Informazione


Slovenia: Meglio ultimi in Europa che primi in Jugoslavia?

1) Crisi dell'Eurozona, la Slovenia si svende (Yahoo! Finanza)
2) La Slovenia mette in vendita Adria Airways e l’aeroporto di Lubiana (Viedellest.eu/)
3) La Slovenia in crisi vuol far pagare le tasse alla Chiesa [Che impertinenza!] (Il Piccolo)


=== 1 ===


Crisi dell'Eurozona, la Slovenia si svende


Scritto da Angela Iannone | Yahoo! Finanza –  mar 14 mag 2013 16:17 CEST

Slovenia a rischio fallimento, si svende. Lo dichiara un articolo del Wall Street Journal: la crisi finanziaria che sta colpendo questo Paese sta portando da una parte all'innalzamento delle tasse, dall'altra alla vendita di imprese statali, tra cui una banca, una compagnia aerea e la sua principale società di telecomunicazioni. Il tutto per evitare di dover ricorrere agli aiuti internazionali. 

"Ce la possiamo fare da soli" aveva dichiarato qualche mese fa il suo premier, Alenka Bratusek, nel suo primo intervento pubblico. Della stessa opinione anche il governatore della banca centrale Josef Makuch. Così, piuttosto che ricorrere alla Troika, questo paese dell'ex Jugoslavia sta lottando per evitare una forte contrazione dell'economia, provando a risanare il sistema bancario svendendo lo svendibile. Con un emissione di obbligazioni di successo, avvenuta la scorsa settimana, il governo sloveno è riuscito ad incassare 3,5 miliardi di euro, contribuendo ad alleviare le pressioni. Ma non è sufficiente. E l'Unione europea, preoccupata per la deriva che sta prendendo il paese, aveva insistito con Lubiana nel concordare un piano per farla emergere dalla crisi. Un piano che comporta aumento delle tasse e svendite di imprese pubbliche. 

Il governo di Bratusek ha infatti deciso di voler aumentare il tasso di valore aggiunto sulle imposte dal 20% al 22%, oltre alla vendita di circa 15 aziende di proprietà dello Stato, tra cui Telekom Slovenije, la più grande impresa di telecomunicazioni, la compagnia di bandiera Adria Airways e la banca Nova Kreditna Banka Maribor. Una svendita fatta a malincuore, poichè la Slovenia, che per lungo tempo ha evitato il percorso di privatizzazione che è toccato agli altri Paesi ex socialisti, ha sempre mantenuto pubblico quello che gli sloveni vedono come i "gioielli di famiglia" della nazione per gli investitori stranieri. Un percorso che però ora diventa inevitabile, come dichiarato anche dal ministro delle Finanze Uros Cufer, invitando il Parlamento ad un "ampio consenso politico" a sostegno della privatizzazione. In alternariva, ci sarebbe l'aiuto da parte della UE e del FMI, con le conseguenze, già appurate in Grecia e Cipro, prevedibili. 

Il nuovo gettito previsto da questa svendita verrebbe utilizzato per rafforzare il settore bancario, composto da tre istituti di credito di proprietà dello Stato e che insieme hanno circa 7 miliardi di euro di prestiti in sofferenza, pari a circa il 20% della produzione economica annuale della Slovenia. Attraverso la proprietà diretta e indiretta dello Stato, il governo di Lubiana controlla circa il 60% dell'economia locale. Così, oltre alla privatizzazione, si aggiunge anche il taglio degli stipendi dei dipendenti pubblici, che i funzionari sloveni stanno già studiando per mettere in pratica.


=== 2 ===

da http://www.viedellest.eu/

Slovenia - 15 maggio 2013

La Slovenia mette in vendita Adria Airways e l’aeroporto di Lubiana

La Slovenia ha deciso di mettere in vendita la compagnia di bandiera Adria Airways e l’aeroporto di Lubiana. La decisione nasce dalla necessità di fare cassa con la cessione di quote delle diverse aziende di Stato messe sul mercato per far fronte alla crisi finanziaria che attanaglia il Paese. Il governo, al momento, ha deciso di vendere un pacchetto composto da 14 società. L’obiettivo è quello di vendere la totalità delle quote, privatizzando quindi in maniera totale scalo e vettore. In caso di esito positivo, nelle casse dello Stato potrebbe arrivare circa un miliardo di euro.


=== 3 ===

La Slovenia in crisi vuol far pagare le tasse alla Chiesa [Che impertinenza!]

di Mauro Manzin, su Il Piccolo del 16 maggio 2013

È successo in Italia con le polemiche legate al pagamento dell’Imu anche alla Chiesa. Sta succedendo in Slovenia dove, in tempi di pesante crisi socio-economica, lo Stato sborsa circa due milioni di euro all’anno per pagare i contributi sociali (assistenza sanitaria e pensione) ai cosiddetti lavoratori dello spirito, ossia sacerdoti e ministri di culto delle varie professioni di fede presenti nel Paese. Sono in molti a chiedere uguaglianza nel regime fiscale.

E anche il governo Bratušek comincia a prendere in considerazione il problema. Se ne è parlato anche al recente summit di maggioranza a Brdo pri Kranju. L’esecutivo di centrosinistra comunque non sembra molto propenso a introdurre il sistema dell’otto per mille come esiste in Italia e in Germania perché secondo molti rappresentanti che sostengono il governo un simile regime introdotto in un periodo in cui si chiedono lacrime e sangue ai cittadini potrebbe aprire un nuovo e pericoloso fronte ideologico.

Molti parlamentari di maggioranza, invece, pensano che sarebbe opportuno equiparare le 43 confessioni di fede riconosciute in Slovenia alle altre persone giuridiche o commerciali. Così si sta pensando che sarebbe opportuno che anche le varie professioni di fede pagassero le tasse per i propri beni immobili, leggi chiese o djamije così come è in progetto la soluzione che prevederebbe che le stesse professioni di fede pagassero le tasse sui proventi derivanti dalle funzioni religiose quali nozze o funerali, nonché la fine delle agevolazioni sulle tasse circa le proprietà naturali, leggi boschi e campi.

Quello che fin qui appare certo, anche perché sostenuto da una sentenza della Corte costituzionale slovena, è una riforma in base alla quale non sarà più obbligatorio che i cappellani militari siano dipendenti del Ministero della difesa. Lo Stato erogherebbe loro una paga solo in caso di missioni militari all’estero.



===

Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia - ONLUS
https://www.cnj.it/
http://www.facebook.com/cnj.onlus/

=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/


(srpskohrvatski / italiano)

Emir Kusturica su Sarajevo e Gavrilo Princip

1) Note sulla iniziativa "Sarajevo 2014" e su Gavrilo Princip (I. Slavo, J. Radivojevic)
2) Kusturica: Lo storico Clark paragona "Mlada Bosna" ad Al-Qaeda / Kusturica: Istoričar Klark "Mladu Bosnu" uporedio sa Al Kaidom


=== 1 ===

Note sulla iniziativa "Sarajevo 2014" e su Gavrilo Princip

Quanto sta accadendo a livello europeo per le preparazioni della commemorazione dello scoppio della I Guerra Mondiale è scandaloso.
L'idea della iniziativa "Sarajevo 2014", che nell'anniversario dell'attentato di Sarajevo ad opera di Gavrilo Princip dovrebbe archiviare "un secolo di guerre in Europa", ha in realtà dei risvolti revanscisti e reazionari preoccupanti. Gli ispiratori di questa iniziativa vedono Gavrilo Princip come Belzebù, mentre in realtà l'attentatore di Sarajevo non è solo un simbolo del Risorgimento serbo contro l'Austria - una specie di Oberdan, insomma-, è anche un iniziatore simbolico del processo di decolonizzazione dei Balcani. Le parole che disse durante il processo furono: 
"Ја сам југословенски националиста. Позивам све јужне словене да се удруже у једну државу."
"Io sono un nazionalista jugoslavo. Invito tutti gli slavi del sud ad unirsi in un unico stato."

A Sarajevo, il revisionismo trapela dalla trasformazione subita dalla targa dedicata a Gavrilo Princip nel luogo del famoso attentato.
La vecchia targa jugoslava recitava: 
"Da questo posto il 28 giugno 1914 Gavrilo Princip sparando ha espresso la protesta popolare contro la tirannia e l'aspirazione secolare dei nostri popoli per la libertà."
La nuova targa bosgnacca dice invece:
" Da questo posto il 28 giugno 1914 Gavrilo Princip ha assassinato l'erede al trono Francesco Ferdinando e la sua moglie Sofia."

Certi settori, non solo bosgnacchi ma anche mitteleuropei, avrebbero preferito il mantenimento dell'Ancien Regime asburgico-ottomano: si pensi alla squallida figura di Otto d'Asburgo, recentemente scomparso (*). Questi settori guardano con odio idrofobo al processo storico che ha portato all'unificazione dei popoli slavi del Sud. 
D'altronde, purtroppo, con questo modello di Unione Europea che si va imponendo, da ogni punto di vista stiamo ritornando proprio al sistema di relazioni internazionali vigente nel continente prima della I Guerra Mondiale, ed a quel sistema di valori pre- ed anti-risorgimentali.


(redatto sulla base di appunti inviati da Italo Slavo e Jasmina Radivojevic)


=== 2 ===

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/310661/Kusturica-Istoricar-Klark-Mladu-Bosnu-uporedio-sa-Al-Kaidom

Si avvicina il centenario della Prima Guerra Mondiale, si stanno affilando le penne degli storici, tra i quali primeggia la storica inglese Margaret MacMillan, che, sue stesse parole, scriverà un libro che non risparmierà i serbi, mentre lo storico Christopher Clark definisce il movimento "Mlada Bosna" (**) paragonabile ad al-Qaeda - dice il regista Emir Kusturica.

Kusturica: Lo storico Clark paragona "Mlada Bosna" ad Al-Qaeda
 03. 05. 2013. 10:08h | Srna

"La tesi della storica inglese sarebbe che sono stati i serbi ad avere distrutto l'Impero Austro-Ungarico, i quali ora danno molto fastidio agli USA, che sono, secondo la storica, l'equivalente di quello che una volta era il famoso e glorioso impero austro-ungarico" dice Kusturica nella sua rubrica intitolata "Angeli Ribelli" per il quotidiano "Press".

Notando che Gavrilo Princip ha sparato a Franz Ferdinand non a Vienna, ma in territorio occupato, Kusturica nota che forse per Christopher Clark questo non rappresenta un dato di fatto, mentre per lo stesso Kusturica è molto importante.

Kusturica si chiede: che cosa direbbe il signor Clark se sapesse che la prima cosa che fecero i nazisti all'ingresso a Sarajevo nel 1941 fu di rimuovere la targa di marmo dedicata a Mlada Bosna e a Gavrilo Princip?

Dopo la fine della II Guerra Mondiale la targa di marmo fu rimessa allo stesso posto dov'era prima, esull'asfalto (lavoro di uno scultore) furono impresse le impronte dei piedi di Princip. Il ponte lungo la strada da cui Princip assassinò l'Arciduca fu intitolato a Gavrilo Princip. 
Qualunque cosa sia successa in Bosnia durante l'ultima guerra, ha detto il celebre regista, va segnalato che la targa dedicata alla Giovane Bosnia è stata nuovamente rimossa ed il ponte Princip ha cessato di portare questo nome.

Kusturica ha detto che l'esercito di Alija Izetbegovic ha tolto la targa di marmo e ha distrutto le impronte di Gavrilo Princip, opera scultorea di Voja Dimitrijevic.

"Sono nato di fronte a quel ponte. I miei primi inverni a Sarajevo ho giocato dall'altra parte di quel ponte, nel parco dello zar Dusan... Alle volte mi chiedo: perchè io non ci sto più su quel ponte? Proprio perché non si chiama più come si chiamava... Sopratutto, non ci sto più per incapacità di separarmi dagli insegnamenti e dai sentimenti che sono incorporati nella mia memoria, di quando ero un ragazzo... ", ha scritto Kusturica nella sua rubrica per il giornale Press.


(**) Giovane Bosnia, organizzazione politica dei giovani serbi di Bosnia costituitasi nel 1904 per combattere gli occupatori austro-ungarici e turchi, della quale Gavrilo Princip era membro.


---


Kusturica: Istoričar Klark "Mladu Bosnu" uporedio sa Al Kaidom


03. 05. 2013. 10:08h | Srna

Približava se stogodišnjica Prvog svetskog rata i već se oštre istorijska pera, a među njima prednjači engleska istoričarka Margaret Mekmilan, koja, kako sama kaže, piše knjigu u kojoj neće štediti Srbe, a istoričar Kristofer Klark pokret "Mlada Bosna" uporedio je sa Al Kaidom, naveo je režiser Emir Kusturica.

"Teza engleske istoričarke je kako smo mi srušili austrougarsku carevinu, a sada smetamo Americi, koja je, prema mišljenju ove autorke, ono što je nekada bila slavna Austrougarska!", istakao je Kusturica u kolumni pod naslovom "Pobunjeni anđeli" za list "Pres".

 

Napomenuvši da Gavrilo Princip nije pucao na Franca Ferdinanda u Beču, nego na okupiranoj teritoriji, Kusturica je istakao da za Kristofera Klarka to ne bi bio podatak, ali je za njega to veoma važno.

 

Kusturica je upitao šta bi rekao gospodin Klark kada bi znao da su nacisti prilikom vojnog ulaska u Sarajevo 1941. skinuli mramornu ploču na kojoj je bila posveta mladobosancima?

 

Po završetku Drugog svjetskog rata tabla je vraćena, a Principove stope utisnute su u asfalt. Most preko puta mesta gde je Princip izvršio atentat dobio je ime Gavrila Principa. Šta god se dešavalo u Bosni za vreme poslednjeg rata, naglasio je proslavljeni režiser, treba zabeležiti da je tabla Mlade Bosne ponovo skinuta i da je most koji se zvao Principov prestao tako da se zove.

 

On je podsetio da je vojska Alije Izetbegovića skinula ploču i uništila stope Gavrila Principa, vajarski rad Voje Dimitrijevića.

 

"Ja sam preko puta tog mosta rođen. Prve sarajevske zime sam se igrao, preko puta, u parku Cara Dušana... Zašto mene nema na tom mostu, pitam se nekada? Upravo zbog toga što se više ne zove tako. Najviše zbog nemogućnosti da se odvojim od učenja i osećanja koja su utkana u moje pamćenje kada sam bio dečak...", naglasio je Kusturica u kolumni za list Pres.



(srpskohrvatski / english / italiano)

In ricordo di Admira Ismic e Bosko Brkic

1) Sjećanje na ljubav: Prije 20 godina ubijeni sarajevski Romeo i Julija
2) FLASHBACK: Kurt Schork’s signature dispatch from siege of Sarajevo (By Kurt Schork - Reuters - SARAJEVO, MAY 23, 1993)
3) FLASHBACK: I corpi dei "Romeo e Giulietta" di Sarajevo trasferiti al cimitero Lion di Sarajevo (10 aprile 1996)
4) Kurt Schork, 1947-2000: Kurt Schork buried in Sarajevo (2000) / "Romeo", "Juliet" e Kurt Schork 


Sono esattamente venti anni dal vigliacco assassinio dei due fidanzati di Sarajevo: Admira Ismic e Bosko Brkic. 
Lei "bosgnacca", lui "serbo" - come si usa dire nel linguaggio "etnicamente corretto", in realtà razzista, che è diventato oggi obbligatorio. Furono colpiti da cecchini mujaheddin sulla riva del fiume. Lei rimase disperata presso il cadavere di lui finché un altro colpo vigliacco non ebbe la "pietà" di ricongiungere i loro destini. A lungo nessuno raccolse i loro corpi, stesi abbracciati proprio sulla linea del fronte. La loro "colpa": stavano scappando dalla Bosnia di Izetbegovic per raggiungere ciò che rimaneva della Jugoslavia. Per questo motivo, in Italia e in Occidente nessuno li ricorda, nessuno li piange. I media occidentali, che allora incolparono i serbi ed hanno continuato fino ad oggi a fare cieca propaganda a favore del secessionismo islamista bosgnacco, sono gli assassini morali di Admira e Bosko. Ma ricordiamo anche il caso di un giornalista onesto: Kurt Schork della Reuters, che rimase fortemente scioccato da quello che era successo, e raccontò i fatti. Oggi è sepolto vicino a loro, a Sarajevo. (a cura di Italo Slavo)


LINKOVI:

Kvadratura kruga - Boško i Admira heroji Sarajeva
http://www.youtube.com/watch?v=QNqgkwpQiLM

Romeo and Juliet in Sarajevo
http://en.wikipedia.org/wiki/Romeo_and_Juliet_in_Sarajevo

Boško i Admira - Zabranjeno pušenje
http://www.youtube.com/watch?v=OMMfW3IqiFE

Pjesma „Bosko i Admira" je najavni singl novog, desetog studijskog, albuma grupe Zabranjeno pusenje cije objavljivanje je planirano za 10. mjesec 2013. godine. Pjesma govori o istinitoj i tragicnoj ljubavi dvoje Sarajlija, Bosnjakinji i Srbinu, koji su rodjeni iste godine, o njihovoj bezgranicnoj ljubavi otkako su se upoznali u srednjoj skoli i o tome kako ih razlicitosti, ljudska zloba, rat pa cak ni smrt nisu uspjeli rastaviti.

Dok su zajedno pokusavali napustiti opkoljeni grad, sarajevski Romeo i Julija, su ubijeni 18.5.1993. godine na Vrbanja mostu. Snajperski metak pogodio je Boska koji je izdahnuo na mjestu dogadjaja. Drugi metak je pogodio Admiru. Smrtno ranjena dopuzala je do svog mrtvog decka, zagrlila ga i izdahnula.

