France2 a diffusé, le 3 novembre 2015, un documentaire remarquable à la fois par la qualité de sa réalisation et par sa malhonnêteté intellectuelle. Sous le titre Apocalypse Staline, il s’agissait d’accuser le « petit père des Peuples » de tous les crimes et de l’assimiler à Hitler. Le professeur émérite Annie Lacroix-Riz, historienne du XXe siècle de réputation internationale, réagit à cet incroyable bourrage de crâne.
Informazione
PROPAGANDE
Les sources d’« Apocalypse Staline » sur France2
RÉSEAU VOLTAIRE | PARIS (FRANCE) | 6 NOVEMBRE 2015
L’Histoire de la Guerre froide entre Göbbels et l’ère états-unienne
Les trois heures de diffusion de la série Apocalypse Staline diffusée le 3 novembre 2015 sur France 2 battent des records de contrevérité historique, rapidement résumés ci-dessous.
Une bande de sauvages ivres de représailles (on ignore pour quel motif) ont ravagé la Russie, dont la famille régnante, qui se baignait vaillamment, avant 1914, dans les eaux glacées de la Baltique, était pourtant si sympathique. « Tels les cavaliers de l’apocalypse, les bolcheviques sèment la mort et la désolation pour se maintenir au pouvoir. Ils vont continuer pendant 20 ans, jusqu’à ce que les Allemands soient aux portes de Moscou. […] Lénine et une poignée d’hommes ont plongé Russie dans le chaos » (1er épisode, Le possédé).
Ces fous sanguinaires ont inventé une « guerre civile » (on ignore entre qui et qui, dans cette riante Russie tsariste). L’enfer s’étend sous la houlette du barbare Lénine, quasi dément qui prétend changer la nature humaine, et de ses acolytes monstrueux dont Staline, pire que tous les autres réunis, « ni juif ni russe », géorgien, élevé dans l’orthodoxie mais « de mentalité proche des tyrans du Moyen-Orient » (la barbarie, comprend-on, est incompatible avec le christianisme). Fils d’alcoolique, taré, contrefait, boiteux et bourré de complexes (surtout face au si brillant Trotski, intelligent et populaire), dépourvu de sens de l’honneur et de tout sentiment, hypocrite, obsédé sexuel, honteux de sa pitoyable famille, Staline hait et rackette les riches, pille les banques, etc. (j’arrête l’énumération). On reconnaît dans le tableau de cet « asiate » les poncifs de classe ou racistes auxquels le colonialisme « occidental » recourt depuis ses origines.
Vingt ans de souffrances indicibles infligées à un pays contre lequel aucune puissance étrangère ne leva jamais le petit doigt. Il y a bien une allusion sibylline aux années de guerre 1918-1920 qui auraient fait « dix millions de morts » : les ennemis bolcheviques sont encerclés partout par une « armée de gardes blancs ». On n’aperçoit pas la moindre armée étrangère sur place, bien qu’une cinquantaine de pays impérialistes étrangers eussent fondu, de tous les points cardinaux sur la Russie, dont la France, l’Angleterre, l’Allemagne, les États-Unis, etc. (c’est au 2e épisode seulement, L’homme rouge, qu’on apprend que Churchill a détesté et combattu l’URSS naissante : quand ? comment ?).
Pour échapper à cette intoxication sonore et colorée, le spectateur aura intérêt à lire l’excellente synthèsese de l’historien Arno Mayer, sympathisant trotskiste auquel son éventuelle antipathie contre Staline n’a jamais fait oublier les règles de son métier : Les Furies, terreur, vengeance et violence, 1789, 1917 (Paris, Fayard, 2002). L’ouvrage, traduit par un gros éditeur pour des raisons que je ne m’explique pas, vu les habitudes régissant la traduction en France, compare aussi les révolutions française et bolchevique. Comparaison particulièrement utile après une ère Furet où la française a été aussi malmenée que la russe [1]. Pour Isabelle Clarke et Daniel Costelle comme pour les historiens et publicistes qui ont occupé la sphère médiatique depuis les années 1980, la Terreur est endogène, et dépourvue de tout rapport avec l’invasion du territoire par l’aristocratie européenne. Et, de 1789 à 1799, expérience atroce heureusement interrompue par le coup d’État, civilisé, du 18 Brumaire (9 novembre 1799), la France a vécu sous les tortures des extrémistes français (jacobins), mauvaise graine des bolcheviques.
« Le peuple soviétique » est soumis sans répit aux tourments de la faim notamment à « la famine organisée par Staline au début des années trente, catastrophique surtout en Ukraine », où elle aurait fait « 5 millions de morts de faim », victimes de l’« Holodomor » [2], à la répression permanente, incluant les viols systématiques, aux camps de concentration « du Goulag » (« enfer pour les Russes du désert glacé », où toutes les femmes sont violées aussi) si semblables à ceux de l’Allemagne nazie (un des nombreux moments où les séquences soviétique et allemande sont « collées », pour qu’on saisisse bien les similitudes du « totalitarisme »). Mais il gagne la guerre en mai 1945. On comprend d’ailleurs mal par quelle aberration ce peuple martyrisé pendant plus de vingt ans a pu se montrer sensible, à partir du 3 juillet 1941, à l’appel « patriotique » du bourreau barbare qui l’écrase depuis les années 1920. Et qui a, entre autres forfaits, conclu « le 23 août 1939 » avec les nazis une « alliance » qui a sidéré le monde, l’indigne pacte germano-soviétique [3], responsable, en dernière analyse, de la défaite française de 1940 : « Staline avait tout fait pour éviter la guerre, il avait été jusqu’à fournir à Hitler le pétrole et les métaux rares qui avaient aidé Hitler à vaincre la France ».
Il est vrai que l’hiver 1941-1942 fut exceptionnellement glacé, ce qui explique largement les malheurs allemands (en revanche, « le général Hiver » devait être en grève entre 1914 et 1917, où la Russie tsariste fut vaincue avant que les bolcheviques ne décrétassent « la paix »). Il est vrai aussi que l’aide matérielle alliée a été « décisive » dès 1942 (épisodes 2 et 3), avions, matériel moderne, etc. (4 % du PNB, versés presque exclusivement après la victoire soviétique de Stalingrad).
Il n’empêche, quel mystère que ce dévouement à l’ignoble Staline, qui vit dans le luxe et la luxure depuis sa victoire politique contre Trotski, alors que « le peuple soviétique » continue d’être torturé : non pas par les Allemands, qu’on aperçoit à peine dans la liquidation de près de 30 millions de Soviétiques, sauf signalement de leur persécution des juifs d’URSS, mais par Staline et ses sbires. Ainsi, « les paysans ukrainiens victimes des famines staliniennes bénissent les envahisseurs allemands ». Ce n’est pas la Wehrmacht qui brûle, fusille et pend : ces Ukrainiens « seront pendus par les Soviétiques revenus, » et filmés à titre d’exemples comme collabos. Staline fait tuer aussi les soldats tentés de reculer, tendance bien naturelle puisque le monstre « déclare la guerre à son peuple » depuis 1934 (depuis lors seulement ?), qu’il a abattu son armée en faisant fusiller des milliers d’officiers en 1937, etc.
La critique mot à mot de ce « documentaire » grotesque s’avérant impossible, on consultera sur l’avant-guerre et la guerre l’ouvrage fondamental de Geoffrey Roberts, Stalin’s Wars : From World War to Cold War, 1939-1953(New Haven & London : Yale University Press, 2006), accessible désormais au public français : Les guerres de Staline, 1939-1953 (Paris, Delga, 2014) [4]. La politique d’« Apaisement » à l’égard du Reich hitlérien fut l’unique cause du pacte germano-soviétique, que les « Apaiseurs » français, britanniques et états-uniens avaient prévue sereinement depuis 1933 comme la seule voie ouverte à l’URSS qu’ils avaient décidé de priver d’« alliance de revers ». Cette réalité, cause majeure de la Débâcle française, qui ne dut strictement rien à l’URSS, est absente des roulements de tambour de Mme Clarke et de M. Costelle. On en prendra connaissance en lisant Michael Jabara Carley, 1939, the alliance that never was and the coming of World War 2 (Chicago, Ivan R. Dee, 1999), traduit peu après : 1939, l’alliance de la dernière chance. Une réinterprétation des origines de la Seconde Guerre mondiale (Les presses de l’université de Montréal, 2001) ; et mes travaux sur les années 1930, Le Choix de la défaite : les élites françaises dans les années 1930 (Paris, Armand Colin, 2010) et De Munich à Vichy, l’assassinat de la 3e République, 1938-1940 (Paris, Armand Colin, 2008).
Les réalisateurs, leurs objectifs et leur conception de l’Histoire
La seule émission de France Inter du 30 octobre au matin (disponible sur Internet jusqu’au 28 juillet 2018) a donné une idée des conditions du lancement « apocalyptique », tous médias déployés, de cette série Staline qui rappelle, par les moyens déployés, l’opération Livre noir du communisme en 1997. Elle éclaire aussi sur les intentions des réalisateurs installés depuis 2009 dans la lucrative série Apocalypse [5]
La musique et le son de ces trois heures éprouvantes sont adaptés à leurs objectifs. La « colorisation », qui viole les sources photographiques, porte la marque de fabrique de la série Apocalypse : elle s’impose pour attirer « les jeunes gens », faire sortir l’histoire de la case poussiéreuse où elle était confinée, argue Isabelle Clarke, éperdue de gratitude (bien compréhensible) à l’égard de France2 qui « a remis la grande histoire en prime time (sic) » ; aussi modestement, le coauteur Daniel Costelle attribue cette place d’honneur sur nos écrans domestiques à la qualité du travail accompli par le tandem depuis les origines de la série (2009). La « voix de Mathieu Kassovitz » est jugée « formidable » par les auteurs et leur hôtesse, Sonia Devillers : l’acteur débite, sur un ton sinistre et grandiloquent, le " scénario de film d’horreur » soviétique et stalinien qui fascine tant Mme Clarke.
Pour que la chose soit plus vivante, les auteurs, qui font « des films pour [s’] enthousiasmer [eux]-mêmes », ont décidé qu’ils n’auraient « pas de parti pris chronologique » : ils ont plus exactement pris le parti de casser la chronologie, par de permanents retours en arrière supposés rendre le « travail un peu plus interactif ». La méthode empêche toute compréhension des événements et des décisions prises, 1936 ou 1941 précédant l’avant-Première Guerre mondiale, le conflit et 1917, une de ses conséquences. On sautille sans arrêt d’avant 1914 à 1945 dans chaque épisode et en tous sens : il est d’autant plus impossible de reconstituer le puzzle des événement morcelés que les faits historiques sont soigneusement épurés, sélectionnés ou transformés en leur exact contraire (c’est ainsi que les perfides bolcheviques auraient attaqué la Pologne en 1920, alors que c’est Varsovie qui assaillit la Russie déjà envahie de toutes parts). On nous explique souvent que le montage d’un film est fondamental, l’escroquerie Apocalypse Staline, qui y ajoute le mensonge permanent et les ciseaux du censeur, le confirme.
La conjoncture est au surplus du côté des auteurs :
De l’histoire, quelle histoire ?
Svetlana Aleksievitch, conseillère en « témoignages »
Isabelle Clarke admet qu’Apocalypse Staline ne relève pas de la catégorie de l’histoire, elle le revendique même. Elle se déclare fascinée par l’immense travail de Svetlana Alexievitch, dont l’attribution du prix Nobel de littérature d’octobre 2015 rappelle le couronnement « occidental » de l’œuvre d’Alexandre Soljenitsyne, lauréat de 1970, avec des motivations semblables. Quelles que soient ses éventuelles qualités littéraires, Mme Alexievitch n’a été promue que pour des raisons idéologico-politiques, conformément à une tradition d’après-guerre que la documentariste et historienne britannique Frances Stonor Saunders a exposée en 1999, dans un ouvrage essentiel sur la Guerre froide culturelle [7] : c’est l’intervention expresse des États-Unis, via l’action clandestine pratiquée sur les questions culturelles (comme sur les opérations politiques et même militaires) par le truchement de la CIA ou d’institutions financées par elle. Ce fut en l’occurrence via le Congress for Cultural Freedom (CCF) [8] fondé, après une série d’initiatives préalables, en juin 1950, et qui bloqua l’attribution du prix Nobel de littérature à Pablo Neruda au début des années 1960 : Neruda fut écarté en 1964, au profit de Jean-Paul Sartre, dont Washington suivait de près et appréciait les démêlés avec le PCF, mais qui eut l’élégance de le décliner [9]. Le pouvoir positif de soutien des États-Unis, depuis 1945, aux « dissidents » ou à des anticommunistes très divers a été aussi efficace que leur capacité de nuisance contre les intellectuels combattus : le Nobel de littérature a récompensé un nombre tout à fait disproportionné d’adversaires notoires du communisme en général et de l’URSS ou de la Russie en particulier : la consultation systématique est éclairante.
Isabelle Clarke se félicite du « travail de témoignage » réalisé par Svetlana Alexievitch, grâce à laquelle « les crimes communistes », jamais jugés, ont enfin pu être recensés : en l’absence d’instruction et d’accès aux faits, il a fallu compter sur les témoignages, très longs à obtenir, et autrement plus éclairants que la recherche historique. Ces témoignages égrenés au fil des trois films, jamais liés à l’établissement des faits, forment donc la trame historique du « scénario de film d’horreur ». Svetlana Alexievitch ne prétend pas, elle, faire œuvre d’historienne. Obsédée par la quête de l’Homo sovieticus, concept proclamé impossible, puisqu’on ne saurait changer les humains en changeant le mode de production, l’auteur de La Fin de l’homme rouge ou le temps du désenchantement(Actes Sud, 2013) « enregistre sur magnétophone les récits des personnes rencontrées, et collecte ainsi la matière dont elle tire ses livres : « Je pose des questions non sur le socialisme, mais sur l’amour, la jalousie, l’enfance, la vieillesse. Sur la musique, les danses, les coupes de cheveux. Sur les milliers de détails d’une vie qui a disparu. C’est la seule façon d’insérer la catastrophe dans un cadre familier et d’essayer de raconter quelque chose. De deviner quelque chose... L’Histoire ne s’intéresse qu’aux faits, les émotions, elles, restent toujours en marge. Ce n’est pas l’usage de les laisser entrer dans l’histoire. Moi, je regarde le monde avec les yeux d’une littéraire et non d’une historienne ».
Nous sommes donc avisés que ce spectacle « émotionnel » et « occidental », organisé à grand tapage par les responsables de la série Apocalypse Staline, est fondé sur de la littérature antisoviétique larmoyante, appréciée et récompensée comme telle par « l’Occident » civilisé.
Les conseillers historiques d’Apocalypse Staline
L’Institut d’histoire sociale de Bouris Souvarine et Pierre Rigoulot
Quand on passe à « l’histoire » stricto sensu, le bilan est pire, et caractérisé par des pratiques malhonnêtes et non explicitées. Isabelle Clarke se flatte d’avoir « remis en prime time (sic) la grande histoire » et de ne pas avoir négligé l’histoire qu’elle aime moins que la littérature : elle aurait étudié tous les ouvrages « recommandés par nos conseillers historiques » : « Robert Service, Jean-Jacques Marie, Simon Sebag Montefiore » (ce dernier toujours traduit dans les mois qui suivent ses publications anglophones), dont les travaux sont caractérisés par une vision à peu près caricaturale du monstre, avec des nuances dont le lecteur de leurs travaux peut seul juger. Quels « conseillers historiques » ? On a pourtant le choix parmi les historiens français de l’URSS, presque également soviétophobes et médiatiques : aucune carrière académique n’étant depuis trente ans ouverte à un spécialiste de l’URSS soviétophile, il n’en existe pas.
Dans la rubrique « crédits » du 3e épisode, figure la mention de citation(s) d’un seul ouvrage d’historien, le Staline de Jean-Jacques Marie, spécialiste du monstre sur la base d’ouvrages de seconde main (les seules autres citations proviennent de Mme Alexievitch). Les « conseillers historiques » allégués n’ont pas été mentionnés, mais on relève, parmi les sept personnalités qui ont fait l’objet de « remerciements », juste nommées mais non présentées, un seul « historien » présumé : Pierre Rigoulot (les six autres sont artistes ou spécialistes techniques [10]).
M. Rigoulot dirige l’Institut d’histoire sociale [11], fondé en 1935 par Boris Souvarine, célèbre et précoce transfuge du communisme (1924) qui, fut, selon une tradition née en même temps que le PCF, embauché par le grand patronat français. Souvarine, trotskiste proclamé antistalinien (catégorie de « gauche » très appréciée pour la lutte spécifique contre les partis communistes [12]), fut employé comme propagandiste par la banque Worms. Il fut un des rédacteurs de la revue les Nouveaux Cahiers, fondée en 1937 en vue de la scission de la CGT, financée et tuteurée par le directeur général de la banque Jacques Barnaud, futur délégué général aux relations économiques franco-allemandes (1941-1943). La revue, qui chanta sans répit les louanges d’une « Europe » sous tutelle allemande, fut publiée entre la phase cruciale de la scission, d’origine patronale, de la CGT (n° 1, 15 mars 1937) [13], et la Débâcle organisée de la France (n° 57, mai 1940). Souvarine y voisinait avec la fine fleur de la « synarchie » issue de l’extrême droite classique (Action française) qui allait peupler les ministères de Vichy : il n’y était requis qu’en tant que spécialiste de (l’insulte contre) l’URSS et de la croisade contre la république espagnole assaillie par l’Axe Rome-Berlin [14].
Cette « petite revue jaune », qui attira bien des « collaborations », selon l’expression du synarque et ami de Barnaud, Henri Du Moulin de Labarthète, chef de cabinet civil de Pétain [15], est annonciatrice de presque tous les aspects de la Collaboration. Elle est conservée dans les fonds d’instruction de la Haute Cour de Justice des Archives nationales (W3, vol. 51, en consultation libre : régime de la dérogation générale, série complète jusqu’au n° de décembre 1938) et des archives de la Préfecture de police (série PJ, vol. 40, sous dérogation quand je l’ai consultée). Le lecteur curieux constatera que « Boris Souvarine, historien » (ainsi qualifié au 3e épisode, Staline. Le maître du monde), dans ses articles, réguliers, dresse entre 1937 et 1940 un portrait de l’URSS (et) de Staline en tout point conforme à ce que le spectateur français a appris, le 3 novembre 2015, sur le cauchemar bolchevique. Souvarine partit pour New York en 1940, y passa la guerre, et prit alors contact avec les services de renseignements alors officiellement voués à la seule guerre contre l’Axe (notamment l’Office of Strategic Services (OSS), ancêtre de la CIA, mais fort antisoviétiques. Il ne revint en France qu’en 1947 C’est le soutien financier clandestin du tandem CCF-CIA qui lui permit d’éditer et de faire triompher son Staline : en panne d’éditeur et de public de la Libération à la fin des années 1940, le chef de l’« Institut d’Histoire sociale et de Soviétologie » (définitivement reconstitué en mars 1954) accéda ainsi au statut d’« historien » que lui accorde Apocalypse Staline [16].
Deuxième « historien », non signalé comme tel, mais « remercié » dans les crédits, Pierre Rigoulot, présumé cheville ouvrière des films sur Staline, fait peser sur les trois épisodes de la série une triple hypothèque.
Les trois volets d’Apocalypse Staline traitent, et sur le même ton haineux, tous les thèmes serinés depuis sa fondation par l’IHS, notamment ceux du Goulag (« la terreur et le goulag sont la principale activité du Politburo », in 3e épisode, Staline. Le maître du monde), dont M. Rigoulot a fait depuis 1984, date de son entrée dans cette officine, un des thèmes privilégiés de ses travaux, et de l’« Holodomor », « organisé » par Staline.
Conclusion
On pourrait proposer au spectateur de visionner, en supprimant le son de cette projection grotesque, les bandes de « rushes » (les auteurs des films prétendent avoir livré du pur document brut, particulièrement authentique, mais le film de fiction, soviétique d’ailleurs, y occupe une part non négligeable). Il percevrait ainsi immédiatement qu’on pourrait faire une toute autre histoire de l’URSS sous Staline que celle qui s’appuie sur un matériau frelaté.
Là n’est pas l’essentiel. Le service public de télévision français a une fois de plus, en matière d’histoire, bafoué les principes minimaux de précaution scientifique et ridiculisé les spectateurs français, en leur servant un brouet de pure propagande antisoviétique : il avait déjà ouvert, entre 2011 et 2013, le service public aux seuls héritiers de Louis Renault, venus se lamenter, avec ou sans historiens complices, sur la spoliation de leur grand-père quasi-résistant. Est-il normal que la société France Télévisions, financée par la redevance versée par tous les contribuables, se prête à une opération digne du « ministère de l’Information et de la Propagande » de Göbbels ? On attend le « débat » qu’impose la malhonnêteté avérée de l’entreprise. J’y participerai(s) volontiers.
[1] Atmosphère historiographique générale depuis l’ère Furet, Lacroix-Riz, L’histoire contemporaine toujours sous influence, Delga-Le Temps des cerises, 2012
[2] À propos de ce concept emprunté, non pas à l’Ukraine soviétique de l’entre-deux-guerres mais né dans la Galicie polonaise, et devenu un thème allemand et états-unien de la stratégie de scission URSS ou « Russie »-Ukraine depuis 1933, ma mise au point archivistique et bibliographique « Ukraine 1933 mise à jour de novembre-décembre 2008 », Téléchargement ; et Mark Tauger, ouvrage à paraître chez Delga en 2016 sur les famines en Russie tsariste et en Union Soviétique, dont je rédigerai la préface.
[3] « Ce jour que l’Occident préfère oublier », par Michael Jabara Carley, Traduction Sophie Brissaud, Strategic Culture Foundation(Russie), Réseau Voltaire, 4 octobre 2015.
[4] Voir aussi Lacroix-Riz, « Le rôle de l’URSS dans la Deuxième Guerre mondiale (1939-1945) », mai 2015.
[5] Voir le site sur le France2.
[6] « Staline : gros sabots contre un bourreau », Laurent Joffrin, Libération, 3 novembre 2015.
[7] Frances Stonor Saunders, Who Paid the Piper ? : CIA and the Cultural Cold War (1999, Granta). Version française : Qui mène la danse ? La CIA et la Guerre froide culturelle (Denoël, 2003).
[8] « Quand la CIA finançait les intellectuels européens » et « Les New York Intellectuals et l’invention du néo-conservatisme », par Denis Boneau, Réseau Voltaire, 27 novembre 2003 et 26 novembre 2004. « Quand la CIA finançait les intellectuels italiens », par Federico Roberti, Réseau Voltaire, 5 septembre 2008.
[9] Frances Stonor Saunders, The cultural Cold War : the CIA and the world of art and letters (New York, The New Press, 1999), p. 347-351 sur Neruda ; sur Sartre, souvent cité, index.
[10] Seuls les noms des sept sont cités, pas leur qualité : Emi Okubo est musicien ; Sonia Romero, artiste ; Karine Bach, monteuse sur France Télévisions ; Thomas Marlier, réalisateur ; Kévin Accart, assistant monteur ; Philippe Sinibaldi, gérant de société de production.
[11] « L’Institut d’histoire sociale, une officine anti-sociale », par Annie Lacroix-Riz, Réseau Voltaire, 2 novembre 2005.
[12] Frédéric Charpier, Histoire de l’extrême gauche trotskiste : De 1929 à nos jours, Paris, Éditions 1, 2002.
[13] Lacroix-Riz, Impérialismes dominants, réformisme et scissions syndicales, 1939-1949, Montreuil, Le Temps des cerises, 2015, chap. 1, et De Munich à Vichy, l’assassinat de la 3e République, 1938-1940, Paris, Armand Colin, 2008, chap. 3 et 6.
[14] Sur Jacques Barnaud, tuteur depuis 1933-1934 de l’héritier présomptif de Jouhaux René Belin, directeur de cabinet de Belin (juillet 1940-février 1941) et véritable ministre du Travail quand son pupille occupait officiellement le poste ; sur les Nouveaux Cahiers, Lacroix-Riz, Le choix de la défaite, De Munich à Vichy et Industriels et banquiers français sous l’Occupation, Paris, Armand Colin, 2013.
[15] Du Moulin de Labarthète, « La synarchie française », article publié le 25 mai 1944 dans la revue helvétique Le Curieux, sous le pseudonyme de Philippe Magne, joint au rapport de « l’inspecteur spécial » de la PJ Vilatte, chargé à la Libération de l’enquête « sur la synarchie », 1er juin 1947, PJ 40, Barnaud, APP.
[16] Roger Faligot et Rémi Kauffer, « La revanche de M. Georges » (Albertini), in Éminences grises (Paris, Fayard, 1999), p. 150 (p. 135-170) ; Emmanuelle Loyer, Paris à New York. Intellectuels et artistes français en exil (1940-1947) (Paris, Hachette, 2007) ; Peter Coleman, The Liberal Conspiracy : the Congress for Cultural Freedom and the Struggle for the Mind of Postwar Europe (New York, Free Press, 1989), index, ouvrage non traduit dans lequel Pierre Grémion, Intelligence de l’Anticommunisme : Le Congrès pour la Liberté de la Culture à Paris 1950-1975 (Paris : Fayard, 1997), a très largement puisé ; Lacroix-Riz, « La Banque Worms et l’Institut d’histoire sociale » et « Des champions de l’Ukraine indépendante et martyre à l’institut d’histoire sociale ».
[17] N. 10, et Jean Lévy, Le Dossier Georges Albertini. Une intelligence avec l’ennemi (L’Harmattan-Le Pavillon 1992) ; Charpier, Génération Occident (Paris, Seuil, 2005) ; La CIA en France : 60 ans d’ingérence dans les affaires françaises (Paris, Seuil, 2008) ; Les valets de la Guerre froide : comment la République a recyclé les collabos, (Paris, François Bourin éd., 2013) ; Benoît Collombat et David Servenay, dir., Histoire secrète du patronat : de 1945 à nos jours (Paris, La Découverte, Arte éditions, 2e édition, 2014, dont article de Charpier) ; Lacroix-Riz, tous les op. cit. supra ; Saunders, op. cit., etc.
---
Professeur émérite d’histoire contemporaine à l’université Paris VII-Denis Diderot.
Derniers ouvrages parus :L’intégration européenne de la France. La tutelle de l’Allemagne et des Etats-Unis, (Le Temps des cerises, 2007). De Munich à Vichy, l’assassinat de la 3e République, 1938-1940(Armand Colin, 2008). Le Vatican, l’Europe et le Reich de la Première Guerre mondiale à la Guerre froide (1914-1955) (Armand Colin, 2010). Le Choix de la défaite : les élites françaises dans les années 1930(Armand Colin, 2010). Aux origines du carcan européen, 1900-1960. La France sous influence allemande et américaine (Delga-Le Temps des cerises, 2014).
Derniers ouvrages parus :L’intégration européenne de la France. La tutelle de l’Allemagne et des Etats-Unis, (Le Temps des cerises, 2007). De Munich à Vichy, l’assassinat de la 3e République, 1938-1940(Armand Colin, 2008). Le Vatican, l’Europe et le Reich de la Première Guerre mondiale à la Guerre froide (1914-1955) (Armand Colin, 2010). Le Choix de la défaite : les élites françaises dans les années 1930(Armand Colin, 2010). Aux origines du carcan européen, 1900-1960. La France sous influence allemande et américaine (Delga-Le Temps des cerises, 2014).
Iniziative e testi di e con Manlio Dinucci
* Bari 19/11: Presentazione del libro di Manlio Dinucci "L’arte della guerra"
* Indice del libro / Nota di redazione di Jean Toschi Marazzani-Visconti / Prefazione di Alex Zanotelli
* Pinotti, droni e padri padroni (Manlio Dinucci e Tommaso Di Francesco sul Manifesto dell'8/11/2015)
* Nato, il tabù della sinistra (Manlio Dinucci sul Manifesto del 10/11/2015)
Vedi anche:
La guerra è alle porte: Manlio Dinucci e Jean Toschi Marazzani Visconti a Milano, 23 Ottobre 2015
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=9pHPUZLkpKI
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=9pHPUZLkpKI
Intervento di Manlio Dinucci per il Comitato No Guerra No NATO a Roma, 26 Ottobre 2015
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=Uuc_CI8n1HM
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=Uuc_CI8n1HM
---
Da: andrea catone <andreacatone2013 @gmail.com>Data: 6 novembre 2015 16:34:14 CETOggetto: I: Bari, giovedì 19 novembre. Con Manlio Dinucci: L’arte della guerra. Analisi della strategia USA/NATO (1990-2015)
associazione politico-culturale Marx XXI
II strada priv. Borrelli 34 – 70124 Bari
Giovedì 19 novembre
Ore 18.00 - Via Borrelli 32 – Bari
Presentazione del libro di Manlio Dinucci
L’arte della guerra
Analisi della strategia USA/NATO (1990-2015)
Prefazione di Alex Zanotelli
Nota redazionale di Jean Toschi Marazzani Visconti
Zambon editore, 2015, pp. 550, euro 18,00
Ne discutono con l’autore
Andrea Catone
condirettore della rivista MarxVentuno
Antonello Rustico, Pax Christi
Michele De Luisi
Coordinamento nazionale Giovani comunisti, per la Costituente comunista
Proiezione del video (7’) dell’intervento di Ferdinando Imposimato, presidente onorario della Corte di Cassazione, al Convegno No Guerra No Nato (Roma, 26 ottobre 2015).
INFO: 345 4114728
Il libro è disponibile anche presso la sede delle edizioni MarxVentuno, II strada privata Borrelli 34.
__
Il titolo del libro, L’Arte della guerra, si richiama al classico di teoria militare dell’antica Cina, attribuito al generale e filosofo Sun Tzu vissuto fra il VI e il V secolo a.C., considerato uno dei più importanti trattati di strategia di tutti i tempi. L’antico manuale insegna che la guerra, di somma importanza per lo Stato, deve essere combattuta non solo sul campo di battaglia e per ottenere la vittoria occorrono tre strumenti: politico, diplomatico e militare. Particolarmente importanti, in tale quadro, l’inganno, la corruzione, lo spionaggio, le operazioni segrete, la capacità di provocare dissensi in campo nemico. Assolutamente contemporaneo dopo venticinque secoli, questo testo viene ancora studiato nelle accademie militari e anche nelle grandi scuole di business. L’antica arte della guerra conserva quindi la sua tragica attualità.
