ai contadini,   alla folla proletaria  che di  nuovo tornerà a riempire di  rosso le piazze per stringersi intorno al suo Comandante e per dire forte e chiaro all’oligarchia fascista e agli imperialisti di Washington e Bruxelles a che il governo è e resterà del   popolo  bolivariano .

CHAVEZ VIVRà PER SEMPRE NELLA LOTTA RIVOLUZIONARIA DI TUTTI GLI SFUTTATI !!

La lotta continua e si rafforza  perché il comandante Chavez è vivo e vincerà, e resterà un indimenticabile esempio di ricchezza rivoluzionaria e patrimonio vivo dell’intera umanità che lotta per la libertà , la giustizia, l’uguaglianza , il socialismo.  

Alle ore 17,00 di fronte all’Ambasciata del Venezuela, in via TARTAGLIA 11, ROMA, invitiamo tutti i compagni, gli amici della rivoluzione bolivariana, a dare un saluto al Comandante Chavez ,e la più sentita fraternità e solidarietà  al governo e al popolo bolivariano , portando ognuno un semplice omaggio floreale con un  solo significativo garofano rosso.

Rete dei Comunisti



---

http://www.skoj.org.rs/130.html

UMRO JE DRUG UGO ČAVEZ - ŽIVELA BOLIVARSKA REVOLUCIJA

Vođa Bolivarske revolucije i jedan od najistaknutijih pripadnika međunarodnog radničkog pokreta, Ugo Čavez umro je nakon dvogodišnje borbe sa kancerom, danas 5. marta 2013. godine. Drug Čavez nas je napustio istog datuma kada i četvrti klasik naučnog socijalizma Josif Visarionovič Staljin, samo 60 godina kasnije. Smrću El komadantea narod Venecuele i čitav slobodoljubljivi i pravedoljubljivi svet pretrpeo je ogroman gubitak. Sa svetske pozornice otišao je tiho i dostojanstveno, borac protiv imperijalizma i neokolonijalizma, iskreni i ubeđeni pristalica socijalne pravde i stvari radničke klase - Ugo Čavez, presednik Venecuele. Preminuo je jedan od najvećih boraca protiv globalizacije i američkog imperijalizma. Istorija će ga pamtiti kao čoveka koji je imao hrabrosti da očuva dostojanstvo svoje nacije.

Poput Simona Bolivara, Če Gevare i Kastra, Ugo Čavez pošao je putem najtežih iskušenja i bitaka za dostojanstvo čoveka. Pobedama koje je ostvario nadahnuo je mnoge, ne samo u Venecueli već i u svakom delu planete gde postoje ugnjetavani i eksploatisani. Čavez više nije fizički sa nama, ali njegova ideja nastaviće da živi u svakom čoveku željnom slobode i pravde. Velikih heroja poput njega gotovo da nema, ostavio nam je viteški primer kako se bori. Njegova borba biće nastavljena.

Nova komunistička partija Jugoslavije (NKPJ) i Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) izražavaju najdublje saučešće članovima porodice druga Uga Čeveza, narodu Venecuele i svima koje je potresla ova bolna vest. NKPJ i SKOJ poručuju neprijateljima progresa da se ne raduju, Čavesovom smrću neće prestati da živi i Bolivarska revolucija! Heroji radničke klase i antiimperijalističke borbe žive u našim srcima i kad nisu pored nas. Sećanje nas teši i hrabri da nastavimo borbu za slobodu i pravdu, za socijalizam!

VEČNA SLAVA DRAGI DRUŽE!


---


Da:  Gennaro Carotenuto 

Oggetto:  [gc] Hugo Chávez, la leggenda del Liberatore del XXI secolo

Data:  06 marzo 2013 08.25.11 GMT+01.00

A:  articoligennarocarotenuto@...
Rispondi a:  garibaldiuy  @  gmail.com


Hugo Chávez non è stato un dirigente come tanti nella storia della sinistra. È stato uno di quei dirigenti politici che segnano un’intera epoca storica per il suo paese, il Venezuela, e per la patria grande latinoamericana. Soprattutto, però, ha incarnato l’ora del riscatto per la sinistra dopo decenni di sconfitte, l’ora delle ragioni della causa popolare dopo la lunga notte neoliberale.

è particolarmente gradita la condivisione

di Gennaro Carotenuto

L’America nella quale il giovane Hugo iniziò la sua opera era solo apparentemente pacificata dalla cosiddetta “fine della storia”. Questa, in America latina, non era stata il trionfo della libertà come nell’Europa dove cadeva il muro di Berlino. Era stata invece imposta nelle camere di tortura, con i desaparecidos del Piano Condor e con la carestia indotta dal Fondo Monetario Internazionale. Il migliore dei mondi possibili lasciava all’America latina un ruolo subalterno e ai latinoamericani la negazione di diritti umani e civili essenziali. Carlos Andrés Pérez, da vicepresidente dell’Internazionale socialista in carica, massacrava nell’89 migliaia di cittadini inermi di Caracas per ottemperare ai voleri dell’FMI. L’America che oggi lascia Hugo Chávez, ad appena 58 anni, è un continente completamente diverso. È un continente in corso di affrancamento da molte delle sue dipendenze storiche e rinfrancato da una crescita costante che, per la prima volta, è stata sistematicamente diretta a ridurre disuguaglianze e garantire diritti.

Non voglio tediare il lettore e citerò solo un paio di dati indispensabili. Nella Venezuela “saudita”, quella considerata una gran democrazia e un modello per l’FMI, ma dove i proventi del petrolio restavano nelle tasche di pochi, i poveri e gli indigenti erano il 70% (49 e 21%) della popolazione. Nel Venezuela bolivariano del “dittatore populista” Chávez ne restano meno della metà (27 e 7%). A questo dato affianco la moltiplicazione del 2.300% degli investimenti in ricerca scientifica e il ricordo che, con l’aiuto decisivo di oltre 20.000 medici cubani, è stato costruito da zero un sistema sanitario pubblico in grado di dare risposte ai bisogni di tutti.

Oggi che il demonio Chávez è morto, è sotto gli occhi di chiunque abbia l’onestà intellettuale di ammetterlo cosa hanno rappresentato tre lustri di chavismo: pane, tetto e diritti. Gli osservatori onesti, a partire dall’ex-presidente statunitense Jimmy Carter, che gli ha rivolto un toccante messaggio di addio, riconoscono in Chávez il sincero democratico e il militante che si è dedicato fino all’ultimo istante «all’impegno per il miglioramento della vita dei suoi compatrioti». No, Jimmy Carter non è… chavista. Semplicemente è intellettualmente onesto ed è andato a vedere. Tutto il resto, la demonizzazione, la calunnia sfacciata, la rappresentazione caricaturale, è solo squallida disinformazione.

Chávez entra oggi nella storia ed è già leggenda perché ha mantenuto i patti e fatto quello che è l’essenza dell’idea di sinistra: lottare con ogni mezzo per la giustizia sociale, dare voce a chi non ha voce, diritti a chi non ha diritti, raggiungendo straordinari risultati concreti. In questi anni ha cento volte errato perché cento volte ha fatto in un paese terribilmente difficile come il Venezuela. Ha chiamato il suo cammino “socialismo”, proprio per sfidare il pensiero unico che quel termine demonizzava. Chávez diventa così leggenda perché, in pace e democrazia, ha realizzato quello che è il dovere di qualunque dirigente socialista: prendere la ricchezza dov’è, nel caso del Venezuela nel petrolio, e investirla in beneficio delle classi popolari. Lo ha fatto al di là della retorica rivoluzionaria, propria di anni caldissimi di lotta politica, da formichina riformista. Utilizzo il termine “riformista” sapendo che a molti, sia apologeti che critici, non piace pensare che Chávez non sia stato altro che un riformista, ma radicale, in grado di raggiungere risultati considerati impossibili sulla base di defaticanti trattative e su politiche basate sulla ricerca del consenso e sulla partecipazione. Chávez è già leggenda perché ha piegato al gioco democratico un’opposizione indotta, in particolare da George Bush e José María Aznar (molto meno da Obama), all’eversione, esplicitatasi nel fallito golpe dell’11 aprile 2002 quando un popolo intero lo riportò a Miraflores e nella susseguente serrata golpista di PDVSA, la compagnia petrolifera nazionalizzata. È il controllo di quest’ultima ad aver garantito la cassaforte di politiche sociali generose.

È questo che la sinistra da operetta europea non ha mai perdonato a Chávez. Per la sinistra europea l’America latina è un remoto ricordo di gioventù, non un continente parte della nostra stessa storia. È troppo facile archiviare la presunta anomalia chavista, che è quella di un Continente, l’America latina dove destra e sinistra hanno più senso che mai, ed è necessario schierarsi, come un’utopia da chitarrate estive, Intillimani e hasta siempre comandante. È troppo scomodo riconoscerne la prassi politica nelle due battaglie storiche che Hugo Chávez ha incarnato: la lotta di classe, che portò Chávez, il ragazzo di umili origini che per studiare poteva fare solo il militare o il prete, a scegliere di stare dalla parte degli umili, e quella anticoloniale che ha preso forma nel processo d’integrazione del Continente.

Il consenso, la partecipazione al progetto chavista, si misura proprio nella vigenza, nelle classi medie e popolari venezuelane, di un pensiero contro-egemonico rispetto a quello liberale dell’imperio dell’economia sulla politica. I latinoamericani hanno maturato nei decenni scorsi solidi anticorpi in merito. Chávez ha catalizzato tali anticorpi riportando in auge il ruolo della lotta di classe nella Storia, la continuità della lotta anticoloniale, perché i “dannati della terra” continuano ad esistere e a risiedere nel Sud del mondo e non bastano 10 o 15 anni di governo popolare per sanare i guasti di 500 anni. Lo accusano di aver usato a fini di consenso la polemica contro gli Stati Uniti. C’è del vero, ma non è stato Chávez a tentare sistematicamente di rovesciare il presidente degli Stati Uniti e non è il dito di Chávez ad oscurare la luna di rapporti diseguali e ingiusti tra Nord e Sud del mondo.

Si conceda a chi scrive il ricordo dell’intervista quasi visionaria che Chávez mi concesse a fine 2004 proprio sul tema della Patria grande latinoamericana. Sento ancora la forza del suo abbraccio al momento di salutarci. Con lui c’erano Lula e Néstor Kirchner, anch’egli scomparso neanche sessantenne nel momento di massima lucidità politica, dopo aver liberato l’Argentina dalla morsa dell’FMI e restaurato lo Stato di diritto in grado di processare i violatori di diritti umani. Poi vennero Evo Morales e tutti gli altri dirigenti protagonisti della primavera latinoamericana. A Mar del Plata nel 2005 tutti insieme sconfissero il progetto criminale di George Bush che con l’ALCA voleva trasformare l’intera America latina in una maquiladora al servizio della competizione globale degli USA contro la Cina. Dire “no” agli USA: qualcosa d’impensabile!

Adesso, seppellita la pietra dello scandalo Chávez, tutti sono certi che l’anomalia rientrerà, che Nicolás Maduro non sarà all’altezza, che il partito socialista esploderà per rivalità personali e che la storia riprenderà il proprio corso come se Hugo non fosse mai esistito. Chissà; ma cento volte nell’ultimo decennio i venezuelani e i latinoamericani hanno dimostrato di ragionare con la loro testa. Hanno dimostrato di non voler tornare al modello che hanno vissuto per decenni e che oggi sta divorando il sud dell’Europa. La forza del Brasile di Dilma come potenza regionale ha superato con successo vari esami di legittimazione. Il processo d’integrazione appare un fatto irreversibile che fa da pilastro all’impedire il ritorno del «Washington consensus». No, una semplice restaurazione non è all’ordine del giorno anche se dovesse cambiare il segno politico del governo venezuelano, cosa improbabile sul breve termine, anche per l’enorme emotività causata dalla scomparsa di un leader così popolare.

Da oggi qualunque governo venezuelano e latinoamericano si dovrà misurare con la leggenda di Chávez, il presidente invitto, quattro volte rieletto dal suo popolo, in grado di sopravvivere a golpe e complotti, che aveva tutti i media contro e che solo il cancro ha sconfitto. Di dirigenti come lui o Néstor Kirchner non ne nascono tanti e il futuro non è segnato. Ma il suo lascito è enorme ed è un patrimonio che resta nelle mani del popolo.

Gennaro Carotenuto su http://www.gennarocarotenuto.it


=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/



Mišljenja iz Slovenije

1) Rastko Močnik: Slovenija je njemačka kolonija, Jugoslavija je bila bolja od EU
2) Primož Krašovec: Slovenska pobuna traži svoju boju


=== 1 ===

(en francais: 
Rastko Močnik: « Mieux valait la Yougoslavie que l’Union européenne ! »
http://balkans.courriers.info/article21889.html 
ou http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/7605 )


http://www.seebiz.eu/mocnik-slovenija-je-nemacka-kolonija-jugoslavija-je-bila-bolja-od-eu/ar-57776/

Močnik: Slovenija je nemačka kolonija, Jugoslavija je bila bolja od EU

Autor/izvor: Milica Mančić / RTS 
Datum objave: 23.02.2013. - 00:26:00 
Zadnja izmjena: 23.02.2013. - 10:18:48 

BEOGRAD - Slovenija je nemačka kolonija, a Jugoslavija je za Sloveniju bila bolja od Evropske unije, ocenio je uticajni slovenački intelektualac, sociolog Rastko Močnik. Močnik je u intervjuu za Radio-televiziju Srbije govorio o tome zašto se Slovenci danas bune protiv vlasti i o mogućem razvoju dogadjaja u njegovoj zemlji, al i u Evropi.

„Ja sam bio protiv razbijanja Jugoslavije i još uvek mislim da je to bila velika istorijska greška. Prošle subote slovenački ekonomist Maks Tajnikar napisao je članak u Delu gde pravi paralelu izmedju slovenačkog otcepljenja i sadašnje situacije i kaže: Sloveniji nije bilo dovoljno da bude sever Jugoslavije, da ima privilegovan dostup na trzište od 20 miliona ljudi, a sada u Evropi, ona je zapravo jug. Mi smo nerazvijena zemlja u evropskoj konstrukciji, a i evropska konstrukcija se promenila za ovo vreme od kad smo mi unutar nje. Namera one tradicionalne evropske konstrukcije bila je da podiže standard nerazvijenih kao što su bili Portugal, Španjolska i Grčka i da stvara zajedničku privredu koja bi bila na više – manje istom nivou. Međutim, zbog svetske krize i zbog toga što Amerika i Evropa gube primat ekonomski, pa i politički, mozda čak i vojni, Evropa je ušla u krizu i promenila je koncepciju. Sada je koncepcija unutrašnje kolonije. To znači da su si razvijene privrede kao što su Nemačka, Francuska ili skandinavske zemlje, stvorile unutrašnje kolonije u južnim, mediteranskim zemljama, do kojih imaju privilegovan dostup, jer je to jedno privredno područje, a u velikom delu i jedinstveno monetarno područje."

- Čija ste vi kolonija?

„Nemačka. Možete pogledati statistiku, naš privilegovan partner u vanjskoj trgovini je Nemačka, razmena je nejednaka, znači da novoproizvedena vrednost iz Slovenije odlazi u Nemačku.

- Slovenački intelektualci su se u vreme bivše Jugoslavije, krajem 80-ih, protivili Beogradu kao autoritarnom centru. Znači li to da sada postoji ta intelektualna elita koja se protivi Berlinu, ako je to tako kao što kažete?

„Elita je sada u Briselu. Autoritarizam u Jugoslaviji, ako ga je uopšte bilo, nije bio ništa do folklor spram onog koji postoji danas. Danas mi imamo komesarsku vladu. Vlada u Briselu nije pod demokratskim nadzorom, to je vlada koja radi sa drugim vladama i njene procedure su više – manje tajne diskusije. To je vlada koja proizvodi zakone koji se zovu direktive, baš tako, otvoreno."

- Slično kao CK SKJ?

Da, samo ipak je bilo drugačije. Prvo, postojale su nacionalne partije gde je moralo doći do nekog konsenzusa, a komunisti nisu uvek izgurali svoje, jer je bila jaka ekonomska elita. Menadzerska elita je bila vrlo jaka u Jugoslaviji.

- Sad ne možete da izgurate svoje?

„Kao država sa dva miliona stanovnika i sa ne baš jakom ekonomijom, ekonomijom koja je propala u poslednjih 10-15 godina, Slovenija ne može gura svoje u Briselu. Ono što je tipično je da je slovenačka industrija postala podizvodjač velikih transnacionalnih kompanija sa sedištem u Nemačkoj ili u Francuskoj."

- Da li je Slovenija imala alternativu Evropskoj uniji, ili je to bio jedini put?

„Predstavljeno je kao da je to jedini put. A, u ono vreme, Evropa je bila mnogo bolja, humanija za male privrede. Mislim da bi Slovenija vrlo teško ostala van EU. Nisam siguran da to isto važi za Srbiju i za Hrvatsku, jer su one jače i pozicionirane su tako da u svakom slučaju treba da ih se integriše, ali ne nužno na isti način kao što se Slovenija integrisala. Sada ipak ulazi Hrvatska. Ako će eks-Jugoslavija ući u EU, onda bi možda postojale nade da se EU promeni. Evropska unija, kao ideja je racionalna, samo što treba dve stvari da uoči: prvo, da ne može više da vlada svetom, drugo, da ne može biti konkurentna Kinezima koji imaju drugačije standarde, niže nadnice, mnogo brutalniji kapitalizam nego ovaj naš, koji mi možda ne volimo, ali je još uvek relativno blag u odnosu na treći svet ili Kinu."

- Kreću li protesti u Sloveniji iz stomaka, srca, ili glave?

„Kreću iz stomaka i srca, a glava tek počinje da razmišlja. Kriza koja je tu sa nama od 2007-2008. i prilično je upropastila slovenačku privredu i sada imamo 120.000 nezaposlenih radnika i radnica. (...) Problem je u tome što su sadašnji protesti protiv cele političke klase. Nije vlada izgubila legitimitet, nego cela politička klasa, jer su se u isto vreme objavili korupcijski škandali i u opoziciji i u vladajućoj koaliciji, tako da narod u ovim protestima ide protiv cele političke kaste, a alternative nema."

- Zar to nije naivno gledanje na politiku, ako se kaže da su svi loši?

„To je idealna situacija za autoritarne varijante, kad se digne neko i kaže: 'Ja imam plan." Ako je ta osoba karizmatična, ona može da uzme vlast i dobije mandat koji je prejak i koji vodi u autoritarizam. Obično se najpre dogadja populistička pobuna, pa onda autoritarni režim. Kod nas u Sloveniji je redosled obrnut, mi već imamo autoritarni režim i zbog toga je došlo do narodne pobune: zbog arogancije, nesposobnosti vlasti, i zbog pljačke. Jasno je da su pljačkali i jedni i drugi. Ljudi koji podržavaju Janšu su zapravo oni koji najviše trpe od njegove politike, ljudi sa niskom stručnom spremom, industrijski radnici, ljudi u manjim mestima, baš ovi koje najviše pogadja ova sadašnja politika ograničavanja dohotka. Oni ga podržavaju zato što politika nije racionalno delo, postoji nešto gde, kako kažete, rade stomak i srce, a glava eventualno, ne nužno."

- Zašto u Jugoslaviji nije uspostavljena parlamentarna demokratija?

Parlamentarna demokratija u kasnim osamdesetim ne bi više mogla da ide, jer su sve političke snage u zemlji već bile grupisane nacionalno. Bila je jedna teorija da je Jugoslaviju upropastio Ustav iz 1974. Ja sam blizak toj tezi. Ako uzmete poslednji kongres SKJ, koji su Slovenci razbili, da je bila situacija normalna, Slovenci koji su izašli sa kongresa bi odmah išli u Zagreb, u Skopje, u Sarajevo, u tada Titograd, da traže saveznike da stvore neku političku alternativu. Oni to nisu uradili. Oni su se vratili u Ljubljanu. Znači, u tom trenutku je već bilo nemoguće organizovati političku snagu na federalnom nivou, a to je uslov da jedna federacija funkcioniše.

- Kakav razvoj očekujete unutar Evropske unije?

„Mislim da će se u Evropi postaviti pitanje konformizma razvijenih zemalja, koje imaju višak kapitala, i nerazvijenih, koje imaju manjak kapitala i koje traže da taj kapital dođe. Taj kapital može doći samo da bi stvorio profit, i to ne sedam ili osam posto, nego petnaest, dvadeset, dvadeset pet! Kapital koji dolazi iz takozvanih razvijenih kapitalističkih zemalja, iz centra, dolazi da dovede jednu prilično brutalnu eksploataciju. One će tu pre ili kasnije biti u situaciji kad će trebati, ili će ih njihovi vlastiti narodi na to navesti, da kažu da tako ne može dalje, da traže evropsku alternativu. Mislim da će se to pre ili kasnije dogoditi."

- Gde je Slovenija u toj podeli?

„Slovenija je nerazvijeni jug. Slovenija je danas u situaciji Grčke, Portugala, Španjolske. Demonstracije su pomogle da se pamet malo brže kreće. Pre pola godine sam bio usamljen u toj teoriji, a sada je to prilično usvojena teorija. Mislim da će biti većih promena, ali koje se neće odmah ispoljiti. Imaćemo još dve - tri vlade koje će biti ovakve, sa manjom podrškom, 'kompradorske', koje će služiti vanjskim interesima više nego vlastitom narodu, ali se menja klima, atmosfera.
Nekako liči na kasne osamdesete. Ljudi su skeptični, nema više dogmatskog verovanja u ispravnost onog što vlast govori. U 80-im je u taj vakuum pala nacionalistička ideja. Danas to više ne može. Ne može zbog toga što je nacionalistička ideja ta koja nas je dovela do ove situacije.
Krajem 90-ih imali smo realno postojeći fašizam u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i u Sloveniji. Fašizam je kolateralni rezultat nacionalne buržoazije. Mi više nemamo nacionalnu buržoaziju. Odnosno, barem u Sloveniji, nacionalna buržoazija je doživela istorijski poraz. Ona nije uspela da stvori nacionalnu privredu i sada izgleda da je na vlasti ono što se naziva 'kompradorskom' buržoazijom, ono što poznajemo iz Južne Amerike. To su lokalni agenti stranog kapitala čiji je zadatak da obezbede socijalni mir i organizuju okruženje koje može prihvatiti strane investicije. To je više policijska funkcija. To je jedna klasa koja nije produktivna. Oni ne umeju da organizuju nacionalnu privredu. Oni su samo agenti stranog kapitala.
Mislim da se sad menja situacija u Hrvatskoj i Sloveniji u tom smislu. To ne znači da neće moći doći do autoritarnih režima. U Južnoj Americi su imali generalske hunte vrlo često, to je bila opšta pojava, ali mislim da onaj fašizam koga poznajemo istorijski više nema socijalnog osnova."


=== 2 ===

(di Primož Krašovec si veda anche l'intervista: 
»Obdobja barbarizma so nujni pogoj za nadaljnjo akumulacijo kapitala.«
http://www.mladina.si/117826/primoz-krasovec-obdobja-barbarizma-so-nujni-pogoj-za-nadaljnjo-akumulacijo-kapitala/
i na srpskohrvatskom:
http://www.slobodnifilozofski.com/2013/01/primoz-krasovec-razdoblja-barbarizma.html )


http://pe.org.rs/osvrti/primoz-krasovec-slovenska-pobuna-trazi-svoju-boju/

04.03. 2013.

Primož Krašovec: Slovenska pobuna traži svoju boju


Razvoj i potencijali ustanka u Sloveniji

Dugo smatrana pokaznim primjerom uspješne tranzicije, Slovenija je posljednjih mjeseci pozornica masovnih prosvjednih valova. Posljedice ekonomske krize i smjer političkog rukovođenja njezinim učincima politizirali su velike dijelove javnosti. Prvi put od samostalnosti, na ulicama se mogu čuti i glasovi koji otvoreno dovode u pitanje socio-ekonomski status quo. No koji su stvarni dometi i perspektive tih recentnih zbivanja?

Unatoč učestalim predstavama o Sloveniji kao modelu, barem u usporedbi s ostalim postjugoslavenskim zemljama, uspješne tranzicije i europske integracije, upravo je razdoblje od ulaska u Europsku uniju (2004) bilo razdoblje izuzetne ekonomske krhkosti, socijalne regresije i političke nestabilnosti. Slovenija, doduše, i unatoč većoj izloženosti konkurentskim pritiscima zajedničkog europskog tržišta, gubitku monetarne suverenosti preuzimanjem eura (2007) i krizi, ima manju stopu nezaposlenosti i siromaštva te je uspjela sačuvati više tekovina socijalne države od ostalih postjugoslavenskih zemalja, ali ta se razlika ubrzano gubi u zakašnjeloj šok-terapiji, koju od svog dolaska na vlast u jesen 2011. primjenjuje aktualna desničarska vlada

Ekonomski i politički razvoj Slovenije od 1991. do 2012.

Sumirajmo ukratko općepoznate posebnosti slovenske tranzicije: odsutnost destruktivnog rata koji se u Sloveniji sveo na nekoliko dana oružanih okršaja 1991. i uspješna blokada ekstremne desnice od strane koalicije lijevog centra 1992. spriječili su razdoblje autoritarnog desetljeća, koje je u Hrvatskoj i Srbiji bilo ujedno i razdoblje agresivne privatizacije i deindustrijalizacije. Šokovi tranzicije u vidu masovnih otpuštanja, privatizacijskog uništavanja industrijske baze i fiskalnih kriza, izazvanih sniženjem poreznih prihoda zbog deindustrijalizacije, i u Sloveniji su u devedesetima bili prisutni, ali su ublaženi njihovim gradualnim tempiranjem. S druge strane, većina financijskog sektora i društvene infrastrukture ostala je u državnom vlasništvu, dok je industrija koja je preživjela privatizaciju većinom ostala u vlasništvu domaćih menadžera.

Socijalno-ekonomski sustav, koji je proizašao iz tog procesa “gradualne tranzicije”, na početku 21. stoljeća bio je blizu njemačko-austrijskom modelu korporativizma. Sindikati su ostali snažni i relativno brojni – iako je postotak radnika učlanjenih u sindikate, posebno u privatnom sektoru, pao, taj je pad bio manje izražen nego u usporedivim zemljama. Uslijed toga uspostavile su se čvrste institucije bipartitnog i tripartitnog kolektivnog pregovaranja. Institucije socijalne države nisu se bitno ili kvalitativno promijenile od vremena socijalizma, samo su se socijalna prava kvantitativno smanjivala (recimo, vrijeme i iznos nadoknade za nezaposlenost ili iznos socijalne pomoći). Većina nekadašnje teške (rudnici, željezare) i tekstilne industrije je propala, a preostatak se restrukturirao u laku, izvozno orijentiranu proizvodnju poluproizvoda (poput automobilskih dijelova) za strane, prije svega njemačke, firme. Za uspjeh tog tipa industrijske politike bio je bitan nizak tečaj tolara, s kojim se održavala cjenovna konkurentnost izvoza. Sektor javnih usluga nije se privatizirao, barem ne direktno, ali se putem davanja državnih koncesija počeo razvijati paralelni sektor privatnog školstva i zdravstva. Na prvi pogled kontradiktorno, barem sa stajališta dominantnih ideologija u regiji, Slovenija u razdoblju od 1991. do 2004. nije bila u boljem položaju od ostalih postsocijalističkih zemalja zbog svoje spretnosti u prilagođavanju na kapitalizma, nego zbog toga što je očuvala više socijalističkih elemenata.