Autori pjesme "Bosko i Admira" su Mario Vestic, Sejo Sexon i Toni Lovic. Producenti pjesme su Toni Lovic i Sejo Sexon, a pjesmu je masterirao John Davis (Metropolis Mastering London). Spot je sniman od 20. do 23.3.2013. u Sarajevu, a premijeru je imao 6.4.2013. godine, na Dan grada Sarajeva. Ekipa koja je sudjelovala u realizaciji spota:

Scenario i rezija: Zare Batinovic
Glavne uloge: Ajla Hamzic (Admira) i Junuz Elkaz (Bosko)
Producent: Dario Vitez
Organizacija i lokacije: Scout Film Sarajevo
Casting: Timka Grahic

www.facebook.com/ZabranjenoPusenje
www.zabranjeno-pusenje.com


=== 1 ===

http://www.nezavisne.com/zivot-stil/zivot/Sjecanje-na-ljubav-Prije-20-godina-ubijeni-sarajevski-Romeo-i-Julija-192584.html

Sjećanje na ljubav: Prije 20 godina ubijeni sarajevski Romeo i Julija


N.N. -  18.05.2013


Prošlo je tačno dvadeset godina od dana kada su u smrt otišli Admira Ismić i Boško Brkić.
Sarajevski Romeo i Julija, ubijeni 18. maja 1993. dok su pokušavali pobjeći iz opkoljenog Sarajeva.
Admira Ismić i Boško Bato Brkić rođeni su 1968. godine i beskrajno su se voljeli. Spremali vjenčanje. Cijelo Sarajevo je u tome vrijeme prepričavalo ljubav između Admire i Boška. Ali nisu bili spremni na Zlo, na ludilo koja se dogodilo u Sarajevu i cijeloj Bosni i Hercegovini.
Nakon više od godinu života pod opsadom Admira i Boško odlučili su napustiti Sarajevo i Bosnu i Hercegovinu, a jedini izlaz bio je preko Vrbanja mosta, gdje su došli oko oko 17 časova.
Snajperski metak je pogodio Boška i on je pao i poginuo. Drugi metak je pogodio Admiru koja je bila smrtno ranjena, ali uspjela je dopuzati do Boška, zagrliti ga, kako bi zajedno umrli.
Njihova tijela su sedam dana ležala nasred Vrbanje, jer je UNPROFOR je odbio izvlačenje tijela dok se ne proglasi primirje. Izvukli su ih pripadnici radnog voda VRS. Nekoliko dana kasnije Admira Ismić i Boško Brkić su prvo sahranjeni na groblju u Lukavici.
Po želji Admirinih roditelja, nakon rata njihova tijela su prebačena u Sarajevo i sahranjena na groblju Lav.
Istraga o ubistvu Admire i Boška nikada nije provedena, a njihov ubica nikada nije zvanično otkriven.
Život, ljubav i smrt Admire i Boška nemaju nikakvo obilježje u Sarajevu, njihovom rodnom gradu. U blizini mjesta gdje su ubijeni, uz rijeku Miljacku, počinje Vilsonovo šetalište, omiljeno sastajalište mladih. Ali, nijedno drvo, nijedna klupa ne nosi ime ovog para.
Grupa 'Zabranjeno pušenje' o ovoj nezaboravnoj ljubavi snimila je pjesmu i spot 'Boško i Admira', kao najavni singl svog desetog studijskog albuma.
Zato je pjesma ispjevana o njima mala nada da će se u ovom gradu i u ovoj zemlji poštovati ljubavi koje se „stavljaju ispred zastava“, kako pjeva Davor Sučić, frontmen gupe Zabranjeno pušenje. O osnovnoj ideji pjesme on je za RSE rekao:
„To je poznata priča sarajevska - o sarajevskom Romeu i Juliji, o Bošku i Admiri, mladim ljudima koji su nesretno stradali u ratu boreći se da nađu mjesto za svoju ljubav, za svoju slobodu. To je jedna simbolična priča koja je aktuelna i danas - poslije toliko godina mira mi još uvijek tragamo za ljubavlju i slobodom u ovoj državi. Ja sam nekako u toj priči našao dosta veze sa našim životima i sa onim što se nama danas dešava.“
Jedan od očevidaca smrti dvoje mladih, prije nekoliko godina je opisao kako je kod njih vidio nadu za život bez rata:
„Djevojka je mahala torbom, držali su se za ruku, i u tom trenutku ona je poskakivala. Najednom ih je presjekao rafal - i legli su onako zagrljeni.“
Admirini roditelji i Boškova majka mnogo puta su do sada govorili o svojoj djeci. Iz arhivskog materijala RSE izdvajamo riječi Admirinih roditelja, Zije i Nedrete Ismić:
„Stalno je govorila:’Zar misliš da je pošteno da on ide sam, a da ja ostanem?’ To da pođe bila je njena odluka. Mislila je da je ljubav jača i od smrti.“
„Umiješao se rat u ljubav, to je taj problem. A onda prestaju svi zakoni i ljubavi i svega. Postoji samo zakon rata.“
Jedna od najljepših ali i najtragičnijih ljubavnih priča nije zaštićena od politizacije, od nagađanja ko je i s koje strane ispalio smrtni rafal. Srce Boškove majke, Rade Brkić, je iskreno:
„Ne razmišljam uopšte ko ih je ubio. Jednostavno i kad bih doznala za tog čovjeka i kad bih ga vidjela pred sobom, samo bih ga pitala: ’Čovječe, zašto si to uradio?’ Ništa više.“

=== 2 ===

http://www.ksmemorial.com/romeo.htm

Kurt Schork’s signature dispatch from siege of Sarajevo


By Kurt Schork 
Reuters

SARAJEVO, May 23, 1993 - Two lovers lie dead on the banks of Sarajevo’s Miljacka river, locked in a final embrace.

For four days they have sprawled near Vrbana bridge in a wasteland of shell-blasted rubble, downed tree branches and dangling power lines.

So dangerous is the area no one has dared recover their bodies.

Bosko Brckic and Admira Ismic, both 25, were shot dead on Wednesday trying to escape the besieged Bosnian capital for Serbia.

Sweethearts since high school, he was a Serb and she was a Moslem.

"They were shot at the same time, but he fell instantly and she was still alive," recounts Dino, a soldier who saw the couple trying to cross from government territory to rebel Serb positions.

"She crawled over and hugged him and they died like that, in each other’s arms."

Squinting through a hole in the sandbagged wall of a bombed-out building, Dino points to where the couple lie mouldering amid the debris of Bosnia’s 14-month civil war.

Bosko is face-down on the pavement, right arm bent awkwardly behind him. Admira lies next to her lover, left arm across his back.

Another corpse, that of a man shot five months ago, lies nearby. The dead man’s body is so wasted his clothes seem hollow.

The government side says Serb soldiers shot the couple, but Serb forces insist Bosnian Moslem-led government troops were responsible.

"I don’t care who killed them, I just want their bodies so I can bury them," says Zijah Ismic, the dead girl’s father. "I don’t want them to rot in no-man’s land."

Government and Serb authorities have discussed the matter, but so far are refusing a cease-fire around Vrbana bridge to permit recovery of the couple.

The United Nations Protection Force (UNPROFOR), charged with providing humanitarian assistance in Sarajevo, maintains the bodies are a local issue.

"I’m an auto mechanic and I know a lot of people in this city," says the girl’s father. "Everyone is washing their hands in this case, Bosnians and Serbs alike."

In a country mad for war, Bosko and Admira were crazy for each other.

The university chemistry students dated for seven years before moving in to live together nine months ago.

With his father dead, no one would have blamed Bosko had he left Sarajevo when his mother and brother fled before war broke out last year.

Instead, he stayed in the city.

"He had no one here, just Admira," explains the dead girl’s mother.

"Bosko stayed in Sarajevo because of her. Admira wanted to repay him by travelling with him to Serbia."

Mystery, and perhaps treachery, surrounds the couple’s death. Government and Serb officials admit they agreed to let them pass through the lines last Wednesday afternoon at 4.00 pm. Bosko and Admira walked at least 500 meters along the north bank of the Miljacka river, fully exposed to soldiers on both sides.

As they passed Bosnian lines and headed for the Serb-held neighbourhood of Grbavica, someone shot them.

The young couple had been dead two days before Admira’s parents found out. Ham radio operators in Serbia contacted them trying to confirm rumours of Bosko’s death.

"I spoke to his mother then and she gave me permission to bury them together in Sarajevo," says Admira’s father. 

"We want them to lie together in the ground, just as they died together," he adds.

Frantic to retrieve the bodies, Admira’s parents are bewildered by unresponsive Bosnian and Serb bureaucracies, and by UNPROFOR’s hands-off policy.

Zijah Ismic claims he begged UNPROFOR to let him drive one of its armoured pesonnel carriers in to get his daughter.

He says the U.N. told him armour-piercing rounds from machine-guns and cannon around Vrbana bridge would go through the vehicle.

"Love took them to their deaths," Ismic says of Bosko and Admira.

"That’s proof this is not a war between Serbs and Moslems. It’s a war between crazy people, between monsters. That’s why their bodies are still out there." 



=== 3 ===

http://archiviostorico.corriere.it/1996/aprile/10/Admira_Bosko_per_sempre_uniti_co_0_9604104059.shtml

Admira e Bosko per sempre uniti

I ROMEO E GIULIETTA DI SARAJEVO

SARAJEVO . Admira Ismic e Bosko Brkic (nella foto Reuter), i "Romeo" e "Giulietta" della guerra nella ex Jugoslavia, lei musulmana e lui serbo, uccisi nel maggio del 1993 mentre tentavano di fuggire da Sarajevo, saranno finalmente sepolti nella capitale bosniaca l' uno vicino all' altra. Admira e Bosko erano stati falciati da una scarica di colpi mentre, scappando da Sarajevo, stavano per entrare nel territorio controllato dai serbi. La coppia, in un primo tempo sepolta a Lukavica, sara' oggi portata nel cimitero Lion.

Pagina 7
(10 aprile 1996) - Corriere della Sera


=== 4 ===

Kurt Schork
1947-2000

http://www.ksmemorial.com/

---

http://news.bbc.co.uk/2/hi/europe/863587.stm

Wednesday, 2 August, 2000, 16:29 GMT 17:29 UK

Kurt Schork buried in Sarajevo


The last remains of the former Reuters correspondent, Kurt Schork -- who became closely identified with coverage of the war in Bosnia-Hercegovina -- have been buried in Sarajevo.

Mr Schork was killed in an ambush in Sierra Leone in May, along with a colleague from the Associated Press, Miguel Gil Moreno.

After Mr Schork's cremation in Washington, half of his ashes were taken to the Lion cemetery in Sarajevo.

He was buried next to the subjects of one of his best-known news stories -- a Muslim girl and her Serb boyfriend who were shot dead while trying to escape during the conflict.


From the newsroom of the BBC World Service


---

http://www.lorenzoc.net/?itemid=1453

ROMEO, JULIET E KURT SCHORK

mar 20 maggio 2008


Ci sono due tombe, una accanto all'altra, al Lion Cemetery di Sarajevo. 

Intorno molte altre. Quasi tutte con le stesse date: 1992,1993, 1994. 

L'assedio piu' lungo e tragico del ventesimo secolo.

La più piccola delle due tombe ha invece un'altra data: 24 maggio 2000.

Quel giorno in Sierra Leone veniva ucciso in un'imboscata uno dei reporter di guerra più bravi e preparati dai tempi del Vietnam. 

Si chiamava Kurt Schork.

Da quel maggio di otto anni fa, una parte delle sue ceneri, è stata sepolta a Sarajevo, da dove per anni raccontò la guerra e l'assedio come corrispondente della Reuters. 

Scoprì il giornalismo tardi, a 40 anni, ma per dieci fece l'inviato di guerra con grande professionalità e umanità.

Kurt Schork non è un estraneo. Vi è più familiare di quello che possiate credere, almeno per quelli che hanno una certa età e hanno anche solo ricordi sfumati della guerra in ex-jugoslavia. 

Sopra la seconda tomba del Lion Cemetery, quella più grande e bianca, c'è oggi un cuore di granito. Dentro un ritratto in bianco e nero di due ragazzi.

Si chiamavano Admira Ismic e Bosko Brkic. 

Il 19 maggio del 1993, quindici anni fa, tentavano di scappare da una Sarajevo impazzita. 

Venticinque anni. Innamorati. Lei musulmana, lui serbo-bosniaco. 

Furono ammazzati da un cecchino sul Vrbanja Bridge. 

Per 5 giorni i loro corpi rimasero sul ponte. Nessuno li voleva recuperare.

Kurt Schork fu il primo a raccontare a tutto il mondo la storia di Romeo e Giulietta a Sarajevo.

A lui oggi è intitolato un bel premio giornalistico per freelance e giornalisti di paesi in via di sviluppo.



(la foto di Admira e Bosko abbracciati sul ponte di Vrbanja e riprodotta sopra è stata scattata da Mark Milstein)



===

Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia - ONLUS
https://www.cnj.it/
http://www.facebook.com/cnj.onlus/

=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/



Inizio messaggio inoltrato:

Da: Alessandro Di Meo <alessandro.di.meo @ uniroma2.it>
Data: 14 maggio 2013 15.12.00 GMT+02.00
Oggetto: articolo "Pecat" in Serbia

Un articolo intervista sull'uscita in edizione serba de "L'Urlo del Kosovo".
L'articolo è pubblicato sul settimanale politico "Pecat", nell'edizione di questa settimana
(Intervju lanak na izlazu u srpsko izdanje "Urlik sa Kosova." Lanak je objavljen u nedeljniku "Pecat politickom," u ovoj nedelji)

http://www.pecat.co.rs/2013/05/alesandro-di-meo-pisac-i-dokumentarista-u-misiji-poslednje-nade/

buona lettura (dobro procitao)
Alessandro

---

(sul libro "L'Urlo del Kosovo" di A. Di Meo, e sulla sua recente pubblicazione in lingua serbocroata, si veda anche:



Алесандро ди Мео /писац и документариста/: У мисији последње наде


ИНТЕРВЈУ | НЕВЕНКА СТОЈЧЕВИЋ | MAJ 10, 2013

Разговарала Невенка Стојчевић
„Оно што ме фасцинира код Срба, то је да се овај народ, ма колико да је поражен у рату, никада није ‚савио’ пред непријатељем. Јер, то зрно поноса увек постоји у Србима, то је, напросто, метафора овога народа, због чега сам одушевљен Србима и заљубљен у њих и у Србију“

Италијан Алесандро ди Мео је пријатељ Срба, човек у мисији последње наде за судбину и живот наших косовских страдалника. На директан и неопозив начин он изговара и понавља за Србе изузетно важну, а прећутану истину. Ди Мео, наиме, у сарадњи са издавачком кућом „Пешић и синови“ ради на остваривању српске националне идеје, вредно бележећи хронику – историјске чињенице везане за свете косовске приче, такође и снимајући документарне филмове који ће остати непобитно сведочанство о величини трагедије једног народа прогнаног са свог вековног огњишта. Недавно је у Београду промовисао своју најновију књигу „Урлик са Косова“, што је био непосредан повод за наш разговор са аутором.
Откуд Ваше интересовање за проблеме Срба са Косова и Метохије? Посебно за бављење њиховом судбином у контексту бруталне агресије НАТО-а на СРЈ, у којој је учествовала и ваша земља – Италија?
Догодило се да нисам био истомишљеник оних Италијана који немају никакав отклон од учешћа своје земље у ратовима НАТО алијансе. Напротив, био сам један од оних који су исказали велики бес због војне интервенције на СРЈ 1999. године. Нисам могао да верујем да један рат може да буде хуманитаран рат, као што су говорили, али сам могао да замислим сав тај ужас и трагедију који су једну земљу и њен народ снашли после тог рата. Зато сам се веома брзо прикључио волонтерској организацији „Мост за…“ („Ponte per…“) која је желела да се посвети проблемима тих обичних, малих људи на Косову који су били препуштени сами себи. Са делегацијом ове организације сам током бомбардовања дошао у Србију. Донели смо помоћ, али пре свега солидарност и пријатељство са пострадалим народом. Најпре смо успоставили контакте са болницама у Београду, а потом сарадњу са Црвеним крстом Србије у Краљеву, где је било највише прогнаних са Косова и избегличких кампова. Тек ту смо се уверили у величину трагедије и схватили да смо урадили праву ствар.
Да ли Вам је одмах постало јасно да се над Србијом није надвио никакав „Милосрдни анђео“, већ да је у питању брутална агресија са неба?
Ми смо, наравно, схватили да се ради о агресији, и до данас је тако зовемо, јер ту није било рата. Рат се води између две стране, а овде је рат водио само један, Велики брат. Кроз године нашег боравка међу Србима и на терену, ми смо се уверили да Срби нису ти дивљи варвари како су представљени у медијима на Западу, и у Италији такође, и то смо видели на лицу места. Проучавајући српску историју, која ме веома заинтересовала, схватио сам да Срби никада нису били агресори, него су водили искључиво ратове у одбрану своје земље. Тако сам ушао у душу српског народа и схватио да је он пролио много крви за одбрану отаџбине. Видео сам да је тако било и у Другом светском рату, јер сам посетио Крагујевац, па се, по свему судећи, историја понавља. Оно што ме највише фасцинира код Срба, то је да се овај народ, ма колико да је поражен у рату, никада није „савио“ пред непријатељем. Јер, то зрно поноса увек постоји у Србима, то је, напросто, метафора овога народа, због чега сам одушевљен Србима и заљубљен у њих и Србију.

ЖИВОТ И ДЕЛО
Алесандро ди Мео је рођен у Риму 1959. године, где је дипломирао архитектуру. Почетком деведесетих година одлази у Африку, где се упознаје са реалношћу маргинализованих и сиромашних људи Мауританије и Замбије, а марта 1999, са почетком бомбардовања, придружио се као добровољац Националном комитету удружења „Мост за…“, који се бави последицама „хуманитарних“ ратова на цивилном становништву.
У знак солидарности са српским избеглицама са Косова и Метохије иницирао је прикупљање средстава за набавку опреме за педијатријска одељења болнице „Мајка и дете“ у Београду, лекове и робу за Црвени крст у Краљеву, за лечење српске деце оболеле од тешких болести у Италији.
Организовао је различите радне кампове у летњим и зимским сиротиштима у Београду, излете и гостопримство деци из избегличких породица у Италији, као подршку материјално угроженима од 1999. до данас у десетинама и десетинама породица у Србији и на Косову и Метохији, у сарадњи са Црвеним крстом Краљева, Центром за социјални рад у Краљеву, са монасима у манастиру Дечани и Драганац.
Ради на својој докторској студији „Култура и теорија“ на Филозофском факултету Универзитета у Риму „Тор Вергата“, паралелно са студијом цркава и манастира на Косову и Метохији.


(francais / srpskohrvatski.

V. Kapuralin, presidente del SRP di Croazia, è intervenuto con una relazione sulla crisi del capitalismo alla Conferenza internazionale organizzata dal PRCF -Polo della Rinascita Comunista in Francia- a Parigi il 4 e 5 maggio scorsi )


Medjunarodna konferencija od PRCF u Parisu

1) Succès éclatant de la première conférence internationale du PRCF - Paris 4-5 mai 2013
2) Izlaganje Vladimira Kapuralina na međunarodnoj konferenciji PRCF u Parisu / Intervention de Vladimir KAPURALIN, dirigeant du Parti Socialiste Ouvrier de Croatie (SRP)


=== 1 ===


Succès éclatant de la première conférence internationale du PRCF!

Nous publions dans cette article un compte rendu de la conférence puis le rapport introductif de Georges Gastaud devant la conférence du PRCF sur les questions internationales. Nous publierons les discours des délégués étrangers au fur et à mesure qu’ils nous parviendront. Un numéro spécial d’Etincelles publiera l’ensemble des messages et interventions.

SUCCÈS ÉCLATANT de la 1ère CONFÉRENCE INTERNATIONALE du PRCF

Malgré quelques coups bas dérisoires de dernière minute*, la première conférence du PRCF sur les questions internationales a été un grand succès, tant du point de vue des contenus développés que du point de vue de l’ambiance extrêmement chaleureuse, fraternelle et internationaliste de cette première rencontre internationaliste présidée et animée par Pierre Pranchère, Léon Landini, G. Gastaud, A. Manessis et V. Flament. Que soient chaleureusement remerciés tous les militants qui se sont donnés sans compter pour le succès politique et organisationnel de cette conférence.

Il ne peut être question, dans ce premier aperçu, de donner un compte-rendu exhaustif des travaux de cette conférence qui, outre le reportage à paraître dans Initiative communiste et la publication des textes prononcés sur le tout nouveau site informatique du PRCF, donnera lieu à un numéro spécial de la revue Etincelles ;  le rapport de Georges Gastaud, détaillant les vues propres du PRCF sur l’issue révolutionnaire à apporter à la crise systémique du capitalisme plombée par la crise explosive de l’euro, la dialectique de l’internationalisme prolétarien et du patriotisme populaire permettant d’articuler dynamiquement les « quatre sorties » (de l’euro, de l’UE, de l’OTAN et du capitalisme) dans le cadre d’un large front populaire, patriotique et internationaliste, la réflexion sur les tâches du Mouvement communiste international et sur le traitement dialectique des contradictions en son sein, a été écouté avec une grande attention par les délégués français et étrangers, ainsi que les appels passionnés de l’orateur à l’unité d’action des communistes en France (étaient présents ou représentés par des messages d’amitié et d’analyse, les camarades de « Réveil communiste », de la Gauche communiste, du réseau « faire vivre et renforcer le PCF », des sections PCF de Douai et de Vénissieux, de Rouges vifs-Paris, d’Action communiste de Normandie).

Concernant les participants étrangers, ont défilé à la tribune, souvent interpellés par des questions de la salle auxquelles ils ont répondu de manière fraternelle, les représentants du Front populaire de Libération de la Palestine, du PC Danois, du PC de Pologne, du cercle communiste Julien Lahaut de Belgique, de la KSM (JC communiste de Tchéquie), du PC de Croatie, du PC des Peuples d’Espagne, du PC marxiste-léniniste de Grande-Bretagne, du PCUS (Russie et CEI**), du CSP-PC (Italie), du PC de Suède, du PADS (Algérie), du Parti Sadi du Mali, du PC de Cuba représenté par M. l’ambassadeur de Cuba, du Front populaire tunisien, de l’EMEP (Turquie), du FRUD (Djibouti), de la Marche patriotique de Colombie. Avaient adressé de très chaleureux messages le PC d’Israël, le PC des ouvriers de Hongrie (que le gouvernement fasciste hongrois veut forcer à changer de nom), la Jeunesse populaire de Pologne, le PC de Russie, Miguel Urbano Rodrigues, ancien député communiste portugais au Conseil de l’Europe, le PC d’Irlande, le Parti socialiste populaire du Mexique, le PC brésilien, le PC du Mexique, le comité Ernst Thälmann d’Allemagne, l’ABW-KPD d’Allemagne, le World Workers Party des USA, la philosophe Virginia Fontes, le Front polisario... De premiers contacts fructueux ont été pris avec le PC allemand, avec la Gauche radicale d’Afghanistan, avec le PC du Népal. Etaient également présentes sur place ou représentés par un message d’amitié l’Association d’amitié franco-coréenne, Cuba si France, les Antifascistes italiens, les Amis des républicains espagnols. Grand moment d’émotion quand l’hymne cubain et l’hymne soviétique – avec les paroles d’origine – ont été écoutés par toute la salle debout, ou lorsque les Français ont chanté « Ma France » de Ferrat. Condamnation unanime également du soutien apporté par Hollande aux forces communautaristes et djihadistes « syriennes » télécommandées par le Qatar, l’Arabie séoudite et la CIA.  Grands moments d’émotion aussi quand la conférence a salué le camarade polonais Zbigniew Wiktor, persécuté par la réaction pour sa fidélité au communisme, la JC tchèque, qui tient haut le drapeau rouge malgré les tentatives d’interdiction, les patriotes du Mali – qui ont montré que l’intervention de Hollande vise moins à réunifier le Mali qu’à pérenniser le séparatisme du nord sous protectorat français  – , le FPLP, dont plusieurs dirigeants sont dans les prisons israéliennes, Mumia Abu-Jamal, ou la mémoire du président Chavez. Très chaleureux moments aussi de fraternité internationaliste quand les camarades du PCPE, du PC italien, de Russie, etc. ont entonné dans leur langue, à côté des Français, l’Internationale, ou les chants révolutionnaires de leurs pays respectifs.