__
Manlio Dinucci giornalista e saggista, ha vissuto e lavorato a Pechino negli anni Sessanta, contribuendo alla pubblicazione della prima rivista cinese in lingua italiana e alla diffusione delle Lettere dalla Cina della giornalista statunitense Anna Louise Strong. Sulla base di tale esperienza ha pubblicato, con Mazzotta editore, La lotta di classe in Cina / 1949-1974 (1975) e Economia e organizzazione del lavoro in Cina (1976). Negli anni Ottanta, ha diretto la rivista Lotta per la pace (nata dall’«Appello contro l’installazione dei missili nucleari in Italia», lanciato nel 1979 da Ludovico Geymonat e altri) ed è stato direttore esecutivo per l’Italia della International Physicians for the Prevention of Nuclear War, associazione vincitrice del premio Nobel per la pace nel 1985. Coautore, con Tonino Bello e altri, di Fianco Sud/Puglia, Mezzogiorno, Terzo Mondo: rapporto sui processi di militarizzazione (Piero Manni, 1989). Coautore, col premio Nobel per la Medicina Daniel Bovet, di Tempesta del deserto/Le armi del Nord, il dramma del Sud, con la presentazione di Ernesto Balducci (Edizioni Cultura della Pace, 1991). Con la stessa casa editrice ha pubblicato Hyperwar. Dalla “iperguerra” del Golfo alla Conferenza sul Medio Oriente (1991) e La strategia dell’impero/Dalle direttive del Pentagono al Nuovo Modello di Difesa (1992), scritto con U. Allegretti e D. Gallo e presentato da R. La Valle. Autore de L’oro e la spada/Imperi economici e guerre di conquista nell’era del capitale globale (Comitato Golfo, 1993). Autore de Il potere nucleare / Storia di una follia da Hiroshima al 2015 (Fazi Editore, 2003). Coautore, con A. Burgio e V. Giacché, di Escalation/Anatomia della guerra infinita (DeriveApprodi, 2005). Collaboratore de il manifesto, con articoli e la rubrica settimanale «L’arte della guerra». È anche autore di testi scolastici di geografia umana.
__
Indice
Nota di redazione (Jean Toschi Marazzani Visconti) 7
Prefazione (Alex Zanotelli) 15
1990-1999
1- Golfo: la prima guerra del dopo guerra fredda 21
2- Il riorientamento Usa/Nato per nuove guerre 77
3- Jugoslavia: la seconda guerra del dopo guerra fredda 127
2000-2009
4- La «guerra globale al terrorismo» 173
5- Afghanistan: la terza guerra del dopo guerra fredda 201
6- Iraq: la quarta guerra del dopo guerra fredda 241
2010-2015
7- Libia: la quinta guerra del dopo guerra fredda 303
8- Siria: la strategia delle guerre coperte 353
9- Ucraina: la nuova guerra fredda 435
10- Corsa agli armamenti verso la guerra nucleare 499
Bibliografia 543
___
Nota di redazione di Jean Toschi Marazzani-Visconti
Il titolo del libro, L’Arte della guerra, come quello dell’omonima rubrica che l’autore pubblica su il manifesto, si richiama al classico di teoria militare dell’antica Cina, attribuito al generale e filosofo Sun Tzu vissuto fra il VI e il V secolo a.C., considerato uno dei più importanti trattati di strategia di tutti i tempi. L’antico manuale insegna che la guerra, di somma importanza per lo Stato, deve essere combattuta non solo sul campo di battaglia e per ottenere la vittoria occorrono tre strumenti: politico, diplomatico e militare. Particolarmente, importanti, in tale quadro, l’inganno, la corruzione, lo spionaggio, le operazioni segrete, la capacità di provocare dissensi in campo nemico. Assolutamente contemporaneo dopo venticinque secoli, questo testo viene ancora studiato nelle accademie militari e anche nelle grandi scuole di business. L’antica arte della guerra conserva quindi la sua tragica attualità.
In quest’ottica Manlio Dinucci ha per anni pubblicato settimanalmente sul manifesto un commento sugli avvenimenti del momento cercando di chiarire ai suoi lettori le strategie e le operazioni belliche nascoste.
L’editore Zambon ha pensato di riunire tutti questi testi e altri dell’autore in un volume.
Il sottotitolo Annali della strategia USA/Nato (199012015) indica il percorso scelto attraverso il materiale raccolto in questi venticinque anni; la strategia americana nel mondo e l’impiego della NATO in operazioni dii sostegno e affiancamento. Ogni capitolo è annunciato da una citazione, liberamente tradotta, di Sun Tzu che ne guida il significato.
Il testo ha una cadenza temporale e tematica: per decennio e per accadimenti. Questo permette al lettore di sfogliare gli annali e scoprire la struttura degli avvenimenti futuri attraverso il passato recente in una sequela consequenziale che conduce a una realtà inquietante. Perché quello, che potrebbe succedere oggi, era già nella logica degli avvenimenti trascorsi. E il risultato è straordinario.
Il primo degli annali raccontai fatti dal 1990 al 2000 ed è diviso in tre capitoli. Golfo: la prima guerra del dopo guerra fredda, parla della guerra all’Iraq nel 1991, le premesse e lo svolgimento di quella che è stata denominata hyperwar, la guerra chirurgica con perdite umane zero. Da navi alla fonda in mari lontani, da basi remote un computer puntava e un razzo colpiva l’obiettivo. Vengono impiegati cacciabombardieri B 52 a lungo raggio, compaiono i droni. Gli Stati Uniti reduci dalla sconfitta in Vietnam, dove la perdita di uomini e d’immagine era stata molto pesante, non volevano sacrifici. Non un soldato doveva morire. Le notizie erano trionfali, rassicuranti. Ma trascuravano che l’uranio impoverito avrebbe avuto conseguenze letali anche sulle loro truppe e su quelle degli alleati. La sindrome del golfo è stata per anni sottovalutata se non rinnegata.
Con la caduta del Muro di Berlino, gli Stati Uniti si trovano a essere l’unica potenza mondiale e la NATO, sciolto il Patto di Varsavia, cerca un diverso impiego. La guerra fredda è terminata, l’Unione Sovietica non esiste più. Il secondo capitolo, Il riorientamento USA/NATO per nuove guerre, inizia con una dichiarazione del presidente Bush senior che traccia la nuova strategia statunitense e sostiene che nel nuovo ordine mondiale la leadership americana è indispensabile. Gli obiettivi politico-militari della nuova strategia statunitense sono enunciati nella National Security Strategy of the United States. Dinucci spiega documentatamente le direttrici strategiche regionali, il nuovo concetto strategico della NATO, il duplice ruolo della UEO, la posizione politico militare italiana e sua collocazione geostrategica.
Un’altra conseguenza della caduta del Muro, sarà la disintegrazione della Jugoslavia, non più utile cuscinetto fra Est e Ovest, corrotto da facili e − come si vedrà − pericolosi prestiti di milioni di dollari. In questa circostanza gli Stati Uniti vedono di buon occhio l’alleata Germania prendersi una rivincita sulla Serbia, colpevole di aver trattenuto con gli attacchi partigiani le divisioni tedesche dal fronte russo e accettano che estenda la sua influenza, in modo controllato, su Slovenia e Croazia. Importante è l’eliminazione degli ultimi bolscevichi. Accontentano le ambizioni della Turchia e dei paesi arabi petrolieri, appoggiando i Serbi musulmani, i Bosgnak secondo denominazione inventata, in Bosnia-Erzegovina, ma soprattutto sperimentano nuovi sistemi e tecniche di disinformazione, di divisione e frammentazione degli Stati che saranno impiegate in seguito.
Jugoslavia: la seconda guerra del dopo guerra fredda parla di quest’argomento, dell’uso dell’embargo come arma di pressione sulla popolazione. Le presunte ragioni umanitarie e le stragi inventate in Kosovo sono la ragione ufficiale per bombardare secondo un piano prestabilito. Stati Uniti e NATO impiegano nuovi ordigni: bombe a grappolo, a uranio impoverito, alla grafite (deflagrando a 500/1000 d’altezza assorbono tutta l’elettricità di una vasta area sottostante). Dieci giorni dopo la firma della pace di Kumanovo, gli Stati Uniti acquisiscono un vasto terreno in Kosovo, dove sorgerà la più grande base americana in Europa: Bondsteel Camp. Quest’acquartieramento segue l’utilizzazione del grande aeroporto sotterraneo di Tuzla (voluto da Tito nel 1948 dopo la rottura con l’Unione Sovietica) al territorio musulmano della Federazione croato-musulmana in BiH. La NATO è formalmente incaricata di peace-keeping nei Balcani e viene rafforzata in Europa quale canale dell’influenza e della partecipazione statunitensi negli affari della sicurezza europea.
Il decennio 2000/2009 conta tre capitoli che trattano della posizione degli USA in un mondo senza rivali, unici arbitri di pace e di guerra. La guerra “globale a1 terrorismo”: l’attentato dell’11 settembre alle torri del World Trade Center di New York sono “atti di guerra” dichiara George W Bush ai membri della Camera e del Congresso. E prepara il terreno militare, politico e psicologico all’azione militare. Il Consiglio Nord Atlantico si allinea affermando che si tratta di un’azione che rientra nell’articolo 5 contro “un nemico che si nasconde nell’ombra”. In una relazione diffusa dopo gli attacchi, Dinucci descrive le falle della versione ufficiale della distruzione delle torri. Bush è solo al comando con il suo staff di persone tutte legate in modi diversi alle holding del petrolio e di conseguenza delle armi. I mujaheddin afgani, armati dalla CIA contro la Russia, Osama ben Laden e al Qaeda si trasformano, da preziosi alleati-mercenari, in “nemici oscuri”.
Afghanistan; la terza guerra del dopo guerra fredda: la decisione di dislocare forze in Afghanistan, quale primo passo per estendere la presenza militare statunitense nell’Asia centrale. Oggi ci concentriamo sull’Afghanistan ... Qualsiasi governo sponsorizzi i fuorilegge diventa egli stesso assassino ... Bush si prepara a una guerra di lunga durata. L’operazione americana Libertà duratura scavalca, nella prima fase, la NATO e opera per sottrarre alla Russia l’esportazione di gas naturale e petrolio dalle zone del mar Caspio. Il complesso militare-industriale americano fa ricchi guadagni con la guerra in Afghanistan. Affiora la presenza italiana nella costruzione delle bombe. La NATO è a Kabul con un mandato robusto, però nessuno ha assistito a una investitura dell’ONU. I prigionieri e le torture: l’Italia si occupa della costruzione e riabilitazione di infrastrutture, carceri e tribunali.
Iraq: la quarta guerra del dopo guerra fredda. A causa dell’embargo muoiono oltre cinquantamila bambini all’anno. A questi decessi si aggiungono le vittime dell’Uranio Impoverito impiegato nel 1991. Un piano programmato e mortale. L’Iraq è sotto controllo da parte dei paesi con maggiori interessi nel petrolio, ma le riserve energetiche irachene diventano per gli Stati Uniti un obiettivo urgente per la scarsità di forniture energetiche interne. La teoria del PNAC (Project for a New American Conception), formulata da un gruppo di intellettuali legati al Partito repubblicano, già dal 1997 influenza la politica USA. La loro dottrina prevede di stabilire una presenza strategica militare in tutto il mondo attraverso una rivoluzione tecnologica in ambito militare, scoraggiare l’emergere di qualsiasi super potenza competitiva, lanciare attacchi preventivi contro qualsiasi potere che minacci gli interessi americani. Il piano per attaccare l’Iraq è pronto da un anno. Si tratta non solo di attaccare, ma di occupare l’Iraq. Viene trafugato e manipolato il rapporto sulle armi chimiche consegnato da Bagdad alle Nazioni Unite. Bush comunica che qualsiasi cosa decida il Consiglio di sicurezza annuncerà che l’Iraq ha violato la risoluzione delle NU che richiedeva di dichiarare tutte le armi. Invaso l’Iraq, le cose non sono semplici e le perdite di soldati statunitensi si aggravano, Bush si trova in un pantano e non riesce a ottenere dall’ONU più soldati e più soldi per controllare il paese. Riappare il fantasma del Vietnam e l’immagine degli Stati Uniti viene infangata dalle immagini delle torture nella prigione di Abu. Graib e in altri luoghi. Crolla il castello di menzogne è intitolato un sotto capitolo che spiega in un rapporto della NSCT come Al Qaeda non è più il principale nemico … ma un movimento transnazionale di organizzazioni, reti e individui terroristi... che sfruttano l’Islam e usano il terrorismo per fatti ideologici. L’attacco al Libano diventa un’immagine speculare di quanto potrebbe succedere con l’Iran. Anche qui come a Falluja viene impiegato il fosforo bianco e nuove anni anche a Gaza. Mentre Israele si esercita all’attacco nucleare contro l’Iran, i leader del G8 denunciano i rischi di proliferazione posti dal programma nucleare iraniano.
Il periodo 2010-2015 mostra una forte accelerazione. Il quinquennio è diviso in quattro capitoli. Libia: la quinta guerra del dopoguerra fredda: il capitolo inizia con un articolo sulla nuova spartizione dell’Africa. Il braccio di ferro fra USA e Cina. L’insorgere delle primavere arabe è la scusa per inscenare una presunta insurrezione libica. Vi è una possibilità di un intervento militare USA/NATO per fermare il bagno di sangue. Il Consiglio di sicurezza autorizza a prendere tutte le misure necessarie. Gli Stati Uniti dirigono l’operazione nell’ombra. Conosciamo il seguito di cui stiamo pagando le conseguenze. L’Italia era al primo posto nelle importazioni libiche.
Siria e la strategia delle guerre coperte. L’eliminazione di Osama Ben Laden ottenuta con l’impiego di una comunità d’intelligence. Si parla di servizi con licenza di uccidere. L’impiego della disinformazione per far cadere la Siria. L’uscita delle truppe americane dall’Iraq lascia una catastrofe umana e sociale. Per non impiegare militari in Afghanistan, come già in Iraq, assumono mercenari, denominati contractors, dipendenti da società associate a importanti holding diversificate. L’interesse statunitense per il Sud Sudan si risveglia per l’esistenza di giacimenti petroliferi. L’Accordo di sicurezza bilaterale USA/Afghanistan permette agli Stati Uniti di mantenere le basi sotto bandiera afgana. L’Ocean Shield composto di navi da guerra e supporto aereo ha la missione di contrastare la pirateria lungo le coste e al largo del Corno d’Africa. La strategia del Grande oriente di Obama mira a sfidare la Cina e la Russia.
Ucraina: la nuova guerra fredda. Le basi europee si svuotano di truppe statunitensi fisse per riempirsi di maggiori forze rotanti. La NATO compie sessantatré anni e ha nuovi compiti, non solo militari, ma economici. La potenza della Cina e la sua avanzata economica infastidiscono gli Stati Uniti. La Russia di Putin è nuovamente temibile e Mosca si oppone allo scudo antimissile. Gli Stati Uniti e la NATO aumentano la pressione sulla Russia con esercitazioni ai suoi confini. La NATO riesce a tessere una rete di legami con le forze armate ucraine. La guerra per il controllo dell’Ucraina inizia con un operazione di guerra psicologica. Il plotone dei caschi blu di Maidan, organizzato e addestrato da un uomo d’affari israeliano, applica le tecniche di combattimento di Gaza in Ucraina. Dopo le sanzioni europee Putin firma accordi bilaterali con la Cina, non solo in campo economico. La tecnica collaudata del casus belli dell’aereo malese ricorda altre provocazioni preludio ad altri casi che precedevano un attacco bellico. Con il coinvolgimento della NATO su due fronti si è ritornati a una situazione più pericolosa di quella della guerra fredda. Putin rinnova l’alleanza con la Cina e gli USA si allarmano. La Russia rinuncia all’oleodotto South Stream, perché gli USA obbligano la Bulgaria a impedirne il passaggio. L’addestramento dei neonazisti ucraini rientra nell’iniziativa del Dipartimento di Stato. Infine il tentativo di cancellare la storia della seconda guerra mondiale.
Corsa agli armamenti verso la guerra nucleare. La corsa agli arm
(Il testo originale, in lingua italiana:
Stevan Mirković, Veljko Kadijević e lo jugoslavismo intransigente
di A. Martocchia, segretario Coord. Naz. per la Jugoslavia ONLUS – 3 ottobre 2015
di A. Martocchia, segretario Coord. Naz. per la Jugoslavia ONLUS – 3 ottobre 2015
Stevan Mirković, Veljko Kadijević i beskompromisni jugoslavizam
A. Martocchia, sekretar ItalijanskeKoordinacije za Jugoslaviju (CNJ ONLUS)
3.10.2015.
Dana 1.10.2015. održao se u Beogradu sprovod druga i prijatelja Stevana Mirkovića (Valjevo 27.10.1927 – Beograd 26.09.2015).
Partizan na Sremskom frontu, zatim general-pukovnik Jugoslavenske narodne armije, komandant Treće armije, i načelnik Generalštaba JNA, “Stevo” je i nakon umirovljenja i raspada države, nastavio aktivnu borbu za spasavanje Jugoslavije kritikujući politiku podjele, čiji su korenipoticali iz inozemstva a koju su sprovodili izdajnici u raznim republikama. Sve do kraja svoga života Stevo je ostao jugoslavenski patriota, antifašist, komunist i internacionalist, osjetljiv na velika pitanja našega vremena, što potvrđuju mnoge teme kojima se bavio zadnjih godina.
Okončao je svoju vojnu karijeru najprestižnijom funkcijom načelnika Generalštaba JNA (1987–1989), u vreme kada je federativna i socijalistička Jugoslavija propadala u krizi koja se pretvorila u bratoubilački rat, dok se Savez komunista, čiji je bio član već od godine 1944. – raspala.
Uvođenjem multipartijskog sistema, Mirković je sudjelovao u osnivanju novog "Saveza komunista, Pokreta za Jugoslaviju" (SK-PJ), ali ubrzo, nakon spajanja SK-PJ sa Jugoslavenskom udruženom levicom (JUL) Mire Marković, Stevan napušta organizaciju kao beskompromisni zastupnik jugoslavističkih i antikapitalističkih stavova, u kontinuitetu sa vrijednostima iz Titova razdoblja i čuvajući Titov lik kaosimboličan i idejni uzor.
Mirkovićevo jugoslavenstvo odnosilo se na državu "od Vardara do Triglava", budući da je bio i ostao pobornik Jugoslavije svih Jugoslavena, nasuprot "realističkom" ili "minimalističkom" jugoslavenstvu JUL-a i socijalista, po kojima su Jugoslaviju mogli sagraditi samo oni "koji u njoj žele ostati", a to se odnosilo na Srbe... Ali utvrditi ko "stvarno" želi biti unutar ili van Jugoslavije u vremenu medijske manipulacije i ratne dezinformacije, bila je nemoguća i besmislena misija, kao što je bila i ostaje nemoguća i besmislena svaka "pravedna" granična demarkacija između raznih jugoslavenskih naroda. Mirković je neprestano ponavljao: Uzmite kao primjer Srbe, koji su u SFRJ po Ustavu bili "konstitutivan narod" i to ne samo u Srbiji, nego i u Hrvatskoj i Bosni... a danas su ipak svugdje "stranci" (možda čak i u samoj Srbiji). Ni jedan narod cijepanjem nije stekao pravu domovinu, nitko ne živi u unitarnoj državi, nego su svi podijeljeni unutar novih prokletih granica! Kako se dakle pomiriti sa "činjenicama" secesija? – prebacivao je Mirković ljevicama u vladi.
Kadijevićev slučaj i JNA kao poslednja nada
Taj Mirkovićev stav moguće je uporediti sa stavovima koje je zastupao poslednji Savezni sekretar za Narodnu odbranu SFRJ, Veljko Kadijević, koji je u februaru-martu 1991. pokušao uvjeriti najviše državne rukovodioce u neophodnost uvođenja izvanrednog stanja, kako bi se onemogućilo djelovanje secesionističkih milicija i spriječio raspad Federativne Republike. Na sastanku na Topčideru u prisustvu svih šest predsjednika Republika i autonomnih pokrajina, predsjednika Federacije i najviših vojnih kadrova, Kadijević je tvrdio da bi uvođenjem vanrednog stanja blagovremeno trebalo zaustaviti paravojne formacije prisutne u državi, koje su podržavali vanjski i unutrašnji neprijatelji. I pored toga što je Kadijevićeva teza bila potkrijepljena argumentovanim i pouzdanim dokazima, ne samo političkim ili subjektivnim, – na primjer skandal iz 1990., kada su tajne službe snimile sastanak Hrvatskog ministra odbrane Martina Špegelja koji je imao učešća u tajnoj nabavci oružja sa Zapada preko Mađarske u organizovanju borbe protiv JNA – ishod glasanja je bio negativan: stavljen je veto, "posle dugih i teških diskusija, tokom kojih je Stipe Mesić stalno bio na vezi sa Franjom Tuđmanom, Makedonac Vasil Tupurkovski 'sa američkom ambasadom u Beogradu' [sic], a Janez Drnovšek sa Milanom Kučanom" (Tanjug 07.10.2007). Uz to, i predstavnik Srbije je imao slabu poziciju: Borislav Jović je praktički odgodio svoju odluku pravdajući to potrebom da se konsultuje sa SSSR-om, što je međutim rezultiralo neuspjehom. U Kadijevićevom prisustvu je Jazov u Moskvi telefonom razgovarao sa poslednjim predsjednikom SSSR-a Mihailom Gorbačovom, koji nije želeo da primi Kadijevića, kao ni šest mjeseci prije toga. "Odgovori su bili negativni i svodili su se na to da na podršku SSSR-a ne možemo računati", rekao je Kadijević i dodao da je odgovor "bio neprijateljski i da je Gorbačovljeva politika prema Jugoslaviji bila destruktivna".
Odluka da se ne uvede izvanredno stanje u tom trenutku pokazat će se ubitačnom greškom koja će usloviti sudbinu Federativne Socijalističke Republike. Izvesno je da je Jugoslavija tada imala mnogo nemilosrdnih vanjskih neprijatelja, počev od SSSR-a do NATO-a koji je možda bio spreman da izvrši napad na Beograd, ali na kraju krajeva nije izbjegnut jedan drugi rat, puno bolniji, bratoubilački rat. Tu grešku neće nikada oprostiti vojnici starog kova, patriote kao što su bili Veljko Kadijević i Stevan Mirković. Uslijedili su i drugi prijedlozi o "državnom udaru", a jedan je predviđao čak i Gedafijevo posredovanje (Tanjug 07.10.2007.), mada je već bilo prekasno, i rizično jer je postojala realna opasnost izbijanja građanskog rata između samih Srba. Ono što će uslijediti, bilo je prihvatanje činjeničnog stanja.
Nekoliko mjeseci kasnije Kadijević će morati prekinuti suradnju s rukovodstvom Srbije i Crne Gore, zbog realističke i defetističke linije koju je zastupalo. Prihvatanjem otcepljenja Slovenije i Hrvatske, "srpski narod se deli i svodi na nacionalnu manjinu izlaženu opasnosti uništenja". U istom intervjuu 2007. godine Kadijević je dakle, kritizirao Miloševića i predsjednika Predsjedništva SFRJ Jovića: "Već tada su vodili dvostruku igru prema Srbima u Bosni, Hercegovini i Hrvatskoj". Kadijević "tvrdi da mu je Milošević, kada su počeli sukobi u Sloveniji i Hrvatskoj, predlagao da se JNA povuče sa svih teritorija na kojima joj 'pucaju u leđa'. Kadijević navodi kao primer zahtev vojske da joj se upute dve pešadijske brigade, jedna iz Srbije a druga iz Crne Gore, kako bi se razoružale slovenačke snage, čemu su se predstavnici Srbije i Crne Gore u Predsedništvu SFRJ usprotivili". Jović je "'bio glavni akter distanciranja Srbije od Srba s one strane Drine i Une', smatrajući da 'jedni i drugi Srbi' nemaju ničeg zajedničkog osim imena. 'Srpski narod je stoga uništen, definitivno pobeđen i na taj način podjeljen”, smatrao je Kadijević.
Oktobra 1991, su mu s jedne strane nudili mjesto Predsjednika Federacije i čak mogućnost izvršenja kvazi državnog udara protiv eventualnih unutrašnjih neprijatelja nove mini-Federacije, s druge je bio izložen pritisku da prihvati nove unutrašnje granice nametnute od strane Evropske Zajednice i NATO-a. Pošto se protivio tom cenkanju, Kadijević je napustio poziciju Saveznog sekretara za Narodnu odbranu 6. januara 1992., t.j. samo nekoliko dana prije zloglasnog međunarodnog priznanja "nezavisnosti" Slovenije i Hrvatske.
Kadijević je, kao i Mirković, nedavno, 2. novembra prošle godine preminuo i to u Moskvi, gdje se nalazio u egzilu. Rođen kod Imotskog 21.11.1925, od oca Srbina i majke Hrvatice, kao vrlo mlad postao je partizan, a zatim je u vojsci dostigao najviše funkcije. U trenutku samoproglašenja neovisnosti Slovenije i Hrvatske bio je na poziciji Saveznog ministra obrane SFRJ-a. Zbog toga ga je hrvatski režim kasnije optužio za ratne zločine, tako da je za njim bila izdata Interpolova poternica, dok Haški Tribunal/MKSJ nije ikad izdao nalog za njegovo hapšenje. 2001, nakon prozapadnog državnog udara u Srbiji, odlučio je da traži politički azil u Rusiji, od koje je 2008. dobio i državljanstvo.
Pred optužbama iz Zagreba, Veljko Kadijević je uvijek branio svoje postupke, navodeći da je JNA bila u obavezi da odgovori na akcije neoustaških formacija. U autobiografiji objavljenoj na srpskohrvatskom 2010. – Kontraudar. Moj pogled na raspad Jugoslavije – optužio je vrlo detaljno i obiljem dokaza prije svega SAD i Njemačku zbog njihovog doprinosa raspadu Jugoslavije i pogoršanju ratnih sukoba devedesetih.
Stevan Mirković, odnosno drama jednog vizionara
Za razliku od Kadijevića, kao da je prst sudbine odlučio, Stevan Mirković nije imao nikakvu vojnu ili političku funkciju u najgorim trenucima jugoslavenske krize; ali i da je bilo drugačije, izvjesno je da njegov stav ne bi bio bitno drugačiji od Kadijevićevog. Upoznali smo dakle Mirkovića u ulozi običnog, ogorčenog i oštrog komentatora tragičnih događaja s početka devedesetih godina. Naša suradnja s njim je započela odmah: najprije je učestvovao kao telefonski gost u emisiji "Jugoslavenski glas" na Radio Città Aperta, zatim je sudjelovao u Rimu na Mitingu mira i prijateljstva među naroda nekadašnje klanice (1993). Narednih godina smo ga posjećivali u Beogradu gdje bismo skupljali njegove izjave i tekstove, koje smo prevodili i širili koliko su to dopuštala naša mizerna sredstva.
1997. godine Mirković se zalagao za "obnovu" Saveza komunista Jugoslavije, koja se u septembru pojavila i na političkim izborima, dobivši 6786 glasova (1,64%), zavidan rezultat u kontekstu prilične fragmentacije komunističkih političkih snaga. Mjesec dana nakon toga bili smo u Beogradu na međunarodnoj demonstraciji protiv NATO pakta, koju je organizovao novi SKJ, zajedno s bivšim Glasom radnika. Kao mnogo puta prije toga, Mirković nas je ugostio u svojem domu, na čijem balkonu do današnjeg dana visi zastava SFRJ-a.
Iste godine osnovano je kulturno udruženje "Centar Tito", koje je sljedećih godina trebalo da animira proslave vezane za lik Josipa Broza, posebno povodom "kanoničnih" godišnjica (4. maj – smrt – i 25. maj – Dan mladosti) i da sudjeluje u široj mreži "Društava Josipa Broza Tita" osnovanih u svim bivšim federalnim republikama.
Neslaganja i podjele unutar antikapitalističke ljevice nisu specifične isključivo za italijansku realnost: i u Srbiji je situacija danas veoma teška, zbog oštre podjele između titoističke i "kominformističke" frakcije (vjerne SSSR-u, Lenjinu i Staljinu) koju zastupa Nova komunistička partija Jugoslavije (NKPJ), kao temeljno organizirana politička partija nenaklonjena ustupcima u izbornim koalicijama.
U ovom kontekstu bremenitom subjektivizmima i poteškoćama, dok se i u drugim Republikama pokušavalo organizirati komunističku političku aktivnost, Mirkovićeva organizacija je promijenila naziv i postala "Savez komunista Jugoslavije u Srbiji" (SKJ u Srbiji).
Godine su prošle donoseći puno gorčine: najprije bratoubilački rat, nakon toga NATO agresija protiv onoga što je ostalo od Jugoslavije, napokon građanska, kulturna i politička dekadencija u Srbiji, ubrzana uspostavljanjem prozapadnog režima. Mirković je uvijek igrao ulogu portparola, nepoželjnu i nezavidnu ali ipak neophodnu i još uvijek potrebnu. Bio je vrlo strog kritičar svih vlada u zadnjih 25 godina: od socijaldemokratskih iz Miloševićeva doba do nacional-liberalne desnice još uvijek na vlasti, poslije državnog udara oktobra 2000.
Njegova se kritika ljevici u vladi (1991-2000) temeljila na pozicijama koje su bile radikalno suprotne tobožnjim "demokratskim" opozicijama omiljenim na Zapadu. Mirković se suprostavljao retoričkom samo prividno patriotskom nazionalizmu, a prije svega je pobijao postepeno ukidanje glavnih postignuća jugoslavenskog socijalizma, počev od radničkog samoupravljanja sredstvima za proizvodnju.
