Hier, comme tant de Bruxellois, j’ai passé des heures à vérifier où se trouvaient mes proches. Qui, par malchance, aurait pu se trouver dans ce métro maudit, que j’emprunte moi aussi chaque fois que je me rends au bureau d’Investig’Action ? Qui, par malchance, aurait pu se trouver près du Starbucks de l’aéroport, où j’ai l’habitude de prendre un thé en attendant le vol ? Recherches d’autant plus angoissantes que le réseau était évidemment saturé.

23/03/16

La storia fatta coi piedi (mozzati), ovvero: 7 errori di metodo nella ricerca delle «nuove #foibe»

[Un piccolo vademecum per affrontare polemiche e campagne mediatiche a tema storico. Questo “eptalogo” è stato letto e distribuito oggi a Udine, durante la conferenza stampa di Resistenza Storica sulla presunta «foiba o fossa comune di Rosazzo» (l’ormai famigerata «foiba volante del Friuli orientale»). Sette punti che riteniamo utili anche al di là del caso specifico. Buona lettura.]

di Wu Ming

Tutti quelli che negli ultimi due mesi, nel territorio tra Udine e Gorizia, si sono riempiti la bocca con l’espressione «verità storica» o – peggio ancora – con «verità» senza aggettivi, dovrebbero leggere un libro, un saggio breve e di agile lettura considerato una pietra miliare della riflessione sulla ricerca storica. Si intitola Apologia della storia o Mestiere di storico, lo scrisse uno dei più grandi studiosi del Novecento, Marc Bloch.

Bloch era membro della Resistenza francese. Fu arrestato dalla Gestapo nella primavera del 1944, torturato e infine fucilato insieme ad altri 26 partigiani.  Apologia della storiauscì postumo, nel 1949. In quel libro, Bloch parla del metodo critico, di come maneggiare i documenti storici e di come nascano i falsi e gli errori.

Tra i primi insegnamenti che si possono trarre leggendo Bloch, ci sono questi:

1. L’autenticità di un documento non implica l’autenticità del suo contenuto. Un foglio trovato in un archivio può essere autenticamente del 1945, e al tempo stesso essere pieno di asserzioni prive di riscontro e di basi fattuali. In una parola: di fandonie. Il passato non conferisce veridicità a un documento, una panzana non diventa vera solo perché “vintage”. Ripetere che un documento «è autentico» senza distinguere tra questi due aspetti, anzi, confondendoli sistematicamente, è roba da storico della domenica… oppure da mestatore.

2. Nemmeno l’archivio conferisce veridicità a un documento, come non gli conferisce autorevolezza: gli archivi raccolgono di tutto, se un documento viene trovato in un archivio rinomato, non per questo dice il vero, né il suo contenuto ha alcun “sigillo di garanzia”. Che un documento trovato negli archivi della Farnesina venga definito tout court come «un documento della Farnesina» è, nella migliore delle ipotesi, un errore marchiano; nella peggiore, un miserabile espediente.

3. Ancor più cautela richiedono le testimonianze orali basate su ricordi e sulla frase «Io c’ero». L’esserci stato non conferisce autorità a un testimone né veridicità al suo racconto: bisogna capire dove è stato, e come, in quale condizione d’animo e a quanti “gradi di separazione” dall’evento che racconta. Non è nemmeno necessario che un testimone sia mendace perché la sua testimonianza sia priva di riscontri: ogni storico serio sa che i ricordi si modificano nel tempo, e l’esperienza di un testimone è sempre soggettiva e parziale. Per questo le testimonianze non vanno prese come oro colato ma indagate, smontate, confrontate tra loro. Soprattutto quando si parla di guerre, di tragedie, di eventi osservati in momenti di «violento turbamento emotivo», spiega Bloch, l’attenzione dei testimoni è «incapace di concentrarsi con sufficiente intensità su punti ai quali lo storico giustamente [attribuirà] un interesse preponderante».

4. Tutte queste trappole si fanno ancora più insidiose quando il ricordo dell’evento è in realtà ricordo del racconto dell’evento, cioè la testimonianza è di seconda mano, fornita dal figlio o dal nipote del presunto testimone diretto, o è ancor più lontana dai fatti. Per capirci: uno che dice «in paese si è sempre detto» o frasi simili, molto a fatica può essere definito un testimone. Se continuo a chiamarlo così, o sono disonesto o sono stolto… o entrambe le cose.

5. Senza questo approccio critico nei confronti delle testimonianze, si rimane al dettaglio che colpisce l’attenzione del profano, e si finisce per riportarlo senza filtri. Se un tale mi dice che sua sorella (nemmeno lui: sua sorella!), giocando su un prato quand’era ragazzina trovò un piede umano, io ho il dovere di chiedergli di approfondire: che anno era? Sua sorella chiamò i carabinieri? Fu perlustrata l’area? Si è poi scoperto di chi fosse quel piede? Non è altro che il vaglio giornalistico innescato dalla proverbiale “seconda domanda”. È l’ABC. Ma se non faccio la seconda domanda, quel piede resta un dettaglio macabro, morboso. Un dettaglio privo di contesto, insignificante e inutilizzabile a fini storiografici, ma molto buono per impressionare i lettori.

6. Una volta trovato un documento, per prima cosa devo chiedermi se sono il primo ad averlo trovato. Dopodiché, devo subito inserirlo nel contesto delle conoscenze e acquisizioni storiografiche sull’argomento. Solo a quel punto potrò divulgarlo e parlarne in modo serio e coerente. Se lo divulgo prima di ogni cosa, e in modo sensazionalistico, aggiungendoci gli errori trattati nei punti 1 e 2 e cercando pezze d’appoggio in testimonianze raccolte senza le cautele descritte ai punti 3, 4, 5,  non può che innescarsi una catena di reazioni come quella a cui abbiamo assistito in Friuli-Venezia Giulia a partire dall’autunno 2015.

7. Un’altra cautela da osservare per riconoscere l’errore, evitando di maneggiare la storia in modo irresponsabile, è chiedersi se una storia è plausibile o semplicemente suona plausibile perché si accorda con dicerie, sentiti-dire e stereotipi diffusi. Bloch scrive: «Quasi sempre l’errore è orientato in anticipo. Soprattutto esso si diffonde e prende radici solo se si accorda con le convinzioni preconcette dell’opinione comune; diventa allora come lo specchio in cui la conoscenza collettiva contempla i propri lineamenti».  E aggiunge: «Perché l’errore di un testimone divenga quello di molti uomini, perché una cattiva osservazione si trasformi in una voce falsa, occorre anche che lo stato della società favorisca questa diffusione».

Con le frottole circolate in questi mesi potremmo fare “ingegneria inversa”, e ci direbbero molto sulle idee correnti, su quel che si crede vero oggi in Friuli e lungo il confine orientale d’Italia. Bloch scrive che non vi sono solo individui mitomani, ma anche «epoche mitomani», nelle quali la maggior parte delle persone dà poca importanza ai fatti e molta a quel che piace sentire, a quello che conferma, rassicura e seduce. Noi viviamo in un’epoca mitomane. Smontare questi miti è certo più faticoso che adagiarsi e seguire la corrente, ma non dobbiamo rassegnarci.