Il apparaît de plus en plus que les tentatives multiples, de droite comme « de gauche », pour briser la dynamique du PRCF, sont vaines et vouées à l’échec. Après le succès du stand PRCF à la fête de l’Huma, l’engagement remarqué du PRCF sur des bases 100% anti-UE dans la manif du 30 septembre contre la « gouvernance européenne », les efforts conjoints du PRCF et d’autres organisations communistes UNITAIRES pour s’adresser à la classe ouvrière en lutte, le travail commun du PRCF avec des patriotes non communistes (mais non anticommunistes) pour sortir la France de l’UE par la voie progressiste, après le succès éclatant du meeting du 2 février 2013 place de Stalingrad, à l’approche des Assises du communisme auxquelles des militants du PRCF sont prêts à participer dans un esprit fraternel, l’heure est à la confiance dans l’unité d’action des communistes, dans l’unité des progressistes anti-UE, dans l’unité internationale des forces communistes et anti-impérialistes contre les guerres impérialistes, contre l’Europe impériale et contre le capitalisme en phase dégénérative aigüe.

Présents sur tous les terrains, une délégation du PRCF, accompagnée par des délégués communistes étrangers, s’est ensuite rendue à la manifestation du Front de gauche, non pas pour suivre le mot d’ordre inconsistant de « 6ème République » (dans le cadre de l’Union européenne dictatoriale !!!), mais pour interpeller fraternellement les manifestants sur la nécessité de la quadruple rupture (euro, UE, Otan, capitalisme).

Le temps des affrontements de classe revient en France face au bilan tragiquement régressif des Hollandréou et des Zapat-Euro français. Plus que jamais, union et action pour affronter l’oligarchie capitaliste, briser la tenaille politique de l’UMPS et de l’UM’Pen, et sortir notre pays de l’UE avant que ne soient arasés les acquis civilsationnels de la Révolution française, du Front populaire, du Conseil National de la Résistance et de la grande grève ouvrière de Mai 68.

* Certaines attaques dérisoires de dernière minute émanaient même de prétendus révolutionnaires dont l’inactivité sur le terrain n’a d’égale que la volonté, heureusement vaine, de nuire à autrui...

** le PRCF n’est nullement engagé, faut-il le dire, par l’intervention personnelle, faite à partir de la salle, d’une participante d’origine russe qui a trouvé certaines vertus patriotiques à Poutine et à laquelle le délégué du PCUS a très courtoisement, mais très fermement répondu. Une chose est de défendre la Russie contre l’ingérence et l’encerclement de l’impérialisme occidental au nom du droit des nations à disposer d’elles-mêmes, une autre de cautionner le régime anticommuniste en place : et pour le PRCF l’internationalisme prolétarien, la solidarité de classe des communistes, prime en toutes circonstances.

---

Ci dessous vous pouvez lire les interventions des camarades:

Quelques photos de l’événement: http://www.initiative-communiste.fr/?attachment_id=17539 - http://www.initiative-communiste.fr/?attachment_id=17540 - http://www.initiative-communiste.fr/?attachment_id=17543 - http://www.initiative-communiste.fr/?attachment_id=17545


=== 2 ===

исти текст на ћирилици:

КРИЗА КАПИТАЛИЗМА
Излагање Владимира Капуралина на међународној конференцији ПРЦФ у Парису
---



SRP na Međunarodnoj konferenciji Pole de Renaissance Communiste en France posvećenoj aktualnim događajima u svijetu



U našu redakciju stiglo je priopćenje za medije koje prenosimo u cijelosti:

U Parizu, 4-5 maja 2013.

Drage drugarice i drugovi,

Pozdravljam vas ispred Socijalističke Radničke Partije Hrvatske i svoje lično ime, a imam legitimitet i pozdraviti vas i ispred koordinacionog odbora komunističkih i radničkih partija, kojeg čini pet partija sa područja nekadašnje Jugoslavije.

Eskalacija nasilja u svijetu, koja je u tijeku, od tektonskih geopolitičkih promjena 90-ih godina prošlog stoljeća i koju provode najreakcionarnije sile razuzdanog kapitalizma, razlikuje se od intervencija i agresija koje su se događale nakon II sv. rata. Ove prve su uglavnom sprovodile SAD, dok su UN nastojale koliko toliko odgovoriti ulozi zbog koje su bile ustanovljene.

Urušavanjem socijalizma u istočnoj Evropi, 90-ih godina prošlog stoljeća, intervencije se izvode prema novim doktrinama, upotrebom novih tehnologija i poprimaju nove oblike.

Počelo je 1991. godine Prvim zaljevskim ratom, brutalnom agresijom od strane SAD-a i njenih saveznika na Irak. Nastavljeno je 1999. agresijom dotad neviđenih razmjera na SR Jugoslaviju, koja je rezultirala otimanjem dijela teritorija jednoj suverenoj državi, mimo svih međunarodnih pravnih standarda. 2001. godine uslijedila je agresija na Afganistan, koja traje do današnjih dana, a 2003. je godine slijedilo Drugi zaljevski rat, odnosno ponavljanje agresije na Irak. 2011. godine, imperijalističke sile razvijenog centra predvođene SAD-om, EU i vodećim monetarnim institucijama, uništile su Libiju, jednu socijalno prilično uravnoteženu zemlju.

Krimen libijskog vođe Gadafija sastojao se u tome što je uspješno već četiri desetljeća onemogućavao imperijalistima neograničenu eksploataciju libijske nafte i koji je dio te blagodati usmjeravao za dobrobit naroda, osiguravajući mu radna mjesta, besplatno obrazovanje, zdravstvo i stanovanje, i još k tome neku vrstu neposrednog odlučivanja. Tako je Gadafi ispunio oba kriterija iz strategije zaštite nacionalnih interesa SAD-a da bude likvidiran:

– suprotstavljanje neograničenoj imperijalnoj kontroli nad svjetskim resursima i

- remećenje svjetskog imperijalnog poretka diktature kapitala u formi parlamentarne demokracije i tobožnjih ljudskih prava, razvijanjem nekog Gadafijevog poluplemenskog socijalizma kao specifične Libijske alternative.

Sa istim ciljem nastavlja se agonija iračkog naroda, traži se povod za napad na Iran, a posebno opasan po svjetski mir je razvoj sukoba legitimne sirijske vojske sa pobunjenicima i stranim plaćenicima, različitih struja, koje su poticane opskrbljene i financirane od imperijalističkih centara moći. 

Razlog što do sada tamo nije došlo do ponavljanja libijskog scenarija, nalazimo prvenstveno u odlučnom protivljenju Rusije i Kine, koji je u slučaju priprema agresije na Libiju ili SR Jugoslaviju izostao.

U svim tim slučajevima radi se o klasičnoj borbi za prostor u cilju osvajanja tuđih teritorija na kojima se po ustaljenom postupku obara postojeća vlast i uspostavljaju podanički protektorati u kojima novopostavljena marionetska vodstva omogućavaju eksploataciju prirodnih resursa i infrastrukture, ali i korištenje novoosvojenog prostora u strateškom nadmetanju.

Tome u prilog svjedoči i najnovija intervencija francuske tzv. socijalističke vlade u bivšoj koloniji Mali, radi ovladavanja njezinim bogatim rudnim blagom, sa jasnom tendencijom neokolonijalne dominacije u Africi.

Za sve te intervencije značajan je neselektivni odabir živih ciljeva, odnosno rastući udio civilnih žrtava u odnosu na vojne i velika infrastrukturna razaranja, koje agresori eufemistički nazivaju kolateralne žrtve.

Parametri po kojima se intervencije i agresije nakon 90-ih godina prošlog stoljeća razlikuju od onih prije tog perioda, su više nego očiti. Iako SAD i dalje određuju: gdje, protiv koga, kada i zašto intervenirati i u tim intervencijama imaju glavnu ulogu, ali one više nisu same, cilj im je dio tereta vođenja rata i ljudskih žrtava, prebaciti na svoje saveznike i domaće marionete. A novu dimenziju predstavlja uključivanje subjekata poput NATO i EU. Tokom cijelog tog perioda obezvrjeđivana je uloga UN i ona je supstituirana sa NATO. Upravo brutalnu intervenciju u Libiji, su formalno i omogućile UN, čime su od subjekta mira, postale subjektom agresije, svrstavši se uz agresora.

Novi intervencijski val o kojemu je riječ razlikuje se i po apsurdnoj upotrebi oružja, koja kontaminiraju prostor, za jedan vrlo dugi vremenski period. To determinira kapitalizam kao destruktivni poredak.

Tehnologija zla, koju imperijalizam primjenjuje, osim što ukida suverenitet država i naroda, omogućila je izabranima da odlučuju o životu i smrti pojedinaca i čitavih naroda. Suština današnjeg načina upotrebe sile sastoji se u određivanju tko smije a tko ne smije ubijati. Naravno jedini režimi koji imaju pravo ubijati su režimi tzv. zapadne demokracije, jer oni to čine na osnovu procedure koju izvlače iz dubine korijena njihovog poimanja slobode u korištenju argumenta sile. Pa smo tako svjedoci, da ljudi mogu biti ubijeni i u spavaćoj sobi u pidžami i da sve to bude prenašano video linkom, za strogo odabranu publiku. Time je u realni svijet derivirala nekadašnja imaginarna filmska priča u kojoj je agent 007, tada jedini imao licencu da ubije.

Kriza koja traje već petu godinu ugrožava radne ljude i većinu građana i u samoj EU i ona ne posustaje. Zaduživanja i nezaposlenost rastu, a stečena radna i socijalna prava se reduciraju.

Neke zemlje poput Grčke, Portugala i Španjolske tlači se do iznad granica izdržljivosti. Njemačka nastoji ostaviti utisak da je krizu prevladala, ali krijući istinu o stanju nižih slojeva svojih građana. 

Nekoliko je argumenata zbog kojih ne prihvaćamo tumačenje vodećih imperijalističkih krugova da se radi o monetarnoj ili financijskoj krizi:

Prvo: ona traje predugo i da se radi isključivo o financijskoj krizi, bila bi već prevladana.

Drugo: ne radi se o nedostatku novca, jer njega ima više nego ikada. Samo što se on ne koristi kao u Gadafijevoj Libiji ili Chavezovoj Venezueli, za dobrobit širokih slojeva stanovništva, već se višak vrijednosti u obliku profita slijeva u džepove plutokracije na čelu moćnih financijskih institucija.

Stoga na osnovu svih relevantnih pokazatelja zaključujemo da se radi o krizi sistema kao takvog u cjelini.

Urušavanjem socijalizma u Istočnoj Evropi, nestale su mnoge energije iz kojih je snagu crpio radnički i sindikalni pokret evropskog zapada. Osim toga restrukturiranjem privrede, sve većim udjelom servisnog udjela rada u odnosu na onaj proizvodni nepovoljno utječe na nivo revolucionarne svijesti zaposlenih.

Rast nezaposlenosti, pad broja zaposlenih, sve veći udio zapošljavanja na određeno radno vrijeme u odnosu na neodređeno, obnavljanje radnih ugovora, često i na vrlo kratke intervale, uzrokuje trajnu nesigurnost radnika i dovodi do neprestanog smanjenja broja organiziranih radnika.

Društvene mreže i spontane, često vrlo masivne akcije radnika i nezadovoljnih građana nisu dovoljna zamjena za nedostatak svijesti i radničke solidarnosti, koji su danas, na puno nižoj razini od one prije jednog stoljeća, pa imamo primjere jačanja ekstremističkih grupa, sve do eksplicitno fašističkih.

Budući da su kritika i samokritika ugrađeni u same temelje djelovanja revolucionarne ljevice moramo pogledat istini u oči i prihvatiti činjenicu da i sami snosimo veliku odgovornost za postojeće stanje.

Sveprisutna nesloga, rivalstvo, personalne ambicije, fragmentacija do atomizacije na ljevici, multipliciranje broja organizacija sa malobrojnim članstvom, oportunizam, skretanje sa revolucionarnog puta i priklanjanje reformizmu i socijaldemokraciji, uz eksplicitnu podršku pojedinih komunističkih partija vojnim intervencijama, čini nas nepouzdanim i neozbiljnim osloncem za široke mase.

Time direktno radimo u korist vlastite štete i pomažemo svojem klasnom neprijatelju. Condicio sine qua non bilo kakvog pomaka u toj borbi je prevladavanje postojećih podijeljenosti na klasnoj osnovi.

Kapitalizam, koji je ispunio svoju povijesnu misiju ne nudi više odgovore na potrebe čovječanstva i on stvara sve dublje društvene, političke, ali i ekološke krize, čime se određuje kao destruktivan poredak. Analiza te destrukcije nameće potrebu pomaka težišta akcije iz esencijalne sfere u egzistencijalnu. Ne uspije li čovječanstvo ukinuti kapitalizam, ukinuti će on čovječanstvo.

Vladimir Kapuralin
Socijalistička Radnička Partija Hrvatske


---


Intervention de Vladimir KAPURALIN, dirigeant du Parti Socialiste Ouvrier de Croatie (SRP)

CONFÉRENCE SUR LES QUESTIONS INTERNATIONALES, PARIS 4 ET 5 MAI 2013

V. Kapuralin était mandaté par la Coordination des Partis Communistes et Ouvriers de l’ex-Yougoslavie, à la conférence du PRCF sur les questions internationale, Paris, 4-5 mai 2013


(castellano / italiano)

Iniziative segnalate

1) Udine 14 maggio: FOIBE TRA STORIA E MEMORIA
2) Torino 17 maggio: presentazione di DAL CAUCASO AGLI APPENNINI – Gli azerbaigiani nella Resistenza italiana
3) Padova 18-30 maggio: BALKAN WINDOWS 2013
*** giovedì 23 maggio: Il cimitero partigiano di Mostar, tavola rotonda sul salvataggio e recupero ***
4) Brescia 18-19 maggio: SCONFINAteMENTI
5) Madrid, 30 de Mayo: SREBRENICA – CIUDAD SIN DIOS


=== 1 ===

Udine 14/5/2013
Sala del Pianoforte di Palazzo Caiselli bis - Vicolo Florio 2/b, Udine

FOIBE TRA STORIA E MEMORIA

Ne parliamo con:

Joze Pirijevec
storico, docente di Storia all'Università del Litorale - Univerza za Primorskem

Gaetano Dato
PhD, ricercatore all'Università degli Studi di Trieste

Alessandra Kersevan
storica e coordinatrice, per la KappaVu, della collana "Resistenza Storica"

introduce e modera: 
Gaia Baraccetti
giornalista e scrittrice

scarica la locandina (N.B.: Erroneamente sulla locandina c’è scritto mercoledì ma in realtà si tratta di martedì 14 maggio):



=== 2 ===



Da: Iniziativa PARTIGIANI! <partigiani7maggio @ tiscali.it>

Oggetto: Fwd: presentazione e libro "Dal Caucaso agli Appennini – gli azerbaigiani nella Resistenza italiana"

Data: 8 maggio 2013 22.18.22 GMT+02.00



Da: Ufficio Stampa Sandro Teti Editore <stampa @ sandrotetieditore.it>
Data: 07 maggio 2013 12.53.32 GMT+02.00
Oggetto: presentazione e libro "Dal Caucaso agli Appennini – gli azerbaigiani nella Resistenza italiana"

Gentile redazione,

troviamo il vostro sito molto interessante e soprattutto in linea con molti dei nostri progetti in cantiere e di prossima pubblicazione. siamo lieti, infatti, di segnalarvi intanto due presentazioni che ci saranno al Salone del Libro di Torino, e l'uscita di un libro sui partigiani azerbaigiani in Italia. 

Una pagina ancora del tutto sconosciuta della Resistenza italiana. Sarà presentato venerdì 17 maggio, presso il Museo Diffuso della Resistenza, Dal Caucaso agli Appennini – gli azerbaigiani nella Resistenza italiana di Mikhail Talalay. Un testo che traccia una linea di collegamento nuova e inaspettata tra il nostro paese e la poco conosciuta repubblica caucasica dell’Azerbaigian, oggi in forte sviluppo.
Oltre 5 mila partigiani sovietici parteciparono alla Resistenza italiana; tra questi alcune centinaia erano azerbaigiani. Evadendo dalle carceri, fuggendo dai campi di lavoro, disertando dai reparti filonazisti, si unirono ai patrioti italiani nella lotta per la libertà del nostro Paese. Dal Caucaso agli Appennini narra la loro storia attraverso documenti e fotografie inediti provenienti dagli archivi di Baku, Mosca, Bologna, Trieste, Pistoia, Piacenza, Milano e Bergamo.

è inoltre in uscita il nuovo numero della nostra rivista "Il Calendario del Popolo", che ha proprio in questo numero al suo interno un inserto dedicato alle ragazze e ai ragazzi della Resistenza. 

in allegato troverete il comunicato della presentazione del libro Dal Caucaso agli Appennini – gli azerbaigiani nella Resistenza italiana.

qualora interessati, sarà nostra premura inviarvi il volume e la rivista.
in attesa di un vostro riscontro,

vi auguro buona giornata e buon lavoro,
un caro saluto,

Ufficio Stampa

Sandro Teti Editore
piazza Sant'Egidio, 9
00153 Roma
tel.: +39.06.58179056
stampa@...
tel.: +39.06.58334070
fax +39.06.233236789
info@...
www.sandrotetieditore.it


=== 3 ===

Da:  brunomaran @ tiscali.it
Oggetto: evento 23 maggio padova galleria gasparotto
Data: 13 maggio 2013 10.26.23 GMT+02.00

COMUNICATO
CON PREGHIERA DI DIFFUSONE

VI SEGNALO l'evento 

nell'ambito
di BALKAN WINDOWS 2013
SCENARI DAL DOPOGUERRA
promosso dal Comune di Padova ,
dall'associazione Xearte ,
dal gruppo Controluce 

per il  recupero e il salvataggio del Cimitero partigiano di Mostar in Bosnia-Erzegovina che è in condizioni pietose anche a causa delle politiche del "nuovo governo" della città, che non riconosce il ruolo della guerra partigiana del 1941-45 nella storia della Bosnia-Erzegovina.
E' importante questo momento di riflessione sul ruolo dei monumenti della memoria, che in molti paesi sono vituperati e spesso sconfessati
Cosa del resto che accade anche nel nostro paese...