Tokom bombardiranja 1999, koje je predstavljalo šok za sve političke subjekte u Srbiji, Stevan se usprotivio svakoj kapitulaciji po pitanju Kosova kao kulturnog i povijesnog srca "male domovine" Srbije, kao i teritorije ogromne strateške vrijednosti zbog prirodnih bogatstava i znatnih proizvodnih pogona koji su bili plod rada generacija Jugoslavena.
Nakon "zaokreta" 2000, Mirkovićev kritički stav prema novom režimu nije se bitno izmenio. Nastavljala se borba protiv privatizacije, ali iznad svega bilo je potrebno povisiti glas protiv revizionističkog, pročetničkog, monarhističkog i u suštini profašističkog trenda na snazi u ovoj državi koja je već bila talac NATO-a. Mirković je stajao u prvom redu uvijek ali prije svega kad je trebalo podsjetiti na tekovine Narodno-oslobodilačke borbe, odbraniti i odati počast sjećanju na pale drugove, na ključne trenutke u stvaranju Titove Jugoslavije ili nepokolebljivo odbraniti lik Josipa Broza, neprestano izložen napadima i klevetama.
Sa simboličke tačke gledišta izuzetno ozbiljna bila je - za sve bivše borce kao što su Mirković i militantni antifašisti pa i autor ovih redova -, povijesna i sudska rehabilitacija Dragoljuba "Draže" Mihajlovića, bivšeg jugoslavenskog generala i četničkog vođe. Tokom Drugog svjetskog rata, ubeđeni antikomunista, Mihajlović se opredijelio za savez s talijanskim fašistima pa čak i sa hrvatskim ustašama, umjesto da se bori rame uz rame s Titovim partizanima, što je doprinijelo da narednih decenija postane simbol izdaje.
U Srbiji kojom vladaju izdajnici, utemeljitelj izdajnika Domovine nije mogao da ne bude rehabilitiran. Dosljedni i savršeno čisti ljudi kao što je bio Stevan Mirković, zajedno sa srpskim partizanskim pokretom (SUBNOR), jedini su jasno i glasno digli svoj glas protiv takve sramote, koja liči na druga i slična uništavanja povijesnog sjećanja na snazi ovih godina na Balkanu, u cijeloj Evropi i u samoj Italiji.
Italijanska Koordinacija za Jugoslaviju, koja za svoje postojanje puno duguje idealnoj inspiraciji i humanom primjeru Stevana Mirkovića, izražava najiskrenije saučešće obitelji, drugovima iz Srbije i Stevinimštovateljima, raspršenim širom Jugoslavije. Jedan partizan nas je napustio, rodiće se stotinu novih! Hvala Stevo! Borba se nastavlja!
(francais / english / italiano)
Crimea e Kosovo
1) En direct de Crimée (Slavisa Pavlovic, Oct 2015)
2) Ukraine could learn from Kosovo’s troubles (Scott Taylor, June 28, 2015)
3) Kosovo and Ukraine: Compare and contrast / Kosovo e Ucraina: analogie e differenze (Neil Clark, August 20, 2014)
Leggi anche:
CRIMEA VS KOSOVO (por Ibai Trebiño - 26/03/2014)
http://www.semanarioserbio.com/?p=6978
http://www.naiz.info/es/iritzia/articulos/crimea-vs-kosovo
http://www.semanarioserbio.com/?p=6978
http://www.naiz.info/es/iritzia/articulos/crimea-vs-kosovo
PER LA CRIMEA, IL MONDO È STATO SULL’ORLO DELLA GUERRA NUCLEARE (Evgenij Chernikh, KP - Novorossia -- 12/11/2014)
https://aurorasito.wordpress.com/2014/11/12/per-la-crimea-il-mondo-e-stato-sullorlo-della-guerra-nucleare/
https://aurorasito.wordpress.com/2014/11/12/per-la-crimea-il-mondo-e-stato-sullorlo-della-guerra-nucleare/
=== 1 ===
na srpskohrvatskom: Уживо са Крима (Славиша Павловић – Politika)
Сви знамо шта се дешава са Кримом, али ова репортажа једног српског новинара објашњава, преко реакција које је изазвала, разлоге због којих су ретки новинари са Запада који приказују праву ситуацију...en castellano: Directamente desde Crimea (Slavisa Pavlovic – Politika)
Todos conocemos la cuestión de Crimea pero este reportaje de un periodista serbio explica, por las reacciones que ha provocado, por qué son tan pocos los periodistas occidentales que abordan la situación existente en esa península...
Todos conocemos la cuestión de Crimea pero este reportaje de un periodista serbio explica, por las reacciones que ha provocado, por qué son tan pocos los periodistas occidentales que abordan la situación existente en esa península...
En direct de Crimée
Nous savons tous ce qu’il en est de la Crimée, mais ce reportage d’un journaliste serbe explique, par les réactions qu’il a provoquées, les raisons pour lesquelles très rares sont les journalistes occidentaux à rendre compte de la situation.
RÉSEAU VOLTAIRE | BELGRADE (SERBIE) | 28 OCTOBRE 2015
La semaine dernière j’ai passé quelques jours en Crimée, où j’ai participé à la deuxième conférence internationale des jeunes journalistes, intitulée « La Crimée vue d’un autre angle ». Plus de 70 journalistes ont participé à cette réunion, ayant moins de 35 ans et provenant de 20 pays d’Europe et d’Asie. L’objectif était l’information des journalistes sur la situation en Crimée, en direct, afin d’écarter les imputations négatives et mensongères qu’on lit depuis quelques mois dans la presse occidentale. En effet, il y a peu, des journaux français ont publié des articles décrivant une situation tellement désastreuse en Crimée que les supermarchés étaient vides, sans nourriture, que les prix avaient grimpé et les salaires restés au même niveau qu’auparavant, et d’autres médias ont publié des articles semblables suivant ce même schéma.
Qu’il s’agissait de mensonges notoires, que j’ai eu l’occasion de voir moi-même, d’autres journalistes l’ont compris aussi, et il y avait parmi eux des représentants de la Serbie (Radiotélévision Serbe – RTS, le quotidien Kurir, Njuzvik), ainsi que l’excellente équipe de la Radiotélévision de la Republika Srpska [entité serbe en Bosnie Herzégovine], avec qui j’ai effectué quelques enquêtes, mais il y avait également des journalistes venus de Grèce, de Belgique, du Kirghizstan...
Beaucoup risquent de penser qu’il s’agissait ici de la contre propagande russe, ou de la Crimée, ce qui n’est absolument pas vrai parce que les organisateurs, parmi lesquels il y avait des journalistes sérieux de l’Organisation des journalistes de Crimée, étaient très clairs quant à la liberté des médias. J’ai surtout aimé le discours du secrétaire de l’organisation précédemment mentionnée, qui a dit : « Messieurs, vous êtes en Crimée. Écrivez uniquement la vérité sur ce que vous voyez ici. »
Bien sûr, je me suis informé sur la Crimée avant de partir, sur son histoire, sa population, ainsi que sur la situation économique, tant dans les médias occidentaux que dans les médias des pays de l’Est. La Crimée faisait partie de la Russie jusqu’en 1954, et ce qui prouve son importance pour les souverains et les grands hommes, c’est le très impressionnant château de la dynastie des Romanov, qui y passaient des étés, ainsi que la maison de l’un des plus grands écrivains de tous les temps, Anton Pavlovitch Tchekhov.
Nikita Khrouchtchev, Ukrainien et le premier leader des Soviets, après Staline, rattache la Crimée à l’Ukraine en 1954. Est-ce que Khrouchtchev était un visionnaire et il avait pressenti la désintégration de l’URSS, ou bien, il avait annexé la Crimée pour une organisation plus facile du système car Kiev n’était pas loin ? [1]… Aujourd’hui, on ne peut qu’essayer de le deviner. Mais une chose est sûre : en Crimée, la population majoritaire est russe, ensuite viennent les Ukrainiens, mais il y a également un nombre important de minorités ethniques comme des Allemands, des Grecs, des Tatars et des Arméniens. J’ai pu parler avec leurs représentants et ils m’ont tous dit la même chose : la Russie a rendu l’espoir à tous les citoyens de la Crimée, peu importe leur nationalité.
En effet, la Crimée est une station balnéaire très connue, réalisant un profit exceptionnel grâce au tourisme. L’argent gagné en Crimée partait à Kiev, conformément à un système centralisé, et une petite partie de cet argent restait en Crimée. La preuve en est la ville de Simferopol, dans laquelle on a l’impression que les années 90 sont toujours là. Même si la ville possède un aéroport et un théâtre impressionnant, des routes, des façades et l’aspect en général démontrent que rien n’a été refait dans cette ville depuis le démantèlement de l’Union soviétique, ce qui veut dire que l’Ukraine, en utilisant le système centralisé de collecte des impôts, a profité de la Crimée, c’est-à-dire qu’elle détournait des fonds à son profit. Les citoyens en ont eu marre d’un tel comportement de Kiev.
En ce qui concerne Yalta et Sébastopol, qui sont des villes côtières, la situation est totalement différente par rapport à ce qui est présenté dans les médias occidentaux. Il est vrai que les prix sont un peu plus élevés que dans les villes dans l’arrière-pays, mais ce sont des endroits touristiques et il est donc naturel qu’elles soient un peu plus chères. Mais si on compare ces prix avec ceux de Belgrade, certains produits comme la nourriture ou les vêtements, sont significativement moins chers. Depuis le moment où la Crimée est devenue une partie de la Russie, les prix ont augmenté de 2.5 points, ce qui a déjà été écrit dans les médias occidentaux, sauf qu’ils ont oublié de mentionner que les salaires et les allocations de retraite ont été augmentés de 3 points, ce qui démontre une amélioration de la situation économique.
Les magasins sont bien remplis, le transport en commun est bien organisé, même s’il n’y a pas beaucoup de bus, ce qui est normal puisque tout le monde a une voiture, et le prix du gasoil est très bas par rapport au prix pratiqué en Serbie.
J’ai également eu l’occasion de discuter avec quelques Ukrainiens. Ils m’ont dit qu’ils considéraient ceux étant au pouvoir à Kiev comme des fascistes et que Kiev ne les fâchera jamais avec les Russes parce qu’ils vivent ensemble depuis des siècles. Les Tatars et d’autres minorités ethniques pensent pareil, et ils disent que l’amélioration de la situation économique leur a redonné espoir de développement car ils n’ont connu que la stagnation depuis la disparition de l’Union Soviétique. Des images et des murs peints de Vladimir Poutine sont partout, et on ressent une dose pacifique de patriotisme dans la population.
Pendant les derniers jours de la conférence, le gouvernement à Kiev et l’organisation des journalistes de Kiev ont élaboré un texte et un communiqué qualifiant tous les participants de notre conférence de « bande de journalistes », tout en mentionnant une interdiction d’entrée en Ukraine assortie d’une peine de prison allant jusqu’à cinq ans et demi pour violation de l’intégrité territoriale de l’Ukraine.
Puisque jamais personne ne m’a traité de bandit, j’ai considéré leur communiqué comme un compliment, parce que ces mots exacts ont été utilisés par les fascistes pour parler des Résistants pendant la Deuxième Guerre mondiale.
Traduction
Svetlana Maksovic
Source
Srpski Glas (Australie)
[1] On trouvera une relation claire des motifs de Nikita Khroutchev dans le témoignage de son fils : « De qui la Crimée est-elle le pays ? », par Sergeï Khrouchtchev, Traduction Sophie Brissaud, Réseau Voltaire, 25 avril 2014.
Slavisa Pavlovic
Ecrivain, poète et journaliste. Il a publié des romans : Le Serment en 2010 (Zavet), Je réussirai en 2012 (Nema šanse da ne uspem), Le Serment des héros en 2014 (Zavet heroja) et une collection de poèmes L’aube de l’éternité en 2014 (Osvit večnosti).
Son roman Le Serment des héros a été publié en russe à l’occasion du centenaire de la Grande guerre avec un avant-propos de Sergueï Narychkine, le président de la Douma d’Etat de Russie.
Ecrivain, poète et journaliste. Il a publié des romans : Le Serment en 2010 (Zavet), Je réussirai en 2012 (Nema šanse da ne uspem), Le Serment des héros en 2014 (Zavet heroja) et une collection de poèmes L’aube de l’éternité en 2014 (Osvit večnosti).
Son roman Le Serment des héros a été publié en russe à l’occasion du centenaire de la Grande guerre avec un avant-propos de Sergueï Narychkine, le président de la Douma d’Etat de Russie.
=== 2 ===
SCOTT TAYLOR - June 28, 2015
There was an interesting announcement recently that went almost entirely unnoticed in the Canadian media.
On June 17, Peter Szijjarto, foreign minister of Hungary’s centre-right government, made the startling declaration that his national security forces will erect a four-metre wall along the entire 175 kilometres of shared border with Serbia.
Szijjarto’s rationale for resorting to such a drastic measure results from a months-long flood of asylum seekers pouring into southern Hungary. While tens of thousands of these desperate illegal immigrants have been caught, detained and returned into Serbia, the vast majority have used the processing time for their asylum applications to simply disappear into other western European countries.
This, of course, explains why there is no public outcry from other members of the European Union over Hungary’s decision to fence out this wave of desperate humanity.
For impoverished Serbia, staunching the flow of these refugees at its northern border has generated the opposite reaction.
“I thought the Berlin Wall had fallen, but now new walls are being constructed,” stated Serbia’s foreign minister, Ivica Dacic, referring to the Cold War barrier that stood from 1961 until 1991.
“We are absolutely and fiercely against (Hungary’s) decision to build a fence.”
While the nationalities of those fleeing through Serbia into Hungary and beyond include Syrians, Somalis and even Afghans, the irony is that the vast majority of asylum seekers are ethnic Albanians from Kosovo.
The most recent exodus began in earnest in the fall of 2014, when the Serbian government relaxed travel restrictions on Albanians entering from the declared independent state of Kosovo. Serbia has never recognized Kosovo’s 2008 declaration of independence and still legally considers the region to be sovereign Serbian territory.
In 1999, Kosovo was ravaged by a brutal civil war between ethnic Albanian separatists and Serbian security forces. The root cause of the public discontent was a severely depressed economy, overpopulation and unemployment. The Albanian underworld was able use that unrest to ignite and impassion a wave of nationalist sentiment that soon boiled over into a full-scale armed insurgency.
That year was the 50th anniversary of NATO and, given the collapse of the Soviet Union in 1991, there was a strong desire for NATO leaders to prove that the alliance was still relevant. Thus, NATO threw its full weight behind the Albanian Kosovo rebels.
In the spring of 1999, NATO warplanes, including Canadian CF-18s, launched a 78-day bombing campaign — not just against Serbian military targets in the disputed territory of Kosovo but against civilian infrastructure and utilities throughout all of Serbia. With NATO combat forces, including Canadians, massed in Macedonia for a possible ground war, the Serbian government negotiated a ceasefire on June 10, 1999.
Under the negotiated terms of UN Resolution 1244, Kosovo was to remain the sovereign territory of Serbia after a brief military occupation by NATO troops. Serbian security forces were to resume control of Kosovo’s border crossings and provide protection for the numerous sacred Serbian religious sites and monasteries within the disputed territory.
Of course, that was never actually in the cards. NATO negotiators had never wanted to have ground troops fight their way through Kosovo’s forebodingly steep mountain passes. Therefore, they agreed to all Serbian demands, knowing full well that they would never honour the deal.
In February 2008, that duplicity was formalized when the United States hastily recognized Kosovo’s unilateral declaration of independence and strong-armed allies such as Canada into following suit.
However, the precedent of such declarations of territorial independence based upon ethnic regional majority has prevented many countries from recognizing Kosovo. For instance, Spain, with its Basque separatist movement, and Azerbaijan, with its claim over the region of Nagorno-Karabakh, cannot recognize a unilaterally declared independence.
With Russia using its veto to deny Kosovo membership in the UN and Spain, Slovakia, Greece and Cyprus doing likewise to keep it out of the European Union, Kosovo has remained in a strange quasi-limbo status on the international stage.
What matters most, however, is that at the end of the day, you cannot subsist on flags. Despite its declared independence, unemployment, poverty, corruption and widespread crime are driving a new flood of Albanian Kosovars to seek a better life — anywhere but in Kosovo.
The people of Ukraine who see their salvation in the form of a NATO intervention should take a good look at NATO’s “success” in Kosovo. Short-term military solutions do not solve long-term economic problems.
Source:
http://thechronicleherald.ca/opinion/1295935-on-target-ukraine-could-learn-from-kosovo%E2%80%99s-troubles?utm_source=website&utm_medium=mobi&utm_campaign=full-site
There was an interesting announcement recently that went almost entirely unnoticed in the Canadian media.
On June 17, Peter Szijjarto, foreign minister of Hungary’s centre-right government, made the startling declaration that his national security forces will erect a four-metre wall along the entire 175 kilometres of shared border with Serbia.
Szijjarto’s rationale for resorting to such a drastic measure results from a months-long flood of asylum seekers pouring into southern Hungary. While tens of thousands of these desperate illegal immigrants have been caught, detained and returned into Serbia, the vast majority have used the processing time for their asylum applications to simply disappear into other western European countries.
This, of course, explains why there is no public outcry from other members of the European Union over Hungary’s decision to fence out this wave of desperate humanity.
For impoverished Serbia, staunching the flow of these refugees at its northern border has generated the opposite reaction.
“I thought the Berlin Wall had fallen, but now new walls are being constructed,” stated Serbia’s foreign minister, Ivica Dacic, referring to the Cold War barrier that stood from 1961 until 1991.
“We are absolutely and fiercely against (Hungary’s) decision to build a fence.”
While the nationalities of those fleeing through Serbia into Hungary and beyond include Syrians, Somalis and even Afghans, the irony is that the vast majority of asylum seekers are ethnic Albanians from Kosovo.
The most recent exodus began in earnest in the fall of 2014, when the Serbian government relaxed travel restrictions on Albanians entering from the declared independent state of Kosovo. Serbia has never recognized Kosovo’s 2008 declaration of independence and still legally considers the region to be sovereign Serbian territory.
In 1999, Kosovo was ravaged by a brutal civil war between ethnic Albanian separatists and Serbian security forces. The root cause of the public discontent was a severely depressed economy, overpopulation and unemployment. The Albanian underworld was able use that unrest to ignite and impassion a wave of nationalist sentiment that soon boiled over into a full-scale armed insurgency.
That year was the 50th anniversary of NATO and, given the collapse of the Soviet Union in 1991, there was a strong desire for NATO leaders to prove that the alliance was still relevant. Thus, NATO threw its full weight behind the Albanian Kosovo rebels.
In the spring of 1999, NATO warplanes, including Canadian CF-18s, launched a 78-day bombing campaign — not just against Serbian military targets in the disputed territory of Kosovo but against civilian infrastructure and utilities throughout all of Serbia. With NATO combat forces, including Canadians, massed in Macedonia for a possible ground war, the Serbian government negotiated a ceasefire on June 10, 1999.
Under the negotiated terms of UN Resolution 1244, Kosovo was to remain the sovereign territory of Serbia after a brief military occupation by NATO troops. Serbian security forces were to resume control of Kosovo’s border crossings and provide protection for the numerous sacred Serbian religious sites and monasteries within the disputed territory.
Of course, that was never actually in the cards. NATO negotiators had never wanted to have ground troops fight their way through Kosovo’s forebodingly steep mountain passes. Therefore, they agreed to all Serbian demands, knowing full well that they would never honour the deal.
In February 2008, that duplicity was formalized when the United States hastily recognized Kosovo’s unilateral declaration of independence and strong-armed allies such as Canada into following suit.
However, the precedent of such declarations of territorial independence based upon ethnic regional majority has prevented many countries from recognizing Kosovo. For instance, Spain, with its Basque separatist movement, and Azerbaijan, with its claim over the region of Nagorno-Karabakh, cannot recognize a unilaterally declared independence.
With Russia using its veto to deny Kosovo membership in the UN and Spain, Slovakia, Greece and Cyprus doing likewise to keep it out of the European Union, Kosovo has remained in a strange quasi-limbo status on the international stage.
What matters most, however, is that at the end of the day, you cannot subsist on flags. Despite its declared independence, unemployment, poverty, corruption and widespread crime are driving a new flood of Albanian Kosovars to seek a better life — anywhere but in Kosovo.
The people of Ukraine who see their salvation in the form of a NATO intervention should take a good look at NATO’s “success” in Kosovo. Short-term military solutions do not solve long-term economic problems.
Source:
http://thechronicleherald.ca/opinion/1295935-on-target-ukraine-could-learn-from-kosovo%E2%80%99s-troubles?utm_source=website&utm_medium=mobi&utm_campaign=full-site
=== 3 ===
Kosovo and Ukraine: Compare and contrast
by Neil Clark – Published: August 20, 2014
There have been at least two countries in Europe in recent history that undertook ‘anti-terrorist’ military operations against ‘separatists’, but got two very different reactions from the Western elite.
The government of European country A launches what it calls an‘anti-terrorist’ military operation against ‘separatists’ in one part of the country. We see pictures on Western television of people’s homes being shelled and lots of people fleeing. The US and UK and other NATO powers fiercely condemn the actions of the government of country A and accuse it of carrying out‘genocide’ and ’ethnic cleansing’ and say that there is an urgent ‘humanitarian crisis.’ Western politicians and establishment journalists tell us that ‘something must be done.’ And something is done: NATO launches a ‘humanitarian’ military intervention to stop the government of country A. Country A is bombed for 78 days and nights. The country’s leader (who is labeled ‘The New Hitler’) is indicted for war crimes – and is later arrested and sent in an RAF plane to stand trial for war crimes at The Hague, where he dies, un-convicted, in his prison cell.
The government of European country B launches what it calls an ‘anti-terrorist’ military operation against‘separatists’ in one part of the country. Western television doesn’t show pictures or at least not many) of people’s homes being shelled and people fleeing, although other television stations do. But here the US, UK and other NATO powers do not condemn the government, or accuse it of committing ‘genocide’ or‘ethnic cleansing.’ Western politicians and establishment journalists do not tell us that ‘something must be done’ to stop the government of country B killing people. On the contrary, the same powers who supported action against country A, support the military offensive of the government in country B. The leader of country B is not indicted for war crimes, nor is he labeled ‘The New Hitler’ despite the support the government has got from far-right, extreme nationalist groups, but in fact, receives generous amounts of aid.
Anyone defending the policies of the government in country A, or in any way challenging the dominant narrative in the West is labeled a “genocide denier” or an “apologist for mass murder.” But no such opprobrium awaits those defending the military offensive of the government in country B. It’s those who oppose its policies who are smeared.
What makes the double standards even worse, is that by any objective assessment, the behavior of the government in country B, has been far worse than that of country A and that more human suffering has been caused by their aggressive actions.
In case you haven’t guessed it yet – country A is Yugoslavia, country B is Ukraine.
Yugoslavia, a different case
In 1998/9 Yugoslavian authorities were faced with a campaign of violence against Yugoslav state officials by the pro-separatist and Western-backed Kosovan Liberation Army (KLA). The Yugoslav government responded by trying to defeat the KLA militarily, but their claims to be fighting against ’terrorism’ were haughtily dismissed by Western leaders. As the British Defence Secretary George Robertson and Foreign Secretary Robin Cook acknowledged in the period from 1998 to January 1999, the KLA had been responsible for more deaths in Kosovo than the Yugoslav authorities had been.
In the lead-up to the NATO action and during it, lurid claims were made about the numbers of people who had been killed or ‘disappeared’ by the Yugoslav forces. “Hysterical NATO and KLA estimates of the missing and presumably slaughtered Kosovan Albanians at times ran upwards of one hundred thousand, reaching 500, 000 in one State Department release. German officials leaked ‘intelligence’ about an alleged Serb plan called Operation Horseshoe to depopulate the province of its ethnic Albanians, and to resettle it with Serbs, which turned out to be an intelligence fabrication,” Edward Herman and David Peterson noted in their book The Politics of Genocide.
“We must act to save thousands of innocent men, women and children from humanitarian catastrophe – from death, barbarism and ethnic cleansing from a brutal dictatorship,” a solemn-faced Prime Minister Tony Blair told the British Parliament - just four years before an equally sombre Tony Blair told the British Parliament that we must act over the ‘threat’ posed by Saddam Hussein’s WMDs.
Taking their cue from Tony Blair and Co., the media played their part in hyping up what was going on in Kosovo. Herman and Peterson found that newspapers used the word ‘genocide’ to describe Yugoslav actions in Kosovo 323 times compared to just 13 times for the invasion/occupation of Iraq despite the death toll in the latter surpassing that of Kosovo by 250 times.
In the same way we were expected to forget about the claims from Western politicians and their media marionettes about Iraq possessing WMDs in the lead-up to the 2003 invasion, we are now expected to forget about the outlandish claims made about Kosovo in 1999.
But as the award winning investigative journalist and broadcaster John Pilger wrote in his article Reminders of Kosovo in 2004, “Lies as great as those told by Bush and Blair were deployed by Clinton and Blair in grooming of public opinion for an illegal, unprovoked attack on a European country.”
The overall death toll of the Kosovo conflict is thought to be between 3,000 and 4,000, but that figure includes Yugoslav army casualties, and Serbs and Roma and Kosovan Albanians killed by the KLA. In 2013, the International Committee of the Red Cross listed the names of 1,754 people from all communities in Kosovo who were reported missing by their families.
The number of people killed by Yugoslav military at the time NATO launched its ‘humanitarian’ bombing campaign, which itself killed between 400-600 people, is thought to be around 500, a tragic death toll but hardly “genocide.”
“Like Iraq’s fabled weapons of mass destruction, the figures used by the US and British governments and echoed by journalists were inventions- along with Serbian ‘rape camps’ and Clinton and Blair’s claims that NATO never deliberately bombed civilians,” says Pilger.
No matter what happens in Ukraine...
In Ukraine by contrast, the number of people killed by government forces and those supporting them has been deliberately played down, despite UN figures highlighting the terrible human cost of the Ukrainian government’s ‘anti-terrorist’ operation.
Last week, the UN’s Human Rights Office said that the death toll in the conflict in eastern Ukraine had doubled in the previous fortnight. Saying that they were “very conservative estimates,” the UN stated that 2,086 people (from all sides) had been killed and 5,000 injured. Regarding refugees, the UN says that around 1,000 people have been leaving the combat zone every day and that over 100,000 people have fled the region. Yet despite these very high figures, there have been no calls from leading Western politicians for ‘urgent action’ to stop the Ukrainian government’s military offensive. Articles from faux-left‘humanitarian interventionists’ saying that ‘something must be done’ to end what is a clearly a genuine humanitarian crisis, have been noticeable by their absence.
There is, it seems, no “responsibility to protect” civilians being killed by government forces in the east of Ukraine, as there was in Kosovo, even though the situation in Ukraine, from a humanitarian angle, is worse than that in Kosovo in March 1999.
To add insult to injury, efforts have been made to prevent a Russian humanitarian aid convoy from entering Ukraine.
The convoy we are told is ‘controversial’ and could be part of a sinister plot by Russia to invade. This from the same people who supported a NATO bombing campaign on a sovereign state for “humanitarian”reasons fifteen years ago!
For these Western ‘humanitarians’ who cheer on the actions of the Ukrainian government, the citizens of eastern Ukraine are “non-people”: not only are they unworthy of our support or compassion, or indeed aid convoys, they are also blamed for their own predicament.
There are, of course, other conflicts which also highlight Western double standards towards‘humanitarian intervention’. Israeli forces have killed over 2,000 Palestinians in their latest ruthless ‘anti-terrorist’ operation in Gaza, which is far more people than Yugoslav forces had killed in Kosovo by the time of the 1999 NATO ‘intervention’. But there are no calls at this time for a NATO bombing campaign against Israel.
In fact, neocons and faux-left Zionists who have defended and supported Israel’s “anti-terrorist”Operation Protective Edge, and Operation Cast Lead before it, were among the most enthusiastic supporters of the NATO bombing of Yugoslavia. Israel it seems is allowed to kill large numbers of people, including women and children, in its “anti-terrorist” campaigns, but Yugoslavia had no such “right” to fight an “anti-terrorist” campaign on its own soil.
In 2011, NATO went to war against Libya to prevent a “hypothetical” massacre in Benghazi, and to stop Gaddafi ‘killing his own people’; in 2014 Ukrainian government forces are killing their own people in large numbers, and there have been actual massacres like the appalling Odessa arson attack carried out by pro-government ‘radicals’, but the West hasn’t launched bombing raids on Kiev in response.
The very different approaches from the Western elite to ‘anti-terrorist’ operations in Kosovo and Ukraine (and indeed elsewhere) shows us that what matters most is not the numbers killed, or the amount of human suffering involved, but whether or not the government in question helps or hinders Western economic and military hegemonic aspirations.
In the eyes of the rapacious Western elites, the great ‘crime’ of the Yugoslav government in 1999 was that it was still operating, ten years after the fall of the Berlin Wall, an unreconstructed socialist economy, with very high levels of social ownership - as I highlighted here.
Yugoslavia under Milosevic was a country which maintained its financial and military independence. It had no wishes to join the EU or NATO, or surrender its sovereignty to anyone. For that refusal to play by the rules of the globalists and to show deference to the powerful Western financial elites, the country (and its leader) had to be destroyed. In the words of George Kenney, former Yugoslavia desk officer at the US State Department: “In post-cold war Europe no place remained for a large, independent-minded socialist state that resisted globalization.”
By contrast, the government of Ukraine, has been put in power by the West precisely in order to further its economic and military hegemonic aspirations. Poroshenko, unlike the much- demonized Milosevic, is an oligarch acting in the interests of Wall Street, the big banks and the Western military-industrial complex. He’s there to tie up Ukraine to IMF austerity programs, to hand over his country to Western capital and to lock Ukraine into ‘Euro-Atlantic’ structures- in other words to transform it into an EU/IMF/NATO colony- right on Russia’s doorstep.