Se ci sono ricercatori che in quest’epoca mitomane non si sono mai rassegnati, e hanno continuato a inchiodare quel che scrivevano ai fatti riscontrabili, sono quelli della collana Resistenza Storica delle edizioni KappaVu. Per la loro coerenza hanno subito attacchi e calunnie, e hanno sempre avuto la nostra solidarietà.

Di contro, chi commette o favorisce gli errori descritti sopra non è uno storico né capisce di ricerca storica, né probabilmente vuole capirne, e non può che avere la nostra disistima, e in certi casi il nostro aperto disprezzo.

Foibe. Un professore di storia che nega la storia

Mercoledì 23 Marzo avrebbe dovuto svolgersi a Massa, presso le stanze del teatro comunale Guglielmi, una conferenza dal titolo “Foibe: smontare una narrazione tossica”, tenuta da Sandi Volk, storico triestino che, da anni, si occupa delle vicende storiche legate alle terre Dalmate e Giuliane.

Il giorno prima della conferenza, l’amministrazione comunale di Massa, dopo aver concesso quasi da un mese i permessi per la sala, ha vietato lo svolgimento dell’iniziativa, definendo questa un evento “inopportuno” e che “per motivi di necessità” non poteva svolgersi in uno spazio comunale in centro città.

Riteniamo vergognoso questo divieto da parte dell’ amministrazione comunale, specialmente perché il sindaco di Massa, Alessandro Volpi, ricopre l’incarico di docente di Storia Contemporanea presso l’Università di Pisa. Non vogliamo entrare nell’ambito di un concetto ambiguo come quello della “libertà di parola”, vogliamo entrare nel merito della ricerca e della verità storica, che, in questo caso, un professore universitario è stato il primo a vietare.

Siamo stati abituati a vedere la figura dello storico, e dello studioso in generale, come una figura sempre pronta a mettere in discussione gli avvenimenti storici e ad analizzarli, non come una figura che si assoggetta al pensiero dominante accettando aprioristicamente ciò che viene imposto. Vietando una conferenza sul tema delle “foibe”, tema, tra l’altro, strumentalizzato per anni dalle varie organizzazioni di destra, che mirava a smontare, con tanto di prove documentate, un falso storico imposto nell’immaginario di gran parte della popolazione italiana, il sindaco Volpi e la sua giunta hanno dimostrato di essere perfettamente inchinati a una visione della storia di quei luoghi, che ha fatto propria la menzognera verità ufficiale.

Abbiamo deciso, come Centro Sociale Occupato “Casa Rossa”, di rilanciare l’iniziativa Mercoledì 30 Marzo in una piazza del centro di Massa, perfettamente consci che la conferenza potrebbe essere contrastata, oltre che dai quattro fascistelli locali, anche dalla stessa amministrazione comunale. E’ per questo che chiediamo la solidarietà a chi lavora all’interno del mondo della formazione, a chi, insomma, fa dell’ amore per la ricerca della verità e della conoscenza in generale il proprio mestiere, a tutti quei docenti che trovano inaccettabile il divieto perpetrato dal proprio collega.

“Il potere, lungi dall’ impedire il sapere, lo produce.” – M. Foucault

24 marzo 2016

Intervista a Dragan Markovina, storico

Jugoslavismo oggi

“Queste società, con l’eccezione della Seconda guerra mondiale e di questa ultima guerra, non sono mai state in una situazione peggiore, naturalmente. Ma ciò non significa che non accada qualcosa di nuovo, soprattutto presso i giovani, che riflettono attivamente sull’eredità dello spazio jugoslavo, sul suo presente e soprattutto sul suo futuro. Credo sia ineluttabile, e che nei prossimi decenni questa “realtà parallela”  esisterà accanto a quella istituzionale e che sarà la nuova a divenire quella principale.  Forse sbaglio, ma si tratta di ciò che penso”.

Lo storico e pubblicista spalatino, Dragan Markovina, (Mostar, 1981), è apparso come una meteora sulla scena pubblica e culturale croata, e poi bosniaca. Pubblicamente e senza scuse, ha parlato sulla rete televisiva statale della idea di Jugoslavia e dello jugoslavismo come di fatti storici positivi, il che in Croazia rappresenta il massimo tra i tabù. Trattandosi di un giovane intellettuale, grandi sono state la costernazione e lo stupore nell’opinione pubblica dato che Markovina assume da antinazionalista radicale, le posizioni che i nazionalisti degli anni ottanta definivano riservate solo “ai figli dei militari e dei matrimoni misti”, che soffrivano per “la perdita dei privilegi di quell’epoca passata”.

Markovina ha insegnato storia all’università di Split, ma l’anno scorso è stato licenziato, con la scusa della conclusione del contratto,ma nessuno ci ha creduto. Oggi si occupa di pubblicistica, ed è autore di libri interessanti e il suo studio “Tra il rosso ed il nero: Split e Mostar nella cultura del ricordo” ha ricevuto il premio Mirko Kovač. Presso la casa editrice di Belgrado “Mostart” è di recente usciti il libro “Jugoslavismo dopo tutto (quelloche è successo), in cui in modo chiaro e abbordabile parla della ideadell’unione degli Slavi del sud, ma anche del suo futuro.

“VREME”: Ti chiedi nella introduzione una cosa  che in passato pochi hanno avuto il coraggi di fare – una domanda che in Croazia è stata tabu per molto tempo, e che resta tale ancora nell’odierno contesto: “E’ lo jugoslavismo così forte o sono gli stati di recente costituzione e le loro ideologie di sostegno così deboli che temono chiunque non gli canti le lodi e viva lo spazio jugoslavo come unità culturale?

Dragan Markovina: Penso che questi stati e le loro narrazioni nazionalistiche poggiano su basi coì fragili e povere che ciò è chiaro persino a coloro che li propagandano, e che questo discorso nazionalistico debba temere una vera sinistra e soprattutto l’idea jugoslava. Naturalmente, questa idea non è assolutamente talmente forte dacostituire la possibilità che qualcosa cambi immediatamente, ma sta di fatto che questa idea è affermata dalle persone più dotate di questo territorio. E questo nel profondo è chiaro anche ai nazionalisti: che sono culturalmente inferiori e che a lungo termine il loro discorso non potrà vincere.

V: E’ affascinante come i tempi cambino e insieme la percezione delle posizioni. Boris Buden ha scritto e proposto le stesse posizioni sulla Jugoslavia già negli anni ’90, ma erano così radicali che i la Croazia li ha respinti come follie oppure li ridicolizzava come posizioni marginali. Oggi li proponi tu, e se ne parla perlomeno, e addirittura nel mainstream.

