Informazione
NATO expansion — Yugoslavia to Ukraine
Behind Washington’s hypocritical talk of “national sovereignty,” “territorial integrity” and “international law” in its efforts to undercut the overwhelming vote of the people of Crimea to join Russia stands a stark struggle over whether Ukraine will be dragged into the ever expanding, U.S.-commanded NATO military web.
Since 1995, the year NATO waged its first aggressive war against Yugoslavia, NATO has expanded into nine countries of Eastern Europe and three former republics of the former Soviet Union.
The Obama administration is using more than words in this deepening struggle.
The Pentagon has moved F-16 fighter-bombers, F-15 fighters, C-130 transport planes and RC-135 aerial tankers to Russia’s borders and sent the USS Truxtun destroyer, armed with cruise missiles, which can carry nuclear warheads, into the Black Sea. Washington threatens economic sanctions, putting pressure on Germany and other EU members to join in. A lot is at stake.
NATO membership was a key provision in the agreement that Ukraine’s President Viktor Yanukovych balked at signing with the EU last November. The Maidan Square occupation in Kiev, the capital, aimed at stampeding the government into joining the EU and NATO. Fascist ultraright paramilitary organizations, such as Right Sector and the neo-Nazi Svoboda party took the lead.
During the Kiev occupation and since, these openly armed terror organizations burned political offices of communists, pulled down revolutionary statues, attacked gay people and defaced homes of Ukrainian Jews. Despite their open fascist symbols and criminal acts, Arizona Sen. John McCain, Secretary of State John Kerry and Assistant Secretary of State Victoria Nuland openly met with and embraced these reactionaries.
On Feb. 21-22, the fascist forces overthrew the elected government, seized Parliament and expelled government officials, even though Yanukovych had just reached an agreement with the EU, including many concessions and the scheduling of new elections. The first act of the coup government, after deposing Yanukovych in a rump parliament, without a quorum, was to ban Russian and Greek language usage by Ukrainian minorities and to end Crimea’s autonomy within Ukraine.
Within days, the coup regime named fascists to key posts in the new state — the Svoboda Party’s Andriy Parubiy as secretary of the National Security and Defense Council, Right Sector head Dmytro Yarosh as his deputy and Svoboda’s Ihor Tenhyok as minister of defense. The U.S.-favored right-wing banker Arseniy Yatsenyuk became prime minister.
The immediate attack on Crimea’s autonomy confirms how well the coup government fell in line with NATO’s plan for expansion. The Crimea is the only non-Arctic base to provide a port for the Russian Navy.
Washington and Berlin immediately granted recognition to this coup government. In an effort to lend further legitimacy, the unelected Yatsenyuk was invited to a meeting at the White House and to the United Nations Security Council.
It should be no surprise then that the gut response of most of the population of the Crimea to this fascist threat was to hold a referendum on whether to continue autonomy or rejoin Russia. Nor that Russian Prime Minister Putin decided to order Russian troops, whose presence in Crimea is approved of by treaty with Ukraine, to secure their position in the peninsula. The collective memory of the Russian-speaking majority in Crimea is shaped by stories of the Nazi invasion and massive destruction in World War II.
Remember Croatia and Kosovo
This is not the first time that U.S. imperialism has used terror tactics and economic destabilization, and publicly embraced paramilitary monsters.
The videos of Blackwater mercenaries and right-wing militias operating in eastern Ukraine and movements of Ukrainian military and National Guard raised great apprehension.
If the fascist coup government could in one measure end Crimea’s long held autonomy, the likely next step would be to order the Russian Navy out of its own base. Perhaps it would expel a large part of Crimea’s population. If that seems unbelievable, consider what happened in other U.S. supported rightist coups in Croatia and in Kosovo, a province of Serbia, and their similarities with the Ukraine situation.
During World War II, the fascist Ustashe had welcomed the Italian fascist and German Nazi occupation and carried out genocide against the Jewish and Serbian populations of Croatia. A united multinational partisan resistance movement throughout Yugoslavia finally defeated the fascists, drove out the German army and laid the basis for the Yugoslav Socialist Federation as the war ended.
The return of this same criminal Ustashe organization, its 1991 declaration of independence for Croatia and separation from the Yugoslav Federation were immediately recognized by Berlin and soon by Washington. This political support for a right-wing separatist movement by the U.S. and Germany, combined with the 1995 attack on Bosnia and the 1999 NATO air war, led to the breakup of the Yugoslav Socialist Federation.
After declaring Croatian independence in 1991 and taking command of the police and military, the Ustashe carried out attacks on the Serbian population. It outlawed the rights of the Serbian minority, who had lived in Croatia since the Middle Ages, expelling them from their farms, evicting them from apartments, firing them from state jobs and cancelling their pensions and social services.
Fearing the mass executions like those these fascists had carried out during World War II, the Serbs in Croatia resisted and civil war broke out. By 1995, more than 200,000 Serbs had been driven from the Krajina region in Croatia.
Similar rightist forces unleashed the civil war in Bosnia, another republic of the Yugoslav Federation. This led to even deeper ethnic divisions, great destruction and loss of life.
Before the Ustashe seized power in Croatia, the annual U.S. Foreign Appropriation Law 101-513 in 1990 created a political and economic crisis in the Yugoslav economy. It cut off all aid, trade, credits and loans until each of the six Yugoslav republics held separate elections for independence. At the same time, secretly funded mercenaries and militias flooded into the region, spreading terror.
In both Russia and Ukraine, many are aware of the U.S. role in shaping the civil war in Bosnia to justify NATO intervention. First, in 1995, U.S./NATO used 400 aircraft and 5,000 personnel from 15 nations in the 21-day bombing of Serbian-held positions in Bosnia. Then, Washington imposed the Dayton Accords, which stationed 60,000 NATO troops in Bosnia.
This bombing and occupation of Bosnia was the first crucial step in the expansion of the NATO military alliance into the Balkans, and then into East Europe and the former Soviet republics.
What is NATO?
The North Atlantic Treaty Organization is a military-machine alliance under U.S. domination and run to project Wall Street’s interests. NATO has a U.S.-commanded military structure imposed by U.S. corporate policy since it was founded in 1949, at the peak of U.S. power.
Since the 1991 collapse of the Soviet Union, NATO has aggressively expanded until it is now the biggest political-military alliance in history, with 28 member countries. Its “partnership programs” bring the total number of countries trapped in this U.S.-spun military web to 70 countries. U.S. taxpayers pay 70 percent of NATO expenses, a huge subsidy to U.S. military corporations.
The combined defense expenditures of all 28 NATO countries in 2013 amounted to $1.02 trillion or over $1 million millions. In comparison, Russia spends $90 billion. Iran spends under $7 billion. (Stars and Stripes, Feb. 25 — tinyurl.com/o332a4e)
In addition, NATO troops are part of the 13-year continuing U.S. occupation of Afghanistan. From 2004 to 2011, tens of thousands of troops under NATO command participated in the eight-year occupation that destroyed Iraq.
Starting March 24, 1999, NATO carried out a 78-day bombardment of Serbia that included 38,000 combat missions, using 1,000 aircraft along with cruise missiles fired from aircraft carriers, destroyers and submarines. The targets were overwhelmingly civilian, including bridges, railroads, factories, refineries, power stations, telecommunications facilities, embassies, 480 schools and 33 hospitals.
NATO cut Kosovo province out of Serbia, creating a NATO protectorate with 50,000 troops and building Camp Bondsteel, a massive U.S. military base. Despite the U.S. pledge that Kosovo was historically part of Serbia and would remain so, Washington quickly recognized Kosovo’s independence in 2008.
In 2011, NATO bombed Libya for 220 days, with 26,500 sorties, overwhelmingly flown by the U.S. Air Force, but with 19 countries pulled into the imperialist aggression. Communications centers, apartment buildings, water networks and the electric grid were targeted. The reactionary militias that U.S./NATO funded and backed up militarily brutally tortured and murdered Moammar Gadhafi, the leader of this African country.
The imperialists fraudulently called each of these blatant aggressions “humanitarian acts” to prevent “genocide” or to protect peace. In fact, each NATO operation was a brutal act of colonial conquest and expansion.
Transforming NATO
NATO’s main task at its 1949 founding was to confront and challenge the Soviet Union. But it was also established to secure U.S. military and economic domination in Western Europe, a check against working-class uprisings and the rise of any imperialist competitors. It wasn’t until 1955 that the USSR and East European countries established the Warsaw Pact to counter NATO’s Cold War pressure.
In 1990, as the Soviet Union was retreating under the pressure of 45 years of Cold War, U.S. Secretary of State Baker and German Chancellor Helmut Kohl made a commitment that was quickly broken. They said NATO troops would not expand “one inch” further east, not even into the former German Democratic Republic.
The USSR’s conciliatory Mikhail Gorbachev leadership swallowed this commitment and agreed to withdraw the 380,000 Soviet troops from East Germany, where by treaty they had a right to be stationed since the end of World War II in 1945. This in effect ended the Warsaw Pact military alliance. (Counterpunch, March 13; The Atlantic, March 3)
Despite these talks and agreements, the expansion of NATO right up to the borders of Russia has been the focus of U.S. policy through both Republican and Democratic administrations.
Although U.S. policy had long been to support and fund dissident individuals and organizations of opposition throughout the Warsaw Pact countries, after 1990 the floodgates opened. Western corporations and banks sought resources. Exiled wealthy families surged back into the region to attempt to reclaim ownership of industries, vast estates and swaths of land they had previously owned that had been collectivized.
Fascist groups from the Ustashe in Croatia to Svobodo and the National Socialist Party in Ukraine, the war criminals whom the CIA had smuggled west at the end of WW II and helped to secretly maintain in exile for decades, surged back in. They returned awash in funds for offices, staff, publications, political parties, nongovernmental organizations and civil society organizations. They drafted and printed anti-communist schoolbooks full of extreme sectarian nationalism and ethnic hatred. They also established militias and hired armed thugs to defend their newly seized assets.
For the past 20 years, a handful of pirates and privateers in each of the formerly socialist countries were absorbed in laying hold of every resource, industry or source of formerly collective wealth and making deals and partnerships with U.S. and EU corporations and moving vast sums of money to the West.
These new oligarchs assumed that they would be offered an equal seat at the capitalist table. They foolishly did not realize that they were the main course. This is the age of capitalist overproduction, decline and commodity super abundance. There is no more room at the table.
By clear majorities, country polls of almost every new NATO member showed that the people opposed joining NATO. But imperialist conquest takes place through stealth and deception and through bloody wars and massive destruction, not democratic choice. The lessons of past NATO crimes and the rich history of resistance to fascism throughout the region serve as a model for the anti-fascist, progressive and working-class forces throughout Europe today. The only way to defeat fascism and imperialist domination is through multinational working-class unity, organization and a will to struggle.
The author was in Yugoslavia during the 1999 U.S./NATO bombing and witnessed the massive civilian destruction. She is a co-author and editor of “NATO in the Balkans,” (1998) and “Hidden Agenda — U.S./ NATO Takeover of Yugoslavia,” (2002), both published by the International Action Center.
КАКО ДА ПРЕПОЗНАМО ШТА ЈЕ ИСТИНА А ШТА ЛАЖ
У лавиринту (дез)информација:
Др Рудолфа Хензела
Зигмунд Фројд зачетник психоанализе и утицајни мислилац свога времена, негде
на размеђу двају претпрошлих векова говорио је да је свет лудница. Неколико
година касније почео је Први светски рат. Данас, преко 100 година касније, људи
широм планете Земље поново имају осећај да свет личи на лудницу. Догађаји у
светској политици и привреди се преокрећу, па их већина од нас више не поима. И
поред тога што се по цео дан информишемо преко мноштва канала, једва да ће се
наћи неко ко се сналази у том лавиринту информација и дезинформација. Шта се,
рецимо, заиста одиграва у Украјини и Сирији? Да ли свет иде у сусрет неком
новом великом рату? Да ли ће светска привреда доживети колапс? Коју улогу на
овој светској позорници играју масовни медији? Постоји ли уопште објективна
истина и како да је препознамо?