This explains why an ‘anti-terrorist’ campaign waged by the Yugoslav government against ‘separatists’ in 1999 is ‘rewarded’ with fierce condemnation, a 78-day bombing campaign, and the indictment of its leader for war crimes, while a government waging an ‘anti-terrorist’ campaign against ‘separatists’ in Ukraine in 2014, is given carte blanche to carry on killing. In the end, it’s not about how many innocent people you kill, or how reprehensible your actions are, but about whose interests you serve.
Neil Clark is a journalist, writer and broadcaster. His award winning blog can be found at www.neilclark66.blogspot.com.
---
http://byebyeunclesam.wordpress.com/2014/08/27/kosovo-e-ucraina-analogie-e-differenze/
Kosovo e Ucraina: analogie e differenze
Neil Clark per rt.com
Ci sono stati almeno due Paesi in Europa nella storia recente che hanno intrapreso operazioni militari “anti-terrorismo” contro “separatisti”, ma hanno ottenuto due reazioni molto diverse dalle élite occidentali.
Il governo del Paese europeo A lancia quella che definisce una operazione militare ‘anti-terrorismo’ contro ‘separatisti’ in una parte del Paese. Noi vediamo immagini sulla televisione occidentale di abitazioni che vengono bombardate e un sacco di persone in fuga. Gli Stati Uniti, il Regno Unito e le altre potenze della NATO condannano ferocemente le azioni del governo del Paese A e lo accusano di perpetrare ‘genocidio’ e ‘pulizia etnica’ e dicono che vi è una urgente ‘crisi umanitaria’. Politici occidentali e giornalisti dell’establishment ci raccontano che ‘bisogna fare qualcosa’. E qualcosa è fatto: la NATO lancia un intervento militare ‘umanitario’ per fermare il governo del Paese A. Il Paese A è bombardato per 78 giorni e notti. Il leader del Paese (che è etichettato come ‘il nuovo Hitler’) è accusato di crimini di guerra – e viene poi arrestato e inviato con un aereo della RAF per essere processato per crimini di guerra a L’Aia, dove muore, non-condannato, nella sua cella carceraria.
Il governo del Paese europeo B lancia quella che definisce una operazione militare ‘anti-terrorismo’ contro ‘separatisti’ in una parte del Paese. La televisione occidentale non mostra immagini, o almeno non molte, di abitazioni che vengono bombardate e persone in fuga, anche se altre emittenti televisive lo fanno. Ma qui gli Stati Uniti, Regno Unito e le altre potenze della NATO non condannano il governo, o lo accusano di aver commesso ‘genocidio’ o ‘pulizia etnica’. Politici occidentali e giornalisti dell’establishment non ci dicono che ‘bisogna fare qualcosa’ per impedire che il governo del Paese B uccida la gente. Al contrario, gli stessi poteri che hanno sostenuto l’azione contro il Paese A, sostengono l’offensiva militare del governo nel Paese B. Il leader del Paese B non è accusato di crimini di guerra, né è etichettato come ‘il nuovo Hitler’, nonostante il sostegno che il suo governo ha da gruppi nazionalisti estremi, della destra radicale, ma in realtà, riceve generose quantità di aiuti.
Chiunque difenda le politiche del governo nel Paese A, o in alcun modo contesti la narrazione dominante in Occidente viene etichettato come “negatore del genocidio” o un “apologeta dell’omicidio di massa.” Ma un tale obbrobrio non aspetta coloro che difendono l’offensiva militare del governo nel Paese B. Sono coloro che si oppongono alle sue politiche che vengono infangati.
Ciò che rende i doppi standard ancora peggiori, è che da qualsiasi valutazione oggettiva, il comportamento del governo nel Paese B è stato di gran lunga peggiore di quello del Paese A e che più sofferenza umana è stata causata dalle sue azioni aggressive.
Nel caso in cui non abbiate ancora indovinato – il Paese A è la Jugoslavia, il Paese B è l’Ucraina.
Jugoslavia, un caso diverso
Nel 1998/9 le autorità jugoslave hanno dovuto affrontare una campagna di violenza contro i funzionari statali jugoslavi da parte dell’Esercito di Liberazione del Kosovo (UCK), pro-separatista e sostenuto dall’Occidente. Il governo jugoslavo ha risposto cercando di sconfiggere l’UCK militarmente, ma le sue rivendicazioni di stare lottando contro il ‘terrorismo’ sono state altezzosamente respinte dai leader occidentali. Come riconobbero il Segretario alla Difesa britannico George Robertson e il ministro degli Esteri Robin Cook nel periodo dal 1998 al gennaio 1999, l’UCK era stato responsabile di più morti in Kosovo che le autorità jugoslave.
Nell’imminenza dell’azione della NATO e durante essa, vennero fatte affermazioni sensazionali circa il numero di persone che erano state uccise o ‘fatte scomparire’ dalle forze jugoslave. “Isteriche stime dei dispersi e presumibilmente macellati kosovari albanesi, formulate dalla NATO e dall’UCK, ai tempi correvano oltre i centomila, raggiungendo i 500.000 in un rapporto del Dipartimento di Stato. Funzionari tedeschi fecero trapelare ‘intelligence’ su un presunto piano serbo chiamato Operazione Ferro di Cavallo volto a spopolare la provincia dai suoi Albanesi etnici, e di rimpiazzarli con Serbi, che si rivelò essere una fabbricazione dei servizi”, notano Edward Herman e David Peterson nel loro libro La politica del genocidio.
“Dobbiamo agire per salvare migliaia di uomini innocenti, donne e bambini da una catastrofe umanitaria – dalla morte, barbarie e pulizia etnica di una dittatura brutale”, disse con atteggiamento solenne il Primo Ministro Tony Blair al Parlamento britannico – appena quattro anni prima che un altrettanto severo Tony Blair dicesse al Parlamento britannico che dovevamo agire di fronte alla ‘minaccia’ rappresentata dalle armi di distruzione di massa di Saddam Hussein.
Prendendo spunto da Tony Blair e co., i media hanno giocato la loro parte nel dare enfasi a quello che stava succedendo in Kosovo. Herman e Peterson hanno scoperto che i giornali hanno usato la parola ‘genocidio’ per descrivere le azioni jugoslave in Kosovo 323 volte rispetto alle sole 13 volte per l’invasione/occupazione dell’Irak, nonostante il bilancio delle vittime in quest’ultimo sia superiore a quello del Kosovo di 250 volte.
Allo stesso modo in cui ci si aspettava che dimenticassimo le dichiarazioni dei politici occidentali e dei loro media marionette sull’Irak in possesso di armi di distruzione di massa nell’imminenza dell’invasione del 2003, ora si attendevano che ci dimenticassimo le bizzarre affermazioni fatte sul Kosovo nel 1999.
Ma, come il premiato giornalista investigativo e televisivo John Pilger ha scritto nel suo articoloPromemoria del Kosovo nel 2004, “bugie grandi come quelle raccontate da Bush e Blair sono state impiegate da Clinton e Blair manipolando l’opinione pubblica per un illecito attacco non provocato contro un Paese europeo.”
Il bilancio globale delle vittime del conflitto in Kosovo è ritenuto essere tra 3.000 e 4.000, ma questa cifra include le perdite dell’esercito jugoslavo, e serbi, rom e kosovari albanesi uccisi dall’UCK. Nel 2013, il Comitato Internazionale della Croce Rossa ha elencato i nomi di 1.754 persone provenienti da tutte le comunità del Kosovo, che risultanto scomparse alle loro famiglie.
Il numero di persone uccise dai militari jugoslavi al momento in cui la NATO lanciò la sua campagna di bombardamenti ‘umanitari’, che a sua volta uccise tra le 400-600 persone, è pensato essere di circa 500, un numero di vittime tragico ma difficilmen
(Message over 64 KB, truncated)
| Michel Collon |
Résumons. Nous, dirigeants US, sommes avec nos alliés européens, les champions des droits de l’homme, et nous rêvons de répandre la démocratie partout dans le monde. Donc, si nous avons… - renversé Mossadegh et imposé le tyran Reza Pahlavi en Iran - armé les Saoud contre les progressistes arabes - soutenu le dictateur fasciste Franco en Espagne - soutenu le dictateur fasciste Salazar au Portugal - utilisé des fascistes ouest-européens pour créer les réseaux secrets Gladio - soutenu le tyran Batista, puis tenté d’assassiner Castro à Cuba - soutenu l’apartheid en Afrique du Sud - soutenu la Rhodésie raciste (futur Zimbabwe) - assassiné Lumumba pour imposer le tyran Mobutu - assassiné cinq cent mille Indonésiens pour installer la dictature Suharto - installé une dictature militaire au Vietnam - installé une dictature militaire en Grèce - soutenu le fasciste Pinochet pour renverser Allende - armé des terroristes pour déstabiliser l’Angola et le Mozambique - assassiné deux présidents équatoriens pour installer des dictateurs - remplacé le président brésilien Goulart par une dictature militaire - fait pareil avec Bosch à Saint Domingue - fait pareil avec Zelaya au Honduras - soutenu les dictateurs Duvalier à Haïti - armé Ben Laden pour renverser le gouvernement progressiste afghan - soutenu les talibans en Afghanistan - armé et financé les terroristes « contras » au Nicaragua - assassiné Bishop et envahi la Grenade - soutenu les colonels assassins en Argentine, - soutenu le nazi Stroessner au Paraguay - soutenu le dictateur général Banzer en Bolivie - soutenu la dictature féodale au Népal et au Tibet - utilisé le FIS pour déstabiliser l’Algérie - financé Moubarak en Egypte - armé divers groupes terroristes pour déstabiliser des pays africains gênants - soutenu les bombardements au napalm du régime éthiopien en Somalie - soutenu le raciste anti-juif, antimusulman, antiserbe Tudjman en Croatie - tenté d’assassiner Chavez, Morales, Correa pour installer des dictatures - soutenu des attentats à la bombe dans des hôtels et des avions en Amérique latine - utilisé Al-Qaida en Libye - utilisé Al-Qaida en Syrie - utilisé les nazis anti-juifs Svoboda et Pravy Sektor pour un coup d’Etat en Ukraine - soutenu et protégé tous les crimes d’Israël contre les Palestiniens C’est par hasard, bien sûr, et nous ne le ferons plus jamais ! |
(srpskohrvatski / english / francais / italiano)
La NATO è già all'opera in Montenegro
Links sulle più recenti proteste e la brutale repressione del regime filo-NATO / Linkovi:
ИН4С: THE WAR HAS BEGUN IN MONTENEGRO (in4snet, 18 ott 2015)
Snimanje 17.10.2015.
MONTENEGRO, L’ESCALATION DELLE PROTESTE (Davide Denti 20 ottobre 2015)
Tre settimane di proteste contro il governo di Milo Đukanović. L’opposizione raccolta sotto la coalizione Fronte Democratico chiede le dimissioni del premier e nuove elezioni, denunciando la corruzione imperante e i brogli elettorali [N.B. L'articolo si occupa prevalentemente degli aspetti politici interni ed è reticente sulle attività del movimento contro la adesione alla NATO]
MONTÉNÉGRO : LA MANIFESTATION DE L’OPPOSITION RÉPRIMÉE DANS LA VIOLENCE (CdB, 24 octobre 2015)
Le Premier ministre Milo Djukanović ne démissionne pas et répond par la force aux exigences de l’opposition. À 22 heures, la manifestation organisée suite aux violences de la semaine dernière a été réprimée par des charges de police. Le centre de Podgorica, quadrillé par les unités spéciales, était recouvert d’un lourd manteau de fumées et de gaz. Les urgences admettent des blessés...
Le Premier ministre Milo Djukanović ne démissionne pas et répond par la force aux exigences de l’opposition. À 22 heures, la manifestation organisée suite aux violences de la semaine dernière a été réprimée par des charges de police. Le centre de Podgorica, quadrillé par les unités spéciales, était recouvert d’un lourd manteau de fumées et de gaz. Les urgences admettent des blessés...
"HAMEROM" NA LJUDE (25.10.2015)
Brutalan lov specijalaca: Prebijali i silom izvlačili iz automobila
Brutalan lov specijalaca: Prebijali i silom izvlačili iz automobila
BRUTALNOST POLICIJE NAD DEMONSTRANTIMA - 25.10.2015. (Vijesti Online)
DVADESET POLICAJACA, JEDAN DEMONSTRANT (Vijesti Online, 25 ott 2015)
NOVI SNIMAK POLICIJSKE BRUTALNOSTI: CRNOGORSKI SPECIJALCI BOKSERU SLOMILI KOLENO, KUK I RUKU (25. 10. 2015.)
Crnogorska policija je sinoć kod zgrade Crvenog krsta u Podgorici izvukla iz auta i pretukla predsednika crnogorske bokserske organizacije Mija Martinovića, pišu "Vijesti". On navodno nije učestvovao u protestima DF-a, a u automobilu je bio sa dvojicom prijatelja...
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/601060/Novi-snimak-policijske-brutalnosti-Crnogorski-specijalci-bokseru-slomili-koleno-kuk-i-ruku
POLOMILI MU KUK, KOLJENO I RUKU (Vijesti Online, 25 ott 2015)
Uznemirujuće: Brutalno prebijanje Mija Martinovića. Policija je sinoć kod zgrade Crvenog krsta izvukla iz auta i pretukla predsjednika profesonalne crnogorske bokserske organizacije Mija Martinovića...
BRUTALNO PREBIJANJE MIJA MARTINOVIĆA - 24.10.2015.
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=TpeU1xuyjec
PROTESTI CRNA GORA - POLICIJA BRUTALNO PREBIJA MIJA MARTINOVIĆA (Sloboda Trazi Ljude, 25 ott 2015)
Brutalno prebijanje Mija Martinovića, prilikom kojeg je zadobio teške tjelesne povrede opasne po život...
Brutalno prebijanje Mija Martinovića, prilikom kojeg je zadobio teške tjelesne povrede opasne po život...
NEHUMANO POSTUPANJE POLICIJE NAKON BRUTALNOG PREBIJANJA MIJA MARTINOVIĆA - 24.10.2015 (Sloboda Trazi Ljude, 25 ott 2015)
Snimak je nastao 15 minuta nakon brutalnog prebijanja Mija Martinovića, prilikom čega je zadobio teške prelome na više mjesta po tijelu. Nakon što je u teškom stanju ležao na pločniku 15 minuta, odred policije je napokon odlučio da mu pruži pomoć i preveze ga u Klinički Centar. Tom prilikom se jasno vidi da policajci, iako su odlično svjesni težine povreda koje su nanijeli Martinoviću, bez mnogo saosjećanja i bez žurbe, uz povike kolegama da pomognu, stavljaju Martinovića u vozilo i odvoze...
Snimak je nastao 15 minuta nakon brutalnog prebijanja Mija Martinovića, prilikom čega je zadobio teške prelome na više mjesta po tijelu. Nakon što je u teškom stanju ležao na pločniku 15 minuta, odred policije je napokon odlučio da mu pruži pomoć i preveze ga u Klinički Centar. Tom prilikom se jasno vidi da policajci, iako su odlično svjesni težine povreda koje su nanijeli Martinoviću, bez mnogo saosjećanja i bez žurbe, uz povike kolegama da pomognu, stavljaju Martinovića u vozilo i odvoze...
POLICIJA BACA SUZAVAC NA DEMONSTRATORE U PODGORICI (marko nede, 24 ott 2015)
MANIFESTATIONS À PODGORICA CONTRE L’ENTRÉE DU MONTÉNÉGRO DANS L’OTAN (25 octobre 2015)
Depuis plusieurs jours la population du Monténégro se soulève pour exiger la démission de Milo Djukanovic et de son gouvernement ainsi que des élections anticipées.
Cette mobilisation massive et soudaine des citoyens du Monténégro contre la politique de leur gouvernement s’oppose principalement aux préparatifs en cours pour faire entrer leur pays dans l’OTAN...
Cette mobilisation massive et soudaine des citoyens du Monténégro contre la politique de leur gouvernement s’oppose principalement aux préparatifs en cours pour faire entrer leur pays dans l’OTAN...
MONTENEGRO: RÉVOLTE POPULAIRE ET SILENCE ASSOURDISSANT DES MÉDIAS (Thalie Thalie, 25 ott 2015)
Montenegro. Octobre 2015. Grenades assourdissantes, gaz lacrymogènes, charges de police. Samedi, le gouvernement du Montenegro a choisi de réprimer dans la violence la révolte populaire qui réclamait la démission de l'indéboulonnable depuis 1991 Premier ministre Milo Djukanovic et la tenue d'élections libres et démocratiques. "Non à l'OTAN", "Non à l'Union Européenne", « Liberté ou rien."...
Montenegro. Octobre 2015. Grenades assourdissantes, gaz lacrymogènes, charges de police. Samedi, le gouvernement du Montenegro a choisi de réprimer dans la violence la révolte populaire qui réclamait la démission de l'indéboulonnable depuis 1991 Premier ministre Milo Djukanovic et la tenue d'élections libres et démocratiques. "Non à l'OTAN", "Non à l'Union Européenne", « Liberté ou rien."...
40 feriti tra dimostranti e poliziotti durante gli scontri di sabato sera in Montenegro. L'opposizione chiede le dimissioni del governo Đukanović e la tenuta di libere elezioni, in un paese dove il primo ministro è al potere dai primi anni '90... Il primo ministro montenegrino Milo Đukanović, al potere da 24 anni, ha accusato l'ex premier serbo Vojislav Koštunica di essere dietro le proteste, assieme alla Russia, al fine di impedire l'adesione del Montenegro alla NATO... [N.B. Tuttavia l'articolo è reticente sulle attività del movimento contro la adesione alla NATO]
MONTENEGRO: RÉVOLTE POPULAIRE ET SILENCE ASSOURDISSANT DES MÉDIAS (Par ASI le 27 octobre 2015)
Révolte populaire qui dure depuis plusieurs jours passée sous silence par nos médias...
ISTO POGLEDAJ:
http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:573439-Neredi-ispred-parlamenta-ispaljen-suzavac-bacene-sok-bombe-policija-puca-iz-hamera-ka-demonstrantima-VIDEO
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=10&dd=24&nav_category=167&nav_id=1055220
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/600961/PROTEST-U-PODGORICI-Suzavac-pucnji-i-haos-na-ulicama-Andrija-Mandic-priveden
http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=10&dd=24&nav_category=167&nav_id=1055220
http://www.blic.rs/Vesti/Politika/600961/PROTEST-U-PODGORICI-Suzavac-pucnji-i-haos-na-ulicama-Andrija-Mandic-priveden
FLASHBACK: No to war No to NATO - Montenegro (in4snet – 29 dic 2014)
MILITARY NEUTRAL MONTENEGRO AS A STABILITY FACTOR AT THE BALKANS Yes, it is a vision of the Peace Movement “No to war – No to NATO”!
The idea of the presentation is primarily to present our efforts to English speaking interested subjects, and to expand and strengthen anti-NATO network globally. This all aims at the world peace, safer future and general welfare for the mankind. Because there was ENOUGH wars and shedding innocent blood! There was ENOUGH occupation of sovereign countries and confiscation of territories and mining wealth on behalf of a global super power! Our objective is to “awaken” unjustifiable “sleepers” in order to recognise the ultimate goal of the aggressor alliance!
The Peace Movement “No to war – No to NATO” is a network of over 50 non-governmental organisations and other legal entities in Montenegro. We were established in April 2010. How did we appear? It had all started from individual efforts of members of the editorial board of the IN4S portal (www.in4s.net) as the founders of the Movement – until the full membership of our Movement into the global anti-NATO alliance, starting from sporadic poster sticking activities to an entity that has to be seriously taken into account regarding the possible Montenegro’s entry into military alliances.
From establishing the network until mid-summer 2013, our Movement organised a number of peace international events, with speakers from Scotland at the west to Russia at the east and Norway at the north. Numerous intellectuals, political leaders from the region, “penitent” NATO officers and well reputed Russian generals either participated in or were guests of our events. We believe that we can do more and perform better! This presentation will help you judge our results.
By organising international and regional conferences, lectures given by reputed experts and media campaigns organised by us, our mission is to practically inform our citizens on the results of possible Montenegro’s entry into the NATO alliance, with a reputation of military, offensive and fully occupational machinery . And finally – to obtain the referendum at which the citizens (and not public authorities) shall pass a decision on (non) entry into NATO in a democratic way.
The Montenegro’s NGO network “No to war – No to NATO” became a full member of the international network “No to war - No to NATO” at its annual assembly held in March 2013 in Gent, Belgium.
The international network peace movement “No to war - No to NATO” was established in Stuttgart in October 2009. More than 650 organisations from over thirty (30) countries signed the declaration, which meant formal start of the peace initiative called “Not to war – No to NATO”.
Our network was established in April 2010, in Murino, a small place in the poor Montenegro’s north, and it became a member of the global peace network...
VIDEO: https://www.youtube.com/watch?v=kllJ-QmL3Ck
Il giorno 16/ott/2015, alle ore 20:12, 'Coord. Naz. per la Jugoslavia' ha scritto:(francais / english / srpskohrvatski.Il popolo del Montenegro non solo si oppone al regime mafioso che domina nel paese da oramai quasi venti anni, ma è anche contro la NATO e contro la adesione forzata che lo stesso regime cerca di imporre: una ennesima manifestazione di piazza si è tenuta proprio su questo a Podgorica lo scorso 14 ottobre, in occasione della visita del Segretario Generale della NATO il russofobo Stoltenberg, organizzata dal locale Comitato No Guerra NO NATO... )Protesti protiv NATO-a u Crnoj Gori1) Le Monténégro sur le point d'adhérer à l'Otan (Sputnik 17.09.2015)2) Monténégro: Prière de ne pas gêner la propagande de l'Otan! (Sputnik 25.09.2015)3) Haos u Crnoj Gori, Protesti širom zemlje! (Sputnik/Pravda 4.10.2015.)4) Протест због доласка Столтенберга: НАТО убице, крваве су вам руке (ВИДЕО – IN4S 15.10.2015.)5) Stoltenberg in Podgorica: Urges Montenegro To "Build Public Support For NATO" – SIC! (Sputnik/InSerbia 16.10.2015.)6) FLASHBACK: Otvoreno pismo ambasadorici SAD-a u Crnoj Gori: "Ne pomažite, please" (Marko Milačić, 2013.)PHOTOS AND VIDEOS of the anti-NATO demonstration held in Podgorica, 14.10.2015.:
(...) LEGGI TUTTO: https://it.groups.yahoo.com/neo/groups/crj-mailinglist/conversations/messages/8410
Na srpskohrvatskom: Држава (Мирослав Лазански, Politika)
« État » islamique
Si les médias atlantistes ne réagissent pas au ridicule des États-Unis depuis que la Russie bombarde —pour de vrai— l’État islamique, les médias du reste du monde rient de bon cœur. On croyait que Washington luttait contre le terrorisme depuis le 11-Septembre et on entend son allié turc défendre Daesh et proposer de lui ouvrir un consulat à Istanbul. Heureusement la Russie remet de l’ordre dans cette communication mensongère et abat les masques.
RÉSEAU VOLTAIRE | BELGRADE (SERBIE) | 19 OCTOBRE 2015
La notion d’État, je l’ai toujours comprise d’une façon sérieuse, ce sont peut-être mes souvenirs romantiques et institutionnels des temps passés, mais l’État est un terme qui pour moi a toujours eu une consonance arrogante. Et ce n’est pas par hasard que nos hommes politiques ont l’habitude de dire que personne n’est plus fort que l’État. C’est précisément à cause de ça que j’ai cru qu’il s’agissait d’une blague quand on avait commencé à parler d’un État islamique. Un État, et en plus terroriste ! Il encaisse des impôts, il a sa propre monnaie, il a sa capitale, Rakka, il a des revenus quotidiens tout à fait convenables provenant de la vente du pétrole volé via le port turc de Ceyhan, malgré une décision existante du Conseil de sécurité des Nations Unies selon laquelle une telle vente est interdite. Il est vrai que le prix du baril est en dessous de 30 dollars, mais peu importe puisque ceci atteint surtout la Russie et son économie.
Et voilà, c’est un État islamique pareil qui est bombardé depuis un an par les États-unis, la France, le Qatar, l’Arabie Saoudite, la Jordanie, avec leurs avions de chasse et leurs drones les plus modernes, avec l’aide de tous les satellites et outils aéronautiques de surveillance et d’identification possibles et imaginables. Et un an après des bombardements pareils, arrivent les Russes —et ils sont en train de bombarder maintenant ce que les États-uniens avaient ardemment bombardé les mois passés. On pourrait donc penser que les Russes sont en train de bombarder les ruines issues des bombardements US. Mais voilà, en fait ce sont des complexes entiers de camps d’entrainement des terroristes, des nœuds de liaisons, des entrepôts, hangars, bunkers en plusieurs niveaux, des centres de commande, des tours de guet, des réservoirs de pétrole, des entrepôts avec une cinquantaine de chars, des positions d’artillerie, des ateliers, des usines des mines et explosifs. En fait, tout dont dispose une puissance militaire d’un État. Et dans notre cas, d’un État terroriste. Comme le dirait notre défunt commentateur sportif, Mladen Delić : « Mais comment est-ce possible, mes amis ! »
Vraiment, comment est-ce possible ? Comment est-ce possible qu’aucun média occidental ne se pose cette question ? En 1999 au Kosovo, dès que l’armée yougoslave allumait le moteur d’un char, un drone arrivait immédiatement, et derrière lui, les avions de chasse de l’Otan. Et tout cela dans les conditions d’une végétation et d’un relief très riches au Kosovo, où il était facile de tout masquer. En Syrie, les forces de l’État islamique se trouvent en montagnes, mais surtout dans les déserts, où l’aviation trouve les conditions climatiques parfaites pour cibler. Donc, comment est-ce possible que l’État islamique soit plus fort que les États-Unis pendant un an déjà ? Il ne s’agit pas de timbres postaux, même si je pense que les timbres de l’État islamique auront une valeur beaucoup plus importante pour les philatélistes que les timbres des États-Unis. Parce que la Poste US est nationalisée, pas privatisée.
Les avions russes doivent probablement cibler la Poste de l’État islamique maintenant afin de sauver la valeur des timbres postaux des États-Unis. Mais les médias US ont l’insolence de critiquer les Russes parce qu’ils ont osé bombarder ce que leur pays soit disant bombarde avec succès depuis un an, alors que sur le territoire de l’État islamique, tout est encore entier et intact. Même la Poste. Mais nos postes avaient été détruites en 1999. Donc, le droit exclusif de bombarder appartient aux États-uniens et à leurs équipes. C’est ce qu’on pourrait appeler l’immaculée conception…
Traduction
Svetlana Maksovic
Source
Politika (Serbie)
---
Miroslav Lazanski
Né en 1950 à Karlovac, Croatie. Diplômé de la Faculté de Droit à Zagreb, où il a débuté sa carrière de journaliste. Après avoir travaillé pour plusieurs journaux et magazines, en 1991 il commence à travailler pour le quotidien serbe Politika, où il travaille encore aujourd’hui. Il a été reporter de guerre en Syrie, Afghanistan, Tchétchénie, Congo, Irak, Iran, Liban, Yémen et Lybie. Il a réalisé des interviews de personnalités de l’OTAN, de l’URSS, et d’une cinquantaine de ministres des Affaires étrangères, de hauts militaires des armées russe, chinoise et japonaise. C’est le seul journaliste yougoslave qui a navigué à bord du sous marin atomique USS Tautog, qui a volé à bord d’un F-14, qui a visité le porte avions USS John F. Kennedy et qui a volé dans un Mig-29. Il a été l’invité des académies militaires en Russie, Japon, États-Unis, Australie, Italie, Grande-Bretagne, Allemagne, Roumanie, etc. Il a tenu une rubrique dans le journal grec Kathimerini, dans le journal japonais Securitarian, et The Diamond Weekly. Il est auteur de dix ouvrages.
(srpskohrvatski / english.
Ancora un morto "attorno" al "Tribunale ad hoc" dell'Aia: si tratta di Dusan Dunjic, 65 anni, medico legale di Belgrado, che doveva testimoniare per la difesa nel "processo" a Ratko Mladic.
Sulle molte precedenti "strane morti" legate al Tribunale "ad hoc" dell'Aia si veda l'articolo di Juergen Elsaesser:
Sul più noto assassinio, quello di Slobodan Milosevic, si veda la nostra pagina dedicata:
Sulla vergogna di questo "Tribunale ad hoc" si veda ad esempio:
One more dead at The Hague
1) Defence witness in the Mladić case found dead (ICTY)
2) Svedok odbrane Mladića pronađen mrtav u Hagu (Sputnik)
3) Defense witness in genocide case against Bosnian-Serb Mladic found dead in Hague hotel (RT)
4) Mladic Defense Witness Found Dead in Hotel Room on Eve of Court Appearance (Sputnik)
5) Serbs in ICTY, Hague, Are Doomed to be Guilty or to Die (Grey Carter)
=== 1 ===
International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia
STATEMENT
(Exclusively for the use of the media. Not an official document)
(Exclusively for the use of the media. Not an official document)
The Hague, 22 October 2015
Defence witness in the Mladić case found dead
An expert witness for the Defence in the case of Prosecutor v. Ratko Mladić who was expected to testify in court today, Mr. Dušan Dunjić, was found dead at his hotel by a hotel staff member and a representative of the Tribunal. Emergency services personnel were immediately notified and ascertained Mr. Dunjić’s death. Dutch authorities are conducting an investigation into Mr. Dunjić’s death.
Mr. Dunjić, a forensic expert from Serbia, testified in a number of cases before the Tribunal. He was the expert witness for the Prosecution in the trials of Milan Milutinović et al., Vlastimir Đorđević and Ramush Haradinaj et al. In the trials of Radovan Karadžić, Stanislav Galić, Dragoljub Kunarac et al. and Vujadin Popović et al., Mr. Dunjić testified as the expert witness for the Defence.
An expert witness for the Defence in the case of Prosecutor v. Ratko Mladić who was expected to testify in court today, Mr. Dušan Dunjić, was found dead at his hotel by a hotel staff member and a representative of the Tribunal. Emergency services personnel were immediately notified and ascertained Mr. Dunjić’s death. Dutch authorities are conducting an investigation into Mr. Dunjić’s death.