Ubrzani proces europskih integracija na početku 21. stoljeća uspio je postići ono što lokalne političke i ekonomske elite, oslonivši se samo na svoje snage, dotad nisu uspjele. Ulazak u EU i preuzimanje eura drastično su pogoršali uvjete izvozno orijentirane industrijske strategije. U istom razdoblju, na vlast prvi put stupa desna koalicija s ambicioznim neoliberalnim programom. Velike sindikalne demonstracije 2005. i 2007. uspijevaju spriječiti uvođenje jedinstvene porezne stope (flat tax rate) i povećati minimalnu plaću, ali su istovremeno uvedene mnoge druge neoliberalne reforme, poput sniženja poreza za najviše osobne prihode. Ekonomski se fokus zbog dostupnosti jeftinih kredita i pada cjenovne konkurentnosti izvozne industrije preusmjerava u građevinarstvo. Slovenske se banke u godinama pred nastupanje krize sve više zadužuju u inozemstvu i taj novac plasiraju domaćim, prije svega građevinskim poduzećima. Izniman gospodarski rast u tim godinama je iluzoran jer se ne kreditiraju produktivne industrijske grane, nego izgradnja šoping-centara i elitnih stanova.

S dolaskom krize 2008. godine, vlast ponovno preuzima koalicija lijevog centra, ali ovaj put ne uspijeva pronaći progresivni izlaz iz krize niti sprovesti neoliberalne reforme, poput reforme tržišta rada i mirovinske reforme, koje na referendumima blokiraju sindikati, dok se istovremeno ekonomsko i socijalno stanje u zemlji rapidno pogoršava. U 2009. BDP drastično pada, dok se od 2010. polako oporavlja, ali je u 2012. još uvijek ispod razine iz 2008. godine. Nezaposlenost je od 2008. do 2012. porasla sa sedam na 12 posto. U 2012. godini, u riziku od siromaštva ili socijalne isključenosti živi već 400 tisuća ljudi ili 20 posto stanovništva.

Godine 2011. koalicija lijevog centra se raspada i vlast na izvanrednim izborima preuzima desnica. Istovremeno, nekretninski mjehur puca i građevinski se sektor – a time i prividni gospodarski rast posljednjih nekoliko godina – raspada. Bankama ostaje puno nenaplaćenih kredita i traže dokapitalizaciju, dok je proračun opterećen pritiskom novih nezaposlenih i mladih koji ne uspijevaju dobiti prvo zaposlenje. Odgovor nove vlade na ekonomski krah i eksploziju socijalnih antagonizama su drastični rezovi proračunskih izdvajanja: novi zakon o socijali, koji je blizak britanskim workfare[1]načelima, rezovi u zdravstvu i školstvu, sniženje plaća javnim činovnicima, sniženje mirovina koje se isplaćuju iz proračuna, a istovremeno i sniženje poreza na profit i slične mjere za “poticanje privrede”, što dodatno smanjuje proračunska sredstva i pogoršava stanje već ionako financijski pothranjenih socijalnih institucija. Ekonomskoj krizi tako se pridružila i politički uzrokovana socijalna kriza.

Krajem 2012. najavljeni su još i plan rješenja problema banaka osnivanjem tzv. loše banke i koncentracija političkog nadzora nad poduzećima u državnom vlasništvu putem centraliziranog državnog holdinga. Zbog sumnje da to samo predstavlja paravan za nadolazeću privatizaciju, sindikati traže referendum za oba zakona. Ustavni sud odbacuje oba referenduma, a ministarstvo financija odmah nakon toga najavljuje opsežan plan privatizacija, koji uključuje Telekom, najveću slovensku banku NLB i osiguravajuću kuću Triglav. Svi elementi neoliberalne šok-terapije time su na broju: rezovi, mjere štednje, reforma socijalne politike, mirovinska reforma i reforma tržišta rada, snižavanje poreza za najbogatije i rasprodaja državne imovine.

Agresivnom neoliberalnom politikom trenutačne vlade razdoblje gradualističkog modela, koji se temeljio na poštivanju pravila socijalnog dijaloga, definitivno je zaključeno. Ustankom, koji je počeo u studenom i eskalirao u prosincu 2012. godine, mase onih koji su u procesu zakašnjele šok-terapije ostali obespravljeni, siromašni, politički marginalizirani i bez budućnosti, umiješale su se u proces odlučivanja o tome kakve će biti političke i socijalno-ekonomske značajke razvojnog modela koji će ga naslijediti: autoritarni neoliberalizam koji nameće trenutačna vlada ili neki novi, demokratičan i socijalno pravedniji model.

Dinamika ustanka u osnovnim crtama

Ustanak je započeo u studenom 2012. u Mariboru, drugom najvećem slovenskom gradu, koji je nekada bio industrijsko središte, a time i grad koji je platio najveću cijenu tranzicije. Dok je Ljubljani donekle, barem do aktualne recesije, uspjela tranzicija iz industrije u ekonomiju dominantno uslužne djelatnosti, turizma i kulturno-kreativne “industrije” (koliko god se u retrospektivi njezin uspjeh pokazao prividnim, jer se nije temeljio na realnoj proizvodnji nego na nenaplativim kreditima, svejedno je u nekom razdoblju mogla nuditi relativno visoku stopu zaposlenosti i materijalnog standarda), za Maribor iste godine nisu značile samo visoke stope nezaposlenosti i siromaštva stanovništva, čiji je životni standard tradicionalno bio vezan uz gradsku industriju, nego i rapidno poskupljenje životnih troškova u vrijeme posljednjeg gradonačelnika Franca Kanglera.

Kangler je privatizirao komunalne gradske službe, poput vodovoda i grijanja, što je rezultiralo dramatičnim povećanjem iznosa režija i život u Mariboru učinilo još težim. U svom privatizacijskom žaru nije se zaustavio ni pred gradskim pogrebnim poduzećem, zbog čega je danas sahraniti nekoga u Mariboru dvaput skuplje nego u Ljubljani, gdje se o istom poslu još brine javno poduzeće. Proces javno-privatnih partnerstva, čiji je pionir u Mariboru bio Kangler, vodio je u iscrpljivanje gradskog proračuna i u brojne sudske procese zbog sumnje u korupciju.

Iskra koja je započela pobunu možda na prvi pogled izgleda banalna, ali zapravo u zgusnutom zgusnutom obliku ilustrira svu perverznost logike javno-privatnih partnerstava. U jesen 2012. gradske su vlasti u partnerstvu s privatnom firmom uz gradske prilaznice instalirale prometne radare, koji su automatizirali proces nadzora nad prebrzom vožnjom. Međutim, visoke kazne za prometne prekršaje nisu popravile stanje gradskog proračuna, nego su se slijevale na privatni račun firme koja je radare postavila. Dakle, novac koji je tim putem oduzet stanovnicima Maribora nije bio naplata za neke socijalno korisne usluge, nego za daleko pretjerane kazne za blage prometne prekršaje. Pored toga, nije koristio ni gradskom proračunu i time barem indirektno omogućio i više nego potrebno širenje ponude i dostupnosti komunalnih usluga.

Ustanak u Mariboru tako je počeo paljenjem i razbijanjem tih radara, što su dežurni medijski moralizatori odmah prozvali vandalizmom i pritom koristili bizarnu preradu klasičnog nečajevskog asketskog ideala revolucionara, koji ne mari za prozaične stvari poput troškova grijanja ili vode, ne bi li time čin građanske nepokornosti denuncirali kao suviše materijalistički. No tu bi kritičarima trebalo odgovoriti pitanjem: kako bi se inače ljudi u kapitalističkom društvu, gdje je pristup društvenom bogatstvu nužno uvijek posredovan novcem, trebali boriti protiv socijalne nepravde i izvlaštenja? Duhovnom kontemplacijom?

Prve spontane direktne akcije uništavanja radara s vremenom su prerasle u masovne proteste protiv korupcije gradskih vlasti, na kojima se od Kanglera tražila ostavka. Na najbrojnijim mariborskim protestima skupilo se 20 tisuća ljudi ili 20 posto stanovnika grada. Proteste u Mariboru pratilo je intenzivno policijsko nasilje – protiv prosvjednika korišteni su suzavac, policijska konjica i helikopteri. Oko 30 mladih prosvjednika provelo je više tjedana u zatvoru. Na slobodu su pušteni tek krajem prosinca. Nije pretjerano reći da su bili zadržani kao taoci, što potvrđuje i argumentacija tužiteljstva da su protesti poslije hapšenja “izgredničkih elemenata” bili mirni. Eskalacija policijske represije, posebno u Mariboru, ali i u drugim gradovima koji su se uskoro pridružili protestima, u Sloveniji je dosad neviđena, kao i autoritarnost vlade, koja unilateralno i po brzom postupku donosi jedan neoliberalni zakon za drugim i krši sva pravila socijalnog dijaloga.

Kako je već rečeno, nakon ustanka u Mariboru uskoro su uslijedili ustanci i u drugim slovenskim gradovima, koji su u prosincu prerasli u sveslovenski ustanak, usmjeren kako protiv pojedinačnih gradskih vlasti tako i protiv vlade. Prosvjedi su organizirani jednom ili čak više puta tjedno i rasli su i po posjećenosti i po militantnosti i ogorčenju koje su izražavali. U jednom trenutku u prosincu, bilo je gotovo nemoguće prošetati se Ljubljanom a da se ne naleti na neki od svakodnevnih manjih ili većih protesta. Protesti su organizirani i po školama i fakultetima, koji su ostali bez sredstava za normalan rad. Profesori ljubljanskog Filozofskog fakulteta izašli su i držali predavanja na ulicama i javnim prostorima u gradu, dok su studenti opkolili parlament vičući: “Nećemo platiti vašu krizu!” Kulturnjaci su organizirali protestival, sastavljen od uličnog kazališta, koncerata i recitacija poezije, dok su radnici u velenjskom Gorenju na vijest o prepolovljenoj božićnici reagirali spontanim štrajkom i vikanjem “Gotov si!” direktoru, koji se odmah povukao i odobrio punu isplatu božićnica.

Politika i budućnost protesta

Koliko god elan, atmosfera i brojčanost recentnih protesta u Sloveniji bili zadivljujući, njihove su političke poruke i zahtjevi ambivalentni. Tu ambivalentnost ćemo teško razumjeti ako ne poznajemo razvoj slovenske ljevice u posljednjih 20 godina. Dok je službena, parlamentarna ljevica zapravo predstavljala liberalni centar, vaninstitucionalna je ljevica u tom razdoblju zauzimala relativno marginalan položaj u politici, kulturnim institucijama, medijima i na univerzitetima. Politiku sindikata u istom razdoblju mogli bismo označiti kao lijevu ukoliko time mislimo borbu za radnička prava i protivljenje neoliberalnim reformama, ali je uvijek bila defanzivna i nije imala alternativni politički i razvojni program. A to je značilo da su sindikati antisocijalne procese karakteristične za neoliberalizam mogli samo usporiti, ali ne i zaustaviti, jer nikada nisu bili u stanju – barem ne samostalno i vlastitim snagama – preuzeti inicijativu u socijalnom dijalogu i dati joj ofenzivan karakter.

S druge strane, ljevičarski su pokreti dugo ostavljali radničko pitanje po strani i bavili se prvenstveno kulturnim pitanjima i pitanjima ljudskih prava. Dok te borbe nipošto nisu nevažne ili zanemarive, same po sebi su, ako ne uzimaju u obzir širi društveni kontekst restauracije kapitalizma i njegove transformacije u europsku verziju neoliberalizma, osuđene na analitičku površnost, pa stoga i nesposobne ugroziti univerzalni sistem koji generira svakovrsne partikularne diskriminacije i isključivanja. Recentnu povijest vaninstitucionalne (izvan političkih stranaka i sindikata) slovenske ljevice mogli bismo ugrubo podijeliti na tri faze: kulturalističku u devedesetima, koja predstavlja nastavak civilnog društva iz osamdesetih i prvenstveno se bavi pravima na priznanje marginalnih društvenih grupa i manjina (radi se o borbama za autonomne kulturne prostore poput Metelkove u Ljubljani, za prava izbrisanih, etničkih manjina, izbjeglica, žena i LGBT skupina); tranzicijsku proto-antikapitalističku u godinama 1999-2003, kada se uspostavila lokalna verzija globalnog “antiglobalističkog” pokreta, koja kulminira u masovnim mobilizacijama protiv ulaska Slovenije u NATO; te antikapitalističku od 2004. nadalje, koju karakteriziraju manji intenzitet i masovnost akcija, ali uz širenje područja borbe na radničko pitanje i kritiku eurointegracija, intenzivan teorijski rad i izgradnja infrastrukture za dugoročne antikapitalističke borbe, u kojima se solidariziranje sa žrtvama diskriminacije polako pretvara u klasnu svijest.

Budućnost ustanka i njegov potencijal za ozbiljne društvene promjene ovise o tome hoće li se energija i entuzijazam, koji se izražavaju u protestima, uspjeti preliti u trajne i održive nove političke formacije. Posljednji veliki sindikalni protesti protiv neoliberalnih reformi i za socijalnu državu 17. studenog u Ljubljani pokazali su veliku sposobnost mobilizacije i dobru organiziranost sindikata, ali i ozbiljna ograničenja njihove pitome forme protesta, koja nije sposobna politički kanalizirati rastuće ogorčenje masa. Spontani protesti, koji su uslijedili nedugo nakon sindikalnih, pokazali su, s druge strane, relativnu slabost (u smislu brojčanosti i organizacijske discipline) vaninstitucionalne ljevice, čija subjektivna razvojna dinamika zaostaje za eskalacijom objektivnih društvenih antagonizama.

Dok su sindikati isprva bili najavili generalni štrajk zaposlenika u javnom sektoru za 21. prosinca, dakle na dan prvog sveslovenskog ustanka, ubrzo su se povukli i štrajk premjestili za kraj siječnja 2013. Dosad uspješna sindikalna strategija usporavanja i blokiranja neoliberalnih strukturnih reformi, rezova i mjera štednje, koja se temeljila na redovitoj upotrebi referenduma i na očekivanju da će vlada i poslodavci poštovati pravila socijalnog dijaloga, donekle je iscrpljena. Prije svega zbog nedavne političke instrumentalizacije ustavnog suda po pitanju referenduma o lošoj banci i državnom holdingu, najavljenih  promjena ustava koje zabranjuju referendumsko odlučivanje o pitanjima javnih financija i sve autoritarnije vladine politike. Sada je na sindikatima hoće li se ukloniti ili radikalizirati primjenom militantnijih oblika borbe i zagovaranjem odlučnijih političkih stavova.

S druge strane, vaninstitucionalna ljevica danas plaća račune za dosad nedostatno bavljenje radničkim pitanjem i deficit eksplicitnije kritike kapitalizma. U nedostatku prisutnosti artikuliranih ljevičarskih političkih ideja u javnosti, hegemoniju u protestnom pokretu preuzimaju kritika korupcije i klijentelizma te pozivanje na pravnu državu, koji sadrže i određenu dozu nacionalizma. Dakle, u spontanoj ideologiji protesta prevladavaju pozivi na baštinu 1991, “kada smo se izborili za vlastitu državu” i postavili osnove za vladavinu prava i demokraciju. Tu demokraciju i pravnu državu u nekom momentu uzurpirale su nam “korumpirane elite”, pa se narod mora ujediniti i prognati korumpirane uzurpatore iz njihovih palača.

Ta pozicija je višestruko problematična. Kao prvo, probleme locira isključivo u endogenom razvoju Slovenije i zanemaruje egzogene momente, poput monetarne i fiskalne politike EU, zbog čega je latentno nacionalistička i ranjiva za populističke ideje i politike. Drugo, nije svjesna klasne dinamike aktualnih društvenih antagonizama, koje vidi isključivo na relaciji narod – elite, što je, u najboljem slučaju, predmarksistička politička teorija iz vremena Francuske revolucije. Treće, isključivo se fokusira na vidljive procese privatne aproprijacije zajednički proizvedenog društvenog bogatstva (korupcija) i građenje kohezije vladajuće klase u javnom sektoru (klijentelizam), dok zanemaruje nevidljivi proces eksploatacije radnika (profit) i procese reprodukcije privatnog sektora kapitalističke klase (poslovna izvrsnost i inovativnost). Štoviše, ponekad se poslovna izvrsnost, inovativnost i poduzetnički duh čak zazivaju kao opreka korupciji i klijentelizmu te kao izvor spasa iz krize. Četvrto, brkaju se uzrok i posljedice, jer nije pravna država ona koja će počistiti ekscese kapitalizma, nego je tek promjena načina proizvodnje ona koja omogućava pravednije i transparentnije odnose na neekonomskim društvenim područjima.

Budućnost ustanka ovisit će o napretku političke artikulacije protesta i širenju područja borbe s kritike ekscesa kapitalizma do kritike kapitalističkog sustava kao takvog. Za dugoročne društvene promjene nužna će biti suradnja između sindikata, vaninstitucionalne ljevice i nanovo radikaliziranih masa te povezivanje s naprednim snagama u međunarodnom prostoru. Drugačije rečeno: ako ne nađe načina da postane crven, slovenski ustanak riskira da ostane zabilježen kao samo još jedna od politički inkonzekventnih “šarenih revolucija” u Istočnoj Europi.


[1] Pojam workfare označava reformirane sustave socijalne pomoći (eng. welfare) u kojima je primanje uvjetovano aktivnim angažmanom primatelja na poboljšanju vlastite “zaposlivosti”, a nerijetko i volonterskim radom. U pravilu podrazumijeva i obavezu prihvaćanja i loše plaćenih i prekarnih oblika zaposlenja izvan ili ispod stručne spreme radnika. Brojni kritičari ističu neoliberalni karakter kako samog koncepta, tako i praksi koje obuhvaća (nap. uredništva).

Primož Krašovec je sociolog, aktivist i član Delavsko-pankerske univerze u Ljubljani.

Tekst je uz odobrenje prenet iz januarskog broja hrvatskog izdanja Le Monde diplomatique: 

Prvi broj LMD, siječanj 2013. - http://lemondediplomatique.hr/prvi-broj-lmd-sijecanj-2013/



=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/


(english / srpskohrvatski / francais / italiano)

Armi da Croazia, Bosnia e Kosovo per i terroristi anti-siriani

1) Sulle forniture di armi ai terroristi antisiriani dalla Croazia
2) Hrvatska prodaje oružje sirijskim pobunjenicima? / La Croatie brade ses stocks pour armer les rebelles
3) Syrian Rebels Get Arms from Kosovo and Bosnia / I ribelli siriani ricevono armi *anche* dal Kosovo e dalla Bosnia


=== 1 ===

Sulle forniture di armi ai terroristi antisiriani dalla Croazia

(Ricevuto via PeaceLink da Jure E., che ringraziamo)


Se la Croazia avesse davvero fornito armi ai ribelli siriani, attraverso la mediazione dell´Arabia Saudita, si tratterebbe del "peggiore degli scenari possibili": lo ha affermato l´analista croato di questioni militari, Igor Tabak, all´agenzia d´informazione "Media servis". "La Croazia è sempre poco abile nella sua politica estera, così come in questo tipo di manovre commerciali-militari", ha dichiarato Tabak, il quale ha ribadito che "la scoperta di questa mossa della Croazia, se c'è stata, è il peggiore di tutti gli scenari possibili". Il ministro degli Esteri di Zagabria, Vesna Pusic, ha dichiarato che il paese non ha commerciato in armi, ma, sottolinea Tabak, "questo non è impossibile: esistono forti indizi su stretti legami tra la Croazia e l'opposizione siriana"...

http://www.informarexresistere.fr/2013/02/24/i-ribelli-siriani-ricevono-armi-dal-kosovo-e-dalla-bosnia/#axzz2MB1DBH4O


Data invio: Fri, 1 Mar 2013 15:20:25 +0100 (CET)
Da: "rossana123"
A: disarmo@...
Oggetto: La Croazia si ritira dal confine Israele-Siria

Ieri il primo ministro croato Zoran Milanovic ha annunciato il ritiro della partecipazione alla forza di peacekeeping Onu impegnata al confine fra Israele e Siria. Le truppe croate si ritireranno dalle alture del Golan. Il governo ha dato l'annuncio del ritiro dopo la notizia, da parte del quotidiano "New York Times", di una fornitura di armi croate alle forze
d'opposizione siriane. La notizia giungerebbe da fonti d'intelligence statunitensi, stando alle quali un flusso di armi residuate dei conflitti nei Balcani starebbe attivo già dallo scorso dicembre, grazie alla mediazione dell'Arabia Saudita. Da allora, numerosi aerei cargo avrebbero lasciato la Croazia alla volta del conflitto civile siriano, trasportando armi a basso rinculo, fucili d'assalto e mitragliatrici leggere. Zagabria ha categoricamente smentito la notizia, ma ha comunque ritenuto che essa metterà a rischio la sicurezza dei suoi soldati ai confini con la Siria. Attualmente, la Croazia partecipa alla forza d'osservazione Onu nel Golan con un contingente di 100 uomini. La forza Onu tutela il fragile cessate il fuoco fra forze israeliane e siriane lungo la zona demilitarizzata delle Alture, istituita dopo la guerra del 1973. Sino alla Primavera Araba del 2011, Zagabria e Damasco intrattenevano relazioni economiche e politiche significative. Da allora, però, la Croazia si è schierata con decisione a supporto dei ribelli.

http://www.nytimes.com/2013/03/01/world/europe/croatia-withdrawing-soldiers-from-un-force-on-israel-syria-frontier.html


=== 2 ===

en francais: 

Guerre en Syrie : la Croatie brade ses stocks pour armer les rebelles
Fusils mitrailleurs M60, des lance-roquettes M79, RPG-22... Depuis le début de l’année 2013, les rebelles syriens disposent de nouvelles armes. Tous les modèles visibles étaient produits en Yougoslavie, et sont toujours utilisés par l’armée croate. Alors que l’Union européenne applique un embargo sur les armes, il semble bien que la Croatie - qui ne rejoindra l’Union que le 1er juillet - ait entrepris de liquider ses vieux stocks... (Index.hr - 22 février 2013 - Traduit par Claire Vallet)
http://balkans.courriers.info/article21869.html

---

http://www.index.hr/vijesti/clanak/vlada-tvrdi-da-to-nije-istina-hrvatska-prodaje-oruzje-sirijskim-pobunjenicima/663668.aspx

Vlada tvrdi da to nije istina:

Hrvatska prodaje oružje sirijskim pobunjenicima?

Piše: J.C.
četvrtak, 21.2.2013. 11:21


PRODAJE li Hrvatska oružje sirijskim pobunjenicima? Pitanje je to koje postavlja Michael Weiss, analitičar portala NOW, internetskog medija na engleskom jeziku specijaliziranog za problematiku Bliskog istoka. 

Sirijski su pobunjenici, piše Weiss, negdje oko Nove godine dobili zalihe novog oružja, što je vidljivo iz mnogih video zapisa sukoba između pobunjenika i vojske sirijskog predsjednika Assada. Četiri su nova tipa oružja s kojima pobunjenici raspolažu: strojnica M60, te raketni bacači M79, RPG-22 i Milkor MGL/RBG-6. 

Sva četiri tipa oružja proizvodila su se u Jugoslaviji, a trenutno ih koristi Hrvatska vojska. Oružje koje su dobili sirijski pobunjenici najvjerojatnije je proizvedeno 1990. ili 1991. godine. Za sada nije poznato na koji su način sirijski pobunjenici došli do novih zaliha oružja, ali nagađa se da im je oružje prošvercano ih Hrvatske. 

Ina u Siriji ima naftna polja

Naime, Hrvatska je jedna od europskih zemalja koje su priznale sirijske pobunjeničke snage kao legitimnu vlast u toj zemlji. Također, s obzirom da još nismo ušli u Europsku uniju, embargo na uvoz oružja u Siriju se na Hrvatsku tehnički ne odnosi.

No, Hrvatska jeste članica međunarodnog kolektiva "Prijatelji Sirije", koji su kao odgovor na veto Rusije i Kine za rezoluciju o Siriji u Vijeću sigurnosti UN-a pokrenuli Francuzi i Amerikanci. Članice ovog kolektiva su i Jordan i Turska, a upravo kroz te dvije zemlje bi oružje švercano iz Hrvatske moralo stići do sirijskih pobunjenika.

Weiss u svom tekstu za NOW također naglašava da Hrvatska ima direktne interese u Siriji, u vidu Ininih naftnih polja. Podsjetimo, sve hrvatske firme povukle su se iz Sirije prije godinu dana. Zbog napuštanja eksploatacije naftnih polja u Siriji Ina, pa tako i hrvatska država, snosi gubitke koji se mjere u stotinama milijuna eura.

 
Hrvatska misija u New Yorku bez komentara


Sve navedene činjenice Weissu su bile dovoljne da od hrvatske misije u UN-u pokuša dobiti odgovor na pitanje prodaje li Hrvatska oružje sirijskim pobunjenicima. Nekoliko puta je, kako piše, pokušao odgovore na postavljena pitanja dobiti putem telefona ili e-maila, ali bez uspjeha. Neimenovani izvor iz Washingtona novinaru NOW-a rekao je da bi "Hrvatska mogla biti umiješana", ali uz napomenu kako je jednako tako moguće da je oružje stiglo iz Libije. 

Naime, bivša Jugoslavija, a kasnije i Hrvatska dugo su imali dobre odnose s libijskim vođom Muamerom Gadafijem. Nije nevjerojatno da je u tom razdoblju Libija od Jugoslavije ili od Hrvatske kupila pošiljku oružja kakvo koristi Hrvatska vojska, te da je to oružje nakon što su libijski pobunjenici ubili Gadafija i preuzeli vlast završilo u Siriji. 

Britanci otvoreno traže naoružavanje pobunjenika

Svakako treba napomenuti da nisu sve zemlje EU složne oko embarga na uvoz oružja u Siriju. William Hague, britanski ministar vanjskih poslova, ovoga je tjedna otvoreno kazao da bi zemlje EU trebale naoružati sirijske pobunjenike. "Dali smo im jaku političku i diplomatsku podršku. Dali smo im pomoć u vidu opreme koja im je potrebna za spašavanje života. Ali mislim da postoji još opreme koju bi im mogli omogućiti", rekao je Hague novinarima u Bruxellesu uoči sastanka s ministrima vanjskih poslova EU. 

No, nije dobio podršku svojih kolega. Nitko od ostalih ministara vanjskih poslova EU nije želio javno podržati stav Ujedinjenog Kraljevstva da bi sirijske pobunjenike trebalo naoružati oružjem iz Europe. Na sastanku je bila i hrvatska ministrica vanjskih poslova Vesna Pusić, koja je kazala da će trenutne sankcije, koje ističu krajem veljače, najvjerojatnije biti produžene za još tri mjeseca.