D.M. E’ vero che i tempi sono cambiati. La guerra è stata così brutale che di quello di cui parlava Buden a quell’epoca nessuno si interessava. Dopo venticinque anni è arrivato il tempo di fare i conti e di chiedersi “dove andare”. Il contesto è diverso, Un’altra cosa: mi considero parte di coloro che sono marginali, ma la differenza con Buden è che scriveva con un linguaggio che non poteva venir inteso dalle “grandi  masse popolari”. Inoltre, si è fatto avanti a partire da posizioni attribuibili alla sinistra radicale. Oggi i tempi sono diversi anche dal punto di vista mediatico: per capirci – se non fossi stato ospite alla trasmissione “Domenica alle due” da Aleksandar Stanković, non ci sarebbe stata alcuna eco.  Ciò che ho detto l’ha visto il pubblico croato e non solo, anche quello del territorio jugoslavo, qualcosa che una buona parte della gente pensa, ma non ha occasione di sentire.

V: Quando confronti gli anni ’90 ed oggi, dici che la situazione è assolutamente “promettente”. Non è invece che la situazione è più cinica- cioè si può dire tutto, ma niente in base a quanto detto, cambia?

D.M. Assolutamente. Tuttavia, penso che tutto l’approccio della scena post-jugoslava, di sinistra, civile, dovrebbe essere diverso: dovrebbe ignorare la realtà istituzionale – non così come fanno i piccoli partiti della sinistra radicale che farebbero la rivoluzione – è insensato- ma nel senso di chiarire semplicemente che non è la nostra storia. E che creiamo una realtà parallela, il che sta già avvenendo in realtà.

V: nel tuo libro serpeggia un ottimismo verso la cosa

D.M. Queste società, con l’eccezione della Seconda guerra mondiale e di questa ultima guerra, non sono mai state in una situazione peggiore, naturalmente. Ma ciò non significa che non accada qualcosa di nuovo, soprattutto presso i giovani, che riflettono attivamente sull’eredità dello spazio jugoslavo, sul suo presente e soprattutto sul suo futuro. Credo sia ineluttabile, e che nei prossimi decenni questa “realtà parallela”  esisterà accanto a quella istituzionale e che sarà la nuova a divenire quella principale.  Forse sbaglio, ma si tratta di ciò che penso.

V: Insegnavi all’Università a Split finché non ti hanno mandato via. Hai parlato con gli studenti di questi temi, e che cosa pensano i giovani di quel periodo e della stessa idea?

D.M. La controrivoluzione della HDZ negli anni ’90 dal punto di vista delle idee ha destrutturato Split, con l’aiuto anche se vogliamo del partito socialdemocratico. A tale attacco ad ogni patrimonio sociale e non solo del socialismo, a parte qualche individuo e il “Feral Tribune”, nessuno ha risposto, ed oggi a Split si ha una situazione tale che sul piano culturale, dalle pubblicazioni di libri ai dibattiti, tutto è nella mani della destra clericale. Dall’altra parte non c’è nessuno. Gli studenti nelle facoltà di storia e in generale nelle facoltà umanistiche pensano allo stesso modo, purtroppo. Si tratta delle generazioni nate all’inizio della guerra e dopo. Quelli intolleranti rifiuteranno in toto l’eredità jugoslava, quelli più tolleranti accetteranno qualcosa, ma useranno comunque l’argomento chiave: “I Serbi hanno assalito noi, e non era più possibile tenere insieme la cosa”. Narrazioni mitologiche, peraltro non totalmente errate, ma che non consentono pensiero alternativo. La cosa più tragica forse è stata quando una mia studentessa mi ha detto molto seriamente che nel loro gruppo di una ventina di studenti di Storia, una dozzina festeggiava il dieci marzo (il giorno della fondazione dell’NDH), e quattro di loro erano figli di matrimoni misti…

La Chiesa, che ritengo la più colpevole, i media e la scuola modificano la storia e molti giovani non sanno niente. Una delle prove più bizzarre di questo è che a Split, tra gli affiliati a Torcida (la tifoseria della squadra di calcio Hajduk) e tra i circoli della destra degli anni ’80, esiste la narrazione che afferma che Džoni Stulić (cantante rock jugoslavo e jugoslavista) sia stato un nazionalista croato e che la sua canzone Pavel sia stata composta in onore di Pavelić – e per questo fosse dovuto andare via…

V: Dici che i neo-stati in rotta tra di loro siano unite dalla cultura, dagli scrittori, e caratterizzi questo come positivo. Non ti sembra che molti su questi “legami” ci marcino già da decine di anni, e che il loro modus operandi sia: “noi ci incontriamo e distruggiamo i confini solo perché essi possano continuare ad esistere?”.

D.M. Sì c’è del vero in questo. Uno che la pensa così è Viktor Ivančić. Lui ha un editore a Belgrado e non vuole averne altri. Sicché è difficile trovare i suoi libri in Croazia, Bosnia e Erzegovina o in Slovenia, dato che i mercati sono frammentati, anche in tutto eccetto che nella cultura esiste lo scambio. La sua tesi è che se ha pubblicato un libro in una lingua, sul territorio che ritiene il suo paese, non è necessario avere un editore specifico in Croazia, e non vuole legittimare questa situazione solo per vendere mille libri in più. Hai qui i mondi paralleli dei cosiddetti processi integrativi: uno è il racconto partigiano-antifascista, classicamente nostalgico, che biologicamente sparisce ed esce di scena; l’altro è quello delle ONG che ha manifestato contro le guerre e poi ha cominciato a vivere di ciò, e poi c’è il terzo racconto, collegato con il precedente, , la scena intellettuale, scrittori, film e così via. Solo quando usciranno di scena, una nuova generazione, che non avrà alcun ricordo della Jugoslavia, realizzerà tutto, si legherà secondo la natura delle cose, creando un vero spazio culturale. E’ ineluttabile.

V: Oggi e negli anni passati ci sono stati alcuni intellettuali che hanno avuto se così possiamo dire, la tua stessa linea. Ricordiamo Boris Budenm Vjekoslav Perica, il linguista e radicale seguace della linea vukovista (del linguista Vuk Karadžić) Orsat Ligorio e qualche altro. Si tratta di “cavalieri solitari”, individualisti neppure tra coloro che la pensano in modo simile si trovano a casa. Si tratta di un paradosso: l’autenticità del pensare sullo jugoslavismo implica lasolitudine e la separazione.

D.M. Penso che all’idea jugoslava abbia paradossalmente fatto dei danni la forma statale, perché ha creato della Jugoslavia solo un progetto politico. Non è stato disatteso peraltro, soprattutto se parliamo della seconda Jugoslavia. Tuttavia l’autenticità di tale posizione è nell’isolamento e nell’antinazionalismo come piattaforma. Qualsiasi legame con la massa necessariamente comprometterebbe l’idea, così come è stato per il socialismo quando è arrivato al potere- il potere porta a compromessi e a corruzione che decompongono l’idea. L’idea è fatta propria da individui, che non desiderano essere parte del branco o della comunità. Non diventerà mai “mainstream”, qualcosa che potrebbe essere rappresentato dalla maggioranza della comunità. Nessuna rivoluzione o cambiamento è stato fatto dalla sola massa, ma è stato opera di un lungo lavoro di individui. Così per esempio Viktor Ivančić dice che il “Feral Tribune” si è sempre sentito come corpo separato all’interno della città di Split.