Mr. Dunjić, a forensic expert from Serbia, testified in a number of cases before the Tribunal. He was the expert witness for the Prosecution in the trials of Milan Milutinović et al., Vlastimir Đorđević and Ramush Haradinaj et al. In the trials of Radovan Karadžić, Stanislav Galić, Dragoljub Kunarac et al. and Vujadin Popović et al., Mr. Dunjić testified as the expert witness for the Defence.
=== 2 ===
Svedok odbrane Mladića pronađen mrtav u Hagu
22.10.2015
Beogradski veštak za sudsku medicinu Dušan Dunjić pronađen je mrtav u hotelskoj sobi u Hagu, gde je trebalo da svedoči u odbranu generala Ratka Mladića, saopštio je Haški tribunal.
Tribunal u Hagu je rekao da su Dušana Dunjića pronašli službenik hotela i predstavnik Međunarodnog suda, prenose mediji.
„Odmah je obaveštena hitna služba, koja je potvrdila smrt g. Dunjića. Holandske vlasti sprovode istragu o njegovoj smrti“, piše u saopštenju suda.
Tribunal podseća da je Dunjić do sada, kao veštak za sudsku medicinu, svedočio u više haških procesa.
Na suđenjima Milanu Milutinoviću i sa optuženima za zločine na Kosovu, zatim Ramušu Haradinaju i Vlastimiru Đorđeviću, Dunjić je bio veštak tužilaštva.
Na procesima Radovanu Karadžiću, Vujadinu Popoviću, Stanislavu Galiću i Dragomiru Kunarcu, bio je veštak odbrane.
Jutros je prekinuto suđenje generalu Mladiću zbog, kako je sudija Alfons Ori rekao, „nepredviđenih okolnosti“.
Beogradski veštak za sudsku medicinu Dušan Dunjić pronađen je mrtav u hotelskoj sobi u Hagu, gde je trebalo da svedoči u odbranu generala Ratka Mladića, saopštio je Haški tribunal.
Tribunal u Hagu je rekao da su Dušana Dunjića pronašli službenik hotela i predstavnik Međunarodnog suda, prenose mediji.
„Odmah je obaveštena hitna služba, koja je potvrdila smrt g. Dunjića. Holandske vlasti sprovode istragu o njegovoj smrti“, piše u saopštenju suda.
Tribunal podseća da je Dunjić do sada, kao veštak za sudsku medicinu, svedočio u više haških procesa.
Na suđenjima Milanu Milutinoviću i sa optuženima za zločine na Kosovu, zatim Ramušu Haradinaju i Vlastimiru Đorđeviću, Dunjić je bio veštak tužilaštva.
Na procesima Radovanu Karadžiću, Vujadinu Popoviću, Stanislavu Galiću i Dragomiru Kunarcu, bio je veštak odbrane.
Jutros je prekinuto suđenje generalu Mladiću zbog, kako je sudija Alfons Ori rekao, „nepredviđenih okolnosti“.
=== 3 ===
Defense witness in genocide case against Bosnian-Serb Mladic found dead in Hague hotel
Published time: 23 Oct, 2015
A defense witness at the genocide and war crimes tribunal against Bosnian Serb General Ratko Mladic has been found dead in a hotel room in The Hague. The Dutch police say nothing suspicious or criminal in his death ahead of giving testimony in the ICTY.
, 65, was a forensic pathologist from Belgrade who was due to speak before the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (ICTY), which accuses Mladic of orchestrating a massacre and attempted genocide during the Bosnian war of 1992-1995, especially in the case of the Bosnian-Muslim town of Srebrenica in 1995.
Dutch police immediately launched an investigation on Thursday, but despite the suspicious circumstances of the death, authorities say they have “no reason to suspect that a crime had been committed.” A police spokesman declined to give further details on Thursday.
, 65, was a forensic pathologist from Belgrade who was due to speak before the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia (ICTY), which accuses Mladic of orchestrating a massacre and attempted genocide during the Bosnian war of 1992-1995, especially in the case of the Bosnian-Muslim town of Srebrenica in 1995.
Dutch police immediately launched an investigation on Thursday, but despite the suspicious circumstances of the death, authorities say they have “no reason to suspect that a crime had been committed.” A police spokesman declined to give further details on Thursday.
The Bosnian-Serb General spent 14 years in hiding, as many Serbs, including his former lieutenants – as well as his family – aided him in evading capture. In his time as general, Mladic oversaw the war, including being at the helm of the siege of Sarajevo, which took three years, and the Srebrenica episode of 1995, which is what forms the core of the accusations of genocide.
Lingering divisions exist across the former Yugoslavia over the war and the assignation of blame over the human misery it wrought. The fighting claimed at least 135,000 lives. The Srebrenica massacre, in which up to 8,000 Bosnian Muslims were slaughtered by the forces of General Ratko Mladic, was a definitive episode of Serbian atrocities during the hostilities. A UN court defined it as genocide, but Serbia, while condemning the killings themselves, has never accepted the definition.
In July, Russia vetoed a UN Security Council resolution condemning the events of 1995 as genocide. Britain and a number of other Western countries blasted Moscow for this, but Russia says the historical evidence for the charge of genocide is flimsy.
The Serbs, meanwhile, believe that The Hague is one-sided as it highlights those crimes perpetrated by the Serbian side, and not by its neighbors, among them Croatia and Albania, who have enjoyed Western backing.
The notion that Srebrenica was a legal case of genocide remains heavily debated, as is a lot of the allegations raised by the ICTY and the facts and figures on the ground that seem to contradict them.
Lingering divisions exist across the former Yugoslavia over the war and the assignation of blame over the human misery it wrought. The fighting claimed at least 135,000 lives. The Srebrenica massacre, in which up to 8,000 Bosnian Muslims were slaughtered by the forces of General Ratko Mladic, was a definitive episode of Serbian atrocities during the hostilities. A UN court defined it as genocide, but Serbia, while condemning the killings themselves, has never accepted the definition.
In July, Russia vetoed a UN Security Council resolution condemning the events of 1995 as genocide. Britain and a number of other Western countries blasted Moscow for this, but Russia says the historical evidence for the charge of genocide is flimsy.
The Serbs, meanwhile, believe that The Hague is one-sided as it highlights those crimes perpetrated by the Serbian side, and not by its neighbors, among them Croatia and Albania, who have enjoyed Western backing.
The notion that Srebrenica was a legal case of genocide remains heavily debated, as is a lot of the allegations raised by the ICTY and the facts and figures on the ground that seem to contradict them.
In the Yugoslav war, the town came under Bosnian Muslim control in 1992, with the surrounding areas controlled by the Bosnian Serbs. While Srebrenica enjoyed the protection of a Dutch UN battalion of 5,000, the population is said to have been carrying out continued assaults on the Serbs nearby.
In 1995, the Bosnian Serbs launched retaliatory attacks – something that served as ammunition for many in the West, and the ICTY, to accuse the Serbs of deliberately plotting to wipe out part of the Bosnian Muslim population, forcefully convert another to Orthodox Christianity. A lot of these views are said to have come from hearsay claims and not any hard evidence.
In 1995, the Bosnian Serbs launched retaliatory attacks – something that served as ammunition for many in the West, and the ICTY, to accuse the Serbs of deliberately plotting to wipe out part of the Bosnian Muslim population, forcefully convert another to Orthodox Christianity. A lot of these views are said to have come from hearsay claims and not any hard evidence.
=== 4 ===
Mladic Defense Witness Found Dead in Hotel Room on Eve of Court Appearance
23.10.2015
The body of Dusan Dunjic was discovered in his hotel room before he was due to give evidence for the defense in the trial of former Bosnian Serb army general Ratko Mladic.
An expert witness for the defense of former Bosnian Serb army general Ratko Mladic, on trial in The Hague for war crimes, was found dead in his hotel room before he was due to give evidence on Friday, the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia [ICTY] has announced.
"Mr. Dusan Dunjic was found dead at his hotel by a hotel staff member and a representative of the Tribunal. Emergency services personnel were immediately notified and ascertained Mr. Dunjic’s death. Dutch authorities are conducting an investigation into Mr. Dunjic’s death," stated the ICTY.
Dusan Dunjic was a Serbian forensic pathologist from Belgrade who had given evidence in several trials at the ITCY in The Hague, the Netherlands.
Belgrade expert forensic pathologist Dusan Dunjic was found dead in his hotel room in the Hague, Sputnik Serbia reported.
Dunjic was an expert witness for the prosecution in the trials of former Serbian President Milan Milutinovic, as well as a number of prominent military figures who were tried for war crimes in Kosovo in the late 1990s. The Hague tribunal eventually acquitted Milutinovic.
Dunjic also gave expert evidence for the defense in the trials of former Bosnian Serb leader Radovan Karadzic, and of former Bosnian Serb army commanders for crimes committed during the war in Bosnia and Hercegovina, from 1991 to 1995.
The verdict in the Karadzic trial, which was completed in October 2014, is expected in early 2016.
Dr Dunjic was scheduled to give expert evidence on Friday in the trial of former Bosnian Serb army general Ratko Mladic, whose trial began in May 2012. The prosecution indicted Mladic on charges of war crimes and crimes against humanity, and closed its case in February 2014. Mladic's defense case began in May 2014 and is still ongoing.
The body of Dusan Dunjic was discovered in his hotel room before he was due to give evidence for the defense in the trial of former Bosnian Serb army general Ratko Mladic.
An expert witness for the defense of former Bosnian Serb army general Ratko Mladic, on trial in The Hague for war crimes, was found dead in his hotel room before he was due to give evidence on Friday, the International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia [ICTY] has announced.
"Mr. Dusan Dunjic was found dead at his hotel by a hotel staff member and a representative of the Tribunal. Emergency services personnel were immediately notified and ascertained Mr. Dunjic’s death. Dutch authorities are conducting an investigation into Mr. Dunjic’s death," stated the ICTY.
Dusan Dunjic was a Serbian forensic pathologist from Belgrade who had given evidence in several trials at the ITCY in The Hague, the Netherlands.
Belgrade expert forensic pathologist Dusan Dunjic was found dead in his hotel room in the Hague, Sputnik Serbia reported.
Dunjic was an expert witness for the prosecution in the trials of former Serbian President Milan Milutinovic, as well as a number of prominent military figures who were tried for war crimes in Kosovo in the late 1990s. The Hague tribunal eventually acquitted Milutinovic.
Dunjic also gave expert evidence for the defense in the trials of former Bosnian Serb leader Radovan Karadzic, and of former Bosnian Serb army commanders for crimes committed during the war in Bosnia and Hercegovina, from 1991 to 1995.
The verdict in the Karadzic trial, which was completed in October 2014, is expected in early 2016.
Dr Dunjic was scheduled to give expert evidence on Friday in the trial of former Bosnian Serb army general Ratko Mladic, whose trial began in May 2012. The prosecution indicted Mladic on charges of war crimes and crimes against humanity, and closed its case in February 2014. Mladic's defense case began in May 2014 and is still ongoing.
=== 5 ===
Serbs in ICTY, Hague, Are Doomed to be Guilty or to Die
Posted on October 23, 2015 by Grey Carter
Amsterdam: Dusan Dunjic, A defence witness in the prosecution of former Bosnian Serb general Ratko Mladic for his alleged role in the siege of Sarajevo and Srebrenica events was found dead at his hotel in the Hague only few hours before he was expected to testify.
It’s 9th Serb who have so far, died under suspicious circumstances in and around ICTY in Scheveningen. Their names are: Djordje Djukic, Slavko Dokmanovic, Milan Kovacevic, Slobodan Milosevic, Momir Talic, Milan Babic and Miroslav Deronjic, General Mile Mrksic was the first one who died outside of Scheveningen (he died in Lisbon prison unit, where he was transferred), and Dusan Dunjić is the first Serb defence witness in case vs. Serbian suspect to be found dead there.
President of Yugoslavia Slobodan Milosevic was found dead in the morning of March 11, 2006. in his cell, only 6 days after the Krajina Serb leader, Milan Babic, had allegedly commited suicide (March 5, 2006.)
This death toll excludes those who were released from the detention unit due to advanced diseases and soon died.
Even though the ICTY, according to its Statute, cannot rule the death penalty, but even if it could, hardy such high number of detainees would be sentenced to death as much as they died in and around ICTY Tribunal in Hague.
It’s significant to ackowledge that even 19 witnesses against Albanian PM and mass murderer of Serbs, involved in ethnic cleansing, Ramush Haradinaj, were brutally murdered, with subsequent verifying by shooting in the head.
All murdered witnesses vs. Ramush Haradinaj for war crimes commited against Serbs:
Ismet Musaj assassinated in 2001. immediately before the start of the trial group “case Dukagjini” in Pristina.
Sadik Murici, protected witness, who was killed in 2002. shot in Pec.
Mirth Murici, protected witness, who was killed in 2002. from firearms
Bekim Mustafa and Avni Eljazaj were killed in 2002. from firearms
Smailj Hardaraj killed on 17 February 2002. shot in ambush in the town of Vitomirica near Pec.
Tahir Zemaj (killed and son Enis and his brother Hasan) was murdered on 4 January 2003. in ambush in Pec.
Ilir Seljimaj wife and his brother Ferid killed in ambush in Pec.
Sabah Toljaj and Isuf Hakljaj, KP members, were killed in the ambush 24th November 2003.
Sadiq Musaj was killed 1. February 2005.
Sinan Musaj disappeared on 14 June 2005.
Đeljadin Musaj was murdered on 16 June 2005. in ambush at the gas pump, “Molika” in the village of Rasic near Pec.
Kujtim Berisha died on 17 July 2007. in Podgorica in a car “accident”
Haradinaj was acqitted.
Therefore ANY possibility to prove their innocence, as for Serbs, is excluded.
The Hague ICTY Tribunal killed Yugoslavia’s President Slobodan Milosevic http://www.globalresearch.ca/the-hague-icty-tribunal-killed-yugoslavia-s-president-slobodan-milosevic/12653
Revisionizam i protirevisionizam u Srbiji
Dopo Mihajlović, Nedić? Annunciato un processo per la riabilitazione legale del più zelante servitore dei nazisti tedeschi, Milan Nedić:
1) USKORO PROCES ZA REHABILITACIJU NEDIĆA
2) SUBNOR: РЕХАБИЛИТАЦИЈА САРАДНИКА ОКУПАТОРА НЕ МОЖЕ ПРОМЕНИТИ ИСТОРИЈУ
Sul ripristino della statua di Tito a Užice, abbattuta all'inizio della guerra fratricida in Jugoslavia:
3) SUBNOR: ТИТО ИМА СВОЈЕ МЕСТО
4) SUBNOR: ТРГ ТРАЖИ РАНИЈИ СЈАЈ
5) SUBNOR: НАШИ ПРЕЦИ СУ СЕ БОРИЛИ ЗА НАШУ БУДУЋНОСТ
=== 1 ===
Uskoro proces za rehabilitaciju Nedića
9 oktobar 2015 Izmijenjeno 07:56 CEST
Praunuk Milana Nedića se nada kako će proces pokazati da njegov pradjed nije bio kriv za ubistva i deportacije.
Prvo ročište u procesu za rehabilitaciju Milana Nedića, premijera Srbije za vrijeme okupacije tijekom Drugog svjetskog rata, zakazano je za 7. prosinac pred Višim sudom u Beogradu, najavio je Nedićev praunuk Aleksandar Nedić, podnositelj zahtjeva u ime potomaka.
Aleksandar Nedić, koji je generalni tajnik Srpskog liberalnog savjeta (SLS), najavio je u razgovoru za Politiku da će u procesu sudjelovati brojni svjedoci, među kojima ima i javnih osoba.
"To su ljudi koje je Milan Nedić svojim odlukama spasao sigurne smrti streljanjem ili deportacijom u logore. Među njima su neki istaknuti komunisti, kao i veliki broj pripadnika pokreta Draže Mihailovića", kaže Aleksandar Nedić.
On je istaknuo da će se tijekom procesa "pokazati da Nedićeva Vlada nije imala veze sa progonom i uništavanjem Jevreja u Srbiji i Beogradu".
Pripremili 1.389 dokumenata
"To će skinuti ljagu sa Milana Nedića, ali i sa Srbije i Beograda. Naš pravni tim pripremio je 1.389 dokumenata koji potkrepljuju ove tvrdnje", naglasio je Aleksandar Nedić.
Nedić još ističe da je njegov pradjed spasio od istrebljivanja više od 350.000 Srba iz NDH i da zahvaljujući njemu nitko iz Srbije nije bio mobiliziran na Istočni front.
Aleksandar Nedić dodaje i da njegov pradjed nije bio osnivač Banjičkog logora, već je, kako je rekao, to bila Komesarska uprava pod Milanom Aćimovićem, kao i da tadašnja vlada nema veze s osnivanjem logora Sajmište.
Milan Nedić bio je načelnik Generalštaba Vojske Kraljevine Jugoslavije, a od 1939. i ministar vojske i mornarice.
Kako podsjeća Politika, zbog zalaganja za svrstavanje uz Hitlera, uslijed nespremnosti Jugoslavije za rat, smijenjen je 1940., a reaktiviran godinu dana kasnije.
Prihvatio je mjesto predsjednika vlade, a u listopadu 1944. bježi u Austriju, da bi ga britanske snage isporučile Beogradu 1946. godine.
Politika podsjeća i da su beogradske novine 5. veljače 1946. objavile da je Nedić izvršio samoubojstvo u zatvoru, skočivši kroz prozor.
Restitucija imovine
Njegovi potomci sada traže da se poništi uredba Vlade FNRJ iz 1949. godine, kojom se narodnim neprijateljima oduzimaju imovina i građanska prava, prenosi Tanjug pisanje lista.
Milan Nedić nikada nije bio osuđen, niti je protiv njega podignuta optužnica. Ukoliko rehabilitacija uspije, može se pristupiti restituciji Nedićeve imovine.
Beogradski dnevnik još podsjeća da je Nedićev testament načinjen 4. travnja 1941. godine, prije napada Njemačke na Jugoslaviju.
Nedić i dvojica njegove braće, Boško i Milutin, posjedovali su 37 ari Zemunskog parka, dio zgrade u Nemanjinoj 35 u Beogradu, gdje se danas nalazi Narodna banka Srbije, nekoliko parcela u Vrtlarskoj ulici u Zemunu i parcele u Grockoj.
Izvor: Agencije
=== 2 ===
http://www.subnor.org.rs/prenosimo-194
Преносимо – Објављено под Актуелно | 21. октобар 2015.
РЕХАБИЛИТАЦИЈА САРАДНИКА ОКУПАТОРА НЕ МОЖЕ ПРОМЕНИТИ ИСТОРИЈУ
Историчарка Оливера Милосављевић, професорка Филозофског факултета у Београду, написала је 2006. године књигу „Потиснута истина – колаборација у Србији 1941-1944“.
Мада је од тада прошло девет година, та њена књига је актуелна и данас, када и поједини историчари уз подршку политичара на власти покушавају да изврше рехабилитацију сарадника окупатора и да натерају суд да зажмури и игнорише историјске чињенице. Лист „Данас“ објавио је разговор са професорком из којег објављујемо изводе.
– Правно је рехабилитован Драгољуб Михаиловић а добро је познато да је свесрдно сарађивао са окупаторима Србије, да ли ће историја морати изнова да се пише?
– Наравно да неће. Идеолошко-политичке одлуке савремених судова које произвољно тумаче далеку прошлост ни на који начин не обавезују историчаре. Историчари се баве анализом и саопштавањем историјских чињеница у њиховом временском контексту, а не њиховим идеолошким „преправљањем“ по савременом политичком налогу. Одлуке данашњих судова ће бити занимљиве тек за историчаре у будућности који ће анализирати идеолошку слику овог нашег времена и објашњавати како су и зашто судови у данашњем контексту и по мери данашњих политичких потреба после седамдесет година „преправљали“ историју, а следбеници и иницијатори наивно веровали да је ту слику прошлости могуће наметнути науци.
– Какве последице то доноси?
– Последице су вишеструко проблематичне. Прво, руши се дигнитет саме науке, јер се делатност историчара компромитује стварањем утиска да је у питању произвољна идеолошка прича која је без икакве основе, да њоме може свако да се бави без икаквог претходног знања и спреме, да не постоје никаква правила историчарског заната, никакав научни метод… Друго, и много важније, младе генерације којима је ова ревизионистичка прича примарно и намењена, свесно се увлаче у клаустрофобични националистички круг мишљења у коме све што је у прошлости имало национални префикс по дефиницији постаје вредност коју треба пригрлити и ставити у темељ сопственог идентитета – и колаборацију са фашизмом и „вредности“ које је колаборација симболизовала у току Другог светског рата, а то је подаништво, конзервативизам, примитивизам…
– Кажете да победа над фашизмом није више извесна, а да је колаборација са фашизмом, посебно код нас, проглашена за патриотизам, а не саучесништво у злочину. Куда та релативизација злочина води и да ли је избрисана разлика између добра и зла?
– Наравно да је избрисана, у данас створеној слици Другог светског рата све је релативизовано. Ако се 27. март прогласи авантуризмом, ако се устанак против фашизма прогласи грешком, ако се колаборација са фашизмом назове патриотизмом, ако се победници над фашизмом прогласе новим окупаторима и убицама, онда се добије само један резултат: да је фашизам био прави избор, да је са њим требало сарађивати да је његове противнике требало убијати… Проглашење фашизма за једну од легитимних идеологија значи његову директну рехабилитацију.
– Истичете да нормализција национализма производи нормализацију колаборације, а нормализација колаборације директно води у рехабилитацију фашизма. Да ли смо опасно одмакли у том правцу и како то зауставити?
– Штета је већ направљена, и то није никаква наша специфичност, тај опасан тренд је шире присутан. Али то више није тема за историчаре, већ за неке друге струке. То историчаре на обавезује, слика Другог светског рата за историју остаје каква је и била – то је био сукоб дивљаштва и достигнутих цивилизацијских вредности, њихових рушилаца и оних који су их бранили, а колаборационисти су били на страни првих, оних који су произвели педесет милиона мртвих, уништење читавих народа, разорену Европу, спаљене људе и угушену децу…
– На почетку књиге „Потиснута истина“, о колаборацији у Србији од 1941. до 1945, наводите да се слика о Милану Недићу вратила данас тамо где је и била 1941. године – тада га је пропаганда престављала као Оца нације… Колико је опасно мењати историју?
– Историја се не мења, прошлост се десила и оставила за собом толико трагова да је нико не може променити. Мења се само интерпретација истих чињеница које су историчарима углавном познате. У последњих двадесет година од када се врши покушај тоталне ревизије историје Другог светског рата, ми нисмо сазнали ни за једну нову битну чињеницу, нисмо добили ниједно истраживање које би нам открило нешто фундаментално ново. Добили смо само нову „интерпретацију“, ново тумачење, а што је оно у сукобу са увек истим чињеницама, изгледа да никога не обавезује. Може се сто пута поновити да је Недић само спасавао народ, као што кажу нови уџбеници историје, али то не може да промени нпр. његове говоре у којима је од својих следбеника захтевао да убијају Хитлерове противнике.
Преносимо – Објављено под Актуелно | 21. октобар 2015.
РЕХАБИЛИТАЦИЈА САРАДНИКА ОКУПАТОРА НЕ МОЖЕ ПРОМЕНИТИ ИСТОРИЈУ
Историчарка Оливера Милосављевић, професорка Филозофског факултета у Београду, написала је 2006. године књигу „Потиснута истина – колаборација у Србији 1941-1944“.
Мада је од тада прошло девет година, та њена књига је актуелна и данас, када и поједини историчари уз подршку политичара на власти покушавају да изврше рехабилитацију сарадника окупатора и да натерају суд да зажмури и игнорише историјске чињенице. Лист „Данас“ објавио је разговор са професорком из којег објављујемо изводе.
– Правно је рехабилитован Драгољуб Михаиловић а добро је познато да је свесрдно сарађивао са окупаторима Србије, да ли ће историја морати изнова да се пише?
– Наравно да неће. Идеолошко-политичке одлуке савремених судова које произвољно тумаче далеку прошлост ни на који начин не обавезују историчаре. Историчари се баве анализом и саопштавањем историјских чињеница у њиховом временском контексту, а не њиховим идеолошким „преправљањем“ по савременом политичком налогу. Одлуке данашњих судова ће бити занимљиве тек за историчаре у будућности који ће анализирати идеолошку слику овог нашег времена и објашњавати како су и зашто судови у данашњем контексту и по мери данашњих политичких потреба после седамдесет година „преправљали“ историју, а следбеници и иницијатори наивно веровали да је ту слику прошлости могуће наметнути науци.
– Какве последице то доноси?
– Последице су вишеструко проблематичне. Прво, руши се дигнитет саме науке, јер се делатност историчара компромитује стварањем утиска да је у питању произвољна идеолошка прича која је без икакве основе, да њоме може свако да се бави без икаквог претходног знања и спреме, да не постоје никаква правила историчарског заната, никакав научни метод… Друго, и много важније, младе генерације којима је ова ревизионистичка прича примарно и намењена, свесно се увлаче у клаустрофобични националистички круг мишљења у коме све што је у прошлости имало национални префикс по дефиницији постаје вредност коју треба пригрлити и ставити у темељ сопственог идентитета – и колаборацију са фашизмом и „вредности“ које је колаборација симболизовала у току Другог светског рата, а то је подаништво, конзервативизам, примитивизам…
– Кажете да победа над фашизмом није више извесна, а да је колаборација са фашизмом, посебно код нас, проглашена за патриотизам, а не саучесништво у злочину. Куда та релативизација злочина води и да ли је избрисана разлика између добра и зла?
– Наравно да је избрисана, у данас створеној слици Другог светског рата све је релативизовано. Ако се 27. март прогласи авантуризмом, ако се устанак против фашизма прогласи грешком, ако се колаборација са фашизмом назове патриотизмом, ако се победници над фашизмом прогласе новим окупаторима и убицама, онда се добије само један резултат: да је фашизам био прави избор, да је са њим требало сарађивати да је његове противнике требало убијати… Проглашење фашизма за једну од легитимних идеологија значи његову директну рехабилитацију.
– Истичете да нормализција национализма производи нормализацију колаборације, а нормализација колаборације директно води у рехабилитацију фашизма. Да ли смо опасно одмакли у том правцу и како то зауставити?
– Штета је већ направљена, и то није никаква наша специфичност, тај опасан тренд је шире присутан. Али то више није тема за историчаре, већ за неке друге струке. То историчаре на обавезује, слика Другог светског рата за историју остаје каква је и била – то је био сукоб дивљаштва и достигнутих цивилизацијских вредности, њихових рушилаца и оних који су их бранили, а колаборационисти су били на страни првих, оних који су произвели педесет милиона мртвих, уништење читавих народа, разорену Европу, спаљене људе и угушену децу…
– На почетку књиге „Потиснута истина“, о колаборацији у Србији од 1941. до 1945, наводите да се слика о Милану Недићу вратила данас тамо где је и била 1941. године – тада га је пропаганда престављала као Оца нације… Колико је опасно мењати историју?
– Историја се не мења, прошлост се десила и оставила за собом толико трагова да је нико не може променити. Мења се само интерпретација истих чињеница које су историчарима углавном познате. У последњих двадесет година од када се врши покушај тоталне ревизије историје Другог светског рата, ми нисмо сазнали ни за једну нову битну чињеницу, нисмо добили ниједно истраживање које би нам открило нешто фундаментално ново. Добили смо само нову „интерпретацију“, ново тумачење, а што је оно у сукобу са увек истим чињеницама, изгледа да никога не обавезује. Може се сто пута поновити да је Недић само спасавао народ, као што кажу нови уџбеници историје, али то не може да промени нпр. његове говоре у којима је од својих следбеника захтевао да убијају Хитлерове противнике.
=== 3 ===
Писмо – Објављено под Актуелно | 21. октобар 2015.
ТИТО ИМА СВОЈЕ МЕСТО
Београђанин Љубиша Илић послао је писмо председнику СУБНОР-а Србије, у коме, поред осталог, каже:
„Сећате се оног мог „Срам вас било, Ужичани“ и ево дочеках и то време да некоме дође у главу. По некад је то најдужи пут.
Тамо где је стајао ових 24 године, уз ону зидину у мраку иза зграде музеја и да не може да се види са улице, стварно је била срамота.
Ја имам лепе успомене на отварање Трга партизана и постављање овог споменика 4. јула 1961. Ранковић је отворио Трг, одржао говор и скинуо заставе којима је био прекривен споменик. Био сам присутан на Тргу са покојним оцем и мајком. После тога одржан је велики народни збор у Крчагову, било нас је 200.000 из целе бивше Југославије. Говор је држао Тито.
Никада ми теже није било него када сам на Тргу партизана, на месту где је стајао Титов споменик, затекао пластични тобоган на, надувавање а около неку вашарску и кичерајску скаламерију. Заплакао сам! Мени и данас дан у ушима одзвањају стихови Славка Вукосављевића „кроз хладан покров крвав и бео, ноћу је то завеј’о ветар… ипак на југу војска корача, пао је 14-ти километар ал’ никад неће Кадињача (29. новембар 1941.).
Навиру ми мисли и речи оца који је тог дана био курир и извештавао Раднички батаљон докле су Немци стигли и задобио две ране, а превијен тек горе, негде на Белим земљама на Златибору, када су се повукли прено Нове Вароши до Руда.
Позлило му с пролећа 1996. кад је у дневном листу „Експрес Политика“ прочитао чланак неког, тада младог историчарчића, који тврди да је на Кадињачи изгинуо цео Раднички батаљон, њих 270, а да је погинуо један Немац. Сада ја читам – није један него два Немца! Рече тада отац: „Па да смо их камењем гађали одозго са брда не би тако било, а имали смо и топ“.
„Сећате се оног мог „Срам вас било, Ужичани“ и ево дочеках и то време да некоме дође у главу. По некад је то најдужи пут.