 

Iz Vlade RH za Index tvrde da nisu prodavali ni donirali oružje 

 
"Republika Hrvatska nije niti donirala niti prodavala oružje iz arsenala MORH-a i Oružanih snaga", rekli su za Index  iz Službe za odnose s javnošću Vlade RH. 


=== 3 ===

http://aurorasito.wordpress.com/2013/02/24/i-ribelli-siriani-ricevono-le-armi-dal-kosovo-e-dalla-bosnia/

I ribelli siriani ricevono armi dal Kosovo e dalla Bosnia


FEBBRAIO 24, 2013

Dmitrij Minin Strategic Culture Foundation 23/02/2013


Il sito Debka, vicino ai servizi segreti militari israeliani, conosce bene tutti i dettagli dei retroscena della politica regionale. Pochi giorni fa ha riferito in merito a una svolta fondamentale nello svolgersi degli eventi in Siria. Secondo gli israeliani, (1) gli estremisti siriani hanno ricevuto un carico di armi pesanti, per la prima volta da quando è iniziata la guerra. I mittenti sono i gruppi del Kosovo e della Repubblica di Bosnia-Erzegovina legati ad al-Qaida. Il pacchetto comprende sistemi anticarro Kornet e Fagot forniti dall’Unione Sovietica all’ex Jugoslavia in passato*. Le armi sono finite nelle mani degli estremisti a causa dei ben noti fatti di sangue. Per quanto riguarda le fonti d’intelligence israeliane, le armi pesanti sono state trasportate dai Balcani alla Siria via mare con l’aiuto della mafia albanese, che opera silenziosamente dietro queste operazioni... Ksenja Svetlova, esperta russa sul Medio Oriente, pensa che fluiscano le armi di contrabbando attraverso il confine tra Turchia e Siria, a dispetto che gli Amici della Siria, ufficialmente, evitino l’invio diretto di armi ai ribelli. (2)
Questa è la prima volta che le forze antigovernative in Siria ricevano un considerevole carico di armi pesanti aggirando il controllo delle agenzie speciali occidentali e arabe (le agenzie d’intelligence straniere hanno semplicemente ignorato la spedizione). La maggior parte delle armi viene inviata al Jabhat al-Nusra, un gruppo islamico legato ad al-Qaida. Dopo aver ricevuto le armi, i gruppi armati di Jabhat al-Nusra azzardano interventi in Libano impegnando Hezbollah nella roccaforte sciita della valle della Bekaa, cercando di farla finita con un alleato di Bashar Assad. Sono diventati abbastanza forti da lanciare offensive in alcune aree della Siria. Le azioni di combattimento vanno avanti con intense attività terroristiche, per esempio, un altro attentato sanguinario ha avuto luogo nel cuore di Damasco, nei pressi della sede del Baath, non lontano dall’ambasciata russa, provocando la morte di decine civili, tra cui molti bambini di una scuola vicina. Secondo le Nazioni Unite, almeno 70 mila persone hanno perso la vita in Siria, a seguito dello scontro tra le forze governative e i ribelli. Due colpi di mortaio sono esplosi nello stadio Tishreen di Damasco, quando gli atleti si stavano allenando. Secondo SANA, un giocatore della squadra di calcio Watbah è stato ucciso, e due suoi compagni sono rimasti feriti.
Gli eventi del Medio Oriente non sono ignorati nella parte musulmana dei Balcani. Le forniture di armi alla Siria non sono un’eccezione. Dopo aver messo a tacere i fucili lì, i movimenti e le organizzazioni radicali islamici hanno iniziato a svolgere le loro attività sotto copertura, ma oggi sono venute alla luce. Il motivo è che gli estremisti si sentivano a loro agio in Europa fino a quando non hanno iniziato a vietargli l’ingresso e la cittadinanza in molti Paesi del continente, spingendoli a recarsi in altri posti. (3) In passato al-Qaida ha sostenuto i suoi sodali in Kosovo e Bosnia, inviando veterani e armi. Ora vuole che i debiti siano pagati. Gli emissari di al-Qaida non hanno intenzione di ridurre le loro attività nei Balcani. Mentre infuriava la guerra in Bosnia-Erzegovina, circa duemila militanti provenienti dai Paesi arabi vi si recarono per gettarsi nella mischia. Alcuni di loro avevano legami diretti con Usama bin Ladin. Dopo la fine della guerra, a seguito degli accordi di Dayton, molti rimasero nel Paese e ne divennero cittadini. L’Arabia Saudita finanziò la moschea re Fahd di Sarajevo, che si crede sia la sede dei militanti wahhabiti. Atti terroristi vengono commessi dagli islamici nella Repubblica. Per esempio, il 23enne Mevlid Jasarevic, proveniva dalla Serbia, dalla regione meridionale del Sangiaccato, per sparare con il fucile presso l’ambasciata degli Stati Uniti di Sarajevo, ferendo gravemente un poliziotto. Una bomba è esplosa alla stazione di polizia del distretto di Bugojno, uccidendo un poliziotto e ferendone sei. Fu opera di un locale militante wahhabita.
Naturalmente, l’occidente è ben consapevole di tali attività. Un rapporto della NATO dedicato alle minacce islamiche in Europa, parla di un gruppo basato in Bosnia-Erzegovina denominato  Gioventù attiva islamica – AIY. I mujahidin bosniaci istruiscono al terrorismo i membri del gruppo, sulle tecniche di manipolazione degli esplosivi, per esempio. All’inizio di questo febbraio, radicali albanesi hanno dichiarato la costituzione del “Movimento islamico per l’Unità” o LISBA, considerato in occidente come il primo Partito davvero fondamentalista nei Balcani. Il partito è registrato e si sta preparando alle elezioni parlamentari del Kosovo. LISBA ha un leader pubblico, Arsim Krasniqi, anche se Fuad Ramiqi è ampiamente indicato come la figura dominante. È noto per essere legato alla rete fondamentalista musulmana europea guidata dall’islamista Tariq Ramadan, una celebrità mediatica, e dal predicatore dell’odio del Qatar Yusuf al-Qaradawi. Ha legami con il più moderato Partito dell’Azione Democratica SDA in Bosnia-Erzegovina, e con organizzazioni simili in Macedonia. Ramiqi ha protestato contro il divieto alle ragazze di portare il velo (hijab) nelle scuole pubbliche del Kosovo. (4)
Questa è solo la cima dell’iceberg. La radicalizzazione della popolazione in Kosovo è aggravata  dalla disoccupazione totale e dalla diffusa criminalità. L’auto-proclamata indipendenza del Kosovo, sostenuta dall’occidente, ha dato ben poco alla gente comune, non c’è da sorprendersi che sia vulnerabile alla propaganda islamista. Alcuni kosovari sono legati al contrabbando di armi, si comportano come istruttori sul loro uso in Siria, arricchendo la propria esperienza in combattimento. Flussi di droga già inondano l’Europa. In futuro, si potrà aggiungervi la riesportazione delle competenze belliche per difendere i diritti dei musulmani europei. La politica dell’occidente in Siria è miope. Perdendo il controllo sugli eventi in questo Paese, in realtà, offre rifugio ai terroristi, e si affaccia la prospettiva di far riversare in Europa un furioso terrorismo. I focolai dell’estremismo islamico, apparsi con la complicità dell’occidente nella ex Jugoslavia, vengono di nuovo scatenati dall’influenza degli eventi in Medio Oriente. L’Europa sembra essere minacciata da un grande incendio...
*Il missile anticarro Fagot è un’arma che risale al 1970, difficilmente costituirà un serio problema per i carri armati siriani, quasi tutti dotati di corazze reattive. Riguardo al missile Kornet, Debka sparge disinformazione, come al solito, poiché non è mai stato esportato in Jugoslavia, ma in Turchia sia. (NdT)

La ripubblicazione è gradita con riferimento alla rivista on-line della Strategic Culture Foundation.
Traduzione di Alessandro Lattanzio – SitoAurora

---

http://www.strategic-culture.org/pview/2013/02/23/syrian-rebels-get-arms-from-kosovo-and-bosnia.html

Strategic Culture Foundation ONLINE JOURNAL

23.02.2013 | 11:35
Dmitry MININ

Syrian Rebels Get Arms from Kosovo and Bosnia


The DEBKA website, close to Israeli military intelligence, knows well all the behind the curtain details of regional politics. A few days ago it reported about basically new turns of the way the events unfold in Syria. According to Israelis, (1) the Syrian extremists received a load of heavy weapons for the first time since the war started. The senders are the groups from Kosovo and the Republic of Bosnia and Herzegovina linked to Al Qaeda. The package includes Kornet and Fagot anti-tank systems delivered by the Soviet Union to former Yugoslavia in the past. The weapons ended up in the hands of extremists as a result of well-known bloody events. As to Israeli intelligence sources, the heavy weapons have been delivered from the Balkans to Syria by sea with the help of Albanian mafia, which is dry behind ears in such operations... Xenia Svetlova, a Russian Middle East expert, thinks the smuggled arms flow through the border between Turkey and Syria, no matter the Friends of Syria officially shy away from direct arms supplies to the rebels. (2)

This is the first time the Syrian anti-government forces got a substantial load of heavy arms getting around the control of Western and Arab special agencies (the foreign intelligence agencies have simply overlooked the delivery). The major part of weapons is sent to Jabhat al-Nusra, an Al Qaeda linked Islamist group. 

Having received arms, the Jabhat al-Nusra armed groups risked an intervention to Lebanon and engaged Hezbollah in the Shiite stronghold of Bekaa valley trying to do away with an ally of Bashar Assad. They have become strong enough to launch offensives in some areas inside Syria. The combat actions go along with intensive terrorist activities, for instance, another bloody act took place in the heart of Damascus near the Baath headquarters, not far from the Russian embassy. It resulted in the death of dozens civilians, including many children from a neighboring school. According to the United Nations, at least 70 thousand people have lost their lives in Syria as a result of the confrontation between the government forces and the rebels. Two mortar shells exploded at the Tishreen stadium in Damascus when the athletes were training. As to SANA, a player form the Watbah football team was killed; his two fellow players were wounded. 

The Middle East events could not have passed the Muslim part of the Balkans. The arms supplies to Syria are not an exception. After the guns silenced there, the radical movements and Islamist organizations started to conduct their activities under cover, but today it is coming to light. The reason is the extremists had felt comfortable in Europe till they started to be refused entry and citizenship by many countries of the continent making them go to other places. (3) In the past Al Qaeda supported the Kosovo and Bosnian brothers in faith with experienced personnel and arms. Now it wants the debts to be paid back. Al Qaeda emissaries have no intent to curb their activities in the Balkans. 

While war raged in Bosnia and Herzegovina, around two thousand militants from Arab countries went there to join the fray. Some of them had direct links to Osama bin Laden. After the war ended as a result of Dayton accords, many of them remained in the country and became the citizens. The Saudi Arabia funded King Fahd mosque in Sarajevo that is believed to be the headquarters of the Wahhabi militants. Off and on terrorist acts committed by Islamists take place in the Republic. For instance, 23-year-old Mevlid Jasarevic, came from Serbia, the southern region of Sandzak, to shoot his rifle at the US embassy building in Sarajevo. He heavily wounded a policeman. A bomb went off at the police precinct station in Bugojno, one constable died, six wounded. It was done by a local Wahhabi militant. 

 Of course, the West is well aware of such activities. A NATO report devoted to Islamist threats in Europe mentions a Bosnia and Herzegovina based group called Active Islamic Youth – AIY. The Bosnian mujahedeen instruct the group members on terror, explosives handling techniques, for instance. 

At the beginning of this February local Albanian radicals declared the establishment of the “Islamic Movement to Unite” or LISBA, which is considered in the West as the first really fundamentalist party in the Balkans. The party is registered and is preparing for Kosovo parliamentary elections. LISBA has a public leader, Arsim Krasniqi, though Fuad Ramiqi is widely reported to be its controlling figure. He is known to be is associated through the fundamentalist European Muslim Network, led by the Islamist media celebrity Tariq Ramadan, with the Qatar-based hate preacher Yusuf Al-Qaradawi. He has ties with the more moderate Party for Democratic Action or SDA in Bosnia-Herzegovina and similar organizations in Macedonia. Ramiqi protested against a legal ban on girls wearing headscarves (hijab) in Kosovo public schools. (4)

This is just the top of the iceberg. The radicalization of population in Kosovo is boosted by total unemployment and spreading criminality. The self-proclaimed Kosovo independence supported by the West gave little to common people, it’s no surprise they are vulnerable to Islamist propaganda. Some Kosovars are linked to arms smuggling, they act as instructors on its use in Syria enriching their own combat experience. Drug flows are already flooding Europe. In future it may be added by the re-export of war skills to defend the European Muslims rights. 

The policy of the West in Syria is myopic. It goes on losing control over the events in this country. In fact it gives refuge to terrorists and faces the prospect of raging terror spilling over to Europe. Hotbeds of Islamic extremism that appeared with the connivance of the West in the former Yugoslavia are sparked again under the influence of Middle East events. Europe appears to be threatened by a big fire...


(1) http://www.debka.com/article/22773/Syrian-Islamists-meet-Hizballah-head-on-–-take-in-arms-from-Bosnia-Kosovo
(2) http://www.zman.com/news/2013/02/06/144636.html
(3) http://www.iimes.ru/?p=15671
(4) http://www.weeklystandard.com/blogs/kosovo-radical-islamists-new-political-offensive_701196.html

Republishing is welcomed with reference to Strategic Culture Foundation on-line journal www.strategic-culture.org


=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/


(francais / english / italiano)

Cosa dice la piazza slovena

1) Rastko Močnik: « Mieux valait la Yougoslavie que l’Union européenne ! »
2) Slovenia: Nationwide public sector strike intensifies government crisis (WSWS)
3) La piazza slovena fa tremare l’ Europa dell’Austerity (InfoAut)


=== 1 ===

http://balkans.courriers.info/article21889.html

Buka, 23 février 2013


Slovénie : « mieux valait la Yougoslavie que l’Union européenne ! »


La Slovénie jouissait d’une bien meilleure position au sein de la Fédération yougoslave que de l’Union européenne, où elle a rejoint le groupe des pays du « sud », pauvres et en voie de sous-développement. L’analyse iconoclaste du sociologue slovène Rastko Močnik, qui souligne le risque d’une dérive autoritaire, voire fasciste que peut engendrer la faillite du projet européen

Traduit par Eléonore Loué-Feichter

Sociologue, critique littéraire, introducteur du structuralisme sur la scène intellectuelle yougoslave, le sociologue slovène Rastko Močnik est, avec le philosophe Slavoj Žižek, l’un des fondateurs de l’École de psychanalytique de Ljubljana. Il était interviewé par la Radiotélévision serbe (RTS).


Rastko Močnik (R.M.) : J’étais contre la dissolution de la Yougoslavie et je continue de penser qu’elle a représenté une énorme erreur historique. L’économiste slovène Maks Tajnikar a récemment écrit un article pour le magazine Delo, dans lequel il effectue un parallèle entre la sécession slovène et la situation actuelle. Il déclare : « La Slovénie ne se satisfaisait pas d’être le nord de la Yougoslavie et d’avoir un accès privilégié à un marché de 20 millions de personnes. Aujourd’hui, Ljubljana se retrouve tout au sud de l’Union européenne. Nous sommes devenus un pays arriéré, dans une Europe qui a évolué. A l’origine, un des objectifs de l’UE était d’améliorer le niveau de vie des pays les moins développés, comme le Portugal, la Grèce et l’Espagne. Il s’agissait de créer une économie qui puisse profiter à tout le monde. Toutefois, avec la crise, alors que les Etats-Unis et l’Europe perdent leur leadership économique, politique et peut-être même militaire, la conception de l’Union européenne a changé. Il existe désormais des colonies au sein du continent. Les économies développées, comme l’Allemagne, la France ou les pays scandinaves ont créé des colonies au sud, dans les pays méditerranéens. Ils y disposent d’un accès privilégié, car il s’agit d’une zone économique et monétaire unique ».

R.T.S. : De qui la Slovénie serait-elle la colonie ?

R.M. : De l’Allemagne. Consultez les statistiques, Berlin est notre premier partenaire commercial. L’échange est inégal, la richesse produite en Slovénie part en Allemagne.

R.T.S. : À la fin des années 1980, dans l’ancienne Yougoslavie, les intellectuels slovènes s’opposaient à Belgrade, qui représentait l’autorité centrale. L’élite intellectuelle slovène s’oppose-t-elle à Berlin ?

R.M. : L’élite se trouve désormais à Bruxelles. L’autoritarisme en Yougoslavie, si peu qu’il ait existé, n’était que du folklore comparé à celui qui existe aujourd’hui. Désormais, nous avons un gouvernement de commissaires. Le gouvernement de Bruxelles n’est pas sous contrôle démocratique, il travaille en collaboration avec d’autres gouvernements, sous forme de discussions plus ou moins secrètes, et il produit des lois qui sont appelés « directives ».

R.T.S. : Comme le Comité central du Parti communiste de Yougoslavie, à l’époque ?

R.M. : Oui, sauf que c’était un peu différent. À l’époque, les partis communistes des différentes républiques devaient parvenir à un consensus. Et les communistes n’arrivaient pas toujours à leurs fins, car l’élite économique était très puissante en Yougoslavie.

R.T.S. : Aujourd’hui, il est impossible pour la Slovénie d’arriver à ses fins ?

R.M. : Notre pays ne compte que deux millions d’habitants, nous avons échoué à rendre notre économie vraiment compétitive ces 10 ou 15 dernières années. Il est impossible que la Slovénie pèse à Bruxelles. Un bon exemple, c’est que l’industrie slovène est devenue le sous-traitant des grandes entreprises allemandes et françaises.

R.T.S. : La Slovénie avait-elle une alternative à l’UE ? Était-ce la seule voie ?

R.M. : L’UE est toujours présentée comme la seule solution possible. À l’époque de notre intégration, en 2004, l’Union était plus humaine, plus juste qu’aujourd’hui pour les petites économies. Je pense qu’il aurait été très difficile pour la Slovénie de rester hors de l’UE. Je ne suis pas sûr que ce schéma doive aujourd’hui s’adapter à la Serbie et à la Croatie, car leurs économies sont plus fortes. Ces pays doivent être intégrés, mais pas nécessairement de la manière dont la Slovénie l’a été. Si l’ex-Yougoslavie adhère à l’UE, il existe peut-être un espoir que l’Union se transforme. L’UE n’est plus en mesure de gouverner le monde, elle ne peut pas être compétitive face aux Chinois. Ces derniers ont des normes différentes, des salaires plus bas, un capitalisme beaucoup plus brutal que le nôtre. Nous ne l’aimons peut-être pas, mais notre capitalisme est encore relativement modéré face à celui de la Chine ou du tiers-monde.

R.T.S. : Les manifestations qui se poursuivent en Slovénie viennent-elles de l’estomac, du coeur ou de la tête ?

R.M. : Elles sont en train de se déplacer de l’estomac vers le cœur, la tête commence tout juste à penser. La crise que nous subissons depuis 2007-2008 a ruiné notre économie et nous a apporté 120.000 chômeurs de plus. (...) Les manifestations actuelles visent la classe politique dans son ensemble. Des scandales de corruption ont éclaté au même moment, tant au sein de la coalition au pouvoir que de l’opposition. Les manifestants se révoltent contre cette caste politique corrompue. Pourtant, il n’existe aucune d’alternative.

R.T.S. : Affirmer que tous les hommes politiques sont mauvais, n’est-il pas naïf et dangereux ?

R.M. : Notre situation est idéale pour qu’émerge une solution autoritaire, pour que quelqu’un se lève et dise « j’ai un plan ». Si cette personne est charismatique, elle pourrait prendre le pouvoir et dériver vers l’autoritarisme. Ici, en Slovénie, nous avons déjà un régime autoritaire et c’est pourquoi il y a eu un soulèvement populaire : à cause de l’arrogance, de l’incompétence du gouvernement et du pillage des richesses du pays. Les hommes politiques se sont volés les uns les autres. Et les partisans de Janez Janša sont en fait ceux qui souffrent le plus de sa politique. Ce sont généralement des personnes peu qualifiées, des ouvriers, des gens des campagnes, ce sont eux qui pâtissent largement de la politique d’austérité. Ils l’appuient parce que la politique n’est pas un acte rationnel. Il s’agit d’un domaine où agissent, comme vous dites, l’estomac et le cœur. Et éventuellement la tête.

R.T.S. : Pourquoi une démocratie parlementaire n’a-t-elle pas été établie en Yougoslavie ?

R.M. : À la fin des années 1980, une démocratie parlementaire n’aurait pas pu fonctionner, toutes les forces politiques du pays étaient déjà regroupées en communautés. Certains affirment que le Constitution de 1974 a conduit la Yougoslavie à sa chute. Je me sens proche de cette thèse. Prenez le dernier Congrès du Parti communiste, quand les Slovènes ont quitté la salle. Dans une situation normale, les délégués slovènes seraient immédiatement allés à Zagreb, Skopje, Sarajevo ou Titograd (actuelle Podgorica) afin d’y chercher des alliés pour créer une alternative politique. Mais ils sont rentrés à Ljubljana. A ce stade, il était déjà impossible d’organiser un pouvoir politique au niveau fédéral, seule condition pour qu’une Fédération fonctionne.

R.T.S. : Quelles évolutions attendez-vous au sein de l’Union européenne ?

R.M. : Je pense que dans l’Union européenne se pose la question de la mise à niveau des pays moins développés sur ceux qui le sont davantage. Les capitaux provenant des pays capitalistes dits développés mènent actuellement à une exploitation assez brutale des autres pays de l’Union. Ces derniers se rendront un jour compte, ou bien ce seront leurs populations qui les y mèneront, que cela ne peux pas continuer ainsi et qu’il faut chercher une alternative à l’Europe actuelle.

R.T.S. : Quelle est la place de la Slovénie dans cette Europe ?

R.M. : La Slovénie appartient désormais au sud sous-développé de l’Union. Elle se trouve dans la même situation que la Grèce, le Portugal ou l’Espagne. Les manifestations ont aidé la population à en prendre conscience. Il y a six mois, j’étais le seul à soutenir cette théorie, ce qui n’est plus le cas aujourd’hui. Je pense que des changements majeurs vont arriver, mais ils ne seront pas immédiatement manifestes. Nous aurons encore deux ou trois gouvernements qui vont se ressembler, puis le climat finira pas évoluer. Cette situation ressemble à celle de la fin des années 1980. Les gens sont sceptiques, ils ne croient plus de manière dogmatique à ce que dit le gouvernement. Dans les années 1980, les idées nationalistes ont profité de ce vide. Ce n’est plus possible aujourd’hui car l’idéologie nationaliste est celle qui nous a mené à la situation présente. À la fin des années 1990, nous avions des gouvernements réellement fascistes en Serbie, en Croatie, en Bosnie et en Slovénie. Le fascisme est l’échappatoire naturel des bourgeoisies nationales en perdition. En Slovénie, la bourgeoisie a connu une défaite historique. Elle n’a pas réussi à créer une économie nationale et il semble maintenant qu’une bourgeoisie dite « compradoriale » soit au gouvernement, à l’image de ce qui se fait en Amérique du Sud. Nos dirigeants sont des agents locaux au service de capitaux étrangers, dont la tâche est d’assurer la paix sociale et d’organiser un environnement propice aux investissements étrangers. C’est un rôle de policier et cette classe n’est pas productive. Je pense cependant que la situation est en train d’évoluer en Croatie et en Slovénie, ce qui ne veut pas dire que l’avènement d’un régime autoritaire soit exclu.

- See more at: http://balkans.courriers.info/article21889.html#sthash.23ux3Toh.dpuf

=== 2 ===

http://www.wsws.org/en/articles/2013/01/29/slov-j29.html

Slovenia: Nationwide public sector strike intensifies government crisis


By Markus Salzmann 
29 January 2013


A nationwide public sector strike largely paralyzed Slovenia on Wednesday last week. The walkout by about 100,000 workers deepened the crisis of the right-wing government of Prime Minister Janez Janša, which faces collapse after only 12 months in office.

The strike meant that schools, kindergartens and universities were closed. Also, staff at the public service broadcaster RTV Slovenia had joined the strike, so there was only limited news coverage. In the health care sector, both doctors and nurses took strike action, meaning only emergency care was provided. In welfare centres and pharmacies there was only emergency service.

Customs officials followed a “work to rule”, as did police officers, who had gone on strike 12 days ago. They refused to impose fines for minor infringements. Firefighters, court officials and prison guards, as well as veterinary officers were also involved in the strike. Some 100,000 of a total of 160,000 public sector workers took part in the one-day strike, which was accompanied by demonstrations in major cities.

In addition to the public sector strike, about 14,000 workers in the metal and electrical industries stayed at home. Across the country, the strike affected 101 of a total of 189 establishments.

It was the second general strike in the public sector within a year against the government’s austerity measures. In April 2012, civil servants went on strike in protest against the €1.25 billion austerity package, which was then passed a month later. It was the largest strike in the public sector since Slovenia declared independence in 1991.

Last year’s austerity measures have already shifted the main burden of the cuts onto public sector workers. In the austerity budget for 2013 and 2014, the government has once again directed massive cuts in the public service. Funding for salaries will be reduced by 5 percent, meaning more wage and job cuts are on the agenda.

For months, Slovenia has been a candidate for the euro rescue fund. In 2007, the public debt ratio stood at just over 20 percent; in 2013 it rose to about 45 percent of GDP. Unemployment has more than doubled in this period and the EU and international financial institutions are demanding radical austerity measures.

There had already been massive protests against the austerity policies of the previous government under the social democrat Borut Pahor, which led to his government being voted out in December 2011. Pahor had previously lost a confidence vote in parliament after several ministers resigned over corruption scandals.

Today the situation is similar. Just one year after the right-wing Janša government assumed the reins of government, it is “clinically dead,” as the daily Delo recently headlined. The main coalition partner of Prime Minister Janša’s Democratic Party (SDS), the Civic List (DL) headed by parliamentary speaker Gregor Virant, has renounced its allegiance.

Virant demanded the resignation of the prime minister after he was unable to explain the origin of €210,000 in his personal bank account. This was followed by two other coalition partners. Foreign Minister Karl Erjavec of the Pensioners’ Party (DeSUS) announced plans to quit the government should Janša refuse to go. He is already talking of possible elections in May.

Economics Minister Radovan Zerjav said his People’s Party (SLS) wanted to ensure the labour market reforms were put in place in February. If Janša remained in office, he said, they would also leave the coalition. Only the small, ultra-conservative Catholic NSi spoke out against new elections, because they would have little chance of re-entering parliament. Also, the SDS would probably lose 30 percent of its seats in new elections.

Currently, it is uncertain what political camp would emerge victorious from the elections. A recently published report into corruption also points the finger at opposition leader Zoran Jankovic (Positive Slovenia). According to the latest polls, Positive Slovenia would get the most votes (18 percent), followed by Janša’s SDS with 12 percent. Both the conservative camp and the social democrats advocate strict austerity measures.