Желимо ли да се у овом све компликoанијем свету још сналазимо да бисмо личне
одлуке за будућност доносили на сигурнијој основи, онда морамо наћи одговор на
ова питања.
Quo vadis, Украјино, Сиријо, Венецуело, Босно и Херцеговино, Мали?
Куда води пут бившу совјетску републику Украјину и бившу Аутономну Репулику
Крим? Да ли је у Сирији, Венецуели, Босни и Херцеговини и Малију реч само о
немирима домаће израде или о грађанском рату преко заступника великих сила?
Да бисмо могли о овоме да просуђујемо, упућени смо на објективне извештаје
медија и независне аналитичаре. Амерички економиста Пол Крејг Робертс (Paul
Kraig Roberts)1
и франко-канадски професор економских наука Мишел Косудовски
(Michel Kossudovsky)2
, експерт за војну политику САД у Азији и на Балкану, уз
друге личности, спадају у аналитичаре којима се може веровати. А њима се, ја
мислим, може веровати ондна када се њихове анализе потврђују у пракси или
током историје.
Пол К. Робертс, подстакнут новим издањем инсцениране прозападне наранџасте
револуције у Украјини, пита се да ли су то велике силе спремне да о 100.
годишњици од избијања Првог светског рата поново попут месечара крену
путем рушилачког конфликта. Тежња ка светској хегемонији покренула је
Вашингтон да се умеша у унутрашње послове Украјине, међутим, актуелни
развој ситуације све више измиче његовој контроли3
. Још крајем прошле године
он је писао да Вашингтон свет усмерава ка рату и да то Сједињене државе, после
пораза против талибана, прихватају уз Русију и Кину4
. Говор Мишела Косудовског на 19. међународној конференцији о Рози Луксембург
11. јанара 2014. године у Берлину управо се
бавио тежњом Америке као светске силе. Тема: Империјално
освајање: ’дуги рат’ Америке против човечанства (Imperial Conquest Amerika’s
against Huмanity)5
. У том говору он је изразио и став према рату у Сирији,
рекавши: Перманентни рат против Сирије јесте полазна тачка за рат против
Ирана који би могао да доведе до процеса војне ескалације. И Русија и Кина, обе
савезнице Сирије, налазе се на нишану САД, тј. ННАТО-а6
. Преврати у Украјини
и на Криму нису повезани само са геополитичким циљевима империје, већ и са
споља подстакнутим немирима у јужноамеричкој Венецуели, Босни и
Херцеговини и са ратом у северноафричком Малију.
Прикривене психолошкe операцијe (PSYOPS) треба да замаскирају тежњу
Вашингтона ка светском господству
Шта су империјални и геополитички интереси САД? Збигњев Бжежински, бивши
саветник председника Картера за безбедност, у својој књизи Једина светска сила
– америчка стратегија надмоћи (1999) пише да су, по његовом мишљењу,
европске и азијске земље између Лисабона и Владивостока шаховска табла на
којој се одиграва борба за глобалну доминацију. Забрана за Америку значи: ни
једном евроазијском изазивачу који би узмогао да континент стави под
доминацију и који би представљао претњу за Америку не допустити да се
уздигне7
. Према Бжежинском, у политичке интересе велесиле спадају, на пример,
и конкретни економски интереси, као што су сопствена безбедност и
контрола лежишта нафте и гаса у том делу света. Успостављање контроле
над овим сировинским регионима треба да омогући и овладавање привредама
Кине и Индије, које су у успону8
. Пошто агресивној геополитици прети опастост
могућег прекомерног ширења америчке империје, у САД се, после углавном
успешно изведених обојених револуција, тј. постмодерних државних удара9
почетком овог века, све више прибегава мекој сили (Soft Power) или спретно
употребљеној сили (Smart Soft Power).
Операције које Пентагонови ратници пропаганде (Голингер) методама меке силе
изводе широм света називају се психолошким операцијама (PSYOPS) и Пентагон
у њима види моћно оружје. Међу мноштвом PSYOP-ових метода су, између оста -
лог, летци који се бацају из авиона, телевизијске емисије, филмови, часописи за
младе као и нови медији, као што су интернет, мобилни телефони, SMS. Сви ови
продукти различите врсте смишљени су да придобијају ум и срца оних људи у
САД и у иностранству на које је Пентагон бацио око. За ово се користе сазнања
психологије и примењују манипулативне психотехнике, као што je
неуролингвистичко програмирање (NLP) и ангажују професиоални спин доктори
(специјалисти за извртање стварности)10
Истина је умрла и са собом однела у гроб слободу, писао је Пол К. Робертс још
2010. године: Данас се грађанима САД влада помоћу пропаганде. Њих се
Слобода не тиче и једва да имају приступ ка њој и нешто ограничених
способности да је уопште и препознају. За истину се више не пита. Она само
смета. Она је табу. Ко је и упркос томе помене, прети му опасност да буде
жигосан као ’антиамериканац’, ’антисемит’ или ’заклети теоретичар’
Мејнстрим медији као пета колона ратне алијансе
Мејнстрим и водећи медији претежно су власништво високих финансијских
кругова и осталих моћних група, а контролишу их и они и политичари – и то не
само у САД. Које нам онда истине продају ови гласноговорници моћних и
власних? Због овога један просвећени савременик дневне вести и новинске
извештаје једва да може још да подноси. Ови расположени помагачи стално нам
мажу очи некаквим нетакнутим светом коме сметају само Ал Каидини терористи
или зли момци попут руског председника Владимира Путина. Њима пристаје мото:
Audacter calmumniare: Semper aliquid haeret (Кад љагаш, љагај дрско, нешто ће
остати и запамћено.) Извештаји о Зимској олимпијади у Сочију прослеђивали су
нам утисак о садашњој расистичкој антируској антипутинској кампањи Запада
откако Русија под Путином поново игра водећу улогу у светској политици.
А, у ствари масовни медији су дужни да , сходно националним и
интернационалним споразумима, истинито информишу о нама, грађанима, и миру.
Међутим, они су одвајкада – како се изразила Берта фон Зутер – оруђе
министара рата, и служе хушкању на рат, пропаганди мржње и заглуђивању
маса12
. Тиме се они понашају као пета колона ратне коалиције, због које мање-
више субверзивно делују. Зато је аустријски писац и публициста Карл Краус за
своје колеге новинаре, користећи реч из француског, говорио да су они Kanaill,
изведено у погрдном смислу од Journaille, што исто тако пуно значи као и
оттпадник или пробисвет штампе.
Ускоро ће у САД званични надзорници и политкомесари Обамине владе да у
уредништвима вести по целој Америци гледају преко рамена новинарима,
уредницима и издавачима кад год доносе своје редакцијске одлуке13
. Није онда ни
чудо што, према једној Галуповој анкети, тек 23 процента Американаца верује
телевизијским вестима14. У Немачкој само заступницима осигурања (19,4 %) и
политичарима (15,1 %) верује се још мање него новинарима (37 %)15.
Шта је истина?
Истина је подударање мишљења са стварима. Мисао је истинита онда када се
може доказати стањем ствари. Притом међу истинама постоји извесна
рангираност: истине о човековој будућности имају већу вредност од истина о
човековој прошлости или садашњости. Добро је ако се зна шта је било; боље је
знати на чему смо сада и овде; међутим, најбоље је када се зна шта ће бити. Пре
свега, због тога филозофи и остали интелектуалци који (свесно) преузимају
одговорност за себе и друге људе морали би да нам говоре шта треба да чинимо,
јер само истина може да нас ослободи.
Велики руски писац Лав Толстој у свом Говору против рата 1909. г. пише да су у
рукама моћних милијарде пара, милијарде покорних војника, а у нашим је само
једно, али зато најмоћније средство на свету – истина... наша победа је
немсумњива, али само под једним условом, под условом да ћемо, исказујући
истину, да је исказујемо целу, без било каквих околишења, уступака и
ублажавања16
. Енглески писац Харолд Пинтер, добитник Нобелове награде за
књижевност, у свом говору приликом уручења награде 2005. године, говорећи о
трагању писца за истином, Сједињене државе је означио као бруталне, презрене,
и бескрупулозне и при том рекао да, упркос огромним отпорима, коначно морамо
сачувати одлучност да као грађани утврђујемо стварну истину о нашем
животу и нашим друштвима. Даље каже: Ако се та одлучност не оличава у
нашој политичкој визији, онда ћемо бити лишени наде да ћемо обновити оно
што смо готово изгубили – људско достојанство17
.
Како препознајемо шта је истина, а шта лаж
Готово да је објашњено да смо ми, људи, у стању да препознајемо истину. Ово
противречи конструктивистичком схватању да се предмет који посматрач
препознаје конструише само током процеса препознавања; због тога сваки човек
другачије опажа стварност, па се стога ни једном његовом опажању не може
веровати. Онда се из већ реченог може закључити:
- да би требало да се ми, људи, критички односимо према властодршцима, јер они
морају да помоћу пропаганде и манипулације прикривају истину,
- да би, према извештајима мејнстрим и водећих медија, требало да будемо
скептични, зато што их у рукама чврсто држе велики финансијери и властодршци,
- да не би требало да жалимо труда да се обратимо за савет независним
експератима и медијима, јер њихов интегритет стално изнова проверавамо (ко, на
пример, позива на мржњу и тражи позив или чак позива на рат, тај себе
дискредитује),
- да сви ми колико нас има не судимо набрзину, већ да аргументе и
противаргументе, којима располажемо, стално критички преиспитујемо. Од велике
помоћи нам је и самосазнање да смо као деца наше културе, услед осећања мање
вредности или из страха, често заслепљени, па нам уз помоћ државне
манипулације и индоктринације често брзо улију несигурност. Други су пак
лаковерни, дају да их воде општешрихваћене предрасуде, па примају на знање
само оно што воле да чују или нерадо допуштају да њихове инфантилне чежње и
илузије помућују сурове чињенице. Умирујуће самозаваравање понеком је драже
од помисли на опасност за коју он сматра да га већ поштеђује.
Да би се лаж разликовала од истине потребне су правилна представа о човеку и
реалистична слика света као резултат васпитања које је протицало позитивно уз
просвећене васпитаче у родитељском дому и школи. Исто тако, треба знати да је
човек по природи добар, али да може да буде веома иритиран. На пример, жудња
за влашћу у економији и политици толико је тешка иритација која стално води
људским катастрофама. Човек је и друштвено, кооперативно и по природи
неагресивно биће. Ратови се чине зато што су добар посао, а не зато што
одговарају човековој природи. Такође ваља раскрстити са инфантилном
представом о нетакнутом свету. Похлепне плутократе и њима покорне владе
света ништа не препуштају случају; свиме се управља одозго. Ако нам онда пође
за руком да развијемо здрав дух солидарности и свест да је сарадња оно једино
што човечаство може да спасе, онда ћемо се, заједно са својим ближњима, мало
по мало приближавати истини.
Дати шансу посредницима за истину
Низ независних, етичних експерата спремани су за посреднике за истину. Дајмо
им шансу. Ако их слушамо без предрасуда, к срцу ће на прирасти и основни
принцип из Римског права Audiatur et altera pars (слуша се и друга страна).
Будућност наше културе битно ће зависити од тога да ли ће бити довољно оних
просветитеља који ће бити у стању да народима отклањају оне идеолошке
предрасуде које су у позадини људских катастрофа. У времену, у коме је
самоуништење човечанства помоћу атомске бомбе и осталих рушилачких оружја
могуће и те како су нам потребни слободни духови који нас уче шта је истина, а
шта лаж.