Тамо где је стајао ових 24 године, уз ону зидину у мраку иза зграде музеја и да не може да се види са улице, стварно је била срамота.
Ја имам лепе успомене на отварање Трга партизана и постављање овог споменика 4. јула 1961. Ранковић је отворио Трг, одржао говор и скинуо заставе којима је био прекривен споменик. Био сам присутан на Тргу са покојним оцем и мајком. После тога одржан је велики народни збор у Крчагову, било нас је 200.000 из целе бивше Југославије. Говор је држао Тито.
Никада ми теже није било него када сам на Тргу партизана, на месту где је стајао Титов споменик, затекао пластични тобоган на, надувавање а около неку вашарску и кичерајску скаламерију. Заплакао сам! Мени и данас дан у ушима одзвањају стихови Славка Вукосављевића „кроз хладан покров крвав и бео, ноћу је то завеј’о ветар… ипак на југу војска корача, пао је 14-ти километар ал’ никад неће Кадињача (29. новембар 1941.).
Навиру ми мисли и речи оца који је тог дана био курир и извештавао Раднички батаљон докле су Немци стигли и задобио две ране, а превијен тек горе, негде на Белим земљама на Златибору, када су се повукли прено Нове Вароши до Руда.
Позлило му с пролећа 1996. кад је у дневном листу „Експрес Политика“ прочитао чланак неког, тада младог историчарчића, који тврди да је на Кадињачи изгинуо цео Раднички батаљон, њих 270, а да је погинуо један Немац. Сада ја читам – није један него два Немца! Рече тада отац: „Па да смо их камењем гађали одозго са брда не би тако било, а имали смо и топ“.
=== 4 ===
http://www.subnor.org.rs/uzice-50
Ужице – Објављено под Актуелно | 21. октобар 2015.
ТРГ ТРАЖИ РАНИЈИ СЈАЈ
И најзагриженији опоненти тешко ће порећи да је Титовим залагањем шездесетих година прошлог века Ужице од касабе постало модерна варош. Сад је опет време да Броз ради за град из кога је јесени 1941. заповедао браниоцима Ужичке Републике.
Београдски лист „Блиц“ објавио је текст из којег објављујемо делове.
„Власт инсистира на томе да се споменик који од 1991. чами у хладовини Народног музеја мора комерцијализовати. Како га уновчити – планова још нема иако идеје постоје.
– До Дана победе следеће године споменик ће бити измештен. Да ли на Трг, где се и налазио, испред зграде из које је Тито командовао, или на другу локацију, тек статуа ће се бити у служби туристичке понуде. Спрема се и Музеј Ужичке републике па је прилика да се садржај, уз путовање плавим возом и симболичним пасошем, обогати и спомеником – резимира Никола Гогић, директор Народног музеја.
Рад вајара Фране Кршинића постављен је на Трг 1961, одакле су га власти 1991. сакриле у заклоњени део музејског дворишта.
– Заговорник сам да се врати на Трг, чијој амбијенталној целини припада. Музеј у Јабланици, посвећен бици на Неретви, последњих година туче све рекорде у посећености, долазе из Словеније, Хрватске, Македоније…“.
За прославу Дана устанка, југословенске власти су 1961. у срцу Ужица изградиле прелеп Трг око кога су никле стамбене зграде, библиотека, позориште, биоскоп… Ужице је већ много зарадило на Титу, констатује Здравко Јакшић, председник овдашњег СУБНОР-а.
– Од уклањања споменика Трг је претворен у бувљак. Ни једна екскурзија није прошла кроз Ужице а да није дошла да види споменик. Није било суботе да нам не дође по пет-шест аутобуса туриста. Пролетос сам дочекао групу из Босне и Словеније. Кад су видели где држимо споменик, вратили су се у аутобус и наставили пут – каже Јакшић.
А Никола Гогић је изричит – споменик је украден са Трга партизана.
– Однет је без сагласности музејских радника и Завода за заштиту споменика културе. Украли су га они што су деведесетих под шатром србовали са три подигнута прста, а бежали из војске кад се пуцало“.
Уз овај текст и изјаве додајемо да је СУБНОР Србије, заједно са борцима и члановима организације и становницима Ужица, годинама с разлогом и уз аргументе тражио да се споменик маршалу и председнику Титу врати на пређашње место.
Ко уништава сопствену прошлост не може да рачуна ни на будућност. То је наук који смо научили, али никако да повод буде „комерцијализација“. Разлози за исправљање учињене срамоте су суптилније природе.
Ужице – Објављено под Актуелно | 21. октобар 2015.
ТРГ ТРАЖИ РАНИЈИ СЈАЈ
И најзагриженији опоненти тешко ће порећи да је Титовим залагањем шездесетих година прошлог века Ужице од касабе постало модерна варош. Сад је опет време да Броз ради за град из кога је јесени 1941. заповедао браниоцима Ужичке Републике.
Београдски лист „Блиц“ објавио је текст из којег објављујемо делове.
„Власт инсистира на томе да се споменик који од 1991. чами у хладовини Народног музеја мора комерцијализовати. Како га уновчити – планова још нема иако идеје постоје.
– До Дана победе следеће године споменик ће бити измештен. Да ли на Трг, где се и налазио, испред зграде из које је Тито командовао, или на другу локацију, тек статуа ће се бити у служби туристичке понуде. Спрема се и Музеј Ужичке републике па је прилика да се садржај, уз путовање плавим возом и симболичним пасошем, обогати и спомеником – резимира Никола Гогић, директор Народног музеја.
Рад вајара Фране Кршинића постављен је на Трг 1961, одакле су га власти 1991. сакриле у заклоњени део музејског дворишта.
– Заговорник сам да се врати на Трг, чијој амбијенталној целини припада. Музеј у Јабланици, посвећен бици на Неретви, последњих година туче све рекорде у посећености, долазе из Словеније, Хрватске, Македоније…“.
За прославу Дана устанка, југословенске власти су 1961. у срцу Ужица изградиле прелеп Трг око кога су никле стамбене зграде, библиотека, позориште, биоскоп… Ужице је већ много зарадило на Титу, констатује Здравко Јакшић, председник овдашњег СУБНОР-а.
– Од уклањања споменика Трг је претворен у бувљак. Ни једна екскурзија није прошла кроз Ужице а да није дошла да види споменик. Није било суботе да нам не дође по пет-шест аутобуса туриста. Пролетос сам дочекао групу из Босне и Словеније. Кад су видели где држимо споменик, вратили су се у аутобус и наставили пут – каже Јакшић.
А Никола Гогић је изричит – споменик је украден са Трга партизана.
– Однет је без сагласности музејских радника и Завода за заштиту споменика културе. Украли су га они што су деведесетих под шатром србовали са три подигнута прста, а бежали из војске кад се пуцало“.
Уз овај текст и изјаве додајемо да је СУБНОР Србије, заједно са борцима и члановима организације и становницима Ужица, годинама с разлогом и уз аргументе тражио да се споменик маршалу и председнику Титу врати на пређашње место.
Ко уништава сопствену прошлост не може да рачуна ни на будућност. То је наук који смо научили, али никако да повод буде „комерцијализација“. Разлози за исправљање учињене срамоте су суптилније природе.
=== 5 ===
Јасан став – Објављено под Актуелно | 22. октобар 2015.
НАШИ ПРЕЦИ СУ СЕ БОРИЛИ ЗА НАШУ БУДУЋНОСТ
Главни град наше отаџбине је достојанствено обележио 71.годишњицу слободе после тамновања под окупатором и његовим сарадницима у Другом светском рату.
У низу збавања је учествовала многољудна организација СУБНОР-а, поред осталог и на скупу у Градској скупштини где је говорио и министар у Влади Републике Србије Небојша Стефановић.
Због ширег значаја објављујемо излагање Стефановића.
СРБИЈА ЈЕ УВЕК ДЕО АНТИФАШИСТИЧКОГ ФРОНТА
У низу збавања је учествовала многољудна организација СУБНОР-а, поред осталог и на скупу у Градској скупштини где је говорио и министар у Влади Републике Србије Небојша Стефановић.
Због ширег значаја објављујемо излагање Стефановића.
СРБИЈА ЈЕ УВЕК ДЕО АНТИФАШИСТИЧКОГ ФРОНТА
”Славимо победу у ослобођеном Београду, сећамо се пожртвовања и јунаштва, најсуровијих страдања и разарања током Другог светског рата. Још једном одајемо признање нашим прецима који су се борили против фашизма, њиховој надљудској борби и непоколебљивом патриотизму. Била је то борба за нашу будућност и идентитет нашег народа.
Фашистичка идеја доживела је крах, и управо одбацивање једне шизофрене нетрпељивости и искључивости, била је највећа победа човечанства у 20. веку и уједно темељ успостављања европских вредности и демократије. Модерна Европа настала је управо на тековинама антифашистичке борбе, а Србија је и историјски и цивилизацијски одувек била њен део. На резултатима те победе, изграђен је и читав један систем општих вредности и механизми на којима почивају државе и друштва.
Влада Србије не заборавља тековине антифашизма. Не смемо дозволити да у сенку падну наши и совјетски хероји и њихове победе, злочинци као ни њихови савезници, јер ћутање носи са собом заборав жртава и кризу вредности.
Нажалост, свет се данас, али и Србија, суочава са разним покушајима ревизије прошлости и порицања злочина. Некада је о фашизму све било јасно, а данас се чини да постоје „они“ који би преокренули значај антифашистичке борбе, не схватајући да је то вредносни систем који се не може променити.
РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ И У СУДНИЦАМА
Фашистичка идеја доживела је крах, и управо одбацивање једне шизофрене нетрпељивости и искључивости, била је највећа победа човечанства у 20. веку и уједно темељ успостављања европских вредности и демократије. Модерна Европа настала је управо на тековинама антифашистичке борбе, а Србија је и историјски и цивилизацијски одувек била њен део. На резултатима те победе, изграђен је и читав један систем општих вредности и механизми на којима почивају државе и друштва.
Влада Србије не заборавља тековине антифашизма. Не смемо дозволити да у сенку падну наши и совјетски хероји и њихове победе, злочинци као ни њихови савезници, јер ћутање носи са собом заборав жртава и кризу вредности.
Нажалост, свет се данас, али и Србија, суочава са разним покушајима ревизије прошлости и порицања злочина. Некада је о фашизму све било јасно, а данас се чини да постоје „они“ који би преокренули значај антифашистичке борбе, не схватајући да је то вредносни систем који се не може променити.
РЕВИЗИЈА ИСТОРИЈЕ И У СУДНИЦАМА
Ревизија историје нашла се и у судницама. Још једно преиспитивање историје и још један поступак који јавност дели и збуњује јавност, јесте захтев за рехабилитацију председника Владе за време немачке окупације Србије, Милана Недића.
То није добра порука за будућност Србије, као ни достојно сећање на хероје ове земље.
По свему судећи времена се мењају. А у тим и таквим временима, због нечије небриге, раније се догађало, да појединци забораве и на заслужне историјске личности. Тако је генерал Жданов, човек који је и са нашим и совјетским борцима ослобађао Београд више пута остајао без улице која је носила његово име. Подсетио бих да је 1964. године генерал Жданов, путујући на прославу двадесете годишњице ослобођења Београда, трагично настрадао на Авали у авионској несрећи. Зато у колективном сећању наше ослободиоце морамо да чувамо, и не смемо допустити да историјско наслеђе и чињенице неко релативизује, прекраја и мења.
Данас смо сведоци да се људске вредности, хуманост, једнакост и толеранција протерују а једно од највећих зала са којим се човечанство сусрело, тероризам, прети да угрози слободу и демократију и унизи оно највредније у човеку.
Суочени смо са хиљадама избеглица које бежећи од ужаса, пролазе кроз нашу земљу, и не могу а да не изазову бригу у нама, сажаљење и побуде саосећајност.
Влада Србије и њен премијер Александар Вучић суочавају са тешким одлукама и различитим изазовима, боримо се са савременим претњама и настојимо да све неспоразуме решавамо миром и дијалогом. Градимо Србију и улажемо огромне напоре у њен развој и просперитет. Али ми данас бијемо битке и за наше историјско наслеђе – да сачувамо Косово и Метохију у саставу наше земље.
Србија је дубоко привржена разумевању, сарадњи и ненасиљу. Вођени поукама из прошлости, Србија жели да буде стабилна и снажна, лидер мира, сарадње и помирења у региону.
Клањам се сенима наших хероја и ослободиоца. Нека им је вечна слава!”- рекао је министар у Влади Србије Небојша Стефановић на октобарској свечаности у Градској скупштини Београда.
То није добра порука за будућност Србије, као ни достојно сећање на хероје ове земље.
По свему судећи времена се мењају. А у тим и таквим временима, због нечије небриге, раније се догађало, да појединци забораве и на заслужне историјске личности. Тако је генерал Жданов, човек који је и са нашим и совјетским борцима ослобађао Београд више пута остајао без улице која је носила његово име. Подсетио бих да је 1964. године генерал Жданов, путујући на прославу двадесете годишњице ослобођења Београда, трагично настрадао на Авали у авионској несрећи. Зато у колективном сећању наше ослободиоце морамо да чувамо, и не смемо допустити да историјско наслеђе и чињенице неко релативизује, прекраја и мења.
Данас смо сведоци да се људске вредности, хуманост, једнакост и толеранција протерују а једно од највећих зала са којим се човечанство сусрело, тероризам, прети да угрози слободу и демократију и унизи оно највредније у човеку.
Суочени смо са хиљадама избеглица које бежећи од ужаса, пролазе кроз нашу земљу, и не могу а да не изазову бригу у нама, сажаљење и побуде саосећајност.
Влада Србије и њен премијер Александар Вучић суочавају са тешким одлукама и различитим изазовима, боримо се са савременим претњама и настојимо да све неспоразуме решавамо миром и дијалогом. Градимо Србију и улажемо огромне напоре у њен развој и просперитет. Али ми данас бијемо битке и за наше историјско наслеђе – да сачувамо Косово и Метохију у саставу наше земље.
Србија је дубоко привржена разумевању, сарадњи и ненасиљу. Вођени поукама из прошлости, Србија жели да буде стабилна и снажна, лидер мира, сарадње и помирења у региону.
Клањам се сенима наших хероја и ослободиоца. Нека им је вечна слава!”- рекао је министар у Влади Србије Небојша Стефановић на октобарској свечаности у Градској скупштини Београда.
Da: Nasa Jugoslavija <zajedno @nasa-jugoslavija.org>Oggetto: Intevrju Svetozar LivadaData: 20 ottobre 2015 19:57:02 CESTPostovani,Prof. Dr. Svetozar Livada, poznata javna licnost, borac za ljudska prava, nosilac partizanske spomenice 1941. godine, autor vise knjiga, covjek neiscrpne energije...dao je intervju za Udruzenje "Nasa Jugoslavija". Mozete ga procitati na nasoj stranici - www.nasa-jugoslavija.orgSrdacan pozdrav,Dalibor TomicUdruzenje "Nasa Jugoslavija"Savez Jugoslavena
Udruženje „Naša Jugoslavija“
U razgovoru sa...
Prof. Dr. Svetozara Livadu sam prvi puta sreo u proljeće 2015. godine u njegovom domu u Poreču. Oduševila me njegova prisnost, jednostavnost sa kojom komunicira sa ljudima. Fasciniralo me je njegovo „prenapućeno pamčenje“. Prilikom našeg prvog susreta, kao i na kasnijim susretima, uzeo sam si pravo slušati čovjeka sa nevjerovatno širokim znanjem. Upijao sam svaku njegovu riječ, njegovu misao. Osim što zna puno govoriti, a ima i o čemu, Svetozar Livada mi je pokazao i dokazao da je i vrlo pažljivi slušaoc. To nije lako. Za to je potrebno biti čovjek. A dr. Svetozar Livada to bez sumnje je. Pokazao je to svojim djelom za vrijeme građanskog rata koji se tako bjesomučno nadvio nad ove lijepe balkanske visoravni. Pokazao je to i nakon rata u funkciji Predsjednika Zajednice Srba u RH. Nije ostao dužan kritizirati nepravdu, bez obzira od koga dolazila, ali je vrlo dobro znao i naći lijepu riječ za pravdu. I nakon 1.000 transfuzija krvi koje je primio, i nakon 40 operacija kostiju ostao je čovjek koji se drži Kantove maksime: „moralni zakoni u mojim grudima, a nebeski među zvijezdama“.
Dugo sam se dvoumio da li da ga, u ime Udruženja „Naša Jugoslavija“, zamolim za jedan intervju. Brzo sam primijetio da je moj strah bio neopravdan. Ne samo da je odmah pristao, nego mi je nakon intervjua rekao: „Dragi Zlatko, pružio si mi priliku oduška da sebi i drugima kažem što je bila Jugoslavija i da s ponosom dignem čašu u vašu čast dobrih namjera i ispravnost napora koje činite. Biti Jugoslaven – to je moja obveza. Čini mi čast da vam se kao ilegalac iz domovine, gdje mi se ni pepeo nesmije sačuvati, mogu pridružiti. Uvijek s vama vaš Jugoslaven...“
Dr. Livada zahvaljujemo se što ste pristali na intervju za Udruženje „Naša Jugoslavija“.
Držim do vas i vašeg djela kao do sebe. Jugoslavija je bila „Periklovo doba„ prema onome što je iza nje ostalo. Nek Vam je vazda sa srećom!
Da li, s obzirom na Vaše godine, a prije svega na Vaše zdravstveno stanje, pratite političke, socijalne, privredne događaje u RH i svijetu?
Prije svega ja sam naučenjak-empiričar, ne bavim se politikom ali politika se bavi samnom i to na najpogrešniji način i to me prosto prisiljava da budem političko biće i da pratim što se događa sa suvremenom civilizacijom posebno s ljudima oko nas.
Približava se 25-godišnjica Hrvatske samostalnosti. Kako gledate na rezultate (socijalne, ekonomske, političke...) koje je RH postigla u proteklih 25 godina?
Izučavajući taj problem u svim domenama života zaključio sam da niti jedan projekat novonastalih država nije uspio, niti može uspijeti. Dakle, mi smo nazadovali. Ima jedna tvrdnja sarajevskog poete ABDULAHA SIDRANA koji kaže: „Da je Jugoslavija bila 100 puta gora, ipak bi bila 100 puta bolja od ovoga što imamo danas!“
Prvo, sve su u dužničkom ropstvu, sve su unazadile odnose između vlasti i naroda. Prisutno je oživljavanje ustaško četnikog sindroma... Drugo, što je najtragičnije, ljudski faktor je toliko stradao da su sve sredine doživjele gotovo demografsku katastrofu. Isušivanje mozgova traje, kao jedna od najvećih prijetnji zaostajanju ovoga prostora. Ogromni resursi koji su bili svojina većeg djela proizvađača opljčkani su. Uništen je treći stalež, pljačkom sprovedena je deindustrijalizacija. Nikada nismo imali takovu disproporciju između onih na vrhu i ovih na dnu, između onih u periferiji i onih u centru.
Prvo, sve su u dužničkom ropstvu, sve su unazadile odnose između vlasti i naroda. Prisutno je oživljavanje ustaško četnikog sindroma... Drugo, što je najtragičnije, ljudski faktor je toliko stradao da su sve sredine doživjele gotovo demografsku katastrofu. Isušivanje mozgova traje, kao jedna od najvećih prijetnji zaostajanju ovoga prostora. Ogromni resursi koji su bili svojina većeg djela proizvađača opljčkani su. Uništen je treći stalež, pljačkom sprovedena je deindustrijalizacija. Nikada nismo imali takovu disproporciju između onih na vrhu i ovih na dnu, između onih u periferiji i onih u centru.
Dakle ukratko, Hrvatska je posebno nazadovala od kada je ušla u Evropsku Uniju.
Izgubila je kriterije odnosa prema ljudima, a posebno prema manjinskom problemu. Žrtvovala je svoje stanovništvo da je doživjelo demografski slom, a srpski korpus je masakrirala i dovela ga do biološkog sloma. Na 100 umrlih zagrebačkih Srba rodi se samo jedno srpsko dijete. To je katastrofa.
Mislili su da kad kljaštre jedan etnicitet, a kljaštrili su sve, sve su manjine sveli na jednu trećinu, a srpsku su masakrirali. Mislili su da čine dobro, a učinili su zlo. To je tragedija koja je pogodila 15% sveukupnog stanovništva. Došlo je do pertubacije. Od 19 županija stanovništvo Hrvatske se počelo pregrupirati u samo pet županija. Preko 50% živi u samo pet županija što je novi društveni trošak za institucije, radna mjesta, stambena pitanja, socijalna itd...
Izgubila je kriterije odnosa prema ljudima, a posebno prema manjinskom problemu. Žrtvovala je svoje stanovništvo da je doživjelo demografski slom, a srpski korpus je masakrirala i dovela ga do biološkog sloma. Na 100 umrlih zagrebačkih Srba rodi se samo jedno srpsko dijete. To je katastrofa.
Mislili su da kad kljaštre jedan etnicitet, a kljaštrili su sve, sve su manjine sveli na jednu trećinu, a srpsku su masakrirali. Mislili su da čine dobro, a učinili su zlo. To je tragedija koja je pogodila 15% sveukupnog stanovništva. Došlo je do pertubacije. Od 19 županija stanovništvo Hrvatske se počelo pregrupirati u samo pet županija. Preko 50% živi u samo pet županija što je novi društveni trošak za institucije, radna mjesta, stambena pitanja, socijalna itd...
Da li biste mogli usporediti rezultate RH u proteklih 25 godina sa rezultatima koje je Jugoslavija postigla u istom periodu između 1945 – 1970. godine?
Kada bi uspoređivali postotke obnove zbog ratnih kalvarija, onda je to razlika kao nebo i zemlja. Jugoslavija je u prvih dvije godine čak za tzv. neostaljinističke revolucije, ipak riješila obnovu zemlje. Poslije pedesetih godina je živjela u akcelerativnom procesu naglih stopa rasta. Zagreb je držao 11% industrijskog potencijala Jugoslavije. Prvo, razvila je kompletno školstvo, zdravstvenu zaštitu, izbacila je sudbinu socijalnih bolesti. I najveći dar koji je mogla priuštiti svome narodu za tih 20-tak godina poslije rata, ona je prolongirala srednje očekivanje života za 20 godina. To ni jedan evropski narod nije uspio u tako kratkom vremenu. Smanjila je učešće seoskog u ukupnom jugoslavenskom stanovništvu, počela je razvijati samostalnu modernu radničku klasu. Uvođenjem radničkog samoupravljanja ulazi u povijest pokušaja direktne demokracije i ubrzava procese modernizacije na europskim licencijama. Mijenja kompletnu nomenklaturu zanimanja. Dakle, razlike su kao nebo i zemlja jer stalno smo napredovali, a Hrvatska nazaduje. Jugoslavija je u svojoj konačnosti 90-tih godina dosegla da smo imali pola milijuna studenata. Bili smo treća zemlja u svijetu prema odnosu broja stanovnika i broja studenata. Imali smo preko 200 naučnih institucija, oko 60.000 doktora nauka i doktora medicine. Dakle, to je nešto što se neda uporediti ni u jednoj republici. Najdalje je ipak otišla Slovenija, ali je bila i najrazvijenija. No i pored toga ona je upala u dužničku krizu i unutarnje sukobe. Oko ničega se ne mogu sporazumijeti. To je elita koja živi odvojeno od naroda. Posvuda u parlamentima vode verbalni klasni rat.
Kakva je, po Vašem mišljenju, situacija po pitanju povratka Hrvatskih Srba na vlastita ognjišta?
Povratak je potpuno prestao 2006. godine. Od onog dijela koji se vratio, selektivnom politikom povratka Hrvatska je isključivo dozvolila da se vrate ostarijeli grobovi i stavila je u tzv. državotvornu eutanaziju prostor koji zove prostor od posebne državne skrbi, a nije stvorila ni jednu industrijsku zonu, ni jednu propulzivnu granu djelatnosti. Poljoprivreda je tamo potpuno zamrla. Većina ovih prostora u kojima Srbi žive je neodrživi razvoj. Nadogradnja je uništena, razoreno je 24.000 stambenih objekata i 13.000 gospodarskih. Preostali bolje izgrađeni objekti u kojima su bili veliki sistemi napajanja strujom, vodom itd. dodijelila je kolonistima – Hrvatima iz BIH. U povijesti niti jedna kolonizacija nije uspijela. Kolonizirano je 200.000 Hrvata i njihove su porodice ostarjele i skoro su dovedene kao žrtve iste matrice rata, u isti položaj kao srpske. Jer tamo nema održivog života. Nema škola, nema radnog mjesta, nema društvenog života za mlađe generacije, nema stambenog prostora. Dakle, tragedija izgona je toliko tragična da je pogodila hrvatski demografski korpus u svim domenama, a nacionalizam još uvijek buja.
Oni žale što se nije provela Oluja u istočnoj Slavoniji. Umjesto da slave mirnu reintegraciju, kao najveći domet ljudskog sporazumijevanja, oni kavalkadama, pontifikalnim misama, fanfarama, koncelebriraju kulturu smrti. To je prosto nerazumljivo za jedan narod koji s pravom može reći da pripada povijesti evropske kulture. Zaražen je obnavljajućom mržnjom ksenofobije.
Oni žale što se nije provela Oluja u istočnoj Slavoniji. Umjesto da slave mirnu reintegraciju, kao najveći domet ljudskog sporazumijevanja, oni kavalkadama, pontifikalnim misama, fanfarama, koncelebriraju kulturu smrti. To je prosto nerazumljivo za jedan narod koji s pravom može reći da pripada povijesti evropske kulture. Zaražen je obnavljajućom mržnjom ksenofobije.
Aktivno ste učestvovali u radu Stranke Jugoslavena. Da li je to bila stranka nacionalnog opredjeljenja? Ukoliko DA, da li ste Vi Jugoslaven?
Ja sam bio i ostajem integralni Jugoslaven po svom osjećaju, jer nemam kompleks nikakvog etniciteta. Ja sam fiziološki građanin svijeta. Primio sam preko tisuću transfuzija krvi, svih rasa i naroda kao ranjeni partizan. Još dok sam bio đak, mnogi su mi rekli da sam savladao kroz vlastite vene sve nacionalizme i rasne teorije. Prema tome, ja sam shvatio da je ideja Jugoslavenstva jedna od progresivnih ideja koja bi bila neka barijera bujanju nacionalizma, jer nacionalizam je po svojoj isključivosti naglašen tzv. zamračenjem uma. Dizanjem svoga nacionaliteta iznad drugoga i dizanje svoje istorije iznad drugih je antropološki bijeg u suludi sukob sa istinom sudbine čovjeka. Naročito na ovim prostorima, gdje su kotači povijesti vajali da nema nikakve mogućnosti da netko bude čisti nacionalitet. Formiranjem nacionalne svijesti u Hrvatskoj nikada Hrvatska ne bi sačuvala integritet ovih prostora da u tome nisu učestvovali i drugi nacionaliteti. Jer kulture se prožimlju, kad pogledam ovdje historijski, sad sam imao priliku da to statistički mjerim u posljednjih sto godina. Dva grada npr. koja su bila najznačajnija po multietničnosti Vukovar i Mostar, izučavao sam etničku distancu ta dva grada, doživili su najveću katastrofu, tragediju etničkih sukoba na ovom prostoru. Prema tome, to me vraća ka ovome momentu da stranka Jugoslavena koja nije bila ni nacionalna ni anacionalna, niti nadnacionalna nego je bila neka vrsta nadomjestka ljudskom građanskom integralizmu. Po staroj rimskoj logici: “gdje mi je dobro, tu mi je domovina“. I tako je shvaćen jedan dobar dio registriranih Jugoslavena. Dakle, kao vi danas Njemačku. Kad pogledam tko su bili Jugoslveni npr. Nikola Tesla, Josip Broz, Savka Dapčević Kučar, a gledajte do šta ju je doveo nacionalizam?
Prema tome, varaju se mnogi koji misle da je to bio nagon za nekakvo prestizanje, anacionalno protiv drugih nacionaliteta. Ja vidim da u stranici Jugoslavena, a imao sam prilike da pregledam dosijee 200 članova koje je imala hrvatska stranka Jugoslavena, mnogi sadašnji nakaradni nacionalisti bili su njezini članovi, uglavnom obrazovani ljudi. Pouzdano tvrdim da je Stranka Jugoslavenaimala u svom sastavu najobrazovaniji kadar.
U svojoj knjizi „Etničko čišćenje – Zločin stoljeća“ ste napisali: “nisu oni toliko jaki, koliko je šutljiva većina slabo organizirana“. Da li to po Vašam mišljenju još vrijedi? I što bi ta šutljiva većina morala/trebala napraviti da se to promijeni?
U svojoj knjizi „Etničko čišćenje – Zločin stoljeća“ ste napisali: “nisu oni toliko jaki, koliko je šutljiva većina slabo organizirana“. Da li to po Vašam mišljenju još vrijedi? I što bi ta šutljiva većina morala/trebala napraviti da se to promijeni?
Reći ću vam jednu gnomu. Moj otac treba da ide u zatvor i uvede mene u štalu i kaže: „Vidiš li ovoga vola?“ Kažem: „Vidim.“ U drugi razred gimnazije sam išao. Otac kaže: „On da zna koliko je jak ti ga nikad ne bi u jaram uhvatio. Ako ga ne budeš hranio biti ćeš vol.“ Plakao sam pred materom da me otac ponizio. Ona mi kaže: „Nije jer ti neznaš, nezreo si.“ Narod nezna koliko je jak. Mi živimo u doba organizacija i institucija. Da je šutljiva većina složna nikada je ne bi ovakva odnarođena vlasti mogla zajahati. Jer ona ga je uvela u bratoubilački, građanski rat. Na toj osnovi nastala je vladajuća elita koja se potpuno odvojila od vlastitog naroda i postala kolonija europske periferije. To je najveća tragedija ovoga prostora. Dakle, udaljili smo vlast od naroda i to pod firmom da je ono bio „mrak“. Ovo je zaista pogrešno upaljeno svijetlo. Oni straše narod baukom komunizma. Nikad ovdje komunizma nije bilo, niti ga je moglo biti. Ali je bila istorijska socijalna ideja ravnopravnosti, kršćanska ideja da smo jedan rod, bratstvo i jedinstvo. Bila je solidarnost na najvišem nivou. Danas imamo tragediju da nikada nismo imali više materijalnih dobara, ali je raspored materijalnih dobara drugačiji. Mali broj pojedinaca se obogatio bez rada, pljačkom stoljeća, pretvorba, čitaj – pljačka. Nikogovići su postali vlasnici ogromnih nekretnina bez rada. Ogromna masa aktivnog stanovništva je prisiljena da vegetira, bez prava na rad, a sela su potpuno razorena.