Under these conditions, the unions have the role of keeping discontent with the established parties under control, and of preventing an independent political movement of the working class. Last month, representatives of the major union associations declared that they would not seek a referendum against the massive budget cuts planned for 2013 and 2014.

The unions are submitting to an undemocratic decision of the Supreme Court, which had unceremoniously declared that a referendum against the cuts would be illegal. The announcement by the court was made just before the start of several demonstrations in the capital Ljubljana and in other major cities. There had already been weeks of demonstrations against the government in numerous other cities.

To prevent a broad strike movement developing on Wednesday, the largest union representing metal and electrical workers (SKEI) had called only for a limited protest strike. It called on its members to stay at home, thus isolating them from the public sector employees. The protest was expressly not directed against the government, but was aimed solely at enforcing wage demands. About 85,000 people are employed in the Slovenian metal and electrical industries, of which 35,000 are members of SKEI.

The public sector unions are not in principle opposed to the right-wing policies of the government. Their protest is directed mainly against the fact that the government has adopted the cuts unilaterally, without any negotiations. The first of their six strike demands is therefore that the unions want to be recognized as equal “social partners”.



=== 3 ===

http://www.infoaut.org/index.php/blog/conflitti-globali/item/6728-la-piazza-slovena-fa-tremare-l-europa-dellausterity

Domenica 27 Gennaio 2013

La piazza slovena fa tremare l’ Europa dell’Austerity


Il 23 gennaio appena trascorso è stata, nel silenzio generale delle principali testate d’informazione europee, la data della maggiore protesta della storia slovena sin dalla dichiarazione d’indipendenza del 1991.
Il pacchetto di austerity, approvato in Aprile dal governo con l’assenso delle principali forze conservatrici del Paese, prevede manovre della portata complessiva di 1250 milioni di euro.
Il processo di privatizzazioni “à la slovena” dell’ultimo decennio, interessato a mantenere le imprese privatizzate in mano a capitali nazionali, ha condotto a speculazioni, svendite e corruzione: agli occhi dell’opinione pubblica la politica, e con essa la stessa democrazia parlamentare, viene così percepita sempre di più come un’infrastruttura al servizio della corruzione e del clientelismo.
Dalla fine del Novembre scorso, la composita piazza slovena si è radicalizzata, portando il dissenso all’austerità fin sotto i palazzi del potere, in modo costante e determinato.
Sulla spinta dei principali sindacati, la popolazione ha cominciato a esigere fermamente le dimissioni del governo e il rigetto assoluto delle misure di austerità che allargano il fronte dei Paesi vessati dalla Troika.
In questo contesto, mercoledì scorso è scesa in piazza la maggioranza dei lavoratori del settore pubblico, oltre 100 mila persone che hanno aderito allo sciopero generale indetto con l’intenzione di dare una grossa spallata al regime politico.
La reazione del primo ministro Janez Jansa, attraverso i portavoci governativi è stata quella di mostrarsi disponibile a discutere la naturadelle misure d’ austerity senza l’intenzione di revocarle né ridimensionarle, adducendo il fatto che il governo stesso, capendo le difficoltà economiche della società slovena, starebbe facendo il possibile per dilazionare tagli e dismissioni strategiche del welfare, evitando in tale modo il declassamento da parte delle agenzie di rating.
La piazza dal canto suo ha mostrato ancora una volta la sua rabbia, invadendo le strade delle principali città,in particolre a Maribor (cuore pulsante delle proteste) e a Lubiana ,dove almeno 10mila manifestanti si sono attestati nelle adiacenze del Parlamento, con cartelli e striscioni che riportavano la scritta “Tutta la Slovenia in rivolta”.
La protesta, ormai transgenerazionale e che coinvolge disoccupati, molti studenti, precari ed (ex)-dipendenti del settore pubblico, va avanti da mesi, con fasi alterne di radicalità che hanno avuto per ora culmine il 30 novembre scorso con gli scontri davanti al Parlamento, occasione in cui si esigettero le dimissioni del Presidente Danilo Turk.
Il governo Jansa pare essere agli sgoccioli, ma le rivendicazioni della piazza vanno ben oltre un semplice rimpiazzamento dei vertici politici e alludono a contrastare un eventuale rimpasto tecnico, ben visto dalla BCE..
Un altro focolaio di protesta si è acceso nell’Europa delle lotte contro l’austerity, in una regione di intersezione tra area mediterranea, balcanica ed Europa Centrale.


=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/


(english / français)

Réconciliation franco-allemande?

1) The return of German imperialism (Johannes Stern - WSWS)
2) Annie Lacroix-Riz a propos du traité franco-allemand de 1963: Les arrière-pensées de la réconciliation franco-allemande (GFP)


=== 1 ===

http://www.wsws.org/en/articles/2013/02/21/pers-f21.html

The return of German imperialism


21 February 2013

Germany is making intensive preparations to conduct new wars to secure resources. This was the unmistakable message of a lead article in Germany's business newspaper Handelsblatt, “Expedition Resources: Germany's new course.”

The article shows the real face of the German bourgeoisie. As in the first half of the twentieth century, when it twice played a central role in plunging humanity into world war, it is again moving to enforce its imperialist interests through war. “The previous political measures to secure raw materials are reaching their limits,” the Handelsblatt states. Dependence on raw materials is the German economy’s Achilles heel, the paper writes: “Industry is plagued by the fear that the high-tech sector in Germany could be cut off from essential supplies.”

The very same business circles that financed Hitler are again banging the war drums. The article cites an interview with Dierk Paskert, the manager of the Resource Alliance founded in 2011. Members of the alliance include Volkswagen, ThyssenKrupp, Bayer and BASF—firms that either directly supported Nazi war plans, or whose predecessors did. Now they work closely with the German government to plan how Berlin will secure access to critical raw materials across the globe, by force if necessary.

The hunger of Germany’s export-dependent industry for materials and markets is huge. According to Handelsblatt German raw material imports over the last decade have nearly tripled. “The battle for resources is about oil and gas, but also minerals.” Handelsblatt gives a detailed overview of such highly prized resources such as lithium, cobalt, chromium, indium and rare earth elements, and cites the growing conflict between the major powers over such resources.

Paskert makes clear that the German bourgeoisie is willing to use military force to secure such resources against its rivals. Asked by Handelsblattwhether there will once again be resource wars, he explains: “History shows that many conflicts are rooted in the fight for resources. Up to now it was mostly about oil or gas, but also increasingly minerals. The supply of raw materials is the basis for the value and wealth of a country and therefore has geopolitical significance. The presence of the US military in the Persian Gulf or the massive expansion of Chinese naval forces is also aimed at protecting such interests.” Handelsblatt assures its readers that this view finds support in political circles, and that for the federal government, “the control of raw materials” is a “strategic issue for foreign policy”. It is preparing for a situation where “the existing resource partnerships” are insufficient and “additional security and military instruments are required.”

The return of aggressive German imperialism initiates a new stage of inter-imperialist conflict, raising the threat of a Third World War.

It is increasingly clear that the period after the Second World War—during which the German bourgeoisie adopted a pacifist stance and relied on Washington to carry out the wars and other military operations on which world imperialism relied—was merely a historical interlude.

The austerity policies pursued by the European Union after the outbreak of the world economic crisis have undermined the European market, which provided the basis for the expansion of German trade and production in recent decades. The result is the return of apparently long-buried specters of the past, as all the imperialist powers prepare for war.

In the 19th century Germany arrived late on the scene to take its place in the scramble for the division of the world. Then it acted all the more aggressively to enforce its interests against its rivals and twice plunged the world into war. With the intensification of the financial and economic crisis of world capitalism, German imperialism feels once again compelled to enter the arena.

After the collapse of the Soviet Union, the American ruling class saw an opportunity for unchallenged operations all over the world. For more than a decade, it has waged “preventive wars” throughout the Middle East. Now it is also turning increasingly toward Asia and has organized a global drone war in defense of its strategic and economic interests. US President Barack Obama claims the authority to assassinate even American citizens via drone attacks.

French imperialism is increasingly employing military means to defend its interests in Africa and the Middle East. After playing a key role in starting the war in Libya, as well as wars in two former French colonies, Ivory Coast and Syria, it is now invading a fourth country, Mali.

Like the German bourgeoisie, Japan, Germany’s strategic ally in World War II, is reacting to the crisis with attacks on the working class at home and growing militarism abroad. As in the 1930s, this militarism is particularly directed against China and is currently being inflamed in the conflict over the Senkaku/ Diaoyu Islands in the East China Sea.

Under these conditions the German bourgeoisie is re-arming. TheHandelsblatt bluntly states that the German army will be rebuilt “in order to be used all over the world.”

The vast majority of the German population is vehemently opposed to militarism. The fact that the Handelsblatt can so publicly formulate the goals of the German bourgeoisie is above all a devastating indictment of the Green Party, the Social Democratic Party and the Left Party. They have repeatedly justified German foreign policy and military operations in Kosovo and Afghanistan, falsely claiming these wars were based on democratic and humanitarian considerations.

In the past 15 years, such forces have moved sharply to the right, aligning themselves increasingly openly on the interests of German big business and German militarism. Their silence on the Handelsblatt article speaks volumes. They agree with the war preparations.

Capitalism is once again dragging mankind toward catastrophe, under conditions when the destructive power of the ruling classes is vastly greater than during the two world wars of the last century. Though a new world war would place a question mark over the fate of the entire human race, it is precisely to this end that the ruling classes and their bankrupt social and economic system are leading mankind. To the policies of imperialist barbarism and national conflict, the working class—in Germany, Europe, and around the world—must advance the program of international solidarity and socialist revolution.


Johannes Stern



=== 2 ===

Da: Annie Lacroix-Riz
Data: 22 gennaio 2013 09.43.48 GMT+01.00
Oggetto: [listalr] A propos du traité franco-allemand de 1963


Chers amis,

En ces temps de célébration du traité franco-allemand de 1963 malmenant la science historique autant que la propagande de guerre de l’opération coloniale en cours, vous trouverez ci-joints :

1° le texte d’une interview à la revue en ligne http://www.german-foreign-policy.com/de/news/

 

2°  les liens correspondants, français, allemand et présentation par la revue :

 
Amitiés, et meilleurs vœux pour 2013.
 
Annie Lacroix-Riz
 

 

Vous recevez ce mail car vous êtes abonn(é)e à la liste de diffusion d’Annie Lacroix-Riz
 


---(aussi dans http://www.voltairenet.org/article177220.html )--- 

ENTRETIEN AVEC ANNIE LACROIX-RIZ

Les arrière-pensées de la réconciliation franco-allemande


par Annie Lacroix-Riz

Alors que Paris et Berlin célèbrent le cinquantenaire du Traité de l’Élysée et la réconciliation franco-allemande, le professeur Annie Lacroix-Riz, s’appuyant sur l’étude des archives diplomatiques, établit une toute autre version des faits. Selon ces documents, le rapprochement franco-allemand répond moins à une volonté de réconciliation après la Seconde Guerre mondiale, qu’à un projet ancien de collaboration des élites économiques et financières. En outre, ce rapprochement, parrainé par Washington, s’est effectué de manière à associer le capitalisme européen aux besoins du militarisme US.


RÉSEAU VOLTAIRE  | 22 JANVIER 2013


german-foreign-policy.com : On dit que le Traité de l’Élysée a été important pour la réconciliation entre la France et l’Allemagne. Or, vous dites que la collaboration économique et politique franco-allemande qui est la base de cette réconciliation ne date pas de l’après-Deuxième Guerre mondiale mais de l’après-Première Guerre mondiale.
Annie Lacroix-Riz : La collaboration franco-allemande date de l’après-1918, mais aussi d’avant 1914. Cette politique d’Apaisement, née de la concentration, de la fusion et des alliances de capitaux (français, allemands, franco-allemands) a été amorcée avant 1914. Elle a provoqué des débats en France, où se sont affrontées deux lignes - la ligne dure Delcassé et la ligne de compromis Rouvier, soutenue par ceux qui proclamaient que les alliances des capitaux étaient un facteur d’entente et que finalement on pourrait peut-être faire l’économie de la guerre (ce qu’a cru Karl Kautsky, lui-même rallié avant 1914 à la thèse du « super-impérialisme » bannissant la guerre). La question qui s’est posée entre les deux guerres, s’était posée avant la Première Guerre mondiale - et s’est à nouveau posée après la Deuxième Guerre mondiale, avec l’intégration européenne.
german-foreign-policy.com : Est-ce qu’il y a un dénominateur commun ?
Annie Lacroix-Riz : L’Union Européenne a été symbolisée du point de vue franco-allemand par les relations entre les industries lourdes des deux pays, c’est à dire le minerai de fer lorrain contre le charbon de la Ruhr, qui évidemment ont tissé les relations après la défaite française de 1870. Elle est née des rapports entre l’industrie sidérurgique allemande et les grands sidérurgistes français. Les alliances de 1870 à 1914 qui se sont traduites par un débat sur la « réconciliation » éventuelle ont impliqué pour la France l’alternative entre l’expansion coloniale ou la « revanche » en Alsace-Moselle. À la fin du XIXe siècle, dans les relations interimpérialistes entre la France et l’Allemagne, les milieux dirigeants français ont pris l’habitude finalement de considérer que l’Allemagne était un facteur clé non seulement économique mais aussi politique. De ce dernier point de vue, 1870-1871 (de l’impréparation française à la guerre à l’appel à Bismarck pour écraser la Commune) a fixé le schéma de 1940. Au thème de l’expansion coloniale contre la « revanche » en Alsace-Moselle a succédé en 1938, entre Anschluss et conférence de Munich, celui du « repli impérial » français contre « les mains libres à l’Est » pour le Reich (l’impérialisme français renonçant à son influence extérieure).
german-foreign-policy.com : Et cela a continué ?
Annie Lacroix-Riz : Oui. Vous avez exactement la même chose après la Première Guerre mondiale. C’est un homme de la sidérurgie française, Raymond Poincaré, protégé des de Wendel (comme Robert Schuman après lui), qui a illustré à la fois la politique d’exécution de Versailles et, malgré les légendes, la politique de collaboration. C’est lui qui a capitulé en 1923 sur l’Allemagne, d’abord pour des raisons franco-allemandes, très peu après l’occupation de la Ruhr - avec la menace allemande de bloquer les accords chimiques secrets de 1919 avec l’IG (première mouture de l’IG Farben : Kuhlmann ne pouvait se passer de la mise en œuvre de ces accords). La forte pression allemande pour faire capituler l’industrie chimique française a été complétée par le chantage financier de Washington au retrait français de la Ruhr, efficace à la fin de 1923 : elle a amorcé le Plan Dawes (1924) et la liquidation des « réparations ». Cette configuration fut celle d’autres secteurs de l’industrie, dont la sidérurgie, et elle s’est maintenue. La collaboration franco-allemande, c’est à dire la tendance à la « réconciliation », a été une tendance permanente parce que le grand capital français s’est en dernière analyse interdit toute autonomie à l’égard du Reich depuis 1870.
german-foreign-policy.com : À la suite de l’occupation de la France par le Reich en 1940, la collaboration continua...
Annie Lacroix-Riz : Le grand capital français n’a pas collaboré parce qu’il a été vaincu, il a été vaincu, en s’y prêtant activement, parce qu’il avait choisi de collaborer sans réserves dans des conditions d’inégalité très profonde. La collaboration de 1940 à 1944 a été, comme la Défaite elle-même, une conséquence directe de la collaboration des années 1920-1940, dont j’ai montré les étapes dans l’ouvrage Le choix de la défaite. Il s’agit d’une coopération dans tous les domaines, commercial (cartels compris), financier, et politico-idéologique. Toutes les formes en ont existé après-guerre, mais surtout depuis 1925/1926, depuis la fameuse « réconciliation » officielle couronnant la fondation du cartel international de l’acier (septembre 1926). On a conclu des alliances des capitaux, alliances parfois fort étendues, souvent clandestines, surtout depuis 1933, en pays neutre, dont la Suisse. Mais l’acmé de la collaboration franco-allemande fut logiquement l’Occupation : elle accrut les chances des vastes plans industriels et financiers des Allemands, qui réservaient à leur partenaires la portion congrue (par exemple dans les marchés internationaux) : une maigre part que leurs partenaires avaient déjà acceptée avant-guerre, notamment via les cartels, sidérurgique, chimique, etc.
german-foreign-policy.com : Après la catastrophique Deuxième Guerre mondiale, est-ce qu’il y avait un changement de la politique de la France au regard de l’Allemagne ?
Annie Lacroix-Riz : La Deuxième Guerre mondiale a été catastrophique pour les peuples, mais elle n’a pas entraîné de changement politique dans une France marquée par le statu quo général après la Libération ; la politique de la capitulation française devant le modèle allemand fut même aggravée. Évincée de sa position de grande puissance par sa défaite ignominieuse de 1940, la France a ajouté à ses motifs propres d’apaisement avec l’Allemagne les concessions à la pression des États-Unis, pression beaucoup plus efficace qu’après la victoire française de 1918. Les motifs américains étaient les mêmes qu’en 1918 et dans l’entre-deux-guerres : le programme d’expansion de Roosevelt et de ses successeurs était le même que les 14 points de Wilson et de ses successeurs ; l’appui prioritaire sur l’Allemagne, pays le plus concentré et le plus lié aux États-Unis, pour constituer un énorme marché « européen », « porte ouverte » à leurs marchandises et à leurs capitaux, supposait en 1945 comme en 1918 une politique de reconstruction prioritaire de l’Allemagne : leur partenaire économique prioritaire, pivot de leurs investissements en Europe, ne pouvait pas payer de réparations aux rivaux français, anglais, et, en 1945, soviétiques, etc. Or, après 1945, le vrai vainqueur de la guerre était américain, pas français (on néglige ici l’URSS, vainqueur militaire incontestable, mais épuisé). 
Il y eut encore moins de « politique allemande » de la France, au sens de politique indépendante ou autonome. Depuis 1948 et la création de la « Trizone », sous la pression américaine, la France a abdiqué toute autonomie en Allemagne Occidentale : Washington lui a interdit de prélever toute réparation (dans l’usine BASF de Ludwigshafen où elle avait conserve tout le haut personnel hitlérien de l’IG Farben etc.). Tout a marché du même pas. Il n’y a jamais eu, malgré les proclamations, de « politique allemande », et c’est une des raisons du départ volontaire de Charles De Gaulle en janvier 1946, bien qu’il ait prétendu que la France avait des garanties « sur le Rhin ». De Gaulle a formellement résisté, il a souvent dit "non", mais quand vous regardez les dossiers économiques du Quai d’Orsay, vous vous rendez bien compte que la politique de la France, même sous sa gestion, était sans rapport avec ses proclamations : son pays, à l’intérieur de la sphère d’influence américaine, n’avait pas les moyens de les mettre en œuvre. 
Logiquement, les choses allèrent même, la France ayant été vaincue et non victorieuse, beaucoup plus vite qu’avant la Deuxième Guerre mondiale. Et ce, alors même que Washington avait un besoin impératif de Paris pour faire passer sa politique allemande. Rien ne l’illustre mieux que l’abdication militaire si peu de temps après une Occupation nettement plus ample, cruelle et coûteuse que de 1914 à 1918 : de fait, cinq ans après la fin de la guerre, officiellement neuf ans. Imagine-t-on la France abandonnant toutes les clauses économiques de Versailles en 1923 (c’est le sens de la CECA en 1950) et toutes ses clauses politico-militaires en 1927 (réarmement officiel d’octobre 1954 au traité de Paris – caution française indispensable). Et ce que j’ai dit pour septembre 1944-janvier 1946 vaut pour 1958-1969.
german-foreign-policy.com : Le résultat fut l’intégration européenne. Qu’est-ce qu’elle a signifié pour la France ?
Annie Lacroix-Riz : L’adhésion officielle à la politique soustrayant l’Allemagne (occidentale mais appelée à devenir l’Allemagne réunifiée) aux conséquences de sa défaite de 1945. L’intégration européenne fut comprise et analysée comme telle, malgré les grands discours sur « l’Europe » réconciliée.
 Le discours du 9 mai 1950 de Robert Schuman (homme-lige de Washington qui l’imposa comme son ministre des Affaires étrangères de 1948 à 1952) succéda à des années de pressions américaines, relayées par l’ambassadeur de France à Washington, Henri Bonnet (1945-1955, devenu à sa retraite administrateur de nombre de majors pétrolières, américaines comprises) : Bonnet n’avait cessé de prôner, à Bidault aussi (prédécesseur de Schuman) l’intégration de l’Allemagne occidentale au projet « européen » des États-Unis, la renonciation à toute résistance, etc. Le 9 mai 1950, quand Schuman lança sa Communauté européenne du charbon et de l’acier, célébrée par les « milieux bien informés » comme la résurrection du cartel international de l’acier de 1926, on annonça à la population que règnerait la paix générale, grâce aux « hommes des Marches », Schuman, Adenauer, Gasperi (dont on enjoliva considérablement le passé fasciste ou nazi), que le Comité des Forges et ses marchands de canons étaient vaincus, que l’industrie lourde deviendrait pacifique, etc.
Or, le 10 mai,
 1. Schuman devait aller à la conférence de Londres pour une des premières reunions de l’OTAN (organisation militaire du Pacte atlantique signé en avril 1949), où Washington (avec le soutien britannique) lui poserait officiellement la question de la reconstitution stricto sensu de l’armée allemande : pour utiliser « les nombreuses générations bien aguerries de la Wehrmacht » avait expliqué Bonnet le 19 mars 1949. Le tapage sur la CECA permit de différer cette étape officielle du réarmement de la RFA.
 2. fut clairement posée, notamment par des réunions des hauts fonctionnaires, sur les fermetures imminentes des mines françaises (et belges) condamnées par la concurrence de la Ruhr, la vraie question économique : celle d’une intégration européenne économique, avec division internationale du travail. On a pour convaincre la population usé des mêmes arguments qu’en septembre 1931, où Laval intronisa André François-Poncet, homme du Comité des Forges, comme ambassadeur à Berlin et créa officiellement la collaboration économique (qui n’avait pas attendu cette circonstance). C’est la même collaboration qu’avant la guerre. Et là, les choses sont allées encore plus vite.
german-foreign-policy.com : Pourquoi la France a-t-elle choisi l’intégration européenne ?
Annie Lacroix-Riz : C’est le grand capital qui règle le sort de la France comme le sort de tous les pays européens. La concentration de capital et l’élévation consécutive de la composition organique du capital qui en résulte ont pour conséquence la baisse du taux de profit. Le grand capital est donc conduit à une guerre des salaires permanente, prévue d’emblée par les hauts fonctionnaires : ceux-ci ont annoncé, dès mai 1950, le « dumping social » d’aujourd’hui (en utilisant l’expression même), c’est à dire la baisse permanente des salaires. Nous sommes parvenus au point qu’ils prévoyaient alors, avec une baisse particulièrement violente du « travail payé », seul moyen de maintenir voire (pour le capital le plus puissant) d’augmenter le profit. Les textes de 1950-1955 fournissent le descriptif exact de l’intégration européenne d’aujourd’hui et balaient la thèse d’une « dérive » récente qui aurait gâché le beau projet d’une « Europe sociale ». L’« Europe sociale » est conforme à ce qu’ils avaient annoncé, et si les populations ne réagissent pas, triomphera le programme affiché par un récent patron de Peugeot, clamant qu’il n’y a pas de limite à la baisse des prix de revient...
german-foreign-policy.com : Quel rôle a joué le Traité de l’Élysée dans ce développement ?
Annie Lacroix-Riz : Le Traité de l’Élysée, c’est surtout une étape politique ou idéologique dans cette intégration européenne, importante pour la légende de la « réconciliation », qui interdit entre autres l’accès de la population à la véritable histoire des relations franco-allemandes : un des sous-produits en a été le « manuel d’histoire européen » qui malmène l’histoire scientifique, mais auquel les manuels d’histoire français tendent à ressembler. La propagande qui suivi 1963 a permis de masquer aux peuples, français et allemand, la réalité et les conséquences de la reconstitution de la puissance allemande avec le soutien américain, tout comme après la Première Guerre mondiale. En fait de paix permanente, le capitalisme européen s’associe à la guerre permanente, dans une apparente alliance idyllique entre Europe et États-Unis. En réalité, la crise systémique qui dure depuis près de 40 ans nous ramène à la « crise générale de l’impérialisme » qui a, il y a un siècle, débouché sur la Première Guerre mondiale (et mis fin à la crise ouverte en 1873). La crise systémique suivante a débouché sur la Deuxième Guerre mondiale. La virulence de la phase actuelle de la crise actuelle nous ramène à cette histoire. On ne saurait trop conseiller à vos lecteurs de lire ou de relire une réédition de L’impérialisme, stade suprême du capitalisme de Lénine (1917), lecture propice à l’éveil sur les réalités. Sans parler de l’analyse de Marx du capital...

Annie Lacroix-Riz

Professeur d’histoire contemporaine à l’université Paris VII-Denis Diderot. 
Derniers ouvrages parus : Le Choix de la défaite : les élites françaises dans les années 1930 (Armand Colin, nouvelle édition complétée et révisée, 2010) L’intégration européenne de la France. La tutelle de l’Allemagne et des Etats-Unis, (Le temps des cerises, 2007). De Munich à Vichy, l’assassinat de la 3e République, 1938-1940 (Armand Colin, 2008). 
À paraître : Le Vatican, l’Europe et le Reich de la Première Guerre mondiale à la Guerre froide (1914-1955) (Armand Colin, édition complétée et révisée, octobre 2010).


=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/



[francais / srpskohrvatski.

Tutti regimi filo-occidentali instaurati nei territori spartiti della Jugoslavia si pongono in continuità simbolica con i perdenti della II Guerra Mondiale, collaborazionisti del nazifascismo. 
E' quanto succede non solo, notoriamente, in Croazia, sin dal 1990-91, o nella colonia kosovara, dove i bulldozer abbattono in monumenti ai partigiani di ogni nazionalità - http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/7561 -, ma anche in Serbia e Montenegro a partire dal golpe antijugoslavo del 2000-2001. In Serbia, dove è oramai in vigore da anni l'inno bigotto "Boze Pravde" (Dio di giustizia), sta facendo particolarmente clamore una produzione televisiva di stampo revisionista intitolata "Ravna Gora", commissionata allo scopo di equiparare i cetnici ai partigiani; contemporaneamente, sono in atto procedimenti legali per scovare presunte "atrocità" dei partigiani e riabilitare criminali traditori del loro popolo come Draza Mihajilovic. 
Il marcio è purtroppo alla radice: questa Europa si vuole fondata sulla Restaurazione, e i "cuori nel pozzo" non sono solo quelli italiani. 
Sullo stesso argomento si vedano i nostri post recenti:
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/7482
http://it.groups.yahoo.com/group/crj-mailinglist/message/7469

(a cura di Italo Slavo) ]


Protiv rehabilitacije četnika i ustaša


1) Croatie : quand la télévision publique HRT réhabilite les oustachis
2) Komunisti Srbije na protestu:
- Povodom sudskog procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića
- Povodom snimanja serije o Ravnoj Gori
3) SKOJ/NKPJ: 
- REHABILITACIJA LJOTIĆEVSKIH ZLOČINA NEĆE PROĆI
- DRAŽA MIHAILOVIĆ SLUGA OKUPATORA 
- REHABILITACIJA ZLIKOVCA NEĆE PROĆI
- „AĆIF EFENDIJA“ IZDAJNIK I FAŠISTIČKI SLUGA (avgust 2012.)
4) SUBNOR:
- Radoš Bajić, lažni mesija sa državnih jasli (februar 2013.)
- КОМЕ И ЧЕМУ СЛУЖИ „РАВНА ГОРА“ (decembar 2012.)
- Отворено писмо домаћој и светској јавности (mart 2012.)
- Drugi tekstovi na sajtama SUBNOR-a Srbije (LINKS)
5) NDH četnicima davala oružje i mirovine (Slobodna Dalmacija 15.08.2009)



=== 1 ===

http://www.michelcollon.info/Croatie-quand-la-television.html?lang=fr

Croatie : quand la télévision publique HRT réhabilite les oustachis

Index.hr - 4 février 2013

Selon l’émission TV Kalendar, le sinistre Jure Francetić, grand massacreur de Serbes et de Juifs de Bosnie-Herzégovine durant la Seconde Guerre mondiale, aurait été « un héros croate ». Pour dénoncer cette réhabilitation du fascisme, deux militants du groupe Action citoyenne de Zagreb se sont présentés devant le siège de la télévision publique HRT en uniforme oustachi. La police les a arrêtés.