Vi attendo GIOVEDI 23 maggio alle ore 21.00 a Padova presso la galleria Gasparotto
tra Corso del Popolo e via D. Valeri passaggio Gaudenzio
fermata metrotram Trieste

grazie dell'attenzione
cordialmente
bruno maran 

---

Padova 18-30 maggio - Piazzetta Gasparotto - C.so del Popolo

La galleria Gasparotto si trova a Padova, tra C.so del Popolo e Via D. Valeri, vi si accede tramite il passaggio pedonale L. Gaudenzio


BALKAN WINDOWS 2013
Scenari dal dopoguerra 

Eventi vari dal 18 al 30 maggio
---
sabato 18 maggio ore 18.00 
SCENARI DAL DOPOGUERRA 
installazione a cura del laboratorio Artequartiere/Quartiere arte 
con Alessio Brugnoli, Donatella Edini, Marta Bresciani, Bruno Maran e altri artisti 

---
martedì 21 maggio ore 21.00
riflessioni e approfondimenti dal convegno
"I Balcani vent’anni dopo. La questione balcanica nell'attualità europea" 
coordina Luca Barbieri - Corriere del Veneto 
partecipano le associazioni che hanno creato
"PADOVA per i BALCANI" 

---
giovedì 23 maggio ore 21.00
Il cimitero partigiano di Mostar, 
un’opera dell'arch. Bogdan Bogdanović 
Tavola rotonda sul salvataggio e recupero

Foto e video-proiezione di Bruno Maran 
intervengono: Andrea Colasio - ass. Cultura Comune di Padova, 
arch. Antonio Draghi, prof. Maurizio Angelini - Anpi Veneto, 
Gianni Rocco - Associazione per la Pace, 
prof. Mauro Bertagnin - Univ. di Udine 

in collaborazione con ANPI Padova 

***
Balkan Windows 2013
Scenari dal dopoguerra

Galleria Piazzetta Gasparotto
Passaggio L. Gaudenzio – C.so del Popolo – Padova

giovedì 23 maggio – ore 21.00

Il cimitero partigiano di Mostar, un’opera dell'arch. Bogdan Bogdanović - Tavola rotonda sul salvataggio e recupero

Foto e video-proiezione di Bruno Maran

Intervengono: Andrea Colasio - ass. Cultura comune di Padova, arch. Antonio Draghi, prof. Maurizio Angelini - Anpi Veneto, Gianni Rocco - Associazione per la Pace, prof. Mauro Bertagnin - Univ. di Udine

Nella parte occidentale della città di Mostar, dominata da ampi spazi verdi, si trova questo grandioso Cimitero Monumentale.
Citando testualmente dal sito ufficiale del comune di Mostar: "Nella parte occidentale della città, dominata da ampi spazi verdi, si trova questo grandioso Cimitero Monumentale. Fu costruito nel 1965 (nel periodo di rinnovamento e ricostruzione successivo alla fine della seconda guerra mondiale) dall'architetto Bogdan Bogdanović, in memoria dei partigiani di Mostar caduti durante il conflitto bellico. Il Cimitero accoglie 661 lapidi ed ogni pietra racchiude un proprio significato simbolico, come il Monumento stesso".
Mi è venuto quasi da ridere leggendo questa descrizione perché il cimitero si trova in realtà in condizioni di completo abbandono e in rovina e non a causa di episodi di bellici...
Gran parte delle lapidi sono divelte e spezzate, gettate alla rinfusa nell'erba alta non tagliata da tempo, fra cumuli di immondizia, cocci di bottiglia, frutto di festini notturni e scritte ustasha e da croci uncinate. Dopo le devastazioni della guerra del 1992-‘95, il Cimitero monumentale è stato bonificato e, in un paio di occasioni, se ne è tentato il recupero, ma ogni volta ha subito pesanti attacchi vandalici. Il cimitero sale sul lato di una collina nella sezione abitata dalla comunità croata nei pressi dello stadio cittadino. Sul posto ho scoperto che le mine non erano un problema e che la reticenza era dovuta ad altro. Di recente i boschi che lo circondano sono stati incendiati e assomiglia più ad una lugubre discarica a cielo aperto che ad altro.

---
martedì 28 maggio ore 21.00
Colloquio intorno al libro
UNA LUNGA SCIA COLOR CENERE 
edizioni La città del sole
incontro tra l'autore Bruno Maran, 
la prof. Irene Barrichello, il dott. Davide Gobbo e Vice Pol


=== 4 ===

Da: Zastava [mailto: zastavabrescia @ libero.it] 
Inviato: mercoledì 8 maggio 2013 21.10 

ASSOCIAZIONE  ZASTAVA – BRESCIA PER LA SOLIDARIETA’ INTERNAZIONALE - ONLUS

Via F.lli Folonari, 20 – 25126  BRESCIA (c/o Camera del Lavoro )  TEL. 347.3224436 - 347.2259942             http://digilander.iol.it/zastavabrescia/       mail : zastavabrescia@...  

FB : www.facebook.com/ZASTAVABRESCIA


 

                        Cari amici,

 

            Vi invio i volantini riguardanti l’ iniziativa “ SCONFINAteMENTI “, alla quale da tempo si sta lavorando e che vede la luce in prossimità della ricorrenza della strage di piazza Loggia.

 

         Un gruppo di giovani artisti serbi aderenti al Centro Culturale Studentesco di Kragujevac  - a ottobre scorso -ci ha proposto di realizzare un momento di incontro dei loro impegni culturali – poetici, teatrali, musicali – con un importante promotore di cultura che noi abbiamo individuato nel Caffè Letterario di Brescia.

 

         L’ iniziativa, grazie al grande impegno anche della nostra Associazione, è andata avanti e così nei giorni di sabato18 e domenica 19 maggio si realizzerà con la partecipazione di un folto gruppo di artisti serbi ed italiani.

 

         Il mio invito è a partecipare alle varie iniziative in campo, le quali, al di la del valore culturale, esprimono – per parte nostra - un sentimento di solidarietà nei confronti di un popolo da tanto tempo sottoposto a condizioni di vita precarie a causa dell’ aggressione che ha distrutto, nel 1999, l’ economia  e non solo, ma soprattutto la loro speranza in una vita normale.

 

         Nonostante ciò, grandi sforzi sono fatti dalla scuola e dalla cultura serbe per uscire dall’ isolamento in cui sono state poste da più di un ventennio. Per questo riteniamo più che giusto aiutare e sostenere tutti gli sforzi che vengono fatti per sviluppare iniziative come questa che consentano di esternare sentimenti e storie di vita che da tempo sono scomparse dai mass media internazionali.

 

                            Grazie.  Cordiali saluti,

 

                            Riccardo Pilato


Scarica la locandina:

Evento facebook:


=== 5 ===

Madrid, 30 de Mayo de 2013
19:30, Círculo de Bellas Artes - calle Alcalá 42, 28014 Madrid

Conferencia: 

Srebrenica – Ciudad sin Dios ( Srebrenica – Godless city ) 

Participarán:

Michel Collon, escritor y periodista belga, autor de varios libros sobre las guerras civiles en la ex Yugoslavia (http://www.michelcollon.info/);

Eduardo Luis Aguirre, Profesor de Derecho Penal y Criminología e Investigador de la UNLPampa, Argentina (http://www.campusapp.com.ar/presentacion/aguirre.html)

Stephen Karganovich, abogado estadounidense de origen serbio, presidente de la ONG Srebrenica Historical Project de La Haya, Holanda (http://www.srebrenica-project.com/).

Presenta y modera Aleksandar Vuksanović






USAID sotto accusa

1) Bolivia: Morales espelle l'USAID
2) Stati Uniti: USAID indagata per corruzione


Sulle organizzazioni "umanitarie" utilizzate dall'imperialismo come copertura si veda la documentazione raccolta alla nostra pagina dedicata:


=== 1 ===


Giovedì 02 Maggio 2013

Bolivia: Morales espelle l'Usaid

di  Redazione Contropiano

Il presidente dello Stato Plurinazionale della Bolivia, Evo Morales, ha annunciato alcune ore fa l’espulsione dal paede dell’Agenzia statunitense per lo sviluppo internazionale internazionale (Usaid), accusandola di cospirare contro il suo esecutivo e di tentare di destabilizzare il paese.
Il presidente ha dato l’annuncio di fronte al Palazzo del Governo, come parte della celebrazione della Festa del Lavoro. La decisione vuole anche essere un segno di protesta per una recente dichiarazione del Segretario di Stato americano, John Kerry che avrebbe dichiarato che l’America Latina è “il cortile degli Stati Uniti”.
Morales aveva annunciato più volte l’intenzione di espellere l’Usaid che dal 1964 finanzia progetti di impatto sociale in tutto il paese costituendo uno strumento diretto della politica estera di Washington. Una vera e propria 'longa manus' degli Stati Uniti. “Non mancano alcune istituzioni degli Stati Uniti che continuano a tramare contro lo stato. Così prendo questa occasione oggi per annunciare che abbiamo deciso di espellere Usaid dalla Bolivia”, ha dichiarato Morales che ha già espulso l’ambasciatore statunitense Philip Goldberg per collusione con l’opposizione nel settembre 2008 e due mesi dopo l’agenzia antidroga di Washington, la Dea, accusata di spionaggio. 
Da allora i rapporti tra La Paz e Washington non sono riusciti a normalizzarsi nonostante la firma di un nuovo accordo quadro con i quali i i due paesi si impegnavano a portare avanti relazioni bilaterali basate sul rispetto reciproco.

---

www.resistenze.org - popoli resistenti - bolivia - 07-05-13 - n. 452

Bolivia prevede l'uscita dell'USAID quanto prima
 
Prensa Latina | prensa-latina.cu
 
06/05/2013
 
La Paz - Il governo di Bolivia si aspetta l'uscita rapida dell'U.S. Agency for International Development (USAID), espulsa dal paese la scorsa settimana, dopo le accuse d'interferenza.
 
"Più presto se ne andranno, meglio sarà per noi", ha detto oggi il vice presidente in una conferenza stampa presso la sede del governo.
 
Garcia Linera, da parte del governo, in assenza del presidente Evo Morales per partecipare al vertice del Gruppo dei 77 nelle Isole Fiji, ha considerato che il processo d'uscita deve avvenire in un paio di settimane, ma ha espresso la sua speranza che questo accada nel più breve tempo possibile.
 
Il Vice Presidente ha confermato che il governo ha le risorse necessarie per sostituire l'aiuto dell'USAID in alcuni programmi sociali in determinate zone della Bolivia.
 
Morales ha invitato l'organizzazione del nord a ritirarsi dal paese mercoledì scorso, dopo essere accusata di cospirare contro il suo governo, che ha sollevato l'indignazione di Washington e della sua ambasciata qui.
 
Il presidente ha accusato l'USAID di cospirazione e d'interferenza politica nei sindacati contadini ed altre organizzazioni sociali per destabilizzare il paese.
 
Morales aveva già valutato come possibile l'espulsione dell'Agenzia il 18 aprile, quando ha criticato un discorso del capo della diplomazia statunitense, John Kerry, in cui ha qualificato l'America Latina come un patio posteriore del suo paese.
 
"Condanniamo le dichiarazioni per considerarle irriverenti, perché ignorano la realtà dei popoli dell'America Latina", ha dichiarato il presidente.
 
Il Presidente ha ricordato che la sua nazione non era più un patio posteriore grazie all'apertura economica, alla nazionalizzazione degli idrocarburi ed alla lotta dei movimenti sociali.
 
Questa è la terza espulsione di un'istituzione degli Stati Uniti che fa il presidente, da quando è salito al potere nel gennaio 2006.
 
Nel 2008, Morales ha espulso l'ambasciatore Philip Goldberg, accusato di aver cospirato con l'opposizione, e nel novembre dello stesso anno, ha chiesto il ritiro dell'agenzia anti-droga del paese nordico (DEA) per presunto spionaggio.
 
Ig/ogt/lio


=== 2 ===

www.resistenze.org - osservatorio - mondo - politica e società - 18-02-13 - n. 441

Indagata per corruzione, l'USAID continua a distribuire "milioni per lo sviluppo"
 
Jean-Guy Allard | cubadebate.cu
Traduzione per Resistenze.org a cura del Centro di Cultura e Documentazione Popolare
 
15/02/2013
 
Questo martedì 12 febbraio, l'ex agente dell'intelligence ed attuale amministratore aggiunto dell'Agenzia per lo Sviluppo Internazionale (USAID, United States Agency for International Development), Mark Feierstein, ha annunciato che la Colombia riceverà 170 milioni di dollari e il Guatemala 100 milioni, grazie al nuovo piano di ingerenza dell'USAID in America Latina. Inoltre, secondo il funzionario, il controverso aiuto nordamericano alla "ricostruzione" di Haiti, la "sicurezza della cittadinanza" in America Centrale e la destabilizzazione a Cuba, saranno le tre priorità dell'intervento USA in America Latina durante il secondo mandato di Barack Obama.
 
Questa distribuzione di milioni avviene mentre il Dipartimento di giustizia statunitense sta indagando su una possibile manipolazione delle licitazioni dell'USAID e sulla sospetta esistenza di una rete di corruzione che coinvolge alcuni dei più alti quadri dell'agenzia, accusata per il suo ruolo di facciata dell'intelligence nordamericana.
 
Capi dell'USAID, secondo documenti pubblicati, avrebbero cercato di impedire quest'indagine e tra i sospetti si menziona il "numero due" dell'organismo statale, Donald Steinberg, amico personale e capo di Feierstein.
 
Steinberg e Fernstein viaggiarono insieme dal 12 al 18 dicembre 2012, in Honduras, Guatemala e Messico, "per conoscere lo stato dei progetti promossi" di questo organismo statale nordamericano che si dedica all'ingerenza.
 
Mark Barry Feierstein è stato "capo dei progetti" nella guerra sporca degli USA contro i sandinisti nicaraguensi negli anni '90 e consigliere "speciale" dell'ambasciatore William Clinton nell'OEA (Organization of American States)
 
Oltre a ciò, questo newyorkese è stato braccio destro, per le sue strategie di propaganda politica, del latitante Gonzalo "Goni" Sánchez de Losada, ex presidente della Bolivia, che nell'ottobre 2003 ordinò il massacro che causò la morte di 67 persone e circa 400 feriti. La Bolivia ha reclamato ripetutamente negli ultimi anni l'estradizione del presidente assassino.
 
La ragnatela milionaria dell'ingerenza
 
Gli USA investono annualmente mille milioni di dollari nelle operazioni "umanitarie" in America latina e nei Caraibi con l'Agenzia per lo Sviluppo Internazionale (USAID), come recentemente lo stesso Feierstein ha detto.
 
Martedì, il funzionario ha commentato all'Associated Press che "come parte degli sforzi per migliorare la sicurezza cittadina e promuovere la crescita economica" - terminologia ingannevole sviluppata dal Dipartimento di Stato di Washington - l'USAID ha firmato un accordo di 42 milioni di dollari con cinque organizzazioni non governative del Salvador.
 
Grazie a questo piano, informa Feierstein, principale responsabile dei progetti dell'agenzia in questa parte del mondo, nel paese centroamericano USAID decide di essere presente in 50 municipi.
 
"È l'alleanza più grande nella storia di USAID col settore privato locale ed è l'alleanza più grande in America Latina", ha fatto notare prima di recarsi in Salvador "per annunciare l'accordo" (sic).
 
Circa il Guatemala che riceverà 100 milioni, Feierstein si limita a dire che i progetti sono simili a quelli del Salvador e dell'Honduras e che in tutto il Centro America si sono aperti "più di 100 centri ricreativi per giovani", una strategia orientata ad "evitare che vengano coinvolti in attività violente."
 
Nel caso della Colombia, l'USAID pretende di sviluppare programmi che "riducano la produzione di coca", attraverso la semina di "prodotti alternativi", insistendo a dire che questi stessi programmi sono già stati implementati in Perù.
 
L'agenzia federale statunitense funziona anche in Messico per "formare avvocati, giudici e magistrati di 11 stati, nella transizione ad un sistema di giustizia più trasparente" come ha affermato Feierstein, confermando la presenza del suo personale nelle zone di maggiore intervento poliziesco e militare nordamericano nella guerra al narcotraffico.
 
Circa Cuba, Feierstein si è astenuto dall'entrare nel dettaglio con AP circa il contenuto dei suoi tanti piani, tutti aggressivamente sovversivi e per i quali un subappaltatore di una società pirata sovvenzionata dall'USAID è stato condannato.
 
Il denaro "destinato a Cuba" è stato costantemente oggetto di diversione da parte degli amministratori dell'USAID che hanno scandalosamente oliato le loro amicizie politiche della fauna mafiosa cubano-americana di Miami. Rivelazioni ufficiali hanno dimostrato nel corso degli anni la complicità dell'USAID con autentici truffatori che rimangono iscritti permanentemente nella lista dei beneficiari delle bontà milionarie dell'USAID, onnipresente nei piani di rovesciamento del governo bolivariano in Venezuela, denunciata per le sue attività eminentemente sospette in Ecuador ed invitata ad uscire dal paese in Bolivia, l'USAID, espulsa dalla Russia recentemente per ingerenza, ha una reputazione chiara di collaboratrice attiva nei piani più sporchi del governo imperiale.
 
Non si potrà mai cancellare dalla storia dell'agenzia "di sviluppo" il caso di Dan Anthony Mitrione. Istruttore nordamericano in tecniche di tortura, Mitrione apparve in Uruguay con credenziale dell'USAID alla fine degli anni '70, per addestrare i repressori, in un programma segreto di distruzione delle forze della sinistra in tutta l'America Latina.
 
Se in Honduras, si verificò che l'USAID collaborasse con gli autori del colpo di Stato, si sospetta che nel caso più recente del Paraguay il personale di Feierstein sia stato presente a seguito degli avvenimenti che permisero ai nostalgici del regime Stroessner di riprendere il controllo della nazione.
 
Gli attuali casi di corruzione possono solo confermare l'esistenza di un volto in più di un'agenzia che occulta, con nobile retorica, i veri propositi della sua esistenza.




Del sovversivismo di questa classe dirigente

1) Roma 10/5: IL CLUB BILDERBERG
2) Le mani invisibili del potere (Manlio Dinucci)
3) I "faldoni" di Andreotti (Sergio Cararo)


=== 1 ===

Roma, 10 maggio 2013

Secondo incontro del ciclo "vincoli BCE, trattati UE, fiscal compact: il cappio del capitale al collo dei lavoratori"

VENERDI 10 MAGGIO ore 17.30

presentazione del libro di Domenico Moro

"Il club Bilderberg. Gli uomini che comandano il mondo"

con Fabio Nobile e Alessandro Hobel.
Sarà presente l'autore

c/o Libreria Odradek, via Banchi Vecchi 57 (Rione Ponte)

organizzano:
Centro Studi Gramsci, Ass. Politico-Culturale Marx21, Ass. Culturale Puntorosso

seminarimarxisti@...


=== 2 ===

http://www.ilmanifesto.it/area-abbonati/in-edicola/manip2n1/20130508/manip2pg/14/manip2pz/339970/

Le mani invisibili del potere

di Manlio Dinucci - da il Manifesto, 8 maggio 2013

I «misteri della Repubblica» che Andreotti si è portato nella tomba non sono così misteriosi. Basta leggere il libro «La repubblica delle stragi impunite» del magistrato Ferdinando Imposimato, oggi presidente onorario della Suprema Corte di Cassazione. Resta da vedere se quella dei «misteri» sia una pagina ormai chiusa della storia italiana. 

Imposimato, in base a documenti, mette sul banco degli imputati il gruppo Bilderberg. Nato nel 1954 per iniziativa di «eminenti cittadini» statunitensi ed europei, esso ha svolto un ruolo fondamentale nelle operazioni segrete in Europa durante e dopo la guerra fredda. «Il gruppo Bilderberg – conclude il magistrato – è uno dei responsabili della strategia della tensione e quindi anche delle stragi» a partire da quella di Piazza Fontana nel 1969. Di concerto con la Cia e i servizi segreti italiani, con Gladio e Stay Behind, con la P2 e le logge massoniche Usa nelle basi Nato, con i gruppi neofascisti e le gerarchie vaticane. 

In questo prestigioso club è stato ammesso Mario Monti che, cinque mesi dopo aver partecipato al meeting Bilderberg del giugno 2011, è stato nominato senatore a vita dal presidente della repubblica e incaricato di formare il governo. 

Nello stesso club esclusivo, che ha la regola del silenzio (gli atti degli incontri sono segreti), è stato ammesso Enrico Letta. Nel giugno 2012, dopo aver partecipato al meeting Bilderberg, ha confermato che «la discussione era a porte chiuse» (alla faccia della declamata «trasparenza») e che all’incontro c’erano «rappresentanti dell’opposizione siriana e russa». Per concordare che cosa è facilmente immaginabile. 

Monti e Letta sono stati chiamati anche nella Trilaterale, la commissione creata nel 1973 da Rockfeller e Brzezinski, che riunisce «esperti leader del settore privato» di Nordamerica, Europa e Asia su «questioni di interesse globale». 

Riunisce cioè le più potenti oligarchie economiche e finanziarie che, assieme a servizi segreti e capi militari, concordano le strategie su scala globale: le grandi operazioni speculative per attaccare monete ed economie nazionali, le campagne mediatiche per demonizzare i nemici, le guerre aperte e segrete per disgregare interi paesi e impadronirsi delle loro risorse. Non a caso Mario Monti – consulente del gruppo bancario Goldman Sachs, uno dei maggiori artefici della crisi finanziaria che dagli Usa ha investito l’Europa – è stato presidente europeo della Trilaterale. 