V: Nel trattamento riservato al “Feral Tribune” il giornale che è stato così significativo per molti, nel tuo libro si osserva la totale mancanza di critica. Affermi che il “Feral” sia stato sulla  linea dello jugoslavismo.  Mi pare che sia stato piuttosto sul piano pratico dell’unire ciò che era diviso (cosa comunque impagabile) che sul paino dell’affermare apertamente questo concetto.

D.M. E’ vero se guardiamo le cose fuori dal contesto temporale. Se guardiamo dalla prospettiva odierna,  penso non sia di cruciale importanza l’analisi del fenomeno del “Feral”. Per al semplice ragione che: anche loro si sono evoluti nel frattempo- parlo del nucleo originario.  Erano antinazionalisti dal primo giorno e non per finta, il presidente della SFRJ li aveva citati praticamente per “colpo di stato”. Ivančić in tribunale fu citato per “distruzione dell’ordine costituzionale” già nel 1989, cosa su cui nessuno scrisse nemmeno un rigo. Anche Lučić e Dežulović. E’ difficile aspettarsi che le persone nel giro di tre anni dimentichino le loro esperienze riguardo al sistema in cui vivevano fino a pochi anni prima. Certamente, c’era di tutto tra i collaboratori al giornale. Tuttavia penso che per il fine ultimo in questo modo la loro posizione fosse molto più produttiva. Tuđman aveva paura del Feral.

V: Questo scontro si vide durante i bombardamenti sulla Serbia nel 1999. Un intellettuale orientato a sinistra e filo-jugoslavo Frano Cetinić Petris in quel momento smise di collaborare con loro.

D.M. Ti ricorderai che allora nello stesso “Feral” ci furono delle divisioni. Una buona parte del “Feral” era d’accordo con i bombardamenti, ma lo stesso Viktor Ivančić scrisse alcuni pezzi in cui era profondamente contrario all’intervento della NATO; al punto che scrisse” Se siete così in gamba, perché non scendete a terra, ma bombardate dall’aria?”. Lo stesso Feral dunque aveva dubbi su quale posizione prendere. Il fatto stesso che ognuno di loro scrivesse cosa pensava personalmente ne è la prova.

V: Il libro torna sempre alla Dalmazia, che è il tuo paese. In Serbia oggi vivono la Dalmazia come un posto sciovinistico, e Split come il simbolo del buio e della chiusura mentale.. Si sa poco del fatto che la storia di questa regione è del tutto al contrario, e che lo jugoslavismo è stato laggiù costitutivo ed “organico”, e per lungo tempo.

L’opinione pubblica attuale sa poco di tutto ormai, “eutanasizzata” dai media - e penso che il potere dei tabloids sia più forte in Serbia che altrove-in modo incredibile. Una conoscenza così superficiale compromette il dibattito su qualsiasi tema. Certo, al livello delle istituzioni accademiche e culturali è vero, a Split le posizioni le tiene la destra clericale e la città emana questa immagine, e tutto ciò si trasmette nell’opinione pubblica. Ma esiste un’altra Split che è fortemente divisa, e coì va avanti da tanto.  Il paradosso legato a Split e alla  Dalmazia è che proprio qui l’idea jugoslava – sia di destra sia di sinistra- è stata d’avanguardia e una  delle più forti. Quando pensi a chi è di Split, non sai perché la destra qui ha vinto.

V: Il primo jugoslavismo in Dalmazia, quello prima della prima Jugoslavia, era radicale e estremo. Vladimir Čerina  in un impeto di passione scrive “degli ottantamila abitanti di Zagabria, cinquantamila dovrebbero essere mandati al macello” per mancanza di coscienza unitaria.

D.M. Ci sono alcune ragioni. In generale la Dalmazia è radicale nelle sue espressioni, in qualsiasi direzione si vada, e questo per il codice culturale diverso rispetto alle regioni settentrionali. Ma se parliamo di idea jugoslava, era presente perché tra la Croazia continentale e la Dalmazia, non c’erano contatti importanti come esistevano tra Serbia e Montenegro.  Una regione separata dal monte Velebit, con una diversa eredità legislativa, una altra mentalità e regole differenti, commercialmente e culturalmente legata all’Italia e alla Bosnia. Così l’idea dell’unione jugoslava era naturalmente rivolta a Sarajevo e poi a Belgrado, e non verso Zagabria, che era un corpo estraneo. E inoltre, naturalmente date le pretese territoriali italiane, era logico sentirsi sicuri legandosi alla Serbia che perlomeno aveva un regno e uno stato piuttosto che alla Croazia, che stava sotto l’Austria.

V: In questo pezzo che citi, Čerina alla fine dice che occorre dare a Zagabria l’anima e il cervello della città eroica, Belgrado.

D.M. Il fatto che nel corso della storia ci fossero stati parecchi intellettuali di quel tipo, ha provocato proprio una politica della HDZ negli anni ‘9’ piuttosto rude nei confronti della Dalmazia, e soprattutto nei confronti di Split. Nel fondo della coscienza nazionalistica di Tuđman e di quelli a lui simili, c’era la consapevolezza che lo jugoslavismo è connaturato al territorio della Dalmazia. E’ per questo che oggi si lavora tanto allo scopo di distruggere la coscienza e il ricordo e l’idea attiva. Secondo me, Split ha  rappresentati nella prima e nella  seconda Jugoslavia un legame tra Croati e Serbi più forte che Zagabria. Del resto, le statue davanti al Parlamento federale, le ha fatte uno spalatino. Non è un caso.

V: Anche se si tratta della stessa idea, c’è voluto tempo perché si concludesse (e analizzasse) chepresso i Serbi e i Croati e gli altri c’è una differente concezione dello jugoslavismo, come afferma Predrag Matvejević che tu citi nel tuo libro.

D.M: Potremmo parlare a lungo di questo, tuttavia vi indirizzo a Latinka Petrović, che ha fissato molto bene tale differenza nel suo ultimo libro, ricollegandosi alla discussione e polemica tra Dobrica Cosić e Jože Pirjevac.  Tuttavia, in un nuovo contesto, l’idea di uno spazio culturale unitario sarà qualcosa di diverso, si formerà dal patrimonio culturale di uomini cresciuti e formati a partire dalla fine della Jugoslavia socialista. Le esperienze del mondo accademico, dell’élite e degli intellettuali diventeranno inessenziali, perché non ci sarà una tradizione a cui questi nuovi si potrebbero appoggiare.  Il sentimento jugoslavo che avevano per esempio, i “Šarlo akrobat” e gli “Haustor” (gruppi rock uno serbo l’altro croato della scena jugoslava) era il medesimo. I sentimenti delle élites nel 1918 e nel 1945 erano totalmente differenti, e adesso sono del tutto irrilevanti.