La performance de l’Action citoyenne (Građanska akcija: https://www.facebook.com/Gradjanska.Akcija.ZG ), vendredi matin, avait pour but de dénoncer la réhabilitation du mouvement oustachi à la télévision publique, notamment dans l’émission TV Kalendar, qui a évoqué fin décembre la figure de Jure Francetić, en présentant ce criminel de guerre comme un « légendaire héros croate ».

 

Jure Francetić (1912-1942), commissaire oustachi pour la Bosnie-Herzégovine et commandant de la « Légion noire », le 1er régiument oustachi (Prva Ustaška pukovnija), fut directement impliqué dans de nombreux massacres de civils serbes, notamment à Prijedor, en Romanija et dans la vallée de la Drina. En mai 1942, la Légion noire massacra 890 Serbes et Juifs de Vlasenica. Francetić joua un rôle personnel dans la torture et le massacre de nombreuses personnalités juives de Bosnie-Herzégovine. Considéré comme le bras droit d’Ante Pavelić, il a été tué fin décembre 1942 par les Partisans.

 

Les militants affublés d’uniformes oustachis ont expliqué qu’ils voulaient « remercier » le directeur de la Radiotélévision croate (HRT) Goran Radman, ainsi que le rédacteur en chef de l’émission TV Kalendar Vladimir Brnardić. Leur arrestation a été dénoncée par de nombreuses organisations de la société civile, tandis que Građanska akcija déplore que la police préfère arrêter « des militants antifascistes qui luttent contre la fascisation de la société croate, plutôt que Brnardić ». Le groupe assure que cette performance avait été annoncée à l’avance auprès des autorités.

 

« Nous aurions voulu que la police arrête Vladimir Brnardić, qui a osé présenté Jure Francetić comme un héros, mais les policiers ont refusé de le faire, de même qu’ils refusent d’arrêter les petits oustachoïdes qui hantent les tribunes des matches de foot ou les concerts de Marko Perković Thompson », ont dénoncé les militants de Građanska akcija, qui ont été relâchés au bout de quelques heures.

 

Vidéo de la performance: http://www.youtube.com/watch?v=i4B5eEVw8lk#!


Source : Index.hr, traduit par Jad pour le Courrier des Balkans.


=== 2 ===

http://www.komunistisrbije.rs/protest-ks3.html

Komunisti Srbije na protestu povodom sudskog procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića
 
Komunisti Srbije učestvovali su na protestu ispred zgrade Višeg suda u Beogradu povodom sudskog procesa za rehabilitaciju Draže Mihailovića. Pored članova KS bili su prisutni članovi NKPJ i SKOJ kao najbrojnija grupacija. Takođe su bili prisutni članovi trockističke grupe Marks 21. Vijorile su se crvene partijske i jugoslovenske zastave sa petokrakom zvezdom i pevale partizanske i revolucionarne pesme.
Na suprotnoj strani ulice bila je četnička grupa sa svojom ikonografijom i pesmama, koja je, nažalost, bila brojnija od naše komunističke i koja zdušno podržava još jedan u nizu pokušaja falsifikovanja istorije. Jake policijske snage obezbeđivale su skup i sprečile fizički obračun.
Ovaj proces koji se vodi od 2010. godine predstavlja sramotu za srpsku državu i društvo u celini pošto se tako afirmišu izdajničke poražene snage u Drugom svetskom ratu.
Komunisti Srbije će uvek biti u prvim redovima borbe za istinu o NOB-u i socijalističkoj revoluciji.

 

Informativna služba KS

---

http://www.komunistisrbije.rs/protest-ks.html

PROTEST KOMUNISTA SRBIJE POVODOM SNIMANJA SERIJE O RAVNOJ GORI
 
Поводом снимања и најављеног емитовања серије „Равна гора“, Комунисти Србије желе скренути пажњу грађанима Србије и читавог југословенског простора, као и светској јавности да је главни задатак поменуте серије даље кривотворење историјских чињеница о Народноослободилачкој борби и покушају да се сарадници окупатора, конкретно четнички покрет Драже Михиловића, прикажу као антифашисти.
Из досадашњих активности поражених снага у Другом светском рату које су, на жалост, данас веома присутне како у Србији, тако и у другим бившим републикама из периода СФРЈ, јасно се види шта је циљ емитовања серије „Равна гора“. Суђење у циљу рехабилитовња Драже Михаиловића, као и рехабилитовање других ратних злочинаца, имају за циљ поништавање и препуштање забораву улоге народоослободилачког покрета као једине стварне антифашистичке снаге која је била призната као значајан део антихитлеровске коалиције.
Ако желимо утврдити какву је позицију и улогу у Другом светском рату имала народноослободилачка војска , није тешко констатовати да је главни циљ НОБ био борба против окупатора и његових квислинга, али и социјалистичка револуција која је крунисана стварањем Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Улога и циљ четничког покрета Драже Михаиловића и других квислиншких снага у Србији (Недић, Љотић, итд) био је отворена и прикривена сарадња са фашистичким окупаторима, као и борба против комуниста.
Циљ ове серије је да се НОБ и покрет Драже Михаиловића изједначе, а посебно да се младим генерацијама које нису живеле за време Другог светског рата „окрене памет наопако“. Комунисти Србије захтевају да се обустави снимање наведене серије, односно да надлежни органи власти у име одбране истине и историјских чињеница везаних за Други светски рат не дозволе кривотворење историје.

Комунисти Србије


=== 3 ===

http://www.skoj.org.rs/126.html

REHABILITACIJA LJOTIĆEVSKIH ZLOČINA NEĆE PROĆI

Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) najoštrije protestuje povodom održavanja sramne izložbe “Ni koledž ni tamnica” u Smederevskoj Palanci, Novom Sadu i Beogradu koja ima reakcionarni cilj da na drzak način propagira poraženu ideju ljotićevske i nedićevske kvislinške politike u Drugom svetskom ratu i da opravda grozomorne zločine koje su počinile te izdajničke formacije.

Izložbom cinično nazvanom “Ni koledž ni tamnica” organizatori su pokušali, neuspešno naravno, da rehabilituju izdajnike srpskog naroda i Jugoslavije Milana Nedića, predsednika kvislinške vlade za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu i vođu jugoslovenskih, pretežno srpskih fašista , Dimitrija Ljotića predvodinika Jugoslovenskog narodnog pokreta “Zbor” organizacije odgovorne za brojne zločine i saradnju sa okupatorom. Jedan od brojnih zločina ljotićevaca za vreme Drugog svetskog rata je bio formiranje Zavoda za prinudno vaspitanje omladine,koncentracionog logora za komunističku i antifašističku omladinu. U taj koncentracioni logor su prinudno dovođeni i tu protiv svoje volje držani svi oni za koje bi ostrašćena ljotićevska kvislinška banda smatrala da su “pod uticajem komunista”. Cilj formiranje sramnog kazamata nije bio “spašavanje srpske omladine od odmazde okupatora” kako i danas lažu ljotićevski izdajnici već ideolooška indokrinacija i prevođenje tih zatočenih omladinaca u redove fašističkih ljotićevskih i nedićevskih formacija, odnosno na stranu Trećeg Rajha. Ma šta lagala ljotićevska banda istina je da je veoma mali broj zatočenika “prevaspitan”. Najveći broj je ostao veran idealima slavnog revolucionarnog SKOJ-a, marksizma-lenjinizma i antifašizma a svi oni koji su prkosili tlačiteljima i pokušavali da pobegnu iz logora prebacivani su u druge okupatorske i kvislinške zatvore gde su bili streljani. Reč je bila o klasičnom koncentracionom logoru u kome su maltretirani i maloletnici mnogi od njih stari svega 14 godina.

SKOJ izražava svoje gnušanje zbog organizovanja takve izložbe i pita se kako to da buržoaske pro-imperijalističke vlasti u Srbiji kojima su usta puna “antifašizma” mogu da dozvole održavanje izložbe koja veliča nedela fašističkih saradnika u Drugom svetskom ratu, ljotićevaca i nedićevaca. Međutim, ako se zna da je Vlada Srbije sa najvećim počastima dočekala posmrtne ostatke kneza Pavla Karađorđevića, izdajnika Jugoslavije koji je potpisao “Trojni pakt” i kralja Petra Drugog Karađorđevića koji je izdao okupiranu zemlju i kukavički pobegao u inostranstvo noseći tovare zlata i ako se zna da ta ista buržoaska vlada i dalje toleriše postavljanje spomen ploče “Aćif Efendiji”, vojnom upravniku Novog Pazara, izdajniku muslimanskog naroda i Jugoslavije i slugi naci-fašističkog okupatora, zatvaranje očiju pred rehabilitacijom ljotićevskih zločinaca ne iznenađuje ni malo. Buržoaske vlasti takođe javnosti Srbije duguju odgovor kako je moguće da izložbu koja veliča ljotićevski pokret koji se po svim aktuelnim zakonima Srbije smatra izdajničkim organizuje individua koja se odaziva na ime Aleksandar Nikolić, u svojstvu direktora Istorijskog arhiva Smederevske Palanke. Zbog toga SKOJ izričito zahteva od nadležnih u opštini Smederevska Palanka ali i od Vlade Srbije (čijom je odlukom iz 1996. godine ingerencija Istorijskog arhiva Smederevska Palanka proširena na teritoriju opština Velika Plana i Žabari) da Nikolić odmah bude smenjen sa funkcije koju obavlja zbog veličanja kvislinške poražene ideologije u Drugom svetskom ratu. Dokaz da je rehabilitacija ljotićevskih zločina jedini motiv ove sramne izložbe potvrđuje i to da je suorganizator izložbe i internet portal “Novo videlo”, a reč je o propagatorima ljotićevske ideje u Srbiji tesno povezanim sa ljotićevskom emigracijom, okupljenom oko časopisa “Iskra” koju uređuje Ljotićev sin Vladimir, a koja okuplja pripadnike kvislinške zločinačke formacije “Srpski dobrovoljački korpus” koja se u Drugom svetskom ratu borila na strani okupatora a pred kraj rata je čak inkorporirana u po zlu čuvene nacističke SS jedinice.

SKOJ poručuje kako salonskim pristalicama ljotićevske reakcionarne ideje iz “Novog videla” tako i njihovoj uličarskoj sabraći iz Srbske akcije i drugih klerofašističkih i nacističkih organizacija baziranih na učenju srpskog fašiste i izdajnika Dimitrija Ljotića da će se jalovi pokušaji rehabilitacije ideje koju naš narod nikada nije prihvatio završiti neslavno, isto onako kako je okončao svoje postojanje pokret “Zbor” i “Srpski dobrovoljački korpus”.

Stop rehabilitaciji ljotićevskih i nedićevskih kvislinga!

Slava žrtvama fašističkog logora u Smederevskoj Palanci!

Sekretarijat SKOJ-a,
Beograd, 24. februar 2013.god.


---

http://www.skoj.org.rs/125.html

DRAŽA MIHAILOVIĆ SLUGA OKUPATORA

Pripadnici Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ) i Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) zajedno sa drugim antifašistički orijentisanim građanima Beograda još jednom su u petak 22. februara 2013. godine protestovali ispred Višeg suda protiv pokušaja buržoaskog pro-imperijalističkog režima da rehabilituje ratnog zločinca, velikog izdajnika srpskog naroda i Jugoslavije Dragoljuba Draže Mihailovića.

Po običaju članovi Partije i SKOJ-a su bili najborbeniji i najgraltiji u antirehabilitacionom taboru. Noseći zastave NKPJ i SKOJ-a komunisti su pevajući „Internacionalu“ i izvikujući anftifašističke i antikvislinške parole prkosili reakcionarnom četničkom taboru oličenom u opskurnim formacijama Četnički pokret i Srpski zavetnici kao i pristalicama desničarske Srpske radikalne stranke. NKPJ i SKOJ poručuju buržoaskim vlastima da sramni pokušaj rehabilitacije kvislinga, sluge nacističkog okupatora Draže Mihailovića nikada neće biti prihvaćena u slobodoljubivom narodu Srbije bez obzira kakva bude bila formalno donesena odluka buržoaskog suda. Takođe, NKPJ i SKOJ poručuju izdajničkoj četničkoj bagri, koja pokušava da dokaže nemoguće, a to je da Draža nije bio fašista i kvisling, da će njihovi jalovi pokušaji da falsifikuju istorijsku istinu ostati uzaludni i neuspešni i doživeti neslavnu sudbinu Ravnogorskog pokreta koji je Drugi svetski rat završio na strani poraženog naci-fašizma!

Ustaše, četnici zajedno ste bežali!

Slava oslobodilačkom partizanskom pokretu!


---

http://www.skoj.org.rs/119.html

REHABILITACIJA ZLIKOVCA NEĆE PROĆI

25. januara 2013., na dan kada je pre tačno 21. godinu kao podmladak Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ) reosnovan SKOJ, održano je još jedno u nizu ročište u procesu rehabilitacije narodnog izdajnika, kvislinga i po zlu čuvenog lidera tzv. Ravnogorskog pokreta - Dragoljuba Mihailovića. Aktivisti NKPJ-a i SKOJ-a su i ovaj put protestvovali ispred Trećeg opštinskog suda u Beogradu u kom se ovaj postupak vodi. To je bio najbolji način da se borbeno i dosledno obeleži značajan jubilej naše organizacije koja se diči time što postoji duže od svih zajedno klero-fašističkih plaćeničkih grupica koje su pružale podršku režimskom buržoasko-imperijalističkom pokušaju falsifikovanja istorije.

Sa zastavama Partije i SKOJ-a, socijalističke Jugoslavije i Srbije, transparentima na kojima je pisalo „narod mu je već presudio – za zlikovca nema milosti“, uz borbena skandiranja i partizanske pesme naši aktivisti su jasno poručili da ćemo se uporno boriti protiv sramnih pokušaja režima i njihovih gazda iz Brisla, Vašingtona i Berlina da rehabilituju najveću sramotu i simbol svega nazadnog i mračnog što je naš narod imao u skorijoj prošlosti – Mihailovića i time čitav kvislinško-koljački četnički pokret. Deluje iluzorno da u 2013. godini u Srbiji neko uopšte pokušava na tako podmukao način da uzdiže ljagu naše istorije, ali taj čin, kao što smo već do sada pisali, predstavlja samo jednu od epizoda restauracije kapitalizma u Srbiji, o čijim smo katastrofalnim posledicama takođe do sada redovno pisali, a razume se da ćemo nastaviti i dalje. Zato ko god ne govori o kapitalizmu, nek ćuti o četnicima.

Ročište zakazano za današnji dan se, da li sasvim slučajno, idealno uklopilo u neke od krupnijih aktuelnosti. Jedna od njih je događaj od pre svega nekoliko dana, kada su iz SAD, o trošku poreskih obveznika Srbije, stigli posmrtni ostaci kralja Petra Karađorđevića koji je zemlju kukavički napustio s tovarom blaga i otputovao u London prepustivši svoj narod na nemilost fašističkom okupatoru. Ovaj bednik, kukavica i notorni alkoholičar je sahranjen po vlastitoj želji u Čikagu, među raznim drugim izadajnicima i neprijateljima naroda Jugoslavije kojima su Sjedinjene države pružile sigurno utočište. Uz pompu i počasti, doček patrijarha, vrha crkve i buržoaske države, koji zajedno podrazumevaju nove megalomanske troškove koje je napravila vlada Ivice Dačića usred nekoliko najava masovnih otpuštanja radnika, stigao je kralj, jedan od najvećih simbola naše bede. Podsećamo da su prošle godine kao njegova prethodnica stigli i posmrtni ostaci kvislinga koji se bio potpisom zakleo na vernost Hitleru, Kneza Pavla, a najnoviji događaji na Kosovu i Jugu Srbije u kojima je u centralnom planu agresija na istorijsko sećanje, tj veličanje terorista i balističkih kvislinga i skrnavljenje spomenika NOB-a, u celosti upotpunjuju slike nasilne agresije na svest radnog naroda. To je istinski cilj buržoazije, to je razlog zbog kog rehabilituju zlikovca.

Neće proći!

Sekretarijat SKOJ-a,

Beograd,

25.01.2013.


---

(comunicato contro la lapide in memoria del fascista musulmano-bosgnacco-sangiacchese Aćim Hadžiahmetović, apposta a Novi Pazar)

http://www.skoj.org.rs/91.html

„AĆIF EFENDIJA“ IZDAJNIK I FAŠISTIČKI SLUGA

Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) traži od nadležnih organa da hitno uklone spomen-ploču izdajniku muslimanskog i drugih jugoslovenskih naroda i fašističkom kvislingu, upravniku Novog Pazara za vreme Drugog svetskog rata Aćimu Hadžiahmetoviću „Aćif efendiji“ a od Vlade Srbije da razreši dužnosti ministra bez portfelja Sulejmana Ugljanina koji je prisustvovao postavljanju ploče. Razlog više za smenu Ugljanina je taj da što je on na čelu Stranke demokratske akcije Sandžaka koja je podržala postavljanje ploče „Aćif efendiji“ osvedočenom izdajniku muslimanskog naroda.

Hadžiahmetović je bio saradnik naci-fašističkog okupatora koji je za svoje kvislinške „zasluge“ dobio gvozdeni krst Trećeg Rajha. Isto kao i Dragoljub Draža Mihailović, Milan Nedić i Dimitrije Ljotić, Hadžiahmetović je izdao svoj narod i državu služeći i pomažući naci-fašističkom okupatoru u borbi protiv partizanskih oslobodilačkih jedinica. Pored toga, Hadžiahmetović je bio upravnik Novog Pazara, kao administrativnog sedišta Sandžaka koji je pripojen veštačkoj kvislinškoj tvorevini „Velikoj Albaniji“ i odgovoran je za nasilnu albanizaciju muslimanskog življa u Sandžaku. Hadžiahmetović je i ratni zločinac odgovoran za smrt oko 7.000 civila u Sandžaku i za nehumano ponašanje prema srpskom življu i muslimanskim patriotama i anti-fašistima. Sukobi kvislinških jedinica na čijem je čelu bio Hadžiahmetović sa četničkim banditskim hordama su bili rivalskog tipa u borbi za prevlast nad teritorijama i nisu imali bilo kakav progresivni karakter niti menjaju istorijsku činjenicu da su i Draža i „Aćif efendija“ služili istog gospodara a to je bio naci-fašistički okupator. Koliko je „dobra“ muslimanskom narodu u Sandžaku Hadžiahmetović „želeo“ najbolje je pokazao procesom prinudne albanizacije u školama, vernom služenju albanskom fašističko- balističkom kvislinškom pokretu čijim se delom smatrao i borbama koje su zarad interesa okupatora njegove jedinice vodile sa partizanskim pokretom u čijim je redovima bio veliki broj Muslimana koji su se rame uz rame sa svojom srpskom braćom borili za oslobođenje okupirane Jugoslavije. Aćif Hadžiahmetović je izdajnik muslimanskog naroda koji je davši brojne žrtve za vreme Narodno-oslobodilačke borbe pokazao svoju privrženost anti-fašizmu kao i ostali narodi i nacionalne manjine sa prostora Jugoslavije. Zbog svoje izdaje i zločina odlukom narodnih vlasti Aćif Hadžiahmetović je osuđen na smrt streljanjem. Kako traži uklanjanje spomen-ploče „Aćif efendiji“ SKOJ isto tako od nadležnih u Srbiji traži da spreče rehabilitaciju naci-fašističkih kvislinga iz Drugog svetskog rata poput Dragoljuba Draže Mihailovića, Milana Nedića, kneza Pavla Karađorđevića, vladike Nikolaja Velimirovića i drugih izdajnika srpskog naroda. Takođe, SKOJ traži uklanjanje svih četničkih spomenika koji postoje u Srbiji jer je istorija jasno pokazala da su četnici poput nedićevaca, ljotićevaca, ustaša i balista takođe bili kvislinzi. U tom smislu SKOJ još jednom protestvuje protiv odluka buržoaskog režima kojima je četnički pokret izjednačen sa partizanskim i proglašen „anti-fašističkim“. Kao što je neosporna istina da su partizani bili jedini oslobodioci i jedini anti-fašistički pokret otpora u okupiranoj Jugoslaviji, tako je isto neosporna istina da se borba protiv rehabilitacije kvislinga u Srbiji ne može sprovoditi selektivno.

SKOJ poziva radničku klasu i narode koji žive u Srbiji da ne dozvole podele po nacionalnoj liniji. Jedan od mehanizama zapadnog imperijalizma za rušenje naše domovine socijalističke Jugoslavije bilo je podsticanje međunacionalnih sukoba i izazivanje bratoubilačkog rata. Proletarijat sa ovih prostora to više nikada ne sme da dozvoli ni imperijalistima ni nacional-šovinističkim buržoaskim elementima. Samo ujedinjeni, narodi koji žive u Srbiji će se izboriti sa nepravdama eksploatatorskog kapitalističkog sistema i imperijalističkih pritisaka.

Stop rehabilitaciji kvislinga u Srbiji!

Živelo bratstvo jugoslovenskih naroda!

Sekretarijat SKOJ-a
Beograd,
15. avgust 2012. godine


=== 4 ===

http://rkrsmanovi.blogspot.it/2013/02/doktor-ravne-gore_14.html

 Doktor "Ravne Gore"



Mediji i film

Radoš Bajić, lažni mesija sa državnih jasli


[FOTO: Doktor za paraistoriju: Radoš Bajić]

Glumac i režiser Radoš Bajić, amater u oblasti istorijskih nauka, nedavno je objavio, naravno u „Blicu“, da je scenario „Ravna Gora“ njegov doktorat koji je uz opštu podršku odbranio u Institutu za savremenu istoriju Srbije, na žalost ove nauke, običnoj ideološkoj ekspozituri SPO. Čestitamo novom „doktoru“ koji je jedini, koliko je poznato do sada, za svaku stranu doktorske disertacije dobio pečat Instituta kojim se potvrđuje da je to prava i jedina istina i da ne može biti drugačije, navodi se u saopštenju Informativne službe SUBNOR

Verovatno će Bajić ući u Ginisovu knjigu izuzetnosti, jer je to jedini takav doktorat do sada poznat u svetu. Za razmišljanje je kako se čovek koji je u izvršavanju preuzetog „mesijanskog zadatka“ u velikom ličnom i porodičnom interesu ponaša i našta je sve spreman da bi „prosvetlio narod Srbije“. Samozvani „gorostas istine“ po onome što je naumio da uradi i kako radi na skidanju mraka u kome je Srbija već sedamdeset i više godina jeste za razmišljanje. Može li čovek toliko da se izgubi u sebi i o sebi razmišljajući o nameri i značaju učinjenog.

ZLOUPOTREBA MOĆI

Ponet agresivnošću potomaka kolaboracije i poštovalaca fašističke prošlosti u Srbiji, njegovom samoznanom nacionalnom doprinosu kvislinga i kolaboracije verovatno u očuvanju fašističke okupacije, uz pomoć dosadašnje vlasti i lica čije je postojanje i trajanje u zloupotrebi moći koju imaju poslušnici, Bajić je doživeo mesijsku svetlost i stavio tačku na istorijsku istinu Srbije. Jedini problem je ovaj neuki narod koji nije spreman da prihvati „istinu“ koju je Bajić unapred dobio, naplatio od građana Srbije pomoću Tijanićevog RTS i drugih mentora. Njega u njegovoj ponetosti ne zanima ni Odluka Ustavnog suda Srbije da četnici nisu učesnici antifašističkog pokreta,zapravo da nisu bili pripadnici antifašističke koalicije, već da su bili učesnici rata, ali na drugoj strani - okupatorskoj. Možda Bajić kao „neosporeni“ u sebi poznavalac ratne istorije 1941-1945.g. ne mora ni da razume tu finesu, a uostalom Ustavni sud je trebalo da se meri prema njemu, a ne da se on opterećuje tamo nekim njegovim odlukama. Bajić verovatno misli da su on i njegovi još u političkoj moći i da se od drugih očekuje samo da aplaudiraju novom mesiji koji je doneo istinu i prosvećenost grbavom i neprosvećenom narodu.

Neka se taj novi mesija skloni sa državnih jasli RTS, neka izađe na slobodno umetničko tržište i na njemu dokaže sebe kao srpskog izbavitelja, nenadmašnog mislioca i pronalazača večne istine. To je jedini način da se unište nevernici i od njih oslobodi Srbija a njen samoproizvedeni naučni gorostas Bajić od samog sebe umišljen i priznat ostavi na miru. Bahatošću Tijanića i Tijanićevog klana, RTS je postao anahrona kuća u kojoj je prirodno da se narodnim parama finansira ovakav samouvereni amaterizam.
Pre oko četrdesetak godina pojavila se „zelena knjižica“ tagafija u kojoj je njen stvaralac obavestio svet da je našao definitivni odgovor na ono što ga muči već hiljadama godina. Za to vreme svet nije mogao da nađe odgovor šta je država i mnoga druga pitanja koja ga istorijski opterećuju. „Definitivan odgovor se za sve nesaznano i dileme nalaze u ovoj zelenoj knjižici, koju vam dajem na znanje, korišćenje i razumevanje“. Otprilike tako glasi poruka autora.


[FOTO: "Antifašisti" na zajedničkom zadatku sa fašistima]

AMATER U AKCIJI

Tako amater Bajić sa mesijanskom opterećenošću pravi prvi korak našeg (srpskog) otrežnjenja i okreće drugu stranu naše istorije, „jer mi 70 godina živimo u laži“. Srbiju je tako svojim doktoratom oslobodio magle i laži, ali je zato kaznio druge narode bivše Jugoslavije, jer Ravnogorski pokret i njegovi četnici, to i nepismeni znaju, da nije srpski već jugoslovenski pokret. Nadamo se da će i oni „ushićeno“ shvatiti Bajićevu istinu.
Radi ličnog otrežnjenja Radoš traži od građana Srbije „da se okrenu bogu, krsnoj slavi i sopstvenom narodu“. Podeli umni Bajić građane Srbije, izbrisa ateiste i one koji nemaju krsnu slavu, verovatno smatrajući da njima nije ni mesto u Srbiji, stvarajući tako „srpskog ibermenša“, nemačkog je svet dobro po zlu zapamtio.