Šutljiva većina bi morala prije svega pratiti trend suvremene civilizacije. Mi, kao narodi ovdašnje civilizacije počivamo od institucija i organizacija. Šutljiva većina nije ni organizirana ni institucionalno ustrojena. Onda se javljaju manipulatori koji tu šutljivu većinu obećanjima, po sistemu, „obećanje, ludom radovanje“, zaglupljuju i tako iste poluidiote biraju preko 20 godina. Kad pogledam parlamente ovdašnjih stranaka, svi vode verbalne klasne ratove, što je neshvatljivo. U istoj državi žive, iste institucije koriste, ista sredstva rada koriste, ali svako ima drugačiji pojam države kako bi morala izgledati. A ona po društvenom ugovoru samo na jedan način može postiči koncenzus – pratiti ustavna načela.
Šutljiva većina bi morala prije svega pratiti trend suvremene civilizacije. Mi, kao narodi ovdašnje civilizacije počivamo od institucija i organizacija. Šutljiva većina nije ni organizirana ni institucionalno ustrojena. Onda se javljaju manipulatori koji tu šutljivu većinu obećanjima, po sistemu, „obećanje, ludom radovanje“, zaglupljuju i tako iste poluidiote biraju preko 20 godina. Kad pogledam parlamente ovdašnjih stranaka, svi vode verbalne klasne ratove, što je neshvatljivo. U istoj državi žive, iste institucije koriste, ista sredstva rada koriste, ali svako ima drugačiji pojam države kako bi morala izgledati. A ona po društvenom ugovoru samo na jedan način može postiči koncenzus – pratiti ustavna načela.
Statistički gledano broj Jugoslavena u RH opada: 1971 – 84.118 (godina popisa – broj Jugoslavena), 1981 – 379.057, 1991 – 106.041, 2001 – 176, 2011 – 331. Prema zadnjem popisu u RH ima samo 331 Jugoslaven. Kako objašnjavate pad njihovog broja? Da li je to danas posljedica straha od represalija ili je prije „bila moda“ izjašnjavati se Jugoslavenom?
Kad smo upali u društvenu krizu, onda je trend Jugoslavenstva počeo naglo opadati ali zato je bujao nacionalizam. I nacionalno se uzimalo kao prevelentni, dakle, glavni element identiteta pojedinca. Kao ono: ima istoriju, ima tradiciju, ima jezik itd. Počeli su bujati npr. razlikovni jezici. Hrvatska je izdala desetine razlikovnih jezika. Boreći se protiv jednog zajedničkog jezika koji je fonetski mnogo bliže nego što je engleski i američki. Ali tek je trebalo da se javi izvjesna, učena Snježana Kordić i da urazumi taj svijet da smo jedan rod, da smo jedan jezik itd. A nacija je samo jedna od komponenti identiteta. Međutim nas su sve u tom razdoblju razorile laži, mitovi, npr. jedno vrijeme smo svi, u Hrvatskoj posebno, virili ispod banskog repa, a Srbi, ruralni, ispod Lazarevih moštiju. Avaj zabludama! I onda se mijenja ime Trg Republike ili ispod Lazarevih moštiju u Srbiji. A to su sve mitovi koji nemaju nikakvo značenje za sudbinu ovih prostora u odnosu na one elemente koje su započeli zatirati: solidarnost, čovjekoljublje, antifašizam itd. Nestao je čak i Trg Republike, napadnuti su grobovi i spomenici antifašizma. Oživljeni su ustaško – četnički sindromi.
Kako objašnjavate da je broj Jugoslavena u RH znatno manji nego u Srbiji, iako je Jugoslavenska ideja potekla iz Hrvatske?
Nemaju nikakve mogućnosti, jer je nacionalizam toliko dezintegrirao i devalvirao građanske vrijednosti postignuća onih učenih intelektualaca kojima je identitet bio određen građanskim vrijednostima druželjublja, čovjekoljublja, solidarnosti, vjerodostojnosti itd., a koji nisu bili podložni mitovima, degradaciji vjere, nacije i sredine. Nažalost nismo prošli građansku revoluciju, nego pogubna dva građanska rata tako da nema nikakve mogućnosti da se nešto toliko devalvirano mržnjom obnavlja. Sada traje mržnja, koja će vjerovatno preći i u 22. stoljeće, a izmislila je da su npr. Srbi krivi za sve nedaće koje je Hrvatski korpus imao, da su remetilački faktor, da imaju šiljaste glave i oko šezdeset stigmatizirajućih pojmova. A baš je obrnuto. Hrvatska nikada ne bi odbranila predziđe da se na limesu nije nalazio toliki korpus Srba. Drugo, nikada ne bi imala političku svijest i kulturu da nije bilo logističke osnove, drugih etniciteta, pa i Srba za organizaciju antifašističkog pokreta. Sve institucije Hrvatske nikle su u srpskim jednodjelnim ili dvodjelnim brvnarama, ali nacionalizam je uspio da devalvira srpski antifašizam. Čak pokušavaju nemoguće pokušavaju – da podjele antifašizam na srpski i hrvatski! Ali civilizacijska tekovina se ne da djeliti po etnicitetu.
I na kraju. Da li postoji neko pitanje koje Vam nitko do sada nije postavio, a na koje biste rado odgovorili?
Kako objašnjavate da je broj Jugoslavena u RH znatno manji nego u Srbiji, iako je Jugoslavenska ideja potekla iz Hrvatske?
Ideja Jugoslavenstva je Hrvatska ideja. I onaj tko zna tekstove velikana hrvatskih muževa ili Antologiju Jugoslavenstva koju je napisao autor koji je napisao “Magnum Crimen“, Viktor NOVAK, onda zna da su to najveći umovi ovoga prostora zagovarali i da je ona utilitarna, korisna bila za Hrvatsku, jer je kao ideja omogućila Hrvatskoj da unutar Južnoslavenskog kruga napreduje industrijski, politički, kulturno itd. Ali nabujali nacionalizam je išao tako snažno uz snažnu podršku katoličke crkve da su ljudi prihvatili npr. da se degradira antifažizam kao civilizacijska tekovina, da se ruše spomenici od najvećih umjetnika koji su obilježili epohu, pod Tuđmanovim zahtjevom da „hrvatski narod prekine povjest!“ Da se uništava nadgradnja, da se pljačkaju industrijski pogoni, da se daju nikogovićima itd. Hrvatska je nacionalizmom sama sebe razorila, osramotila i unazadila.
Da li Jugoslaveni imaju mogućnost, šansu biti priznati kao nacija? Što bi u tom smjeru trebali učiniti?
Nemaju nikakve mogućnosti, jer je nacionalizam toliko dezintegrirao i devalvirao građanske vrijednosti postignuća onih učenih intelektualaca kojima je identitet bio određen građanskim vrijednostima druželjublja, čovjekoljublja, solidarnosti, vjerodostojnosti itd., a koji nisu bili podložni mitovima, degradaciji vjere, nacije i sredine. Nažalost nismo prošli građansku revoluciju, nego pogubna dva građanska rata tako da nema nikakve mogućnosti da se nešto toliko devalvirano mržnjom obnavlja. Sada traje mržnja, koja će vjerovatno preći i u 22. stoljeće, a izmislila je da su npr. Srbi krivi za sve nedaće koje je Hrvatski korpus imao, da su remetilački faktor, da imaju šiljaste glave i oko šezdeset stigmatizirajućih pojmova. A baš je obrnuto. Hrvatska nikada ne bi odbranila predziđe da se na limesu nije nalazio toliki korpus Srba. Drugo, nikada ne bi imala političku svijest i kulturu da nije bilo logističke osnove, drugih etniciteta, pa i Srba za organizaciju antifašističkog pokreta. Sve institucije Hrvatske nikle su u srpskim jednodjelnim ili dvodjelnim brvnarama, ali nacionalizam je uspio da devalvira srpski antifašizam. Čak pokušavaju nemoguće pokušavaju – da podjele antifašizam na srpski i hrvatski! Ali civilizacijska tekovina se ne da djeliti po etnicitetu.
U Beogradu je odlukom Višeg suda rehabilitiran Draža Mihajlović. Da li je to odgovor na kanonizaciju Alojzija Stepinca? Čemu ste se Vi javno protivili. Da li će Hrvatska na taj potez odgovoriti, npr. rehabilitacijom Pavelića?
Gledajte, ja sam sredio 80.000 dokumenata četničkog pokreta na jugoslavenskim prostorima i spoznao preko arhivske građe ono što je apsolvirao Miloš Minić kao tužilac Draže Mihajlovića. I o tome napisao tri knjige. Taj pokret je bio klasičan kvislinški pokret. Oni ne mogu nigdje naći jednu borbu ili teritorij ili organizaciju vlasti da su četnici radili u interesu i korist srpskoga naroda. Po tim dokumentima koje sam sredio i upoznao, inzistirao sam da se izda reprint suđenja u RH Draži Mihajiloviću. Prema tome, mi smo narodi koji smo živjeli kao spojene posude, dakle, prelijevala se historija iz jedne posude u drugu. I rehabilitacija Draže Mihajlovića nije bitno po činu koji je on radio ili nije radio nego samo formalno – pravno: da li je proces bio legitiman ili nije. Pošto su sudije bili nastrani, ne ulazeći u meritum procese, oni su dokazivali da proces nije bio legitiman i to je, kao, bilo dovoljno za rehabilitaciju. Što se tiče suđenja Paveliću, iako nije suđen, dobrim dijelom je rehabilitiran represivni aparat. Kvislinzi su dobili rehabilitaciju, jer primaju po višim koeficijentima penziju od partizana. Pavelićevoj supruzi, porodici, vraćene su neke njegove nekretnine. Uvažena je kuna kao platežno sredstvo da svakog Hrvata i Srbina dan i noć podsjeća da je ovdje nekad bila kvislinška tvorevina NDH, čija je novčana jedinica bila kuna. Povijest ne griješi ako je se pravilno revalorizira. Sadašnji falsifikati imaju privremenu funkciju. Oni se ne mogu održati.
I na kraju. Da li postoji neko pitanje koje Vam nitko do sada nije postavio, a na koje biste rado odgovorili?
Imam mnogo pitanja u vlastitom životu na koja bih želio da sam sebi odgovorim i razjasnim. To je po onoj čuvenoj „mnogo htjeo, mnogo započeo“. Život je kratak, ali ima nekih pitanja koja ja ne mogu sam sebi odgonetnuti. Prvo je, kako se moglo nakon skoro pola stoljeća, kad se uzme i pokret, oslobodilaćka borba, desiti da smo upali u najkrvaviji građanski rat koji je još Cezar ocijenjivao najpogrešnijim, najopasnijim, najštetnijim. Zašto se Jugoslavija raspade u krvi? To ja sebi ne mogu nikako odgonetnuti, jer je poznato da se vlast brani svim sredstvima, uključujući i oružje. Da je poredak pristao da tako atrofira u građanskom ratu. Ali znam i to da to nije rezultat isključivo naše krivnje, mada znam vrlo dobro da je postojao tzv. plan Bžežinskog (američki strateg), kako treba Jugoslaviju razbiti po etničkim šavovima. I to se tako dogodilo. Drugo, kad je rat počeo iz aviona su se mogli vidjeti špijuni, borba između američkog i njemačkog kompleksa. Treće, u većini ovih zemalja čuvari poretka, npr. u Hrvatskoj od 850 udbaša 750 njih je prihvatilo Tuđmanovu ideologiju Luburićevog izmirenja. Na svjetskom planu ME MUČI zašto tehnološki idemo ispred humanizacije, TOLERANCIJE i demokratizacije NAŠE civilizacija?
Dr. Livada, najsrdačnije se zahvaljujemo na razgovoru.
Dr. Livada, najsrdačnije se zahvaljujemo na razgovoru.
Molim, počašćen sam što ste organizirani u dostojanstvu vlastitih sjećanja, građanskih vrijednosti jugoslavenstva.
Poreč, 22.08.2015. godine
Poreč, 22.08.2015. godine
Razgovor vodio:
Zlatko Stojković dipl.ing.
Predsjednik Udruženja „Naša Jugoslavija“ u Hrvatskoj
Zlatko Stojković dipl.ing.
Predsjednik Udruženja „Naša Jugoslavija“ u Hrvatskoj
COERENZA
Niente di nuovo sul fronte degli ex di "Socialismo Rivoluzionario", ora "La Comune": nel 1991-1995 con Izetbegovic, nel 1999 con l'UCK, nel 2015 con i "ribelli siriani". Sempre, quindi, dalla parte della CIA.
http://pecorarossa.tumblr.com/post/131242079499/ribelli-siriani-ma-a-de-magistris-qualcuno-glielo
http://pecorarossa.tumblr.com/post/131242079499/ribelli-siriani-ma-a-de-magistris-qualcuno-glielo
Ribelli siriani. Ma a de Magistris qualcuno glielo ha detto?
Che il Comune di Napoli, in questi tempi di dilagante razzismo, sponsorizzi, a favore dei profughi, la “Giornata dell’accoglienza”, con tanto di concerto a Piazza Municipio, non può che farci tanto piacere. Molto meno considerando che l’evento è curato dalla “Associazione Tre febbraio”, alias “La Comune” che, dopo manifestazioni come queste, continua ad appoggiare i cosiddetti “ribelli siriani” (sulla cui natura, ormai quasi tutti si direbbe abbiano aperto gli occhi) e fomentare una guerra che ha già prodotto 250.000 morti e 6 milioni di profughi.
Ma a de Magistris, qualcuno glielo ha detto chi sta sponsorizzando con i soldi di noi napoletani?
Francesco Santoianni
(francais / english / srpskohrvatski.
Il popolo del Montenegro non solo si oppone al regime mafioso che domina nel paese da oramai quasi venti anni, ma è anche contro la NATO e contro la adesione forzata che lo stesso regime cerca di imporre: una ennesima manifestazione di piazza si è tenuta proprio su questo a Podgorica lo scorso 14 ottobre, in occasione della visita del Segretario Generale della NATO il russofobo Stoltenberg, organizzata dal locale Comitato No Guerra NO NATO... )
Protesti protiv NATO-a u Crnoj Gori
1) Le Monténégro sur le point d'adhérer à l'Otan (Sputnik 17.09.2015)
2) Monténégro: Prière de ne pas gêner la propagande de l'Otan! (Sputnik 25.09.2015)
3) Haos u Crnoj Gori, Protesti širom zemlje! (Sputnik/Pravda 4.10.2015.)
4) Протест због доласка Столтенберга: НАТО убице, крваве су вам руке (ВИДЕО – IN4S 15.10.2015.)
5) Stoltenberg in Podgorica: Urges Montenegro To "Build Public Support For NATO" – SIC! (Sputnik/InSerbia 16.10.2015.)
6) FLASHBACK: Otvoreno pismo ambasadorici SAD-a u Crnoj Gori: "Ne pomažite, please" (Marko Milačić, 2013.)
PHOTOS AND VIDEOS of the anti-NATO demonstration held in Podgorica, 14.10.2015.:
=== 1 ===
Le Monténégro sur le point d'adhérer à l'Otan
17.09.2015
Le parlement du Monténégro a adopté hier une résolution favorable à l'adhésion du pays à l'Otan.
La veille du vote, l'intégration de la république à l'Alliance avait été soutenue par les États-Unis, et le nouvel ambassadeur de Russie à Podgorica avait assuré que Moscou respecterait le choix monténégrin. La question de l'adhésion du Monténégro à l'Otan en décembre semble pratiquement réglée et ne devrait pas provoquer de nouvelles frictions entre la Russie et l'Occident.
Le premier ministre monténégrin Milo Dukanovic et le vice-président américain Joe Biden se sont entretenus lundi au téléphone. Ce dernier a déclaré que Washington était prêt à soutenir l'invitation du Monténégro dans l'Otan à la réunion de décembre entre les ministres des Affaires étrangères de l'Alliance. Toutefois, le vice-président américain a précisé que le Monténégro devait poursuivre les réformes et travailler pour gagner le soutien de la population concernant l'adhésion à l'Otan, notant les progrès importants déjà accomplis en ce sens.
La veille du vote, l'intégration de la république à l'Alliance avait été soutenue par les États-Unis, et le nouvel ambassadeur de Russie à Podgorica avait assuré que Moscou respecterait le choix monténégrin. La question de l'adhésion du Monténégro à l'Otan en décembre semble pratiquement réglée et ne devrait pas provoquer de nouvelles frictions entre la Russie et l'Occident.
Le premier ministre monténégrin Milo Dukanovic et le vice-président américain Joe Biden se sont entretenus lundi au téléphone. Ce dernier a déclaré que Washington était prêt à soutenir l'invitation du Monténégro dans l'Otan à la réunion de décembre entre les ministres des Affaires étrangères de l'Alliance. Toutefois, le vice-président américain a précisé que le Monténégro devait poursuivre les réformes et travailler pour gagner le soutien de la population concernant l'adhésion à l'Otan, notant les progrès importants déjà accomplis en ce sens.
La plupart des représentants politiques monténégrins (y compris de l'opposition) ont qualifié les propos de Joe Biden de "point final aux spéculations concernant l'adhésion", et le premier ministre Dukanovic a directement déclaré: "Maintenant nous pouvons, avec une bien plus grande conviction, dire qu'en décembre le Monténégro recevra l'invitation de l'Otan".
Deux jours avant la conversation entre Biden et Dukanovic, le premier ministre monténégrin avait rencontré le nouvel ambassadeur de Russie à Podgorica Sergueï Gritsaï, qui avait remis la veille ses lettres de créance au président du pays Filip Vujanovic. Durant cet entretien, Sergueï Gritsaï a déclaré que "la Russie n'a jamais remis en cause le droit du Monténégro en tant qu'État indépendant, de réaliser ses priorités en politique étrangère, y compris les aspirations euro- et euro-atlantiques. Le choix du Monténégro est un choix souverain que la Russie respectera".
Une source du gouvernement monténégrin a déclaré que les autorités avaient apprécié à sa juste valeur la déclaration du nouvel ambassadeur. "Notre aspiration d'adhérer à l'UE et à l'Otan ne va aucunement à l'encontre de notre partenariat avec la Russie, avec qui nous avons l'intention de continuer de développer les relations les plus amicales", a affirmé la source. Tout cela prête à croire que l'adhésion du Monténégro à l'Otan ne provoquera aucune nouvelle friction forte entre la Russie et l'Occident.
Deux jours avant la conversation entre Biden et Dukanovic, le premier ministre monténégrin avait rencontré le nouvel ambassadeur de Russie à Podgorica Sergueï Gritsaï, qui avait remis la veille ses lettres de créance au président du pays Filip Vujanovic. Durant cet entretien, Sergueï Gritsaï a déclaré que "la Russie n'a jamais remis en cause le droit du Monténégro en tant qu'État indépendant, de réaliser ses priorités en politique étrangère, y compris les aspirations euro- et euro-atlantiques. Le choix du Monténégro est un choix souverain que la Russie respectera".
Une source du gouvernement monténégrin a déclaré que les autorités avaient apprécié à sa juste valeur la déclaration du nouvel ambassadeur. "Notre aspiration d'adhérer à l'UE et à l'Otan ne va aucunement à l'encontre de notre partenariat avec la Russie, avec qui nous avons l'intention de continuer de développer les relations les plus amicales", a affirmé la source. Tout cela prête à croire que l'adhésion du Monténégro à l'Otan ne provoquera aucune nouvelle friction forte entre la Russie et l'Occident.
=== 2 ===
Monténégro: Prière de ne pas gêner la propagande de l'Otan!
25.09.2015
Trois activistes du mouvement "Alternative" de la ville monténégrine de Niksic projetaient de participer à des débats publics où le premier ministre monténégrin Milo Djukanovic devait parler de l'avenir nord-atlantique du pays, mais leurs plans ont été torpillés par les forces de l'ordre.
Les policiers ont emmené les jeunes gens au poste de police, sous le prétexte d'établir leur identité. Un autre activiste a été forcé de quitter la salle où le premier ministre tenait un discours au motif qu'il n'avait pas de passeport, bien qu'il leur ait présenté son permis de conduire, considéré comme une carte d'identité en vertu de la législation locale.
"Nous sommes venus ici pour discuter de l'intégration à l'OTAN", a expliqué le dirigeant d'"Alternative" Vesko Pejak dans son entretien à Sputnik.
Les représentants du mouvement ont été détenus par une personne en civil, qui n'a pourtant pas présenté ses documents. Ensuite, on leur a infligé une amende car ils n'avaient pas de carte d'identité sur eux.
Commentant ce qui est survenu lors de l'allocution du premier ministre, le militant a estimé que la situation s'apparentait à l'époque de l'occupation fasciste.
"Nous ne renoncerons pourtant pas à notre détermination à poser des questions épineuses, car c'est la possibilité de poser une telle question qui distingue un Etat développé d'un Etat non-développé", a martelé M. Pejak.
Bojan Djurovic, un autre représentant d'"Alternative", a décidé de parler au premier ministre de ce qui le préoccupait à travers les médias, étant privé de cette possibilité à l'occasion de son discours. Plus précisément, il voulait savoir si l'adhésion du Monténégro à l'OTAN entraînerait la création de 40.000 emplois promis par le chef du gouvernement en 2013 (la population du Monténégro se chiffre à 600.000 personnes, ndlr)?
Le troisième détenu, Nikola Bezmarevic, a pour sa part avoué à Sputnik qu'il se sentait un citoyen de qualité inférieure puisque l'interdiction de participer aux débats publics violait son droit de liberté d'expression et de déplacement.
"Nous sommes venus ici pour discuter de l'intégration à l'OTAN", a expliqué le dirigeant d'"Alternative" Vesko Pejak dans son entretien à Sputnik.
Les représentants du mouvement ont été détenus par une personne en civil, qui n'a pourtant pas présenté ses documents. Ensuite, on leur a infligé une amende car ils n'avaient pas de carte d'identité sur eux.
Commentant ce qui est survenu lors de l'allocution du premier ministre, le militant a estimé que la situation s'apparentait à l'époque de l'occupation fasciste.
"Nous ne renoncerons pourtant pas à notre détermination à poser des questions épineuses, car c'est la possibilité de poser une telle question qui distingue un Etat développé d'un Etat non-développé", a martelé M. Pejak.
Bojan Djurovic, un autre représentant d'"Alternative", a décidé de parler au premier ministre de ce qui le préoccupait à travers les médias, étant privé de cette possibilité à l'occasion de son discours. Plus précisément, il voulait savoir si l'adhésion du Monténégro à l'OTAN entraînerait la création de 40.000 emplois promis par le chef du gouvernement en 2013 (la population du Monténégro se chiffre à 600.000 personnes, ndlr)?
Le troisième détenu, Nikola Bezmarevic, a pour sa part avoué à Sputnik qu'il se sentait un citoyen de qualité inférieure puisque l'interdiction de participer aux débats publics violait son droit de liberté d'expression et de déplacement.
"Je n'ai pas eu la possibilité de m'exprimer, on ne m'a tout simplement pas laissé entrer ", a-t-il dit.
Ironiquement, le premier ministre a demandé à l'issue de son discours où étaient les opposants dont on parlait beaucoup.
"Les opposants existent et ils sont beaucoup plus nombreux qu'on le croit, mais on les arrête pour que personne ne voit la véritable opinion publique du Monténégro", a poursuivi M. Bezmarevic.
Alors que les activistes d'"Alternative" séjournaient au poste de police, le premier ministre Djukanovic a sermonné à la foule que le Monténégro était prêt à sortir du cercle vicieux du nationalisme et à s'intégrer à un autre cercle, celui de l'Union européenne.
La situation actuelle peut être considérée comme la suite des événements du mois d'avril, où le centre-ville de Podgorica était témoin des festivités données à l'occasion de l'anniversaire de l'OTAN et que la police avait arrêté des gens de manière similaire.
"Est-ce ça, la démocratie dont parle le premier ministre?" a demandé M. Bezmarevic, en prononçant en effet la question qui pend aux lèvres du public monténégrin.
Ironiquement, le premier ministre a demandé à l'issue de son discours où étaient les opposants dont on parlait beaucoup.
"Les opposants existent et ils sont beaucoup plus nombreux qu'on le croit, mais on les arrête pour que personne ne voit la véritable opinion publique du Monténégro", a poursuivi M. Bezmarevic.
Alors que les activistes d'"Alternative" séjournaient au poste de police, le premier ministre Djukanovic a sermonné à la foule que le Monténégro était prêt à sortir du cercle vicieux du nationalisme et à s'intégrer à un autre cercle, celui de l'Union européenne.
La situation actuelle peut être considérée comme la suite des événements du mois d'avril, où le centre-ville de Podgorica était témoin des festivités données à l'occasion de l'anniversaire de l'OTAN et que la police avait arrêté des gens de manière similaire.
"Est-ce ça, la démocratie dont parle le premier ministre?" a demandé M. Bezmarevic, en prononçant en effet la question qui pend aux lèvres du public monténégrin.
=== 3 ===
MILOVI ZADNJI DANI?! Haos u Crnoj Gori, Protesti širom zemlje!
4.10.2015.
Sedmog dana antivladinih protesta u glavnom gradu Crne Gore, pred nekoliko hiljada okupljenih građana, poslanik Demokratskog fronta (DF) Koča Pavlović najavio je drugu fazu demonstracija — okupljanja i šetnje po gradovima širom zemlje.
Večeras ističe rok do kada su nadležne službe dale odobrenje organizatorima protesta za postavljanje bine za održavanje skupa.
Ranije danas poslanik DF-a Milan Knežević kazao je da će ministar unutrašnjih poslova Raško Konjević preuzeti na sebe odgovornost ukoliko, kako je kazao, protivno Zakonu o javnim okupljanjima, taj resor donese odluku da zabrani protestni skup koji traje već sedam dana.
Knežević je rekao i da će u DF eventualnu takvu odluku tumačiti kao udar na mirne i nenasilne demokratske procese. Organizator je danas Komunalnoj policiji predao zahtjev za produženje dozvole za postavljanje bine i pratećih objekata na bulevaru ispred Skupštine Crne Gore.
Večerašnjem skupu pridružili su se i članovi Studentske omladinske asocijacije OSA. Njen predsjednik Vlado Raičević pozvao je studente da se pridruže demonstracijama.
„Da su ovi na vlasti čitali Kanta mislili bi kao i mi, ali oni su doktorirali budvansku filozofiju. Ove što sjede kući pitam čuvaju li rezultat? Ovdje dođite i ne brukajte nam državu i pretke. Dođite da cijela Evropa vidi kako se bajrak slobode vije na Lovćenu kao što se i vazda vio“, rekao je Raičević.
Prvi čovjek Demokratske narodne partije DNP u Bijelom Polju Svetislav Perišić kazao je da je opozicija do sada uvijek pravila istu grešku, izlazila na izbore za koje je znala da će biti pokradeni.
Ranije danas poslanik DF-a Milan Knežević kazao je da će ministar unutrašnjih poslova Raško Konjević preuzeti na sebe odgovornost ukoliko, kako je kazao, protivno Zakonu o javnim okupljanjima, taj resor donese odluku da zabrani protestni skup koji traje već sedam dana.
Knežević je rekao i da će u DF eventualnu takvu odluku tumačiti kao udar na mirne i nenasilne demokratske procese. Organizator je danas Komunalnoj policiji predao zahtjev za produženje dozvole za postavljanje bine i pratećih objekata na bulevaru ispred Skupštine Crne Gore.
Večerašnjem skupu pridružili su se i članovi Studentske omladinske asocijacije OSA. Njen predsjednik Vlado Raičević pozvao je studente da se pridruže demonstracijama.
„Da su ovi na vlasti čitali Kanta mislili bi kao i mi, ali oni su doktorirali budvansku filozofiju. Ove što sjede kući pitam čuvaju li rezultat? Ovdje dođite i ne brukajte nam državu i pretke. Dođite da cijela Evropa vidi kako se bajrak slobode vije na Lovćenu kao što se i vazda vio“, rekao je Raičević.
Prvi čovjek Demokratske narodne partije DNP u Bijelom Polju Svetislav Perišić kazao je da je opozicija do sada uvijek pravila istu grešku, izlazila na izbore za koje je znala da će biti pokradeni.
„Režim je ovih dana uhvatila panika, pa preko medija i plavih uniformi pokušavaju narod da zaplaše. Ne idemo, ostajemo do kraja ovdje. Pošto nas naziva državnim neprijateljima, poručujem Đukanoviću da je Crna Gora naša država i volimo je najviše“, rekao je Perišić.
Janko Milatović, prvi čovjek Nove srpske demokratije u Nikšiću, najavio je da će protest trajati još sedam ili 77 dana ili noći, tj. onoliko koliko je potrebno da se ostvari cilj, ali i dodao da su ovdje na vlasti „oni koji su bili: prvo Jugosloveni, pa veliki Srbi, pa mali Srbi, pa Crnogorci — dukljani, pa kapitalisti….“
Biznismen Vasilije Miličković je prisutnima kazao da su oni ponos Crne Gore, jer su oslobođeni straha.
„Poslanici i ministri u Đukanovićevoj Vladi žive u najvećem strahu. Svako jutro se bude i pitaju jesu li uradili sve po volji Mila Đukanovića. Pozivam ostatak opozicije da se predomisle i da dođu na ovaj plato, kod ovog naroda“, rekao je Miličković.