V: “Dove andiamo adesso, fratello?” ti chiedi nell’ultimo capitolo, secondo i versi di Džoni, e quindi ti faccio la stessa domanda.

D.M. Dobbiamo capire alcune cose: viviamo qui dove viviamo, e il nostro ambiente sociale è quello che è. Il compito di ogni essere umano che riflette su questi argomenti è di dare il meglio di sé per cambiare le cose. E dunque, qualcuno lo farà dal punto di vista scientifico, qualcuno politico, o giornalistico, o in qualsiasi altro ambito. E’ l’unica strada per fare il meglio e non comportarsi in modo conformistico. Queste società debbono capire che sono rivolte l’una all’altra, l’esperienza che abbiamo è al stessa, parliamo la stessa lingua, checché qualcuno ne dica.

Đorđe Matić

(trad. di Tamara B. per Jugocoord ONLUS)

NATO AGGRESSION ON SERBIA (FRY) 17 YEARS AFTER

NATO 1999 aggression against Serbia (FRY) was a turning point in world relations towards negating of the World order established after Second World War, weakening of United Nations and International Law, globalization of the interventionism, new arms race and West-East confrontation.  Nevertheless, multi-polarization of global world relations is inevitable process based on the rising potentials and roles of Russia, China, the BRICS and other independent countries. In this  period of profound global changes the danger and risks for peace and stability come from those forces which have long enjoyed privileges in world relations and which believe that it is possible to protect the privileges using their military power. This kind of reasoning is misleading. The only way to safeguard peace and stability today is in shared responsibility in solving all major international problems, return to respect of the basic principles of International law, primarily, principle of sovereign equality of nations, democratization instead of militarization of international relations, respect of the role of United Nations. 
NATO aggression on Serbia (FRY) lasted 79 days and resulted in at least 2,500 dead civilians, plus 1.008 dead soldiers and policemen and more than 12,500 wounded. The aggression was conducted in alliance with the terrorist KLA.
The attacks on Serbia started on March 24, 1999, and the last one took place near Kosovska Kamenica on June 10 at 13:15 CET. 
NATO has never disclosed its losses.
The list of civilians killed by NATO has not as yet been completed. Civic Associations like Belgrade Forum for a World of Equals, Generals and Admirals Club of Serbia, Veteran Association of Serbia, Serbian Host Society, Association of Families of Missing and Abducted Persons and others, have been repeatedly demanding competent authorities to complete the list of civilian victims, but so far without results.

About 250.000 of Serbs and other non-Albanians have been forced out of Kosovo and Metohija since KFOR and UNMIK took over control of this Serbian Province. Even 17 years after they have not been allowed to safely return to their homes and estates. Great many of them still live in so called Centers for collective shelter in suburbs of Belgrade, Nis, Kraljevo, Kragujevac and other Serbian cities. Those who stayed in the Province continue to be threatened, attacked, and even killed on a daily basis by  extremists.

Conferenza stampa del gruppo di RESISTENZA STORICA:

LA VERITÀ DOCUMENTALE SULLA FOIBA “MOBILE” DI ROSAZZO 

Mercoledì 23 marzo 2016, alle ore 11

presso la SALA DEL GONFALONE 

Palazzo D'Aronco

Via Lionello, 1 – UDINE

Interverranno i ricercatori storici:

Alessandra Kersevan - Claudia Cernigoi - Marco Barone

Nel corso della conferenza si svelerà la vera storia del “famoso” documento della Farnesina sulla cosiddetta foiba di Rosazzo, o Manzano e chissà quanti altri posti.

Si chiarirà l'origine di questa documentazione, che, lungi dall'essere inedita o “scoperta negli archivi dove giaceva da settant'anni” è in realtà già stata riesumata svariate volte e sempre con gli stessi intenti antipartigiani.

Si presenteranno infine i documenti collegati nello stesso incartamento dimostrandone l'inaffidabilità, già resasi evidente a suo tempo in un famoso processo degli anni Novanta.

L'ampio corpus documentale in nostro possesso sarà mostrato attraverso una proiezione video. Ai giornalisti è prevista la consegna dei materiali in uno speciale dossier.

Inoltre durante la conferenza verrà letto un messaggio del Collettivo di scrittori Wu Ming.

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ - ПРОГРАМ ОБЕЛЕЖАВАЊА 17.ГОДИШЊИЦЕ НАТО АГРЕСИЈЕ НА СРБИЈУ (СРЈ)

БЕОГРАДСКИ ФОРУМ ЗА СВЕТ РАВНОПРАВНИХ, СУБНОР СРБИЈЕ, КЛУБ ГЕНЕРАЛАИ АДМИРАЛА СРБИЈЕ И ДРУШТВО СРПСКИХ ДОМАЋИНА ОРГАНИЗУЈУ ТРИБИНУ „АГРЕСИЈА НАТО 1999. ГОДИНЕ И ГЛОБАЛИЗАЦИЈА ИНТЕРВЕНЦИОНИЗМА“

Трибина ће се одржати у среду, 23. марта 2016. године у сали Градске општине Нови Београд, Булевар Михаила Пупина 167, са почетком у 10 часова.

На Трибини ће говорити: Живадин Јовановић, др Станислав Стојановић, проф. др Радован Радиновић, др Лука Кастратовић и проф. др Александар Растовић.

Почасни гости Трибине биће господин Максим Миско, председник Управе Белоруског Фонда за мир и проф. др Захарије Захариев, председник Фондације "Славјани", Бугарска.

ПОЛАГАЊЕ ЦВЕЋА КОД СПОМЕНИКА ЖРТВАМА АГРЕСИЈЕ

У четвртак, 24. марта 2016. године представници наведених организација,студената Београдског Универзитета, дипломатски представници пријатељских земаља и гости из иностранства положиће цвеће:
- у 11 часова на Споменик деци жртвама агресије, парк Ташмајдан
- у 12 часова на Споменик жртвама агресије у Парку пријатељства, Ушће, Нови Београд.

ПОЗИВАМО ВАС ДА УЧЕСТВУЈЕТЕ У ОВОМ ПРОГРАМУ.