1 www.paulcgraigroberts.org
2 www.globalresearch.ca
3 Kopp online од. 24.02.2014
4 Kopp online од 7. и 18.12.1013
5 www.gloabalreseach.ca/imperial-conquest-americas-long-way-against-humanity.html
6 www.jungewelt.de/beilage/art/3280
7 Ибид, с.16
8 Ибид, с 4
9 Tarpley, W. G. (2008). Барак Об
10 S. Golinger, E: (2009). Психолошке операција (PSYOPS) против Венецуеле: Вашингтон и његов
рат прорив боливаровске револуције (Psychologische Operationen (PSYOPS) gegen Venezuela:
Washington und sein Krieg gegen die Bolivarianische Revolution ), с. 3 и даље.
11 www.informationclearinghouse.info/article25066.htm
12 V. Suttner, B. (1889) и (1977). Die Waffen nieder (Доле оружје), с. XIX.
13 Kopp online од 21.02.2014.
13 ибид
14 Ибид
15 Цит. Према: Spiegel online v. 7.12.2005
16 Tolstoi, L. N. (1968). Rede gegen den Krieg (Говори против рата), с. 163f.
17 Цит. према: Spiegel online од 7.12.2005.
Превод: Милан Радојковић
Wie erkennen wir, was Wahrheit und was Lüge ist?
9. März 2014
Sigmund Freud, Begründer der Psychoanalyse und einflussreicher Denker seiner Zeit, soll um die letzte Jahrhundertwende geäußert haben, die Welt sei ein Irrenhaus. Einige Jahre danach begann der Erste Weltkrieg. Heute, über 100 Jahre später, haben viele Menschen rund um den Erdball wieder dieses Gefühl, dass die Welt einem Irrenhaus gleicht: Die weltpolitischen und weltwirtschaftlichen Ereignisse überschlagen sich, sind aber für die meisten von uns nicht mehr nachvollziehbar.
Obwohl wir den ganzen Tag über auf mehreren Kanälen „informiert“ werden, findet sich kaum noch jemand in diesem Labyrinth von Informationen und Desinformationen zurecht: Was z. B. spielt sich wirklich ab in der Ukraine und in Syrien? Steuert die Welt auf einen neuen großen Krieg zu? Wird die Weltwirtschaft kollabieren? Welche Rolle in diesem Welttheater spielen die Massenmedien? Gibt es überhaupt eine objektive Wahrheit und wie erkennen wir sie?
Wenn wir uns in dieser immer komplizierter werdenden Welt noch zurechtfinden und persönliche Entscheidungen für die Zukunft auf gesicherter Grundlage treffen wollen, müssen wir auf diese Fragen eine Antwort finden.
Quo vadis Ukraine, Syrien, Venezuela, Bosnien-Herzegowina, Mali?
Wohin führt die Reise in der ehemaligen Sowjetrepublik Ukraine und der Autonomen Republik Krim? Handelt es sich in Syrien, Venezuela, Bosnien-Herzegowina und in Mali „nur“ um hausgemachte Unruhen oder Bürgerkriege oder um Stellvertreterkriege der Großmächte? Um diesbeurteilen zu können, sind wir auf objektiv berichtende Medien und unabhängige Analysten angewiesen. Der US-amerikanische Ökonom Paul Craig Roberts (1) und der frankokanadische Professor für Wirtschaftswissenschaften Michel Chossudovsky (2), Experte für die Militärpolitik der USA in Asien und auf dem Balkan, gehören neben anderen Persönlichkeiten zu diesen vertrauenswürdigen Analysten. Vertrauenswürdig sind sie m. E. dann, wenn sich ihre Analysen in der Praxis und im Laufe der Geschichte bestätigen.
Paul C. Roberts z. B. fragt vor dem Hintergrund der Neuauflage der inszenierten prowestlichen„Orangenen Revolution“ in der Ukraine, ob die Weltmächte am 100. Jahrestag des Ausbruchs des Ersten Weltkriegs wieder dabei seien, „sich schlafwandelnd auf den Weg in einen zerstörerischen Konflikt zu begeben. Sein Streben nach weltweiter Vorherrschaft hat Washington dazu bewogen, sich in die inneren Angelegenheiten der Ukraine einzumischen, aber die gegenwärtigen Entwicklungen entgleiten immer mehr der Kontrolle Washingtons.“ (3) Bereits Ende letzten Jahres schrieb er, dass Washington die Welt in Richtung Krieg steuere und es die USA nach der Niederlage gegen die Taliban nun mit Russland und China aufnehmen. (4)
Michel Chossudovskis Rede bei der XIX. Internationalen Rosa-Luxemburg-Konferenz am 11.01.2014 in Berlin befasste sich ebenfalls mit Amerikas Weltmachtstreben. Titel: „Imperial Conquest:America’s ‚Long Way’ against Humanity“ („Imperialistische Eroberung: Amerikas ‚langer Krieg’ gegen die Menschheit“). (5) In diesem Vortrag nahm Chossudovski auch zum Krieg in Syrien Stellung, indem er sagte: „Der anhaltende Krieg gegen Syrien ist Ausgangspunkt für einen Krieg gegen Iran, der zu einem Prozess militärischer Eskalation führen könnte. Auch Russland und China, beide Verbündete von Syrien und Iran, befinden sich im Visier der USA-NATO.“ (6) Nicht nur die Umwälzungen in der Ukraine und auf der Krim stehen im Zusammenhang mit den geopolitischen Zielen des Imperiums, auch die von außen geschürten Unruhen im südamerikanischen Venezuela, in Bosnien-Herzegowina und der Krieg im nordafrikanischen Mali.
Verdeckte psychologische Operationen (PSYOPS) sollen Streben Washingtons nach Weltherrschaft verschleiern
Was sind die imperialen Interessen, die geopolitischen Ziele der USA? Zbigniew Brzezinski, ehemaliger Sicherheitsberater Präsident Carters, schreibt in seinem Buch „Die einzige Weltmacht – Amerikas Strategie der Vorherrschaft“ (1999), dass seines Erachtens Eurasien – die europäischen und asiatischen Länder zwischen Lissabon und Wladiwostok – das Schachbrett ist, auf dem sich der Kampf um die globale Vorherrschaft abspielt. Das Gebot für Amerika laute, „keinen eurasischen Herausforderer aufkommen zu lassen, der den eurasischen Kontinent unter seine Herrschaft bringen und damit für Amerika eine Bedrohung darstellen könnte“. (7) Zu den machtpolitischen Interessen zählen nach Brzezinski auch konkrete wirtschaftliche Interessen wie z. B. die alleinige Sicherung und Kontrolle der Erdgas- und Erdölvorkommen dieser Welt. Über die Kontrolle dieser Rohstoffgebiete solle auch die Herrschaft über die aufstrebenden Volkswirtschaften Chinas und Indiens ermöglicht werden.“ (8)
Da die aggressive imperialistische Geopolitik Gefahr läuft, die Möglichkeiten des USImperiums zu überdehnen, setzt man in den USA seit den grossenteils erfolgreich verlaufenden „Bunten Revolutionen“ bzw. „postmodernen Staatsstreichen“ (9) zu Beginn dieses Jahrhunderts vermehrt auf „Soft Power“ (sanfte Macht) oder „Smart Power“ (geschickt genutzte Macht).
Die Operationen, die die „Propagandakrieger“ des Pentagons (Golinger) als „Soft-Power“- Methoden weltweit durchführen, werden psychologische Operationen („PSYOPS“) genannt und vom Pentagon als seine mächtigste Waffe angesehen. Zu den vielfältigen Methoden von „PSYOP“ gehören u.a. Flugblätter, Radio- und Fernsehsendungen, Filme, Jugendzeitschriften und die neuen Medien wie Internet, Handy, SMS. All diese Produkte zielen darauf ab, die Köpfe und Herzen jener Menschen innerhalb und außerhalb der USA zu gewinnen, die das Pentagon ins Visier nimmt. Dazu werden Erkenntnisse der Psychologie angewandt, manipulative Psychotechniken wie das „Neurolinguistische Programmieren (NLP)“ eingesetzt und professionelle Spin doctors (Wahrheitsverdreher) engagiert. (10)
„Die Wahrheit ist gestorben und hat die Freiheit mit ins Grab genommen“, schrieb Paul C. Roberts bereits 2010: „Heute werden die US-Bürger durch Propaganda beherrscht. Sie scheren sich nicht um die Wahrheit, haben kaum Zugang zu ihr und nur begrenzte Fähigkeiten, sie überhaupt zu erkennen. Die Wahrheit ist nicht mehr gefragt. Sie stört nur. Sie ist tabu. Wer sie trotzdem ausspricht, läuft Gefahr, als ‚Antiamerikaner’, ‚Antisemit’ oder ‚Verschwörungstheoretiker’ gebrandmarkt zu werden.“ (11)
Mainstreammedien als „Fünfte Kolonne“ der Kriegsallianz
Die Mainstream- und Leitmedien sind größtenteils im Besitz der Hochfinanz und anderer mächtiger Gruppen und werden von ihnen und der Politik kontrolliert – und das nicht nur in den USA. Welche „Wahrheiten“ werden uns diese Sprachrohre der Mächtigen und Regierenden also verkaufen? Die täglichen Nachrichtensendungen und Zeitungsmeldungen sind deshalb für einen aufgeklärten Zeitgenossen kaum noch zu ertragen. Ständig gaukeln uns diese „willigen Helfer“ eine heile Welt vor, die nur durch Al-Qaida-Terroristen oder böse Buben wie den russischen Präsidenten Wladimir Putin gestört wird. Das Motto lautet: „Audacter calmumniare:Semper aliquid haeret.” („Verleumde nur frech: Es bleibt immer etwas hängen.“)
Die Berichterstattung über die Olympischen Winterspiele in Sotschi haben uns einen Eindruck von der derzeitigen rassistischen antirussischen Anti-Putin-Kampagne des Westens vermittelt, nachdem Russland unter Putin wieder eine führende Rolle in der Weltpolitik übernommen hat.
Eigentlich sind die Massenmedien gemäß nationaler und internationaler Vereinbarungen der wahrheitsgemäßen Information von uns Bürgern und dem Frieden verpflichtet. Doch seit eh und je sind sie – wie es Bertha von Suttner ausdrückte – „Werkzeuge der Kriegsministerien“ und stehen „im Dienst der Kriegshetze und Hasspropaganda“ sowie „im Dienst der Verdummung der Massen“. (12) Damit verhalten sie sich wie eine „Fünfte Kolonne“ der Kriegskoalition, für die sie mehr oder weniger subversiv tätig sind. Der österreichische Schriftsteller und Publizist Karl Kraus sprach deshalb von seinen Journalisten-Kollegen in Anlehnung an das französische Wort„Kanaille“ abwertend von „Journaille“, was so viel wie „Presse-Gesindel“ oder „Presse-Pack“ bedeutet.
In den USA sollen bald offizielle „Aufpasser“ bzw. „Politkommissare“ der Obama-Regierung in den Nachrichtenredaktionen in ganz Amerika „den Journalisten, Redakteuren und Herausgebern über die Schulter schauen, wenn diese ihre redaktionellen Entscheidungen treffen“. (13)
Kein Wunder, dass nach einer Gallup-Umfrage nur 23 Prozent der Amerikaner den Fernsehnachrichten vertrauen. (14) In Deutschland vertrauen die Bürger nur Versicherungsvertretern (19,4 %) und Politikern (15,1 %) noch weniger als Journalisten (37 %). (15)
Was ist Wahrheit?