Tako je Bajić i oni iza i oko njega „sa istinom i pravdom sagledao našu istorijsku istinu“. Njegov glasogovornik glumac (Glogovac) „će mit o Draži koji je toliko snažan u srpskom narodu (verovatno ga neće zaboraviti, ni brojni Vranići, niti muslimani i nesrbi Jugosalvije - autor) potpuno oživeti i imaće svoje značajno mesto u istoriji“. Ne sporimo da će imati mesto u ratnoj istoriji Jugoslavije, ali ne Bajićevo i njegove kamarile.

Narode srpski, mirno spavaj dobio si „zelenu knjižicu“. Odmori se jednom i budi spokojan, Bajić se i „lično žrtvovao“ a mnogo i ućario rešavaući sve tvoje istorijske dileme, probleme i brige koje su te godinama opterećivale „šta se zapravo desilo“.
„Meni je data velika šansa“ kaže Bajić. Pitamo od koga je dobio šansu i zadatak, od proviđenja ili ljudkog bića? Od nematerijalog ili Tijanića i nekog moćnijeg, jer je patetički obnarodovao da podnosi „sopstvenu žrtvu“, verovatno na olatar svoje četničke otadžbine.

„SLOBODNI“ MEDIJI


[FOTO: Bajićevi "antifašisti" u akciji]

Očekujemo da će se njegovi mediji RTS, (list „Politika“ što je postalo stvarno neukusno za tu kuću u plasiranju Bajića, „Blic“ šta se drugo može i očekivati i drugih), okomiti ubistvenom vatrom na SUBNOR i NOP zato što su njegovi pripadnici oslobodili zemlju od fašističkog okupatora, kvislinga i kolaboracije, i što ih je u toj borbi izginulo „samo“ 305 hiljada u Jugoslaviji i da je šteta što nisu svi za četiri godine rata izginuli bez obzira na koji način (obešeni, ugušeni u dušegupkama, streljani ili poginuli), jer tada Bajić i njegovi ne bi imali nikakve probleme. Ovako se zadovoljavaju blaćenjem antifašističkog narodnooslobodilačkog pokreta, medijskim gušenjem SUBNOR-a i obaranjem njegovog sajta.
Razumemo „slobodna i nezavisna“ sredstva informisanja što neće smeti, a niti želeti da ovo reagovanje zabeleže. Razumemo i zavisnost, poslušnost i preuzetu obavezu određenih poslenika Instituta za istoriju, ali je ovo ipak bruka za Institut kao naučnu ustanovu.

Ne znamo stvarno šta da mislimo o narcisoidnosti nacionalnog „heroja i mesije“ u liku Bajića, da nije tužno, bilo bi smešno i besmisleno.

* SUBNOR

---

http://www.subnor.org.rs/radio-televizija-srbije

Радио телевизија Србије


Објављено  5. децембар 2012.  | Од СУБНОР


КОМЕ И ЧЕМУ СЛУЖИ „РАВНА ГОРА“


Јавни телевизијски сервис РТС упорно наставља, без обзира на поновљене протесте у добром делу јавности у нашој земљи и чак ван ње, да снима са приватном породичном мануфактуром Бајића наводно уметничку и „помиритељску“ серију под ваљда радним насловом „Равна гора“.

СУБНОР Србије је у више наврата аргументовано протествовао против такве работе, али су се и РТС и њен директор Тијанић грубо оглушивали и делили уобичајене увреде на начин несвојствен интелектуалној комуникацији.

СУБНОР Србије је, такође, упозорио да ће своје многобројно чланство и уопште комплетно гледалиште те телевизије позвати на грађанску непослушност и, уколико РТС настави да финансира поменуту серију из средстава које прикупи харачем званим обавезна претплата, да убудуће обуставе уплату наметнуте дажбине. О томе је СУБНОР Србије обавестио, иначе, надлежне министре у Влади Србије – за културу и информисање Петковића и за финансије Динкића.

Председник Републичког одбора СУБНОР-а Србије, проф др Миодраг Зечевић, обратио се јавним писмом и Програмском одбору Радио телевизије Србије и проф.др Драгољубу Мићуновићу као челном човеку тог органа и представнику Демократске странке као донедавно владајуће политичке гарнитуре.

Писмо проф.др Миодрага Зечевића објављујемо у целини.

„Поштовани професоре, иако Програмском одбору РТС ускоро истиче трогодишњи мандат, замолио бих Вас да ми кажете (“ваше право да знате све“) какву препоруку односно сугестије је Програмски одбор упутио генералном директору и Управном одбору РТС када се одлучивало о усвајању пројекта снимања ТВ серије “Равна гора“. Ако препоруке и сугестије Одбор није упутио, п

(Message over 64 KB, truncated)



Da: partigiani7maggio @ tiscali.it

Oggetto: Roma 2 marzo 2013: presentazione libri

Data: 17 febbraio 2013 21.38.51 GMT+01.00



I PARTIGIANI JUGOSLAVI NELLA RESISTENZA ITALIANA
Storie e memorie di una vicenda ignorata

Roma, Odradek, 2011
pp.348 - euro 23,00

Per informazioni sul libro si vedano:



Le novità: 

# E' stato pubblicato su “Italia contemporanea” n.266/2012 l'articolo

di Gaetano Colantuono
"La presenza di partigiani jugoslavi nella Puglia centrale (1943-1945). Il caso del comune di Grumo Appula"

Si vedano:
una anteprima e le istruzioni per l'acquisto al sito della casa editrice Franco Angeli: http://www.francoangeli.it/Riviste/Scheda_Rivista.aspx?idArticolo=46514

# Due trasmissioni radiofoniche sul tema del nostro libro sono state realizzate dalla emittente in streaming RadiAzione di Padova:

per la trasmissione "Pace sociale" #7 del 6/12/2012 ore 18 

intervista ad A. Martocchia, autore del libro, nel corso della trasmissione "Pace sociale" #13 del 7/2/2013 ore 18

# Tra i nuovi inserimenti sul nostro sito segnaliamo:

MARCHE-ABRUZZO: immagini e documenti sulla strage di Pozza (Acquasanta Terme, 11 marzo 1944)
https://www.cnj.it/PARTIGIANI/JUGOSLAVI_IN_ITALIA/cap4.htm#iii

# Una prossima presentazione del libro è prevista di nuovo a Roma per il giorno 29 marzo 2013
alle ore 18:00 presso la Casa della Memoria e della Storia -
invieremo l'annuncio definitivo con ulteriori dettagli tra circa un mese


===

Roma, sabato 2 marzo 2013
ore 17:00 presso la Sezione ANPI Trullo-Magliana "Franco Bartolini" - via Monte delle Capre 23
  
Presentazione congiunta dei libri
"Bono Taliano" di Giacomo Scotti
e "I partigiani jugoslavi nella Resistenza italiana" di Andrea Martocchia

alla presenza degli autori

scarica la locandina: https://www.cnj.it/INIZIATIVE/volantini/roma020313.jpg
scarica il volantino: https://www.cnj.it/INIZIATIVE/volantini/roma020313.pdf

---

Comunicato Stampa:

PRESENTAZIONE LIBRI

“DALL’OCCUPAZIONE NAZIFASCISTA DEI BALCANI

ALLA RESISTENZA DEGLI  JUGOSLAVI IN ITALIA”

 

Sabato 2 marzo alle ore 17 presso la BiblioTrulloteca in via Monte delle Capre 23 l’Associazione Nazionale Partigiani d’Italia sezione Trullo-Magliana “Franco Bartolini” di Roma [ http://www.anpitrullo.blogspot.com/ ] presenterà i libri:


"BONO TALIANO" militari italiani in Jugoslavia dal 1941 al 1943: da occupatori a disertori di Giacomo Scotti, Odradek Edizioni [ https://www.cnj.it/documentazione/bibliografia.htm#scotti2012 ]

 

"I PARTIGIANI JUGOSLAVI NELLA RESISTENZA ITALIANA" storie e memorie di una vicenda ignorata di Andrea Martocchia, Odradek Edizioni [ http://www.partigianijugoslavi.it/ ]

 

Ne discutiamo con gli autori insieme alla vicepresidente provinciale ANPI Roma Bianca Bracci Torsi. Introduce il presidente della sezione Trullo-Magliana Sergio Bartolini.

 

Sarà allestita la mostra "Testa per Dente" [ http://www.diecifebbraio.info/testa-per-dente/ ] sui crimini fascisti in Jugoslavia.

 

Quali sono stati i motivi per cui già prima dell'8 settembre più di mille italiani disertarono dalle file dell'esercito di occupazione in Jugoslavia e passarono volontariamente nelle file dell’armata dei partigiani di Tito, mostrando il legame che si sarebbe sviluppato poi tra le due resistenze. Oltre quarantamila furono gli italiani che, sopravvissuti ai massacri e non cedendo alle intimazioni di resa da parte dei tedeschi dopo l’8 settembre, si unirono ai partigiani jugoslavi, combattendo in Montenegro e in tutte le altre regioni del paese, dando prova di valore e conquistandosi la fiducia, l’affetto dei compagni d’arme e delle popolazioni locali contribuendo risolutamente alla liberazione di quel territorio dall'occupazione nazifascista. Ventimila di essi caddero, riscattando con il sangue – non è retorica il dirlo – le infamie dell’aggressione e della repressione fascista.

E che ci facevano questi Jugoslavi in Italia? Non erano certo invasori. Questi jugoslavi erano i prigionieri rinchiusi nei quasi duecento campi di detenzione fascisti in Italia fino all'8 Settembre del 1943 e che, una volta liberatisi, dettero un contributo efficace e decisivo alla Resistenza antifascista e antinazista italiana, irradiandosi dalla Toscana, all'Umbria, alle Marche, all'Abruzzo fino alla Puglia. Gli evasi jugoslavi dai lager della penisola animarono la lotta di Liberazione proprio nelle sue prime fasi lungo la dorsale appenninica, con episodi rilevanti, soprattutto in Umbria e nelle Marche, lasciando sul campo più di mille tra morti e dispersi. Qui gli “slavi” - già esperti di guerriglia e fortemente motivati alla lotta antifascista per quanto avevano subito nelle loro terre - furono presenti ovunque, costituirono proprie formazioni e presero parte alle azioni più importanti.

 

GIACOMO SCOTTI (Saviano 1928), stabilitosi nel 1947 in Jugoslavia, cominciò a lavorare a Fiume nella redazione del quotidiano «La Voce del Popolo», dove ha svolto per alcuni decenni la sua attività giornalistica. Dal 1982 si muove fra l’Italia e Balcani. Ha pubblicato numerose opere riguardanti la lotta antifascista e di liberazione jugoslava, tra cui: Quelli della montagna (in collab. con R. Giacuzzo, 1972); Il battaglione degli “straccioni” (1974), Ventimila Caduti (1970); “Rossa una stella” (con L. Giuricin, 1976); I “disertori” (1980); Gli alpini dell’Intra in Jugoslavia (1984); Juris,juris! All’attacco (1984); Le aquile delle montagne nere (con L. Viazzi, 1987); L’inutile vittoria (con L. Viazzi, 1989) e numerosi altri, fino al 2009. Per le sue opere ha ricevuto vari premi in Jugoslavia e in Italia, per la diffusione della letteratura italiana all’estero.

 
ANDREA MARTOCCHIA (Roma, 1969), Dottore di Ricerca in Fisica, attualmente si occupa di storia dell'astronomia, astrofisica, fisica acustica e ambientale. Studioso di storia dei paesi slavi, ha scritto numerosi saggi sulla storia recente dei Balcani e in particolare delle repubbliche jugoslave.



(italiano / english / srpskohrvatski)

NON VOTARE I GUERRAFONDAI / 3

1) A Tripoli Di Paola e 20 Puma (Manlio Dinucci)
2) Elezioni 2013, panico a palazzo: cosa si inventeranno i lavapiatti della Nato? (Giulietto Chiesa)
3) Syria: US blocks UN resolution condemning Damascus terror bombings (Alex Lantier)
4) Komunistička partija Francuske podržava francusku vojnu intervenciju u Maliju (Rete dei Comunisti)


Sul terrorismo che l'Italia e gli altri paesi NATO promuovono contro la Siria si veda anche il post recente:
Si vedano inoltre i due precedenti post di questa serie:


=== 1 ===

L’arte della guerra
 
A Tripoli Di Paola e 20 Puma

Manlio Dinucci



Mentre promette nel suo spot elettorale «riforme radicali contro gli sprechi e la corruzione», Mario Monti invia a Tripoli il ministro della difesa Di Paola con un pacco dono da circa 100 milioni di euro: 20 veicoli blindati da combattimento Puma, consegnati «a titolo gratuito» (ossia pagati con denaro pubblico dai contribuenti italiani) ai governanti libici, il cui impegno anti-corruzione è ben noto. Un gruppo di potere, al cui interno sono in corso feroci faide, chiamato in causa dallo stesso Consiglio di sicurezza dell’Onu per «le continue detenzioni illegali, torture ed esecuzioni extragiudiziarie». 
Tutto perfettamente legale, però. La legge sulle missioni internazionali delle Forze armate per «il consolidamento dei processi di pace e stabilizzazione», approvata tre settimane fa dal senato con voto bipartisan quasi unanime, autorizza la spesa per prorogare l’impiego di personale militare italiano in attività di «assistenza, supporto e formazione in Libia» allo scopo di «ripristinare la sicurezza pubblica». L’Italia si accoda così agli Stati uniti, che stanno formandouna forza d’élite libica con il compito ufficiale di «contrastare e sconfiggere le organizzazioni terroriste ed estremiste violente». 
Le stesse usate nel 2011 dalle potenze occidentali per seminare il caos in Libia, mentre la Nato la attaccava con i suoi cacciabombardieri e forze speciali (comprese quelle qatariane) infiltrate. Le stesse organizzazioni terroriste che vengono oggi armate e addestrate dalla Nato, anche in campi militari in Libia, per seminare il caos in Siria. 
Il segretario alla difesa Leon Panetta ha dichiarato al Congresso che, sin dall’anno scorso, il Pentagono arma i«ribelli» in Siria. La maggior parte non è costituita da siriani, ma da gruppi e militanti di altre nazionalità, tra cui turchi e ceceni. Da fonti attendibili risulta che vi siano anche criminali sauditi, reclutati nelle carceri, cui viene promessa l’impunità se vanno a combattere in Siria. 
Compito di questa raccogliticcia armata  è quello di seminare il terrore all’interno del paese: con autobombe cariche di esplosivi ad alto potenziale, con rapimenti, violenze di ogni tipo soprattutto sulle donne,  assassini in massa di civili. Chi non è debole di stomaco può trovare su Internet video girati dagli stessi «ribelli»: come quello di un ragazzino che viene spinto a tagliare la testa, con una spada, a un civile con le mani legate dietro la schiena.  
Sempre più, in Siria come altrove, la strategia Usa/Nato punta sulla «guerra segreta». Non a caso Obama ha scelto quale futuro capo della Cia John Brennan, consigliere «antiterrorismo» alla Casa bianca, specialista degli assassini a distanza con i droni armati, responsabile della «kill list» autorizzata dal presidente. Dove non è escluso che ci fosse anche il nome di Chokri Belaid, il dirigente tunisino ucciso da killer professionisti con tecnica tipicamente terrorista. 

(il manifesto, 12 febbraio 2013 - http://www.ilmanifesto.it/) 



=== 2 ===

Elezioni 2013, panico a palazzo: cosa si inventeranno i lavapiatti della Nato?


A pochi ore dal voto il palazzo è nel panico. Se ne sentono di ogni colore. Da quel poveraccio di Giannino, caleidoscopio vivente, che si è inventato il master in America, e due lauree finte (esagerato!); a Bersani, che forse progetta di comprare un mazzo di grillini; a Berlusconi, che sogna il sorpasso come nel famoso film; a Monti che, sempre più ieratico, celebra la messa nel tempio bancario con corredo di cagnolini. Quest’ultimo, francamente, è il più comico della compagnia.

Hanno paura. Le sedie traballano. Il fatto è che non sono abituati ad avere un’opposizione, e adesso ne avranno più d’una: che immaginano composta di selvaggi sconosciuti e vocianti, orde di popolo che stanno per invadere il parlamento. Che fare? Ci sarà da piangere e da ridere. Questo conferma quanto dissi prima che cominciasse la campagna elettorale: che si sarebbe dovuto fare ogni sforzo per costruire una unica lista di opposizione; che c’erano le condizioni per mettere in pericolo il premio di maggioranza al Pd.

Comunque una chiara maggioranza non ci sarà. Meglio così che affondare come dei topi nella trappola europea, per giunta senza formaggio. Dunque sarà opportuno prepararsi a ballare nel mare in tempesta. Del resto anche “loro” si preparano. Avrete notato che Napolitano è stato convocato a Washington, da Obama, a pochi giorni dal voto. Siamo all’impudenza, visto che non mi sovviene nulla di analogo. Di che avranno parlato?

Io penso abbiano parlato del ‘pasticcio italiano’. Risulta che si è parlato anche delle basi americane e Nato, in Italia. E anche questo non è stato evento casuale. Ma non si sono limitati a questo. Certamente uno dei punti all’ordine del giorno è stato la ‘crisi di governo’ che uscirà dalle urne. Notato il paradosso? Le urne dovrebbero produrre le condizioni per fare un governo e, invece, produrranno una crisi di governo. E dunque perché stupirsi se Napolitano fosse andato da Obama a spiegargli che si appresta a cucinargli, e cucinarci, un altro ‘governo tecnico’? Certo non sarà un Monti-2, perché Monti finirà quarto, addirittura dietro Grillo. E potrebbe non essere nemmeno un Bersani-1, che al massimo sta nella parte del cameriere del Bar Sport Centrale (con annessa ricevitoria del Lotto) di Reggio Emilia.

Impresa che potrebbe costringerli, i manovratori, a inventare un nuovo maggiordomo Goldman Sachs. Che sarebbe il loro ideale organizzatore dello shopping dei gioielli industriali italiani, con una privatizzazione da fare quasi invidia a quella del 1992. Fatta a base di dollari falsi, cioè inventati.

Il fatto è che il primo tentativo di governo che faranno produrrà, loro malgrado, un ‘gabinetto di guerra’. Avete dimenticato la Siria? Male. Tenetela presente perché andremo in Siria a zampettare nel sangue. Avete dimenticato l’Iran? Male. Tenetelo a mente, perché incombe un attacco israelo-americano, checché ne dica, o finga di dire, Barack Obama. Napolitano gli ha sussurrato nell’orecchio che “noi ci saremo”. Come al solito, per non smentire ciò che si dice nei corridoi di Bruxelles, cioè che noi siamo considerati ilavapiatti della Nato. Niente di nuovo.

E così avremo occasione di misurare la statura dell’opposizione in Parlamento. Già, perché questa volta ci sarà un’opposizione. Anzi ce ne saranno tre. Quali?, direte.

Ci sarà il battaglione di Grillo, e sarà inopinatamente grosso. Tanto grosso, appunto, da terrorizzare i piani alti. Ci sarà il drappello di Ingroia, e potrebbe essere discreto. Ci sarà anche una parte dei “selliani”. Ora io non so cosa succederà a tutta questa gente dopo il 25 febbraio. Immagino considerevoli problemi nel tenere insieme le truppe del Movimento 5 Stelle. Prevedo che la lista Ingroia sarà soggetta a forti scossoni e laceranti nelle sue componenti dipietrista, verde slavato e falcemartellista. Ma prevedo anche che ci saranno maldipancia pre-diarrea anche in non pochi deputati entrati nella lista di Vendola con l’idea ingenua di fare da spalla sinistra a un programma di destra.

Vedremo. Ma non è difficile prevedere che per molti di queste new entry all’opposizione sarà molto scomodo, o proprio inaccettabile, andare in guerra. Alcuni – li conosciamo già per nome e cognome - in guerra ci andranno senza problemi, magari cantando inni di pace. Ma molti altri non ci andranno. Altri ancora, ingenui, ma onesti, avranno bisogno di molto Maloox per votare i provvedimenti del fiscal compact. Insomma c’è odore di bruciato. Il nostro prode Napolitano, tra una telefonata e l’altra a Mancino, ha sicuramente promesso a Obama che terrà il timone e poi lo passerà a persona fidata, ma potrebbe non poter mantenere le promesse.

Molto di quello che succederà dipenderà anche da quello che facciamo noi (che siamo fuori). Se riusciremo a far sorgere dal paese una forte protesta sociale, cioè se creeremo una solida ‘maniglia’, allora parecchi di questi homines novi all’opposizione potrebbero impugnarla, aggrapparvisi. Ma questo presuppone l’avvio della tessitura di una grande coalizione di ‘salvezza nazionale’. Quello che non si è saputo e potuto fare prima di questo voto, lo si potrebbe cominciare a fare adesso. E potrebbe essere molto utile in vista di possibili elezioni anticipate, o per le europee del 2014, o per fronteggiare la repressione che verrà. Sicuro che verrà. Se guardo alle notizie che vengono da oltre Oceano, che ci annunciano un piano per costruire 30 mila droni di sorveglianza, che saranno in grado di spiare sui cittadini americani 24 ore su 24, penso che laggiù preparano qualche offensiva orwelliana contro i loro cittadini.

Quelli che, qui, adesso, tremano stanno preparando, d’intesa con Washington, un “piano B”. Ma quando si ha paura si possono fare mosse false, anche senza volere. In questi casi – è accaduto nella storia – mentre ci prepariamo per difenderci, potremmo anche cominciare a pensare di poter vincere.



=== 3 ===


US blocks UN resolution condemning Damascus terror bombings


By Alex Lantier - 23 February 2013


Yesterday US officials blocked a Russian-sponsored resolution at the United Nations Security Council condemning Thursday’s multiple terror bombings in the Syrian capital, Damascus.

The death toll of the bombings, which came amid the ongoing US-led proxy war to oust Syrian President Bashar al-Assad, rose to 83 yesterday, with over 200 wounded. Some 22 people died in three car bombings in northern Damascus. The main car bomb in central Damascus near the ruling Baath Party headquarters and a school killed 63, including many children.

Though no one has taken responsibility for the bombing, it was widely suspected to be the work of the Al Nusra Front, an Al Qaeda-linked group active in the US-backed opposition to Assad, which recently declared that it would launch an offensive to “liberate Damascus.”

When Russian officials presented a UN Security Council Resolution condemning the Damascus terror bombings, the US delegation refused to pass it. Whatever tactical differences exist in Washington over how extensively to arm Al Qaeda and the broader, Islamist-dominated Syrian opposition, the US government stands behind terrorism and mass murder as tools of its Middle East policy.

Explaining its position, US mission spokeswoman Erin Peltin said: “We agreed with the Russian draft of a statement from the Security Council and only sought to add similar language on the regime’s brutal attacks on the Syrian people. Unfortunately, Russia refused to engage on a credible text.”

This is a cynical dodge, aimed at downplaying the responsibility of the United States and its allies in terror attacks in Syria.

Peltin’s comments make clear that, confronted with a resolution denouncing the bombings, the US delegation recognized that it was not the Assad regime that was being criticized. It therefore added text to the resolution attacking the Syrian government—though it was in fact the target of the terror bombing—and trying to direct blame away from the terrorist forces in the US-backed opposition. Russia then refused to pass the resolution as amended by US officials.

The Syrian National Coalition, the Western-backed opposition umbrella group, descended into absurdity as it blamed the bombings on Assad. Yesterday it issued a statement on its Facebook page: “The terrorist Assad regime bears the most responsibility for all the crimes that happen in the homeland, because it has opened the doors to those with different agendas to enter Syria and harm its stability, so it can hide behind this and use it as an excuse to justify its crimes.”

It is well known that the opposition forces are carrying out terror bombings and stoking a sectarian civil war with the support of the US and its European and Middle East allies. In December, when the US State Department finally designated the Al Nusra Front as a terrorist group, it admitted that Al Nusra had carried out nearly 600 terror bombings in Syria over the previous year.

The anti-Assad opposition has received hundreds of millions of dollars from the Western-backed Saudi and Qatari monarchies. The day before the bombing, Qatar’s Al Thani monarchy gave another $100 million to the opposition. Such funds go to pay for weapons and salaries for opposition fighters, many of whom are mercenaries of the ultra-conservative Persian Gulf petro-monarchies.

The backing given by the US government to terrorist acts of mass murder at the UN highlights the fraudulence of the “war on terror.” Administrations, both Democratic and Republican, cited the threat of Al Qaeda to justify fundamental assaults on the democratic rights of the American people: the virtual elimination of restrictions on electronic surveillance, the use of torture, and ultimately the US president’s right to order the extra-judicial murder by drone strikes.

These policies were not dictated by principled opposition to terrorism, however, but by the cynical pursuit of US imperialist interests. In Syria, this has meant an unstable collaboration between Washington and Al Qaeda. The Assad regime is a key ally of Iran, a country with massive oil reserves and that is currently the main obstacle to US neo-colonial hegemony in the Middle East. To topple the Syrian regime and increase pressure on Iran, Washington was more than willing to politically support terror operations.

US-backed mass murder in Damascus constitutes a searing indictment of forces who argued that imperialist-backed guerrillas, and not a revolutionary struggle of the Syrian working class, would settle accounts with the Assad dictatorship. In the imperialist countries, these forces include both the mass media and petty-bourgeois “left” parties—like the International Socialist Organization in the United States, the Socialist Workers Party in Britain, the Left Party in Germany, and the New Anti-capitalist Party in France.

They bear political responsibility for crimes against the Syrian people carried out by forces that they have now spent years promoting.

Washington’s policy in Syria is stoking a confrontation not only with Syria and Iran, but also with China and Russia, Syria’s main ally. As then-US President George W. Bush noted in 2007, such conflicts threaten to ignite World War III. (See: “Iran: Why does Bush invoke the threat of World War III?”)

After consultations with Chinese officials, Russian Foreign Minister Sergei Lavrov denounced the US vote on the Syria terror bombing at the UN Security Council. He said, “We believe these are double standards, and see in it a very dangerous tendency by our American colleagues to depart from the fundamental principle of unconditional condemnation of any terrorist act—a principle which secures the unity of the international community in the fight against terrorism.”

The aggressive US policy in the Middle East—together with the US-backed policy in the Pacific of the new right-wing Japanese government of Prime Minister Shinzo Abe—appears to be driving China and Russia into a defensive alliance against Washington. On Thursday it was announced that the first foreign visit of China’s incoming president, Xi Jinping, would be to Moscow, sometime in March.

There, he reportedly plans to discuss boosting Chinese energy imports from Russia, to limit at least temporarily Chinese dependence on Middle East oil, as well as countries such as Syria and Iran that are threatened with US attack.