Aгресијa НАТО, 17 година после

Утврдити списак цивилних жртава

Списак цивила жртава агресије НАТО, још увек није прецизно утврђен. Најчешће се у јавности користи процена да је током оружане агресије НАТО погинуло око 2.500 и рањено око 6.000 цивила. Удружења грађана као што су Београдски форум за свет равноправних, СУБНОР, Клуб генерала и адмирала Србије, Удружење ветерана Србије, Удружење српских домаћина, Удружење породица несталих и отетих лица, покрет за Косово и Метохију и друга упорно захтевају од надлежних власти да, преко јединица локалне самоуправе, направе комплетан списак цивилних жртава. Сада је то још увек могуће и знатно лакше, него што ће бити протеком времена. Иако је и са највиших нивоа власти било јавних обећања да ће се то урадити то, нажалост, није остварено. Зато тај захтев ова удружења грађана и сада бнављају верујући да је то дуг према недужним жртвама, дуг према историји, према садашњим и будућим генерацијама. То је важно и да би се прекинула посве недолична јавна спорења око тога да ли неко преувеличава или смањује број жртава. И без тога, превише је подела које развлаче енергију и одвлаче пажњу од извора и правих узрока проблема са којима су држава и друштво суочени.
Не постоје статистички подаци о томе колико је рањених умрло због последица нанетих повреда или као жртве накнадно експлодираних касетних и других бомби у периоду по завршетку војне агресије НАТО.Не постоје обједињени подаци колико је стручњака погинуло на пословима деминирања, уклањања убојних средстава или од заосталих касетних бомби. Поготову је непознато колико је људи, жена и деце умрло протеклих година од последица пројектила са осиромашеним уранијумом које су користиле снаге агресорских земаља.НАТО. Фебруара 2001. године, Савезна влада основала је Комитет чији је мандат био да „испита дугорочне последице оружја са осиромашеним уранијумом по здравље људи и животну средину“, којим је председавао савезни министар Миодраг Ковач. Комитет никада није објавио своје налазе. Савезна Република Југославија (Заједница Србије и Црне Горе) је укинута па је до данашњег дана остало непознато да ли је ико пре, или после тога, предузео било какве мере да се утврди истина о последицама коришћења осуромашеног уранијума и других недопустивих оружја од стране НАТО снага. У Србији и данас влада „уранијумска тишина“ за разлику од многих националних и међународних институција у Европи које о последицама осиромашеног уранијума по здравље њихових војника, континуирано расправљају и захтевају одговорност.

Затражити накнаду ратне штете

Укупна економска штета од агресије процењена је 1999. године на око 100 милијарди америчких долара. О томе је писала и светска штампа, укључујући „Нјујорк тајмс“. Лидери НАТО јавно су признали да је НАТО покретањем агресије 1999. против Србије (СРЈ) прекршио међународно право. Председнички кандидат Републиканаца у САД Доналд Трам недавно се јавно извинио због учешћа САД у нападу на Србију, за злочине и разарања која су притом узрокована земљи савезници у два светска рата. Агресију као противправни, криминални акт осудили су највећи умови новије цивилизације, стручњаци и аналитичари међу којима су нобеловци Александар Солжењицин, Харолд Пинтер, Нелсон Мандела и други. Затим, Руски Патријарх Алексиј, француски генерал Жан Мари Галоа, немачки политичар Вили Вимер, амерички научник Ноам Чомски, бивши амерички јавни тужилац Ремзи Кларк, канадски научник Мишел Чосудовски, швајцарски и светски еколог Франц Вебер, славни грчки уметник Микис Теодоракис и многи други. 
Потпуно је јасно, дакле, да постоје и правне, и политичке и моралне обавезе земаља чланица НАТО да Србији надокнаде ратну штету. Да ли ће оне и када то учинити, зависи од њиховог односа према Србији и српском народу, али и од њиховог односа према међународном и националном праву па и цивилизацијским тековинама. 
Председник Србије Томислав Николић је пре две године у свом јавном обраћању изјавио да је НАТО у обавези да надокнади ратну одштету Србији. Многи научници и специјалисти за међународно право, јавне личности и добар део политичара из целог света, такође сматра да Србија има право и да треба да затражи исплату ратне одштете. 
До сада, нема информација да су надлежни органи Србије предузели било какве конкретне кораке у том правцу. 
Агресија припремљена пре Рамбујеа, за њен почетак био је потребан алиби
Одлука о нападу НАТО на Југославију донета је без сагласности Савета безбедности УН, а наређење америчком генералу Веслију Кларку, у то време команданту савезничких снага, дао је генерални секретар НАТО Хавијер Солана.

Кларк је у својој књизи „Вођење модерних ратова“, открио да су планови за ваздушне нападе на Југославију били припремани пуном паром још од јуна 1998. године и да су завршени крајем августа исте године.

Југославија је нападнута наводно због неуспеха разговора о будућем статусу јужне српске Покрајине Косово одржаних у Рамбијеу код Париза. Преговора у Рамбујеу и Паризу није било па ни споразум није постигнут. Одговорност за то није на страни Србије (СРЈ), већ на онима који су у Рамбујеу тражили алибит за агресију која је пре топга била до детаља испланирана. Они који су изјавили да су лествицу у Рамбујеу подигли тако високо да је Слободан Милошевић не може прескочити. Они којима је би потребан преседан за све потоње агресије и интервенције – од Авганистана, преко Ирака, Либије до Јемена и Сирије. Они који су устоличили стратегију експанзије на руске границе, ближе Сибиру и Централној Азији. САД су унапред обезбедиле да у Рамбујеу не дође ни до каквог договора. То су били наводни преговори као алиби за спровђење до детаља раније разрађеног плана за агресију. Циљ плана је био да се СРЈ за неколико дана положи на колена и да непосредни резултат буде – збацивање Милошевића. Његова независна политика била је препрека стратегији распоређивања америчких трупа на читавој територији СРЈ, као први, најважнији корак војне експанзије САД на Исток, односно, на руске границе.

Након што је одлуку о неприхватању страних трупа потврдила Скупштина Србије, којом је предложено да снаге УН надгледају мирно решавање сукоба на Косову, НАТО је почео ваздушне нападе 24. марта 1999. године у 19:45 по централном европском времену. 

Разарање цивилних објеката и структура

19-члана Алијанса лансирала је ракете са бродова у Јадранском мору и из четири војне базе у Италији, уз подршку стратешких оператора који су полетали из база из западне Европе а касније и из САД. Прве мете били су гарнизони и одбрамбене снаге у Батајници, Младеновцу, Приштини и на другим локацијама. Одбрана се показала жилавиј9ом и снажнијом него што су НАТО планери могли и да замисле. Руководство НАСТО и политички врхови водећих чланица су сматрали да је ради заштите кредибилитета војне алијансе било неопходно прећи на другу фазу – разарања цивилних објеката, цивилне инфраструктуре и градова. Циљ је био – застрашити и поколебати нацију, разбити јединство народа, државног руководства и одбрамбених оружаних снага, подстаћи дезертерство и опозицију. Нема града у Југославији који није бар једном био мета жестоког напада из ваздуха који су трајали 11 недеља.

Ракетама и бомбама НАТО оштећено је 25.000 кућа и стамбених зграда и уништиле 470 километара путева и 595 километара железничких шина. Оштећено је укупно 14 аеродрома, као и 19 болница, 20 домова здравља, 18 вртића, 69 школа, 176 споменика културе и 44 мостова, док је још 38 мостова било потпуно уништено.

У току кампање, изведено је 2.300 налета у нападима на 995 објеката по Србији, док је 1.150 борбених авиона испалило скоро 420.000 пројектила укупне масе од 22.000 тона.

НАТО је испалио 1.300 крстарећих ракета, бацио 37.000 касетних бомби које су убиле око 200 људи и повредиле још неколико стотина. При томе су коришћени пројектили пуњени осиромашеним уранијумом који трајно угрожава земљиште, воду и ваздух, улази у ланац исхране и изазива длекосежне последице по здравље људи и живих бића уопште.