Wahrheit ist die Übereinstimmung des Denkens mit den Dingen. Ein Gedanke ist nur dann wahr, wenn er durch einen Sachverhalt belegt werden kann. Dabei gibt es eine Rangordnung unter den Wahrheiten: Wahrheiten über die menschliche Zukunft haben einen höheren Wert als Wahrheiten über die Vergangenheit des Menschen (Geschichte) oder die Gegenwart. Es ist gut, wenn man weiß, was gewesen ist; es ist besser, zu wissen, woran man hier und jetzt ist; am besten aber ist es, wenn man weiß, was sein soll. Philosophen sowie andere Intellektuelle, die für sich und andere Menschen (denkend) Verantwortung übernehmen, müssten uns deshalb vor allem sagen, was wir tun sollen; denn die Wahrheit allein kann uns frei machen.
Der große russische Schriftsteller Leo N. Tolstoi schrieb in seiner „Rede gegen den Krieg“ 1909, dass sich in den Händen der Mächtigen Milliarden von Geld und Millionen von Soldaten befänden, dass sich in unseren Händen nur ein Mittel, aber das allerwichtigste Mittel der Welt befände, die Wahrheit. Und deshalb sei uns der Sieg gewiss – aber nur unter der Bedingung, „dass wir die Wahrheit verkündigen und sie rückhaltlos, ohne Umschweife, ohne jede Konzession, ohne jede Milderung heraussagen“. (16).
Der englische Literaturnobelpreisträger Harold Pinter, der auf seiner Nobelpreisrede 2005 über die Suche des Schriftstellers nach Wahrheit sprach und dabei die USA als „brutal, verächtlich und skrupellos“ bezeichnete, meinte abschließend, man müsse „den existierenden, kolossalen Widrigkeiten zum Trotz“, die Entschlossenheit bewahren, „als Bürger die wirkliche Wahrheit unseres Lebens und unserer Gesellschaften zu bestimmen“. Und weiter: „Wenn sich diese Entschlossenheit nicht in unserer politischen Vision verkörpert, bleiben wir bar jeder Hoffnung, das wiederherzustellen, was wir schon fast verloren haben – die Würde des Menschen.“ (17)
Wie erkennen wir, was Wahrheit und was Lüge ist?
Zunächst ist klar zu stellen, dass wir Menschen fähig sind, die Wahrheit zu erkennen. Das widerspricht der Auffassung des Konstruktivismus, dass ein erkannter Gegenstand vom Betrachter selbst durch den Vorgang des Erkennens konstruiert wird, jeder Mensch die Wahrheit dadurch anders wahrnimmt und somit keiner seiner eigenen Wahrnehmung trauen kann.
Sodann lässt sich bereits aus dem bisher Gesagten der Schluss ziehen, – dass wir den Regierenden sehr kritisch gegenüberstehen sollten, weil diese durch Propaganda und Manipulation die Wahrheit zu verschleiern suchen, – dass wir auch gegenüber der Berichterstattung der Mainstream- und Leitmedien sehr misstrauisch sein sollten, da sie fest in der Hand der Hochfinanz und der Regierenden sind, – dass wir keine Mühe scheuen sollten, unabhängige Experten und Medien zu Rate zu ziehen, deren Integrität wir immer wieder aufs Neue überprüfen, (wer z. B. zu Hass und Aufruhr oder gar Krieg aufruft, diskreditiert sich von selbst), und – dass wir insgesamt nicht zu schnell urteilen, sondern die zur Verfügung stehenden Argumente und Gegenargumente immer wieder kritisch überprüfen.
Auch ist die Selbsterkenntnis hilfreich, dass wir als Kinder unserer Kultur aufgrund von Minderwertigkeitsgefühlen oder aus Angst oft verblendet sind und uns durch staatliche Manipulation und Indoktrination schnell verunsichern lassen. Andere wiederum sind leichtgläubig, lassen sich von gängigen Vorurteilen leiten und nehmen nur das zur Kenntnis, was sie hören wollen. Oder sie lassen es nicht gerne zu, dass ihre kindlichen Sehnsüchte und Illusionen durch harte Tatsachen erschüttert werden. Die beruhigende Selbsttäuschung ist manch einem lieber als der Gedanke an die Gefahr, von der er annimmt, dass sie ihn schon verschonen wird.Um die Lüge von der Wahrheit unterscheiden zu können, bedarf es auch eines guten Menschen- und eines realistischen Weltbilds als Resultat einer positiv verlaufenden Erziehung und Bildung durch aufgeklärte Erzieher in Elternhaus und Schule. So muss man wissen, dass der Mensch von Natur aus gut ist, aber sehr irritiert sein kann. Machtgier in Wirtschaft und Politik sind z. B. solch schwere Irritationen, die immer wieder zu menschlichen Katastrophen führen.
Auch ist der Mensch ein soziales, kooperatives, von Natur aus nicht aggressives Wesen. Kriege werden deshalb gemacht, weil sie ein gutes Geschäft sind, nicht weil sie der Natur des Menschen entsprächen. Wertvoll ist es ebenso, sich von der kindlichen Vorstellung einer heilen Welt zu verabschieden. Nichts überlassen die gierigen Plutokraten und die ihnen hörigen Regierungen der Welt dem Zufall; alles wird von oben gesteuert. Sollte es uns aber gelingen, ein gesundes Gemeinschaftsgefühl zu entwickeln und das Bewusstsein, dass das einzige, was die Menschheit zu retten vermag, die Zusammenarbeit ist, dann werden wir gemeinsam mit unseren Mitmenschen der Wahrheit immer ein Stück näher kommen.
Vermittlern der Wahrheit eine Chance geben
Eine Reihe unabhängiger, ethisch handelnder Experten stehen ja als Vermittler der Wahrheit bereit. Geben wir ihnen eine Chance. Wenn wir sie vorurteilsfrei anhören, beherzigen wir auch den Grundsatz aus dem römischen Recht “Audiatur et altera pars“ („Man höre auch die andere Seite“). Die Zukunft unserer Kultur wird wesentlich davon abhängen, ob es genügend dieser „Aufklärer“ geben wird, die imstande sein werden, den Völkern jene Vorurteile zu nehmen, die der ideologische Hintergrund der Menschheitskatastrophen sind. In einer Zeit, in der die Selbstvernichtung der Menschheit durch die Atombombe und weitere verheerende Kriegswaffen möglich ist, bedürfen wir mehr denn je „freier Geister“, die uns lehren, was Wahrheit und was Lüge ist.
(3) Kopp online v. 24.02.2014
(4) Kopp online v. 7. u. 18.12.1013
(5) www.gloabalreseach.ca/imperial-conquest-americas-long-way-against-humanity.html
(6) www.jungewelt.de/beilage/art/3280
(7) A.a.O., S. 16
(8) A.a.O., S. 4
(9) Tarpley, W. G. (2008). Barack Obama. Wie ein US-Präsident gemacht wird, S. 36
(10) S. Golinger, E: (2009). Psychologische Operationen (PSYOPS) gegen Venezuela: Washington und
sein Krieg gegen die Bolivarianische Revolution, S. 3ff.
(11) www.informationclearinghouse.info/article25066.htm
(12) V. Suttner, B. (1889) u. (1977). Die Waffen nieder, S.XIX
Il volume analizza l'uso politico e mediatico del tema della foibe dagli anni Novanta a oggi.
Il libro, adattamento di una tesi di laurea, analizza l'importanza del tema delle foibe nelle dinamiche politiche e identitarie del nostro Paese negli ultimi 30 anni, in particolare riferimento alla fiction "Il cuore nel pozzo", all'incidente diplomatico con la Croazia nel 2007 e al concerto dei tre Presidenti del 2010. Vi è pure un accenno allo spettacolo teatrale "Magazzino 18".
Ha studiato presso la Facoltà di Filosofia e quella di Scienze Sociali dell’Università di Lubiana e ha frequentato corsi avanzati di slavistica per stranieri presso quella di Zagabria. Ha collaborato con l’Ambasciata d’Italia in Montenegro (Podgorica).
"nA More Con AMore"
2a edizione! (anno 2014)
Le associazioni di volontariato “Non bombe ma solo caramelle Onlus” e “Coordinamento Nazionale per la Jugoslavia Onlus” ci aiuteranno in tutto ciò, insieme ad altri, amici e conoscenti preziosi e sensibili a queste iniziative.
Contiamo di accogliere un nuovo piccolo gruppo (fino a 9 ospiti) di età compresa tra i 10 e i 12 anni, che saranno accompagnati dalla loro insegnante Valentina Ristić, partecipe della scorsa edizione. Il soggiorno dei ragazzi è previsto per fine giugno, sempre nella località di mare Santa Severa (provincia di Roma), dove verrà messa a disposizione a titolo volontario una struttura privata, adeguata per ospitare il gruppo. I bambini potranno svolgere attività balneare e culturale nell’ambito di un programma di visite sul territorio e su Roma, che verrà presto dettagliato e speriamo ancora più ricco dello scorso anno. Parteciperanno all’iniziativa ragazzi ritenuti anche bravi studenti, che non presentano gravi problemi di salute in termini di idoneità a sostenere il viaggio.
Ricordiamo che il villaggio di Jasenovik e la sua scuola rappresentano una piccola realtà, con non più di 150 abitanti che vivono spesso ai limiti della povertà, della sussistenza, della frugalità, ma soprattutto con un marcato isolamento territoriale, istituzionale e sociale. Condizioni che derivano da un percorso storico molto travagliato, fatto di ingerenze internazionali, di bombe e continue strumentalizzazioni politico-religiose, che oggi non sembra possa trovare la miglior soluzione ai suoi problemi in una Comunità Europea tormentata e vessatrice, a cui tendono il governo di Belgrado ma anche le autorità di Pristina che stanno svuotando il Kosovo della presenza serba, danneggiando la preesistente multiculturalità e laicità, sempre più minate da nazionalismo insano e derive estremiste.
L’iniziativa pertanto, anche in virtù dei positivi riscontri della scorsa esperienza, sarà finalizzata in parte alla ricreazione dei ragazzi ed in parte allo scambio sociale e culturale. L’auspicio resta quello della creazione di relazioni tra comunità, la reciproca conoscenza, a beneficio e come occasione di crescita psico-fisica soprattutto per i minori coinvolti. Sperando ciò possa in qualche modo contribuire alla serenità dei ragazzi e servire da stimolo per la loro vita in una realtà difficile, che ci proponiamo sempre di far conoscere secondo una rappresentazione più vera, più onesta e dignitosa per loro e non più comoda per noi.
Abbiamo stimato un costo per l’iniziativa pari a circa 2.200 euro (costo della scorsa edizione: 2.108 euro). Dipenderà soprattutto dalle spese di viaggio, ancora da definire. Partiamo con un minimo di disponibilità economica pari a 550 euro (residuo della scorsa edizione e ricavato per mercatino casalingo).
Con l’aiuto e la partecipazione di volontari, potremo assicurare anche il vitto per il periodo a costi contenutissimi. Abbiamo però bisogno di raccogliere ulteriori fondi e quindi, per chi può e vuole, è possibile sottoscrivere per l’iniziativa utilizzando le seguenti coordinate:
CONTO BANCOPOSTA n. 88411681 intestato a JUGOCOORD ONLUS, Roma
(IBAN: IT 40 U 07601 03200 000088411681)
causale: na more con amore
Avrete in omaggio una piccola pubblicazione bilingue di racconti “paSsione roSso Serbia”, inedita.
Per qualsiasi informazione in più o chiarimenti sulle modalità di sottoscrizione:
Samantha Mengarelli, e-mail: n a m o r e c o n a m o r e @ g m a i l . c o m
Vi aggiorneremo sul programma e sugli sviluppi dell’iniziativa.
Grazie per l’attenzione, un caro saluto
"La forza della Russia può essere insidiata soltanto attraverso la separazione dell'Ucraina.