Ne fa parte anche Marta Dassù, prima consigliere del premier D’Alema durante la guerra alla Jugoslavia, poi viceministro degli esteri nei governi Monti e Letta, attiva nel gruppo intergovernativo «Amici della Siria» che arma i «ribelli». Quelli che – ha appurato la commissione Onu di Carla Del Ponte – hanno usato anche armi chimiche. 

Enrico Letta ha detto alla Camera che il suo è «il linguaggio “sovversivo” della verità». Il termine «sovversivo», in realtà, è più appropriato (senza virgolette) per definire quanto sta accadendo alla democrazia italiana.


=== 3 ===


Martedì 07 Maggio 2013 
In evidenza

I "faldoni" di Andreotti

di  Sergio Cararo

Tra realtà e leggenda, i dossier di un uomo politico che porta nella tomba grandi responsabilità e moltissime informazioni sulla storia recente del nostro paese, soprattutto sulle zone d’ombra. 


Secondo alcune fonti l’archivio accumulato da Giulio Andreotti nei suoi sessanta anni di frequentazione del potere è depositato in un appartamento discreto in via delle Coppelle, secondo altre in un caveau blindato dell'Istituto Don Sturzo a Roma. In questa sede i principali esponenti della Dc hanno lasciato molte delle loro carte. Si tratterebbe di quasi 3.500 grandi faldoni conservati in due stanze dei sotterranei dell'Istituto che già accoglie le 1.400 faldoni di Luigi Sturzo, l'intero archivio della Dc, quello di Flaminio Piccoli, i trecento di Giovanni Gronchi e i 350 di Mario Scelba. Ma i faldoni più delicati, quelli per i palati più difficili, starebbero altrove.

L'Archivio Andreotti nel 2007 era stato definito di "interesse storico particolarmente importante". Chi lo ha visto  quello all'Istituto Don Sturzo, descrive che sulle singole scaffalature di due grandi armadi scorrevoli compaia una semplice sigla "G.A." e alcune sezioni recano la scritta "riservato" per le carte di natura personale.

Nei faldoni risultano esserci ritagli di giornali, appunti personali, documenti. alcune foto, testi dei discorsi pronunciati. Le schede sintetizzate sono collocate in due grandi classificatori tematici e legati a fatti storici rilevanti (Alleanza Atlantica, comunismo, De Gasperi ecc.). Ci sono poi 80 fascicoli dedicati agli Usa e 200 al Vaticano. Ci sono fascicoli archiviati sulla base degli anni, in particolare dovrebbe essere interessante quello sul 1978, l'anno del sequestro e dell’uccisione di Aldo Moro, del governo di solidarietà nazionale con il PCI e della elezione di ben due pontefici dopo la morte prioma di Paolo VI e poi di Papa Luciani. Sarebbe interessante sapere se ci sono anche gli accordi bilaterali tra Italia e Usa del 1953 e poi del 1970, accordi secretati anche per il Parlamento, con i quali l’Italia ha ceduto parti del proprio territorio alle basi militari USA, inclusa la presenza di armi nucleari, accordi nei quali la funzione di Andreotti è stata decisiva e onnipresente.

Sin dal 1952, con uno dei primissimi accordi bilaterali segreti, i servizi americani ed italiani si accordarono per la costruzione della base della Gladio di Capo Marargiu in Sardegna. Si trattava "ufficialmente" di una base italiana, tuttavia progettata e pagata dagli Usa, che avrebbe ospitato, in caso di colpo di Stato (auspicato per evitare l'ingresso del PCI nell'area di governo) i personaggi considerati politicamente pericolosi (i cosiddetti enucleandi). La lista di questi "deportabili", circa seicento fra personalità della cultura e politici soprattutto vicini al partioto comunista e socialista, esiste tuttora, ma nessuno si è mai fatto carico di renderla pubblica. In maniera più che esplicita, nell'accordo italo-statunitense del cosiddetto piano Demagnetize (smagnetizzare i comunisti) si può leggere: "I governi italiano e francese non devono essere a conoscenza, essendo evidente che l'accordo può interferire con la loro rispettiva sovranità nazionale".

L’accordo principale rimane comunque il Bilateral Infrastructure Agreement(BIA) firmato il 20 ottobre 1954 dal ministro Scelba e dall’ambasciatrice statunitense Clare Booth Luce. Al governo c’era Fanfani ed Andreotti era il Ministro degli Interni. Un testo mai ratificato dal Parlamento, in palese violazione della Costituzione, e probabilmente destinato a rimanere segreto dal momento che non può essere desecretato unilateralmente dal governo italiano.

C’è poi quello firmato l’accordo bilaterale firmato il 16 settembre 1972 dal governo Andreotti a proposito della base navale statunitense sull’isola di Santo Stefano, nell’arcipelago de La Maddalena in Sardegna. Relativamente al dispiegamento delle armi nucleari Usa in Italia, esiste un accordo – segreto e mai sottoposto all’esame del Parlamento – chiamato Stone Ax(Ascia di Pietra) che è stato firmato tra gli anni Cinquanta e Sessanta. Lo Stone Ax è stato rinnovato nel 2001, ma la sua esistenza è venuta alla luce solo nel 2005.

Oppure sarebbero interessanti i documenti riservati e archiviati da Andreotti sugli anni tra il 1966 e il 1980, quando venne dichiarata dagli Usa e dai loro complici “atlantici” italiani la guerra a bassa intensità contro la sinistra che ha provocato molti morti, feriti, prigionieri politici, violenza di stato. Una guerra sulla quale la DC si spaccò profondamente tra chi diceva “guerra fredda si, ma guerra civile no” come Taviani e quelli che invece volevano un Italia con un regime forte come nella Spagna franchista, la Grecia dei Colonnelli o il Portogallo di Salazar. Andreotti era aperto a tutte le soluzioni, prevalse la prima ma non senza le contraddizioni che vennero alla luce con il sequestro Moro.

Obiettivamente avere la possibilità di scartabellare gli armadi con gli archivi di Andreotti potrebbe essere il desiderio di tutta una vita per molti di noi. Il rischio è quello di non trovare quello che si cerca veramente, magari contenuto in altri armadi, magari come quello con le ante semplicemente rivolte verso il muro situato nei sotterranei del Ministero degli Interni con i dossier sulle stragi e i criminali nazisti insabbiati ... un armadio chiuso per non creare imbarazzo nelle relazioni con la Germania.





===

Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia - ONLUS
https://www.cnj.it/
http://www.facebook.com/cnj.onlus/

=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/


(srpskohrvatski / italiano / francais)

Pulizia etnica in Croazia

1) Dug put do istine o stradalima (Paulina Arbutina)
2) Esumati a Zara i resti di 56 serbi uccisi nel 1995
3) Crimes de guerre en Croatie : des casques bleus danois ont fermé les yeux sur une tuerie à Dvor (24 janvier 2012)
4) Cardinale cattolico Bozanic favorevole alla pulizia etnico-culturale

Sulla menzogna di Vukovar "città martire della violenza serba" si veda l'insospettabile testimonianza di Milena Gabanelli:
https://www.cnj.it/documentazione/interventi/gabanelli1993.htm 
Per i dati completi della pulizia etnica in Croazia si veda al sito: 


=== 1 ===

(esumate per ora quasi 1000 salme)

SAMOSTALNI SRPSKI TJEDNIK/ NEDELJNIK NOVOSTI 
Broj 698

Dug put do istine o stradalima

Piše: Paulina Arbutina
Datum objave: 06.05.2013.  

Nakon otvaranja masovne grobnice u Sotinu u kojoj su pronađeni posmrtni ostaci 13 osoba hrvatske nacionalnosti i dolaska potpredsjednika Vlade i ministra obrane Srbije Aleksandra Vučićau Zagreb, otvoren je put ekshumaciji na zadarskom gradskom groblju gdje su, prema protokolima iz 1995, pokopani posmrtni ostaci 59 osoba srpske nacionalnosti ubijenih za vrijeme “Oluje” i pronađenih na području Benkovca, Obrovca, Knina, Gračaca, Korenice i Bosanskog Grahova. Time se nastavlja proces otvaranja grobnica sjeverne Dalmacije, koji je započeo 2001. kada je, po nalogu Haškog suda, izvršena prva ekshumacija na gradskom groblju u Kninu. Lanjskoga je novembra na šibenskom groblju Svete Mare ekshumirano 31 tijelo, a ukupno su identificirani i porodicama predani posmrtni ostaci 254 osobe.

Na zahtjev Ministarstva branitelja, nalog za šestodnevnu ekshumaciju u Zadru potpisao je istražni sudac tamošnjega Županijskog suda Boris Babić, a prisustvuju joj i pomoćnik hrvatskog ministra branitelja pukovnikIvan Grujić, predstavnica Komisije za nestale Vlade Srbije Zorica Avramović te zamjenik županijskoga državnog odvjetnika Slobodan Denona. Po protokolima koje je još 1996. Hrvatska predala Srbiji, od 59 osoba pokopanih na zadarskom groblju 15 je bilo pod imenom, a ostale pod oznakom NN. Očekuje se da će se na zadarskom groblju ekshumirati 44 tijela, a razloge za to tumači Ivan Grujić.

- Tek kada sve iskopamo, vidjet ćemo što se tu zaista dogodilo. Obitelji su same pokušavale riješiti problem i preko sanitarnih inspekcija ishoditi dozvole za pojedinačna iskapanja, što je moguće, ali ne u slučajevima gdje postoji sumnja u počinjenje kaznenog djela. Pojedinačna iskapanja rađena su mimo nas, bez poštivanja procedure, i moguće je da je došlo do određenih zamjena – kaže Grujić.

Dodaje da je dosad ekshumirano tijelo 941 osobe ubijene 1995, od čega je identificirano njih 585.

- Moram reći da su i neidentificirana tijela obrađena klasičnom sudsko-medicinskom metodom i metodom DNA, samo što ne postoje referentni uzorci krvi najbližih članova obitelji s kojima bismo mogli usporediti izdvojene genotipe i konačno potvrditi identifikaciju. I dalje pozivamo obitelji nestalih da našim stručnjacima na zagrebačkoj Šalati daju svoje krvne uzorke i tako ubrzaju rješavanje jednog od najosjetljivijih pitanja koje nas opterećuje – apelira Grujić.

- Napraviti ekshumaciju radi same ekshumacije, a bez podataka pomoću kojih biste utvrdili identitet žrtve, nema smisla. Pošto su stvoreni preduvjeti koji omogućuju obradu ekshumiranih tijela, krećemo u proces koji je na početku nužno bio vezan uz određene istrage koje je provodio Međunarodni kazneni sud, što znači da su oni određivali i dinamiku i termine provođenja ekshumacija. Evidentno je da je dulje vrijeme postojalo određeno nepovjerenje prema hrvatskim institucijama, no to se, zahvaljujući novom zamahu suradnje Hrvatske i Srbije i jačoj diplomatskoj aktivnosti, sada promijenilo – ističe Grujić, koji smatra da je potraga za nestalima ponajprije humanitarno pitanje, ali i dalje neodvojivo od politike.

- Ako je iskazana politička volja, onda tu odluku treba implementirati tako da je nadležna tijela počnu provoditi i otvarati postupke za rješavanje sudbine nestalih. Od početka hrvatsko-srpske suradnje 1992. imali smo različite uspone i padove, ali ipak je mnogo urađeno. Predajom dokumentacije o stradalima u “Bljesku” i “Oluji” osigurali smo temelje današnjim ekshumacijama i od druge strane dobili 1.100 protokola za ekshumaciju Novog groblja u Vukovaru. Otvoreni su i procesi na području Srbije, gdje je ekshumirano 300 tijela, od čega je Hrvatska tražila i preuzela sto. Bitno je da postoji obostrani dogovor oko statusa promatrača. Naš prioritet je rješavanje ugroženih grobnica, bez obzira na pripadnost i kategoriju žrtve, a sve ostalo ide u skladu s planom i dinamikom identifikacije – dodaje Grujić.

Međutim, identifikacijom žrtve porodica ne dobiva i istinu o njezinoj sudbini i stradanju. Premda svjetski priznati stručnjaci, forenzičari sa Šalate u najvećem broju slučajeva ne mogu utvrditi uzrok smrti ako nije riječ o prostrijelnoj ili eksplozivnoj ozljedi kostiju ili glave. Ne mogu se, dakle, utvrditi slučajevi davljenja, gušenja, silovanja, klanja, odnosno činjenice bitne u eventualnom sudskom postupku.

- Kako vrijeme prolazi, forenzički su nalazi sve slabiji zbog propadanja tkiva na osnovi kojeg bi se moglo dokazati kako je došlo do ubojstva. Važno je da se rezultati identifikacija povezuju s osobnim svjedočenjima, odnosno priznanjima. Nažalost, u Hrvatskoj uglavnom nema priznanja iz redova počinitelja, a s obzirom na to da su obitelji ubijenih rasute po svijetu ili jednostavno nema živih svjedoka, sudbinu ubijenih jedino je moguće ustanoviti istraživanjem dostupne dokumentacije – ističe Sven Milekić, voditelj Programa tranzicijske pravde Inicijative mladih za ljudska prava.

Proceduru otkrivanja istine o stradanju, od ekshumacije i identifikacije do sudnice, objašnjava zamjenik županijskog državnog odvjetnika Slobodan Denona.

- Ne možemo istraživati smrt pojedinih osoba ako ne znamo o kome se radi. Ukoliko se žrtva identificira, u razgovoru s obitelji i susjedima mogu se potvrditi približne okolnosti stradanja. Na temelju nalaza patologa i nekih drugih dokaza mogu se eventualno utvrditi počinitelj i relevantne okolnosti – ističe Denona i dodaje da je nemoguće procijeniti koliko je vremena potrebno od identifikacije do pokretanja sudskog postupka. Moraju se, objašnjava, ustanoviti brojne okolnosti i na temelju njih doći do zaključka koji ukazuje na konkretno kazneno djelo i počinitelja kojeg bi trebalo procesuirati.

Ivan Grujić kaže da ne može govoriti o tome jesu li pokrenute i dokle su stigle neke istrage i sudski postupci, ali da je sva dokumentacija vezana uz ekshumacije i identifikacije predana nadležnim tijelima. Porodicama žrtava sa zadarskog groblja dosadašnja iskustva ne ulijevaju nadu da će uskoro biti pokrenuti odgovarajući postupci. Podsjetimo, za dviju ekshumacija na Baniji – 2007. u Petrinji i 2009. u Dvoru – pronađena su 224 tijela osoba stradalih u “Oluji”, no nijedan sudski postupak još nije pokrenut.


=== 2 ===

Il Piccolo, 8 maggio 2013

Esumati a Zara i resti di 56 serbi uccisi nel 1995

A Zara, in Dalmazia, sono stati esumati i resti di 56 vittime, presumibilmente di etnia serba, morte durante l’ultima offensiva militare croata contro i secessionisti ribelli serbi, con la quale nell’agosto del 1995 si concluse la guerra per l’indipendenza della ex repubblica jugoslava.
Lo riferisce il ministro croato per i Veterani di Guerra, Predrag Matic.
I cadaveri delle 56 vittime sono stati esumati da una fossa comune nel cimitero civico di Zara: erano stati seppelliti in fretta e furia lì alla conclusione dell’offensiva croata. Si suppone che le vittime provenissero dalla zona circostante alla città dalmata, fino al 1995 sotto controllo delle milizie serbe, e morte in operazioni belliche. Ora gli esperti tenteranno di identificare le vittime, affinché possano essere notificate alle famiglie.
Alcune settimane fa erano stati esumati i resti di 10 civili croati, uccisi nel 1991 nei pressi di Vukovar, all’Est del Paese, dalle forze di Belgrado all’inizio del conflitto. A queste esumazioni si è potuto procedere grazie a una collaborazione tra le autorità giudiziarie serbe e croate che viene interpretata come un importante passo in avanti nella piena normalizzazione dei rapporti tra i due Paesi.
La guerra in Croazia (1991-1995) causò la morte di circa 20 mila tra civili e militari. Tutt’ora 1700 persone, di cui 700 di etnia serba, sono considerate disperse o non se ne conosce il luogo di sepoltura.


=== 3 ===


B92

Crimes de guerre en Croatie : des casques bleus danois ont fermé les yeux sur une tuerie à Dvor


Traduit par Jacqueline Dérens

Publié dans la presse : 24 janvier 2012

Les justices serbe et croate vont pour la première fois auditionner ensemble dans le cadre de deux enquêtes distinctes concernant une tuerie à Dvor-na-Uni, en août 1995. Des casques bleus danois auraient assisté, sans réagir, à l’exécution de neuf civils serbes handicapés. Une affaire révélée au printemps 2011 par la télévision danoise.

Pour la première fois, les justices serbe et croate vont écouter ensemble les témoins d’une tuerie perpétrée dans la ville de Dvor-na-Uni contre des civils serbes par les forces armées croates en août 1995, au dernier jour de l’opération Oluja.

« C’est la première fois que des représentants du parquet serbe et du parquet croate vont entendre ensemble des témoins pour déterminer ce qui c’est vraiment passé là-bas. » a déclaré Vladimir Vukčević, le procureur serbe pour les crimes de guerre, à la radio-télévision serbe (RTS).

Les témoignages de quatre casques bleus danois et d’un journaliste ayant révélé les faits seront considérés comme des preuves valides sur la base desquelles les justices serbe et croate pourraient ou non décider d’une inculpation. Pour l’instant, Zagreb et Belgrade ne ont désigné des suspects dfférents.

Selon une enquête menée par le Centre de documentation et d’information Veritas, une ONG qui cherche à établir la vérité sur les victimes serbes pendant la guerre en Croatie, neuf handicapés serbes ont été transférés d’une institution de la ville de Petrinja vers une école de Dvor où ils ont été exécutés le 8 août 1995.

Le journaliste danois qui doit être auditionné a révélé le témoignage de casques bleus danois qui avaient rapporté que douze soldats, portant des uniformes sans insignes avaient tué de sang-froid plusieurs civils sans défense, dont certains en fauteuils roulants.

La question de la responsabilité du crime avait été soulevée le 23 avril 2011 par BT TV, une chaîne danoise. Selon ces informations, la tuerie a eu lieu devant 200 soldats des forces onusiennes de maintien de la paix, stationnés à quelques mètres à peine de l’école. Ils ne l’ont pas empêchée parce qu’ils avaient reçu l’ordre de ne pas intervenir.


=== 4 ===


Croazia: cardinale Bozanic contro cirillico a Vukovar 

L’arcivescovo di Zagabria, il cardinale Josip Bozanic, in un’omelia pronunciata ieri a Vukovar, città martire della guerra in Croazia, si è espresso a favore di una proposta di esonerare la città dall’applicazione della legge sul bilinguismo e i diritti delle minoranze etniche che prevede l’introduzione nell’uso pubblico della lingua serba e della scrittura cirillica, con targhe bilingui.
«Vukovar merita una particolare sensibilità che dovrebbe essere espressa in un quadro normativo speciale per alcune questioni delicate», ha detto il cardinale, appoggiando indirettamente in questo modo l’iniziativa di una coalizione di associazioni di veterani di guerra e di alcuni gruppi di destra che insistono per una moratoria di 30 o 50 anni sull’applicazione nella municipalità di Vukovar della legge sul bilinguismo. «Ci sono forze nella società croata che vorrebbero negare la particolarità di questo luogo, come se si trattasse di qualsiasi altro posto, come se qui non fosse successo niente di particolare», ha affermato Bozanic, in una chiara critica alla posizione del governo di centro-sinistra che ha più volte detto che la legge sulle minoranze etniche va rispettata, anche nella città rasa al suolo nel 1991 dalle forze di Belgrado e i paramilitari secessionisti serbi dopo mesi di assedio e migliaia di vittime.
L’ipotesi di istituzionalizzare l’uso della lingua serba, quasi identica a quella croata, e dell’alfabeto cirillico, si è posta alcuni mesi fa visti i risultati del censimento del 2011 che mostrano in città la presenza di 57,4 per cento di croati e 34,9 per cento di serbi. La Legge costituzionale per i diritti delle minoranze etniche prevede l’istituzione obbligatoria del bilinguismo nel caso un gruppo etnico conti più del 33 per cento della popolazione di un comune o città. Contro il bilinguismo sono finora state organizzate due manifestazioni di protesta, una a Vukovar e una a Zagabria, che hanno visto la partecipazione di decine di migliaia di persone.