Уништена је једна трећина електроенергетских капацитета у земљи, бомбардоване су две рафинерије нафте, у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО употребиле су први пут и такозване графитне бомбе нарушавајући функционисање електроенергетског система. НАТО је свесно лишавао снабдевања струјом домаћинства, болнице, породилишта, дечје вртиће, пекаре...

Гарантовање суверенитета интегритета и крај агресије

Суочен са све већим дипломатским притисцима, НАТО је закључио бомбардовања уз потписивање Војнотехничког споразума у Куманову 9. јуна 1999. Године. Последња ракета лансирана је у близини Косовске Каменице, 10. јуна око 13:15 сати.

Истог дана, Савет безбедности УН усвојио је Резолуцију 1244, после чега је у Покрајину Косово у саставу КФОР-а послато укупно 37.200 војника, углавном, из земаља чланица НАТО, уз симболично учешће из других земаља, са задатком да очувају мир и безбедност. После 17 година на Косову и Метохији налази се око 5.000 припадника КФОР-а. Резолуцијом СБ УН 1244 утврђено је, поред осталог, да се гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), да је Косово и Метохија интегрални део Србије и да се будући статус Покрајине дефинише као широка аутономија у оквиру Србије, да ће се у Покрајину вратити контигенти војске и полиције Србије (чији мандат укључује и контролу граничних прелаза), слободан и безбедан повратак свих избеглица и протераних лица, обнова и реконструкција и друго. 
У протеклом периоду, док је Покрајина под мандатом Уједињених нација, док је КФОР имао мандат гаранта безбедности, око 250.000 Срба и других не-Албанаца било је приморано да напусте Косово и Метохију. Чак ни 17 година касније њима није дозвољено да се врате својим домовима и имањима. Многи од њих још увек живе у такозваним центрима за колективни смештај на ободима Београда, Ниша, Краљевао, Крагујевца и других градова у Србији. Они који су остали у Покрајини и даље су изложени свакодневним претњама и нападима од стране албанских екстремиста, па чак и убиствима. Политички прогон лидера српског народа у Покрајини се наставља, чак и повећава. 
Руководсто у Приштини 2008. године једнострано је прогласило независност кршећи резолуцију СБ УН 1244 која гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије (СРЈ), а Косово и Метохију третира као аутономију унутар Србије (СРЈ), Устав Србије (СРЈ) и основне принципе међународног права. Чланице НАТО су прве признале самопроглашену неѕависност. Као и агресија 1999. тако и илегално отцепљење 2008. постали су преседани који, пре свега, оптерећује Европу, али и укупне односе у свету. Да ли је само први преседан по вољи водећих сила НАТО, или је, можда, и други. Наравно, уз примену дуплих стандарда? 
У међувремену, резолуција СБ УН 1244 гурнута је у страну, готово заборављена. Преговори о статусу Косова и Метохије измештени су са једино легитимног колосека Савета безбедности УН и пренети на колосек ЕУ у Брислу. Иако се формално ти преговори одвијају под патронатом ЕУ, доминантни утицај на њихов ток и резултате задржале су САД, као доминантна сила унутар НАТО. На тај начин је обезбеђен континуитет остваривања циљева оружане агресије НАТО, до данашњег периода. Прихватајући измештање преговарачког процеса из оквира Савета безбедности УН, државно руководство Србије, на челу са Борисом Тадићем и министром за иностране послове Вуком Јеремићем, практично се одрекло подршке Русије и Кине као сталних чланица СБ УН, предајући се на милост и немилост администрацији САД и бриселским комесарима. Та одлука показаће се као велика историјска грешка. Таква каква је, она ипак, не може бити алиби за потоње власти које су се определиле, не само да је следе, већ да је брзоплето следе и спроводе, настојећи да јавност Србије убеде како је то у интересу светле будућности Србије и „бољег живота“ њених грађана. Бриселски преговори одвијају се по правилима трговине, трампе или „дила“ (deal) – признавање независности, методом корак по корак, до тачке без повратка, за чланство у ЕУ. Паралелно, Србија чини тешко схватљиве концесије НАТО-у дајући припадницима 28 чланица Алијансе дипломатски статус и права која на њеној територији немају ни њени војници, ни њени грађани. 
У име чега?

»Das war der Türöffnerkrieg«

Der NATO-Angriff auf Jugoslawien 1999 war ein Verbrechen. Anklage erhob das UN-Tribunal in Den Haag aber gegen die Opfer der Aggression, an der Spitze Präsident Slobodan Milosevic. Heute vor zehn Jahren starb er in der Haft. Ein Gespräch mit Cathrin Schütz

Am heutigen Freitag, dem zehnten Todestag von Slobodan Milosevic, findet eine Mahnwache vor dem Jugoslawien-Tribunal (ICTY) in Den Haag statt. Im Aufruf wird verlangt, dass diese Einrichtung ihre Tätigkeit einstellt. Sie vertreten diese Forderung schon seit längerem, warum?

1993 hatte der UN-Sicherheitsrat mit der Gründung des ICTY – jetzt »Restmechanismus« genannt – der UN-Charta hohngesprochen. Er kann als höchstes Exekutivorgan der UN kein Justizorgan unter seiner Schirmherrschaft einrichten. Im Statut des Internationalen Gerichtshofs (IGH), der höchsten Rechtsinstanz im UN-System, wird erklärt, dass nur Staaten als Parteien vor dem Gerichtshof auftreten können, aber das Statut des ICTY baut auf das Prinzip der »persönlichen strafrechtlichen Verantwortlichkeit«. Damit wurde dem damals noch bestehenden Jugoslawien und auch den neu gegründeten Teilstaaten ohne ihre Zustimmung das souveräne Recht auf ihre Justizhoheit entrissen. So spielte das ICTY schon durch seine Gründung eine bedeutende Rolle bei der Auflösung des bestehenden internationalen Rechtssystems zugunsten einer »neuen Weltordnung«. Das ICTY agiert als verlängerter Arm der NATO und versucht der Gewaltanwendung gegen Jugoslawien den Anschein des Rechts zu verleihen. Es schützt jene Staaten, die die Sozialistische Föderative Republik Jugoslawien zerschlagen, die kroatischen und bosnisch-muslimischen Kriegsparteien bewaffnet und 1999 einen Angriffskrieg gegen Jugoslawien geführt haben.

Warum halten die USA, Deutschland und die anderen NATO-Mächte bis heute am ICTY fest?

Der NATO-Angriff auf Jugoslawien muss als Türöffnerkrieg für die unzähligen Aggressionen gesehen werden, die ihm folgten. Hier wurde alles erprobt, was wir heute sehen: die Zerstörung des Völkerrechts, die Aushebelung der Vereinten Nationen, die NATO-Aggression ohne UN-Mandat, die Zerstörung souveräner Staaten, massive Kriegspropaganda zur Rechtfertigung angeblich »humanitärer Kriegsgründe«. Jene, die damals zu Kriegsverbrechern erklärt wurden, gilt es zu verurteilen, um die Legende aufrechtzuerhalten, wonach das Eingreifen der NATO unvermeidbar war.