Otto Von Bismarck (1815-1898), cancelliere tedesco.
Они који желе то да ураде, не само да их морају одвојити, већ Украјину морају супротставити Русији, закрвити два дела једног народа и гледати како брат убија брата. Да би то остварили потребно је пронаћи и одгојити издајнике међу националом елитом и уз помоћ њих изменити самосвест једног дела великог народа до таквог нивоа да мрзе све руско, да мрзе свој род, а да то ни не знају. Остало ће учинити време."
Oto fon Bizmark (1815-1898) - nemački kancelar.
Објављено 14. фебруар 2014. | Од СУБНОР
ИСТРАЈАЋЕМО У СВОЈОЈ БОРБИ
Председништво СУБНОР-а Србије усвојило је ставове поводом избора у држави. И упутило на увид чланству како ће се понашати организација тим поводом.
Природа политичког живота Србије
Партије (странке) су идеолошко-политичке творевине. Свој идеолошко-политички прилаз друштвеној средини конституишу у својим програмима који су израз и сврха постојања партије. Основни циљ је освајање власти или учешће у власти да би помоћу власти оствариле свој програм. У питању је утицај на друштво и промене у друштву помоћу државе и државне власти.
Флуидност или недостатак програма мења идејно-политичку природу борбе странке за власт и само поседовање власти. Вршење власти се претвара у функцију интереса појединца, групе или интереса партијске елите.
Анализа постојећих програма, показује да партије имају формално овај документ, да се они међусобно не разликују, да нема идеолошко-политичке профилисаности и да их се партије не придржавају, због чега нема разлике између партија, свака са сваким може и у власти и у опозицији. Постоје неприродне везе које су израз непостојања идеолошко-политичког профила партије, што мења њихов карактер и циљ борбе за власт.
У програмима партија нема ни помена о антифашистичкој прошлости и радничкој класи и сељаштву као друштвеној снази. Неке партије за основ свога постојања имају српско квислинштво и колаборацију са фашистичким окупатором.
Партије не нуде кроз програм визију која је дугорочо виђење изградње друштва за које се боре. Није довољно рећи капиталистичко друштво већ какво капиталистичко друштво. У први план партије истичу личност и обећања решавања друштвених проблема које су својим деловањем у власти створиле, као што су криминал, корупција, пљачка, сиромаштво, незапосленост, заустављање привредног суноврата и криминализације друштва, успостављање покиданих веза са светом, социјално-здравствену заштиту и друго, дакле отклањање оних проблема које су оне створиле као актери власти, и ти проблеми настали њиховим деловањем, јер у нормалном друштву они не могу у овом обиму ни да постоје.
Постојеће партије немају изложену дугорочну визију изградње једног друштва за коју подршку траже од бирача. Траже да им се поново повери власт да би разрешили проблеме које су као актери власти створили, јер су све биле део власти без обзира у којој структури и комбинацији. Обећања дата бирачима у време изборне кампање се не испуњавају у пракси. На жалост у њих нико озбиљан не верује.
Понашање СУБНОР-а у изборном процесу
Стање у политичком животу указује да партије нису профилисане идејно-политички и визионарски већ циљно (власт по сваку цену).
Испред партија не иду програми већ личности које говоре о текућим проблемима и опредељењима (нема визије) и разрешавању проблема који су довели земљу у колапс.
Партије од којих је СУБНОР очекивао и у које је веровао разочарале су нас, од осталих нисмо ништа ни очекивали.
Нисмо страначки-партијски опредељени. Све ово обавезује СУБНОР да се држи статутарних опредељења и истраје у својој страначкој неопредељености .
Прихватамо народну вољу и признајемо, поштујемо и подржавамо власт коју народ изабере и поклони поверење.
Сваки члан СУБНОР-а по својој вољи гласа или не гласа, излази или не излази на изборе, у своје лично име а не СУБНОР-а, учествује на скуповима политичких партија, понаша се сходно свом идеолошко-политичком опредељењу и личном односу према опцијама, кандидатима и представљеном програму партије за чије се остваривање наводно боре.
На овим изборима не очекујемо идеолошко-политичко супротстављање партија, свака може са сваком у власти и опозицији с обзиром на њихов недефинисан политички и идеолошки профил и програм.
У личном опредељењу мислимо да треба поћи од стварног а не декларативног односа појединаца и партије према СУБНОР-у, антифашизму, доприносу партизанског НОП победи и ослобођењу земље од фашистичких окупатора, доприносу Народно-ослободилачке борбе победи над фашизмом и односу према традицији партизанске борбе против фашистичких окупатора, националних квислинга и сарадника окупатора.
Посебно треба подржати политичке личности без обзира на политичку опцију које су антифашистички опредељене, поштују партизанску борбу за слободу и доприносе да СУБНОР као организација остварује своје циљеве, помажу и поштују опредељења за чије се остваривање СУБНОР залаже, без обзира на њихову партијску припадност – битна је антифашистичка провенијенција – припадност антифашизму и позитиван однос према СУБНОР-у.
То треба да буде мера и наш однос у изборима који се одржавају. Гледати шта раде а не шта говоре.
Организација СУБНОР-а не може да буде база за изборно промовисање ни једне политичке опције ни на једном нивоу организовања.
Објављено 19. фебруар 2014. | Од СУБНОР
Поводом изборне кампање у току у нашој држави, СУБНОР Србије се, на основу става Председништва организације, одлучио на који начин треба да поступа чланство.
У исто време дошло се до закључка да о томе треба, поред свих општинских и осталих одбора СУБНОР-а у Србији, обавестити и широку јавност и, посебно, Председника Републике.
Председник СУБНОР-а Србије, проф.др Миодраг Зечевић, упутио је писмо Председнику Републике Србије Томиславу Николићу, у коме говори, поред тога како ће дејствовати борачка организација, о управо донетим одлукама Владе Републике Србије које дубоко задиру и у делатност и даљи опстанак непрофитне и нестраначке организације која баштини антифашизам у нашој држави и у свету.
Писмо Председнику Републике објављујемо у целини.
„Уважени господине Председниче,
после нашег летошњег сусрета, између два славна датума антифашистичке борбе у Србији, остали смо у уверењу да се прошлост и историјска истина неће мењати по идеолошкој, партијској и накнадној групној вољи. У међувремену су и поједини високи државни функционери, међу њима дакако и Ви, јавно потврђивали како је антифашизам трајна одредница државе Србије која јесте и мора да буде поносна на свој допринос у сламању фашизма у Другом светском рату. Речи се, на жалост, доста разликују од праксе.
Ми вам се, господине Председниче, не обраћамо с молбом за помоћ (а било је, сећате се, у разговору и баш Ваше иницијативе у том погледу), већ у жељи да обавестимо, као председника свих грађана, о ставу у изборном процесу за сваког респектабилне организације која има преко 100.000 чланова.
СУБНОР Србије је нестраначка организација и у изборима у свим срединама неће бити полигон ни за кога. Наши чланови ће се опредељивати, уколико желе, према личним проценама, али ће, дајући глас, водити рачуна и о томе колико је која изборна листа наклоњена управо СУБНОР-у као баштинику славне наше прошлости.
У прилогу Вам, слободни смо, достављамо и званичан став Председништва Субнора Србије о понашању у изборном поступку.
Желимо да Вас, господине Председниче Републике Србије, обавестимо и о томе да је Влада најновијом уредбом укинула законски одређену репрезентативност и представљање програма и на тај начин поништила даљу могућност досадашњег начина финанисрања организација попут СУБНОР-а Србије. Упућивање на конкурсе, о којима одлучују неке тројке, дају шансу за опстанак, али значи и индиректно затварање врата и онемогућавање рада непрофитних али сигурно изузетно корисних и масовних организација.
Није нам позната (угледни смо чланови неколико регионалних и две светске изузетно признате организације бораца) ни једна држава са антифашистичком традицијом, посебно у Европи, која се тако лишава поносне прошлости и спречава делатност на домаћем и међународном плану.
Примите, господине Председниче Републике, наше поздраве“ – стоји у писму које је председнику Томиславу Николићу упутио проф. др Миодраг Зечевић, председник СУБНОР-а Србије.
СТАВ ПРЕДСЕДНИШТВА СУБНОР-а СРБИЈЕ О ИЗБОРИМА МОЖЕТЕ ПРОЧИТАТИ НА ОВОМ ПОРТАЛУ ПОД НАСЛОВОМ „ИСТРАЈАЋЕМО У СВОЈОЈ БОРБИ“
Објављено 3. март 2014. | Од СУБНОР
Председништво СУБНОР-а Србије усвојило је ставове поводом избора у држави. И упутило на увид чланству како ће се понашати организација тим поводом.
Природа политичког живота Србије
Партије (странке) су идеолошко-политичке творевине. Свој идеолошко-политички прилаз друштвеној средини конституишу у својим програмима који су израз и сврха постојања партије. Основни циљ је освајање власти или учешће у власти да би помоћу власти оствариле свој програм. У питању је утицај на друштво и промене у друштву помоћу државе и државне власти.
Флуидност или недостатак програма мења идејно-политичку природу борбе странке за власт и само поседовање власти. Вршење власти се претвара у функцију интереса појединца, групе или интереса партијске елите.
Анализа постојећих програма, показује да партије имају формално овај документ, да се они међусобно не разликују, да нема идеолошко-политичке профилисаности и да их се партије не придржавају, због чега нема разлике између партија, свака са сваким може и у власти и у опозицији. Постоје неприродне везе које су израз непостојања идеолошко-политичког профила партије, што мења њихов карактер и циљ борбе за власт.
У програмима партија нема ни помена о антифашистичкој прошлости и радничкој класи и сељаштву као друштвеној снази. Неке партије за основ свога постојања имају српско квислинштво и колаборацију са фашистичким окупатором.
Партије не нуде кроз програм визију која је дугорочо виђење изградње друштва за које се боре. Није довољно рећи капиталистичко друштво већ какво капиталистичко друштво. У први план партије истичу личност и обећања решавања друштвених проблема које су својим деловањем у власти створиле, као што су криминал, корупција, пљачка, сиромаштво, незапосленост, заустављање привредног суноврата и криминализације друштва, успостављање покиданих веза са светом, социјално-здравствену заштиту и друго, дакле отклањање оних проблема које су оне створиле као актери власти, и ти проблеми настали њиховим деловањем, јер у нормалном друштву они не могу у овом обиму ни да постоје.
Постојеће партије немају изложену дугорочну визију изградње једног друштва за коју подршку траже од бирача. Траже да им се поново повери власт да би разрешили проблеме које су као актери власти створили, јер су све биле део власти без обзира у којој структури и комбинацији. Обећања дата бирачима у време изборне кампање се не испуњавају у пракси. На жалост у њих нико озбиљан не верује.
Понашање СУБНОР-а у изборном процесу
Стање у политичком животу указује да партије нису профилисане идејно-политички и визионарски већ циљно (власт по сваку цену).
Испред партија не иду програми већ личности које говоре о текућим проблемима и опредељењима (нема визије) и разрешавању проблема који су довели земљу у колапс.
Партије од којих је СУБНОР очекивао и у које је веровао разочарале су нас, од осталих нисмо ништа ни очекивали.
Нисмо страначки-партијски опредељени. Све ово обавезује СУБНОР да се држи статутарних опредељења и истраје у својој страначкој неопредељености .
Прихватамо народну вољу и признајемо, поштујемо и подржавамо власт коју народ изабере и поклони поверење.
Сваки члан СУБНОР-а по својој вољи гласа или не гласа, излази или не излази на изборе, у своје лично име а не СУБНОР-а, учествује на скуповима политичких партија, понаша се сходно свом идеолошко-политичком опредељењу и личном односу према опцијама, кандидатима и представљеном програму партије за чије се остваривање наводно боре.