(fonte ANSAMED 30 aprile 2013)


IL 5 PER MILLE A CNJ ONLUS

Sulla tua Dichiarazione dei Redditi puoi indicare il nostro

Codice Fiscale: 97479800589

... Grazie in anticipo!

Per maggiori informazioni consulta: https://www.cnj.it/coordinamentos.htm#005

... e ricorda anche che i versamenti effettuati direttamente a favore di CNJ-onlus (o equivalentemente JUGOCOORD onlus) - sottoscrizioni annuali, elargizioni e donazioni volontarie - sono deducibili o detraibili, purchè siano stati effettuati:
a) sul conto direttamente intestato al nostro Coordinamento, tramite versamento postale o bancario o tramite carte di credito, debito, o prepagate (in questo caso bisogna conservare l'estratto conto), oppure
b) con assegni bancari o circolari intestati al nostro Coordinamento.
Per i dettagli: https://www.cnj.it/coordinamentos.htm#deduci

(italiano / srpskohrvatski.

Sull' "accordo Belgrado-Pristina" o "Accordo di Bruxelles" si veda anche:


Sporazum iz Brisla?

1) СПОРАЗУМ ИЗ БРИСЕЛА КРШИ УСТАВ И РЕЗОЛУЦИЈУ СБ УН 1244 (Београдски форум за свет равноправних) /
L’ accordo di Bruxelles viola la Costituzione della Serbia e la Risoluzione ONU 1244 (Forum Belgrado per un Mondo di Eguali)

2) Декларација о неопозивом одбијању бриселског споразума Београда и Приштине (23 април 2013)
Сабор српског народа Косова и Метохије

3) НЕОДГОВОРНОСТ (25 април 2013)

4) ЧЕГА НЕМА У ТЕКСТУ ИЗ БРИСЛА (25 април 2013)
Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних



=== 1 ===




Београдски форум за свет равноправних и сродна независна, нестраначка удружења након саветовања одржаног 23. априла 2013. године оцењују да текст Споразума Београда и Приштине уводи на север Косова и Метохије правни систем илегалне „Републике Косово“ чиме се крши Устав Републике Србије и Резолуција Савета безбедности УН 1244. То угрожава виталне државне и националне интересе Републике Србије и неотуђива права српског народа у покрајини Косово и Метохија. Накнадним тумачењима или правним актима ова решења не могу се легализовати. То уједно значи признавање независности самопроглашене „Републике Косово“ што ће, поред осталог, подстаћи признавање и од земаља које су до сада одбијале да то учине. To je превисока и неприхватљива цена за датум или било какво друго обећање. 

Учесници саветовања истичу да се територија Косова и Метохије и даље налази под мандатом СБ УН. У складу са Резолуцијом 1244, Савет безбедности и даље сноси пуну одговорност за безбедност и поштовање основних људских права свих припадника српског народа у Покрајини, за њихову заштиту од терористичких аката и било каквог угрожавања њихове физичке безбедности и имовине.

Влада Србије има обавезу да својим сталним деловањем и иницијативама према СБ УН, обезбеди извршавање мандата у погледу пуне заштите безбедности Срба и свих других грађана на Косову и Метохији.

Заштита виталних државних и националних интереса на Косову и Метохији налаже да се државни органи и сви њихови представници изричито позивају на Резолуцију СБ УН 1244, да у свим приликама захтевају поштовање свих њених одредби и оквира.

Београдски форум за свет равноправних и сродна нестраначка, независна удружења изражавају пуну солидардност и подршку српском народу на Косову и Метохији у њиховим мирним настојањима и решености да заштите своја људска и грађанска права као грађани Републике Србије, као и подршку ставовима израженим у Декларацији усвојеној на народном Сабору у Косовској Митровици од 22. априла 2013. године.

Београдски форум за свет равноправних
Београд, 23. април 2013.


---

L’ accordo di Bruxelles viola la Costituzione della Serbia e la Risoluzione ONU 1244 - Forum Belgrado per un Mondo di Eguali

Il Forum di Belgrado per un mondo di Eguali associazione apartitica ed indipendente dopo una consultazione urgente il 23 Aprile 2013, ritiene che il testo dell'accordo tra Belgrado e Pristina inserisce nel sistema giuridico illegale della "Repubblica del Kosovo", il Nord del Kosovo in violazione della Costituzione della Repubblica di Serbia e la Risoluzione del Consiglio di sicurezza dell'ONU 1244. Esso minaccia gli interessi vitali e nazionali della Repubblica di Serbia ed i diritti inalienabili del popolo serbo nel Kosovo e Metoija. Interpretazioni successive o nuove documentazioni legali circa tali validità, non possono essere legalizzate a posteriori. Esso significa anche riconoscere di fatto l'autoproclamata "Repubblica del Kosovo", e, tra l'altro, ne favorisce il riconoscimento e danneggia i paesi che hanno finora rifiutato di farlo. E’ un “ …prezzo troppo alto ed inaccettabile, qualsiasi siano state le promesse…”.

I membri dell’assemblea del Forum, sottolineano inoltre che il territorio del Kosovo e Metohija è ancora sotto il mandato del Consiglio di sicurezza dell'ONU; in conformità con la risoluzione 1244, il Consiglio di sicurezza rimane interamente responsabile per la sicurezza e il rispetto dei diritti umani fondamentali di tutti i membri del popolo serbo in provincia, per proteggerli da atti di terrorismo, o minacce alla loro sicurezza fisica e delle loro proprietà.

Il governo serbo ha l'obbligo di continuare tutte le azioni e iniziative verso il Consiglio di Sicurezza delle Nazioni Unite, al fine di garantire l'esecuzione del mandato, circa la piena tutela della sicurezza dei serbi e degli altri cittadini in Kosovo e Metohija.

La difesa e la protezione degli interessi vitali e nazionali della Serbia in Kosovo, richiede che tutte le autorità pubbliche ed i loro rappresentanti facciano specifico riferimento alla Risoluzione 1244 nella sua interezza, richiedendone l’osservanza e l’applicazione delle sue diposizioni in tutte le occasioni richieste.

Il Forum di Belgrado per un Mondo di Eguali Associazione apartitica ed indipendente, esprime la sua Solidarietà ed il suo pieno sostegno al popolo serbo in Kosovo e Metohija, nei suoi sforzi pacifici e determinati per proteggere i propri diritti umani e civili, come cittadini della Repubblica di Serbia, oltre a sostenere le posizioni espresse nella Dichiarazione adottata dall’Assemblea Nazionale del Nord del Kosovo a Kosovska Mitrovica il 22 Aprile 2013.


Traduzione a cura del Forum Belgrado Italia

Anche il Forum di Belgrado Italia si associa interamente a questa Risoluzione di urgenza di Belgrado, e rinnova e rafforza, da un lato un impegno di informazione dando voce al popolo serbo del Kosmet, e dall’altro sostenendo il lavoro di Solidarietà con il Kosovo Metohija, delle strutture da anni impegnate concretamente e riconosciute, come l’Associazione SOS Kosovo Metohija-SOS Yugoslavia ed i suoi Progetti solidali. Forum Belgrado Italia, 5 Maggio 2013



=== 2 ===


Сабор српског народа Косова и Метохије


1. Сабор одлучно и неопозиво одбија Споразум од 15 тачака који су власти Србије парафирале у Бриселу са представницима албанских институција у Покрајини 19. априла ове године (а потврдиле на данашњи дан). Имајући у виду да овај Споразум крши Устав Републике Србије и укида њене институције на северу Косова и Метохије, народ Србије који живи у овом делу земље неће допустити његово спровођење, јер би тиме потпао под власт лажне државе Косово.

2. Пошто се читав преговарачки процес, заједно са парафирањем и потврђивањем Споразума одвијао мимо воље српског народа са севера Косова и Метохије на који се Споразум односи, Сабор га сматра нелегитимним и неважећим. Сабор изражава огорчење на чињеницу да су највиши представници власти Републике Србије предали део Покрајине под српском управом онима који су извршили насилни чин отимања Косова и Метохије

3. Чином потписивања овог Споразума Србија се одриче не само својих институција на северу Косова и Метохије него и свог права, како домаћег тако и међународног, на своју јужну Покрајину. Они који су то учинили заслужују сваку осуду, јер нису добили мандат ни од кога да предају свету српску земљу и српски народ, материјална добра и духовне светиње, а све зарад својих уских политичких интереса.

4. Због свега овог, српски народ са севера Косова и Метохије неће допустити примену овог срамног Споразума. Имамо у виду и светињу Косова коју својим живљењем чувамо, али и нашу егзистенцију и судбину које се доводе у питање ако потпаднемо под власт Албанаца на шта нас овај Споразум тера.

5. Наш непосредан одговор на штетност изнуђеног Споразума јесте поступање по Уставу наше државе Републике Србије који је потврђен од стране народа на референдуму. Ми грађани, као носиоци суверенитета према члану 2. Устава, ћемо поштовати и примењивати Устав Републике Србије.

6. Полазећи од Устава Републике Србије Сабор закључује да је дошло време за оснивање Скупштине Аутономне Покрајине Косова и Метохије.

Скупштина АП Косова и Метохије имаће привремени карактер због околности у којима се оснива. Скупштину ће у почетку чинити одборници – делегати Скупштина општина Косовска Митровица, Звечан, Зубин Поток и Лепосавић. Њој ће моћи да приступе делегати свих скупштина српских општина у Покрајини, као и скупштина општина националних заједница.

7. Током свог привременог заседања Скупштина АП Косова и Метохије обављаће надлежности из круга уставних надлежности аутономних покрајина имајући у виду ванредне околности њеног оснивања и деловања.

Сва питања у вези надлежности, организације, органа и служби, као и питање првих избора делегата ове Скупштине, уредиће се привременим Статутом. Овај акт, као и други акти неопходни за рад Скупштине АП Косова и Метохије, биће донети на оснивачкој седници овог представничког тела српског народа на Косову и Метохији. Ови привремени акти важиће до доношења посебног закона о суштинској аутономији АП Косова и Метохије по поступку предвиђеном за промену Устава.

8. Сабор је чврстог уверења да грађани Србије треба још једном, као и када је био усвајан важећи Устав Републике Србије, да на референдуму потврде своју вољу да Косово и Метохија треба да остану у саставу Србије.

Пре оцене о уставности бриселског Споразума и његовог евентуалног потврђивања на референдуму, исти се не може примењивати.



=== 3 ===


НЕОДГОВОРНОСТ


четвртак, 25 април 2013

Нисам, ваљда ја, одговоран за то што је Србија увек водила кратковиду политику, што је непотребно подносила толике људске жртве од Косовског боја, преко Балканских ратова, Првог и Другог светског рата, од буне на дахије и Ћеле-Куле, од Јасеновца и Сајмишта, све до агресије НАТО 1999. године. Крајње је време да схватите, са овом Владом почиње нова, европска историја Србије!

Заборавите на прошлост, окрените се будућности!

Дејтон којим је створена Република Српска и резолуција Савета безбедности УН 1244 којим је свет загарантовао суверенитет и интгегритет Србије а Косову и Метохији аутономију – нису ништа наспрам удружења српских општина које гарантује лично Хашим Тачи!

О чему ви причате!

Нећете ваљда мене, позивати на одговорност за сеобе Срба са Косова и Метохије под Патријархом Арсенијем Чарнојевићем у XVII веку, као да Вам није познато да сам се на свет појавио тек у другој половини XX века.

Ко је одговоран што је Никола Пашић 1908. године прихватио анексију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске?! Какве везе има то што је потом 1914. Аустро-угарска извршила агресију против Србије! И Хитлер је узео Чехословачкој Судете у којима су кршена људска права немачке националне мањине, Чешка је данас нормална европска држава и, што је најважније, пуноправна чланица ЕУ!

Јесам ли сам ли ја одговоран што неки робују косовском миту, што су окренути историји и прошлости. Ја водим Србију у Европу, у нормалност, а не у Африку колонија, у прошлост тла и крви. Косово је само једна етапа у маратону ка Европској унији. Биће још много сличних.

Нисам ја одговоран што Србија нема војну силу, што нема економију, што је презадужена, подељена, што је ослоњена на оне који су је убијали, разарали и тровали. То је зато што Србија нема времена за чекање, зар не схватате!

Ви којима је пречи Устав Србије него напредак ка Европској унији, немате осећај за реалност. Ставите Устав под мишку па прошетајте Косовом и Метохијом! Нисам ја одговоран што Ештонова, Рикер, Филе и Тачи не могу све вас да просветле!

Нисам ја одговоран што је српски народ чудан, лаковеран и суицидан кроз историју (све до избора ове владе). Доста је молебана за изгинуле, хоћу весељa за младе и новорођене! Такав сам, шта могу!

Нећете ваљда рећи да је књегиња Милица, удовица Кнеза Лазара, била издајица зато што је после Косовског боја удала кћерку за непријатеља Бајазита! И ја чиним све што је у мојој моћи!

Нисам ја одговоран што су нам Косово узели ови који сада притискају Тачија и пружају нам руку спаса – донације, инвестиције и благостање.

Не могу ја бити одговоран што је Србија све изгубила и што више нема шта да бранимо мирним и дипломатским средствима (на Косову и Метохији, а и иначе). Шта ви, уствари, хоћете: инвестиције, пуну запосленост, 200 милиона евра донација ЕУ, приступне фондове, веће и редовне плате, бољи живот, или - санкције, несташице, нередовне плате и пензије, изолацију, сукоб са целим светом!

Докле ће Србија заостајати за суседима! Ни Румунији и Бугарској није било лако да уђу у ЕУ, како то да има оних који очекују да Србији буде лакше, а добро се зна да је у Рамбујеу одбила да прихвати окупацију НАТО!

Да се не обмањујемо, недавно самоспаљивање људи у Софији није конструктивно, нити је одраз напретка те земље после учлањења у ЕУ!

Нисам ја одговоран што је српски народ, наиван и поводљив па је 2006. године, на референдуму изгласао лажни Устав. Зна се да је наш народ склон самообмањивању, митовима, а не реалностима. Срећом, први пут у историји има шансу коју му је створила ова влада, да из заблуда изађе на прави пут!

Нисам ја одговоран што ме независне америчке НВО пореде са Черчилом и Де Голом, али, морамо се суочити са истином.

Нисам ја одговоран за пљачкашку приватизацију и што је Србија у глади и жеђи за страним донацијама и инвестицијама. Везивање преговора у Брислу са датумом је штетно и опасно. Надамо се да ће Брисел уважити наш допринос преговорима са Приштином (и реформама).

Како ја могу бити одговоран зато што је Европској унији, датум за преговоре са Србијом постао опсесија за коју би дала све што се од ње тражи и не тражи?! Уствари, то и нису преговори. То је диктат шта све морамо да добијемо.

Нисам ја дговоран што је претходни режим одустао од Резолуције СБ УН 1244 и решавање питања Косова и Метохије пренео Европској унији. То што сам био неопходан као најважнији партнер у том режиму само доказује моју политику реализма, а неко би хтео и да сам одговоран његове, у суштини, ипак реалистичне одлуке.

Како ја могу бити одговоран за ултиматуме које Европске уније Влади Србије? Не одлучујем ја о испостављању ултиматума. Ја их само прихватам, иако се интимно са њима не саглашавам јер знам да су против Србије.

Нисам ваљда ја одговоран што Европска унија понижава Србију и делегацију Владе Србије. Уствари, хоћу да кажем, Запад први пут у новијој историји уважава Србију.

Људи, о чему ви говорите, зар не схватате, ја уопште нисам одговоран!

Ви сте ме изабрали да одлучујем?! Немојте ме у томе ометати.


=== 4 ===


ЧЕГА НЕМА У ТЕКСТУ ИЗ БРИСЛА


четвртак, 25 април 2013

Живадин Јовановић, Београдски форум за свет равноправних

Званична верзија текста парафираног 19. априла 2013. године у Брислу, познатог као Први споразум о принципима који се тичу нормализације односа још увек није званично представљена у Београду. Ипак, у медијима круже незванични текстови на енглеском и преводи на српски језик који нису демантовани. Могуће да језванично представљање изостало и због поштовања примата Народне скупштине, као највишег органа власти, која тек треба да се упозна и да га одобри .

Шта текст парафиран у Брислу садржи ипак је доступно и, у принципу, може се разумети, иако не сасвим и не без ризика. Ризици настају због различитих тумачења непрецизних формулација и због чињенице да преводи оваквих текстова , не ретко, доносе изненађујуће разлике и неспоразуме. С друге стране, оно чега у тексту нема, што, бар на први поглед, није видљиво, често може бити веома значајно за оцену документа.

Дакле, чега у тексту из Брисла нема?

Прво, у тексту из Брисла, заиста, нема декларације о признавању независности самопроглашене „Републике Косово“. У том смислу, званичници су у праву када изјављују да у Брислу нису признали независност . Али, текст представља de iure повлачење законског и уставног система Србије, признавање увођења закона и устава „Републике Косова“ на север Покрајине од стране Републике Србије. Институције Републике Србије (скупштине општина, судство, полиција и др.) се изричито de iure интегришу у правни систем «Републике Косово». Неки западни аналитичари су то већ сажели у закључку да је споразумом из Брисла „извршена реинтеграција севера у уставни и правни поредак Републике Косово“. Текстом из Брисла припадници српског народа постају припадници „српске заједнице“, односно, српске националне мањине и држављани „Републике Косово“. Како српски званичници тумаче споразум то је познато. Међутим, реално је очекивати да ће међу земљама које су до сада одбијале да признају независност бити подоста и оних које ће бриселски споразум протумачити као признање „Републике Косово“ од стране Републике Србије и да ће је, сходно томе, и саме признати. Уколико се таква могућност покаже као реалност, онда би се у великој мери обезвредила „главна карта“ у рукама Србије – да неће допустити да Косово икада уђе у Уједињене нације.

Друго, у тексту из Брисла нема помињања Устава Србије, ни резолуције Савета безбедности УН 1244 (1999) док се изричито успоставља правни и уставни систем Косова тамо где до сада није био на снази (тач. 2). С тим у вези, постављају се два питања: Прво, зашто се у том делу не уважава принцип реалности ситуације на северу Покрајине где су се до сада важили и примењивали се правни и уставни поредак Републике Србије и где су функционисале институције Србије? И друго, ако Србија потписује да прихвата повлачење (поништавање) свог правног и уставног поретка и укидање сопствених институција и уместо свега тога потписује да прихвата успостављање страног правног и уставног поретка и страних институција - није ли то уступање свог суверенитета и признавање суверенитета друге државе?

Резолуција СБ УН 1244 је одлука најшире међународне заједнице, међународно-правни докуменат највеће обавезујуће правне снаге и, како је то са разлогом, много пута истицано, најпоузданији ослонац за правну заштиту интереса Србије када је реч о Покрајини Косово и Метохија. Није јасно, поготову, није логично, то што Влада Србије исказује већи респект и већу обавезу према техничкој, правно необавезјућој резолуцији Генералне скупштине УН о посредничкој улози ЕУ (коју је иницирао претходни режим), него према суштинској, правно обавезујућој резолуцији Савета безбедности, којом се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије! За поштовање одлуке СБ УН Србија има постојану подршку Русије и Кине, као сталних чланица СБ. Ако земље Запада не поштују гаранције суверенитета и територијалног интегритета Србије које су дале гласајући за резолуцију СБ 1244, на основу чега Србија данас може веровати да ће те исте земље поштовати било коју нову гаранцију или обећање? 

Треће, у тексту се не помиње основно нерешено питање – статус Косова и Метохије. Ако је то питање као најспорније и најсложеније остављено за крај преговора било би нормално и у складу са опште-прихваћеном преговарачком праксом, да се на почетку, или на крају, сваког постигнутог парцијалног договора који претходи главном, основном, понавља клаузула резерве - „Договорено без прејудицирања решења за статус у складу са резолуцијом СБ УН1244“. Било би нормално да и једна страна која за тим ма посебан интерес, у овом случају представник Србије, допише такву клаузулу на крају сваког сепаратног договора (споразума). Без тога, као што се већ испоставило, сепаратни договори предодређују да Србија, корак по корак, пристаје на одузимање њене државне територије и признаје тај чин иако је нелегалан и нелегитиман.