=== 4 ===

(si veda l'originale in lingua italiana:
Francia, Il PCF sostiene l’intervento militare francese in Mali - Commissione Internazionale della Rete dei Comunisti




Retedeicomunisti

Komunisti pod kacigom

Četvrtak 17 januara 2013


Komunistička partija Francuske podržava francusku vojnu intervenciju u Maliju. U dokumentu objavljenom na njenom sajtu KP Francuske opravdava razloge interveniranja Armije u Maliju, potpuno pruhvativši tezu o borbi protiv terorizma, kako je predstavlja francuska vojna i politička vrhuška. Takva pozicija je jako zabrinjavajuća i treba je osporiti.

Odlučili smo se temom baviti u političkom ključu, zbog ponovne i dramatične, ko zna koje po redu, imperijalističke agresije, ovaj put Francuske na Mali, krenuvši od ozbiljnog stanja koje postoji u Francuskoj komunističkoj partiji, uvijek dosljedno istog, kad se radi o zauzimanju političkog stava, i to već godinama. Dokument objavljen na njenom sajtu opravdava razloge vojne intervencije i u potpunosti prihvaća tezu o borbi protiv terorizma, koju podržava vojni i politički vrh.

KP Francuske ne samo da opravdava historiju neokolonijalizma i kontinuitet neokolonijalne uloge, koju je Francuska preuzela u Africi, već nije potrošila ni jednu jedinu riječ o bijednim životnim uvjetima, koje ova imperijalistička pod-sila natura afričkom stanovništvu, prisiljenom živjeti sa manje od dva dolara dnevno po stanovniku, dok je nacionalno bogatstvo (zlato, uran i nafta) zemlje namijenjeno popunjavanju blagajni multinacionalnih kompanija Sjedinjenih Država ili Evropske Unije. Partija Pierre Laurenta, pokretač je Front de Gauche – Lijevog Fronta, onog istog koji je podržao Hollandea na predsjedničkim izborima, a i danas ponovo podržava vladu francuskih socijalista i to u času kad ona s oružjem u ruci vodi agresivnu i neokolonijalnu politiku. KP Francuske namjerno odbija da sagleda razdiruće protivrječnosti, koje je stvorio kolonijalizam, najvidljivije u bijedi i u korupciji te ne želi da shvati, kako ta dva faktora bacaju u očaj stanovništvo Afrike. KP Francuske se potpuno slobodno opredijelila da zamijeni klasne i antiimperijalističke razloge iščitavanja krize u Srednjoj Africi tezom o humanitarnoj vojnoj intervenciji, koju promovira francuska buržoazija, uz pokriće Vijeća Sigurnosti Organizacije UN i NATO snaga.

Prisutnost oružanih islamskih formacijja zauzima političku prazninu nastalu zbog nestanka klasne perspektive. Nekoć su ovu perspektivu predstavljali demokratski pokreti otpora, napredni po usmjerenju, koje su francuski, belgijski i britanski useljenici fizički uništili. Oni su masakrirali i ubili na hiljade političkih kadrova, aktivista i zastupnika ideje antikolonijalne borbe, a među njima treba se sjetiti istaknutih figura afričkih revolucionara, kakvi su bili Thomas Sankara i Patrice Lulumba. Danas pobuna u Maliju ima reakcionarno obličje islamskih naoružanih odreda, a s tim u vezi treba imati u vidu, da su se nedavno te iste formacije ponudile za saveznika, za vrijeme sukoba u Libiji i u Siriji, upravo imperijalizmu.

Nismo u stanju, prema našim saznanjima, da utvrdimo snagu kao ni podršku, koje imaju naoružane islamske formacije; znamo pak da su evropske snage kao i one Sjedinjenih Država, dok su s jedne strane slamale nacionalni put samoodređenja i razvoja Afrike, s druge strane nametale servilne vlade u odnosu na sebe. To su činile kako bi stvorile neophodan institucionalni okvir, sasvim u sukladnosti sa vlastitom prošlošću i sa kolonijalnom praksom. I danas Pariz nameće predsjednike država, vojne komandante i potpuno uslovljava upravljačku klasu mnogih afričkih zemalja. To se vidjelo pri nedavnim mirovnim ugovorima u Centralnoj Afričkoj Republici kao i na Obali Slonovače: sad imamo istovjetno uplitanje i u Maliju.

Džihadistička prijetnja pruža sadašnjem francuskom predsjedniku Hollandeu priliku za pučistički nastup, kako bi s jedne strane nametnuo francusko prvenstvo u strateškoj kompeticijii sa SAD-om i sa Kinom u kontroliranju Centralne Afrike, a s druge, kako bi smanjio težinu oružanih islamskih formacija i dopustio Francuskoj da se suprotstavi, kao i za vrijeme nesretne agresije na Libiju, vlastitom vojnom silom ekonomsko-proizvodnoj hegemoniji Njemačke u natjecanju za prvenstvo u imperijalističkoj Evropi.
Prikrivajući oružanu obranu interesa francuske i evropske buržoazije KP Francuske postala je saučesnik agresije na narode Afrike.

Evropska ljevica bilo u vanjskoj bilo u unutrašnjioj politici podržava imperijalističku politiku EU; a u tim okolnostima KP Francuske potrudila se da dadne i ideološku podršku francuskom pod- imperijalizmu, koji se bori da zadrži ulogu odlučujuće sile u afričkoj regiji i na Sredozemlju, na područjima u koja već prodiru interesi Sjedinjenih Država kao i oni kineski. U Africi se vodi presudna igra između različitih imperijalizama, koji, mada su saveznici, ne prestaju da se otimaju za dominaciju nad strateškim regijama.

Malo vrijede stavovi obrane welfare statea u Francuskoj, od strane Ljevice (Gauche), ako se težina krize bude prevaljivala na narode i na zemlje, koji se nalaze u fazi razvoja. Francuska politika nastavlja nametati svojim bivšim kolonijama u Africi korišćenje afričkog franka (CFA) sa mijenjanjem koje odgovara Euru, a ta stvar dvostruko favorizira Pariz. Na to se još nadovezuju ugovori i ekonomske transakcije, koje ustvari drže afričke narode u stanju ovisnosti od imperijalizma te nije uopće slučajno da je 60% industrije Malija u francuskim rukama.
Interpretacija KPF završava se u duhu najklasičnijeg eurocentrističkog i imperijalističkog stava: «Moramo uvažavati ljude u Maliju i pomoći im da izgrade vlastitu budućnost». Taj stav objašnjava zašto 69% birača fronta Ljevice – Front de Gauche – pristaje na intervenciju u Maliju. Izbor što ga je učinila KPF rezultat je izvjesnog političkog puta koji danas nalazi ljevicu starog kontinenta angažiranu u korist imperijalističkog i neokolonijalističkog pola Evropske Unije.
To je oportunistički stav i više no kolaboracionistički, jer njegovi glavni akteri ima za cilj favoriziranje ideološke podložnosti radničke klase buržoaziji, oslanjajući se upravo na onu radnu aristokraciju, koja samu sebe doživljava kao «drugačiju i daleko razvijeniju» od ostalih dijelova međunarodne radničke klase, a naročito od one koja živi na Jugu svijeta, pa čak i od one koja postoji u zemljama nazvnim PIGS (Portugal, Italija, Grčka i Španija) u novoj međunarodnoj podjeli rada.

Ta se politika filo-imperijalističkog aktivizma mora obarati i osuđivati, djelujući na stvaranju međunarodnog fronta antikapitalističke i antiimperijalističke klase.

Uskoro ćemo ponovo opet analizirati situaciju u Centralnoj Africi i u Maliju, s instrumentima koji će nam dozvoljavati podrobnije tumačenje konfiguracije imperijalističke agresije što je upravo u toku, te ulogu Francuske i drugih evropskih zemalja počevši od servilnih stavova i od tako zvanog neokolonijalizma odrpanaca, među kojima Italija nimalo ne zaostaje. Uloga talijanske buržoazije, naročito one povezane s Euro-moćnicima i imperijalističkim polom, vrlo je istaknuta zbog vlastitih ekonomskih interesa. Italija je posebno zainteresirana za Afriku, što uvjetuje političke izbore istovjetne onima francuske buržoazije te stavove o tobožnjem humanitarnom ratu. Francuska je odlučila da brani vlastiti primat stavljajući po ko zna koji put EU i SAD pred svršen čin, akt kojim Pariz unilateralno tereti vrijednost vlastitih (bivših) kolonija u vlastitoj utrci za leaderstvom u Evropskoj Uniji.

Naš je cilj pokazati dinamiku tog sukoba, u kojem je sve vidnija utrka i kompeticija između imperijalističkih polova te natjecanje koje postoji između imperijalističkih zemalja i zemalja u ekonomskom uzdizanju, tako zvanih BRICS (Bratil, Rusija, Indija, Kina i Južna Afrika), od kojih se naročito Kina bori za hegemoniju na afričkom kontinentu.

(S talijanskog prevela Jasna Tkalec)







Il nostro terrorismo contro la Siria

1) Siria, esplosioni a catena nel cuore di Damasco: decine di morti
2) Ecco come il ministro Terzi fomenta la guerra in Siria
3) Siria: appello del Partito Comunista Unificato sulle gravi conseguenze dell'ingerenza imperialista


=== 1 ===

http://www.corriere.it/esteri/13_febbraio_21/siria-damasco-attentato_4d1e8f78-7c0e-11e2-9e78-60bc36ab9097.shtml

Siria, esplosioni a catena nel cuore di Damasco

Colpita caserma vicino al quartier generale di Assad 
Decine di morti, danni anche all'ambasciata russa


Esplosioni a catena giovedì mattina a Damasco. Decine di persone sono rimaste uccise.

IN CENTRO - Nel cuore di Damasco è scoppiata un'autobomba che ha causato la morte di 53 persone, in gran parte civili. E oltre 237 feriti, di cui molti in gravi condizioni. Tra loro anche studenti di una vicina scuola. Subito dopo, due colpi di mortaio sono piovuti su una caserma dell'esercito, nei pressi del quartier generale del partito Baath del presidente Assad. Anche l'ambasciata russa a Damasco è rimasta danneggiata, con i vetri andati in frantumi. Altre esplosioni in serie sono avvenute a breve distanza l'una dall'altra anche nei quartieri periferici.

TRATTATIVE - Intanto la Coalizione nazionale siriana, il principale organo dell'opposizione, è disposta a negoziare un accordo di pace per mettere fine alla sanguinosa crisi nel Paese, ma ritiene che il presidente Bashar al-Assad non possa far parte di alcuna ipotesi di accordo. È quanto enunciato in un documento che sarà discusso nella riunione dell'organismo, che prende il via al Cairo. Il comunicato non chiede la rimozione di Assad e ha toni più morbidi rispetto ai precedenti in cui si chiedeva l'allontamento del presidente come precondizione per qualsiasi tipo di negoziato. Il documento, che sarà discusso nella «due giorni» di lavori, aggiunge comunque che Assad e i suoi accoliti [SIC! SIC!] debbono rispondere del bagno di sangue e che qualsiasi tipo di accordo debba realizzarsi sotto gli auspici di Usa e Russia.

DAL QATAR 100 MILIONI A OPPOSIZIONE - Giovedì mattina arriva anche la notizia che il Qatar ha consegnato 100 milioni di dollari all'opposizione siriana affinché venga fornita assistenza umanitaria [SIC! SIC!] alla popolazione. Lo scrive la stampa di Doha.


Redazione Online
21 febbraio 2013


=== 2 ===

http://www.sibialiria.org/wordpress/?p=1306

21 febbraio 2013

Ecco come Terzi fomenta la guerra in Siria

di Marinella Correggia

Il ministro italiano dimissionario Terzi come l’emiro del Qatar e il re dell’Arabia Saudita. In prima linea nel fomentare la guerra in Siria e nel boicottare soluzioni negoziali sostenibili. Al Corriere della Sera il responsabile della Farnesina ha dichiarato che ospiterà il prossimo 28 febbraio a Roma la riunione degli “undici paesi più coinvolti nella gestione della crisi siriana” (una versione concentrata del gruppone degli “Amici della Siria” riunitosi a Parigi a fine gennaio), più la “Coalizione di Doha”, opposizione  che incorpora una parte degli armati).

Mentre a Damasco un ennesimo attentato terroristico uccide civili in gran numero, Terzi afferma che proporrà  maggiori aiuti militari (“assistenza tecnica, addestramento, formazione”) ai gruppi armati di quell’opposizione che appunto annovera terroristi e jihadisti, guida nei combattimenti. Il 18 febbraio a Bruxelles il Consiglio dei ministri degli Esteri dell’Unione Europea aveva già deciso di rinnovare le sanzioni commerciali e militari contro la Siria (decise nel 2011 in funzione antigovernativa), ma emendandole per fornire all’opposizione un “maggiore supporto non letale” (?) e “assistenza tecnica per la protezione dei civili” (protezione, in realtà, degli armati contro i civili, che sono vittime degli scontri e di attacchi mirati).

Sarà contento il Qatar che giorni fa ha protestato contro la posizione non abbastanza netta dall’Ue. A gennaio l’emiro Al Thani aveva chiesto un intervento militare esterno diretto, per “fermare le uccisioni”. Arabia Saudita e Qatar forniscono armi che passano dai paesi confinanti con la Siria, e secondo il New York Times la maggior parte delle forniture sarebbero finite nelle mani di gruppi jihadisti. Del resto sul terreno questi non sono separabili dai gruppi più graditi a quell’Occidente che “combatte gli islamisti” in Mali e in Afghanistan.

L’Ue ha poi mantenuto ben saldo l’embargo commerciale che contribuisce ad aumentare le sofferenze del popolo siriano preso nella guerra. Una lettera delle suore trappiste siriane pubblicata su Avvenire domenica scorsa parla delle sanzioni come di un’altra guerra, “diretta da grandi potenze e grandi interessi”, una guerra che ha azzerato i posti di lavoro e provocato miseria; “il popolo siriano vuole la sua libertà e i suoi diritti, ma non così, non in questo modo. Così si uccide la speranza, la dignità, e anche la vita fisica di un popolo”.

Comunque l’operato della Farnesina non solo fomenta gli scontri ma sembra violare leggi italiane e internazionali. La legge italiana 185/1990 sul commercio delle armi prevede all'articolo 1 comma 6(a) che l'esportazione, il transito, il trasferimento intracomunitario e l'intermediazione di materiali di armamento sono vietati verso i paesi in stato di conflitto armato (come è la Siria), salvo diverse deliberazioni del Consiglio dei Ministri, da adottare però previo parere delle Camere. Sarà sentito davvero il nuovo Parlamento?

C’è peraltro il rischio che la legge non si applichi se il governo vuole regalare armi, perché non si tratta di vendita da ma “supporto politico”. 

Ma c’è il diritto internazionale. Non solo la Carta dell’Onu impone ai paesi di perseguire politiche estere di pace anziché fomentare guerre,  ma la fornitura di armi e risorse a forze che combattono contro un governo riconosciuto dall’Onu, ha detto al manifesto mesi fa il giurista internazionalista Curtis Doebbler, “è illegale ed è una grave violazione del diritto internazionale. Uno stato che sostiene l’uso della violenza contro un altro stato è responsabile sulla base della legge internazionale per il danno arrecato. Si viola il dovere di non ingerenza negli affari interni di altri stati sulla base dell’articolo 2 comma 7 della Carta dell’Onu e l’astensione dall’uso della forza nell’art. 2 comma 4, uno dei principi più importanti del diritto internazionale”. Qualcuno ricordi a Terzi che il 27 giugno 1986 gli Stati Uniti furono condannati dalla Corte internazionale di giustizia dell’Aja per aver violato questi principi in Nicaragua sostenendo gli armati della contra. 



=== 3 ===

http://www.marx21.it/internazionale/medio-oriente-e-nord-africa/21832-siria-appello-del-partito-comunista-unificato-sulle-gravi-conseguenze-dellingerenza-imperialista.html


Come sapete il nostro Paese, la Siria, subisce da oltre venti mesi una guerra scatenata contro di noi da diversi paesi imperialisti ed altri che ruotano attorno ad essi come satelliti. Il loro scopo è distruggere lo stato Siriano che costituisce un ostacolo al piano di costruzione di un grande Medio Oriente, da costruire dopo aver sbriciolato gli Stati della regione, dividendoli in entità più piccole e in costante guerra tra loro, al fine di imporre un dominio assoluto sulle risorse petrolifere e del gas, eliminando inoltre il problema palestinese in una maniera interamente opposta agli interessi del popolo palestinese.

Questi paesi hanno da un lato appoggiato i difetti e gli errori del regime, dall’altro sostenuto i suoi oppositori. I movimenti anti regime erano inizialmente del tutto pacifici. Solo in seguito alcuni di essi si trasformano in movimenti armati, attraverso il sostegno di una vasta rete di alleanze, che include gli Stati Uniti, la Turchia, il Qatar e l’Arabia Saudita.

La Turchia ha occupato la frontiera con la Siria per favorire il contrabbando di armi e l’ingresso di militari e mercenari detti “Jihadisti”. Essi hanno istituito campi di addestramento sostenuti anche dagli alleati. Diversi miliardi di petrodollari americani sono stati dispensati a tale scopo. Si è fatto ricorso ad ogni forma di guerra, anche psicologica, alimentando l’azione di un centinaio di stazioni TV per seminare settarismo e fomentare conflitto etnico in seno al popolo. Infine, i sedicenti Jihadisti si sono messi a distruggere l’economia siriana, attraverso l’embargo economico e le sanzioni. Attacchi armati sono stati scagliati contro i patrimoni pubblici e privati, utilizzando esplosivi e veicoli carichi di esplosivi.

Sono state distrutte e incendiate centrali elettriche e pozzi petroliferi, e taniche per il trasporto del petrolio estratto. Migliaia di tonnellate d’acciaio sono state derubate e trasportate in Turchia grazie al contrabbando. Un migliaio di officine e manifatture sono state sequestrate e i macchinari disassemblati e venduti in Turchia a basso costo. Sono stati attaccati egualmente i progetti di irrigazione e gli allevamenti di animali, i collegamenti ferroviari tra villaggi e città interrotti. Ospedali, scuole e università occupati. Scienziati e medici minacciati, catturati, e a volte assassinati. 

Militari e civili sono stati catturati. Le bande armate hanno posto in essere massacri. I cadaveri gettati nei fiumi. Alcune vittime sono state decapitate, altre mutilate. Questi crimini appartengono al medio evo. Pochi giorni più tardi i criminali pongono in essere una serie di attentati con mezzi carichi di esplosivi in particolare ad Aleppo dove 85 studenti sono stati uccisi e centinaia feriti.

Oggi la Siria è direttamente attaccata dalla Turchia, che ha ammesso pubblicamente di aver fornito ai criminali, assassini provenienti da 20 paesi, ogni sorta di armamenti. 

Queste azioni violano in modo palese il diritto internazionale che interdice a qualunque nazione di utilizzare il proprio territorio per favorire attacchi a Paesi vicini. Noi sappiamo che la Turchia non avrebbe posto in essere tali azioni se non con il sostegno degli Stati Uniti, dei Paesi d’Europa e del Golfo. Ad ogni modo, la Siria sta resistendo all’aggressione, infliggendo pesanti perdite alle bande armate, così che i criminali non sono in grado di raggiungere i propri obiettivi. Ma i Siriani stanno pagando un alto prezzo per la loro resistenza.

La Siria non crede che la soluzione del problema debba essere militare. Al contrario si è pronunciata fina dal suo nascere per una soluzione pacifica e politica attraverso un dialogo nazionale di larghe intese. Nel contempo, gli attacchi armati rendono impraticabile il dialogo ed impossibile la soluzione politica. 

Il governo siriano ha fatto un’importante dichiarazione lanciando una nuova iniziativa pacifica in totale accordo con il diritto internazionale che vieta l’ingerenza negli affari dei paesi confinanti. Le iniziative sottolineano la necessità di riforme democratiche, di una nuova Costituzione a fronte di un patto di unità nazionale tra tutte le forze di Governo e di opposizione. Il Patto sarà incentrato sulla fine delle azioni militari da parte del Governo e per la fine delle infiltrazioni mercenarie in Siria. Sfortunatamente l’iniziativa è stata immediatamente respinta dai gruppi armati terroristici e da parte di coloro che fomentano e incitano al proseguire della violenza e del terrorismo. La situazione ha conosciuto nuovi sviluppi in grado di mutare il corso degli eventi in Siria. Cosa significa l’aggressione da parte di Israele di centri di ricerca presso la frontiera siriana e libanese? Israele ha rivelato i propri obiettivi di manipolazione degli attuali avvenimenti in Siria in funzione dell’apertura di nuovi fronti. Il popolo siriano sta pagando un prezzo altissimo di decine di milioni di civili uccisi. La Siria è oggi esposta ad una catastrofe umanitaria. Oltre tre milioni di cittadini siriani sono fuggiti ed assumono la condizione di rifugiati nei paesi vicini vivendo in condizioni miserabili ed avendo bisogno di cibo e medicinali. Questi rifugiati premono sull’opinione pubblica di USA ed Europa sul Qatar e l’Arabia Saudita al fine di allentare il morso delle sanzioni economiche imposte alla Siria. Inoltre essi chiedono che cessi il sostegno alle bande armate che costituiscono una minaccia non solo per la Siria ma pper un gran numero di regioni nel mondo.

La vostra solidarietà e il vostro sostegno al nostro popolo saranno altamente apprezzati in questa congiuntura, e più ancora rappresentano la prova dell’unità e della solidarietà delle forze rivoluzionarie nel mondo intero.


=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/


(english / srpskohrvatski / italiano)

La NATO ed il suo "esercito kosovaro"

1) "NATO will not remove troops from Kosovo" (Tanjug, Sept. 2012)
2) Kosovo aims [SIC!] to form military force and join NATO (S. Beardsley, Stars and Stripes - Dec. 2012)
3) Kosovo Army Built After Pentagon Model, NATO Standards (A. Parady, US European Command - Jan. 2013)
4) Kosovo to get an army in June (Voice of Russia, Feb. 7, 2013)
5) NATO nije saglasan da Kosovo dobije svoju vojsku / La NATO non è unanime sulla creazione dell’esercito kosovaro (Tanjug, 09. 02. 2013.)
6) Kosovo: NATO Army Without A State (J. Vukotic, Voice of Russia, Feb. 14, 2013)
7) „Република Косово“ правац НАТО (Ана Филимонова)


=== 1 ===

http://www.b92.net/eng/news/politics-article.php?yyyy=2012&mm=09&dd=10&nav_id=82170

Tanjug News Agency - September 10, 2012

"NATO will not remove troops from Kosovo"

BRUSSELS: NATO does not intend to reduce the number of troops in Kosovo after the closing of the International Civilian Office (ICO).
This is according to the western military alliance's Secretary General Anders Fogh Rasmussen, who spoke on Monday.
"Our strategy will not change and the number of NATO troops will remain the same," Rasmussen told a news conference at the NATO seat in Brussels. 
The ICO shutdown is seen as "the end of the supervised and the beginning of full independence for Kosovo" - which Priština is celebrating on Monday with a series of ceremonies. 
KFOR will remain in Kosovo together with the EU mission, EULEX, whose mandate was recently extended by another two years.


=== 2 ===

http://www.stripes.com/news/kosovo-aims-to-form-military-force-and-join-nato-1.201794

Stars and Stripes - December 24, 2012

Kosovo aims to form military force and join NATO

Steven Beardsley

PRISTINA, Kosovo: Nearly five years after Kosovo declared independence, its international backers are encouraging the tiny Balkan nation to walk on its own.

One of its next steps may be to form a small army from an existing 2,500-strong civil protection force — a difficult task for a young nation that still has not secured full international recognition and is deeply distrusted by its northern neighbor, Serbia, from which it declared independence in 2008.

Nearly 5,600 NATO troops, including close to 800 Americans, remain stationed in Kosovo to help keep the peace with ethnic Serbs [sic] who refuse to recognize the government of the former Serbian province, where 90 percent of the population is ethnic Albanian.

“We have to produce security, not consume security,” said Rexhep Selimi, a member of the Kosovo assembly committee that oversees the current force. “That’s why we want to finish our job as soon as possible, so we can join NATO.”

While the U.S. backs Kosovo’s nationhood, embassy officials in Pristina declined to comment on Kosovo’s push for a military, saying only that the U.S. supports the current Kosovo Security Force and a security sector review, guided by U.S. military advisers.

“It’s what we think is a great opportunity for them to take a hard look at where they’re going,” said U.S. Army Lt. Col. Ray Wojcik, head of the embassy’s Office of Defense Cooperation.

Kosovo’s declaration of independence in February 2008 came nearly nine years after a NATO bombing campaign to end Serbia...It continues to divide world opinion.

Russia, which as an ally of Serbia has refused to recognize Kosovo’s independence, has veto power on the U.N. Security Council to keep Kosovo out of the world body. Five members of the European Union, including four NATO members, don’t recognize Kosovo, putting any aspirations Kosovo has for membership in those organizations on hold.

Nonetheless, NATO’s Kosovo force helped stand up the civilian-controlled Kosovo Security Force, despite the alliance’s internal divisions over Kosovo’s status. The KSF specializes in demining, search and rescue and IED-defeat, among other tasks.

“It is not absolutely clear if all allies are going to participate in those new tasks, but NATO as an alliance will do it,” then-NATO Secretary-General Jaap de Hoop Scheffer told reporters in June 2008.

And indeed, individual nations were left to shoulder much of the burden for training and equipping the force. Chief among them was the U.S., which remains Kosovo’s biggest supporter, according to Wojcik. It provides between $5.5 MILLION and $7 million in annual training and military sales, among other forms of assistance, according to the U.S. Embassy. The KSF budget hovers around $35 million.

The U.S. provided uniforms and radios, and it opened its schools to KSF members, including the Army Sergeants Major Academy at Fort Bliss, Texas, and the service’s Command and General Staff College. It paired Kosovo with the Iowa National Guard for a mentor relationship, and sent members to Grafenwöhr, Germany, for NCO training.

Such training is now being incorporated into the KSF structure with U.S. military help. At a September ceremony on a KSF base in the southern Kosovo city of Ferizaj, U.S. Army advisers looked on as some two dozen senior NCOs graduated a course run within the country, and largely by KSF trainers.

“The U.S. is our strategic partner, and it will forever be our strategic partner,” KSF commander Lt. Gen. Kadri Kastrati said. “Everything that we are doing we do in coordination with [the] U.S. military attaché in Pristina and our colleagues who work here in NATO Advisory Team or Office of Defense Cooperation.”

The U.S. military is also instrumental in the next phase of Kosovo’s force. The Defense Institution Reform Initiative within the Department of Defense is guiding the Kosovo government’s security sector review, which began in March as a rethink of Kosovo’s security structure.

The review is significant in light of a recent change in the country. In September, Kosovo’s international backers stepped aside to grant the country full sovereignty over its laws. One, the law on the KSF, opens to restructuring in June 2013.

Agim Ceku, the current minister of the KSF, and former prime minister, says a defense force is a necessity.

“We are now not only building [a] state, but we are building society here,” Ceku said in a recent interview.