На овим изборима не очекујемо идеолошко-политичко супротстављање партија, свака може са сваком у власти и опозицији с обзиром на њихов недефинисан политички и идеолошки профил и програм.
У личном опредељењу мислимо да треба поћи од стварног а не декларативног односа појединаца и партије према СУБНОР-у, антифашизму, доприносу партизанског НОП победи и ослобођењу земље од фашистичких окупатора, доприносу Народно-ослободилачке борбе победи над фашизмом и односу према традицији партизанске борбе против фашистичких окупатора, националних квислинга и сарадника окупатора.
Посебно треба подржати политичке личности без обзира на политичку опцију које су антифашистички опредељене, поштују партизанску борбу за слободу и доприносе да СУБНОР као организација остварује своје циљеве, помажу и поштују опредељења за чије се остваривање СУБНОР залаже, без обзира на њихову партијску припадност – битна је антифашистичка провенијенција – припадност антифашизму и позитиван однос према СУБНОР-у.
То треба да буде мера и наш однос у изборима који се одржавају. Гледати шта раде а не шта говоре.
Организација СУБНОР-а не може да буде база за изборно промовисање ни једне политичке опције ни на једном нивоу организовања.
Zato što je bojkot izbor većine koja ne veruje izbornom cirkusu koji će se okončati isključivo u korist manjine.
Zato što su na snazi diskriminatorski zakoni o političkom delovanju kojima je trenutno onemogućeno da se na izborima pojavi autentična radnička partija, partija radnog naroda, partija većine.
Zato što su izbori neregularni, pa čak i neustavni.
Zato što svi znamo da ni jedna od partija koje se kandiduju neće uraditi ništa kako bi ogromna većina nas živela bolje.
Zato što na izborima nema manjeg zla, sve partije koje se kandiduju, suštinski zastupaju samo domaći i strani kapital i njegove interese, t.j. zastupaju samo interese parazitske eksploatatorske klase.
Zato što je važno da našim ne izlaskom na birališta izrazimo moćan stav da su izbori poraz lažne demokratije vladajuće eksploatatorske klase kojoj poručujemo da nam je dosta njihovih reformi, njihovog lažnog patriotizma, njihovih evroatlantskih integracija.
Zato što je bojkot pobeda većine.
Debata političara u senci negodovanja komunista
Predstavnici više stranaka debatovali su večeras o odgovornosti političara, obećanjima datim biračima na prethodnim izborima i planovima kako će rešiti probleme nezaposlenosti u Srbiji, ali je skup obeležio i protest članova Nove komunističke partije Jugoslavije.
POBEDA KOMUNISTIČKE ARGUMENTACIJE NA BURŽOASKOJ IZBORNOJ DEBATI
Aktivisti Nove komunističke partije Jugoslavije (NKPJ) i Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) u sklopu anti-izborne kampanje posetili su u sredu 26. februara debatu buržoaskih političkih partija u organizaciji „Istinomera“ i tom prilikom izrazili revolt zbog neregularnih izbora i diskriminatorskih izbornih zakona u Srbiji uperenih protiv autentičnih predstavnika radnog naroda, komunista.
http://www.nkpj.org.rs/clanci-la/clanak_id=95.php
КОМУНИСТИ СРБИЈЕ ПОЗИВАЈУ НА БОЈКОТ ИЗБОРА |
http://www.informarexresistere.fr/2014/03/07/uno-per-uno-i-nazisti-nel-nuovo-governo-ucraino/
Honte à François Hollande qui s’ingère dans les affaires de l’Ukraine pour encourager et banaliser le gouvernement néo-nazi ukrainien et ses complices de l’ « Euro-Maïdan » – 8 mars 2014
http://www.michelcollon.info/Ukraine-la-nouvelle-proie-du-FMI.html
By Ulrich Rippert - 10 March 2014
Published time: March 06, 2014 12:38 - Edited time: March 08, 2014
Alexander Nevsky - "The Battle of the Ice"
Music: Sergei Prokofiev Yuri Temirkanov conducting the St. Petersburg Philharmonic Orchestra
http://www.youtube.com/watch?v=G3PHi9pHwrw
Chi sono i neonazi in Ucraina e che ruolo hanno
http://www.youtube.com/watch?v=5SBo0akeDMY
Una serie di filmatini sul »nuovo ordine« a Kiev e in Ucraina
http://www.youtube.com/watch?v=kB22gwEgTTw
http://www.youtube.com/watch?v=YOPn2i0effA
http://www.youtube.com/watch?v=XqOK3YgVPFA
http://www.youtube.com/watch?v=66goBwVcNmk
http://www.youtube.com/watch?v=ggUMEBneJ_k
http://www.youtube.com/watch?v=BBBWulbCtQI
http://www.youtube.com/watch?v=Sll9KPCYX-U
Sul partito »Svoboda«
http://www.youtube.com/watch?v=BNu1s0BB_10
Su chi ha ordinato ai cecchini di sparare sulla folla e sui poliziotti
http://www.youtube.com/watch?v=sUOVl0TLB8s
E magari vedere cosa succede in Ucraina e perché e contro cosa manifesta la gente
»Settore destro« occupano e distruggono sede club Oplot (schierato contro la rivolta a Kiev) a Kharkov il 28.2.2014
http://www.youtube.com/watch?v=7SSNKc0NcHM
La sede di Oplot a Kharkov dopo la sua »liberazione« dai fascisti (1.3.2014)
http://www.youtube.com/watch?v=1XKZ9ETHWTw
Le forze pro rivolta di Kiev (tra cui »Settore destro«) avevano occupato il palazzo del governo a Kharkov, una manifestazione contraria (sopratutto antifascista) la rioccupa, inizio scontri (1.3.2014)
http://www.youtube.com/watch?v=KkcVsO-g3n0
prosieguo e fine rioccupazione palazzo governo di Kharkov
http://www.youtube.com/watch?v=bLv_OCGhS6g
I fascisti presi nel palazzo costretti a chiedere scusa in ginocchio agli abitanti di Kahrkov
http://www.youtube.com/watch?v=aa63IjsaWIk
»Settore destro« sparano a Lugansk e manifestano armati di Kalashnikov (10.3.2014)
http://www.youtube.com/watch?v=_MQS98wCZ8Q&list=UUhbWspbvm6z16WIyhQ-DTFA
5 pm to 6 pm - March from CNN to Fox News - http://www.iacenter.org
Facebook event: facebook.com/events/226160010906938
ore 14 presidio sotto la rappresentanza UE, Via IV Novembre 149
Ucraina: le relazioni pericolose tra fascisti e Israele
Nelle ultime ore su vari siti di informazione internazionali si sono moltiplicati articoli che denunciano la presenza di agenti – o di ex agenti – israeliani in Piazza Majdan, al fianco delle milizie fasciste di Svoboda e di Pravji Sektor, impegnati nei durissimi scontri con le forze speciali Berkut e le istituzioni governative. Abbiamo aspettato di avere qualche conferma in più e l’abbiamo trovata. Su uno dei più autorevoli quotidiani israeliani, Haaretz.
Scrive Haaretz (vi riportiamo alcuni stralci dell’articolo che trovate a questo link http://www.haaretz.com/news/world/1.577114 tradotti da noi):
Chiama le sue truppe "i caschi blu di Maidan", ma il marrone è il colore del copricapo indossato da Delta - il nome di battaglia del comandante di una milizia ebraica che ha partecipato alla rivoluzione ucraina. Sotto il casco, indossa anche una kippah.
Un ritratto romantico, che spesso spinge sul carattere eroico dell’ex soldato israeliano. Ma che ci rivela, da fonte israeliana, alcune cose interessanti. A Majdan hanno combattuto quelli che pubblicamente vengono definiti come ‘ex soldati’ di Tel Aviv. Non uno, ma cinque, almeno in questo caso. Quanti altri. L’altro elemento interessante è che mentre le autorità ebraiche del paese hanno denunciato numerosi attacchi, aggressioni, attentati contro Sinagoghe e centri culturali da parte delle frange estremiste di destra del movimento di Piazza Majdan, l’eroico combattente in questione utilizza lo spazio su Haaretz per rassicurare l’opinione pubblica israeliana sulle buone intenzioni dei nazionalsocialisti di Svoboda. Una causa che, secondo alcune fonti, stanno perorando anche gli stessi leader dell’estrema destra ucraina. Che se da una parte lanciano appelli agli estremisti islamici tatari e ceceni affinché li aiutino contro il governo russo, dall’altra avrebbero incontrato l’ambasciatore di Israele in Ucraina per tendergli il classico ramoscello d’ulivo. Scrive l’Huffington Post: “Dmitro Yarosh, leader di Settore Destro, si è incontrato con l'ambasciatore di Israele in Ucraina, Reuven Din El, e gli ha detto che il loro movimento rifiuta l'antisemitismo e la xenofobia. Ha detto che i loro obiettivi sono una Ucraina democratica, un governo trasparente, porre fine alla corruzione e concedere pari opportunità per tutti i gruppi etnici”.
La riunione tra i fascisti di Pravyi Sektor e il rappresentante diplomatico israeliano è confermata da una nota stampa pubblicata dalla stessa ambasciata di Tel Aviv a Kiev.
Insomma, sembra proprio che Israele stia tessendo pericolose relazioni con i gruppi più oltranzisti della destra ucraina. Mosca negli ultimi tempi ha dato parecchio filo da torcere alla strategia israeliana in Medio Oriente, e la defenestrazione di Yanukovich evidentemente ha fornito se non l’occasione di pareggiare il conto almeno di prendersi una piccola rivincita. Poco importa che le dichiarazioni concilianti dei fascisti ucraini sull’antisemitismo siano solo di facciata, buone solo per tranquillizzare l’opinione pubblica israeliana sul fatto che il proprio governo non collabora con movimenti razzisti e xenofobi. In patria Yarosh e camerati continueranno con i soliti discorsi violentemente razzisti contro tutte le minoranze e contro i russi che abitano le regioni del sud e dell’est della Crimea, e certamente non rinunceranno alla propria tradizionale propaganda antisemita. Ed anzi la moltiplicazione degli attacchi e delle aggressioni nei confronti della comunità ebraica ucraina potrebbero, paradossalmente, fare un ulteriore favore ad Israele, convincendo qualche migliaio di ebrei di Kiev a emigrare nelle colonie ebraiche in Palestina.
Ucraina: un’unità delle Forze Speciali israeliane coinvolta nelle sommosse di Maidan al comando dei neonazisti
di Michel Chossudovsky
Con un articolo dal titolo "A Kiev, un veterano dell’esercito israeliano ha comandato una unità di combattimento da strada", la Jewish News Agency (JTA) conferma che soldati dell’IDF sono stati coinvolti nel movimento di protesta EuroMaidan sotto il comando diretto del partito neonazista Svoboda. Il partito Svoboda segue le orme del collaborazionista nazista della Seconda Guerra Mondiale Stepan Bandera.
Il leader dei "Caschi Blu di Maidan" è Delta, “nome di battaglia del comandante di una milizia guidata da ebrei che ha partecipato alla rivolta ucraina". Delta è un veterano della famigerata brigata di fanteria Givati, che è stata coinvolta in numerose operazioni dirette contro Gaza, tra cui l’Operazione Piombo Fuso nel 2008-2009.
La brigata Givati si è resa responsabile dei massacri nel quartiere Tel el-Hawa di Gaza. Delta, il leader del reparto IDF di EuroMaidan, ammette che ha acquisito le sue abilità nel combattimento urbano nel battaglione da ricognizione Shu'alei Shimshon della brigata Givati.
Secondo il resoconto della JTA, Delta era al comando di un reparto di 40 uomini e donne, tra cui diversi ex veterani dell'esercito israeliano. A EuroMaidan, Delta ha sistematicamente applicato le abilità di guerriglia urbana che aveva usato contro i palestinesi a Gaza.