Четврто, у тексту не постоје одредбе о извршним овлашћењима (надлежностима) Заједнице српских општина иако је то у јавним иступањима чланова преговарачке делегације редовно истицано као битан резултат преговора и основа самосталности Заједнице. Могуће је да ће се тако нешто остварити током разраде парафираних принципа. Међутим, у тачки 4 Принципа се каже: „Удружење/Заједница ће имати пун преглед (overview) у областима економског развоја, образовања, здравља, урбаног и руралног планирања». Треба констатовати да «преглед», «увид» па чак и «надзор», уз појачање изразом «пун», није исто што и «извршна функција», «аутономија», или «самосталност». Јасно је да би, свако желео да се разрадом постигне потпуна надлежност Заједнице српских општина и општина, као таквих. Али, полазна основа у наведеној формулацији није обећавајућа. Што се тиче надлежности општина, то тек није предмет «Првог споразума». Све што би се подразумевало, а није изричито записано, као «извршна овлашћења» општина, или Заједнице српских општина, је ризично, нека врста, рачуна без крчмара.

Пето, у „првом споразуму“ нема помена права на слободан, безбедан и достојанствен повратак у своје домове око 250.000 Срба и других неалбанаца протераних из Покрајине откако је она 1999. године предата на управу Ујединјеним нацијама. Ако је реч о првом, основном договору тај проблем је, због своје хуманитарне природе, размера и глобалног значаја, свакако требало да се нађе бар регистрован као једна од најважнијих за решавање током наредних рунди преговарања.

Када чланови делегације Владе Србије бриселски договор , без основа и уз много претеривања, пореде са Дејтоном, истине ради, треба подсетити да је право избеглица и расељених лица на слободан, безбедан и достојанствен повратак било једно од најважнијих на дневном реду дејтонских преговора. О изузетном значају који је дат остваривању права на слободан, достојанствен и безбедан повратак избеглица и расељених лица сведоче чињенице да је у Општем оквирном споразуму за мир у БиХ, који је први и најважнији, од укупно 11 чланова, два члана (6. И 7.) су посвећена правима избеглица и расељених лица. Поређења ради, треба констатовати да у „први споразум“ из Брисла има укупно 15 чланова, али ни један није посвећен праву око 250.000 прогнаних Срба и других неалбаснаца на слободан и безбедан повратак. Поред тога, у Дејтону су постигнута и два посебна споразума, позната као Анекс 6. (Споразум о људским правима) и Анекс 7 (Споразума о избеглицама и расељеним лицима) у којима су детаљно регулисана сва права избеглица и расељених лица укључујући и њихово право на слободан и безбедан повратак, односно, имовину. Нема сумње да је у Брислу учињен велики пропуст што у „првом споразуму“ нема ни помене бар начелне сагласности страна да овај прворазредни хуманитарни и безбедносни проблем реше.

У реаговањима на оправдане критике празнина и нејасноћа у „првом споразуму“ из Брисла, чланови делегације Владе Србије признају неке недостатке. Објашњавају их, прво, тиме да је су постигли „максимум могућег у овом тренутку и овим условима“, и друго, да је то „први споразум“, да је он привремен, да је прелазни (bypass). Таква објашњења су неоснована и неуверљива. Што се тиче оцене да је постигнут «максимум могућег» за то нису дати никакви конкретни аргументи, поготову, не уверљиви, па остаје да се ауторима таквих оцена верује на реч. Уосталом, један члан преговарачке делегације Владе, шеф Канцеларије за Косово и Метохију, Александар Вулин да је оставку управо зато што сматра да није било оправдања за журбу у преговорима и да је делегација Владе могла више да постигне од оног што је записано у «првом споразуму». Затим, у «првом споразуму» нема ни назнакер да је он привременог, или прелазног карактгера. Ако у њему нема такве одртедбе, на основу чега се тврди да је привремени, или прелазни. Ако је то део некаквог усменог договора, онда народу то треба јасно рећи. Још је фрапантније то што се не објашњава колико дуго ће та привремена важност споразума трајати и шта је предвиђено као трајно решење по истеку прелазног периода? Дакле, прелаз, или bypass ка чему? Да ли је то јасно преговарачима из Београда? Ако јесте, зашто не саопште јавности, ако није, коме ће и када бити јасно? Није тачно ни то што текст из Брисла носи званични назив «Први споразум». А шта су договори шефа преговарачког тима претходне владе, Борка Стефановића о успоствљању граничних прелаза са албанском царином и полицијом? Није ли се и садашња влада јавно правдала да јој је маневарски простор ограничен догов орима и аранжманима претходне владе?

Било би логичније када би се први споразум могао назвати основним. Међутим, пошто је свима јаџно да су њиме наметнута решења неких конкретних питања за које су, пре свега, заинтересовани Приштина и њени патрони – САД и Немачка («реинтеграција севера»), пошто у тексту нису записане основе за решавање суштинских проблема у складу са резолуцијом СБ УН 1244 (статус, неизмељивост међународно-признатих граница, аутономија у оквиру Србије, право на слободан и безбедан повратак свих избеглица и расељених лица, гарантовање основних људских права, имовине и др.) – архитекте текста из Брисла нису такав текст ни могле назвати « основним», већ само «првим», што је такође нетачно. Да ли је смисао назива можда, у томе, да се очекиване критике и негативне реакције ослабе индиректном поруком јавности у стилу – можда парафирани текст и није добар, али то је тек први, биће и других, можда бољих. Таква порука и нада, ако игде постоји, нема основа у «првом споразуму».

Преговарачи су обавестили јавност и о «аранжману» са руководством НАТО да Алијанса буде гарант да на север Покрајине «неће крочити албанска чизма». Текст тог аранжмана није предочен јавности. Највиши представници НАТО-а, медјутим, изјављују да ће «подржати остваривање (примену) споразума» у складу са мандатом који има на Косову и Метохији. НАТО, дакле, најављује своју генералну надлежност, подршку у примени бриселског договора у целини, а не само да спречи да «албанска чизма» не крочи на север Покрајине, како истиче српски преговарачки тим. Да ли је ова очигледна разлика случајна? Од многих предпоставки и питања која отвара разлика у изјавама из Београда и седишта НАТО-а у Брислу, нав едимо само два: Прво, уколико би Срби са севера Покрајине остали одлучни при ставу да не прихватају «реинтеграцију» у уставно-правни систгем «Републике Косово», да желе по сваку цену сачувати своје институције и припадност Републици Србији, да ли постоји неки план за њихово дисциплиновање и ко би га и каквим методама спровео? Друго, да ли је и аранжман са НАТО-ом о томе да не дозволи да «албанска чизма не крочи на север Покрајине» такође привременог карактера, као што представници Владе истичу за «први споразум» из Брисла, и шта се дешава по истеку времена те гаранције НАТО-а? И треће, није ли се Србија, молећи НАТО за ову посебну гаранцију, задужила код Алијансе дајући јој нову меницу, без покрића и плана раздуживања? Да ли се искључује могућност да нека нова влада, за годину две, правда промену статуса неутралности слично као што ова правда преношење преговарачког процеса из УН у ЕУ?

У споразуму, наравно, нема објашњења грубих притисака, журбе и понижавајућих услова у којима је до њега дошло. Рокови за «историјски споразум» у завршној фази нису се изражавали само данима, већ и сатима. Чланови делегације Владе јавно истичу да у седишту ЕУ где су вођени преговори није имала нормалне услове за одмор и исхрану, да су представници ЕУ настојали да изазову раздор унутар српске делегације, да је члановима делегације прећено да, уколико не прихвате понуђене ставове, могу довести у питање своје каријере, да је шеф делегације увек када је након пауза одлазио на наставак преговора, имао осећај као да одлази на стрељање.Могу ли фамозни датум за почетак преговора о приступању Европској унији и обећања бити покриће за све то? Како је и зашто делегација Владе смела да прихвати сва та понижавања јер то нису била понижавања на личној основи, већ понижавања државе и нације. Најзад, каква је правна снага документа парафираног под наведеним условима?





(Intervista a Noam Chomsky)

http://www.standard.rs/noam-comski-jedino-nisam-znao-kada-ce-srbija-popustiti-pod-pritiscima.html


NOAM ČOMSKI: JEDINO NISAM ZNAO KADA ĆE SRBIJA POPUSTITI POD PRITISCIMA

Nedelja, 24 mart 2013

Čak i pod uslovom da će vas Evropa prihvatiti, što ni u kom slučaju nije izvesno, ona je veoma rasistički nastrojena prema ideji da u Uniju uđu Srbi

Noam Čomski nije samo najvažniji i nauticajniji svetski intelektualac, kako ga naziva Njujork Tajms. Niti je samo najpoznatiji disident Sjedinjenih Američkih Država, kako o njemu govore drugi svetski mediji. Nije samo ni lingvista, iako mu je to struka, i to struka kojoj je dao revolucionarne rezultate.

Čomski je mnogo više od toga - simbol otpora, inspiracija milionima obespravljenih, neprocenjivi pogled na ono što bi pravi intelektualizam trebalo da bude. Profesor Masačusetskog instituta za tehnologiju, čuvenog MIT-a, poseduje enciklopedijsko znanje o političkim, filozofskim i ekonomskim pitanjima, koje jednostavno oduzima dah.

Zato ima mnogo protivnika: još od Vijetnamskog rata on je na udaru zvanične američke politike jer kritikuje njihovu doktrinu - njihovo mešanje u unutrašnje stvari drugih država, njihovu bezrezervnu podršku Izraelu (iako je Jevrejin), njihovo igranje šerifa pred čitavom planetom. Tako je stao 1999. i u odbranu Srbije, pobunivši se javno protiv NATO bombardovanja. Ne zato što oseća neku ničim izazvanu ljubav prema Srbima, već zato što ima nepogrešiv osećaj za (ne)pravdu.

Čomski je otelotvorenje hrabrosti, analitičnosti, društvene i političke kritike, čovek koji ni u 85. godini života ne odustaje od svojih moralnih i političkih načela. A ona su oduvek bila utemeljena u borbi protiv koncentrisane vlasti, elitizma, onog arkanskog u politici, borbi protiv otrova koje nam serviraju masovni mediji, za račun velikih sila.

I uz sve to - vrlo je zahvalan sagovornik. Jedan od onih s kojim vam ne vrede unapred smišljena pitanja. I to je dobra stvar.

Do njega nije bilo lako doći - intervjue daje samo odabranim medijima, a i tada bira kad će to biti. Posle nekoliko meseci koje je Nedeljnik proveo "na čekanju" - uz obećanja profesora, jer je bio svestan da nam je "dužan" intervju - u januaru ove godine stiglo je zeleno svetlo: 12. marta u 12.30 časova (po vremenu istočne obale SAD) imate pola sata, telefonom, s profesorom Čomskim.

Pola sata, i ni sekund više.

Tih pola sata se - možda i zato što smo iz Srbije - pretvorilo u nekih četrdesetak minuta, ali je lični asistent Noama Čomskog potom bio nepokolebljiv.

Šteta, ali premalo je ceo jedan dan za sveobuhvatni razgovor s profesorom. Nismo, recimo, u razgovoru stigli da se dotaknemo ni da li su nam se u vladajućoj doktrini liberalne demokratije obistinile Ničeove reči da "država laže na svim jezicima dobra i zla, i ma šta da govori - laže, i ma šta da ima - ukrala je". Niti zašto su u osnovi svetske nestabilnosti i stvaranja novog poretka sada, umesto religije i nacionalizma, Mister Dolar i Mister Evro. Niti kako se, verovali ili se, pojavio u parodiji na "Gangnam Style" nastaloj na njegovom MIT-u.

Nisam stigao ni da ga podsetim na članak koji sam pronašao, a koji je 1970. godine napisao za New York Review of Books, prvi njegov članak kojem je tema Jugoslavija. Pisao je tada o studentskim protestima u Beogradu, o Vladimiru Mijanoviću (Vladi Revoluciji), o "savesti Jugoslavije", male zemlje koja se borila protiv imperijalizma. A setio bi se, sigurno...

Zato je profesor Čomski bez dlake na jeziku govorio o problemu Kosova i Metohije, o svojoj prepisci s Dobricom Ćosićem, o tome zašto Zapadu odgovara što je Vlada Srbije sastavljena od "nacionalista", o američkim imperijalnim ambicijama, o Slobodanu Miloševiću i etničkom čišćenju Krajine, o licemerju Haškog tribunala, o Ugu Čavezu i Moameru Gadafiju...


Krenimo od Kosova. Srpski političari - predsednik, premijer, zamenik premijera - prošle nedelje su u Briselu, a potom i u Beogradu, pred predstavnicima Evropske unije pregovarali s Prištinom o formiranju i nadležnostima zajednice srpskih opština. Ovo je još jedan korak ka praktičnom - mada ne i formalnom - priznavanju nezavisnosti Kosova. To će predstavljati finale procesa koji je počeo još devedesetih godina, a kulminirao i NATO bombardovanjem tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, kojem ste se te 1999. žustro usprotivili. Da li ste tada, kada je NATO intervenisao zbog Kosova, predvideli da će Srbija jednog dana biti dovedena u situaciju da prizna nezavisno Kosovo?

— Taj sporazum o kojem govorite, kojim Srbija praktično priznaje Kosovo, izvestan je?


Pa kažu da jeste, da je ostalo samo, kako kažu ovdašnji političari, da se usaglase sitni detalji.

— Pa, nisam to mogao da predvidim. Ali ne mogu da kažem da sam iznenađen. Mogu da razumem pritiske pod kojima se nalazi Srbija, i jedino što nisam znao jeste kada ćete popustiti pred tim pritiscima. Pa, je li onda priča oko Kosova gotova?


Ne formalno. U Ustavu Srbije i dalje postoji preambula po kojoj je Kosovo i dalje sastavni deo Srbije. Ali, iz Evropske unije stižu nedvosmisleni signali da će Srbija morati da se povinuje i da prećutno dozvoli nezavisnost Kosova ako namerava da nastavi put ka Evropskoj uniji, što nas dovodi do sledećeg pitanja: Da li je to dobra pogodba za Srbiju - Kosovo za Evropu?

— Postoje pozitivni i negativni aspekti. Srbija, naravno, ima svoja prava na Kosovu, kojih će se sada očigledno odreći, ali pristupanje Evropskoj uniji je u ovom trenutku prilično dubiozan potez. Čak i pod uslovom da će vas Evropa prihvatiti, što ni u kom slučaju nije izvesno. Znate, Evropa je veoma rasistički nastrojena prema ideji da u Uniju uđu Srbi, tako da to neće biti tako jednostavno. Evo, Turska pokušava da uđe već godinama. A s druge strane, nije ni očigledno da je to prava stvar koju treba da radite. Evropa trenutno srlja u jednom samoubilačkom pravcu. U poređenju s njom, američka finansijska politika izgleda veoma progresivna. Sama ideja da nametnete mere štednje državama predstavlja ekonomsku katastrofu, i sada vidimo šta se događa. Svaki normalan ekonomista to vidi, a čak i Međunarodni monetarni fond više ne nameće štednju. To uništava siromašne zemlje, periferne zemlje Evropske unije, poput Grčke, Španije, Irske, Portugala, Italije - koja je sledeća. To ih prosto satire, za razliku od bogatih zemalja, koje krizu toliko i ne osećaju. A ako bi Srbija ikada ušla u Evropsku uniju, bila bi deo periferije. Zato je to vrlo ozbiljan problem. Evo, Španija je dobar primer. Išlo im je prilično dobro sve do početka krize, nisu imali veliki budžetski deficit. Nisu imali ni preveliku javnu potrošnju, to su uglavnom mitovi koje plasiraju banke. A banke su odgovorne za krizu. Španske banke, nemačke banke...


A vrlo je lako prebaciti krivicu na ljude, reći da mi južnjaci ne radimo dovoljno naporno kao ljudi u severnim zemljama Evrope...

— Što uopšte nije tačno. Grci imaju duže radno vreme od Nemaca. Postoji mnogo problema u svim ovim zemljama, ali ništa zbog čega bi trebalo pogoršavati situaciju. A to je upravo ono što mere štednje donose.


Da li vas iznenađuje što su u tu poziciju oko Kosova i EU dovedeni ljudi koji su iz ugla zapadnih medija bili viđeni kao nacionalisti. To su članovi bivše Srpske radikalne stranke i stranke Slobodana Miloševića. Sada naš premijer iz SPS-a govori da je Kosovo izgubljeno, i traži podršku Zapada...

— Da, ali to nije ništa novo. Ako pogledate nešto ranije, kad ste ga već pomenuli, Milošević je osamdesetih godina bio takođe veliki favorit Zapada, jer je podržavao neoliberalnu politiku koja je, praktično, pocepala Jugoslaviju na sitne delove. To je jedan deo bekgraunda za ono što će doći posle. To što se dogodilo u Jugoslaviji dogodilo se i na drugim mestima, da su neoliberalna ekonomija i strukturalne promene uništile čitave države i čitava društva time što su predstavljale početak divljanja etničkih tenzija i etničkih konflikata. Jugoslavija nije usamljen primer. Ruanda je drugi. Masovni zločini koji su započeti neoliberalnim programima i koji su potpuno devastirali veći deo stanovništva. To se dogodilo i u Indiji. Tako da Jugoslavija i Srbija upadaju potpuno u taj šablon, da će Zapad podržavati vlast, kakva god da je, dokle god ona ispunjava njihove zamisli. Milošević je podržavao tu ekonomsku politiku, privatizaciju, i zato ga je Zapad podržavao sve do devedesetih.


A kad kažemo Zapad i Milošević, uglavnom mislimo na Ameriku...

— I na Nemačku. Čak i Francusku. Na sve zemlje koje predvode NATO savez.


Jasno. I sada, zahvaljujući njima, u srcu Evrope imamo praktično nezavisno Kosovo koje je, po vašoj terminologiji, "neuspela država" - jer im je neuspela vlast, jer imaju kriminalnu ekonomiju, loše odnose sa susedima. Kosovo se pretvorilo u evropski bastion kriminala i trgovine ljudima, da i ne govorimo o tome da preostali Srbi, Romi i drugi ne-Albanci žive u enklavama, u veoma teškim uslovima...

— Da.


A opet, kad prošetate Prištinom, svuda vidite američke zastave, spomenike Bilu Klintonu i Džordžu V. Bušu. Zašto je Amerika toliko stala iza priče o nezavisnom Kosovu? Da li je jedan od razloga u vestima koje su se pojavile prošle godine, da kompanije iza kojih stoje Medlin Olbrajt, bivša američka državna sekretarka, ili Džejms Perdju, bivši savetnik državnog sekretara za Balkan, žele da kupe telekomunikacione firme i državne rudnike na Kosovu? Ili je Kosovo samo dobar kamen temeljac za američku dominaciju nad Evropom?

— Ima i toga o čemu govorite, tih kompanija, ali ne zaboravimo ni onu veliku vojnu bazu. Ona je, na primer, korišćena za bombardovanje Libije pre dve godine. A Sjedinjenim Državama je mnogo stalo da zadrže svoje vojne baze u mnogim delovima sveta. Iz nekih zemalja su već proterani, i zato im je važno Kosovo. "Bondstil" je značajno usmeren i prema Bliskom istoku. Treba se setiti da su Grčka i Balkan, pa čak i Italija, posmatrani kao periferija Bliskog istoka tokom četrdesetih i pedesetih godina, u planu koji je trebalo da obezbedi kontrolu nad Mediteranom, kako bi energetske zalihe slobodno putovale iz glavnih energetskih centara koje je Amerika počela da kontroliše. Tako da iza te američke podrške nezavisnom Kosovu stoji dugotrajno geopolitičko promišljanje. Primera radi, Grčka je bila u odseku Bliski istok Stejt dipartmenta sve do 1974. godine, kad je tamo ukinuta diktatura i kad im je, na neki način, dozvoljeno da budu deo Evrope. I Balkan je posmatran tako.


Šta je sa uticajem na Evropu?