Univerzitetski profesor i poslanica DF-a Jelisava Kalezić osvrnula se na jučerašnju šetnju učesnika skupa, kada su prisutni napustili lokaciju gdje se svakodnevno održavaju protesti i prošetali do obližnje ulice Slobode.
„Želim da saopštim ono što svi znamo — sve javne površine pripadaju nama građanima. Postoje svuda neka pravila, civilizovani smo ljudi, ali postoji i nešto što je šetnja za koju se nikada ne traži saglasnost. Sinoć kada su građani, koji su došli na skup, šetali ulicama, policija nije znala šta da radi? Zašto? Pa ne može da se reguliše šetnja građana!“, rekla je Kalezićeva.
Janko Milatović, prvi čovjek Nove srpske demokratije u Nikšiću, najavio je da će protest trajati još sedam ili 77 dana ili noći, tj. onoliko koliko je potrebno da se ostvari cilj, ali i dodao da su ovdje na vlasti „oni koji su bili: prvo Jugosloveni, pa veliki Srbi, pa mali Srbi, pa Crnogorci — dukljani, pa kapitalisti….“
Biznismen Vasilije Miličković je prisutnima kazao da su oni ponos Crne Gore, jer su oslobođeni straha.
„Poslanici i ministri u Đukanovićevoj Vladi žive u najvećem strahu. Svako jutro se bude i pitaju jesu li uradili sve po volji Mila Đukanovića. Pozivam ostatak opozicije da se predomisle i da dođu na ovaj plato, kod ovog naroda“, rekao je Miličković.
Univerzitetski profesor i poslanica DF-a Jelisava Kalezić osvrnula se na jučerašnju šetnju učesnika skupa, kada su prisutni napustili lokaciju gdje se svakodnevno održavaju protesti i prošetali do obližnje ulice Slobode.
„Želim da saopštim ono što svi znamo — sve javne površine pripadaju nama građanima. Postoje svuda neka pravila, civilizovani smo ljudi, ali postoji i nešto što je šetnja za koju se nikada ne traži saglasnost. Sinoć kada su građani, koji su došli na skup, šetali ulicama, policija nije znala šta da radi? Zašto? Pa ne može da se reguliše šetnja građana!“, rekla je Kalezićeva.
Funkcioner DF-a Strahinja Bulajić, završavajući oficijelni dio skupa, čestitao je demonstrantima na hrabrosti:
„U utorak su jedne nedobronamjerne novine napisale da će u subotu na ovoj bini ostati samo govornici. Evo, danas je subota i, koliko primjećujem, nijesmo sami. Ovo je najveći skup do sada. Kažu da su naši zahtjevi neustavni, nedemokratični… Zamislite, molim vas, oni to kažu. Oni kojima ništa nije sveto, oni pod čijim je budnim okom uništena sva industrija i ekonomija… Ljudi, zrelo je! Ako sada ne presiječemo, sjutra će, bojim se, biti prekasno.“
Ranije danas oglasila se i vladajuća DPS. Iz te partije saopštili su da „skup na kome kulminiraju politička neodgovornost i primitivizam i sa koga se prijeti i poručuje: ’Neka samo pokušaju‘, ’Kukala mu majka‘, ’po kratkom postupku‘ i poziva na kojekave megdane, sablje i britve, ne može biti ni miran, ni civilizovan, ni građanski“.
Naveli su i to da su državne i gradske vlasti pokazale dovoljan nivo demokratskih kapaciteta time što su omogućile DF-u sedmodnevne proteste.
(rs.sputniknews.com, Pravda)
„U utorak su jedne nedobronamjerne novine napisale da će u subotu na ovoj bini ostati samo govornici. Evo, danas je subota i, koliko primjećujem, nijesmo sami. Ovo je najveći skup do sada. Kažu da su naši zahtjevi neustavni, nedemokratični… Zamislite, molim vas, oni to kažu. Oni kojima ništa nije sveto, oni pod čijim je budnim okom uništena sva industrija i ekonomija… Ljudi, zrelo je! Ako sada ne presiječemo, sjutra će, bojim se, biti prekasno.“
Ranije danas oglasila se i vladajuća DPS. Iz te partije saopštili su da „skup na kome kulminiraju politička neodgovornost i primitivizam i sa koga se prijeti i poručuje: ’Neka samo pokušaju‘, ’Kukala mu majka‘, ’po kratkom postupku‘ i poziva na kojekave megdane, sablje i britve, ne može biti ni miran, ni civilizovan, ni građanski“.
Naveli su i to da su državne i gradske vlasti pokazale dovoljan nivo demokratskih kapaciteta time što su omogućile DF-u sedmodnevne proteste.
(rs.sputniknews.com, Pravda)
=== 4 ===
Протест због доласка Столтенберга: НАТО убице, крваве су вам руке (ВИДЕО)
• четвртак, 15 октобар 2015
Мировни покрет „Не у рат – Не у НАТО“ организовао је протестни скуп у Подгорици, поводом посјете генералног секретара НАТО-а Јанса Столтенберга.
Протест је одржан у Београдској улици, испод Виле Горица, а циљ одржавања протеста било је изражавање противљења учлањењу Црне Горе у НАТО алијансу. Док се маса није узбуркала, у позадини су „ишле“ руске пјесме.
Лидер Нове српске демократије, Андрија Мандић је рекао да НСД има јасан став по питању учлањења Црне Горе у НАТО и да је поносан на отпор који је држава показала за вријеме бомбардовања ’99 године.
„Мислим да Војска Југославије треба да буде на понос, како мени који сам био дио те приче, тако и свима онима који су били свједоци тадашњих дешавања. Та прича треба да буде исписана златним словима наше историје“, рекао је Мандић.
VIDEO 1/ИН4C: Андрија Мандић - НЕ У НАТО протест (14 ott 2015)
Предсједник Демократске народне партије, Милан Кнежевић је навео да је и ДНП против НАТО учлањења Црне Горе у НАТО и да ће једнога дана ствари бити другачије и на геополитичком плану.
„Ми ћемо бити против учлањења Црне Горе у НАТО све до момента када ослободимо нашу свети земљу Косово“, рекао је Кнежевић.
VIDEO 2/ИН4С: Милан Кнежевић - НЕ У НАТО протест (14 ott 2015)
Лидер Покрета за Пљевља , Новица Станић је навео да не треба дуже говорити од 78 секунди јер дуже није потребно, у складу са 78 дана бомбардовања СРЈ.
„Од Пљеваља па све до мора, све је анти-НАТО Црна Гора“, истакао је Станић.
VIDEO 3/ИН4С: Новица Станић - НЕ У НАТО протест (14 ott 2015)
Јанко Вучинић из Радничке партије је рекао да се ова власт кроз НАТО чланство бори за туђе интересе.
„Они се боре за интересе страних капиталиста, који су опустошили добар дио ове планете и желе да владају свијетом“, рекао је Вучинић
VIDEO 4/ИН4С: Јанко Вучинић - НЕ У НАТО протест (14 ott 2015)
Челник мировног покрета „НЕ у рат-НЕ у НАТО“ , Гојко Раичевић се такође обратио окупљеним грађанима.
„Долазак Генералног секретара злочиначке НАТО организације у Србију или Црну Гору не може бити протоколаран, уобичајен чин. То се због здравља наше душе и мира оних које је „Милосрдни анђео“ убио, никад не смије одћутати. Никад“, рекао је Раичевић.
Он је навео разлоге зашто не треба Црна Гора да буде дио НАТО алијансе.
„Данас, и српска и албанска дјеца умиру од високе концентрације уранијумске прашине коју је посијао НАТО 1999. године. Ових дана гину сиријска, авганистанска, палестинска, ирачка, украјинска и руска дјеца у ратовима које је осмислио, подстакао и које одржава НАТО“, истакао је Раичевић.
Он је такође рекао да неко званично испред НАТО-а, треба прво да се извини за све злочине и да тражи опрост што је убијао дјецу на просторима Србије и Црне Горе, а да жртве НАТО операција из дана у дан расту,а изнио је идеју носиљу Мировног покрета.
„Можда је вријеме и мјесто да пошаљемо још једну поруку Руској федерацији.Мировни покрет је у септембру 2012. године најважнијим представницима администрације руске власти предочила нашу идеју неутралности о чему смо прије тога обавијестили и јавност у Црној Гори. Надамо се да ће нека нова власт која се успостави наставити идеју неутралности као компромис између Истока и Запада и релаксирања приче о путу у НАТО без алтернативе. НАТО може уз Русију да буде гарант неутралности овог простора“, рекао је Раичевић.
Раичевић је рекао да су позвани сви политички субјекти из опозиције.
„На наш позив да нам се прикључе на овом протесту, једино одговор нисмо добили од Демоса. Хвала свима онима који су се овдје појавили и онима који нису. Макар су неке ствари мало јасније“, казао је Раичевић.
VIDEO 5/ИН4С: Гојко Раичевић - НЕ У НАТО протест (14 ott 2015)
Скуп је испред Мировног покрета отворио Игор Дамјановић. Изразио је задовољство што се на данашњем протесту окупило неупоредиво више људи, него на десетинама до сад одржаних НАТО конвенција, трибина и спикинг турова.
“Нема научне дисципилине почевши од историје, географије па до елементарне математике и формалне логике, са чијим се основним постулатима не сукобљава овдашња свепристуна НАТО кампања.“ наставио је даље Дамјановић.
VIDEO 6/ИН4С: Игор Дамјановић - НЕ У НАТО протест (14 ott 2015)
Осврнуо се такође на примјере Бугарске и Хрватске, које су током година чланства у НАТО пакту биљежиле константну стагнацију.
Посебан дио свог излагања посветио је осиромашеном уранијуму баченом током агресије на СРЈ: “Чак и да горе поменути економски, безбједоносни, стратешки, геополитички, историјски, географски и остали рационални чиниоци иду у прилог учлањењу Црне Горе у НАТО, геноцидне размјере злочина почињене употребом уранијумских бомби биле би довољан разлог сваком добронамјерном човјеку да недвосмислено одбаци могућност уласка у овај војни савез. “
=== 5 ===
Stoltenberg Urges Montenegro To Build Public Support For NATO Membership
Oct 16, 2015
BELGRADE – Montenegro is moving closer to becoming a NATO (North Atlantic Treaty Organization) member, but more reforms and public support are needed, NATO Secretary-General Jens Stoltenberg said.
The secretary-general, who was on a two-day visit to Montenegro, stressed that if Montenegro joins NATO, it would be a win-win situation for both sides.
“Full implementation of the reforms is a key and demands a strong commitment, but it can be done. Montenegro is taking the right steps and I encourage you to further build public support for membership,” Stoltenberg said on Thursday as quoted on the Montenegro government website.
In his turn, Montenegro’s Prime Minister Milo Dukanovic expressed confidence that his country would join NATO in the near future.
“It is important to ensure the continuation of reforms by December and afterwards. We have many reasons for optimism that in such an atmosphere we will be able to achieve our goals,” Dukanovic said as quoted on the Montenegro government website on Thursday.
On Monday, the United States announced that it was prepared to extend an invitation to Montenegro to join NATO in December, during the meeting of NATO foreign ministers, provided that the country continues implementing reforms and working to increase popular support for membership in the alliance.
Goran Danilovic, a member of Montenegro’s opposition Demos party, told Sputnik Serbia on Tuesday that the decision on Montenegro accepting a membership invitation from NATO should not be made without holding a national referendum.
“Full implementation of the reforms is a key and demands a strong commitment, but it can be done. Montenegro is taking the right steps and I encourage you to further build public support for membership,” Stoltenberg said on Thursday as quoted on the Montenegro government website.
In his turn, Montenegro’s Prime Minister Milo Dukanovic expressed confidence that his country would join NATO in the near future.
“It is important to ensure the continuation of reforms by December and afterwards. We have many reasons for optimism that in such an atmosphere we will be able to achieve our goals,” Dukanovic said as quoted on the Montenegro government website on Thursday.
On Monday, the United States announced that it was prepared to extend an invitation to Montenegro to join NATO in December, during the meeting of NATO foreign ministers, provided that the country continues implementing reforms and working to increase popular support for membership in the alliance.
Goran Danilovic, a member of Montenegro’s opposition Demos party, told Sputnik Serbia on Tuesday that the decision on Montenegro accepting a membership invitation from NATO should not be made without holding a national referendum.
SOURCE SPUTNIK
=== 6 ===
Otvoreno pismo ambasadorici SAD-a u Crnoj Gori: "Ne pomažite, please"
Marko Milačić, 06. 09. 2013
Autor: Marko Milačić, novinar nezavisnog tjednika "Monitor" i kolumnista dnevnika "Vijesti"
Vaš najpoznatiji planetarni brend nije Coca Cola, već rat. Nije civilni četvorokotač Ford, već vojni helikopter Apache. Nije New York Times, već ratni nosač aviona. Ne McDonald's , već Pentagon.
Otvoreno pismo ambasadorici SAD u Crnoj Gori, Sue K. Brown
Spremate se za novi rat, vi i vaši nadređeni. Nije se ni ohladilo razoreno libijsko tlo od vaših bombi, a već punite ratne brodove raketama tipa tomahawk, u Sredozemlju. Nije se ni sprala krv Moamera Gadafija, a već imate novu metu, Bashara al Assada. Ratujete i dok spavate. Ratujete dok pregovarate. Volite da ratujete. Uživate u ratovanju. Rat je, gospođo Braun, za vas i vaše, očigledno - boca s kisikom. Vaše prirodno stanje. Stanje vašeg mira.
Ratujete na više frontova istovremeno. Započinjete nove ratove, ne završavajući stare. Ratujete, navodno, za mir, pri čemu u vašim ratovanjima za mir, mira, najčešće, ima koliko i u onom našem ratovanju za mir, devedesetih. Ni trunku. Pretvorili ste se u zemlju, pretvorili ste vašu zemlju, ima tome naročito nešto više od pola stoljeća, u zemlju za rat, zemlju u ratu i zemlju od rata. Tomahawk zemlju.
Riječima svjetski priznatog intelektualca Tariq Ali-a, izgovorenih meni, u intervjuu: 'Rat je sada legitimni instrument dok god se koristi uz odobrenje SAD ili, radije, uz direktno učešće SAD. Ova kolonizacija 21. stoljeća je potpomognuta globalnim medijskim mrežama, potpornim stupom za političke i vojne operacije.'
Ratujete na kopnu: Afganistan, Irak... Ratujete iz zraka: Jugoslavija, Libija... Ratujete sa mora. Ratujete s odobrenjem Vijeća sigurnosti UN-a. Ratujete bez Vijeća sigurnosti UN-a. Ratujete pod okriljem NATO saveza. Ratujete samostalno. Ratujete sa saveznicima. Ratujete bez saveznika. Ratujete javno. Ratujete tajno. Ratujete iz potrebe. Ratujete iz interesa. Ratujete 'preventivno'. Ratujete 'humanitarno'. Ratujete 'milosrdno'. Ratujete iz 'ljubavi'. Skoro svaki američki predsjednik nakon Drugog svjetskog rata imao je kućnog ljubimca i svoj rat.
Ratujete sa vojnim budžetom, 800 milijardi dolara, većim od vojnih budžeta svih ostalih svjetskih zemalja skupa! Okupirali ste Irak lažući da vaš nekadašnji prijatelj Saddam Hussein posjeduje oružje za masovno uništenje. Kanite se udariti na Siriju jer je tamošnji režim Assada, navodno, koristio kemijsko oružje, što nikako valjano da dokažete. Uništili ste Libiju i zbrisali vašeg starog partnera Gaddafija zbog preuveličanih tvrdnji o civilnim žrtvama, nikada dokazanim. Upali u Afganistan, navodno, kao odgovor na rušenje tornjeva blizanaca, da tamo, po nepristupačnim planinskim vrletima, tražite šaku, navodno – odmetnika. Talibana, koje ste, uzgred, vi sa pečatom CIA, stvorili, sedamdesetih. Ratujete, navodno, protiv terorizma, time raspirujući terorizam. Vaša zemlja, tako, je najveći izvoznik terorizma u svijetu.
Ratovali ste, raketirali ste: ...Koreju 1950 - 1953, Gvatemalu 1954, Indoneziju 1958, Kubu 1959 - 1961, Guatemalu 1960, Kongo 1964, Peru 1965, Laos 1964 - 1973, Vijetnam 1961 - 1973, Kambodžu 1969 - 1970, Guatemalu 1967 - 1969, Grenadu 1983, Libanon 1983 - 1984, El Salvador i Nikaragvu - osamdesetih, Libiju 1986, Iran 1987, Panamu 1989, Irak 1991, Somaliju 1993, Sudan 1998, Afganistan 1998, Jugoslaviju 1999, Afganistan 2001, Irak 2003, Libiju 2011... Na red vam je, sada, došla suverena Sirija. Na putu do suverenog Irana, sutra. Do suverene Rusije, prekosutra. Ratujete protiv svih oblika suverenosti, za račun one vaše, na silu nametnute.
Ratujete s podrškom Vaših skoro tisuću vojnih baza (detaljno: Tuga imperije, Amerikanac Chalmers Johnson) koliko imate širom planete, na svim kontinentima osim Antarktika, od kojih je jedna od najvećih (vidljiva sa Mjeseca), Bondsteel tu, na vašem Kosovu.
Vaš najpoznatiji planetarni brend nije Coca Cola, već rat. Nije civilni četvorokotač Ford, već vojni helikopter Apache. Nije New York Times, već ratni nosač aviona. Ne McDonald's , već Pentagon.
Otvoreno pismo ambasadorici SAD u Crnoj Gori, Sue K. Brown
Spremate se za novi rat, vi i vaši nadređeni. Nije se ni ohladilo razoreno libijsko tlo od vaših bombi, a već punite ratne brodove raketama tipa tomahawk, u Sredozemlju. Nije se ni sprala krv Moamera Gadafija, a već imate novu metu, Bashara al Assada. Ratujete i dok spavate. Ratujete dok pregovarate. Volite da ratujete. Uživate u ratovanju. Rat je, gospođo Braun, za vas i vaše, očigledno - boca s kisikom. Vaše prirodno stanje. Stanje vašeg mira.
Ratujete na više frontova istovremeno. Započinjete nove ratove, ne završavajući stare. Ratujete, navodno, za mir, pri čemu u vašim ratovanjima za mir, mira, najčešće, ima koliko i u onom našem ratovanju za mir, devedesetih. Ni trunku. Pretvorili ste se u zemlju, pretvorili ste vašu zemlju, ima tome naročito nešto više od pola stoljeća, u zemlju za rat, zemlju u ratu i zemlju od rata. Tomahawk zemlju.
Riječima svjetski priznatog intelektualca Tariq Ali-a, izgovorenih meni, u intervjuu: 'Rat je sada legitimni instrument dok god se koristi uz odobrenje SAD ili, radije, uz direktno učešće SAD. Ova kolonizacija 21. stoljeća je potpomognuta globalnim medijskim mrežama, potpornim stupom za političke i vojne operacije.'
Ratujete na kopnu: Afganistan, Irak... Ratujete iz zraka: Jugoslavija, Libija... Ratujete sa mora. Ratujete s odobrenjem Vijeća sigurnosti UN-a. Ratujete bez Vijeća sigurnosti UN-a. Ratujete pod okriljem NATO saveza. Ratujete samostalno. Ratujete sa saveznicima. Ratujete bez saveznika. Ratujete javno. Ratujete tajno. Ratujete iz potrebe. Ratujete iz interesa. Ratujete 'preventivno'. Ratujete 'humanitarno'. Ratujete 'milosrdno'. Ratujete iz 'ljubavi'. Skoro svaki američki predsjednik nakon Drugog svjetskog rata imao je kućnog ljubimca i svoj rat.
Ratujete sa vojnim budžetom, 800 milijardi dolara, većim od vojnih budžeta svih ostalih svjetskih zemalja skupa! Okupirali ste Irak lažući da vaš nekadašnji prijatelj Saddam Hussein posjeduje oružje za masovno uništenje. Kanite se udariti na Siriju jer je tamošnji režim Assada, navodno, koristio kemijsko oružje, što nikako valjano da dokažete. Uništili ste Libiju i zbrisali vašeg starog partnera Gaddafija zbog preuveličanih tvrdnji o civilnim žrtvama, nikada dokazanim. Upali u Afganistan, navodno, kao odgovor na rušenje tornjeva blizanaca, da tamo, po nepristupačnim planinskim vrletima, tražite šaku, navodno – odmetnika. Talibana, koje ste, uzgred, vi sa pečatom CIA, stvorili, sedamdesetih. Ratujete, navodno, protiv terorizma, time raspirujući terorizam. Vaša zemlja, tako, je najveći izvoznik terorizma u svijetu.
Ratovali ste, raketirali ste: ...Koreju 1950 - 1953, Gvatemalu 1954, Indoneziju 1958, Kubu 1959 - 1961, Guatemalu 1960, Kongo 1964, Peru 1965, Laos 1964 - 1973, Vijetnam 1961 - 1973, Kambodžu 1969 - 1970, Guatemalu 1967 - 1969, Grenadu 1983, Libanon 1983 - 1984, El Salvador i Nikaragvu - osamdesetih, Libiju 1986, Iran 1987, Panamu 1989, Irak 1991, Somaliju 1993, Sudan 1998, Afganistan 1998, Jugoslaviju 1999, Afganistan 2001, Irak 2003, Libiju 2011... Na red vam je, sada, došla suverena Sirija. Na putu do suverenog Irana, sutra. Do suverene Rusije, prekosutra. Ratujete protiv svih oblika suverenosti, za račun one vaše, na silu nametnute.
Ratujete s podrškom Vaših skoro tisuću vojnih baza (detaljno: Tuga imperije, Amerikanac Chalmers Johnson) koliko imate širom planete, na svim kontinentima osim Antarktika, od kojih je jedna od najvećih (vidljiva sa Mjeseca), Bondsteel tu, na vašem Kosovu.
Slika vaše miroljubivosti: do početka sedamdesetih otok Diego Garcia, u Indijskom oceanu, bio je naseljen lokalnim stanovništvom. Pedesetih godina, počinje etničko čišćenje od strane Velike Britanije, kako bi se ostrvo iznajmilo vama, SAD, u vojne svrhe. Tu se, danas, nalazi jedna, od ukupno tri antene, dio Globalnog pozicijskog sustava (GPS) i najvažnija američka vojna baza za Indijski ocean.
'Starosjedioci i njihova djeca, od tada se bore za povratak.Chagossiancima , ima ih stotinjak, travnja 2006, dozvoljeno je da pod pratnjom vojnika vaše, američke vojske, posjete otok na tjedan dana, kako bi obišli grobove najbližih i posjetili rodna mjesta.' Na tjedan dana! U pratnji vojnika! Za posjetu svojoj zemlji! Ratujete na sve načine, svuda, stalno.
Ratujete, druge potpirujući na rat. Tuđe ratove, ako uopće ima ratova u koje niste umiješani, koristite za svoja ratovanja. Najnovije otkriće, bazirano na dokumentima CIA-e: Washington - onaj koji sada želi bombardirati Siriju zbog navodnog korištenja kemijskog oružja - tijekom rata između Iraka i Irana, osamdesetih, davao je obavještajne podatke Iračanima iako su znali, iako ste znali, da će Irak primijeniti kemijsko oružje.
Ratujete svakojako, gospođo Braun. Kako zaboraviti 1974. godinu, i ono što je objavio vaš politički strateg Henry Kissinger, tadašnji savjetnik za nacionalnu sigurnost Bijele kuće, o čemu detaljno piše ugledni povjesničar William Engdahl . Podsjetit ću: riječ je o dokumentu Memorandum o studiji Vijeća za nacionalnu sigurnost 200, skraćeno NSSM 200. Vaš predsjednik Gerald Ford objavio je Memorandum kojim potvrđuje potrebu za 'američkom kontrolom nad pitanjima svjetske populacije'! Između ostaloga, piše da porast stanovništva u određenim zemljama u razvoju, koje imaju strateška bogatstva potrebna američkom gospodarstvu, predstavlja potencijalnu 'prijetnju nacionalnoj sigurnosti SAD-a'. Ovo među redovima, gospođo Braun, miriše na nešto mnogo opasnije od bilo kojeg rata, u povijesti planete.
Ratujete podržavajući ratnohuškače, sadašnje i bivše, sa svih meridijana, sve dok se njihovi ratovi poklapaju s vašim, time uništavajući države i društva, koje vam dođu kao kolateralna šteta. Tu vašu matricu globalne politike živimo i mi, u Crnoj Gori. Odlično Vi znate, gospođo Braun, tko je naš sedmerostruki premijer Milo Đukanović. Vi ste ga, također, stvarali. Vama je trebao, prije svega za vaš rat protiv Slobodana Miloševića, pa, sada, za osiguravanje ulaska Crne Gore u vaš, zločinački, NATO savez. Najopasnije: i dalje ga, uporno, majčinski štitite.
Vi i vaši, tako, postajete njegov suučesnik, Mrs. Brown. Jer, znate Vi, do u detalje, o kakvom je političaru riječ: u presudi Kasacionog suda Italije, 2004. godina, Milo Đukanović je okarakteriziran kao 'opasan međunarodni kriminalac' za koga je zatraženo uhićenje! Čovjek čije se ime nalazilo, trenutno arhivirano, na prvom mjestu među petnaest osoba osumnjičenih za mafijaško udruživanje. Političar za kojeg je nekadašnji ministar financija Italije i dugogodišnji šef državne Agencije za borbu protiv mafije Ottaviano del Turco kazao: 'Bez Đukanovića ne bi bilo Prudentina, najmoćnijeg, najbogatijeg i najopasnijeg švercera na Mediteranu. S druge strane, bez Prudentina ne bi bilo Đukanovića.'
Gospođo Braun, da ste slušali vaše velike umove, recimo onog, ovih dana aktuelnog - Martina Luthera Kinga, nikada ne bi došli do ovoga: da ste, u kontinuitetu, decenijama, pretvorili SAD u zemlju strašilo, državu pendrek, imperiju grube sile, planetarnog izvoznika rata, a time i - masovnih stradanja.
Za naše i vaše dobro, nemojte ovako pomagati. Ni Iranu. Ni Siriji. Ni Europi. Ni Crnoj Gori. Please.
Marko Milačić
'Starosjedioci i njihova djeca, od tada se bore za povratak.Chagossiancima , ima ih stotinjak, travnja 2006, dozvoljeno je da pod pratnjom vojnika vaše, američke vojske, posjete otok na tjedan dana, kako bi obišli grobove najbližih i posjetili rodna mjesta.' Na tjedan dana! U pratnji vojnika! Za posjetu svojoj zemlji! Ratujete na sve načine, svuda, stalno.
Ratujete, druge potpirujući na rat. Tuđe ratove, ako uopće ima ratova u koje niste umiješani, koristite za svoja ratovanja. Najnovije otkriće, bazirano na dokumentima CIA-e: Washington - onaj koji sada želi bombardirati Siriju zbog navodnog korištenja kemijskog oružja - tijekom rata između Iraka i Irana, osamdesetih, davao je obavještajne podatke Iračanima iako su znali, iako ste znali, da će Irak primijeniti kemijsko oružje.
Ratujete svakojako, gospođo Braun. Kako zaboraviti 1974. godinu, i ono što je objavio vaš politički strateg Henry Kissinger, tadašnji savjetnik za nacionalnu sigurnost Bijele kuće, o čemu detaljno piše ugledni povjesničar William Engdahl . Podsjetit ću: riječ je o dokumentu Memorandum o studiji Vijeća za nacionalnu sigurnost 200, skraćeno NSSM 200. Vaš predsjednik Gerald Ford objavio je Memorandum kojim potvrđuje potrebu za 'američkom kontrolom nad pitanjima svjetske populacije'! Između ostaloga, piše da porast stanovništva u određenim zemljama u razvoju, koje imaju strateška bogatstva potrebna američkom gospodarstvu, predstavlja potencijalnu 'prijetnju nacionalnoj sigurnosti SAD-a'. Ovo među redovima, gospođo Braun, miriše na nešto mnogo opasnije od bilo kojeg rata, u povijesti planete.
Ratujete podržavajući ratnohuškače, sadašnje i bivše, sa svih meridijana, sve dok se njihovi ratovi poklapaju s vašim, time uništavajući države i društva, koje vam dođu kao kolateralna šteta. Tu vašu matricu globalne politike živimo i mi, u Crnoj Gori. Odlično Vi znate, gospođo Braun, tko je naš sedmerostruki premijer Milo Đukanović. Vi ste ga, također, stvarali. Vama je trebao, prije svega za vaš rat protiv Slobodana Miloševića, pa, sada, za osiguravanje ulaska Crne Gore u vaš, zločinački, NATO savez. Najopasnije: i dalje ga, uporno, majčinski štitite.
Vi i vaši, tako, postajete njegov suučesnik, Mrs. Brown. Jer, znate Vi, do u detalje, o kakvom je političaru riječ: u presudi Kasacionog suda Italije, 2004. godina, Milo Đukanović je okarakteriziran kao 'opasan međunarodni kriminalac' za koga je zatraženo uhićenje! Čovjek čije se ime nalazilo, trenutno arhivirano, na prvom mjestu među petnaest osoba osumnjičenih za mafijaško udruživanje. Političar za kojeg je nekadašnji ministar financija Italije i dugogodišnji šef državne Agencije za borbu protiv mafije Ottaviano del Turco kazao: 'Bez Đukanovića ne bi bilo Prudentina, najmoćnijeg, najbogatijeg i najopasnijeg švercera na Mediteranu. S druge strane, bez Prudentina ne bi bilo Đukanovića.'
Gospođo Braun, da ste slušali vaše velike umove, recimo onog, ovih dana aktuelnog - Martina Luthera Kinga, nikada ne bi došli do ovoga: da ste, u kontinuitetu, decenijama, pretvorili SAD u zemlju strašilo, državu pendrek, imperiju grube sile, planetarnog izvoznika rata, a time i - masovnih stradanja.
Za naše i vaše dobro, nemojte ovako pomagati. Ni Iranu. Ni Siriji. Ni Europi. Ni Crnoj Gori. Please.
Marko Milačić
Jugocoord su Telegram
Jugocoord su Facebook