L’"Unità di combattimento da strada" di Maidan sotto il comando di Delta è stata coinvolta nel confronto con le forze governative. Non è chiaro dalle informazioni se l'unità di combattimento EuroMaidan fosse in collegamento con la sede del comando IDF in Israele; i Caschi Blu comprendono 35 uomini e donne non ebrei, guidati da cinque soldati ex - IDF, dice Delta, un ebreo ortodosso sulla trentina avanzata.
Delta, emigrato in Israele nel 1990, è tornato in Ucraina diversi anni fa... Afferma di aver aderito come volontario al movimento di protesta il 30 novembre, dopo aver assistito a violenze da parte delle forze governative contro studenti che manifestavano.
"Ho visto civili disarmati, senza preparazione militare, buttati a terra da una macchina militare ben oliata, e questo mi ha fatto ribollire il sangue", ha detto Delta a JTA in un ebraico misto di gergo militare. "In quel momento e in quel posto mi sono unito a loro, e ho iniziato a combattere di nuovo nel modo che avevo imparato, utilizzando strategie da guerriglia urbana. La gente mi ha seguito, e mi sono trovato a capo di un plotone di giovani. Ragazzini, in realtà".
Gli altri ex soldati IDF si sarebbero aggiunti ai “Caschi Blu” più tardi, secondo Delta, dopo aver sentito che il gruppo era guidato da un collega veterano. Ironicamente, però, Delta, comandante della milizia IDF, stava prendendo ordini direttamente dal partito neonazista Svoboda.
Come comandante di plotone, Delta dice che prende ordini da attivisti legati a Svoboda, un partito ultra-nazionalista [neonazista] che è stato spesso accusato di antisemitismo e i cui membri hanno ricoperto posizioni chiave nell'organizzazione delle proteste dell'opposizione.
"Io non appartengo [a Svoboda], ma prendo ordini da loro. Sanno che sono israeliano, ebreo e un ex soldato israeliano. Mi chiamano fratello", ha detto Delta. "Quello che si dice su Svoboda è esagerato, lo so per certo. Non mi piacciono perché sono inaffidabili, non a causa di un qualsivoglia problema di antisemitismo".
Né il governo di Tel Aviv né i media israeliani hanno espresso preoccupazione per il fatto che le proteste EuroMaidan sono state guidate da neonazisti.
Con la formazione di un nuovo governo composto da neonazisti, la comunità ebraica di Kiev è minacciata. Questa comunità è descritta come "una delle comunità ebraiche più vivaci del mondo, con decine di organizzazioni e di istituzioni ebraiche attive". Una parte significativa di questa comunità è composta da familiari di sopravvissuti all'olocausto. "Tre milioni di ucraini sono stati assassinati dai nazisti durante l’occupazione dell'Ucraina, tra cui 900.000 ebrei" (indybay.org, 29 gennaio 2014).
"E' una stronzata. Non ho mai visto una qualsiasi espressione di antisemitismo durante le proteste".
Paradossalmente, l'unità IDF “Caschi Blu” di EuroMaidan è stata oggetto di lode da parte dei media israeliani. Secondo Ariel Cohen della Heritage Foundation con sede a Washington: "La posizione dominante di Svoboda nella rivoluzione non è un segreto". La partecipazione dei soldati israeliani al comando dei neonazisti di Svoboda non sembra essere motivo di preoccupazione: mercoledì scorso, il presidente della Duma russa Sergey Naryshkin ha detto che Mosca era preoccupata per le dichiarazioni antisemite da parte di gruppi estremisti ucraini. Ma Delta sostiene che il Cremlino sta usando la carta dell’antisemitismo in modo truffaldino, per delegittimare la rivoluzione ucraina, che allontana l'Ucraina dalla sfera di influenza della Russia.
"E' una stronzata. Non ho mai visto una qualsiasi espressione di antisemitismo durante le proteste, e le affermazioni in senso contrario sono in parte il motivo per cui ho aderito al movimento. Stiamo cercando di dimostrare che gli ebrei sono solidali", ha detto.
L'articolo della JTA può essere consuultato al link www.jta.org/2014/02/28/news-opinion/world/in-kiev-an-israeli-militia-commander-fights-in-the-streets-and-saves-lives#ixzz2uvYcMBEl
Fonte: Global Research 3 marzo 2014
Traduzione del Forum Palestina
12.00 - Rektorat Univerziteta u Beogradu, Studentski trg 1
PROTEST UPOZORENJA - protiv povećanja školarina!
Studentski front, poziva sve progresivne studentske organizacije, studente, profesore, roditelje i svu onu ugroženu populaciju u društvu, da u sredu 12. 03. 2014. godine dođu na protest upozorenja u minut do 12h, kako bi poslali jasnu poruku i iskazali svoje nezadovoljstvo povodom odluke Senata UB o povećanju školarina! Ovog puta im je izgovor solidarni porez, pa umesto da dignu glas protiv Vlade koja pljačka narod po nalogu MMF-a, oni su ponovo udarili po studentima. Dosta je bilo ćutanja! Ovoga put im neće proći, kao što im ništa nije prošlo u protekle tri godine od kada Studentski front stoji u prvim redovima borbe! Ustaj studentu! Znanje nije roba! Studenti, a ne klijenti! Svi na protest upozorenja!
Evento Facebook: https://www.facebook.com/events/384576428350485/
Una lunga scia color cenere non vuol essere un libro di storia, né un manuale. Vuol essere un modo semplice di entrare, con l’approccio più accessibile possibile, nei fatti. Con la voglia di uscirne con le idee più chiare e con l’interesse a continuare l’approfondimento, nonostante gli inevitabili errori o imprecisioni che un lavoro propedeutico contiene.
A poco servono i Giorni del Ricordo, monopolio di odi mai sopiti, di gruppi decisi a non voler dimenticare solo per giustificare la loro esistenza, di ricordi usati più per attaccare che per giustificare. Non sono certo le calunnie e le falsità, le pietre su cui fondare il senso del Ricordo, che invece deve basarsi sulla Verità anche se scomoda. Il tempo deve lenire il dolore, non rinfocolare continuamente il passato.
“Sul muro scrostato qualcuno aveva scritto ŠMRT FAŠIZMU
con la vernice rossa.
Li avevano messi in fila lì davanti.
Dalle facce non trapelava niente. Chiuse, assenti.
Come le finestre del villaggio.
Il capitano strillò l'ordine alla compagnia. I militari italiani si schierarono, fucili in spalla. Quasi tutti riservisti.
L'ufficiale era il più giovane, baffi ben curati e bustina di stoffa grigia inclinata sulla fronte.
I condannati alzarono gli occhi per guardare in faccia i carnefici. Essere certi che fossero uomini come loro.
Erano abituati alla morte, anche alla propria, assuefatti da migliaia di generazioni trascorse.
Dall'altra parte occhi bassi, sensazioni riflesse allo specchio.
Le due fila si fronteggiarono immobili, come statue abbandonate sul prato…”
Bruno Maran – fotoreporter di Stampa Alternativa - Il grande amore per i Balcani, maturato con i reportage da Mostar a Sarajevo, da Srebrenica a Vukovar, a Jasenovac, dal Kosovo, dall’Albania, da Kragujevac sulla Zastava, ora Fiat, lo ha spinto ad approfondire la conoscenza dei fatti storici,che hanno preceduto gli eventi nella ex-Jugoslavia, con particolare riferimento all'operato degli eserciti italiani durante la Seconda guerra mondiale.
Oltre a varie mostre ha realizzato le videoproiezioni Luoghi della Memoria-Trieste Risiera di San Sabba e Zastava AnnoZero.
Si prospetta a Milano per il prossimo 29 aprile l’ennesima parata neonazista con l’indizione di un corteo in Città Studi da parte di tutte le sigle politiche dell’estrema destra. Il pretesto, ancora una volta, sarebbe dato dalle ricorrenze della morte di due neofascisti, Sergio Ramelli ed Enrico Pedenovi, a cui i promotori della manifestazione, nel corso degli anni, hanno anche aggiunto il ricordo di Carlo Borsani, gerarca fascista e firmatario del Manifesto sulla razza, giustiziato dai partigiani in piazzale Susa il 29 aprile 1945.
L’eventualità di una sfilata con manipoli inquadrati militarmente, come già accaduto, con l’esibizione di croci celtiche, saluti romani e scenografie in stile Germania anni Trenta, è assai concreta. Così l’esternazione di gesti e comportamenti di aperta apologia del fascismo. Un raduno di questo tipo per altro cadrebbe quest’anno in piena campagna elettorale per il rinnovo del Parlamento europeo. Un fatto che ci proietterebbe alla ribalta internazionale per la tolleranza nei confronti delle manifestazioni neonaziste con tutto il loro carico di odio, razzismo e antisemitismo.
Per scongiurare tale possibilità si costituisce il comitato “Milano 29 aprile: nazisti no grazie!”, il cui scopo è impedire che in questa città, Medaglia d’oro della Resistenza, si abbia non solo a subire questo affronto alla memoria, ma anche la seria minaccia alla convivenza civile e democratica che questo corteo ormai rappresenta da qualche anno.
Primi firmatari:
Anita Sonego - Capogruppo Sinistra per Pisapia - Federazione della Sinistra, Presidente Commissione Pari Opportunità e Vice Presidente Commissione Cultura
Massimo Gatti - Capogruppo Lista civica Un'Altra Provincia-PRC-PdCI alla Provincia di Milano
Luciano Muhlbauer - Presidente Circolo ARCI MilanoX
Titti Benvenuto - Consigliera del Consiglio di Zona 3 di Sinistra per Pisapia - Federazione della Sinistra
Maso Notarianni – Giornalista
https://www.facebook.com/pages/Milano-29-Aprile-Nazisti-No-Grazie/664211623635883/
Annie Lacroix-Riz, professeur émérite d’histoire contemporaine, université Paris 7
Annie Lacroix-Riz * | Initiative communiste, n °140 historiographie.info
Traduzione per Resistenze.org a cura del Centro di Cultura e Documentazione Popolare
gennaio 2014
Le Monde ha l'abitudine di annunciare la «verità» storica (sull'URSS e il suo «tiranno rosso», sul padronato non «collaborazionista», Louis Renault in testa, sul democratico colonnello de la Rocque, ecc.). Annunciando il 4 novembre 2013 il martellamento ideologico di un anno (almeno) che ci attende, il «giornale di riferimento» ha quindi incaricato il medievalista Nicolas Offenstadt, peraltro specialista delle «memorie» della Grande Guerra, a «farla finita con dieci concezioni errate su» di essa. Perché, ci spiega quest'ultimo, «il suo forte impatto sulla società francese alimenta la circolazione di immagini e luoghi comuni che non corrispondono allo stato delle conoscenze degli storici».