— Kosovo je jedina američka vojna baza u regionu, i jeste dobar način da SAD održe uticaj na Zapadnu Evropu. To je jedan dugi tinjajući konflikt... Evo, NATO je odličan primer. Zvanična propaganda je govorila da je NATO osnovan kako bi branio Zapadnu Evropu od Rusa. U tome se krije samo trunka istine. Ali, najveći deo smisla postojanja NATO pakta jeste da obezbedi kontrolu SAD nad Evropom. Zato je i Nemačka, tek što je bila poražena, ponovo naoružavana. Francuzima se to nije dopadalo, ali su Amerikanci bili sigurni da će se Nemačka potčiniti. Zato im je, u stvari, veoma smetala i politika Vilija Branta, koji se otvarao prema Istoku i koji je težio poboljšanju odnosa prvo sa Istočnom Nemačkom a potom i s Rusijom. "Ostpolitik" je predstavljala pretnju Americi, i NATO je morao da se osigura da sve države budu pod njegovom dominacijom. Vidite to i po onome što se desilo na kraju, kad je Sovjetski Savez kolabirao: da ste poverovali propagandi, zaključili biste da razloga za postojanje NATO pakta više nema, i da će on biti rasformiran sada kad nema Rusije da preti Zapadu. A dogodilo se upravo suprotno. NATO je proširen, i to proširen na Istok, čime su prekršena obećanja data Mihailu Gorbačovu. A inicijativa Amerike usmerena ka Jugoslaviji i posebno Kosovu, upravo su to: održavanje i proširenje američke moći u onome što se geostrateški posmatra kao prilično krucijalan region. Delom zbog Evrope, a delom zbog Bliskog istoka.


Kad govorimo o problemu Kosova i onome što se događalo devedesetih, sećam se vaše prepiske s Dobricom Ćosićem od pre nekoliko godina. On vam je tada napisao da je 20. vek doneo - ili, kako je on kazao, obnovio - srbofobiju u Evropi. Srbi se osećaju poniženima, smatra on, jer smo bili na istoj strani kao Sjedinjene Američke Države, Francuska i Velika Britanija u dva svetska rata. Za razliku od, recimo, Hrvata i Albanaca, koji su bili potčinjeni silama osovine i nacistima. Šta je, po vama, koren te srbofobije?

— Nije to samo srbofobija. Fobije su svuda po Evropi. Neofašističke partije sve su jače - posebno u Mađarskoj i Austriji, ali i u drugim državama. Evropa je veoma rasističko društvo. Oni ne žele različitost, oni žele homogena društva. Setite se govora Angele Merkel od pre nekoliko godina o Turcima. Ona je tada kazala da je multikulturalnost mrtva, da Turci ne postaju pravi Nemci. Nije baš rekla da je najveći problem što oni ne mogu odjednom da imaju plavu kosu i plave oči, ali to je, otprilike, bila poruka. A to se događa širom Evrope. U Francuskoj se, recimo, poslednjih godina događaju groteskne stvari - oni proteruju Rome u Istočnu Evropu. To je pravi progon. Romi su bili žrtve nacista, i tokom Holokausta su imali isti tretman kao i Jevreji, a sada ih Francuska proteruje, dokazujući time da nije bolja od nacista.


To im je dozvoljeno. Baš kao i sa Srbima. Mi ovde imamo utisak da je zapadni poredak baziran na tim dvostrukim standardima. Hrvatsku raširenih ruku dočekuju u Evropskoj uniji, čiji će član postati 1. jula ove godine. Niko skoro da ne pominje prava izbeglica. A od Srbije se traži da se odrekne dela teritorije, i to dela na koji Srbi smatraju da polažu istorijsko pravo.

— Ali to nije dvostruki standard. To je jedan standard. Nemačka, koja je postala apsolutno središte Evrope, oduvek je imala bliske odnose s Hrvatskom. Nemačkom inicijativom je započeo raspad Jugoslavije. Nemačka je priznala nezavisnost Hrvatske bez ikakvog obzira prema međunarodnom pravu i bez ikakve brige za srpsku manjinu u Hrvatskoj. Naravno da je Jugoslovenska narodna armija priskočila u pomoć srpskoj manjini. Tako da je nemačka inicijativa predstavljala odlučujući korak koji je doneo taj ogromni sukob. Nemačka sada želi da rekonstituiše svoje dugoročno dobre odnose sa Hrvatskom, i to što ih je uvela i u NATO savez i u Evropsku uniju deo je toga.


Što nas opet vraća na priču o dvostrukim aršinima.

— I tu niste posebni, i to se događa svuda, istorijski. U Vijetnamu se Ho Ši Min borio zajedno sa saveznicima protiv Japanaca, a svega nekoliko godina kasnije Francuska i Amerika su krenule u rat protiv Vijetnamaca. To se događa stalno. Tokom Drugog svetskog rata, grčki i italijanski partizani su beležili mnogo uspeha u borbi protiv Nemaca. U Italiji, partizani su uspeli da praktično isteraju Nemce iz zemlje. U Grčkoj, držali su šest nemačkih divizija...


Kao i u Jugoslaviji.

— Za Jugoslaviju važi isto. A Amerika i Velika Britanija su se već 1943. okrenule protiv partizana, kada su se iskrcali u južnoj Italiji. Jedna od njihovih prvih odluka bila je da vrate delove starog režima - među njima čak i neke osvedočene ratne zločince - da unište pokret otpora, čak i da ubijaju partizane. U Grčku su Britanci stigli godinu dana kasnije, i pamti se Čerčilovo naređenje da njegova vojska posmatra Atinu kao neprijateljski grad, jer je on bio pod kontrolom grčke levice. Krajem četrdesetih tamo je, uz obilatu pomoć Amerike, vođen krvavi rat u kojem je stradalo i do 150.000 civila.


Sličan primer je i savezničko bombardovanje srpskih gradova.

— To je ista stvar. Njihova ideja je uvek da uspostave stari, tradicionalni poredak, i da se pobrinu da taj režim bude pod američkom kontrolom. Partizani i levičari su se borili i za prava radnika, a to Amerika nije želela. Tako da to nije dvostruki aršin, nego jedan jedini: vrati tradicionalnu vladavinu i samo se uveri da je na američkoj strani, a ne protiv. Isto se dogodilo i u Japanu, gde su ponovo uspostavili režim i podrivali demokratiju, uništili sindikate, vratili na vlast neke fašističke elemente.


Kad ste pomenuli srpsku manjinu u Hrvatskoj, ne znam da li ste upoznati sa činjenicom da je Haški tribunal prošle godine oslobodio dvojicu hrvatskih generala, Gotovinu i Markača, donevši odluku da oni nisu odgovorni za zločine u Krajini, iz koje je skoro 200.000 Srba proterano 1995. godine. Prošlog novembra radio sam intervju s Piterom Galbrajtom, bivšim američkim ambasadorom u Hrvatskoj. On je tada za Nedeljnik rekao da su "Amerikanci dozvolili Hrvatima da očiste Krajinu zbog onoga što su Srbi ranije te godine (1995) uradili u Srebrenici". Za Srebrenicu će neko odgovarati, ali za Krajinu neće niko?

— Siguran sam da znate šta se dogodilo u tom sudu kad je grupa zapadnih advokata, među kojima su prednjačili Kanađani, podnela optužnicu protiv NATO pakta zbog bombardovanja Srbije. Tada je predsednik suda Luiz Arbur kazala da sud neće razmatrati nikakve tužbe protiv NATO-a. Eto, to vam je neutralnost tog suda. On je iznad svega politički. A nije u tome usamljen. I prvi posleratni tribunal, Nirnberški proces, bio je takav, a on je od svih tribunala koji su došli kasnije mogao da tvrdi za sebe da je autentičan i fer.


Saveznički tužioci u Nirnbergu su govorili o tome da je "počinjanje agresivnog rata najveći zločin". A zar nije ono što je NATO radio u Iraku i Jugoslaviji upravo agresivni rat?

— To je savršen primer. Primer iz udžbenika. Nirnberški proces je morao da definiše ratni zločin, jer pre njega nije postojala ta definicija, a on ga je definisao vrlo eksplicitno kako bi se isključili zločini koje su počinili saveznici. Primera radi, teško bombardovanje urbanih centara u Nirnbergu nije proglašeno za ratni zločin, jer smo mi to radili mnogo više nego nacisti. Nacistički ratni zločinci mogli su samo da iznesu odbranu da su Britanci i Amerikanci radili iste ili slične stvari. Dakle, svetom suštinski, fundamentalno upravlja sila. Ne zakon, niti sentimentalnost. Tako da, ponovo se vraćam na to, činjenica da su srpski partizani bili toliko hrabri i toliko delotvorni u borbi protiv nacista nema apsolutno nikakav značaj za Britaniju i Ameriku posle rata. Baš kao ni u Vijetnamu, Italiji, Grčkoj, bilo gde drugde. Oni prate svoje interese, interese moći. Nema osećajnosti, nema pravne odgovornosti. Tako funkcioniše svet.


Onda je potpuno apsurdno, kad se vratimo na pitanje nezavisnosti Kosova i međunarodno pravo, da uopšte govorimo o tom pravu ili nekoj međunarodnoj pravdi. Sistem ne da ne funkcioniše, nego i ne postoji?

— Meni je, recimo, drago što postoji Povelja Ujedinjenih nacija, i to je odlična stvar. Dobro je i što imamo univerzalnu deklaraciju o ljudskim pravima. Ali moramo da shvatimo da moćni ne haju za to, da ih je baš briga. Oni su savršeno voljni da iskoriste međunarodno pravo kao oružje protiv drugih. Ne samo to, ovo je i zvanično. Kad je Savezna Republika Jugoslavija želela da zbog bombardovanja tuži NATO Međunarodnom krivičnom sudu, Amerika se povukla iz postupka na veoma interesantan način, koji je Sud prihvatio. Deo jugoslovenske tužbe bio je genocid, je l' tako? A kada su Sjedinjene Američke Države potpisale konvenciju o genocidu - četiri godine pošto je ona sastavljena - u nju su ubacili odredbu po kojoj SAD ne mogu da budu njoj podvrgnute. To znači da je Americi, po američkom zakonu, dozvoljeno da vrši genocid. Sud je to prihvatio, jer su takva pravila. Države - osim poraženih država - ne mogu da budu podvrgnute bilo kom međunarodnom zakonu sem ako se slože s tim, a Amerika se nije složila. Amerika je pomogla da se ustanovi Međunarodni sud pravde, ali je u isto vreme oduvek rezervisana, jer se Americi ne može suditi po bilo kom međunarodnom ugovoru. Što znači da je Americi dozvoljeno da krši Povelju Ujedinjenih nacija.


Napokon, to znači da nije uopšte važno ko sedi u Beloj kući. Jednom ste izjavili - i time izazvali gnev mnogih u vašoj zemlji - da Džordž Buš nije bio mnogo bolji od Bin Ladena. Mnogi van Amerike, kao i u njoj, mislili su da će Obama doneti neke promene, ali se to nije dogodilo. I dalje imamo napade zbog "predviđene samoodbrane", napade bespilotnih letelica, američke vojnike svuda po svetu... Jeste li mislili da će biti bolji, ili ste očekivali da će vladati po istoj doktrini o kojoj je zvanično govorio Henri Kisindžer?

— Nije da nema promena. Primera radi, teroriste i druge ljude koji se ne sviđaju američkoj vladi, po Bušovom programu trebalo je hvatati i mučiti. Okej, to je bio Buš - uhvati i muči. Obama je drugačiji. Kod njega je - ubij ih.

Bespilotnim letelicama, ako možeš.

To je promena. To je baš promena.


Pre dve nedelje preminuo je predsednik Venecuele Ugo Čavez, koji je bio vaš veliki poštovalac - iako ste ga javno kritikovali što je imao previše vlasti u svojim rukama, što je postao autokrata. Šta će se dogoditi s Latinskom Amerikom koja je, zbog lidera kao što su Čavez, Evo Morales, Rafael Korea, počela da se okreće sama sebi, i zauzvrat okrenula leđa Sjedinjenim Američkim Državama? Da li će Amerika pokušati ponovo da potčini kontinent?

— Ne, mislim da su promene preduboke. Predsednici Brazila - najvažnije zemlje južne hemisfere, najveće i najbogatije, s najboljom privredom - Luiz Injasio Lula, i njegova naslednica Dilma Rusef, davali su veliku podršku Čavezu. Lula je neposredno po smrti Uga Čaveza napisao članak u kojem je veličao njegovu vladavinu. Taj raskid Latinske Amerike od američke dominacije jeste jedna spektakularna stvar. Pre samo nekoliko nedelja dogodila se sjajna ilustracija toga: fondacija Otvoreno društvo, koju sponzoriše Džordž Soroš, objavila je studiju o mučenju zatvorenika na globalnom nivou. Proučavali su mnoge zemlje - među njima je bio veći deo Evrope, Bliski istok, naravno, gde se događa mnogo mučenja, Azija, Afrika. Ali, među učesnicima, ni na listi, nije bilo niti jedne države Latinske Amerike. Niti jedna jedina država nije želela da učestvuje u kampanji koju su predvodile Sjedinjene Američke Države. To je dvostruki uspeh. Pre samo dvadeset godina Latinska Amerika je bila potpuno u džepu SAD, a zemlje Južne Amerike bile su, uz to, glavni globalni centar mučenja zatvorenika. To je bilo dok su bili pod američkom kontrolom. Sad je sve drugačije. Čavez je imao veliki uticaj na to, ali nije samo on jedini zaslužan.


Jednom prilikom ste rekli da bi države poput Srbije trebalo da krenu putem Latinske Amerike... Šta ste pod tim podrazumevali?

— Svaka mala zemlja ima probleme. A u Latinskoj Americi bilo je drugačije. Ekvador i Rafael Korea nisu to mogli da urade sami, recimo, već je sve bilo deo velikih promena koje su se događale u čitavoj hemisferi. Srbija je u izolovanoj poziciji, i pred njom su veoma teška pitanja. To je kao Grčka. Možete da kažete da bi Grcima bilo bolje da nisu u evrozoni, da imaju kontrolu nad sopstvenom valutom. Ali, oni ne mogu to tako jednostavno da urade - ulozi su veliki a posledice još veće. Ništa nije jednostavno. U slučaju Latinske Amerike, ono što je toliko dramatično i toliko uzbudljivo jeste što je čitav jedan kontinent rekao "dosta". Kad pogledate zapadnu hemisferu, Sjedinjene Države i Kanada su u njoj prilično izolovani. Pre oko godinu dana u Kolumbiji je održana konferencija zemalja zapadne hemisfere, ali na njoj nije doneta konačna deklaracija jer nije bilo konsenzusa. A nije ga bilo oko dva pitanja: prvi je bio prijem Kube u tu organizaciju, a drugi je dekriminalizacija droga. U ta dva pitanja Amerika i Kanada su ostale potpuno na jednoj strani. Već na sledećoj konferenciji, ako do nje dođe, možda te dve zemlje budu i isključene. Ovo je enormna promena u globalnom sistemu.


Čavezova smrt onda neće zaustaviti taj proces?

— Sumnjam da hoće. Mislim da je on jednostavno previše jak. Čak je i Kolumbija, zemlja koja je najviše pod američkom kontrolom, odbacila američke vojne baze, a predsednik Santos je takođe održao jedan veoma topao govor posle Čavezove smrti. Ovo je veoma dubok fenomen, koji je obuzeo čitav kontinent. I drugi regioni u svetu mogu da krenu u istom pravcu. Arapsko proleće je zato bilo veoma zastrašujuće za Ameriku i njene saveznike.


Ali su ipak podržavali borbu protiv Gadafija i njegovo smaknuće?

— Vidite, to je drugačije. Britanija i Amerika su veoma snažno podržavale Gadafija gotovo do samog kraja. Ali, u ovom konkretnom slučaju, mislili su da bi mogli da dobiju vladu koja će biti još bolja za njih, koja će biti još više pod njihovom kontrolom. Gadafija nisu potpuno kontrolisali. On je radio mnoge stvari koje im se nisu dopadale. Bio je, između ostalog, i glavni finansijer Afričkog nacionalnog kongresa (Nelsona Mandele) u ono vreme kad su Amerika i Britanija otvoreno podržavale aparthejd u Južnoj Africi. Bio je nestalan, plahovit, nije ga bilo lako staviti pod šapu. Oni su ugledali šansu da u Libiji dobiju vladu na koju bi više mogli da se oslone, i odlučili su da iskoriste tu šansu.


I pogrešili. Čak je i američki ambasador u Libiji ubijen u tom novom režimu.

— Pa, da. Da li su bili u pravu ili ne, to će se videti uskoro. Trenutno je Libija u potpunom haosu, ali videćemo šta će se dogoditi. Ako obratite pažnju na druge države u regionu, Amerika i njeni saveznici su pokušali da spreče bilo kakve značajne pomake prema demokratizaciji tih "naftnih diktatura". Oni su otvoreno podržavali represivne mere u Egiptu i Tunisu, i čak i sada pokušavaju da restauriraju stari režim ili njegove delove što više mogu.

Da ne pominjemo podršku Saudijskoj Arabiji, državi za koju se ne može reći da se baš dobro kotira na polju ljudskih prava...

— Ali je tamo najviše nafte. Saudijska Arabija ima vrlo represivni režim, koji ne preza od nasilja da spreči bilo kakve pokušaje da se osvoji deo ljudskih prava. A Zapad ga otvoreno podržava.


Vratimo se, na kraju razgovora, na Srbiju. Pre nekoliko godina ste napisali pismo tadašnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću, u kojem ste ga pozvali da pomogne radnicima fabrike "Šinvoz" u Zrenjaninu. Od tada se nije mnogo stvari promenilo nabolje u našoj zemlji - žive rane koje je donela nakaradna privatizacija (i čije je razrešenje jedan od uslova koje nam je postavila Evropska unija) nikako da zacele, nezaposlenost je ogromna, korupcija je i dalje jedan od glavnih problema... I sve to u zemlji koja se do pre samo dve-tri decenije ponosila onim neuspelim eksperimentom zvanim "radničko samoupravljanje", o kojem ste mnogo pisali i za koji ste, na primeru Argentine i njenog izlaska iz krize, rekli da je budućnost.

— Sistem koji ste imali je razmontiran već osamdesetih godina prošlog veka. Mnogo toga je bilo pogrešno u vezi s bivšom Jugoslavijom, ali bilo je nekih pozitivnih stvari, kao ideja o samoupravljanju. Naravno, teško da bi iko kod vas danas mogao da pomisli da ga ponovo uspostavi. Bilo bi to gotovo nemoguće. Ali, sve to morate da rešite sami sa sobom. Evropska unija vam neće pomoći.


---

Kratka biografija

Avram Noam Čomski rođen je u Filadelfiji, država Pensilvanija, 7. decembra 1928. godine. Otac mu je bio Vilijem Čomski, jevrejski naučnik i član "Industrijskih radnika sveta", koji je poticao iz Ukrajine. Njegova majka, Elzi Čomski, došla je iz današnje Belorusije. Prvi članak napisao je kad mu je bilo deset godina. Bio je to tekst o pretnjama širenja fašizma, praćenim padom Barselone u Španskom građanskom ratu. Od 13. godine potpuno se poistovetio s anarhističkom politikom.

Kad je završio Centralnu visoku školu u Filadelfiji 1945, započeo je studije filozofije i lingvistike na Univerzitetu u Pensilvaniji učeći od filozofa Vesta Čerčmena i Nelsona Gudmena i lingviste Zeliga Herisa. Predavao je na Harvardu do 1951, da bi prešao na Institut za tehnologiju u Masačusetsu, gde neprekidno predaje od 1955. godine. Iako su njegove lingvističke teorije revolucionarne, tek će ga Vijetnamski rat vinuti u sam vrh svetske javnosti. Njegov esej "Odgovornost intelektualaca" iz 1967. postao je bestseler.

Uprkos svojoj kritičnosti, Čomski je nastavio i dalje da živi u SAD, zato što i dalje veruje da je to "najveća država na svetu". Ovaj komentar je kasnije objasnio govoreći: "Procenjivanje zemlje je besmisleno i ja nikad ne bih koristio takve reči, ali to je jedan od američkih uspeha, posebno na području slobodnog govora, što je postignuto posle viševekovne borbe, čemu se treba diviti."

Noam Čomski ima počasne diplome 37 univerziteta širom sveta, među kojima su i Kembridž i Harvard. Član je dve američke akademije nauka i umetnosti, ali i Srpske akademije nauka i umetnosti, u Odeljenju društvenih nauka.

Autor je više od stotinu knjiga iz polja lingvistike, politike, filozofije i društvenog aktivizma.

Supruga Kerol, takođe lingvista, preminula je 2008. godine. S njom ima troje dece: Avivu, Harija i Dijanu.




===

Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia - ONLUS
https://www.cnj.it/
http://www.facebook.com/cnj.onlus/

=== * ===



Invita i tuoi amici e Tiscali ti premia! Il consiglio di un amico vale più di uno spot in TV. Per ogni nuovo abbonato 30 € di premio per te e per lui! Un amico al mese e parli e navighi sempre gratis: http://freelosophy.tiscali.it/


Potkategorije

Jugoinfo

Voce jugoslava / Jugoslavenski glas