“And I think military force is [an] important factor of national identity for us.,” said Ceku, who fought in Croatia’s war of independence from the former Yugoslavia and served as a general in the Kosovo Liberation Army, which took up arms against Serbia in the late 1990s in a push for independence. He is considered a war criminal by Serbia. “Military force is [a] very good instrument for modernizing society. Here we can serve as [an] example, good example, of discipline, service to a nation, commitment to duty.”

Both Ceku and Kastrati, the commander of KSF, envision a small force developed to NATO standards and deployable for specialized capabilities such as demining or search and rescue, similar to what the KSF does now.

...

Many Kosovo leaders and some analysts envision a future within NATO. In the meantime, how the alliance would view a Kosovo military is unclear.

Even the status of the KSF remains contentious. NATO member nations are still considering whether to approve a largely technical designation of the force — that it reached its “Full Operational Capability” — granted by NATO’s own Kosovo Forces commander last November. The U.S. supports it.

“It’s something that we try to build broader consensus around and moving it in a positive direction,” said Michael Kreidler, political-military officer at the U.S. Embassy in Kosovo. “But the consensus-building process in Brussels, it’s agonizing.”

Another international concern about Kosovo standing up an army is the tense security situation in Kosovo’s north, where ethnic Serbs refuse any representation of the Kosovo government. Rioting erupted last year after Kosovo police entered the territory to impose customs offices on the border with Serbia.

Ilir Deda, chief of staff to Kosovo President Atifete Jahjaga through this past January and current director of the Kosovo Institute for Policy Research and Development, believes that even with a settlement over the north, countries in NATO that don’t recognize Kosovo may not come around to the idea of a Kosovo military. He said Kosovo needs to focus on its most influential supporters.

“If it happens, it has the (U.S.) support and U.K. support,” he said.

It’s a feeling repeated by Kosovo officials like Ceku.

“They are now supporting the process here,” he said. “And this process we are going to do together. I said I will not come up with any recommendation that it is not coordinated with the U.S. and accepted by the U.S.”

beardsleys@...


=== 3 ===

http://rickrozoff.wordpress.com/2013/01/24/kosovo-army-built-after-pentagon-model-nato-standards/ 

Kosovo Army Built After Pentagon Model, NATO Standards 

United States European Command - January 14, 2013

International partnership among noncommissioned officers
Sgt. Angela Parady

U.S. Army Europe Command Sergeant Major Davis Davenport and Command Sergeant Major of the Kosovo Security Forces, Fetah Zejhullahu, at the Regional Senior Noncommissioned Officer Conference for the Land Forces Senior NCO and Senior Enlisted Leader in Pristina, Kosovo, January 14, 2013
PRISTINA, Kosovo: Senior level noncommissioned officers from the Balkans region met during the Regional Senior NCO Conference for the Land Forces Senior NCO and Senior Enlisted Leader in Pristina, Kosovo Monday.
This is the first conference of its kind to be held in Kosovo. U.S. Army Europe Command Sgt. Maj. David Davenport Sr., said that this conference was designed to not only aid in the development of NCOs, but also to network, to build relationships and share ideas on how to better train, develop and prepare soldiers for combat roles.
The two-day conference covered topics on development from the International Senior Enlisted Seminar, the role of NCO academies, and NATO’s role in NCO development...
As the region works to develop and advance its military structure, Kosovo is looking to gain insight from the Slovenians, Albanians, Montenegrins and others as they look to improve their security forces. The conference brought together senior enlisted leaders from all of the Balkan states, the U.S. Army Europe Command Sergeant Major, and the U.S. European Command Senior Enlisted Leader as well as representatives from the 7th Army Joint Multinational Training Command. They built relationships and discussed how to develop the NCO corps within their militaries based on the NATO standard.
When Kosovo was looking to develop its own military presence, they decided to base it on U.S. doctrine. They trained and built their forces like those in the U.S. Army. Every year they review and develop ways to integrate the NATO system. In 2009, the Ahtisaari Plan established the Kosovo Security Force, which according to NATO is a lightly armed force, comprised of 2,500 active and 800 reserve multi-ethnic members.
...
U.S. Europe Command’s Senior Enlisted Leader Fleet Master Chief Roy Maddocks said the conference brought together senior enlisted personnel in the region to discuss how to further improve and train professional NCOs. They also discussed NATO strategy and standards and offered recommendations to Kosovo Security Forces Commander, Lt. Gen. Kadri Kastrati and his staff on how to further build and develop the NCO Corps.
“The most important resource military leaders possess, is the human resource,” said Maddocks. ‘Whether it is within NATO, within alliances, it is the people who carry out the mission. Whether you are working regionally or independently, you have to develop a standard. A strategy that holds common among the partners.”
Maddocks said that by working together in professional forums such as this, and the International Senior Enlisted Seminar, key enlisted leaders are prepared for multinational environments that are increasingly complex and challenging. The conferences help to continue the development of a professional NCO corps...
“Once you have a common strategy, you can collaborate, cooperate on regional security issues,” said Maddocks. “So we have common strategies, developed relationships. Just by building relationships at these conferences, when it becomes necessary to work together as a security force, it is not the first time you have worked with that country. You already have rapport.”
In developing an NCO program to meet the NATO objectives, Maddocks pointed to the National Guard’s State Partnership Program. Through this program, over 60 countries have been partnered with Army National Guard units to help develop their economies, their military and their leadership. With common goals and common challenges, these state partnerships help foster long-term relationships...
Kosovo Security Force Command Sergeant Major Fetah Zejhullahu said this conference was targeted specifically for his senior leaders to work on their relationships amongst the regional armies, from Slovenia to Albania, and with KFOR and EUCOM.
Many of these countries have faced challenges in developing their militaries. Zejhullahu, who has served in the security forces here for the last 13 years, said that after the war Kosovo didn’t have an organized military or any structure for one.
“We looked around to see how we wanted to base the structure, the ideology and the doctrine,” he said. “A lot of the foreign military influence in the past had been negative, and we didn’t want to continue that way.”
Training side by side with NATO Kosovo Force supervision and mentorship has helped the development of this force.
“First we built the officer system, now we work on the NCOs,” said Zejhullahu about the development of the soldiers. “We are a small organization, but we want to be professional. Ready.”
...
Maddocks, who was deployed to Macedonia and Kosovo in 1998- 1999, said that regionally, the ability to share resources is key to developing the NCO support channels that really get things done. By understanding the shared challenges, they can look at how to share and allocate resources to best meet the goals and challenges that they face.


=== 4 ===

http://rickrozoff.wordpress.com/2013/02/07/nato-trained-kosovo-army-to-be-activated-in-june/
http://english.ruvr.ru/2013_02_07/Kosovo-to-get-an-army-In-June/

Voice of Russia
February 7, 2013

Kosovo to get an army in June

Kosovo is planning to convert its lightly-armed Kosovo Security Force into a full-fledged army.

Established in 2009, the force consists of 2,500 active and 800 reserve members and is primarily responsible for crisis response.

Over the past few years, it has been intensively trained by KFOR, which reports to NATO. Based on the Kosovo Security Force’s success, the alliance will decide on the future of the Kosovo army.

“NATO nations are considering the right time for the KSF final endorsement,” KFOR spokesman Alexander Willing said. “The North Atlantic Council, NATO’s highest decision-making body, will make a political decision based on the assessment of NATO’s military authorities,” he added.

The council is expected to decide on the force’s status at its June meeting.
Voice of Russia, SETimes.com


[PHOTO: Kosovo Security Force chief Agim Ceku (right) during visit to Brussels for meetings with the NATO and European Union Military Committees in 2012 ]


=== 5 ===

da www.glassrbije.org

NATO nije saglasan da Kosovo dobije svoju vojsku

Sub, 09/02/2013 
Severnoatlanska alijansa nije saglasna da Kosovo dobije svoju vojsku i prepreka za to su četiri zemlje članice Alijanse koje do sada nisu priznale Kosovo, rekli su za dnevnik "Koha ditore" visoki neimenovani zvaničnici NATO-a. "Kosovo može da odluči da Bezbednosne snage pretvori u Vojsku Kosova, ali takav se korak nimalo ne bi svideo NATO-u. Budući status BSK je nejasan i ostaje tema rasprava unutar NATO-a". Visoki zvaničnik NATO-a je rekao da i oni traže put izlaska iz sadašnje situacije, pošto pripadnici Kfora ne mogu večno da ostanu na Kosovu.

(Izvor:Tanjug)

La NATO non è favorevole [leggi: unanime] alla creazione dell’esercito kosovaro

09. 02. 2013. 

La NATO non è d’accordo ad acconsentire al Kosovo di creare un proprio esercito e l’ostacolo sono quattro membri dell’Alleanza, i quali fino ad ora non hanno riconosciuto il Kosovo, hanno detto al quotidiano “Koha ditore” degli alti ufficiali della NATO. “Il Kosovo può decidere di trasformare le Forze di sicurezza nell’Esercito del Kosovo, ma tale passo non verrebbe gradito dalla NATO”. L’alto funzionario della NATO ha detto che anche loro stanno cercando la strada di uscita dalla situazione attuale, dato che gli appartenenti della Kfor non possono rimanere perennemente in Kosovo e Metochia.


=== 6 ===

http://rickrozoff.wordpress.com/2013/02/14/kosovo-nato-army-without-a-state/
http://english.ruvr.ru/2013_02_14/Kosovo-Army-without-a-state/

Voice of Russia - February 14, 2013

Kosovo: Army without a state?

Jovana Vukotic 

NATO Military Committee led by its Chairman Admiral Giampaolo Di Paola and NATO Joint Force Command Naples, Admiral Mark Fitzgerald visited Kosovo in 2012 and attended a demonstration of the Kosovo Security Force (KSF).
Pristina authorities do not conceal that their main goal is membership in NATO, Russian political scientist and publicist Elena Ponomareva believes. 
On January 13, 2013, Pristina announced the beginning of the transformation of the Kosovo Security Forces (KSF) to the Army of Kosovo.
It was officially stated by Agim Ceku, Commander of the KSF, in the recent past a gunman of the Kosovo Liberation Army (KLA).
"The fact that this man is the head of the security forces tells volumes. Let me remind you that it was under his command that the KLA displayed unprecedented cruelty to Kosovo Serbs. He personally took part in the murder of 669 Serbs, but somehow the Hague Tribunal shows no interest in this person. Former Minister of Justice of Serbia Vladan Batic has rightly described Ceku as a man "whose hands are covered with Serbian blood up to the elbows." However, as an insult to Serbs and to concepts of morality, on February 23, 2011, Agim Ceku was appointed Minister of the KSF.
It is obvious that the creation of an army is not only the will of Kosovo militants, but also of their main sponsors and patrons - the United States and NATO, Elena Ponomareva goes on.
"It was they who in their time nurtured the KLA, helped it to consolidate its position in the region, and saved it from disarmament, having transformed it, at first, to the Kosovo Protection Corps and then to the KSF. NATO does not even hide its role in this process: the NATO Council is to give the final political decision on the transformation of the Security Forces to the Army of Kosovo in June, 2013. 
"The armaments of the Kosovo Security Force is constantly replenished. Arms supplies come to Kosovo from Tetova (northwest Macedonia) via Kukes to Prizren and Peci; from Montenegro via Rožaje to Peci; via Novi Pazar (Serbia) to the southern area of Kosovska Mitrovica. And at the same time Serbs are arrested and persecuted even for owning hunting rifles. In addition, after staff reduction, KFOR units left armored personnel carriers, helicopters and other equipment to the KSF. Foreign military specialists from private military companies (for example, the American MPRI) work as instructors in the KSF."
Against the background of the above, the behavior of the current Serbian leadership looks not only strange, but phantasmagoric, Elena Ponomareva notes. Official Belgrade is going to demand prompt condemnation of Kosovo criminals from the UN, and at the same time it is ready to make concessions to these criminals - leaders of "independent" Kosovo, and it is for five years now that it cannot protect 66 thousand Serbs living in Northern Kosovo.


=== 7 ===

http://www.beoforum.rs/komentari-beogradskog-foruma-za-svet-ravnopravnih/442-republika-kosovo-pravac-nato.html

„Република Косово“ правац НАТО

петак, 25 јануар 2013

Пише: Ана Филимонова

Резолуција Скупштине Србије није уопште нови корак, пошто се концептуално превише не разликује ни од плана Мартија Ахтисарија, ни од такозваног плана у четири тачке Бориса Тадића. Београд је очигледно напустио позицију одбране Косову и Метохији, његова воља је сломљена и сад се свела само на наводну обрану Срба на северу Косова. Када једна страна одступа, тада друга неизбежно напредује. Тако је 13. јануара 2013. године, „Приштинска власт” обзнанила остварење свог следећег плана – трансформацију својих безбедносних снага (КБС) у „Армију Косова”.

Осакаћена Резолуција о Косову и Метохији коју је почетком јануара усвојила Народна Скупштина Републике Србије, у односу на првобитну верзију коју је предложио Председник републике Томислав Николић, није ни међународно, ни правно обавезујућег карактера. Резолуција представља политички акт (за њено неизвршење може уследити само унутрашњо-политичка санкција.

Атифете Јахјага врши смотру Гарде Безбедносних снага Косова

Но, у ситуацији када сви договори између Београда и Приштине у својој суштини противурече важећем српском Уставу, може ли ико озбиљно да брине за њену даљу судбину?. Оштре дискусије, укључујући и Скупштину, су прошле и позиција страна је релативно јасно изражена. Главна карактеристика настале ситуације није се много променила: Београд је потврдио све раније споразуме са Приштином и своју спремност да на основу непромењених позиција на политичком и техничком плану, доведе преговарачки процес до краја.

Са једне стране, Резолуција није уопште нови корак, пошто се концептуално превише не разликује ни од плана Мартија Ахтисарија, ни од такозваног плана у четири тачке Бориса Тадића. Али са друге стране, она има судбоносан историјски значај, пошто „ставља све тачке над и“ у друштвено-политичким дебатама. Власт је у ауторитарном виду продиктирала своју вољу: „не деловати на основу митова и бајки“, „не жртвовати ради људи са севера милионе других живота“, „сачувати оно што се још може сачувати“, и руководити се само суровом политичком реалношћу. Резолуција садржи формулацију о: „спремности Србије да пође на допунске уступке“ уз примедбу „ако ти уступци не буду у супротности са њеним државним и националним интересима“ (вероватно сва претходна догађања на КиМ и споразуми са Приштином томе не противурече). Све то ради достизања – „чврсте основе за изградњу трајног мира и достизања пуне безбедности за све људе који живе на простору јужне српске Покрајине“.[1]
У овом случају политичка реалност се не јавља продуктом природног историјског процеса, него вештачког и насилног стварања реалности. Али Београд је напустио позиције, његова воља је сломљена. При том је очигледна журба, својеврсна грозничавост у спровођењу акција у последњих пола године, чак и у поређењу са мерама из времена режима Бориса Тадића (које су такође биле недвосмислено на истој линији). Усиљено јачање улоге Београда у процесу признања независности Косова сад је већ де-јуре (признање де-факто проистиче само из једне чињенице – постојања „Приштинске царине“ на граници са Србијом, ма какве биле резерве на функционисање границе и царине). Промоција потпуног формирања и учвршћења „Приштинске државности” протиче као у неком „вакууму” које је потпуно изоловано од осталог региона. Погледајмо само један сценарио, чији развој подрива читаву конструкцију која се тиче „бољег живота грађана Косова и Метохије, мира и стабилности и европске будућности Србије и региона”.
Као што је познато, када једна страна одступа, тада друга неизбежно напредује. Тако је 13. јануара 2013. године, „Приштинска власт” обзнанила остварење свог следећег плана – трансформацију својих безбедносних снага (КБС) у „Армију Косова”. Званично је о томе у „Приштинском парламенту” говорио командант КБС Агим Чеку, који је са језуитском лукавошћу обзнанио и сферу компетенције будуће армије – „реаговање у ванредним ситуацијама, ликвидирање експлозивних направа и заштита грађана”.[2]Чеку је доследан у својим акцијама. Ова изјава представља тачну репродукцију онога што је изјавио у марту 2012. године: „Косово ће у 2013. години имати своје оружане формације, аналогне регионалним армијама”.[3]Главна улога у овом процесу трансформације отпада на армију САД.
Припрема трансформације огледа се у званичној одлуци КФОР-НАТО о постојању КСБ, која је донета крајем децембра 2012. године. У закључку се констатује да су „Косовске снаге безбедности у последње три године оствариле значајан напредак”. КСБ очекује добијање статуса „пуне оперативне способности” (главни оперативни показатељ стања војске). Завршну политичку одлуку треба да донесе виши руководећи орган алијансе – Савет НАТО-а, чија се одлука очекује у јуну 2013. године. Да ли неко може сумњати у позитивну препоруку? У пракси „пуна оперативна способност” значи завршетак формирања КСБ, способност њиховог самосталног функционисања у извршењу борбених задатака, а такође крај патроната КФОР-НАТО-а.[4]

 

Приштина је још током распламсавања кризе у лето-јесен 2011. године, када су јединице КФОРА и ЕУЛЕКСА примењивале силу све до употребе борбеног оружја против српског цивилног становништва, са циљем наметања власти Приштине Србима са севера покрајине, изјасниле кристално јасно о главном борбеном задатку КСБ. „Република Косово” намерава да примени јединице КСБ за регулисање стања на северу Косова и тако замени јединице КФОР-НАТО на граници са Србијом.

Хашим Тачи обилази припаднике Специјалне полицијске јединице Росу

О томе је недвосмислено говорио и „премијер” Хашим Тачи 21. децембра на заједничкој конференцији за штампу са Ангелом Меркел, када је подвукао да је „Косово формирало безбедносне структуре способне да заштите мир и поредак у свим деловима државе.[5] Не заборавимо на програм који је изнео Тачи: „позиција косовских институција није и неће бити промењена. Неће бити ни сецесије, ни специјалног статуса, ни аутономије у било ком делу наше државе”.[6]У априлу 2006. године, КСБ је почела са применом борбених дејстава: спроведене су десетодневне војне вежбе „за решавање ванредних ситуација” у рејонима Пећи, Гњилана и Призрена, под контролом КФОРА.[7]
У састав КСБ улазе бивши борци терористичке ОВК. Средином деведесетих ОВК је ујединила узајамно сукобљене диверзантске формације Албанаца. ОВК је обучена из иностранства, од стране специјалаца, по НАТО стандардима. Већина бораца ОВК из периода 1990-1996 прошла је кроз диверзантско-терористичку обуку у базама у Албанији. Позната места за логорску обуку су места на северу земље: Тирана, Елбасан, Драч, Кукес, Крума, Бајрам Цурија, Тропоја и др. Припрему бојевика су омогућили и пружили покриће легални државни органи и институције Албаније, укључујући тајну службу SHIK, полицију, армију, амбасаде и др. У састав ОВК улазили су и „пси рата” из иностранства: „Атлантска бригада“, укључујући најамнике из САД Канаде; «Абу Бекир Садик» и «Браво» - најамници из редова муџахедина.
После НАТО агресије на СРЈ 1999. године, ОВК није била разоружана. Прикривајући се иза Резолуције 1244, која је говорила о демилитаризацији ОВК(!), она је одмах трансформисана (септембар 1999) у Косовски заштитни корпус (КЗК) и Косовске полицијске снаге. (КПС). Међутим, карактер њене делатности и борбени задаци нису промењени. У складу са подацима низа западних служби, погроми неалбанског становништва у марту 2004. године, организовала је АНА (филијала ОВК створена 2001. године, која се први пут огласила у терористичким акцијама у Македонији), вероватно уз сарадњу са КЗК.[8]Без ометања наставља са својом делатношћу и тајна служба SHIK. Почетком фебруара 2012. године, бивши Тачијев сарадник, заменик председника косовског покрета „Самоопредељење” Реџеп Селими, са позиције посланика „скупштине Косова” упозорио је на наставак делатности SHIK-а, која прети (између осталог и физичком ликвидацијом) и уцењује политичке противнике „тираније Хашима Тачија”.[9]
У складу са Ахтисаријевим планом, КЗК (Косовски зашитни корпус) је трансформисан у Косовске безбедносне снаге. Немачка је за ту трансформацију издвојила 7 милиона евра и о томе је говорио немачки министар одбране Језеф Јунг.[10] Са своје стране и САД је КЗК-у пружила свестрану подршку, издвојивши 22. јуна 2011. године за њихов развој 2.5 милиона долара. Тим поводом је Мајкл Мерфи, вршилац дужности амбасадора САД у Приштини, изразио уверавање да ће се у будућности КСБ интегрисати у регионалне и атлантске структуре.[11]Тада је командант КФОРА Ерхард Билер предложио шефу Генералштаба војске Србије М. Милетићу да укључи КСБ у регионалну сарадњу у сфери безбедности.[12]Потом је 27. јуна 2012. године, ступио на снагу споразум „СОФА” између владе САД и „владе Косова”. Једна од тачака је и проширење у оквирима Програма државног партнерства сарадње КСБ са националном гардом Ајове. Национална гарда је својеврстан патрон КСБ. САД између осталог сваке године „Републици Косово” издвајају између 5,5 и 7 милиона долара за војну обуку и војно одржавање и опрему. Укупан буџет КСБ износи 35 милиона долара годишње. Бројни састав КСБ бојевика обучених у војној академији Форт Блис (Тексас) и у неколико војних колеџа САД. Но, не заостаје ни Немачка – војни службеници КСБ тамо спроводе војно-тактичку обуку. Члан „косовског парламента” Реџеп Селими, оперативац КСБ, констатује: „Ми желимо да завршимо наш рад што је могуће пре, јер ми морамо да ступимо у НАТО”.[13]

Не треба да нас доводи у заблуду стање званичног бројног састава КСБ: У складу са Ахтисаријевим планом то треба да буде 2.500 војника и 800 резервиста. Косовска министарства не скривају тајне по питању КСБ, да су од 2008 до данас три генерације регрута из састава цивилног становништва, завршиле војну обуку” и они се не рачунају у званичну цифру. КСБ је смештена у девет касарни широм Космета (Јужна Митровица, Приштина, Исток, Пећ, Призрен, Урошевац и Гњилане). Осим тога, практично на свим таблама КФОРА и ЕУЛЕКСА виси табла са натписом КСБ. Данас америчка база „Монтејн” (Гњилане), друга по бројности после „Бондстила”, представља центар за обуку КСБ.

Припадници Косовских безбедносних снага

Приштинско законодавство дозвољава спровођење обуке и иностраним грађанима (потребно је само добити неколико приштинских докумената). Због тога у „Републици Косово” диверзантско-терористичку обуку пролазе и борци „сиријске опозиције”. ОВК представља други модел за рушење режима, у односу на „масован отпор” виђен у Египту и Либији. Искуство ОВК – формирање мањих мобилних герилских група ушло је у методологију вођења рата још 1994. године, када је под патронатом ЦИА створен „Национаални покрет за ослобођење Косова”. Тако је Косово претворено у моћан, комплексан војни полигон. У дејство је стављена и Албанија – тамо се у старим логорима ОВК на северу земље и данас обучавају америчке снаге за брза дејства.[14]
Без обзира што је званично дозвољено само лако наоружање, стварна слика је потпуно другачија. Као прво, само у складу са званичним подацима КФОРА, у региону остаје отприлике пола милиона (!) илегалних јединица борбеног наоружања, стотине хиљада граната и других експлозивних средстава. „Муниција” се непрекидно попуњава. Путеви за снабдевање Косова оружјем иду преко Тетова (северозапад Македоније); преко Кукеса ка Призрену и Пећи; из Црне Горе преко Рожаја до Пећи.; преко Новог Пазара (Србија) ка јужном делу Косовске Митровице. И све се то догађа уз хапшење Срба чак и због ловачког наоружања.[15]Као друго, јединице КФОРА које су претрпеле смањење бројности, оставиле су КСБ-у хеликоптере, транспортере и другу техничку опрему. Најчешће су војни службеници КСБ-а наоружани „калашњиковима”, немачким пушкама „Хеклер и Кох” и аустријским пиштољима „Глоју”. Инструктори КСБ су западни војни специјалци из приватних војних компанија (на пример америчке «MPRI»). Међу оружјем КСБ, како се истиче, знатан удео има и наоружање из Немачке, она снабдева будућу Приштинску армију војним транспортерима и џиповима.[16]
На тај начин, Србија у позадини не пушта на произвољност само косовске Србе, који се свакако не могу сами супротставити војној моћи НАТО и албанским терористичко-диверзантским јединицама. Иза нове границе формирају се нове војне снаге које не потпадају ни под какву контролу и рачуницу. Наступ друге фазе територијалне дезинтеграције Србије нипошто не може спречити послушничко „скидање косовског баласта”. Заборавити на „косметски кошмар” и „живети мирно и срећно”, чиста је илузија. Већ је под великим знаком питања и контрола Београда над јужним српским општинама Прешево, Бујановац и Медвеђа. АНА, још један клон ОВК, отворено прети војним дејствима у случају покушаја уклањања споменика у Прешеву, подигнутог у част палих бораца ОА ПБМ. Споменик је само врх леденог брега – у локалним органима власти и у државним институцијама дошло је до потпуног учвршћења позиција „албанског фактора”. Слични процеси одвијају се и у Рашкој области (тзв Санџаку). Као резултат свега, српско национално питање избија у оштром виду на дневни ред у Србији и њега у овом тренутку решава спољни фактор, стешњујући Србе и тако угрожавајући и сам опстанак српског народа.


____________________________________
[1] http://fakti.org/srpski-duh/pergament/svesto-se-dogovori-sa-pristinom-bice-ustavnim-zakonom-preneto-organima-ap-kim
[2] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/284362/Prisina-zeli-armiju-Kosova
[3] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/125511/Ceku-Kosovo-dobija-vojsku-2013-godine
[4] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/280524/NATO-odlucuje-o-kosovskoj-vojsci
[5] http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2011&mm=12&dd=21&nav_category=206&nav_id=567724
[6] http://www.kurir-info.rs/taci-nema-specijalnog-statusa-za-sever-kosova-clanak-316085
[7] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/219230/KBS-vezba-za-vanredne-stiuacije
[8] Бецић Г. Настанак, развоjи перспектива косовских бдезбедносних снага на Косову и Метохиjи // Министарство одбране Републике Србије
http://www.odbrana.mod.gov.rs/odbrana-stari/vojni_casopisi/arhiva/VD_2012-prolece/14.
[9] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/199348/Tacijevi-tajni-agenti-prete-smrcu-protivnicima
[10] http://www.setimes.com/cocoon/setimes/xhtml/sr_Latn/features/setimes/features/2008/10/28/feature-02
[11] http://www.kosovahaber.com/?page=3,12,7173&offset=308
[12] http://www.blic.rs/Vesti/Politika/261400/Biler-predlozio-Mileticu-da-se-KBS-ukljuce-u-regionalnu-saradnju/print
[13] http://www.stripes.com/news/kosovo-aims-to-form-military-force-and-join-nato-1.201794
[14] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/222374/OVK-skoluje-teroriste-pred-ocima-Kfora
[15] http://www.vesti-online.com/Vesti/Hronika/145251/Kosmet-prepun-oruzja-
[16] http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/189311/KBS-bivsi-OVK-pod-patronatom-Nemaca



=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/


Potkategorije

Jugoinfo

Voce jugoslava / Jugoslavenski glas