Sdoganare il capitale
In cima al pantheon mitologico ci sarebbe l'idea che «la guerra è stata voluta dagli industriali e dai finanzieri». Citiamo:
«Le interpretazioni marxiste delle origini della guerra, in seguito alle riflessioni di Lenin sull'imperialismo come fase suprema del capitalismo, assegnano un ruolo centrale alle rivalità economiche accentuate dalla caduta del saggio di profitto, e alla natura predatoria degli ambienti industriali. Ci sono certamente dei rapporti di forza commerciali tra i blocchi in Cina o nell'Impero Ottomano, tra la Gran Bretagna - preoccupata del «made in Germany» - e tedeschi. La corsa agli armamenti nell'immediato anteguerra, in tutti i paesi, rafforza questa interpretazione. Ma la storiografia ha dimostrato che le interdipendenze erano in realtà molto forti tra le economie e che, per molti settori (assicurazioni, compagnie minerarie ...), la pace era preferibile alla guerra. La City ha così spinto piuttosto a difendere la pace. Peraltro, in merito alla politica estera, i settori industriali e finanziari non erano uniti.» [1]
Il «luogo comune» proposto non ha alcun fondamento. I marxisti si sono in effetti limitati ad analizzare l'economia capitalistica prima del 1914, senza riferimento ad alcun «auspicio»dei banchieri e degli industriali: Lenin, tanto hegeliano quanto Marx, osserva le pratiche dei «capitalisti, indipendentemente dalla loro volontà e dalla loro coscienza». Egli censisce in L'imperialismo, fase suprema del capitalismo le pratiche, alla vigilia della guerra, del «capitale finanziario [,] risultato della fusione del capitale di alcune grandi banche monopolistiche con il capitale di gruppi industriali monopolisti» nella fase imperialista nata dalla prima grande crisi sistemica del capitale (1873): egli parla, non dei banchieri e degli idustriali, ma di un «pugno di monopolisti», «cartelli e trust» che allora avevano proceduto alla «spartizione del mondo».
L'«oligarchia finanziaria» - ormai più che centenaria - ha resistito alla discesa dei prezzi e del tasso di profitto creando dei cartelli, tagliando i salari e le entrate non monopoliste, in breve, facendo pesare la crisi «sul resto della popolazione». Ma non ha potuto eliminare la sovrapproduzione, cioè l'insufficenza del tasso di profitto atteso rispetto al capitale investito o da investire, né superare le rivalità e le contraddizioni che la lacerano. Essa ha creato o rafforzato cartelli e trust (effettivamente «interdipendenti», per citare Nicolas Offenstadt), ma questi frutti e acceleratori dello sviluppo ineguale del capitale non «sopprimono [affatto] le crisi». Aggravando la concorrenza nei settori soggetti ai cartelli, la crisi costringe dunque i monopoli a distruggere massicciamente capitale e a spartirsi di nuovo il mondo: la loro «caccia alle colonie» o a zone assimilate (gli imperi ottomano e russo) si rafforza «dopo il 1880» ; all'inizio del 20esimo secolo si dispiegano le«guerre periferiche» fin nel cuore del continente europeo, e i piani miranti ad «annettere non solo le regioni agrarie, ma anche le regioni industriali (il Belgio è ambito dalla Germania, la Lorena dalla Francia).»
Il ritorno de «l'ultra-imperialismo»
È allora che Kautsky, il più prestigioso marxista vivente dopo la morte di Engels, aderisce al riformismo, ideologia allora trionfante degli «agenti della borghesia nel movimento operaio» : forgia la «teoria dell'ultra-imperialismo» [o super-imperialismo] pacifico, secondo cui i capitali concentrati-cartellizzati «preferiscono» il compromesso al conflitto. Questo sogno smobilitatore gli vale gli assalti di Lenin prima che la guerra generale del 1914 decida.
«I cartelli internazionali, in cui Kautsky vede l'embrione dell'ultra-imperialismo (così come la produzione di compresse di laboratorio «può» essere proclamata embrione dell'ultra-agricoltura), non ci danno l'esempio di una continua spartizione del mondo, della transizione dalla spartizione pacifica alla spartizione non pacifica e viceversa? […]
Il capitalismo si è trasformato in un sistema di oppressione coloniale e di strangolamento finanziario della schiacciante maggioranza della popolazione del mondo da parte di un pugno di paesi«progrediti». E la spartizione del bottino avviene tra due o tre rapaci potenze mondiali armati fino ai denti (America, Inghilterra, Giappone) [per non parlare di Germania e Francia], che coinvolgono tutta la terra per la spartizione del loro bottino».
In ciascun paese, una storiografia documentata, non sempre marxista, ha corroborato, sia per il 1914 che per il 1939, «le interpretazioni marxiste delle origini della guerra». La tesi del conservatore Fritz Fischer, Dozent (assistente universitario) sotto Hitler, Les buts de guerre de l'Allemagne impériale 1914-1918, dimostrano l'unanimità in favore della guerra di conquista di un«pugno» di decisori tedeschi, sostenuta dalla quasi totalità delle forze politiche (S.P.D. «maggioritaria» inclusa). Vecchia di oltre 50 anni (1961, tradotta nel 1970), è sempre attuale. Certo, la storiografia dominante la esclude dalle bibliografie ufficiali dei concorsi di assunzione in storia dagli anni 2000 : si parla solo di Georges-Henri Soutou, «L'or et le sang. Les buts de guerre économiques de la Première guerre mondiale» (1989), che contesta il consenso dei decisori tedeschi sulla questione e contraddice Fischer su quasi tutto. Poco importa che le fonti originali attestino il consenso sulla guerra e sui suoi obiettivi economici (dopo qualche esitazione sui compromessi possibili) del blocco della Banca di Francia, del Comité des Forges e Houillères [organizzazioni padronali della siderurgia e del carbone (ndt)], padroni dello Stato francese. «La City ha […] piuttosto spinto a difendere la pace»? No, essa ha cercato prima del 1914 di concludere un compromesso coloniale con il Reich a scapito dei loro rivali comuni, francesi, portoghesi, belgi, ed ha ricominciato prima del 1939.
Nel 1937, l'ambasciatore di Francia a Londra Charles Corbin ha dimostrato in base agli archivi che l'appeasement del tandem Chamberlain-Halifax (all'epoca focalizzato sull'espansione in Austria e in Cecoslovacchia) ricalcava quello del 1912 applicato al campo coloniale: Londra aveva allora offerto su un vassoio d'argento a Berlino di soppiantare tutti gli imperi coloniali europei escluso quello britannico. [2] Entrambi i tentativi, anche duraturi e accaniti, alla fine falliranno perché la crisi sistemica del capitalismo condannò momentaneamente il compromesso. E ciò che vale per l'Inghilterra vale per le relazioni degli Stati Uniti con il Reich e con il Giappone.
Inno all'Unione Europea
Nicolas Offenstadt non fa riferimento alla «storiografia», ma solo alla «storiografia dominante» antimarxista, prescritta oggi dall'università ai futuri insegnanti con l'esclusione di tutti gli altri: quella dei Somnambules di Christopher Clark che in circa 670 pagine pretende di dimostrare, suscitando l'ammirazione generale, che i dirigenti di tutti i paesi hanno «marciato verso la guerra»manipolati da questo o quello (ah, il tema di Elena e la guerra di Troia proclamato come «nuovo»!), vittime di concatenazioni maledette (ma Clark non dimentica di scagionare la Germania, guidata dall'Austria, per lo scoppio del conflitto, per subissare i serbi, russi, …ecc.). Questo scalpore farcito di propaganda su «l'Unione Europea» garanzia di pace eterna - come i cartelli del 19esimo e del 20esimo secolo ? - sotterrano gli archivi diplomatici, economici e militari che hanno annunciato senza soste la guerra generale durante le crisi precedenti del 1914 e del 1939. [3]
La storiografia americana, così ricca sulla «spartizione del mondo», mostra a partire dai lavori di William Appleman Williams («The Tragedy of American Diplomacy», 1a ed., 1959) quanto fosse pertinente il giudizio di Lenin riguardo le relazioni tedesco-americane del 1916: «Il capitale finanziario dell'America e di altri paesi, che si divideva pacificamente il mondo con la partecipazione della Germania, ad esempio nel sindacato ferroviario internazionale o nel trust internazionale della marina mercantile, non procede adesso ad una nuova spartizione sulla base dei nuovi, mutati rapporti di forze in un modo assolutamente non pacifico?»
L'appeasement prima del 1914 (come prima del 1939), mirava a prevenire la guerra? No, solo a negoziare le condizioni e le conseguenze alle migliori condizioni per i rivali-alleati. Ci si vuol bene tra banchieri «nemici», non ci si «augura» di scannarsi, ci si frequenta anche in tempo di guerra. Ma, poiché si riesce bene con le armi - oggetto di profitti giganteschi - a sbarazzarsi del capitale«eccedentario», forze produttive umane incluse, e aprire i mercati chiusi, si mandano all'inferno i popoli che non hanno saputo dire no (altro oggetto di «luoghi comuni» che meriterebbe di essere messo a fuoco). Rifiutarsi di esaminare, con la teoria e con le fonti storiche, la natura guerriera del capitale porta ad accreditare la mitologia «psicologica» della sequenza fatale, ma evitabile (!) di eventi. E' più seducente, certo, del richiamo Lenin alle «decine di milioni di morti e mutilati lasciato dalla guerra fatta per determinare quale dei due gruppi di briganti finanziari - inglese o tedesco [americano, ecc.] - deve ricevere il grosso del bottino».
Nel contesto attuale di scontri inter-imperialisti sulla «nuova spartizione» delle risorse mondiali tanto spietati come quelli che hanno portato alle due guerre mondiali, trionfa nuovamente, sullo sfondo di una «unione sacra» europea e nazionale, la stupida favoletta di Kautsky sull'ultra-imperialismo «pacifico». Ciò che si attribuisce alla «storiografia» è tutto dovuto alla cappa di piombo antimarxista che pesa sulla società e sull'università. La prima guerra mondiale è ben stata, come la seconda, una guerra di rapina e di «nuova spartizione del mondo» tra i giganti imperialisti. Sulla natura del capitale, le sue crisi e le sue guerre, non attenetevi né a Le Monde né a «la storiografia» antimarxista. Correte a leggere Marx e Lenin (L'imperialismo, fase suprema del capitalismo mette le cose in chiaro sul «capitalismo finanziario» spacciato come recente e permette, più in generale, di non morire idioti), e informatevi sulla «storiografia» critica.
* Annie Lacroix-Riz, professore emerito di Storia Moderna, Università di Parigi 7
Pubblicato su Iniziativa Comunista, mensile del PRCF, n °140, gennaio 2014, p. 14-15
* * *
Nota. Tra i «dieci preconcetti» che Nicolas Offenstadt combatte figura, al terzo posto, la grande menzogna, continuamente ripetuta agli studenti di Francia da circa cento anni, che «i taxi hanno giocato un ruolo decisivo nella battaglia della Marna». Ma perché lo storico, che di solito argomenta i «luoghi comuni» addotti, qui rinuncia a ristabilire la verità? È perché sarebbe stato necessario ricordare che, secondo le parole del marzo 1939 del sottosegretario di Stato permanente presso il Foreign Office, Robert Vansittart, «la Francia non avrebbe avuto la minima possibilità di sopravvivenza nel 1914, se non ci fosse stato il fronte orientale» ? [4]
* * *
[1] Corsivo mio. Per quanto segue, tratto da Lenin, L'imperialismo, fase suprema del capitalismo, in corsivo nel testo.
[2] Dispacci 918 e 924, Londra, 15 e 16 novembre 1937 (su due colonne raccolta comparativa di testi intitolata «Les voyages à Berlin de Lord Haldane et de Lord Halifax, 1912-1937»), Gran Bretagna 1918-1940, 287-287 bis, MAE. Confronto, Annie Lacroix-Riz, La scelta della sconfitta: le élite francesi negli anni 1930, Parigi, Armand Colin, 2010, p. 418-419.
[3] Cfr. in particolare la ricchissima Nuova serie 1897-1918, Archivi del Ministero degli Esteri (La Courneuve). Tema della formazione degli insegnanti, Lacroix-Riz, Storia contemporanea ancora sotto l'influenza, Parigi, Le temps des cerises, 2012, cap. 1 e passim.
[4] Michael Carley 1939, «1939, The alliance that never was and the coming of World War 2», Chicago, Ivan R. Dee 1999 p. 4, sottolineato nel testo (traduzione francese, PU Montreal, 2001).
VZPI Trst
Jugocoord su Telegram
Jugocoord su Facebook