Für den 24. März, den 17. Jahrestag des Beginns des NATO-Angriffskrieges gegen Jugoslawien, ist die Verkündung des ICTY-Urteils gegen Radovan Karadzic angekündigt. Wie beurteilen Sie den Verlauf dieses Prozesses?

Ich habe in meiner Zeit am ICTY viele Prozesse erlebt. Alle sind Schauprozesse. Karadzic wird wegen Völkermords in Srebrenica verurteilt werden. Wer die Bücher von Alexander Dorin kennt, der die Ungereimtheiten wie kein anderer aufdeckt, wird wissen, wie das einzuordnen ist.

Hier geht es in erster Linie darum, dass die Verbreitung der Propagandalügen von damals, die längst als solche entlarvt werden konnten, bis heute forciert wird und diese gar Einzug in die Schulbücher halten. Nach Lesart der NATO-Kriegstreiber sind die Serben das Tätervolk, ist Milosevic der zweite Hitler. Das heutige Bemühen um Serbien ist Teil der aggressiven Politik gegen Russland, dessen Einfluss es zu verdrängen gilt.

Der Publizist Otto Köhler sagte auf der Rosa-Luxemburg-Konferenz im Januar 2015 in Berlin : »Unsere Intellektuellen, Hans Magnus Enzensberger an der Spitze, haben Slobodan Milosevic zum Hitler ernannt, damit die Bundeswehr endlich 1999 den Krieg gegen Jugoslawien fortführen konnte, den Hitler 1941 begonnen hatte.« An der Haltung gegenüber dem früheren jugoslawischen Präsidenten Milosevic, die Leute wie Enzensberger und die großen deutschen Medien 1999 einnahmen, hat sich nichts geändert. Hat er nach Ihrer Kenntnis auf Derartiges reagiert?

Slobodan Milosevic hat sich vor dem ICTY selbst verteidigt. Weil er das Tribunal als politisches Machtinstrument erkannt und die Anklage gegen ihn als politische, nicht juristische bewertet hat, hat er sich ebenso politisch verteidigt. Ähnlich wie Georgi Dimitroff hat auch Milosevic nicht nur sich selbst verteidigt, sondern sein Volk und die Wahrheit. Er hat seinen Prozess genutzt, um die NATO auf die Anklagebank zu stellen, um die Rolle Deutschlands bei der Zerschlagung Jugoslawiens aufzuzeigen und die fatale Einmischung der USA zu beweisen. Umgeben wurde er von jenen, die den Mut hatten, zu seinen Gunsten öffentlich für ihn einzutreten. Darunter fand sich Peter Handke mit seinem unermüdlichen Einsatz für »Gerechtigkeit für Serbien« wie auch viele westliche und auch aus Deutschland stammende Politiker, Journalisten, Polizisten, Militärs, die in das Kriegsgeschehen als Augenzeugen involviert waren und die beschlossen, ihrem Gewissen zu folgen und nicht ihren Auftraggebern und das Schweigen zu brechen. Viele von ihnen haben, unbeachtet von den westlichen Medien, als Zeugen der Verteidigung im Prozess ausgesagt und die Anklage tief erschüttert.

Die Todesumstände von Slobodan Milosevic in der Haft waren dubios. Gibt es neue Erkenntnisse?

Ich würde die Umstände nicht als dubios bezeichnen. Dubios war vielmehr die Untersuchung, die erfolgte. Milosevics Herzkrankheit war weithin bekannt. Ärztlicher Rat, der ausreichende Schonung und adäquate Behandlung forderte, wurde regelmäßig ignoriert, sein Arbeitsvolumen durch enge Prozesstermine und den kurzfristigen Austausch von Zeugen massiv erhöht. Schon Monate vor seinem Tod haben wir davor gewarnt, dass man ihn zermürben und schwächen will, um seiner Verteidigung zu schaden. Wie wir später über Wikileaks erfahren haben, hat man über seinen Gesundheitszustand aus dem Gefängnis heraus stetig an die US-Regierung berichtet. Milosevic hat schließlich eine Behandlung in einer Herzspezialklinik in Russland beantragt. Man sagte, diese sei nur möglich, wenn die nötigen Sicherheitsgarantien seitens Russlands vorlägen. Als diese vorlagen, hat man ihm die Behandlung untersagt. Wenige Tage darauf wurde er tot in seiner Zelle gefunden. Obwohl Milosevic kurz vor seinem Tod in einem Brief an die russische Botschaft die Befürchtung geäußert hat, dass man ihn vergifte, wurden die Todesumstände bis heute nicht unabhängig untersucht. Das ist dubios! Das ICTY hat den Fall mit einem internen Bericht, der die Beteiligten jeder Verantwortung entbindet, abgeschlossen. Milosevics Familie hat den kanadischen Anwalt Chris Black mit weiteren Untersuchungen beauftragt. Unklar bleibt u. a., wie zwei im ICTY-Bericht genannte Substanzen in Milosevics Körper gelangen konnten. Blacks Bemühungen sind jedoch im Sand verlaufen, weil die beteiligten Behörden und forensischen Institute mit Verweis auf ein Abkommen mit dem ICTY keine Informationen herausgeben. Gelungen ist es jedenfalls, einen sich selbst verteidigenden Milosevic, der es wagte, die wahren Motive der NATO aufzudecken, zum Schweigen zu bringen. Sein Agieren widersprach dem Sinn der Erfindung des ICTY und durfte nicht sein.

Vor zwei Jahren bekannte Exbundeskanzler Gerhard Schröder freimütig, er habe 1999 mit dem Jugoslawien-Krieg Völkerrechtsbruch, also ein Kriegsverbrechen begangen. Er sagte damals auf einem Forum der Zeit, »unsere Flugzeuge, unsere Tornados« seien nach Serbien geschickt worden, »und die haben zusammen mit der NATO einen souveränen Staat gebombt – ohne dass es einen Sicherheitsratsbeschluss gegeben hätte«. Gab es Versuche, Schröder juristisch zu belangen?

Bei der Bundesanwaltschaft gingen 1999 viele Strafanzeigen wegen der Vorbereitung eines Angriffskrieges bzw. der Aufstacheln zum Angriffskrieg ein. Es wurden jedoch keine Ermittlungen eingeleitet. Begründet wurde es damit, dass Anhaltspunkte für eine Straftat fehlten. Auch vor dem ICTY wurden Strafanzeigen gestellt. Dabei ging es um die als »Kollateralschäden« bekannt gewordene Bombardierung von Zivilisten, Krankenhäusern, Schulen u. s. w. Das ICTY hat ebenfalls und nicht überraschend keine Anklagen erhoben, weil man den NATO-Staaten keine Absicht nachweisen könne. Aus dem entsprechenden Bericht geht hervor, dass sich die Ermittler des ICTY bei ihrer Untersuchung fast ausschließlich auf NATO-Quellen berufen haben.

Hintergrund: Der Held von Den Haag